1.
– Uzmi, rode. – Abišak nudi sitne kolače, indijske gurabije, suve kore a mekog srca, zaukusa puterastog, mlečnog. – Kravlje maslo, s Tibeta – kazao je, a onda počeo o tački gorenja, te kako sve, prišt, opekotinu pa i dušu, taži topla, rastopljena mast. – Kad legneš, dobre ćeš snove imati, videćeš razliveno, ali boje pune i site kao posle kiše.
Abišak je fotograf pa govori u slikama, a voli govor i zalogaje, zato uvek svoje, o jelu koje je srž indijskog slavlja. Sad o pokorici testa, te kako sve leči rastopljeni, blagotvorni melem, gurabija puterasta i mlečna.
Od svega, priča je ponajviše balsam, životno gorivo. A sve priče s Ružinog brda u isto se ušće slivaju, reč krepi i obnavlja.
Abišak, opet: – Uzmi, rode. – Naš Indijac glas je s Orijenta, pa bi pred svakog da prostre šarenu istočnjačku sofru.
Danas je veliki praznik Divali i kaže: – Na ovaj dan treba jesti vegetarijanski.
– Suvo ovo, presuvo baš. Uzmi gutljaj vina – stigao je reći barmen Matijaš, ali Abišak uzvraća da je indijska hrana začinjena, ukusna već po sebi, i suvišno je, kao i za priču ako je slasna, vino: – Od indijskog smilja, i od ovog zaslađenog biskvita, prokrvi se čovek, pa bi jeo i kad je slavlje i kad nije… – odgovorio je Abišak, onda nudio dalje, svakog, znanog i neznanog.
Tako je, pred Martinje koje se ponovo bliži, na Ružinom brdu koje je četvrt i tajnovita gradina. I ovog će Martinja biti slavlja. Usta će jesti i govoriti. Opet će mošt preći u vino, a priče došljaka izgubiti akcenat stran uhu što sluša.
U razgovoru, jedući indijsku slasticu, zubi prodiru u tkivo na zagriz suvo, potom meko, sočno. Abišak kazuje, rasplamsala mu se reč: – Svega mi, odsidriću od Budima! – Vuče ga novo, iako ne zna ni sam šta je, osim maglovite želje da od života kakav je sad, ustaljenog ritma, te od četvrti, od brda s kojeg se raskriljuje grad, pođe dalje.
Ustaje, prsi grudi, dok govori o Giti, indijskom epu, iz profila je kao Tagore, s bradom prošaranom sedim vlasima, a iz prvog plana kao portret snimljen izbliza, sav zanesen, kao jurodivi rapsod od davnine.
U priči, postrojio je vojske, prevaljuje razdaljine, pređe začas oko zuba indijskog kontinenta. I sav bi u napad: – Spali staro! – kroz prah gurabije, čas mrvljive onda puteraste, govorio je kao da na kompjuterskom ekranu dorađuje sliku, brisao, mutio daljinu, oštrio različite tačke. Samo da je dalje, a u Indiju, nazad, ne, osim zbog tigrova, da ih snimi, izbliza, kako drugo. A tigar, zna se, neće na čoveka, tigra ponajviše vabi krv, kad lizne.
Počeo je Abišak oko Budimpešte i Ružinog brda, kazavši da je dosta, a onda naširoko, sočivom širokim i zamagljenim. Uvek, kad Indijac govori, toplina se preliva iz reči u reč, ali danas mu se uplela među reči neka muka, pa je i reč teška, natopljena kao ruho davljenika. Zapalio je, za praznik, pred stanom, lampione, da svako ko uđe prati topao trag. Mirisalo je budimsko stubište na kumin, kari, vrele umake od manga. Pred vratima je sjalo, jer Divali je praznik svetla.
Onda je neko pogasio svetiljke a pred prag ostavio cedulju. Rukopis sitan, latinica crna kao sipino mastilo, reči bez traga slavlja i čarolije. Nepotpisani je pisao brzo, upirući olovkom u hartiju – tako se piše kad se čovek kroz ruku, iz ramena do prstiju, sav upire da kaže što ne može ćutati – ređao je začine, teške mirise zaprške koji se šire iz stana, najzad pomenuo i zemlju, Indiju, te kako od sveća može planuti kuća.
– Mogli su pokucati na vrata, a umesto pisma bez potpisa, doći na šolju čaja – kazao je Abišak. Matijaš barmen na to: – Kazao si, sad, ne jedi se. Budi plemićki otmen, otpij, pogledaj u daljinu.
Abišak je pio Matijašev italijanski rizling, suv i svež, grizao u gurabiju, a ona ga kao madlenica povede boljim, monsunskim tragom, u priče o Bangaloru, u memlu zaparnih noći, opojni miris džungle i himalajsku belinu. I dalje, u priče o gradovima izniklim iz pepela, o tigrovima koji neće na čoveka, već kao da je vazda Divali, jedu vegetarijanski, a čoveku se omile kao mače.
Bude toga živeći među ljudima. Najedio se Indijac, ne zbog budimskih podzemnih voda niti jesenjeg vetra što donosi nesan, već kao svaki jed što biva, od Indije do Panonije, zbog reči ljudske što stvara muku, jezika koji je pogan i zao pa kao račvasti zmijski palaca i peče.
Bezimeni pisac pomenuo je kumin i kari i vreli umak od manga, a na kraju: – Eno ti Indije, tamo slavi svoje. – Dunuo je anonimni pisac u lampione, ugasivši topli praznični trag.
Ćutalo se na Ružinom brdu slušajući Abišakovo pričanje, da bi da odsidri, i da mu, eto, gase svetlo pred pragom, blještav im lampion, teški im začini indijskog sosa. Ćutalo se, a onda je Ester kazala, mimo priče, mimo razgovora, nejasno kao paganska proročica:
– Pismo… Lampion se mogao i zapaliti. A za slavlje, važan je ples. Ko zna da hoda, zna i da pleše.
Barmen, isto tako, svoje, kao žrec. Treba otpiti i zagledati se u daljinu, i biti kao grof iz priče. Martinje je, mošt će postati vino, a u moštu ima i ljuski i semena i voćne stabljike.
Bilo je Abišaku teško kao olovo, ali priča je melem, i evo, opet, kao da izranja iz vode, opet je sahib i maharadža, opet je gazda indijske fešte od izobilja i slavlja koje je na Ružinom brdu sve u vis.
Kako je počela, tako i stala njegova, priča prva: – De, uzmi, rode.
2.
Da svako ko može hodati može plesati, to kažu oni kojima je u nogama ritam, pa i s rukama i s nogama znaju šta će. Ali šta će onaj kojem je ritam u srcu i duši, a ni ruke ni noge ne prate?
Ester je kazala da je sve lako: kad žena korakne, muškarac povlači nogu. I sad, s jeseni ide gologlava, u proletnjem mantilu. Nosi duge haljine u nijansama jantara i nešpole. Ester govori o zaveslajima u plesu, a fotograf kako ljudskom rodu ništa nije blisko kao slike, barmen hvali vino, u kojem je i sećanje i svako čulo ljudsko. Dijalog je so priči, a slike se pamte više nego kazano.
Za pismo bez imena, o gašenju prazničnih lampiona, Ester ne želi govoriti, već samo da su prozori budimskog brda otvoreni, naime, ako i nisu otvoreni svačiji, njeni jesu, i vrata i kapija i kuća. Nekom, eto, smeta orijentalni začin, aa ona kaže da je svaki začin dobar. Nego, u Budim, na Ružino brdo, doselilo se puno, a ima među domaćima ko piše anonimna pisma slovom što od jeda bode hartiju.
O odlasku je kazala samo: – Ko ode, kad stigne, samo će otvoriti kofer pun istih stvari. – Spaliti staro, ne, eno kod nje sve je sačuvano što je staro, nameštaj od ratana, žilav ali traje, sve je od detinjstva sačuvano. Crteži, zadaci iz matematike, računi, pisma.
3.
Ni taksista Adam ne bi spaljivao staro. On je čovek od vožnje i puta, od života koji je ovde i sad. Ne bi on nikud dalje, od Mađarske, od Budima i Pešte, jesu li dve varoši ili jedna, manje je bitno, no ovde je njemu dobro. Govori o kolima – to je auto dobar i čust, đogo izdržljiv a ne treba ga previše pojiti. Onda o svojoj plavoj ženi, deci, pa o kući, voćnjaku, tamo su stabla zavijena kao noga ranjenika, a svako doba menja boje u bašti i voćnjaku.
– Ako bude rata, za takav bi se dom valjalo boriti – kaže. Slušao je vesti, prognoze ratne i vremenske, o glečerima što se tope, o hiljaditom danu ukrajinskog rata. A bio je svetao dan, sunčan i pretopao i za godišnje doba i za panonsko podneblje. U kasno popodne pao je sneg, šoferšajbna mokra kao brodska daska. Otvarao je prozore, palio i gasio klimu, najposle rupcem malao na zamagljenom staklu okno s pogledom na put.
I on, mada lepezom reči manje širokom nego što je Indijčeva, prevali pedljem razdaljine. Govori o nomadima sa Istoka, kako su na konjima stigli u Panoniju, o plemenu koje je tu podiglo prvi bivak i zapalilo vatre.
Indijcu veli: – Ne idi odavde, boljeg brda ni gradine nećeš naći – i još: – Ne jedi se. Sveta plitkog vazda je bilo svuda, pa zašto ne bi i na Ružinom brdu.
Vozio je Adam s juga neke putnike od Segeda kroz ravnicu plodnu i vinorodnu, ali ničeg nije bilo kraj puta, ni vetruški niti drugih ptica, već samo zamagljeni pravougaonik šoferšajbne i mlazevi kiše, onda titrave pahulje. Nosio ga je radio iz Kečkemeta, mađarski džez, cimbal i kontrabas, sve do keja gde su kotve, brod Europa zarastao u plankton i plava tabla: Budapest.
Sad, odahnuo je kao azijski jahač sjahavši s konja. Tako je u rečenicama dugim, u nizu kakav je automobilska traka, stala njegova, priča, treća.
4.
Čuju se na Ružinom brdu razne priče, bude natopljeno kao mokar sneg, i meko kao mlečne indijske gurabije. U priče svako utkiva damare svog života, topot kopita, okretaje točka.
Abišak naširoko, epski orijentalno. I svakog nudi za svoje slavlje, Divali, i znanog i neznanog. Nudi i one što noći provode na asurama stavljenim uz šahtove, i u tim božjacima Ružinog brda – kao što barmen svakom veli da se nosi grofovski – Indijac vidi razbaštinjene budimske patricije ostale bez trona.
Priče su odakle je putnik. Indijske ili mađarske, barmenske ili fotografske, plesne ili putne kao Adamova. Na Ružinom brdu, svaka je priča budimska – kaže barmen.
Bude u Budimu, pa i u pričama, nečeg čarobnog, bajkovitog. Ljudi koje srećemo govore sentence i načas Ester, Adam, Abišak, Matijaš postanu junaci, s rukama sasvim u poslu, a pruženim koliko im je dato, u priči se tek blago odižući od tla.
Ljudi govore pripadajući ambijentu, govorom koji je proročka sentenca ili više na narodnu, ali ima li druge reči osim narodne, ima li priče a da nije pomalo bajka?
Poneko zaluta na Ružino brdo, ali svako govori danas, na hiljaditi dan rata, kako bi bilo da je prošlo hiljadu orijentalnih noći.
Bio danas kod Matijaša neki Irac, pitali ga o Darbiju O’Gilu, on samo:
– To je irska priča, ali diznijevski zašećerena. – Možda i jest – ljutnuo se takstista Adam, ali meni je značila, znaš li ti, Dablinere, kako to dobro zvuči na našem jeziku, mađarskom?
Adam je kazao ponešto o svojoj mladosti, o malim stanovima sa tapetama što mirišu na lepak i plastiku, o ulicama sa nazivima revolucije. Onda je ispričao irsku legendu, kako je stari violinista tokom olujne noći, nakon što je grom udario u pab, završio u podzemnom svetu kod patuljaka-veseljaka, ljudi od raspoloženja i pesme. Dali mu jela svakojakog, dukata i dragulja, a on svirao ćemane do jutra, sve mu dali što ište, da sânja traje, samo nema povratka na gornje i zemno, govorili su: neka te ovde, šta ćeš tamo gde ima zavisti i podlosti.
Razvodnio je Darbi malo viskija iz čuture, opio veseljake i malog karnevalskog kralja, ali bežeći iz podzemnog sveta pogubio dukate iz bušnih džepova… I tu svakog grli aura prijateljstva, kraljica Priča taži i blaži kao puterasta mleč gurabije. I načas bude Ružino brdo i bivak i molo.
– Taj grom iz priče – počela je Ester, tako i ovde može grunuti. Ona kaže svoje, uvek isto, da se rat može preliti, ponavlja kao što ponavlja svoj plesački pivot: – Može se preliti.. – Za hiljadu dana rata, ona kaže da bi volela više da je hiljadu neprospavanih noći u pričanju koje odlaže smrtni čas.
Pomenula se i priča sasvim nalik irskoj i indijskoj, o tom kako je carska vojska, golema kao one koje je Indijac postrojio u priči, zalutala u tamni vilajet, te pod tabanima osetiše kamenje. Ima ko je uzeo, ima ko nije, a kad izađoše na svetlo, kajao se i ko uze i ko ne uze, jer ono beše drago kamenje. Ko je uzeo, bilo mu je žao što ne beše uzeo još, ko nije uzeo ništa, zbog loše odluke.
– Svega mi – kazao je Abišak – poenta je: uzeti.
Na to Matijaš: – Uzeti, dabome.
– Poenta je ne biti alav – kazao je taksista Adam.
– Ko hoda, može i da pleše – kazala je Ester.
valcer = فالس
prvog prvog ove godine
u čisto jutro
osjećam se kao bečki neujahrskonzert
dirigira me riccardo muti
izvodi me raznobojan i savršeno ugođen orkestar
s austrougarskim manirama
dok marširam uz radetzkog
od dnevne sobe do kuhinje i natrag
aplaudira mi svečana loža kad skoknem na wc
herbert von karajan loži vatru u podrumu
toplo je i mirno ovdje
na lijepom plavom dunavu
od švarcvaldskih potočića
preko mauthausena
do beča
od budimpešte
preko vukovara
do beograda
do rumunjsko-bugarskog šengena
ne žeđa se uz neiscrpne izvore pjenušca
ne gladuje se uz zalihe mozart kugli
samo se pleše pleše
do kraja svijeta i kraja smisla
u ritmu valcera:
ra-ta-ta-ta-ta bum-bum bam-bam
ra-ta-ta-ta-ta bum-bum bam-bam
i ne, to nisu mitraljezi i topovi
jer dobra nam je zvučna izolacija
jer dobri su nam prozori i lijepi
i ne, to nisu kapljice dječje krvi ni pepeo spaljenih kuća
na uglancanim staklima
to blaga srednjoeuropska kiša i prve pahulje snijega
slave naš život
ni briga ni pameti nemamo
i slobodno se možemo osjećati kao bečki musikverein
prvog prvog bilo koje godine