My friend, skica

У парковима
Април травањ
Расцвјетало дрво
На маслачку пчела
Љубичица кротка
Росна рада бијела

Из најдуже зоре
Из најдужег јутра
Из најдужег дана
Из најдуже ноћи
Из неонских подрума
Из помоћних просторија
Из промуклих мегафона
Из еротско-сентименталних савјетника
Из мјешина пуних крви

У уши уста носеве
У очи плућа у кожу у косу
У црно
Испод ноктију
Као бујица
Надиру ријечи

Које моле
Које преклињу
Које на кољенима клече
Које у мртву главу пријете

И ником ништа
Не могу да кажу

Оне говоре
Биоскопско платно
На бијелим
Дезинфикованим рукама
Носи упропаштено тијело
Нечије драге

Оне чују
Бијела миротворна механизација
Преорава уснулу росу

Оне гледају
Бијели миротворни џакови
Зидају миротворно
Митраљеско гнијездо
У које на бијелим крилима
Слијеће бијела
Миротворна застава

Оне стоје у реду
Који сјенкама руку придржава
Потрошачке корпе
У којима се
С времена на вријеме отвара
Фотокопирано око смрти
Умотано у месарски папир
И шаке од крви

Оне
Које дрвље и камење ваљају
Из петних жила се упињу
И казују
Ником ништа
Не могу да кажу

Њима су
Ишчупали мој језик
Задавили мој глас
Ископали моје очи
Одсјекли моју главу

Из њих као
Из усирене локве крви
Сликано уљем на платну
Излијеће нагорјело крило
Бијелог голуба

У кљуну
Од смрскане шкољке
Носи модро око
Из којег капљу крваве сузе

Оне иду
Од уха до уха
Од уста до уста
И говоре
Да су то оне
Ријечи
И никоме ништа
Не могу да кажу

Рафалом
Распорена ријека
Помоћу бетонских тегова
И челичних сајли
Урања их у своју утробу
Из њих вади крваву воду
Из које љигаве црне
Рибе испадају
И на шкрге зијевају

Из њих вади
Преломљен мост
На чијим крајевима
Висе двије обале

На једну не могу да одем
На другу не могу да се вратим

Као совин хук
У мени се разлијеже мук
Слушам како ништа
Не могу да кажем

По трави
Нечујно
Као мјесечина
Прилази ми
Витка сјенка жене

Шутке        
Из мојих рамена
Вади огромне руке
Избијељене росом

Крсти се
Њиховим прстима
Шири их шири
Њима грли своја њедра
У која је сакрила
Моју дјецу

Говори
У даљини
На оџаке слијећу
Опште бијеле роде

Изнад
Облаци растежу небо
Као пљесњиво тијесто 

                                      1992-2015.

Radna soba. Kad to čujem, uvijek se stresem, kao da lažem, jer ja, zapravo, ništa ne radim, pa ne mogu ni imati radnu sobu. Rad je ponižavajuća, robovska aktivnost, poraz svake ljudskosti. Lijenost je prirodno čovjekovo stanje, kao što je lijepo objasnio i životom ovjerio Emil Cioran.

Ono čime se ja bavim, uglavnom nije rad, nego je uživanje, koje se tek povremeno prekida mukom. U čitanju uživam, i odavna više ne čitam ono u čemu neću uživati, a muka je u pisanju. Ali ni pisanje, zapravo, nije rad. Jest to muka, ali ne ponižava.

Kada bih se morao svesti na jednu jedinu životnu aktivnost, ja bih samo čitao. Ako na čas povjerujemo u reinkarnaciju, u nekom od prethodnih života bio sam – tekst. Rukom pisani, književni tekst. Čitanje je čežnja za povratkom u prastanje. Sviđa mi se ono kršćansko vjerovanje da je čovjek stvoren od riječi.

Ovo je, dakle, soba za čitanje. Ili nije to. Ovo je soba u kojoj borave knjige. Čitam ih posvuda u kući, u dnevnoj sobi, u zahodu, na stubama i terasi. Nakon što su popunjene sve police, knjige se slažu po podu i rastu kao stalagmiti. Uglavnom im znam raspored, skoro svaku mogu pronaći, ali su neke zarobljene u temeljima stupa, tako da ih je bolje ne izvlačiti, jer bi se stalagmit mogao urušiti.

Na jednom i pol slobodnom zidu su slike. Soba je u potkrovlju, pa jednoga zida nema, pretvoren je u drvenu kosinu, u dnu koje je, odmah iznad pisaćeg stola, zavjetna sličica, oslikana na već zahrđaloj metalnoj pločici. Prikazuje prometnu nesreću, automobil izvrnut na krov, oko njega ljudi, a iznad Bogomajka, u vrlo raskošnom ikonografskom prikazu. Sličicu su mi poslali prijatelji iz New Yorka. Njome se nepoznata meksička obitelj zahvaljuje Mariji. Dok visi na mome zidu, dvadesetak tisuća kilometara od vjerojatnog mjesta nesreće, ta slika nije ukras. Zavjetne slike ne mogu biti ukras. Ona, međutim, sadrži priču, a ja sam taj koji sebi i drugima pripovijeda priče. Ne miješam se u Božje prinadležnosti.

Na policama, ispred knjiških jednoreda ili dvoreda, poslagane su različite statuete, figurine, modeli… Neke imaju vrijednost – poput alabasternog Dandyja, kojeg sam kupio u jednome beogradskom antikvarijatu, ne pitajući za cijenu – druge su jeftini suveniri: sveti Benedikt, kupljen u suvenirnici opatije na Monte Casinu – ili model sovjetskog automobila ZIS 110 (Zavod imeni Stalina) iz 1946, koji kao i sve druge figurine ima za mene dokumentarnu vrijednost…

Htio bih napisati knjigu o ovoj sobi, u kojoj bi bila opisana svaka stvar, ispričana priča o svakom predmetu. I o ovoj crvenoj fotelji na kojoj sjedim, na kojoj se ljuljam, uvjeren da ugodnijega mjesta od nje na svijetu nema. Bile bi opričane i neke knjige, važne zbog mjesta i vremena kada su kupljene, zbog ispisanih posveta ili zamišljenog puta koje su prelazile prije nego što su došle do mene. I na kraju, slijedio bi bibliografski popis svih svezaka koji su se tog dana zatekli u sobi. Bila bi to još jedna podebela knjiga. Volio bih je napisati, iako je to velika muka, gubitak vremena za uživanje…

Odgovor na jednu novinsku anketu

Crvene kože, posljednji od braće
napasa očeve ovce.
Momak odrasta grub, osamljen.
Ne boji se medvjeda ni lava,
dok vrebaju stado.
Uvježbao se s kamenjem
hitnutim kao katapultom
iz ruke ili praćke.
Zvijeri su bježale pogođene novinom.
Noćima na otvorenom za društvo je imao
oganj i glas
oslonjen na strune od crijeva,
pjevao je psalme ocu zvijezdâ.

Bio je uobičajeni rat između Filistejaca i Židova.
Braća mu na bojištu, otac ga šalje
k njima radi opskrbe.
Bojno polje je prazno.
Svakoga dana jedan od Filistejaca poviruje
u prostor između dva tabora.
Pravi je div, skoro tri metra, veličina za cirkus.
Oklop, štit i koplje:
da neka ga napadne netko od Izraelaca.

Onaj crvenokožac, zadnji pridošlica,
taj balonja nudi se dobrovoljno.
Doznao je za nagradu:
svadba s kraljevom kćeri.
Saul je smiješan kralj prvi u Izraelu,
odabran zbog visine.
On bi se trebao boriti s tim gorostasom,
ali mu uopće ne pada na pamet.
Daje svoju kćer Mikal kao posebnu nagradu
onome tko izađe pred diva.

Čete gunđaju: kako se usuđuje taj golobradi
ponižavati čete Izraelove,
neotesanac, drznik.
Ali ipak: ne vrijeđa nas on,
nego onaj grmalj, gledaj ga samo kako po tlu
struže kao bikovskim papkom.
Dakle? Ne treba nam toreador već ratnik.

Mnogo glasova, napokon: neka pokuša,
što ćemo izgubiti?
Stiže kralj, osoran i smušen,
improvizira ulogu.
Taj momak je uporan,
već se iskušao, kaže, s lavom i medvjedom.
Doduše, ovdje nije potreban krotitelj.
A onda momak izjavljuje:
pomaže mu božanstvo, jedino i samo.
Samci se sporazumijevaju u letu.
Pred svetim imenom kralj pristaje.

Slijedi smiješan prizor.
momku na leđa tovare
šljem, oklop, mač,
umotan je kao za paradu.
I što čini? Zahvaljuje, ali se svlači.
Za tako nešto imena još nema,
no on se evo već bavi lakom atletikom.
Ludost vladara
koji svoju sudbinu predaje tom momku
poznata je kao depresija,
s pokojom zrakom živahnosti.

Momkova ludost je sračunata.
Uzima sa sobom štap, praćku, pokoji kamen
pa kreće prema divu u oklopu.
“Zar me doživljavaš kao pseto,
idući prema meni sa štapom u ruci?”
Momak stavlja kamen u praćku.
Odabrao je gladak, vretenast i šiljat,
izumivši projektil

prije baruta.
Barut mu je u ruci
kojom vrti kožu
što zuji muklo, roj na vjetru,
a kad se odvoji, poleti
ravno u čelo cilja.

Zabija se u lubanju,
hitnut posred očiju.
Spomenik se strovaljuje
raširenih ruku
i uz tresak gvožđuštine.

Izdaleka čete nisu ništa razumjele.
Među Filistejcima zaprepaštenje:
oklop je imao nedostatak,
možda je sunčanica,
pad tlaka.
U taboru Izraelaca na to su navikli,
događaju im se svakovrsne neobičnosti
od Egipta naovamo.
Zato se kod njih,
pretpostavivši nemoguće,
događa nesmiljeno čudo.
Za čudo je potreban umiljati bezobraznik
da moli, da moli, da moli.

Momak, napokon, povlači jedini razuman
potez nakon jednosatne predstave.
Pokojnikovim mačem odsijeca glavurdu
s cijelim šljemom i odnosi je sa sobom.
Kraj jednoga razuzdanoga dana.

*

S talijanskog preveo Tvrtko Klarić

Bio je zapravo loš Srbin. Kada su mu htjeli ugoditi ocjenom kako je čitavu naciju upoznao sa Zmajevim djelom, hladno je otklonio kompliment: “Nije mi jasno zašto se Jovan Jovanović drži srpskim pjesnikom. On je samo živio ovdje, ali ga je zanimao cijeli svijet! Pa pogledajte samo njegov ‘Neven’, koliko tamo ima članaka koje je čika Jova preveo iz njemačkih i engleskih novina, on je Srbima otkrio Georgea Washingtona i još mnogo drugih poznatih ljudi! On je bio svjetski čovjek!”

Jednom drugom prilikom još je i više opleo po patriotskim sentimentima sredine u kojoj je živio: “Odabrao sam živjeti u Jugoslaviji, ne Srbiji. Da sam došao dvadeset godina kasnije, sigurno ne bih tu ostao.” Uostalom, što da vam pričam, kao uvjereni vegetarijanac, svakim je zalogajem vrijeđao bolje običaje zajednice kojoj je izabrao pripadati. Da nije bio strastveni ljubitelj famozne “čačanke”, tek nešto manji od čuvenog glumca Naliv Pere Kralja, jedva da bi uopće bio ikakav Srbin.

Činjenica što nije imao… hmm… pa, recimo, izražena nacionalna svojstva osobite kakvoće, ima, međutim, i svoje razmjerno logično obrazloženje. Od čovjeka koji je porijeklom, rođenjem i odgojem bio Englez, ne može se ni očekivati da naraste do velikog Srbina. A opet, teško da bi mu i u domovini itko pametan mogao priznati bogzna kakvu patriotsku veličinu.

Obrazlažući poštovanje što ga je gajio prema Josipu Brozu, glavni junak ove priče svojedobno je prilično neugodno očepio velikog zemljaka: “Znam da je Tito bio odgovoran za nebrojene smrti, ali također je to bio i sir Winston Churchill koji je naredio bombardiranje Dresdena s ciljem ubijanja što je više civila moguće, da ne spominjemo njegovu odgovornost za situaciju u Istočnoj Europi – i još uvijek ga tretiraju kao nacionalnog heroja, iako je, prema današnjim kriterijima, bio ratni zločinac.”

S jednakom oštrinom znao je podbosti i druge stupove britanskoga društva, Anglikansku crkvu i kraljevsku kuću: “Znam jako mnogo ljudi koji su plakali kada je Tito umro, a koji su nekoliko godina kasnije pljuvali na sjećanje na njega. Kada sam bio dijete, imao sam obvezu biti kršćanin, ići u crkvu svake nedjelje, voljeti i poštivati kralja. I to je bilo ispiranje mozga.”

Naposljetku, i izrijekom je odbijao svrstavanje pod bilo kakav domoljubni stijeg: “Ja nisam ni engleski ni srpski patriota. Ako se svijet gleda iz svemira, ne vidi se ni jedna granica. Samo lopta usred Univerzuma.”

“Loš” Srbin i “nikakav” Englez zvao se Timothy John Byford (ili, ako baš inzistirate, Timotije Jovan Bajford) i preminuo je petoga svibnja de jure od duge i teške bolesti, a de facto od činovničke bešćutnosti, baš kako je i predvidio prije nekoliko mjeseci kada je izjavio da ga “neće ubiti rak nego birokracija”. Naime, lijekove kojima je mogao ublažavati svoje tegobe i “kupovati” dodatne tjedne života, kilavi zdravstveni sustav posrnule države Srbije nije mu mogao priuštiti.

Za njim je ostala tugujuća rodbina: tri supruge i troje djece. Naravno, govorimo li o zakonitim potomcima. Izvanbračne djece imao je doslovce na milijune jer je svojim blistavim televizijskim serijama (“Neven”, “Poletarac”, “Babino unuče”, “Nedjeljni zabavnik”…) odgojio barem tri-četiri naraštaja klinaca s prostora bivše Jugoslavije.

Timothy John Byford u SFRJ je stigao s navršenih trideset godina i reputacijom velike autorske nade (već je njegov prvi dokumentarac ovjenčan prestižnom nagradom BAFTA). Duboko uvjeren kako će na Televiziji Beograd imati kudikamo više kreativne slobode nego na BBC-ju, revolucionirao je žanr dječjih serijala koji su se, u njegovoj izvedbi, doimali kao nekakva light verzija “Letećeg cirkusa Montyja Pythona”.

No, njegova plodna, upješna i međunarodnim nagradama ovjerena karijera trajala je koliko i Jugoslavija. Zadnjih dvadesetak godina preživljavao je pak podučavajući djecu engleskome jeziku. Kroz svo to vrijeme nijedna nacionalna dalekovidnica novonastalih država nije našla za shodno ponuditi mu posao ili ga makar priupitati za savjet. Ruku na srce, prije nekoliko godina i službeno je imenovan consigliereom na TV Srbije, no svima je bilo jasno da je taj angažman beznadno okasnio: Byford je već bio izmučen teškom bolešću, a njegov poslodavac temeljito razoren u dugom procesu političkog pokoravanja televizije.

Čovjek koji nije bio kadar promijeniti trasu vlastitoga života, mogao se, međutim, uvijek utješiti činjenicom da je promijenio živote milijuna, čineći naša djetinjstva makar mrvicu radosnijima.

*

Objavljeno u Slobodnoj Dalmaciji

Poslo amidža Ilija svoju ženu, našu strinu Martu, u čaršiju. Dao joj banku da kupi ćulah.

– Faljen Isus, Sulejmane. Pošto ćulah?

– Osam dinara.

– More’l za banku?

– More kad je tebi.

Sva sretna – doletila uz Bariševicu, na Brdo, kući: „Pito osam dinara, a ko meni dao za banku.“

Selo ko selo – sedam se dana time zabavljalo.

Amidža Ilija ni riječi nije rekao svojoj ženi, našoj strini Marti. Veselje joj ne bi pokvario ni za dvi banke, a kamoli za dva dinara.

Јули је мјесец, година 1968.

Изашавши у поноћ из љубавног гнијезда,
У највећем заносу, набијен ликујућом,
Управо експлозивном љубавном срећом,
Кренух тргом испод раскошних крошања
Расцвјетаних, мирисних липа,
Према свом подстанарском собичку.

Корачајући уздигнуте главе,
Слика озвјезданог бездана над градом
Тако ме повукла и потресла –
Упао сам у силовито откровење:

Звјездано небо нада мном,
Љубавни закон у мени!

Објави ми се: нада мном, над крошњама,
Над овим градом и овим небом,
Изван величанства саме Природе,
Кристално јасне, свеобухватне Васељене,
Апсолутно не постоји никакав Апсолут,
Врховни Вођа или Господ Бог.

Могуће је бити слободан и срећан!

(Сада у тој утопији препознајем налог
Студентскe побуне из претходних дана
Против апсолутизма сваког Врха.)

До свог собичка стигао сам опијен,
Каткад и стопалима дотичућ тло.

А данас, након толико година,
Корак ми се заплиће, некако скрхан.
Ријетко се деси да безглаво упаднем
У бездано звјездано гротло.

Uz Dan pobjede nad fašizmom

Moj stric Nikola, prvi slijeva, u Rimu 1944/45 pri osnivanju Jugoslovenske avijacije, u engleskoj uniformi, jer su Englezi davali logistiku i cijelu obuku. Inače je prošao Sutjesku i Neretvu kao komandir čete.

Zato što je petak i zato što petkom dolaze vozovi
Zato što postoje oni koji nikada neće doći, ali se ipak čekaju

Zato što imam ovaj život
Koji ne mogu zamijeniti ni za jedan drugi

Zato što te volim, iako znam da tako propuštam voljeti druge

Zato što me ova koža steže
I što se ova čekanja urezuju u mene
Kao križići u vojnički kalendar

Zato što treba i ovaj dan izgurati do kraja, bez tebe još duži

Zato što iza jednih vrata, u mom srcu, gori svijeća –
Zapalila si je, rekavši:

Vratit ću se!