6. 

Svakodnevni prizori iz gradskog saobraćaja – bicikli ne mare za pešake, automobili ne mare za bicikle, motordžije ne mare za automobile – primeri socijalne nebrige i sebičluka. Kao i razbacano đubre po parkovima, trotoarima i ulicama, dok prepuni kontejneri danima čekaju da ih rastovare.

Ako je tako, politička životinja, prema milenijumima unazad tačnoj Aristotelovoj definiciji, odnosno partijski navijač, u savremenom se svetu ne tako retko i lako pretopi sa sociopatom, kategorije koje inače ne bi trebalo da idu zajedno, jer politički angažman, osim gordosti i revnosti političkom stadu, može se, u boljoj varijanti, ispoljavati i brigom za poboljšanje ekonomskih, socijalnih, ekoloških stanja u društvu, dok, sa druge strane, socijalno bezobzirnog nije briga za bilo što osim za sopstveno kaligulstvo.

Pisac bi trebalo da poseduje narativno-optičku sposobnost da sagledava stvari dublje, da bi potom, u svom pisanju, koristio tu sposobnost u oblikovanju atmosfere i karaktera svojih likova. A šta je sa angažiranošću njegove književnosti? „Mi“, „Životinjska farma“, „Vrli novi svet“, distopijska dela koja je u mladosti uzbuđeno gutao kao zabrinjavajuća, ali naučno-fantastična ustrojstva, danas se utrkuju sa otuđenom, prebrzom stvarnošću. Ponekad mu se čini da je njegov književni hod previše spor pred ekspresnim promenama koje guše čovečnost ne dajući joj da dođe do daha.

Ali u zanatu kome služi, predodređeno je da odabire iz tog mnoštva brzopoteznih, a dalekosežnih promena da bi izoštrio oko (i ono unutrašnje), da bi tačnije pisao.

7.

Nečovečnost današnjeg sveta može biti tema koja intrigira, nervira ili melanholizuje pisca (u zavisnosti kojoj kategoriji pripada – Tribun, Hronisterik ili Nomad), podstičući i njega da razmrda svoj rukopis ka angažiranijem pristupu. Mada, ako je već dostigao pristojni nivo pisalačkog umeća, onda zna da je priroda uspešne priče u njenom kalemljenju, zapletanju, otplitanju i da je to čini drugačijom od na primer novinske kolumne čiji su pak kvaliteti u njenoj udarnosti i operativnosti. Čitalačko iskustvo da u efektnoj hibridnosti talenta, broj jakih pisaca koji su istovremeno i dobri novinari nije mali (Hašek, Hemingvej, Orvel, Markes, Eko, Kapote, Majler…). Možda zato žanr dokumentarnog žurnalizma, koji obilno koristi narativne tehnike, stvara uzbudljiva, čitana dela.

Ali i oni autori iz naizgled suprotne strane, Džojs, Andrić, Borhes, Beket… angažuju čitaočevu svest i savest, podstiču ga da se preispita i suoči sa životom bez koga i ti autori ne bi mogli da pišu, a kako će ga oblikovati u književnost, svako u svojoj književnoj radionici, to je već samo njihov posao.

8. 

Priča može da bude ispričana od početka do kraja, neprekinuta, uvek prisutna u svojoj doslednosti, sposobna da napreduje korak po korak, sat za satom, dan za danom… ili, da se sklapa na preskok, delić amo, delić tamo, kao na slagalici, pa da neka polja ostanu nedopunjena, ne podčinjavajući se kompletnoj integraciji. Svakako, i prvi i drugi tretman u razvijanju priče zahtevaju zavidan nivo narativne umešnosti da bi održali napetost i uzbuđenje kod čitaoca. Jedan isti autor kada je unesen u različite priče, može da se posluži sa različitim postupkom. I da se oseti oslobođen od komandnog mesta prethodne priče. Ali, ne tako retko, autor se pronalazi i rezimira u model koji odgovara njegovom karakteru, stilu i određenom stavu prema svrhi pisanja. Ipak, ako je priča dobra, bez obzira dali je ispričana temeljno ili skokovito, nateraće čitaoca da razmišlja o njoj, da je prepročitava, da je prepričava.

9.

 Fragmenti „Azbučnik za odraslog pisca“ kojim sam završio predhodnu knjigu, kao i ove „Fusnote uz kafe razgovor sa prijateljem“ koje sad zapisujem, u poređenju sa prvim antiuputstvima koja su nastala na stražarskom mestu na Avali pre tako reći pet decenija, očigledno su od strane autora različitog uzrasta. U početnim, mladalačkim antiuputstvima vidljiv je manifestan ton radoznalca koji eksperimentiše i sebe iskušava kroz izazove. Sadašnji fragmenti proizilaze iz obuhvatnijeg, prilično opuštenog, ponekad i potsmešljivog dijaloga sa sobom ili sa prijateljem. Ipak, mada ih razdvajam kao dve udaljene faze u mom spisateljskom razvoju, mogu da osetim onu istu nevinu predanost prema književnosti koja se uvećava sa svakom pročitanom i napisanom knjigom.

10.

Više puta je rečeno da je usamljenost neophodna piscu dok, bez direktnog posrednika, beleži svoje priče. Tada, kao ponekad kod nekih njegovih likova, i kod pisca radi tok svesti – tu treba da se ubaci… ili, … ovo je nepotrebno… i slično. Ako za prvu verziju rukopisa još uvek koristi svesku, onda je ona puna precrtanih i nad njima dopunjenih reči. Ako pak za prvu verziju koristi kompjuter, onda najčešće pritiska dugme „delete“. Uzjahan na inspirativnom talasu, zaboravlja da će mu zagoreti supa na šporetu. I da će posle, otkako otvori prozor da se izvetri dim, morati da riba ringlu i šerpu. Ali i tada, dok žicom trlja pregorela mesta, on, još uvek u onom što je napisao, kaže sebi… onaj pasus mi je baš prenatrpan… moram se osloboditi od tolikih epiteta… (misao povezana sa čišćenjem ringle?).

11.

Dok je svirao rokenrol, režirao alternativne pozorišne predstave, oblikovao scenarija za animirane filmove, bio je deo ekipe. Iskusio je koliko timski rad može da bude divno putovanje. Kada je rast kreativnog nivoa tima ujedno bio i rast kreativnog nivoa kod svakog njegovog člana. A zatim, kao što se to dešava sa saputnicima posle retkih, uzbudljivih putovanja, sa nekima je izgubio vezu, sa nekima se dopisivao, sve ređe i ređe, sa nekima bi se slučajno sreo na ulici ili u nekom kafiću da razmene sećanja sa nekadašnjih putovanja.

U procesu pisanja, pak, najčešće za svojim pisaćim stolom, ponekad na klupi u parku ili na aerodromu između dva leta, pisac je sam sebi osluškivač što ga potkrepljuje, ali i koriguje u stvaranju priče. Mada ponekad, ispunjen i sploćen sa književnošću, u minutima predaha, poželi da ga pozovu da se pridruži, bilo da je reč o grafičkoj noveli ili novoj melodiji, ili barem za ulogicu na razmrdanoj alternativnoj sceni.

12.

Dobro zna da prenatrpanost knjigama koje su se namnožile na policama biblioteke, po stolovima i po podu njegove kuće može kod posetioca da izazove utisak krajnje neurednosti. Sav taj nered upozorava, prema zdravorazumskoj logici, da pisac ima neke natrpane, nerešene probleme sa stvarnošću i da su se bedemi od knjiga ispentrali do tog stepena da bi ga zaštitili do ponoći kada gasi svetlo i odlazi na počinak. I tada, dok se kreće kroz mrkli mrak, on tačno zna kako da ne razruši trospratne gomile knjiga, da bi se sledećeg jutra, zajedno sa šoljicom kafe, poslužio knjigom sa vrha jednog takvog bedema.

– Ovo jednom treba da se sredi! – naredi sebi, ali se već sledećeg trena začitava, brišući kratko sećanje na prethodnu misao.

I.

Više od dvije godine nakon što se ustobočio novi val sistematskog uništenja (a ne bismo se trebali ustručavati ni da kažemo genocida) palestinskog naroda od strane Države Izrael, stanje globalne svijesti ili nesvijesti o tome nije mnogo bolje nego na samome početku tog novog ili obnovljenog sveprožimajućeg zla. Štoviše, stanje je mnogo gore. Gutajući ogromne količine takozvanih vijesti, takozvanih mirovnih planova i takozvanih rješenja izraelsko-palestinskog takozvanog sukoba – guglajući – oguglali smo poprilično na elementarne činjenice, na elementarni užas onoga što se u Palestini, a pogotovo u Gazi, zbiva.

Gutajući sva ta političko-medijska govna, jedva da još primjećujemo da je septička jama naših umova i duša razom puna i da je svako novo govno samo govno koje moramo progutati kako se odvratni sadržaj septičke jame ne bi prelio preko njezinih rubova i poplavio naše antiseptičke, čiste, mirnodopske, idilične domove.

Mislim na lijepo upakirana govna kao što je genijalna ideja američkog predsjednika da se Palestince iseli iz Gaze te da se Gazu pretvori u tehno-kapitalističku „rivijeru Bliskog istoka“, dakako, bez smrdljivih Palestinaca (osim možda manjeg broja lojalnih kao obespravljene i šutljive radne snage).

Mislim i na recentnu genijalnu ideju izraelskog premijera da se afrička poludržava Somaliland, koju je država Izrael, ne samo iz ekonomsko-geopolitičkih razloga, priznala, iskoristi za „humano preseljenje“ Palestinaca u svrhu „čišćenja“ palestinskih područja od Palestinaca.

Mislim na takozvanu visoku politiku koja se više ni ne nastoji prikriti plaštom „općeg dobra“, „humanosti“ i sličnih principa i vrijednosti, nego se pornografski rasprostire kao mješavina psihopatije i učinaka psihodeličnih droga poput LSD-a.

Mislim, naposljetku, na uvježbanu bešćutnost nas „zapadnjaka“, a zapravo i većine cijeloga svijeta, u odnosu prema Palestincima. Mislim na našu evolucijski objašnjivu i egzistencijalno shvatljivu, ali moralno neodrživu rezistentnost spram zamislî, planova i inicijativa koje kao korov bujaju s korijenjem u Washingtonu, Mar-a-Lagu, Jeruzalemu i Tel Avivu.

II.

U božićno-novogodišnje vrijeme, dok diljem svijeta odjekuju jingle bells, oni zvončići, zvončići što zvone na sav glas, „zvončići“ kasetnih bombi i dalje ubijaju palestinsku djecu, žene, muškarce, većinom one ni krive, ni dužne, ljude poput nas, zakačivši ponekad i nekog dužnosnika ili vojnika organizacije Hamas, koja je svoje narodnooslobodilačke težnje i ciljeve davno već prokockala kockajući se, uz podršku države Izrael, sa životima svojih sunarodnjaka i ulažući u svoje kalkulacije njihovu krv i suze kao jeftinu tekućinu.

Međutim, nije to samo stvar Hamasa i izraelske države ili bilo kakve politike i geopolitike: smrtonosni „zvončići“, baš kao što ona pjesma kaže, zvone za sve nas. Čujemo li ih?

III.

„Rivijera Gaza“, „Somaliland“ – sjeća li se još netko nacističkih planova s početka četrdesetih godina dvadesetog stoljeća o „humanom preseljenju“ europskih Židova na Madagaskar, kako bi se oslobodio i očistio „Lebensraum“ za arijevske Nijemce, što će kasnije ipak biti riješeno uspješnije, „konačnim rješenjem“ koje je završilo u dimu i pepelu konc-logorâ?

„Rivijera Gaza“, „Somaliland“ – primjećuje li netko ironiju i sarkazam u židovsko-izraelsko-cionističkim planovima „humanog preseljenja“ Palestinaca u Afriku? Sjeća li se još netko, primjećuje li itko da se povijest izopačuje na nezamislive načine, da cionistički režim, koji ima ambiciju da reprezentira ne samo izraelsko, nego i svjetsko židovstvo – tj. židovski narod koji je biblijski bio otjeran u egipatsko ropstvo i spašen iz njega – sada tjera u podegipatsko, afričko ropstvo jedan drugi narod, a to se još cinično reklamira kao milosrđe?

IV.

Masovni zločini, velike tragedije, katastrofe, apokalipse – tjeraju nas da o njima razmišljamo „naveliko“, „ukrupno“, da zanemarujemo ili previđamo ono „maleno“, „sitno“, svaki pojedini život, svaku njegovu priču, kompleksnu koliko je kompleksna i mreža života u koju je svaki pojedini život upleten.

Možda su naši blagdani, nove godine, bajrami, božići i uskrsi, jom kipuri i pesasi, prilike da se prisjetimo ne samo svih, nego i svakoga tko bi želio da barem jedan dan prazniči i blaguje što mu je vrijedno, da barem jedan dan zavlada primirje i da jednom – uskoro, mȁ, sutra već – zavlada istinski mir.

V.

Pjesma palestinske pjesnikinje Fadwe Tuqan (1917.–2003.) neka bude poziv na takav mir na prijelomu 2025. i 2026. godine, godinâ najgorih za neke i mnoge, godinâ koje bi, ako ima ičeg vrijednog u patnji, mogle doprinijeti otrežnjenju nekih i mnogih, odnosno osvještavanju, nadilaženju i prevladavanju neizmjerne i neopisive patnje, te izroditi godine bolje, ako ne i dobre.

(Pjesmu sam preveo s engleskog jezika, što mi nije milo, jer bih radije da sam bio u stanju prevesti je iz arapskog izvornika u hrvatski jezik, ali moje površno poznavanje arapskog, stečeno prije tridesetak godina, izblijedjelo je i nestalo jednako brzo i nepovratno kao što je prošlo tih tridesetak godina života.)

Molitva novoj godini

U našim je rukama svježa čežnja za tobom,
u našim očima pjesme hvale i jedinstvene melodije,
povjerit ćemo ih tvojoj ruci kao zborske darove.
O, ti koja se pojavljuješ kao slatko vrelo nade,
o, ti koji si bogata obećanjima i željama.
Što imaš za nas u svome spremištu?
Čime raspolažeš?

 * * *

 Daj nam ljubavi, jer tek s ljubavlju
blago obilja, koje je u nama, probija se na svjetlo dana…
S ljubavlju će naše pjesme zelenjeti i cvjetati
i uroditi plodovima
bogatstvom
plodnošću.

* * *

Daj nam ljubavi, da bismo mogli iznova izgraditi
srušeni svemir u sebi
i vratiti
radost plodnosti našem neplodnom svijetu.

* * *

Daj nam krila, da rastvorimo obzore uspona,
da se oslobodimo iz naše zatvorene špilje, samoće
željeznih zidova.
Daj nam svjetla, da probijemo najdublju tamu,
pa ćemo snagom njegova blistavog toka
povesti svoje korake prema ponoru
iz kojega ćemo ubirati životne pobjede.

(Fadwa Tuqan, „A Prayer to the New Year“, u: The Poetry of Arab Women: A Contemporary Anthology¸ ur. Nathalie Handal, New York, Northampton: Interlink Books, 2001., str. 306–307.)

Iz Božića bi
sa zapada,
onako trom i umoran,
nekad pred Novu godinu
stigao Sveti Nikola
nama-djeci komunizma. 

Preobražen, iako isti,
u državi gdje taje Boga,
više ne bi bio svet,
bio bi Djed Mraz. 

Mi bi se svi pravili
da u njega vjerujemo
kao što vjerujemo
(da bi lakše preživjeli)
u svijet,
čovjeka,
pravdu
i u sve, za život, neophodne 

laži. 

Slika 14

SENDER BELGRAD

Kako je zgrada Radija bila oštećena u bombardovanju, Todor je ubrzo sa ostalima obavešten o novoj lokaciji svog radnog mesta. Kada se krajem meseca iznova uspostavio radio program, shvatio je da je, na isti način na koji se ukleto preobrazio grad — to isto dogodilo sa njegovim voljenim Radijom. Novi gospodari grada postali su i gospodari Radio Beograda — Sender Belgrad je postao njihov, kao i sve ostalo.

Od tada je svaki odlazak na posao bio svojevrsno mučenje. Valjalo je proći svakoga dana ulicama sa kojih su sporo uklanjani leševi i raščišćavane ruševine, kroz žedan grad u kom nije više bilo snabdevanja vodom i na čijim si ulicama mogao sresti samo izgubljene i preplašene ljude. Valjalo je zatim ući u novu nepoznatu radijsku zgradu, kojom su zagospodarile strane uniforme, strašni mehanički ljudi pred kojima je Todor savijao glavu u želji da postane nevidljiv.

Retku utehu pružala je muzika. Kao po nekom prećutnom dogovoru, Todorov orkestar svirao je besprekornije nego ikad, dozvoljavajući sebi u toj muzici predah — mogućnost bekstva u bolju prošlost u kojoj su postojala i druga osećanja osim ove teskobe i neprekidnog straha. Todor je znao da su doneti propisi po kojima  bi on, kao Rom, morao biti obeležen trakom, kao što su obeleženi Jevreji. Znali su to i njegove kolege iz orkestra, ali su o tome svi zaverenički ćutali, pretvarajući se da je Todor jedan od njih, i da je to što je muzičar njegov jedini stvarni identitet. Svakoga dana, tokom nekoliko sati u zgradi Radija, posmatrao je Todor svoje kolege, zahvalan za njihovu tišinu i uviđajnost. Ne jednom je pomislio na svoj Šid, na šetnje sa Savom Šumanovićem, razmišljajući o tome da novi svet — ukoliko se ikad iz svog ovog zla rodi iznova — mora biti rođen iz takvih ljudi, ili ništa više neće imati smisla.

Jednoga dana, na putu do Radija, spazio je pored jedne ruševine Isu Alfandarija, kako u rukama nosi nekoliko teških prašnjavih cigli i odlaže ih na kolica. To ga je duboko steglo u grlu — osetio je istovremeni strah i želju da mu priđe. Gledao je u tog mladića nežnog lika i  u njegove nemirne ruke koje kao da su uvek držale palice za bubnjeve — i čudio se kako su te ruke sada izmenjene, sasvim preobražene pod teretom tih cigala. 

Todor je tek tad, gledajući u Isinu žutu traku oko ruke shvatio da je Isa Jevrejin. Sve do tada nije o tome razmišljao — Isa je za njega uvek bio samo čarobnjak sa bubnjarskim palicama. Možda je i on za Isu bio samo čovek koji vešto prebira po bas primu. A eto, došao je trenutak u kom su glasniji ljudi kojima je najvažnije to što je Isa Jevrejin a Todor Rom, i koji su zbog toga spremni da ih obeleže trakom. Todor je, sledeći tu misao — shvatio da prisustvuje jedinstvenom trenutku potpunog iskrivljenja sveta — i zapitao se odmah koliko će dugo ono trajati i hoće li se svet ikada više ispraviti.

Danima posle zamišljao je svoj razgovor sa Isom, i mrzeo sebe zbog kukavičluka da mu priđe. Ponovo je sebe gledao sa strane — maleni uplašeni čovek sa druge strane ulice, podignutih ramena, ponižen u svom strahu. Preko puta — taj nestvarni mladić u prašini, te ruke koje nikada više neće uhvatiti bubnjarske palice. Sva ta muzika zauvek nasilno utišana. Todoru se učinilo da taj čovek, čije su ruke imale samo jednu svrhu — da proizvode vanrednu zvučnu čaroliju — sada stoji nad ruševinom tako besmislen, pored kolica sa prašnjavim ciglama, potpuno besmislen i proćerdan. Todoru se ta slika snažno urezala u pamćenje — tada je možda odlučio da dok bude živeo ne dozvoli ničemu do samoj smrti da ga odvoji od njegove svrhe — a njegova je svrha muzika. 

Tada je takođe shvatio da već tu, pored tih ruševina, gleda u Isinu smrt. Bilo je nečeg u držanju tog mladića, u tim rukama koje kao da su zauvek ispustile palice — što je Todoru reklo da se Isa odvojio od svoje svrhe, izgubio svoju muziku i da stoga čovek koji slaže cigle u kolica odnekud nije više živ.

Ta Todorova osećanja, zbog kojih noćima nije mogao da spava, potvrđivala su se u mesecima koji su usledili. U jednom trenutku nestali su Jevreji koji su raščišćavali ruševine Boegrada. Nestali su sa ulica, iz svojih stanova, iz škola u kojima su predavali, iz orkestara u kojima su svirali, sa službi na kojima su radili. Ostavili su iza sebe prazna mesta za trpezarijskim stolovima, odbačene instrumente, nezaliveno cveće, započete rukopise, zaustavljene krojačke mašine, prazne pultove u trgovinama. 

Najčudnije od svega bilo je to što i nakon nestanka beogradskih Jevreja novine, razglasi i radio stanice nisu prestajali da govore užase o njima — oni su i dalje bili krivci za sva zla ovoga sveta, iako je ceo taj, nekad lepi a sada glađu i zlom pritisnuti grad, svedočio o njihovom trajnom odsustvu. I Todor nije mogao da se ne pita — ako je moguće da se ovo dogodi sa svim ovim ljudima samo zato što su drugi i drugačiji — ako je moguće da svi oni nestanu kao da ih je neko ukrao — šta će biti sa nama, koji smo uvek i svuda drugi?  

Nije dugo čekao na strašni odgovor. U sledećoj poseti tetka Zlati saznao je da su svi romski muškarci iz njenog naselja odvedeni u logor Topovske šupe. To je samo pridodalo Zlatinoj već postojećoj muci i strahu — sin joj je, malo posle bombardovanja, već odveden u zarobljeništvo u Nemačku. Mek kašućov sargo krjango, e vošesko o purano! — plakala je tetka Zlata. Pored nje je stajao Todor, u svom pristojnom odelu, sa poslom i stalnim smeštajem, sa kolegama koji su spremni da se za njega zauzmu — i gledajući u njen jad, u očajne žene i decu koji su tumarali naseljem u strahu za muževe i očeve — bio je bolnije nego ikada dotad svestan gorčine svog izabraništva. 

Slika 15

VATRA I TIŠINA

U narednim danima Todor je češće nego ranije odlazio kod tetka Zlate. Osećao je da joj je potrebniji nego ikad — istovremeno je njegova čežnja za zavičajem postajala sve veća. Imao je osećaj da bi sve ove nastale nevolje lakše podnosio sa svojima, u svom Molovinu. 

Skromno tetka Zlatino naselje se nekako iznutra izmenilo — kuće, dvorišta, saksije sa jesenjim cvećem, ulične mačke i psi ostali su na svojim mestima — ali kao da se na sve spustila neka zgusnuta tišina kroz koju se teško probijao i ljudski korak i razgovor. Nestalo je zajedništva na uskim ulicama — svi su se povukli u svoje domove, kao da se neprekidno kriju od nekih zlih očiju. Susreti su bili kratki, govor tih, a pogled bi odlutao od sagovornika, kao da traži tu tajanstvenu silu što duši ne da da diše i govori slobodno.

Žene odvedenih romskih muškaraca i deca dovoljno stasala da razumeju da se događa nešto vanredno i strašno — zadobili su onaj izmučeni izraz ljudi razapetih između nade i neprekidne slutnje da će se dogoditi najgore, iako to najgore nisu umeli da zamisle i imenuju. Todor je osećao da se svet već neko vreme neprekidno survava u dotad nepoznat ponor — i nije nazirao tačku zaustavljanja. Najčudnije od svega bilo je to što je običan svakodnevan život, uprkos lišavanjima i oskudicama — ipak spolja izgledao uobičajeno. 

Većina njegovih sugrađana je gladovala, krpila obuću i odeću, pa ipak su ljudi sedeli u kafanama, plaćali pretplatu za radio, odlazili na slabo snabdevene pijace, na pozorišne predstave i druge zabavne sadržaje, na kupališta, za katedre i u školske klupe. Istovremeno su se u svemu tome neprekidno otvarale tačke nezamislivog užasa — kao nekakve poderotine na velikom platnu stvarnosti, kroz koje je dopirala tama tajanstvenog zla koja se nikako nije dala objasniti. Prošli biste ulicom pored obešenih ljudi, na kupalištu je bilo dana kada bi reka nosila leševe, i bilo je čudnih kutaka grada u kojima se odvijala nekakva užasna paralelna realnost — zarobljeni ljudi, gladni, žedni, tučeni, ubijani. 

Takav je bio i logor Topovske šupe — pored njega si mogao proći i video bi, kao i dotad, ravnodušne zgrade bivših vojnih objekata pored kojih si prošao mnogo puta dotad. Sada se u njima odvijao užas od kog si samo mogao okrenuti glavu i nastaviti dalje, pretvarajući se da ne vidiš tu ogromnu pukotinu mraka na platnu stvarnosti.

Tako se osećao Todor. Gledao je sebe sa strane, kako se sam od sebe udaljava ulicama Beograda i osećao nejasnu sramotu što je ostao sa ove strane zida i što ne deli sudbinu Roma iz tetka Zlatinog naselja. Inercija života ga je primoravala da živi, da se na trenutke izgubi u svojoj muzici, da noću, pred spavanje, uzme u ruke svoj bas prim i zagrli ga kao živog čoveka. Ali jedan drugi deo njega bio je sa svojima, u logoru. To je mogao biti on, i možda je to i morao biti on — ali Urma — Sudbina je htela drugačije. Zbog toga je bio zahvalan — ali mu je ta zahvalnost istovremeno donosila neshvatljivu patnju.

Todorova protivurečna osećanja samo su se povećala kad su konačno stigle vesti o sudbini Roma iz tetka Zlatinog naselja, i već tada je znao da će ga  do kraja njegovog zemnog života proganjati ta slika ljudi sa kojima je delio krv, pretke, drumove i muziku — ali od kojih je istovremeno bio izdvojen, obeležen drugačijom sudbinom. 

Dovedeni su u logor, pa su u nekoj demonskoj zabavi logorskih čuvara iz grupe izdvojeni muzičari. Zapaljena je vatra, a njima je naređeno da sviraju. Ispunjavali su muzičke želje nemačkih čuvara, kako su najbolje znali i umeli. Svirali su kao da im životi od toga zavise — a poznato je da od takve svirke zadrhte i krila anđela. 

Postajali su na trenutke jedno sa svojim instrumentima, drhtavo spojeni u jedno biće koje proizvodi zvuk. Bilo je to stapanje prepuno lude nade da će ih muzika spasiti. Lepota njihovog muziciranja biće tolika da će onima koji ih slušaju nakon tog iskustva postati nemoguće da više ikada ikoga zatvore, izgladnjuju, tuku ili ubiju. Nikada tolika vera u moć muzike nije ispoveđena kao tog dana u logoru Topovske šupe, u gradu Beogradu, oko jedne vatre u kojoj je nestajao svet. 

Ači jaga! Devla, manuša bareja, vakar lake!

Kad je čuvarima dosadilo, naredili su im da svoje instrumente bace u vatru. I, kao i u slučaju Ise Alfandarija, kom su zauvek oduzete bubnjarske palice — svi odreda su znali da gledajući u svoje zapaljene instrumente gledaju u svoju sigurnu smrt. Kome su potrebni ako ne sviraju? To je bila njihova Bogom određena svrha. Ona je sada prestala. Kad bi sad doletela ptica Čarani i progutala ovu strašnu vatru, iz nje onda vaskrsnule violine i tambure, a svet povratio izgubljenu ravnotežu! 

Instrumente su bacali u vatru kao da to čine sa delovima svog tela. Sa violinom su u vatri gorele i ruke — ono što je na violinisti ostalo bile su dve beskorisne senke nekadašnjih ruku, koje su besmisleno visile niz telo. Muzika ih nije spasila, ili barem to nije mogla učiniti u ovom životu, na ovom strašnom mestu, u ovoj noći duše. 

Nedugo potom, odvedeni su na streljanje. 

Ogromna tišina raširila se iz te vatre sa zapaljenim instrumentima po celom Beogradu. Pritisla je tetka Zlatino naselje, u kom je svaki vrisak bola zatomljen strahom. Spustila se na Todorova ramena, i on je nakon toga postao još manji kad bi izašao na ulicu. 

Samo su krila anđela nastavila da drhte. Anđeli su i dalje čuli muziku romskih muzičara iz Topovskih šupa, i slušaće je do kraja vremena. 

Slika 16

MOLOVINSKI KONjI NAD BEOGRADOM

U strašnom iskrivljenju stvarnosti u koje se pretvorila svakodnevica, umnožavanje užasa kao da je uticalo na istovremeno umnožavanje zabave. Što je bilo više strašnih poderotina na platnu beogradske stvarnosti — to je bilo više pozorišnih predstava, koncerata, petparačke zabave svih vrsta. Sada je već postalo uobičajeno da Nemci odgovorni za Radio Beograd koriste usluge muzičara sa Radija za svoju ličnu zabavu, ili ih velikodušno ustupaju svojim prijateljima.

Ne jednom je Todor sa mukom svirao u skadarlijskim kafanama, dok su se strašni mehanički ljudi u uniformama i ulaštenim čizmama na trenutke pretvarali u obične ljude od krvi i mesa. Iako je Todor tu morao biti po njihovom naređenju — bili su to retki trenuci u kojima pred njima nije u strahu savijao glavu. Ovde bi oni sedeli, a on bi stajao sa svojim instrumentom, i konačno bi ih video u razmeri njihovog običnog ljudskog postojanja. 

Nisu to bile mašine — bili su to obični mali ljudi koji su zbog nečega ulagali veliki napor da budu neosetljive mašine, i to je bilo sve. Za tih večeri u skadarlijskim kafanama, posmatrajući ih tako umanjene do običnog ljudskog postojanja, Todor je po prvi put shvatio da će sve ovo proći i da će oni nestati kao što su i došli. Jedino pitanje je bilo — koliko će sve to trajati i sledstveno tome — koliko će užasa još proizvesti. 

Vesti iz Molovina bile su mesecima oskudne. Todor je načuo  od tetka Zlate da su svi Romi iz velike porodice Familića, koju su odreda činili muzičari — naterani da se iz različitih sremačkih mesta u kojima su živeli i muzicirali — vrate u Molovin. Bila je to čitava jedna godina u kojoj u Molovinu nije prestajala svirka. Sastale su se sve muzičke družine, sa svih strana Srema — i pošto su im sva druga prava oduzeta — ostala im je još samo muzika, pa bi se okupljali i svirali. Možda su to činili u istoj nejasnoj potrebi da umilostive strašne duhove tog naopakog vremena koji su savijali obruč oko malenog sremskog sela.

Čitave te nedelje u leto 1942. godine Todor je osećao neobično uznemirenje. Svake je večeri sanjao svoje selo, kako korača njegovim sokacima čekajući da naiđe na nekog poznatog. Nikoga nije bilo. Iz otvorenih prozora su se pomaljali okrajci zavesa, a u dvorištima i na sokacima sretao je samo zamišljene konje — i činilo mu se kao da ti konji pokušavaju nešto da mu kažu, samo ih on, Todor, uz svo naprezanje ne razume. Budio bi se u znoju, ophrvan strašnim slutnjama. Zlo je pritislo ceo svet — i pod tim pritiskom njegov mu se Molovin iz ove daljine činio tako malim i ranjivim, sitno zrno sremske pšenice koje će pozobati prva crna ptica i iz kog nikad više ništa neće izrasti. 

Jedne tople večeri, dok je svirao grupi nemačkih vojnika, pred zoru mu se, u strašnom umoru, učinilo da vidi kako preko neba, negde iznad Skadarlije, u stravičnom galopu trče molovinski konji. Todorovo srce počelo je da bije u ritmu tog njihovog galopa, strah ga je sasvim paralisao i on je jasno osetio, celim bićem — da Molovin iz njegovih sećanja više ne postoji. 

Bio je to je zaglušujući trk konjskih nogu preko nebesa, i učinilo mu se da sa tim konjima odlazi polovina njegovog bića. Kao da se od Todora otkinuo jedan njegov deo, onaj najbolji deo od kog je napravljen, i otkotrljao se u spletu poludelih kopita. Osetio je bol — jasan, sasvim jasan. Bio je to trenutak u kom se ispunila nekakva konačnost sudbine koju je iščekivao od početka rata. Osetio je da se tu jednom i za svagda nešto završava. 

Pomislio je kako je nebo iznad Beograda i Molovina isto, i setio se reči svoje pokojne babe — od neba se ne da ništa na zemlji sakriti. Setio se Roma iz Topovskih šupa i pomislio: „Jekh rat, jekh ođi, jekh bah.“ 

Slika 17

SKUPLJAČ PERJA

Nije prošlo mnogo do trenutka u kom je Todor saznao šta se dogodilo sa Molovinom i Familićima. 

Odlazio je tih dana redovno kod tetka Zlate da joj čita Svetozareva pisma iz logora. Zlata je bila nepismena — a svako sinovljevo pismo čuvala je i ljubila kao svetinju. I iako ih je već znala napamet, predstavljalo joj je veliku utehu kada Todor dođe i iznova i iznova ih čita. Ništa se iz tih zarobljeničkih pisama nije dalo saznati osim da je neko tvoj još uvek živ, kadar da ti piše, da te voli i da je željan kuće. 

Nije se moglo saznati kakav je zaista život u logoru, jer su pisma prolazila cenzuru. Zlata je to osećala, pa je u neprekidnom Todorovom čitanju popunjavala pukotine — zamišljajući neprekidno šta je to što joj sin u pismima ne piše i kako mu je tamo zapravo. A iznad svega je lebdela pritiskajuća strepnja — hoće li joj se vratiti, u ovo poluispražnjeno naselje iz kog je nestao njegov narod, u ovaj pretužni grad, zauvek iznutra izmenjen strašnim crnim rupama besmisla koje su se otvarale na sve strane u vidu logora, mučilišta i stratišta.

Sedeli su jednog dana u malenom Zlatinom dvorištu kad je naišao Laza, banatski skupljač perja. Nije prvi put da ga Zlata kod sebe svraća na razgovor i skromne ponude. Laza je bio veliki ravničarski putnik — posao ga je vodio od mesta do mesta i zato je bio prenosilac vesti o ljudima i događajima. On je znao da se od njega to očekuje, pa je svoje izlaganje uvek pomalo pripremao, ispredajući priče. Ta pripovedačka veština omogućavala je ovom skromnom skupljaču perja da u mnogim kućama bude dragi, rado primani i slušani gost.

Zato je bilo čudno oklevanje sa kojim se odazvao pozivu i nespretna teška tišina koja je usledila, dok se Laza nekako nesrećno premeštao na malom tronošcu.  Kad je čuo da je i mladić u tetka Zlatinom dvorištu njen rođak iz Molovina, sasvim je prebledeo. Todor i Zlata su se pogledali, znajući da će im ono što im kaže ovaj čovek zauvek izmeniti živote. Pa ipak, od istine se nije moglo uteći.

Skupljač perja govorio je šturo i odsečno, sebi samom sasvim strano i nesvojstveno, pa mu se činilo da ne sluša sebe već nekog drugog.

Ispričao je kako su čitave godine romski stanovnici Molovina slutili da se sprema nešto strašno. Za sve to vreme držali su se zajedno, njih preko devedeset, iščekujući razrešenje svoje sudbine. Neki su se nadali u brzi kraj rata, drugi da ih niko neće dirati jer ne predstavljaju ni za koga nikakvu opasnost, treći su mislili da je romska sudbina jednostavno takva — kad je celom svetu teško, Romima mora biti teže. Tako su odvajkada ustrojene stvari.

Utapali su svoje slutnje u pesmi i muzici, radeći po poslednji put ono za šta su rođeni i što je bila njihova konačna svrha u ovom svetu. 

U logor, na pogubljenje, pošli su složno i zajedno. Stanovnici Šida gledali su kako kroz glavnu ulicu idu molovinski muzičari, svak svirajući svoj instrument, a iza njih njihove žene i deca. 

Svi su odvedeni u logor Jasenovac i tamo ubrzo ubijeni. 

Dugo iza njih u glavnoj ulici, po skrovitim sokacima, na žitnim poljima u okolini, u krošnjama drveća — ostalo je da lebdi njihovo glasno odsustvo. Bilo je to milozvučno odsustvo — slično muzici koja se postojano izvija iz tambure. Njihovim odlaskom kićeni Srem je osiromašio, čitav njegov divni razliveni zvuk skupio se u jednu uplašenu crnu tačku, u grč nepostojanja.

Todor i Zlata sedeli su, sleđeni. Bio je to događaj koji je prevazilazio moć njihovog razumevanja — iako su svedočili nestanku beogradskih Jevreja, odvođenju i masovnim ubistvima svojih komšija Roma. 

Celo Todorovo biće pobunilo se protiv tog saznanja i proglasilo ga za laž. Pred sobom je video lica svojih najmilijih — majke, oca, braće, sestara, rođaka, komšija — i mislio da je to sasvim, sasvim nemoguće. Bila je to priča, skaska. Još jedna priča skupljača perja. I iako je pomislio na svoje proročke snove, na molovinske konje koji su u preplašenom, paničnom galopu prešli preko skadarlijskog neba — Todor nije bio spreman da prihvati to svedočenje kao istinito.

Skupljač perja je prvi zaplakao, iako nije imao nijednog rođaka u Molovinu. Todor je sedeo, suvih očiju, i pitao Boga zašto ga je izabrao. Zašto ga je izabrao da bude jedini školovan, da se pre rata odseli  u Beograd, da dobije stalni posao na radiju, da živi od muzike čak i  u ovo strašno vreme, da bude pismen i tetka Zlati čita pisma jednako kao notne zapise. Kolika je cena tog izabraništva — ne biti sa svojima u smrti! Ostati sam i poslednji na svetu!

Da li je njegovo izabraništo ostvarenje nekakve strašne kletve? Mek ašunel tut ći muli dej andar e limorja sar šukar djilabes! Kako poverovati da nikada više neće na svom ramenu osetiti očevu blagu ruku? Te avel man mungro dad, te me dikhav leske vas, te zagrlil vi vo man, thaj baxtalo te avav! Kako živeti dalje, u ovoj strašnoj izdvojenosti, u ovoj samoći nad samoćama? Todor je osećao da je i sam nekako volšebno izbrisan iz stvarnosti. Ko je odsad on? Ko je Todor Familić, ako više nema Familića, nema Molovina?

Tog dana se vratio u svoju iznajmljenu sobu i dugo u suzama grlio svoj bas prim. To parče drveta na koje su razvučene žice — bilo je sve što je ostalo od oca i majke, od braće i sestara — i za to se Todor uhvatio kao za poslednji dokaz svog sopstvenog postojanja.

Mek kašućov sargo krjango, e vošesko o purano! — Nek uvenem kao šumska, osušena stara grana!

Ači jaga! Devla, manuša bareja, vakar lake! — Miruj, vatro! Bože, veliki čoveče, naredi joj!

Jekh rat, jekh ođi, jekh bah. — Svi Romi imaju istu krv, istu dušu i istu sreću.

Mek ašunel tut ći muli dej andar e limorja sar šukar djilabes! — Neka te iz groba sluša tvoja mrtva majka kako lepo pevaš!

Te avel man mungro dad, te me dikhav leske vas, te zagrlil vi vo man, thaj baxtalo te avav! — Kad bih imao oca, ruke da mu vidim, njima da me grli, sretan bih bio!

Dragi su mi bitnici, reperi, kantautori,
Ulične poete – s njima se može

Rastrčati poljem. Volim slikare bez rime,
Pričalice zapjevane, znalce i s njima se može.

Bibliotekare, knjižničke apotekare, karikature duha,
Osmijeh od uha do onih bez sluha, za note, za slog.

I svȁk ima boga svog, visoko u pjesmi
Stari bardovi plove, veličine kojima se divimo.

Ne možemo im domaći, pa neka.
Tu treba žalno pomenuti se i pjesnika slabih

Što zalijeću se motkom iz glibine
I redovno ruše letvicu, padajući meko.

Zovem se Lana Š. Svakoga jutra idem s tatom po novine i kruh. Kupi mi Cedevita bombone i ja ih stišćem u ruci jer sam jednom čula tatu kako govori mami da im novac klizi kroz prste. Jako volim te bombone i ne želim da mi se otkližu.

Na molu često sretnemo šjor Tonka. On mi mrsi kosu i uvijek pita imam li ja uopće mamu. Tata i on se tada smiju, a onda stišaju glasove i ne čujem što govore. Ne znam zašto se pravi da ne zna za moju mamu. On ju je zagrlio kada joj je njegova žena rekla da je lako nama izbjeglicama jer sve dobivamo. Mama je počela plakati i odgovorila joj da bi ona radije bila u svojoj kući nego dobivala tu rižu i vrećice krem juha. Tada ju je šjor Tonko zagrlio i zato sam sigurna da zna da ju imam. Poslije sam razmišljala što znači biti izbjeglica i jesam li to i ja. Na kraju sam zaključila da jesam, jer svaku večer bježim iz svoga kreveta kod mame i tate.

Kuća u kojoj živimo nije naša. Voljela bih da jeste jer je na moru i mogla bih se kupati cijele godine. Jedino mi se ne sviđa njen mokri miris i to što sam u svojoj sobi jednom vidjela miša. Mama je rekla da su nam miševi najmanji problem, što me vrlo uznemirilo jer sam pomislila da se onda u kući zacijelo krije nešto mnogo veće.  

U našoj pravoj kući je sada rat. Došli su vojnici i zapalili je i mi zato više ne možemo živjeti tamo. To sve znam jer nam je jednoga dana u goste došla tetka i rekla da smo sada potjerali Srbe, još se samo Muslimana moramo riješiti. 

Tu večer tata je plakao i govorio da ovo nikada neće završiti.

***

Rat je gotov i mama i tata su rekli da idemo živjeti u našu kuću. Vozili smo se jako dugo, meni je u putu bila muka. Morali smo stati da ne povratim po bratu i sestri. Mama je uz cestu nabrala gospine trave i zgnječila je prstima, pa mi namazala vrat. Od toga mi je bilo još gore, ali sam šutjela.

Ponijela sam sa sobom kutijicu s malim, bijelim srcima koju mi je dao šjor Tonko. Kada smo napokon stigli, prema nama je nagrnula gomila ljudi.

Vidjela sam dva dječaka i djevojčicu kako se smiju i pokazuju prstom prema mojoj kutijici. Stisnula sam ju još jače. Mama je plakala i grlila sve redom. Svi su nas željeli pomaziti i uštipnuti za obraze. Bilo mi je čudno što nitko ništa ne govori. Tata je stiskao šake i gledao prema nebu. 

Prespavali smo kod obitelji jer je našu kuću valjalo prvo provjeriti. Tako su rekli. Trebali su ići samo tata i ujak, no ja sam plakala dok me nisu odlučili povesti. Bila sam uzbuđena što ću napokon vidjeti svoju pravu kuću. Kada smo stigli, iznenadila sam se jer nije bilo vrata. Unutra je bilo crno i prazno, jedan izokrenuti ormarić i tri razbacane stolice. Primila sam tatu za ruku i pitala se kako ćemo tu živjeti. Možda smo ipak trebali ostati na moru.

Otišli smo u sobu i na podu sam našla otkinutu glavu od lutke. Gledala me nekako tužno i ja sam počela plakati. Tata me zagrlio i rekao da ćemo kupiti novu lutku, da ćemo kupiti sve novo. Ujak ga je gurnuo laktom i pokazao mu na zid. Podignula sam glavu i vidjela veliko slovo S koje je bilo prekriženo s dvije okomite crte.

„Jebote, kako su znali?“, tata je izustio pomalo ljutito.

Ne znam što su točno trebali znati, ali tata zna da ne smijemo psovati. Čudi me da je to učinio.

***

Krenula sam u školu. Kažu da ću tamo naučiti čitati i pisati, ali ja to već znam. Za prvi dan škole baka mi je poklonila knjigu Crni ljepotan. Bila je umotana u smeđi papir i mirisala na novo. Jako sam se razveselila jer obožavam životinje, pa mi nije bilo jasno zašto baka plače. Zatim me ponovno molila da joj otpjevam najdražu pjesmu. Kaže da pjevam jako lijepo i da se sjeti svega. Meni se to ne sviđa jer često moram pjevati pred njenim prijateljicama i onda sve zajedno plaču i miluju me po kosi. Ne razumijem zašto to rade budući da pjesma govori o nekoj trešnji i ljudima koji su u tuđim životima, a od njih nijedna nema trešnju niti tuđi život.

Uglavnom, u školi mi se djelomično sviđa. Imamo lijepu učiteljicu koja nam dopušta da joj sjedimo na koljenima. Ponekad se plašim izaći na veliki odmor, jer ne znam uvijek pronaći svoju kolonu za ulazak u školu. Također, iza mene sjedi dječak koji mi stalno udara u stolicu i to mi jako smeta. Mama mi kaže da sve u životu ima svojih dobrih i loših strana, pa joj ja vjerujem.

Bio je gotovo kraj prvoga polugodišta i učiteljica se s odmora vratila jako uznemirena. Rekla nam je da je zvala naše roditelje da dođu po nas i da spremimo stvari. Idemo kući jer je netko umro. Svi smo stajali ispred škole i čekali, neka djeca su plakala. Laknulo mi je kada sam vidjela mamu, jer to znači da ona nije ta koja je umrla. 

Kasnije sam pitala tatu zašto smo morali otići iz škole, a on mi je rekao da su se vjerojatno uplašili eskalacije odnosa. Nisam znala što to znači, no nisam htjela dalje ispitivati. Rekla sam samo da je to prvi put da čujem da je netko umro. Tata je uzdahnuo i rekao mi da sam sada velika cura i ispričao mi mnogo toga. Ispred kuće gdje je kao dječak živio rasla je trešnja hruštovka i imao je psa Lokilu. Volio je ići loviti ribu i voziti se na motoru sa svojim tatom. Onda je došao rat i morali su otići od te kuće, ali je njegov tata odlučio ostati. I tako je umro. Zapravo, rekao je da su ga tako ubili. Ja sam počela plakati, tata me grlio i govorio da su to bile godine zla. Tu noć nisam mogla zaspati.

Sutradan sam učiteljici rekla o godinama zla i ona mi je odgovorila da ne zabadam nos gdje mu nije mjesto. Do tada je uvijek bila jako dobra, tako da me iznenadila s tom rečenicom, pogotovo jer moj nos uopće nije oštar.

***

Bili smo na ljetnim praznicima i mama je odlučila odvesti nas na najbolji sladoled u gradu. Dugo se spremala. Rekla je da joj je ovo jako bitno jer je u tu slastičarnicu ona išla sa svojom mamom.

„Mislim da je došlo vrijeme da i mi tamo krenemo“, izjavila je svečano.

Nije mi bilo jasno zašto ranije nije bilo vremena, budući da smo sladoled jeli prilično često. Mama je obukla bež hlače i majicu sa šarenim kockicama. U kosu je stavila bijeli cvijet i čak je namazala usne. Dopustila je meni i sestri da se namirišemo s njenim parfemom.

Hodali smo ulicom koju ne poznam, mama nam je veselo pričala o svojoj školi koja se nekada tu nalazila i o bureku koji bi jeli na velikom odmoru. Slastičarnica je bila stvarno velika, još nikada nisam vidjela toliko sladoleda. Bilo je čak nekih okusa koje uopće ne poznajem. Mama nas je pitala što želimo i nasmiješila se teti za pultom. Teta je lupkala vadilicom za sladoled po rubu limene posude i šutjela. Osjetila sam da mama postaje nekako nervozna, ogledavala se oko sebe. Odjednom je problijedila i rekla da ćemo svi čokoladu. Brzo je platila i povukla nas van. Negodovali smo zbog neželjenog okusa. Bilo je to prvi put u životu da nas mama nije slušala, samo je hodala sve brže i brže, jedva smo ju sustizali. Kada sam počela ponovno prepoznavati ulice, mama je usporila i na koncu zastala. Bili smo prljavi od sladoleda i oznojeni, no ona to nije primjećivala. Rukama je prolazila kroz kosu i izvadila onaj cvijet. Gledala ga je neko vrijeme, potom zgužvala i bacila na pod. 

Tu noć čula sam nju i tatu kako pričaju.

„Kockice mu preko cijelih leđa i još piše HNS… kako sam to mogla previdjeti, što sam mislila? Da si samo vidio kako su nas gledali, a ja sama s njih troje. A ja htjela, eto, ne znam ni ja… Kontam prošlo je sve. Tko zna hoće li ikad proć’?“, mamin glas bio je uplašen i pun suza.

Kada sam se ujutro probudila, zatekla sam ju kako pije kavu i pregledava fotografije. Prišla sam joj i upitala mogu li i ja pogledati. Bila sam sretna da je mama opet ona stara, kosa joj je mirisala na kokos. Dodala mi je jednu fotografiju i rekla da je s njom Sanja koja sada živi u Australiji. Stajale su zagrljene i nasmijane ispod ogromnoga, kamenoga luka. Pored njih je tekla zelena rijeka. Pitala sam ju koji je to grad i možemo li nekada i mi posjetiti taj most. Mama me zagrlila i rekla da je to moj grad, onaj u kojem živim. Bila sam zbunjena, no nisam željela da ju opet uplašim i rastužim.

Zagledala sam se ponovno u fotografiju preda mnom. Mama je u kosi imala veliki, bijeli cvijet.

***

Vikendom odlazimo na selo. Nije to pravo selo, onako kakvo imaju prijatelji iz razreda, sa životinjama, vrtom i ljuljačkom. Naše selo je kuća u kojoj su prije rata živjeli baka i djed. Isprva nisam voljela tamo odlaziti, cijelo mjesto je prekriveno jezom. Sjećam se da smo otkopavali stazu koja povezuje ulazna vrata i trijem i da smo ispod gomile zemlje pronašli srebrni ćup. S vremenom sam se ipak navikla, a i tata je jako sretan kada odlazimo tamo.

Na vrhu puta koji vodi prema kući uvijek zastanemo i prekrižimo se. Na tom mjestu su ubili djeda. Napisala sam pjesmu o tome i pobijedila na školskom natjecanju. Tata se razbjesnio kada je pročitao naslov u lokalnim novinama – „Dječje suze za našim mučenicima“. Govorio je nešto o zemlji koju nije želio primiti i poslu u Elektroprivredi koji su mu nudili. Mama ga je utišala i rekla da će pričati kasnije.

Jednom smo se tako vraćali s jezera koje se nalazi ispod kuće. Brali smo kupine i nabadali ih na slamke. Bila sam bosa i prijao mi je osjećaj vrućega tla pod nogama. Na trijemu smo ugledali povaljane stolice. Tata nas je zaustavio i krenuo sam prema kući. Vratio se za nekoliko trenutaka i sasvim ozbiljan rekao da se kupimo i krenemo prema autu. Vukli smo se nevoljko i sporo, dok nas tata nije potjerao uz put.

Okrenula sam se na vrhu strmine i vidjela da je netko crnim ugljenom na zidu kuće napisao „Stanko ustašo“.

Šutjeli smo cijelo vrijeme vožnje. Na izlasku iz automobila čula sam mamu kako šapuće:

„Možda se to Davor zajebavao?“.

***

Tata mi je kupio kožnu jaknu u drugome razredu Gimnazije. Bila je smeđa i mirisala na vosak. Podvrnula sam rukave da izgledam više rokerski.

U razredu skoro nitko ne priča sa mnom. Kažu da sam depresivna i da ih plašim. Stranice dnevnika punim elaboratima o njihovoj površnosti. Čak i mama kaže da sam nekada bila zabavno dijete i da ne zna što mi se dogodilo.

Povela sam najboljeg prijatelja na trg ispred Doma zdravlja, bilo je Valentinovo. Rekla sam mu da idemo pomoći nekoj udruzi. Na dolasku su nam u ruke tutnuli namočenu spužvu.

„Koji kurac?“, pitao me Marko.

Pokazala sam mu rukom na fontanu i porušenu spomen ploču, obje ukrašene kukastim križevima i falusnim crtkarijama. Gledao me par trenutaka, potom duboko uzdahnuo i pridružio mi se u čišćenju.

Pitao me kasnije zašto to radim, zašto uporno iskopavam ono što nitko ne želi slušati, je li mi to fetiš ili me zabavlja? Nisam mu znala dati odgovor. Kako sam mu mogla reći da mi se čini da ponekad noću čujem glasove, jauke, uzvike? Da vidim kolone ljudi kako kreću prema gradskome stadionu, pognutih glava i uplašenih pogleda. Da sanjam štropot vode dok se u nju urušava kameni luk i zaglušujuće usklike oduševljenja. 

Pitala sam jednom tatu o svemu. Gledala sam ga ravno u oči i pitala je li istina.

Stezao je dlanove i kvasio moju kožnu jaknu suzama. Na njoj je zauvijek ostao trag.

***

Godine ne lažu. No, svejedno me nikako ne mogu uvjeriti u to da sam odrasla. Sjedim u svome dnevnom boravku i miješam kavu u šalici.

Mama i tata sitniji su nego što ih pamtim. Po obrazima im urezana sjećanja. Gledaju me plaho i gotovo uplašeno. S usana im se prosipa šećer. 

Život ih je izigrao. Gledali su nemoćno kako se svijet oko njih mijenja i nestaje. Plivati nizvodno nisu znali, a za uzvodno nisu imali snage. Umorni su od čekanja.

„Zašto?“, izustim konačno.

Iz maminih ruku naviru suze, sva obećanja koja nisu ispunili, kuća koju nisu htjeli zatražiti, poslovi koje nisu znali zadržati. Pod nogama joj sklupčano poštenje, izgaženo i iznevjereno, sasvim nespremno za moć koja ga je pregazila.

Tatina ramena se tresu, po koljenima mu pada dobrota i naivnost. Iz očiju curi pravednost. Gleda me netremice, kao da mi pokušava izmisliti novi život.

Hvataju me za dlanove, osjetim krv kako vrije pod istančanom kožom, sve riječi koje su prešutjeli, sav ponos koji su progutali. 

„Samo smo te željeli sačuvati“, šapuću mi u vrat.

Vani je pao mrak. Ili je oduvijek bio.

Dovoljno mi je bilo da imam
malo putera i šećera
i dan je tekao zadovoljno
osećao sam da na belom oblaku
napuštam zbilju

Dovoljno je bilo da čekam
u nekom haustoru
vesti da je šah umro
znojim se, ganjam flow u stilu

Stao je dan
ka Hadžićima teku linije spida
ne znam da li je Jugoslavija
greška
ne znam al znam
da kamen na obali isto
svetli

Odavde pa do
Segedina

Mit o velikoj suši

Za Ujgurke što se u Savi utopiše ovog decembra

Davno to bijaše, u jedno svitanje, kad dani su kratki, a noći nepremostive.
Kalendar se izgubio iz vida ljudima, nije više bilo ni zvijezda ni mjeseca da ih navode u poslovima,
ni godišnjih doba da ravnaju sjetvama.
Jedini zakon što upravljaŝe njihovim danima bio je novac i zarada, moć i pohlepa.
Magla se skupljala nad rijekama u gustim pramenovima, i vrijeme gnjilo navješćivala.
Pa ipak, bilo je onih što su svjetlo tražili nad vodama i dugo i predugo lutali ljudskim zemljama.
A majka rijeka djecu je svoju dozivala,
da ih podoji, uzbiba, utješi i uspava jer svjetla više zadugo neće biti nad rijekama.
Djeca rijekina za pravdom su žeđala,
ogladnila od ljubavi svo su mlijeko majčino ispila.
I prsa majčina usahnuše.
Korita se isušila, a more i oceane mulj pokriše.
A onda se i on povuče.
I zemlja se u pustinju stvorila,
jezik ljudski ispucao,
riječi se od suhoće krtile, u prašinu mrvile,
sve dok nije preostalo niŝta od ničega
i zemlja zanijemila.
Nije bilo boja, ni zvukova, ni mirisa,
praznina je bezdan ispunjavala,
i samo tišina kao voda duboka
novo je praskozorje najavljivala.
Svako stablo, rijeka, planina, svaka kapljica,
svima jednako pripada.
­­Svačija je, i ničija.

Bajka o Sudancima

U ovom studenom, pod snijegom debelim, tri su mladića iz Sudana ostavili svoje šake i stopala. Nakon što su veliko more i osam gora pregazili.
Amputirala bih jezik vlastiti, jer ne zna tješiti, u čvor se zapliće.
Zato ću krenuti na put daleki, tražiti čarobnjaka, majstora stolara.
Čuven je, violine posebne izrađuje
pod prstima dobra čovjeka liječe rane neizlječive.
Uz precizne upute, i violinu čudesno lijepo izrezbarenu, vratit ću se tamo gdje leže prozebli
I violina će pjevati bajku uspavanku, muzika će rane ušivati, one dušine.
Strune se sjećaju šume duboke, i planine devete, visoke, svega što se dogodilo,
snježno je i lijepo beskrajno, i mladići su u promrzli san tonuli, i ničeg se više nisu sjećali, ni
ružnoga ni lijepoga, i tad su šumi predali najbolje od sebe, ruke, noge i stopala.
I na mjestima gdje su ih položili izrasla su stabla stamena da budu zaklon svim drugim putnicima.
Ispod njih, snijeg više ne pada.
I tako je violina svoju basmu pjevala,
a Sudanci su dubok san tonuli, san u kojem će dugo, dugo plakati, i sva bol, tuga i gorčina će
poteći, kao voda bujna, čista, nezaustavljiva.
Sve dok stari svijet ne potopi.
Kad se mladići probude, opet će sve zazeleniti, i otopliti, i sve će biti mekše i sunčanije.
A novim će ljudima srce na nekom drugom mjestu izrasti, i bit će veće od prosjeka.

“Trebali bi promijeniti ovu mušemu,
sva se izlizala”, govori

“Mogli smo”

Prelomila je kocku šećera,
pole ubacila u fildžane

Raduje miris kafe
Raduje naša crna mačka
koja se upravo proteže na kauču

“Kakvu ćemo sad uzeti?”,
s merakom teglim drugi dim

“Ne znam… Neku s puno boja”

Kroz otkučena vrata terase
nadolazi svježina jutra

“Ako bude… Znaš kakav je izbor – nikakav
Ljudi se ovdje, boje boja…”

“Kad budeš išao u Mostar po sliku –
valjda je dosad uokvirena – pa pogledaj”

“A bogami… U pet ti je to deka”

Prvog dana svake nove godine mnogi slušaju Novogodišnji koncert Bečke filharmonije. Neki, opet, mamuraju poslije burne novogodišnje noći, Možda su baš oni, vraćajući se kući, pjevali onu „Na kraj sela čađava mehana“. Nije im paslo na pamet da je tu pjesmu napisao poznati mađarski pjesnik Šandor Petefi, a preveo Jovan Jovanović Zmaj.

Eto povoda da se sjetimo tog pjesnika koji je rođen baš prvog dana u godini. U Vikipediji piše ovako: Šandor Petefi, rođen kao Aleksandar Petrović (mađ. Petőfi Sándor; Kiškereš, 1. januar 1823 — Šegešvar, 31. jul 1849)…

Pjesniku, sanjaru , revolucionaru Petefiju posvetio sam pjesmu.

U KAFANI, S PETEFIJEM

I u mom selu bješe kafana,
prepuna čađi i zadimljena,
svratište boema i karavana,
samo pokatkad – poneka žena.

Za stolom u uglu, uz čokanj rakije,
tu često ponoć spajah sa zorom
sve ćaskajući o duhu revolucije
sa zanesenjakom, mladim Šandorom.

Ja čokanj po čokanj ljute šljivovice,
a Petefi čašu za čašom vina.
Jedan drugome ne vidimo lice,
kroz kafanski dim – samo praznina.

Ustaje Petefi, žar mu oko pali.
“Slobode, ljubavi, meni nedostaje…”
Kafana utihnu, jer svi smo ustali,
a pjesma žubori. Slušam uzdisaje.

„Jedna me samo misao tišti…”
Iz Apostola stihovi zatim.
Kafana umuknu, tišina vrišti,
dok zaneseno stihove pratim.

Zbunjeno gledam drugi kraj stola:
kad, tamo nikog, čak ni vinske čaše;
samo prazan čokanj, pun duševnog bola,
naiskap ispija razgovore naše.

Zora je. Spremam se da krenem kući.
Dok udišem svježinu novog dana,
Šandor odlazi šorom pjevajući:
„Na kraj sela čađava mehana“.