Јa sam vidio sve
i bio viđen –
mene nema.
U kraljevstvu straha
oboren, i postiđen,
ja – teorema.
Јa sam avet što mjesečarski gazi
tuđom baštom,
zemaljskoj tuđ sam stazi.
Oglašavam se još samo u prnjama govora,
nalazim u ostacima pokreta.
Мene nema. Јa sam mora.
Al’ moja snaga je snaga pogubljenoga,
dok u tebi se nadima
obećanje, i zavjet.
Nad tamnim vodama ja se lelujam,
pijan od smrti,
ja – avet.
1993.
Berberi
S turskog prevela Mirjana Marinković
Reformatorski sultan Mahmud II, koji je shvatio da osmanlijska armija stalno trpi poraze od Zapada i da se janičari kao njena stara tradicionalna vojska opiru evropeizaciji, modernizaciji i modernim vojnim metodama, s regularnom armijom koju je stvorio napao je 1826. godine janičarsku komandu u Istanbulu, zasuo je topovima i likvidirao. Svi gimnazijalci u Turskoj taj događaj znaju kao “srećan događaj”, kako je tumačen s proevropskog, modernizatorskog i državotvornog stanovišta, koji zauzima značajno mesto ne samo u istoriji Istanbula već i u celoj osmanskoj istoriji. Ono što se manje zna to je da je na desetine hiljada janičara ubijeno u sukobima po ulicama i dućanima u centralnom delu grada i da je taj “srećan događaj” vidno promenio društveni i svakodnevni život u Istanbulu.
Svakako da ima istine u tom stavu istoričara prema janičarima, koji su ovaj događaj okarakterisali kao državotvoran i modernizatorski. Janičarska vojska, koja je imala tradiciju dugu četiri i po veka, nije bila u tesnoj vezi samo s bektašijskim verovanjem već su postojali i bliski odnosi između janičara i svih esnafa u gradu. Janičari, koji su mogli da se sa oružjem šetaju po istanbulskim ulicama, koji su ponekad obavljali poslove koje danas vrše policija i žandarmerija i imali različita radna mesta, u isto vreme su mogli da svojim kabadahilukom i prisustvom na ulicama iskažu snažan otpor protiv reformske države. Mahmud II se najpre s vojskom uputio u kafane i berbernice čiji su vlasnici većinom bili janičari i zatvorio ih kada je izvojevao vojnu pobedu, poput mnogih osmanskih sultana koji su želeli da ućutkaju opoziciju na ulici (i danas je među njima najzabavniji Murat IV, koji se noću prerušavao i šetao ulicama grada). Danas to možemo uporediti s nečim na šta sam od detinjstva navikao u Istanbulu – na zabranu novina od strane države, zato što su kafane i berberske radnje (kao i dolmuši iz mog detinjstva), naravno, doskora obavljale funkciju lokalnih novina u kojima su se prvenstveno širile vesti i izmišljotine, u kojima su se izmišljale i bogatile glasine, priče o opozicionom gnevu, laži i prkosu, i pretvarale u priče o zaverama, poprimajući drugi oblik iskrivljavanjem zvaničnog tumačenja i tona države i religije, naravno u naseljima oko džamija, crkava i čaršija, kao i u selima na obali Bosfora.
U frizernicama iz mog detinjstva nalazili su se svi vodeći humoristički časopisi, sa Akbabom (1) na čelu, zato što su bili nosioci tog opozicionog izraza, ogovaranja i mitova punih preterivanja. Ne treba da čudi što je došao kraj velikoj prodaji humorističkih časopisa, čije je sedište bilo u Istanbulu, koja je dostizala milion primeraka, i njenim zlatnim godinama posle širenja televizije koja je presekla sve te vidove komunikacije (sad u većini berbernica postoji uvek uključen televizor) i umanjila opozicionu i tračersku moć kafana i frizerskih radnji. (Veoma sam se začudio kad sam posle mnogo godina u jednom frizerskom salonu u koji sam otišao u Njujorku video da umesto humorističkog časopisa muškim mušterijama daju Plejboj.) To što je Jusuf Zija Ortač, vlasnik Akbabe, neizbežnog časopisa u berberskim radnjama mog detinjstva, potajno primao novčanu pomoć iz tajnih fondova premijera Adnana Menderesa treba smatrati delom tradicije po kojoj je u Istanbulu još od Abdulhamida, tj. od sedamdesetih godina devetnaestog veka, država kupovala opoziciona izdanja.
Dok sam kao dete prevrtao stranice časopisa Akbaba i gledao domaće karikature koje su žigosale skupoću i time pridobijale građane, viceve o sekretaricama-plavušama i šefovima, priče Aziza Nesina i karikature pokradene iz evropskih časopisa, uvek sam jednim uvom slušao razgovor u berbernici. Naravno da se, pre svega, nadugačko razgovaralo o fudbalu i sportskoj prognozi. Trojicu majstora frizera, koji su šišali tri mušterije na stolicama interesovale su konjičke trke i boks, kao i fudbalska prognoza, koju su povremeno igrali. Berberska radnja, koja je nosila pretenciozan naziv Venera, nalazila se na samom kraju pasaža preko puta naše kuće na Nišantašu. Jedan od dvojice starih majstora je imao snežnobelu bradu i bio umoran i ljut, a drugi je takođe bio star, nervozan i ćelav. Treći, kome je bilo četrdesetak godina, nosio je daglas brkove (pod uticajem tada čuvenog američkog glumca Daglasa Ferbanksa). Sećam se da su s mušterijama razgovarali o skupoći, novim radnjama otvorenim u kraju, aktuelnim pevačima i zvezdama, više o međunarodnoj politici i situaciji u svetu nego o lokalnoj politici. Najviše me je privlačilo to što bi u razgovor uvlačili nekog moćnog, stručnog, obrazovanog čoveka vrednog poštovanja, iz gornjih slojeva, i što bi skromnim pitanjima tipa “mi to svakako ne znamo” zalazili u njegovo polje znanja i vlasti. Kad bi dobili odgovore kao što su “to vredi toliko lira”, ili “ti teretni brodovi su veći od fudbalskg terena”, ili kad bi saznali za neverovatnu slabost ili nečasnost nekog poznatog političara, oni bi uglas ispustili glas “c, c, c” ili povikali “nije valjda!”, s tim što bi svaki put za tren utišali makaze koje su zveckajući igrale u njihovim rukama ili brijač koji je brijao dugu bradu, i pogledali jedan drugog u ogledalu.
Ako bi se ispostavilo da je mušterija, kojoj bi prišli pitanjima “A, šta ima novo?”, “Kako ide?”, “Želite li čaj?”, namrštena i ćutljiva, razgovarali bi između sebe. Njihove međusobne pošalice i peckanja u tim razgovorima u kojima je svaki od njih igrao uvek istu ulogu utučenog, baksuznog ili promućurnog lika (Mehmedova prognoza se ove nedelje ponovo ostvarila itd.), podsećali su me na dijaloge Karađoza i Hadživata koje sam u detinjstvu slušao na radiju. Kad je jednom majstor s daglas brkovima opsovao za gospodinom prema kome se malo pre ponašao vrlo učtivo i snishodljivo, pošto ga je podšišao, skinuo mu kecelju, dozvolio šegrtu da ga iščetka, i ovaj podelio bakšiš i izašao, ja sam sa strahom shvatio da su bes i dvoličnost u svetu odraslih dublji nego u dečijem. Frizeri u mom detinjstvu su se ljutili kad makaze ne bi dobro sekle i koristili mašine za brijanje raznih vrsta i oblika, češalj, pamučnu vatu da krv ne uđe u uši, kolonjsku vodu, talk, a za odrasle brijač, sapun za brijanje, četku za brijanje i belu kecelju. To što se ni danas situacija nije mnogo promenila, izuzev nekoliko električnih naprava – na primer, fena za kosu – treba da nas podseti na to da su frizeri vekovima upotrebljavali iste sprave, bavili se tračevima i da su, kao današnji, govorili ono što Istanbul nije bio u stanju da u sebi pretoči u pisanu reč.
Iz jedne carske surname koja opisuje svečanost obrezivanja održanu 1582. godine saznajemo da se brijač koristio i u 16. veku. Da bi dokazali koliko su talentovani, predstavnici esnafa berbera koji su prolazili ispred sultana i prinčeva visili su s krova svečanih kola i naglavačke brijali mušteriju. Tih godina su berberi glavu mušterije naslanjali na kolena, što je bila inspiracija za priču o ljubavniku u homoseksualnoj književnosti koji je obrijao glavu, bradu, brkove i sve dlake ne bi li bio blizu lepom berberskom šegrtu. Ista priča u delu Kerem i Asli dobila je obličje priče o zaljubljenom koji je tražio od lepog zubara da mu povadi sve zube da bi mu se približio, što treba da nas podseti da je u to vreme i stomatologija bila u delokrugu berbera. Berberi od kojih su neki birali kafane kao sedište, a neki bili vlasnici posebnih radnji, istovremeno su se bavili sunetisanjem i u manjoj meri hirurgijom, zbog čega su zauzimali mesto u samom srcu istanbulskog života u društvenom smislu. Ali ono što je mene kod njih plašilo, kao vađenje zuba kod zubara, bili su njihova sposobnost koju su pokazivali da mi iz usta izvuku reč i uspeh da je, baš kao novine, rašire okolo.
Zato sam uzmicao, kao da ću sesti u zubarsku stolicu, kad su me pozvali da sednem rečima “Izvolite, mladi gospodine” u frizernici Venera, u kojoj sam čekao čitajući Akbabu. Nisam se plašio zato što mi je mašina za šišanje ponekad čupala dlačice na potiljku, zato što se oštar vrh makaza ponekad zarivao ili zato što mi je kod frizera bilo strašno dosadno, već zato što će mi pred majstorima izleteti nešto o tajnama moje porodice. Imao sam strica koji je otišao u Ameriku i više se odatle nikad nije vratio. Pošto bi mi od vrata naniže navukli beli prekrivač kao da sam osuđenik na smrt, prvo bi pitali za njega. “Kad će ti se stric vratiti iz Amerike?” “Ne znam.” “Koliko je godina od kad je otišao?” “Odavno je otišao, on više nikad neće doći”, odgovarao bi drugi. „Je li odslužio vojsku?“ Nastao bi tajac, ja bih se postideo i gledao ispred sebe kao da sam ja taj ko je „pobegao“ iz zemlje a da vojsku nije odslužio, a pred očima bi mi bila baba po ocu kako plače dok čita jedno od sve ređih stričevih pisama na sve lošijem turskom. Ali pravi strah bio je da će frizeri provaliti druge tajne koje su moja porodica, otac i majka uspevali da prikriju i kojih nisam želeo da se sećam.
Da li sam, kad sam prvi put u životu otišao kod frizera, dugo, dugo plakao zato što sam predvideo te strahove i još od početka naslutio da ću se preznojavati kao da sedim pred novinarom koji se interesuje za moj privatni život? Posle toga, u danima kad sam bio bolestan, onaj sedokosi i neraspoloženi od trojice majstora, s priborom u torbi, dolazio mi je kući da me šiša. Na sto bi se prostirale novine, na njih stavljao tabure i ja bih na njemu sedeo kako bih bio u visini frizerovih makaza. Kako ni ja nisam uživao u tom šišanju u kome je ljutiti frizer, za razliku od svojih brbrljivih drugara, bio ćutljiv, počeo sam ubrzo ponovo da idem u frizernicu da se šišam. Shvatio sam da frizer koji vas šiša a da vam pri tom ne izvlači reči iz usta, koji ne širi političke i lokalne tračeve i koji nikoga ne ogovara – nije frizer.