Pjesme o pticama

Propodne, najgore kad je upržilo, stiže poziv za Maricu da se sutra, rano ujutro, javi u Invalidsko.

Nije bilo telefona, brzojav neće na vrijeme stići, nema druge nego poći u Split, na ruke Marici nositi poziv.

Od Grude do Zvekovice netko ju je povezao kamionom. Od Zvekovice dalje načekala se, tako da je u Dubrovnik stigla u zadnji čas. Kad tamo, autobus pun.

Ali na šalteru je radila jedna poznata, pa joj je nekako našla mjesto u punome autobusu.

Bio je vruć dan. Za takvih dana ljudi se danas ruše od sunčanice. Onda nisu, jer je bilo normalno.

A ona u konavoskoj nošnji, nije imala drugo za takav put. Ljudi gledaju, što je autobus dalje od Konavala, sve više gledaju.

Jedna ju prepozna, pita kamo ide.

U Višku.

Kaže da zna na koju stranu je Viška ulica.

Split je velik grad, teško je uvijek znati šta je na koju stranu.

Padala je večer kada je autobus stigao na splitski kolodvor. Okolo ljudi vrve. Poznata ju vuče za sobom, upire prstom, tamo je Viška, kaže.

I pokazuje joj suprotno od prave strane.

Ali ona je po prilici znala na koju je stranu Viška ulica, pa je po prilici i krenula, čim je poznata zamakla.

U Marice je stigla oko osam.

Stigao poziv za Invalidsko, govori joj.

Poslije su pošle u posjete. Sramota je ako se čuje da je došla iz Konavala i nije se javila.

Sjedili su tako kod jednih ispred televizora i gledali Amerikance kako se spuštaju na Mjesec.

Po tome je zapamtila i sve drugo.

Oni među nama koji nisu sišli s pameti pokušavaju da štede.

“Odavde će nas najuriti, jebe se nekom za balkanske muslimane”, tvrde, i za put se pripremaju. Štedjeti se može jedino na hrani.

Ko nikad nije mijesio, sada mijesi. Umijeće naših žena doista je za svaku pohvalu. Više se ovdje izjelo pita za dvije godine no dolje za deset; djeca nam se, mjesto sa grudvama, gaðaju sa mantijama; hurmašice, jufčice, flije, u bokoru, poput gljiva, niču po avliji. Ovdje je hljeb prilično skup, ali je zato brašno jeftino. “Vete mjol” je marka koju kupujemo. Nije mekovno, dobro se tanji i pakovano je u vrećama od 5 kg.

Brašno, šećer, so i ulje.

Jedno kratko vrijeme, bilo je problema sa zeljem. Spanać u listu ne može se dobaviti. Postoji doduše onaj mljeveni, dobar za “kašu garibu i boniku a ne za kolpitu!”.

Štediše su brzo taj problem riješile. Iza azilantskih zgrada pružaju se silna polja sa uljanom i stočnom repicom. Mlado lišće jedne od tih repa ništa nije gore od lišća spanaća i pazije. I sve do decembra, glave kuće obnoć posjećuju narečena polja i obdan se za zeljanik tanke jufke suču.

***

Arapski doprinos matematici kakvu danas poznajemo jest nemjerljiv.

Priča o arapskim brojevima takvo što potvrđuje.

Od kraja grčke antičke znanosti do kasnog srednjeg vijeka nije se dogodila važnija stvar u matematici od prevođenja grčkih tekstova na arapski. No, to nije bila posljedica rimskog naslijeđa, već, ironično – arapskih osvajanja. Na taj su način prevodi starih Grka postali dostupni Europi srednjeg vijeka.

No, puno više od prevoditeljske zasluge jest arapsko unapređivanje matematike u mjeri koje bi se moglo opisati kao pokazivanje poezije (numeričke matematike) ljudima koji poznaju samo prozu (geometriju).

Brojeve koje koristimo danas koristi cijeli svijet, svi ljudi bez iznimke.

Arapske cifre nastale su u Indiji, a korištene su u arapskom svijetu kao jedan od tri brojevna sistema:

– računanje na prste; brojevi se pišu riječima; koriste ga trgovci i računovođe,

– seksagesimalni sustav (osnova sistema je 60, a ne 10 kao u decimalnom); brojevi označeni arapskim slovima; koriste ga astronomi,

– indijski dekadski sustav; znamenke su preuzete iz Indije, a oblici znamenki su nastajali putem, reklo bi se, dugogodišnjom obradom do jednostavnosti, logike i ljepote.

Na kraju imamo cifre kakve imamo i svi ih zapisujemo pomalo na svoju ruku. Natjerajte prijatelje da vam pokažu kako pišu broj 7 ili 4, začudit ćete se.

No, u svojoj logici, originalni arapski brojevi su prekrasni. Oni nastaju prema broju kuteva koji tvore – 1 ima jedan kut, 2 ima dva kuta itd. Znamenka 0 (nula), dakle, bez kuteva, samo podebljava genijalnost ideje.

Arapski brojevi su lijepi, napišite ih jedan po jedan na papir, ali bez povoda. Uživajte u spletu linija, koji vam se vjerovatno oduvijek činio logičan.

Uostalom, arapski brojevi su kudikamo ljepši nego onaj manki, ludo a, et – @. Originalno, bila je to oznaka za amfore među trgovcima u Veneciji. A sad je znak koji dokazuje koliki smo trgovci postali u komuniciranju.

Da se sve dogodilo u nekoj drugoj zemlji i u nekom drugom društvu, ono što ovih dana drma Srbiju bilo bi tek kratka vest kojoj bi veću pažnju posvetili samo žuti magazini. Međutim, sve se dogodilo baš u Srbiji. Dugo najavljivani koncert jedne od najvećih muzičkih zvezda današnjice, Ejmi Vajnhaus, okončao se debaklom. Međutim, tamo gde bi se za druge završilo, za nas je tek počelo. Krenulo je, dakle, od jednog incidenta, neuspelog nastupa na Kalemegdanu, a kraj se ne nazire. Ono što se u početku odvijalo na relaciji Ejmi–publika, dobilo je tolike razmere da su u igri jedna komičarka za koju do pre neki dan u Srbiji niko nije znao, jedan strani biznismen domaćeg porekla, ministar odbrane i ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama. Tu je još i nepregledna masa “nezavisnih mislilaca” sa interneta, jedan porno-snimak i jedna čokoladna torta u obliku penisa. Bilo bi zanimljivo poigrati se sa elementima ove priče. Recimo, povezati porno-snimak i ambasadora, ili biznismena i pevačicu, komičarku i penis-tortu. Svaka od mogućih kombinacija bila bi logičnija i smislenija od one koja je po sredi. Ali, mnogo bi manje govorila o stanju duha ovog društva u vremenu sadašnjem.

Dakle, Ejmi Vajnhaus došla je u Beograd i – zamerila se Srbiji. Uzela pare za karte, a nije pevala. Plate u Srbiji su male, a karte su skupe. U takvoj situaciji, pare za kartu imaju dve grupe ljudi: istinski poštovaoci i obožavaoci muzike Ejmi Vajnhaus i oni koji imaju novca da proprate sve važne gradske događaje, a dolaze da se slikaju i budu viđeni, pri čemu je upitno imaju li pojma gde su došli. Ova prva grupa, izvesno je, zna odlično gde je bila i zna da nastupi Ejmi Vajnhaus godinama unazad izgledaju baš kao ovaj u Beogradu. Među pravim ljubiteljima ove muzičarke teško da ima iznenađenih. Druga grupa je, međutim, rasadnik razočaranja i diskursa koji je u nedeljama nakon koncerta postao dominantan u javnosti i medijima.

Na slučaju Ejmi Vajnhaus odlično se vidi kako se snobizam elita preliva na široke mase i postaje vox populi. Vajnhausova nije “ispoštovala narod”, ponela se “neprofesionalno”, uvredila publiku… Za dogovorenu cenu nije isporučila adekvatnu robu. Proizvod koji je serviran konzumentima nije u skladu sa priloženom deklaracijom. Stvar je, dakle, čista kao suza, osim što je pogrešno postavljena. Jer, Ejmi Vajnhaus, i to bi svi koji se smatraju pozvanima da imaju stav o njenom beogradskom koncertu morali da znaju – nije proizvod. Ona je, kratko i precizno rečeno – umetnik, a to znači da se na njene koncerte ne ide radi zabave po šemi: pesma-aplauz-pesma-naklon-kraj, već iz poštovanja prema njenom autorskom delu.

Onim nesrećnim nastupom na Kalemegdanu, i nehotice je poručila upravo to: da nije vedeta ispala sa fabričke trake muzičke industrije, da nije ničiji projekat i proizvod, nego nezavisan, autentičan stvaralac svoje muzike, biće u isto vreme blagosloveno i ukleto vlastitim talentom. Teturanje i zamagljen pogled, problemi sa alkoholom i narkoticima, disfunkcionalne veze sa muškarcima, sve to ide ruku pod ruku sa prethodnim: ona muzika koja očarava i zavodi obožavaoce širom sveta i zbog koje je Ejmi Vajnhaus jedna od najvećih zvezda današnjice, dolazi upravo iz najdublje dubine jedne emotivno rasturene i nestabilne žene. U doba industrijalizacije i komercijalizacije, te alhemije koja gotovo sve pretvara u novac, Ejmi Vajnhaus dođe nešto poput dragulja, poslednji mohikanac među umetnicima u popmuzici, jedna od retkih preostalih kojima su pogonsko gorivo talenat i inspiracija. U prilog tome ide i činjenica da redovno uprska stvar baš na javnim nastupima, onda kada novac i slava dođu na dnevni red.

Baš kao što je glavna karakteristika njene muzike retrostil, i ona sama, sa natapiranom kosom i haljinicama u stilu šezdesetih, mogla bi da bude retro. Međutim, Vajnhausova nije ni to. “Vintage” nota u njenom izgledu i stilu pre govori o svevremenosti talenta koji poseduje. Ejmi sa darom da sopstveni unutrašnji pakao moćnim kontraaltom pretoči u božanski ton, Ejmi koju isti taj unutrašnji pakao vuče do granica samouništenja, pravljena je od istog materijala od kog su bili sačinjeni najveći i najtragičniji u bluzu, rokenrolu i kantriju, tri muzička pravca koja se prepliću u njenoj muzici. Poput Bili Holidej, Dženis Džoplin, Džima Morisona, Ejmi Vajnhaus je zvezda koja zasija jače nego bilo koja druga, toliko jako da na kraju sama sebe sprži vlastitim sjajem.

Moglo bi se ovde zameriti da je poređenje neprimereno, jer Ejmi Vajnhaus, sa svoja dva albuma i nepunih 28 godina teško da može da se poredi sa legendama. Međutim, bez obzira na samo dve ploče i samo 28 godina, neosporna je činjenica da je Ejmi Vajnhaus svojom pojavom donela promenu, izvršila uticaj na mnoge koji su se na muzičkoj sceni pojavili posle nje i, samim tim, upisala se u istoriju pop-kulture. Upravo njoj muzički kritičari širom sveta odaju priznanje za reafirmaciju i oživljavanje soula, kao i za pokretanje čitavog novog talasa ženskih kantautora. Kao umetnicu koja je presudno uticala na njih, Ejmi Vajnhaus navode Dafi, Lili Alen, Adel, Ledi Gaga… Vajnhausova, dakle, ima talenat, i delo, izvršila je uticaj, a ima i slavu, skandale i ličnu tragiku. Ima sve što je potrebno za rokenrol legendu, pa makar i od samo 28 godina.

A gde je tu ona snobovska ekipa koja je htela da se “provađa” po Kalemegdanu? I dalje ne shvata gde je bila, i dalje nesvesna da su mutan pogled Ejmi Vajnhaus i njeni neartikulisani pokreti rodno mesto njene muzike, još se čudi šta bi onoj “pijanoj i drogiranoj” da im umesto pesme i veselja servira sopstvenu srž. U novembru 2008. vajar Marko Perego, inspirisan likom i delom Vajnhausove, napravio je skulpturu pod nazivom “The only good rock star is a dead rock star” (“Samo mrtva rok zvezda je dobra rok zvezda”). Skulptura vredna 100.000 dolara, izložena u njujorškoj Half galeriji, na granici između šokantnog i neukusnog, predstavlja Vajnhausovu koja leži u lokvi krvi sa rupom od metka na čelu. Objašnjavajući šta je hteo da poruči svetu ovim delom, Perego je rekao nešto što bi bez većih intervencija moglo da se odnosi na beogradsku publiku na Ejminom koncertu i “pridružene članove” koji su se u danima potom utrkivali u reakcijama: “Rok zvezde su žrtvena jagnjad savremenog društva.” Možda to nije slučaj sa svim rok zvezdama i možda ne važi za svako društvo, ali ovom društvu ova rok zvezda je dobro došla da se na njoj iskale mnoge frustracije, lične i kolektivne.

Sva je prilika da bi se još istresali na Ejmi i na njoj demonstrirali vlastito slepilo spram duha vremena u kom žive, da se nije pojavila Čelsi Hendler, jedna od najpopularnijih američkih komičarki i svojim grubim šalama na račun društveno-političke stvarnosti u Srbiji izazvala lavinu reakcija. Te su reakcije i ovakve i onakve, oštrije i blaže, osvetoljubive i praštajuće, ali sve ih krasi zapanjujuća nesposobnost za malo autoironije i odmaka u odnosu na same sebe.

Šta se dogodilo? U svojoj emisiji “Čelsi Lejtli”, Hendlerova je ugostila dvojicu kolega komičara, Grega Prupsa i Krisa Franjolu. Razgovor koji je počeo komentarima na debakl Ejmi Vajnhaus u Beogradu, zašao je na teren sprdnje da Srbijom i Srbima. “Koncert nazivaju najgorom stvari koja se ikad desila u Beogradu, a to je zemlja u kojoj su se dogodili etničko čišćenje i genocid”, rekao je jedan od gostiju Hendlerove, na šta je ona dobacila: “Ne mogu da verujem da su Srbima uopšte dozvolili da idu na koncert!” Do Čelsi Hendler u dalekoj Americi stigla je vest da je srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac na svom Fejsbuk profilu opisao koncert kao “sramotu i razočaranje”, na šta je ona rekla: “Znate šta, vaša zemlja je sramota i razočaranje.” Baveći se dalje likom i delom ministra vojnog, Hendlerova je rekla da je Dragan veoma popularno boljševičko ime, na šta su njene kolege zaključile da je to onaj tip koji je prebio Rokija (reč je o Ivanu Dragu, liku sovjetskog boksera iz bokserske filmske sage Roki). Zatim su se zapitali ko je dopustio da Ejmi Vajnhaus u onakvom stanju izađe na scenu. “To je ipak Srbija i tamo nema mnogo zakona”, rekao je Prups, začudivši se što je britanska zvezda za početak svoje turneje izabrala upravo srpsku prestonicu: “Verovatno je posle Beograda planirala da ide u Kazahstan.” To je sve. Koliko su se sprdali sa Srbijom i Srbima, isto toliko su se Hendlerova i gosti rugali i sopstvenoj poziciji pripadnika velike nacije koja o manjima ne zna ništa, jer joj se tako može.

Međutim, kad se digne kuka i motika, eto Amerima po medijima muka. Pups i Franjola, suočeni sa brojnim negativnim reakcijama kojima su ih preko društvene mreže Tviter zasuli korisnici iz Srbije, izvinili su se, naglasivši da je sve bilo samo šala. Čelsi Hendler tako nešto, očigledno, nije bilo ni na kraj pameti. Zbog takve arogancije surovo je kažnjena tako što su joj izvesni “predstavnici srpske dijaspore u SAD” na kućnu adresu poslali čokoladnu tortu u obliku muškog polnog organa, sve u nadi da će joj tako doakati. Ovo je Hendlerovu toliko postidelo da je fotografiju torte okačila na svoj Tviter nalog i ljubazno se zahvalila.

Tabloidima i masi sa interneta nije trebalo mnogo da se obruše na Hendlerovu, pa su, između ostalog, iskopali i da komičarka ima kućni porno-snimak koji je, prema njihovim, ispostaviće se kasnije, neistinitim tvrdnjama – skandalizovao Ameriku. Iako je najjednostavnijim postupkom – posetom stranice Čelsi Hendler na Vikipediji – lako utvrditi da nije reč ni o kakvom porno-snimku, već o satiričnom odgovoru Hendlerove na to što holivudske starlete svako malo izbacuju ovakva “ostvarenja”, uvodničare srpske žute štampe to ne sprečava da o njoj pišu kao o “bivšoj porno-zvezdi”.
Razmere halabuke koja se digla oko jedne humorističke emisije, kao i jezik koji ovdašnji mediji koriste u izveštavanju na ovu temu prilično su provincijalni. Da kompletan utisak bude takav, do ponedeljka je nedostajao samo jedan element, da neko ustane i vikne: “Sa’ću da ve tužim!” Taj komadić koji nedostaje ukazao se u liku biznismena Dragana Đogovića, čije tačno zanimanje, prema pisanju medija u Srbiji glasi: “koji ima firme u Dizeldorfu i Beču”. “Podneo sam tužbu protiv gospođe Hendler u moje lično ime i u ime naroda Srbije za naknadu štete zbog uvreda izrečenih na račun našeg naroda. Ne mogu vam za sada otkriti na kom sudu će se voditi proces i koliki će tačno biti odštetni zahtev, ali su u pitanju milioni dolara. Ja ću sam finansirati ceo postupak, ne želim nikoga da opterećujem, a kada budemo od Hendlerove naplatili sve uvrede koje nam je nanela, zadržaću samo novac za troškove advokata, a ostatak ću podeliti u humanitarne svrhe”, izjavio je Đogović za “Frankfurtske vesti”, a srpski mediji, mrtvi ozbiljni, preneli su da će se “proces protiv Hendlerove najverovatnije voditi u jednoj od američkih saveznih država, pošto se u SAD ovakvi procesi najbrže završavaju, a kazne mogu dostići nekoliko desetina miliona dolara”. Svoje velike planove Đogović je još pojasnio: “Ovih dana treba da se precizira tužba, da moji advokati predaju dopunski materijal. Treba utvrditi da li je emisija išla uživo ili je snimljena. Ukoliko je išla uživo Hendlerova će jedina odgovarati, a ako je prethodno snimana, tužba će biti proširena na kompaniju NBC Univerzal, vlasnika kanala ‘E!’ na kome se ova emisija prikazuje, jer i ona snosi odgovornost što pre emitovanja nisu izbačeni delovi koji vređaju srpski narod”, zaključio je on.Image…i ambasador Srbije u Vašingtonu Vladimir Petrović s predsednikom SAD Barakom Obamom

Tako je govorio Đogović, a onda je vrag odneo šalu. Ambasador Srbije u Sjedinjenim Američkim Državama Vladimir Petrović zatražio je sastanak sa rukovodstvom američke mreže NBC Univerzal povodom emisije “Čelsi lejtli”, emitovanoj na kanalu “E!” koji je deo te mreže, objavljeno je na internet stranici naše ambasade u Vašingtonu. U pismu, poslatom u ime srpske vlade, izraženo je razočaranje zbog “potcenjivačkih primedbi” koje je komičarka Čelsi Hendler iznela na račun Srbije i njenih građana posle koncerta Ejmi Vajnhaus u Beogradu, te da je reč o neprikladnom, neukusnom i lošem humoru. Petrović je rekao da će Hendlerova verovatno biti iznenađena kad čuje da je Srbija demokratska zemlja čiji narod uživa velike slobode, a da je Beograd poznat širom Evrope kao grad sa najživljim noćnim životom na celom kontinentu. Izrečeno u pismu, ambasador je dopunio izjavom Tanjugu u kojoj je objasnio da se “medijska slika o Srbiji u SAD teško menja, jer postoje različiti stereotipi koji su rezultat antisrpske propagande iz devedesetih, a koja je nastala kao sticaj različitih okolnosti i političke situacije u Srbiji”. Petrović je naveo i da se postojeći stereotipi teško menjaju, između ostalog, i zato što se u Americi u centar zbivanja dolazi uglavnom negativnim vestima.

Kad se pobroji sve u vezi sa slučajem na relaciji Ejmi Vajnhaus–Čelsi Hendler–Srbija, nemoguće je ne zapitati se kakav je to ishod koji bi usrećio sve aktere ove priče. Sve i da se Ejmi mane “supstanci” i otpeva Hajde, Jano na Kalemegdanu, a Čelsi se izvini i dođe, nevažno da li na Egzit ili Guču, i provede se kao nikad u životu, težak vonj bizarnosti i teške provincijalnosti ostaje u vazduhu.

Priroda i društvo

***

To Goethe: A Complaint

W. H. AudenHow wonderfully your songs begin
With praise of Nature and her beauty,
But then, as if it were a duty,
You drag some god-damned sweetheart in.
Did you imagine she’d be flattered?
They never sound as if they mattered

_________________W. H. Auden

***

Goetheu: Pritužba

Kako si prekrasno započinjo pjesme,
Hvaleći Prirodu i ljepotu njenu,
A onda, ko da se drukčije ne smije,
Dodaš neku prokletu svoju voljenu.
Jesi li mislio da dirnućeš je snažno?
A njima to izgleda nikad nije važno.

_________________W. H. Auden

Slavko Goldstein je zgodno primijetio da “od Byronova vremena nijedan engleski pjesnik nije tako brzo postao nacionalno slavljen kao Auden u tridesetim godinama prošloga stoljeća“. Tih istih tridesetih godina, Auden je napisao čuveno stihovano Pismo Lordu Byronu. Postoji kod Audena snažna svijest o pripadnosti tradiciji poezije engleskog jezika i tradiciji zapadne kulture koja se ispoljava u cijelom nizu pjesama čiji naslovi katkad podsjećaju na sadržaj kakvog udžbenika kulturne istorije. Uz Byrona, i Rimbaud, i Yeats, i Freud, i John F. Kennedy, samo su neki od likova iz naslova Audenovih pjesama. Karakteristično je, međutim, da su kod ranog Audena takve pjesme obično programske i vrlo ozbiljne, a dok su kod kasnog Audena opet lake i zajebantske, na način skoro ogdennešovski.

Dobar primjer potonjih je pjesmica (o) Goetheu. Adresirana je kao pismo; zapravo je bolje, pa čak i tačnije, reći da je adresirana kao e-mail: prvo se navodi primalac, a zatim subject. Primalac je, dakle, Goethe, a subject je – pritužba. Na šta se to Auden žali Goetheu? Na šta se pjesnik može žaliti pjesniku? Na pjesme, naravno. Auden ima problem s (nekim) Goetheovim pjesmama, a problem je tim veći jer nije da se te pjesmu njemu potpuno ne sviđaju. Naprotiv, on u njima vidi sjajan potencijal, ali neiskorišten zbog jedne fatalne Goetheove falinke. Pjesnik Goethe, recimo, po Audenovom mišljenju, svoje pjesme po pravilu započinje sjajno, pohvalama Prirodi i njenim ljepotama. Nakon takve uvertire (ili preambule), međutim, kreću problemi. Umjesto da nastavi kako je započeo, Goethe u svoje pjesme uvlači žene koje mu se trenutno dopadaju. Auden u tome vidi kalkulaciju; Goethe, po njemu, na taj način pokušava da im se umili, da im polaska, da im se dopadne. I vidi u tome dvostruki poraz: s jedne strane to kvari pjesme, a s druge, barem po njegovoj procjeni, to Goetheu ne donosi ni uspjeh kod tih žena, jer participacija u njegovim pjesmama nije nešto što bi ovima bilo značajno.

Poznata je činjenica da je Auden bio homoseksualac. (Zlobna dosjetka Juliana Barnesa iz romana Flaubertova papiga veli da je zalaganje Audena i Christophera Isherwooda za socijalizam bio tek neizravan način borbe za izmjenu zakona o homoseksualnosti.) Ipak, god-damned sweetheart iz četvrtog stiha smijemo prevesti u ženskom rodu, ne samo jer je Goethe bio straight, nego i zbog she iz petog stiha.

Ipak, pogrešno bi bilo čitati ovu pjesmu u mizoginom ključu. Ako bi u njezinu analizu uopšte vrijedilo uvlačiti podmuklo delovanje biografije, logičnije bi bilo pomisliti da se Auden preispitivao koliko je njegovom vlastitom god-damned sweetheart-u, Chesteru Kallmanu, koji je, naravno, (bio) he, bila važna participacija u njegovoj (Audenovoj) poeziji. (Po svjedočenju Christophera Hitchensa, poslije Audenove smrti, Kallman je s prezirom govorio o mogućnosti da se o njemu misli kao o “Wystanovom reliktu“.)  Na tipično engleski način, Audenova ironija dade se, dakle, čitati i kao autoironija.

Hvali prirodu (ili Prirodu), pjesniče, kao da poručuje Auden, jer te ona neće razočarati. U pjesmi napisanoj u maju mjesecu 1969. godine, samo četiri godine uoči svoje svoje smrti, u pjesmi koju je, znači, napisao kao šezdesetdvogodišnjak, više od pola stoljeća nakon što je u engleskoj osnovnoj školi počeo da izučava ondašnju i onodobnu verziju poznavanja prirode i društva, Auden prirodu izdiže iznad društva, baš onako klasičarski. Josif Brodski je Audena prozvao najvećim umom dvadesetog stoljeća i time ga, na neki način, proglasio Goetheom svoje epohe. U dobi u kojoj je Auden napisao svoju pritužbenu pjesmu Goetheu, sam Goethe je napisao Izbor po srodnosti. I to je, čini se, bio izbor po srodnosti koji je odgovarao kasnom Audenu, da svoju eventualno identifikaciju sa Goetheom ne sprovodi po spomeničkoj liniji, nego po liniji zajedničke slabosti. Jer kad je pjesnik slab na neko ljudsko biće, najmanje je bitno je li ono muškog ili ženskog pola. Uostalom, već pomenuti Brodski, u pjesmi Uspomeni T. S. Eliota, pjesmi koja u mnogo čemu zvoni odnovski (Auden-ovski), piše (u prevodu Milovana Danojlića): Strast nije stvar pola nego bola.

Evo me u Podgorici (pravilno je: u Podgoricu) na skupu o Balkanu, koji će nužno prerasti, ako smo iskreni, u skup o “balkanizaciji”, kao simbolu drobljenja i mrvljenja ionako sitnih identiteta, takoreći identitetčića, na još manje, sve dok od te silne fragmentizacije do atoma ne preostane tek Fragment sam po sebi, prazan kao prazan skup u matematici, bez ikakvog sadržaja, oblik bez tela, drečeće parče Ničega.

A u novinama, podgoričkim, bez veze sa samim skupom, a opet, duboko povezano s njegovom temom, čitam kako crnogorski nastavnici srpskog, kako se zvanično zvao taj jezik kada su ga studirali, ovih dana prolaze kroz obavezni ritual “doobuke”, ne bi li se osposobili za profesore crnogorskog. Na onu tvoju staru diplomu, koju si sticao četiri godine – ili šesnaest, ako ćemo pravo – dodaju ti još neku ćagu koja potvrđuje da si prošao kroz Kratki Kurs – i to je to. A da je kurs kratak, vala baš jeste: novine otkrivaju da traje u proseku dva i po sata. Dakle, ako u jedan poslepodne uđeš u učionicu kao profesor srpskog, već oko pola četiri ćeš izaći kao profesor crnogorskog. Pa onda fino na ručak, multilingvalno.

Nimalo ne marim da jezik kojim je pisan ovaj tekst mora biti nazivan srpskim: on to jeste, ali je takođe i crnogorski, ništa manje. I bosanski i hrvatski pride. U tom su smislu one tričave pošalice ovdašnjih lumena na račun crnogorskog jezika kao nekakve novokomponovane izmišljotine sasvim deplasirane. Ali, nemojte me zamajavati da puka razlika u imenu čini i relevantnu razliku u sadržaju? Ne, ne može biti. Razmatrao sam sa kolegama šta li bi to moglo dva i po sata da se “doobučava”, i zaključili smo da je stvar čista foliraža: onih par šminkerskih izmena sa onim folklornim slovom „šj“ i tako to – pa, to se nauči za pet minuta, ako sporije kapirate. Ostalo vreme, pretpostavljam, razgovarate šta će učiniti Đoković tamo u Vimbldonu, ili zašto su Crnogorke izgubile od Turkinja u košarci, a nijesu trebale. Ali stvar, dakako, nikada nije ni bila u sadržaju, ili daleko bilo, u smislu: stvar je uvek samo u ritualu, u ritualnom održavanju tih “balkanizacijskih” normi fragmentarizacije svega, do posvemašnjeg mrvljenja.

A isto nekako baš ovih dana, uhapsilo je nekog Dragana Paravinju, višestrukog silovatelja, a biće i ubicu, koji je godinama legalno izmicao pravdi u bermudskom trouglu između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine: osude ga jedni, ode kod drugih, optuže ga drugi, skloni se kod trećih, koji ga imaju na tacni, ali odbijaju da ga izruče, a neće da mu sude, jer kod njih još ništa nije zgrešio, a za druge ne mare. Sve dok i kod njih ne počini zločin; pazite dobro, zločin koji ne bi ni mogao da počini da je bio u zatvoru zbog prethodnih zločina! Ali kad imaš dva-tri balkanska pasoša i adrese, sve postaje i stvarno i moguće: tvoj zločin i tuđa pravda takođe se fragmentarizuju i balkanizuju, do neke tačke u prostoru važe, a od te tačke ne, nego si slobodan kao ptica i nedužan kao anđeo. Dragan Paravinja živeo je predugo u najboljem od mogućih svetova za najgore od mogućih ljudi, i za to on svakako nije kriv. Samo je koristio pravila igre koja su postavili neki drugi ljudi. I na kraju se krvavo preigrao, a da nije, živeo bi doveka na slobodi. A da se nisu preigrali oni koja su ta nakazna pravila postavili, jedna bi devojka bila živa i zdrava. Paravinja ju je silovao i ubio, ali u tome je imao svesne pomagače u onima koji su ga spokojno pustili da to učini. A to su, gle, baš oni kojima su Zakon i Pravda prva i jedina briga.

Ako se čudite, nemojte. Ako se zgražavate, opustite se. Nije to, naime, ništa nelogično, pod uslovom da jednom usvojite logiku balkanizacije i fragmentizacije sveta. Ovo su onda sasvim normalne konsekvence, i teško da su najgore od svih zamislivih. Ako ste još devedesetih skoro pa aklamacijom usvojili princip da se zločini, ratni i priratni, vazda dele na “naše” i “njihove”, i da su “naši” vazda nepostojeći ili nepravedno preuveličani, a “njihovi” da su vazda najstrašniji na svetu, ničim izazvani i nepravedno potcenjeni, čemu ste se onda uopšte nadali, čemu ako ne ovom košmarnom svetu od fragmenata, u kojem ste se probudili i ovog jutra?

I

Мodre se srbi u potoku.
Pozelenjeli hrvati na sprženom proplanku.
Crni se usirena krv muslimana u učionici osnovne škole.

Pomračenje Sunca i Мjeseca u ljubičasto podne.
Priroda je okrečena proljetnim beharom, u zasljepljujućoj navali cvatnje.
Bijelim se od stida, i patnje.

II

U oku izvrćenom iz očne duplje maglica svemirnog daha.
Iz prstena na odsječenoj lijevoj ruci mig ljubavi.
Iz prerezanih glasnica bijelog sveštenika
kaplju slogovi imena Alaha.

III

Oči iskočile u prašinu.
Rascopana lobanja na rascopanoj kaldrmi.
Ruke i noge leže unaokolo, same sebi dovoljne,
nezavisne, odsječene od bivšeg jedinstvenog bića
koje se mazilo imenom “čovjek”.
Crvena krvna zrnca razdvojena od bijelih.
Uredno složene misli u mozgu građanina rasule se
po pločniku boje čelika.
Komadi kože lepršaju kao zastavice.
Kompaktna masa leđa odiše moćnim prisustvom.
Iz šarenih krpica plućnih maramica
mjehurići kiseonika vraćaju se u odaje
Boga Tvorca.

1992.

U prvome redu sjedi starija žena, smiješi mi je, kao da se znamo, pozorno prati ono što govorim i na svaku rečenicu koja nalikuje nekom zaključku, nevidljivo kimne glavom.

Pomišljam da se možda poznajemo, ali da je se ne mogu sjetiti. To me uznemiri.

Kako bih mogao poznavati nekoga u Bihaću? Pa još stariju ženu.

I tako me prođe briga.

Uobičajena gužva po završetku književne večeri. Ljudi vrve sa svih strana. Hvatam i stežem ispružene ruke, razgovaram.

Ona priđe, zagrli me i dvaput poljubi.

Ja sam majka Mejra!, kaže.

Okolo je svi znaju i zovu je Majka.

Kada se malo odmakla, netko mi šapće da je u logoru, na Manjači, izgubila dvoje djece. Sina i kćer.

Ona se hitro vraća. Nešto mi je zaboravila reći.

Kaže da stalno putuje. Bila je i u Zagrebu, držala predavanje. A u Beogradu je češće. Ima prijateljice među Ženama u crnom. Po nju pošalju auto i vozača, i ona ide.

Borim se, kaže. Ja sam feministkinja.

Smije se, euforična. Samo kroz smijeh može disati. Bez smijeha bi se ugušila.

Živimo tu blizu. Dedo i ja, kaže.

Onda mi govori dugo o svemu što bi trebalo učiniti da bi se ljudi odrekli mržnje.

Pa me još dvaput poljubi, i tako se rastanemo.

Sve će učiniti da nijedan čovjek ne pomisli da ona nekoga mrzi. Kao da bi s nečijom krivom mišlju, makar i nekoga potpunog tuđina, njezina djeca postala više mrtva. Zato je ona feministkinja, drži predavanja i sjeda u auto, a vozač je vozi u Beograd. Naročito tamo nijedan čovjek ne smije pomisliti da ona nekoga mrzi…

Život u takvom smijehu je nalik paklu.

I uvijek se nađe netko kome treba pokazati da Majka ne mrzi. To zahtijeva težak rad, kao u kamenolomu.

Majci je najteže. Tolike majke potonule su u svoju žalost kao u mehku perinu i ničija ih druga žalost ne zanima. A Majka se jedina smije, da bi svemir mogao u miru žalovati njezino dvoje jedine djece.