Kalifornijski domovinski rat

Piše: Ćićo Senjanović

Kolumna Stent by stent, Novi list

Prva štorija: Zoven mater za vidit kako je, a ona mi govori da je išla leć poza obida i da je spavala sve do osan navečer. Kad se probudila, da nije znala je li zora ili večer. Onda je razvila cilu teoriju o blagodati spavanja i zaključila kako moramo bit sritni da nan država nije udrila porez na spavanje. Je, ima prav. Normalno je spavat osan uri, a na sve priko toga vaja platit porez. Lega si u 11 uvečer, imaš se dignit u sedan ujutro. I nema ti oti dan zaspat popodne. Moš ti leć, ali nek te uvati inspekcija, lipu će ti kaznu opalit. Čak inspektori nećedu ni tribat odit po kućama. Svima će nan oko vrata montirat sanometar, a on će bit spojen na centralni sistem, i svaki minut će se imat uvid u količinu spavanja svakoga stanovnika. Pa ti spavaj! I kad ti na kraj miseca dođe račun, dobro ćeš promislit pri nego se butaš u posteju. Neš zaboravit navit žveljarin i stavit ga na kantunal. Uru počinka, i sat ti se javi. I tu uru odma oduzmeš od noćnoga sna. Ma, kad je država lipo organizirana, ne more joj uteć ni minut. Devesto godin smo sanjali državu i sad je pošteno da tî san platimo.

**********

Druga štorija: Najlakše je pucat u mrtvoga vuka, pa ne bi volija da se to i meni dogodi. Puno puti se sitin Sanadera. Veliki je igrač bija. Koliko je stvari moga jemat pod kontrolon za učinit ča je učinija. Koji su to moždani, koja je to bila organizacija?! Miljuni kotačići u cilu Hrvatsku, i sve je to išlo ka podmazano. Stvarno je bija mađioničar. I svakome je čoviku naša njegov ždronj. Lupeže je vata na sitnu korist, karijeriste na skalu više nego ča su zaslužili, ljevičare je vata na odmak od ustaštva, a desničare na toleriranje Hebranga. Suce je vata na Šeksa, Šeksa na Glavaša, Glavaša na zločine. Milinovića je vata na kuću, Kalmetu na Čačićevu cijenu kilometra autoputa, Šukera je vata na Pašalića, a Kosorovu nije triba vatat. Ona se zalipila uz njega jer je svatila da je nepoderiv. I kad je doma začepija sve buže, dogodila mu se Njemačka. Šteta, baš šteta. A tako nas je bilo lipo krenilo. Imali smo za premijera prežencu, čovika koji je govorija puste jezike, čovika koji je cilu zemju drža pod kontrolon i koji nas je punin jedrima vodija u Evropu. Evo sve san ovo napisa za postavit samo jedno pitanje. Ako je deset miljuni euri dobija za Inu, koliko je miljuni dobija za Plivu?

**********

Treća štorija: Evo je otvoreno još deset kilometri autoputa. Oni dil od Vrgorca do Ravče. Deset kilometri miljardu kun. Jedan kilometar 13 miljuni euri. Je skupo, ali je i trasa zahtjevna. Tvrdi kamen Dalmacije. Ma nek je ne znan koliko skupo, ali isplati se. Još kad cesta dođe do Ploča i kad se osin ceste probiju i oni tuneli prema Makarskoj, eto ti Zabiokovlja učas do mora. Oživit će i turizam, procvast će poljoprivreda. Cila će se Dalmacija ravnomjerno razvijat. Dosad se sve spuštalo prema moru, jer je ovde bilo i posla, i asfalta, i blage klime. Bile su škole i bolnice, a počeli su i spomenici dobro rađat.

Pri malo vrimena bija san u Zagreb, i mislija san ostat 20 dan. Posli 12 dan me počelo gušit, počeja me falit Split. Ukrca san se u autobus i vratija se doma. U Zagreb mi je bilo ka kralju, a isto me sve vuklo u Split. Eto, zato je lipo da se gradu ceste, da se gradu tuneli. Sve će bit na ruku i sve će bit na pô ure. Posli rata je puškon tiralo ljude u grad. Vajalo je ispunit petoljetke, vajalo je krenit s industrijalizacijon. Ljude je izgulilo iz njihovoga zavičaja, maklo od njihovih običaja. I još in je Boga zabranilo slavit. Dobro nisu svi poludili. Eto, nekako su se prilagodili, ali nikad nisu zaboravili. I kad je propa komunizam, sve je buknilo. Ideologija, vjera, pisme, sve je došlo na svoje. I još ove ceste i tuneli, sve se izmišalo, sve je propivalo. Pri se u grad dolazilo sa rišpeton, a danas je demokracija sve izravnala. Prethodnica je grad dovela na svoju miru, tako da se ovi novi ča nadiru ćutidu ka na svoje. A mi koji smo odavle, ča ćemo mi činit? Nikidan mi je jedan vršnjak reka: “Ovo nije naše vrime. Naše je samo da se čudimo i da puno ne grintamo. Mi smo svoje prošli. Ajduka, grad, politiku, ekonomiju, sve će to ovi novi i ovi mlađi učinit po svome guštu.” Lako je njemu kad je on racionalan.

**********

Nova štorija: Gleda san Podumljaka kod Stankovića, a nisan se nada. Par dan prije mi je Maja Sever rekla da će Podumljak govorit o Karamarku, a ja san se tija okladit da će Karamarko tu emisiju uspit zaustavit. Izgubija bi okladu. Sad san se spreman kladit da Stanković neće još dugo. Volija bi i ovu okladu izgubit. A emisija je bila takva da si na početku emisije zinija i nisi usta zatvorija uru vrimena. Po svim dokumentima ispada da je Karamarko u takvon sukobu interesa u svojin firmama koje dižu miljune na poslovima s državon, zatim sa zemljišten u svome kraju i sa svojin sportskin angažmanon u KK Zagreb, da bi ga tribala tri Uskoka procesuirat i sedan sudova sudit.

Eto, lipo je da se javna televizija bavi aktualnin ministron, ali mene muči dozirana istina. Ajde, kad ne možeš doć do kompletne istine, dobra je i dozirana. Mislin da novinari tribaju objavit istinu, bez obzira kome ta istina odgovara. Ali i kad pišemo istinu, mi smo samo u službi jačih igrači. Evo, iden malo filozofirat: Karamarko je pokaza ambicije da preuzme HDZ, i sad su mu oni kojima to ne odgovara, odlučili nasapunat dasku. I sad će Karamarko eventualno past, narod će bit zadovoljan, a umisto Karamarka doć će oni koji će krest sto puti više od njega, ali nigdi neće bit ni Stankovića ni Podumljaka da o tome govoru.

A opet, svaka čast Stankoviću i Podumljaku. Razotkrivat triba jednoga po jednoga pa dokle se stigne.

*********

Peta štorija: Prošli prvidan san od moga Ante Šentije dobija čestitku za Dan borca, di on spominje NOB, druga Tita, strane predajnike i domaće izdajnike te završava s kratkin zaključkon: SF-SN! A Ljilja iz Portoroža mi čestita američki Dan nezavisnosti, koji pada na isti dan. Lako je Amerikancima. Posli Drugoga svjetskoga rata oni nisu imali ni jedan rat s kojin bi se mogli ponosit, pa je normalno da se stalno vraćaju onoj grupi marinaca koji dižu zastavu na Iwo Jimu. Da su oni prije 20 godin imali agresiju New Yorka na Los Angeles, niko više u cilu Ameriku ne bi spomenija Drugi svjetski rat. Svi bi in datumi bili vezani za pravedni kalifornijski domovinski rat. Eto, to je ono o čemu san govorija. Novo vrime, novi ljudi, nove vridnosti, novi spomenici.

Sto puti je lipše čut: “Živija general Mirko Norac!” nego: “Živija drug partizanski borac!”

**********

Sljedeća štorija: Uvridija me Boris Tadić. A opet, nije on tako mislija. Možda se samo malo nespretno izrazija. Isključija me iz slavlja. Ili san ja to krivo razumija. Tadić je izjavija da je Đoković u Wimbledonu pobijedija za sve Srbe u Srbiji, Hrvatskoj i BiH. Ne znan je li spominja Sloveniju, Crnu Goru, Makedoniju i Australiju. Kad san čestita prijateju u Beograd Đokovićevu pobjedu, on mi je reka: “Ta pobjeda je puno i za jednu naciju, a kako ne bi bila i za jednog čovjeka.” I on je, znači, na Tadićevon tragu. A ja bi tija da je Đoković jednako moj ka ča je i njihov. Izgleda da to ne može. On je prvo Srbin, pa je onda tenisač, pa izvrstan sportaš i dobar čovik. A da su oni u pravu, dokaz je i to ča na semaforu iza Đokovićevog imena u zagradi stoji SRB. I tako je Pele Brazilac, Maradona Argentinac, a Federer je Švicarac. A ja bi tija da su oni svi moji. S tin da je Đoković naj moj. Ne može, odbij! Svrstaj se pod zastavu!

Gleda san na televiziju doček Đokovića u Beograd, i to je bila ludnica. Na stotine srpskih zastava, pisma, veselje, euforija. Palo mi je na pamet ča bi se dogodilo da san se na tom slavlju pojavija sa hrvatskon bandiron. Bi li me zgazili, zapalili ili bi me slavili? Straj me riskirat. Dok bi in objasnija da san ja zaluta iz vrimena bratstva i jedinstva, i da je meni Đoković skoro draži od Sandre Perković, ode glava.

**********

Sedma štorija: Nisan tija potrošit ciloga Boru Ćosića i njegovo “Kratko detinjstvo u Agramu”, pa san odložija knjigu, gleda san kroz ponistru u plavo nebo i odmara san živce. A živci su me počeli zezat: “A zašto se ne ostaviš pisanja?! Pogledaj Ćosića. Kako ti posli njega nije neugodno napisat i jedno slovo?” Je, dâ san in za prav i zamolija ih da me pustu da još malo guštan u Ćosićevin slikama. To se meštar igra. Pa ti dođe da se uvaljaš u ta njegova sjećanja. Sve neka mekoća, punoća i nježnoća.

A onda san uzeja laptop i kliknija na jergovic.com pa otiša na Ajfelov most i naletija na Semezdina Mehmedinovića. Čovik živi u Americi, ali kako se često pojavljuje na Mostu, to mi je posta ka rod rođeni. Ovi put je nastupija s nečin čemu je dâ naslov Crta snijega. Devedesetak odvojenih rečenica. Sve jedna ispod druge. S razmakon između njih. Svaka živi za sebe, a sve zajedno su zbir sadašnjosti, nostalgije, citata i sjećanja. Pjesma nad pjesmama. I onda između svih njih izleti rečenica po kojoj bi se moga napisat roman i učinit film. Blizu samog završetka Crte snijega Semezdin Mehmedinović je napisa: “Ujutro, spremna za posao, ona širi ruke i pita: Hoće li mi neko reći da sam lijepa?”

Ovo je vagun jubavi i još ostane za tri karijole!

https://www.jergovic.com/ajfelov-most/crta-snijega/

**********

Osma štorija: Nikidan me zaustavlja susid i pita di je ta kuća na vrj Ulice Matije Gupca u koju san se rodija, a o kojoj često pišen. Kad san mu spomenija veliki bor i Javorovu kuću koja je bila ispod naše, učas smo se sporazumili. On je sta malo niže, u kuću od biskupa. A onda mi pripovida da je ispod Javora stala obitelj Radica. Imali su brodić na Zentu. I onda su se 1949. na brodić ukrcali otac, mater i dvoje dice. Išli su na izlet. Prema Braču, Hvaru i Visu. I produžili za Italiju. Čuja je da su posli išli za Kanadu. I okad mi je to reka, ne prestajen mislit o tin ljudima. Nek je dici onda bilo osan godin, danas in je 70. Jesu li više ikad došli u Split? Kako su putovali brodicon? Čega se sićaju? Koja su to vrimena bila da si mora bižat?

Živili mi svi ča su pobigli!

09. 07. 2011.