Prikazi, pogovori, kritike / o Anti Tomiću

*

*

*

*
Preuzeto s www.subotica.info

Ante Tomić:
Punoglavci
Rende, Beograd 2011.

Piše Teofil Pančić

“Čemsekuej kamon bejbi majki grin get lej”, zapjeva iznenada i polutiho kao za sebe.
Po melodiji, rekla bih da je posrijedi pjesma “Yesterday” od Beatlesa.
“Tra la la la la la la…”
Srećom, zaboravio je dio teksta.

Štošta je neobično u vezi sa, je li, „genezom“ roman(čić)a Ante Tomića koji je nedavno, gotovo istovremeno, objavljen u Srbiji i u Hrvatskoj (Naklada Ljevak) pod naslovom Punoglavci. Naime, romaneskni tekst identičan ovome zapravo se premijerno pojavio još pre nekoliko godina pod naslovom Vegeta blues, i koliko se sećam, deljen je uz dnevne novine, u formi knjižuljka mekih korica, onako, kao herc-romani. Vegeta blues bio je deo čudne nagodbe („ugovora s đavolom“?) koju je pisac sklopio s famoznim prehrambenim koncernom Podravka, a koji je – slobodno interpretirano – bio u tome da će megapopularni pisac napisati knjigu u kojoj će se svako malo pojavljivati narečena Podravka, to jest neki od njenih čuvenih proizvoda. Dakle, Firma će dobiti vrlo neobičnu, sofistifikovanu reklamu s umetničkim dignitetom, a pisac će dobiti puno para…

Iako sam voleo i cenio Tomića kao pisca (a ni autorova osobnost – slobodno mi zamerite na privatizaciji! – nikako mi nije mrska), prema samoj ideji sam osećao izrazitu odbojnost, i mislim da se ona nekako prelila i u odnos prema tekstu. Pročitao sam Vegeta blues još u rukopisu i, iskreno  – odmah ga temeljito zaboravio. A radoznalom Tomiću vrdao kako nijesam čit’o. U osnovi, nisam uspeo ni da formiram bilo kakvo mišljenje o tekstu; svako pojavljivanje vegete ili čega drugog iz „Podravke“ u knjizi ubolo bi me u srce… Dakako, nisam pao s Marsa, dobro znam da je recimo filmska industrija puna otvorenog i prikrivenog advertajzinga, o TV-sitcomima i sličnom da i ne govorimo, jasno mi je i da ni ne znam kako „buntovni“ rok bendovi ne kreću na turneje (o festivalima bolje da ćutimo!) bez spiska sponzora i „prijatelja benda“ čiji će šljaštavo izreklamirani brendovi nadbrenditi bendove na sceni, ali ipak, zaboga i pobogu, zar i u Književnosti, pa još na brdovitom Balkanu, pa još ovako! Ukratko, „spoljne“ okolnosti oko ove knjige zaklonile su mi vidik na prozni tekst, i rekao bih da nipošto nisam bio jedini koji je imao taj problem. Uostalom, očigledno je da je to svih ovih godina kopkalo i samog pisca: zato je i, s određenim vremenskim odmakom, poželeo „klasično“ knjižno izdanje, i to pod novim, „normalnim“ naslovom, ne bi li se sasvim udaljio od izvornog recepcijskog konteksta, i tako možda iznova odmerio težinu sopstvenog književnog teksta.

Na drugo – a suštinski ipak „prvo“! – čitanje, Punoglavci uistinu znatno dobijaju na punoći. Radi se o knjižici bez prevelikih ambicija, ali skoro savršeno „iskontrolisanoj“, o kratkom romanu koji se gotovo dodiruje sa žanrom „omladinskog romana“, ili čak neke ženskije i lirskije varijante „proze u trapericama“, a da u konačnici zahvata mnogo više i dublje nego što bi se iz tih (kvazi)žanrovskih odrednica dalo naslutiti. Tomić je svoje junake vremenski-prostorno locirao u samo središte one retrospektivne idile iz nostalgičnih snova o Zlatnom Dobu jugosocijalizma: dakle u godinu 1975. (Goli otoci, Rankovići, gladi i neimaština i ostala ružna prošlost su vrlo daleko, Tito je još vrlo živ, a ružna ratna budućnost je vrlo nezamisliva!), u mirni gradić negde u unutrašnjosti kontinentalne Hrvatske, sve u svemu, u trenutak koji mnogim generacijama danas izgleda kao nekakvo vanvremensko Rajsko Doba (a gde, dakako, umnogome radi i čuveni optimizam pamćenja), ovde autorski podvučen kroz brižljivu, a nenapadnu rekonstrukciju bezbrojnog niza slatkih i bezobraznih detalja jedne epohe. Dvanaestogodišnja devojčica, koju samo što nije počeo da trese pubertet, dolazi preko leta sa roditeljima kod bake i deke u to uspavano ravničarsko mesto, i tu će joj se – kako sama mnogo kasnije zaključuje – desiti sve ključno u životu: prva zaljubljenost i prvo razočaranje u izdaju i kukavičluk slabog i nedostojnog Muškog, ali i obećavajuće (a nerealizovano…) poznanstvo s drugim, koji bi mogao biti (mada neće biti) Onaj Pravi; potom, neizazvani a neizbežni sraz sa malom, zatvorenom sredinom koja agresivno deluje prema pridošlicama i drugačijima, bilo da su „purgeri“ ili „bosančerosi“, a opet, iznutra ganjana ne nekakvim imanentnim „zlom“ nego sopstvenim strahovima i kompleksima; sitne natruhe nacionalnih i verskih predrasuda koje će u nekim tada još nezamislivim vremenima narasti u orgiju mržnje i nasilja; spoznaja da „odrasli“, pa makar i roditelji, nisu ni savršeni ni dužni da to budu; i iznad svega tihi, beskrajno spori, mada opet sveprisutni i nezaustavljivi raspad jednog duboko patrijarhalnog sveta, kao možda i najopsesivnija tema Tomićeva, koja se provlači, ovako ili onako, kroz ceo njegov književni rad.

Sve je to tu u Punoglavcima, na jedva malo preko sto strana, a ispričano iz retrospektivne vizure odrasle naratorke koja se, pak, koliko je god moguće, iznova uvlači u glavu i srce dvanaestogodišnjakinje. Baš kao što je tu i karusel toplo osenčenih likova, porodičnih i vanporodičnih (baka Ljerka i djed Karlo dobrano odskaču…), diskretna (u poređenju s „klasičnim“ Tomićem) ali uobičajeno neodoljiva duhovitost i nepotkupljivi tomićevski „skener“ za sitne, benigne Ljudske Slabosti i za trošnost ljudskih uverenja… Kad podvučeš crtu: nije ovo ni Muškarac bez brkova ni Poskokova Draga, ali jeste Tomić jedan-kroz-jedan, i sasvim je vredan čitalačkog vremena i pažnje! A Podravka? Ma da, tu je sve, i vegeta, i juha iz kocke, i gulaš i marmelada, ima ih na, šta znam, tuce mesta u knjizi, ali gle, u većini slučajeva sasvim dobro funkcionišu kao svojevrsni agensi moderniteta, kao moguće metafore jednog drugačijeg življenja, kakvo su balkanskoj provinciji obećavale „prosperitetne“ sedamdesete. Uostalom, ako to mogu koka kola ili marlboro, što bi metaforički potencijal vegete bio manji, bar u ovom delu sveta? Dakle, Ante se Tomić majstorski izvukao iz juhe koju je sam zakuhao i u slast pojeo, ali to ne znači da bi trebalo da isto učini još jednom, ili da bi drugi trebali da okušaju sreću! Jer, kad se sa srcem kuha…

Vreme, Beograd, 14. 09. 2011.

Ante Tomić,
Čudo u Poskokovoj Dragi,
Naklada Ljevak, Zagreb 2009; Rende, Beograd 2010.

Piše: Teofil Pančić

Ima jedna stvar koju bi Anti Tomiću morali priznati čak i oni koji ne ljube njegovu književnost: iako važi za tržišno (mega)uspešnog autora, Tomić je zapravo dosledno bežao od “brendizacije” sopstvenog literarnog sveta, iliti od njegove lukrativne klišetizacije. Osim ako već samu činjenicu poslovične duhovitosti autora ne smatrate nekakvim “brendom”:.. Recimo, nakon velikog uspeha romana Što je muškarac bez brkova, nije bilo ništa lakše i “logičnije” nego nagaziti po besomučnoj eksploataciji mikrosveta dinarskog “dobrog divljaka” iz pitoresknog Smiljeva; umesto, toga, Tomić se utekao motivu potmulog, tek naslutljivog raspada SFRJ-civilizacije kroz roman Ništa nas ne smije iznenaditi (prilično uspešno filmovan kroz Karaulu Rajka Grlića), da bi nakon njega pobegao u žanr, recimo, urbanog ljubića, u manje značajnom, mada ipak preolako potcenjenom roman(čić)u Ljubav, struja, voda, telefon, smeštenom u savremeni Split. U međuvremenu je tu bilo i drama, i scenarija, i knjiga kolumni, i svega…

Novi Tomićev roman Čudo u Poskokovoj Dragi (hrvatsko izdanje: Naklada Ljevak, Zagreb 2009; srpsko izdanje: Rende, Beograd, 2010) mogao bi se na prvi pogled učiniti nekom vrstom autorske “ziherice”, iskalkulisanog povratka onom “najuspešnijem”, dinaroidnom motivu, no bilo bi to krajnje površno, time i pogrešno (ne)čitanje ovog romana. Naime, Čudo u Poskokovoj Dragi pre je rizična – mada na koncu uspešna – radikalizacija tematsko-motivskog obzora Muškarca, nego što bi bilo njegovo ležerno eksploatisanje, nekakav rutinski sequel.

Poskokova Draga, naime, pusti je zaselak tamo negde od poznatog nam Smiljeva pa visoko u gola i sura brda, krševita Pripizdina iz koje je pobeglo sve što je imalo kuda, kako i čime, i gde su o(p)stali još samo najljući Poskoci, otac Jozo i sinovi Krešimir, Zvonimir, Branimir i Domagoj (pomalo kao kakvi gorštački Topalovići) nakon što je na Ahiret preselila – neshvaćena, nevoljena i ogorčena – i Zora, Jozina žena i mati četvorice klipana, poslednjim snagama izgovorivši svome mazgoglavom mužu: govno jedno… I od tada (mada, tjah, zapravo i do tada…) žive taj poludivlji seoski Patrijarh i četvorica mu sinova kao kakva hajdučka družina, po samo svome zakonu i ćeifu, ne dajući Državi ništa, a uzimajući od nje ono što im zatreba – od struje pa do robovske radne snage u vidu zarobljenih radnika elektrodistribucije, zabasalih u Poskokovu Dragu s nadobudnom namerom da Poskocima isključe struju samo zato što je ovi ne plaćaju već nekoliko decenija…

Početna romaneskna situacija svojevrsna je patrijarhalna idila – hm, svakako sa Jozinog stanovišta – to jest jedan “idealan”, u sebe zatvoren životni sistem, koji ne trpi nikakav uticaj sa strane. To je svet plemensko-ratničke civilizacije, koji iskreno veruje samo u nasilje, otimačinu i Zakon Jačeg, a spolja se premazuje tankom skramom institucionalne religioznosti i “domoljublja”. I naravno, to je “muški”, zapravo muškobanjasti svet, u onome obliku koji žene naprosto poništava, a muškarce čini robljem sopstvene groteskne i bolesne samopredstave. E, taj je i takav svet u svom nerazblaženom vidu moguć još samo po našim sve pustijim Poskokovim Dragama – otuda humorni efekt suočavanja s njim i njegovim preteranostima ne izostaje, ali kao i uvek kod Tomića, to je humor gorkog prepoznavanja, a ne snobovskog izrugivanja – ali je u manje radikalnom vidu i te kako sveprisutan u zapravo i dalje duboko patrijarhalnim subkontinentalnim društvima.

Može li takvom svetu iko dohakati? Može samo Đavo, a Đavolu je ime Žena… Jozin se svet, dakle, počinje da urušava kada Krešimir, njegov najstariji sin (gle – na razboriti don Stipanov nagovor!), siđe u Split da potraži ženu, i to ne bilo koju, nego svoju staru, kadgod jedva realizovanu ljubav, jedinu koju je ikada imao, ostvarenu u jedinoj situaciji u kojoj je ikada bio izvan svoje zabiti, a zna se kada se to u nas može zbiti: u vojsci, štaviše, u ratu… E, tu počinje da se zahuktava dvostruka peripetija: na jednoj strani, urnebesnim scenama potere za devojkom, potom i odbeglom nevestom (na koju – nemojte ni sumnjati – pretenduje i lokalni policijski moćnik) Tomić demonstrira svoj ionako više nego dokazani raskošni pripovedački talenat, veštinu fabuliranja i već famoznu duhovitost, sve kao uzgred kroz presek splitske i hrvatske paraelite portretirajući nastranost jedne “tranzicijske” vrednosne pometnje; na drugoj strani, svet Poskokove Drage rastače se iznutra, njegovi duboko truli temelji samo što se nisu skršili, da bi konačnim dovođenjem Žene – koja je Veštica, šta bi drugo? – načisto popadali… Jedino strašnije od dovođenja žene bilo bi dovođenje muškarca, mislim – onakvog muškarca, say-no-more… Hoće li se sirotome Jozi čak i to dogoditi? Recimo da vam to neću reći.

Površna i plitka, ako ne već i zlurada kritika znala je Tomiću zamerati “populizam”; na to je sam pisac najbolje odgovorio: populizam nije pisati čitane romane – populizam je ugađanje neznanju i predrasudama svetine. Jedan je Ivan Aralica, recimo, populista par ekselans, uprkos preovlađujućoj celomudrenosti svog tona. Tomić, naprotiv, uvek ide drugim putem: on predrasude Tihe Većine žestoko subvertira i bespardonično ogoljava svu njihovu neumnost, a to što pri tome uspeva da žestoko zabavi i sebe i inteligentnijeg čitaoca & čitateljku, eh, utoliko bolje… U Poskokovoj Dragi – po mnogo čemu do sada najboljem i najzrelijem Tomićevom romanu – to je možda i najočiglednije. Ovo je bez bitnije zamerke zamišljen i izveden roman o možda (pre)sporom, ali dubokom i nepovratnom rastakanju patrijarhalnog sveta, za kojim se nema rašta pustiti suzu: nadživevši svoje “realno” vreme, on je odavno moguć samo kao bezočno, besmisleno, samosvrhovito, isprazno-ritualno nasilje nad ljudskom prirodom, željama i potrebama, muškim koliko i ženskim; zato mu, uz svu podrazumevajuću ljubav prema svojim pretežno mahnitim junacima – a koji opet nisu doli “žrtve predrasuda u kojima su odgojeni” – Tomić tom svetu takođe, kao Jozina žena Zora, ovom knjigom nežno, ali odlučno šapuće: govno jedno… Što, naravno, ne znači da svi junaci Čuda u Poskokovoj Dragi ne zaslužuju hepiend, šta god to bilo za svakoga od njih pojedinačno… E sad, hoće li ga i dobiti, to već nije na skromnom recenzentu da obznani.