tamo gdje me kao dijete živu
rukom naučio uhvatiti muhu
i koješta baš ništa drugo
moj otac u hodu pljuje pluća
crni konac oko zgloba veže

tamo gdje svi nešto drugo znaju
moj otac zna ko je majakovski
i slabe oči trlja pod tlakom
mrvicama kroti vrapce
orahe skuplja po cesti

tamo gdje me pod ledom gluho
jesenjinova rasplakala kučka
kao muha sasvim privatno
smrt moga oca leti zrakom

kad bi mogla barem da mu
sleti na volej

Od onog vremena kad je moj striko Anto primijetio da sam mogla biti lijepa ko onaj čiča s unutarnje strane korica knjiga “Lastavica” samo da sam imala petokraku na pionirskoj kapi, ja sam se rapidno proljepšavala a da nisam ni primijetila.

Prva je ovo proljepšavanje primijetila Dijana J. na prvoj godini studija i tvrdila da sam ko glumica. Ja sam joj, naravno, vjerovala i dvije-tri godine sam se osjećala stvarno kao glumica. I to ne bilo koja nego ko Maria Schneider. Tako je rekla Dijana, a njoj se moglo vjerovati.

Tih godina se, uostalom, nitko od studenata na sarajevskom univerzitetu nije niti opijao a kamoli drogirao. Zvanično smo bili svi sretni i zadovoljni i bez eksperimentiranja stanjima promijenjene svijesti te sam ja odlučila da čvrsto vjerujem u službene stavove i potpuno zanemarim Dijanine periode haluciniranja. Osim toga, nisam sjela pisati o nepostojećim ovisnostima nego o mojoj osobnoj, postojećoj ljepoti.

Posljednji tango u Parizu nije više ni bio tako aktualan, ali to mi nije predstavljalo neki identifikacijski problem. Marija je bila Marija i dalje je imala pune usne za kojima je Marlon Brando, doduše pod stare dane, izgubio pamet. Tako sam ja sebe fino uvjerila da ja sličim njoj zbog njenih usta koja su senzibilna i puna a malena – “ko paricom prorezana”- rekao bi zaneseno moj muž. Za moja je usta, doduše, prije trebao CD nego parica, ali su zato, kad izvedem konture oko pola centa udaljene od moje prave usne s gornje i pola s donje strane, ove usne zaista uz malo mašte mogle djelovati senzualno.

Kad je moj minival a la Maria Schneider nakon dvije godine potpuno izrastao i došlo vrijeme šišanja otkrila sam jednu svoju drugu prominentnu sličnost.

Na Titovoj u Sarajevu je bio jedan frizerski salon s crnim staklima na kojima sam se ja svaki dan ogledala na putu ka i od fakulteta. Dakle četiri puta dnevno, kad sam imala i večernje vježbe. Kad sam jednom imala u džepu tek podignuti studentski kredit, a kosa mi se petljala oko nogu, ostvarila sam svoju davnu odluku i ušla.

Moja nova frizura trebala je podvući moju glumačku ljepotu i podvući punu ljepotu mojih usana. Pokazivala sam ja sliku i objašnjavala što hoću, a frizerka uporno nije gledala ni mene ni sliku, nego je uzela škare i rezala. Rezala sve dok ispod škara nije izvirila moja osoba u vidu Nede Ukraden. Na moj žestoki prosvjed frizerka je sva sretna otkrila ovu sličnost u meni te skakutala sretna i presretna oko mene sve dok je ja nisam nokautirala. Nisam ja imala ništa protiv ovog mog novog imidža, ali sam znala da žestoki rokeri u mojoj kući Nedu i njene pjesmice ne mogu smisliti te da neće biti nimalo impresionirani mojom novom frizurom. Naravno da sam i ja htjela biti moderna i muzikalna intelektualka i obožavati Pink Floyd i Doorse, a ne neku našu što se skačući s kamena na kamen našla na top listama. Ova sličnost je (i dan-danas kad pričam sa svojim sestrama kažem ko fol “na sreću”) brzo prošla. Došla je jedna nova, koja je pokazivala kako se rapidno obrušava moja zanosna ljepota i mladost.

Fojnički mesar Jozo vozario je s Gromiljaka a imao je krupnu pojavu i ženski glas. I po najvećoj nestašici mesa ja sam dobivala odličan steak, koji bi on namigujući izvadio iza nekih kartona u frižideru. Ovu je igru nastavljao i kasnije kad je saznao da sam udata i to za Borinog sina, a meni nije nikako bilo jasno čemu to imam zahvaliti. Sve do jednom.

U mesari je oduvijek s lijeve strane bio ogroman poster neke pjevačice narodnih pjesama kojoj ja nisam znala ime, obzirom da sam zadnjih godina slušala samo rok i klasiku. U mesari je osim mene bio ovaj put i moj svekar, a Jozo mu se svojim tankim glasićem obraćao: “Ma nisam ja znao da ti je ovo nevjesta. A ljepa ti nevjesta. Ljepa brate. Ista Šemsa Suljaković”, i pri tome je zaneseno i sa sjajem u očima gledao onu sredovječnu ženu na posteru iza vrata.

Prvi šok je prošao, a ja ni po najvećoj nestašici nisam išla kod Joze u mesnicu i dugo mu nisam oprostila ovu usporedbu. Čuj, Mariju Schneider i Šemsu Suljaković u isti koš?!

Od tada su prošle godine i godine bez ovakvih i sličnih incidenata.

Ja bih već bila i zaboravila da sam ikad ičemu sličila da me neku večer nije na to podsjetio moj dragi muž. Bosanac.

Prvih godina braka jedna prosječno normalna supruga udata za natprosječno normalnog Bosanca neće dobiti ni jedan kompliment jer se, zaboga, valjda podrazumijeva da ju je njen natprosječno normalan muž oženio baš zbog njenih zuba koji su “ko biseri, usta ko paricom prorezana, ruse kose, vitkih, do pod pazuh nogu, grudi čvrstih, bujnih” itd.

Kad dođe do prvih svađa i slijeganja prvih strasti (ovdje početak već varira od jutra poslije prve bračne noći do druge-treće godišnjice, u iznimnim slučajevima i to kod bračnih parova koji se ne vole svađati pa se i po nekoliko godina prave da se vole – eto baš ko prvih dana) onda ovakvi komplimenti više stvarno ne bi ni bili baš na mjestu i izgovaraju se jedino u krajnjoj nuždi, sa zadatkom da se prosječno normalna supruga napokon umiri i iznese večeru.

Ja nisam jedna prosječna supruga. A još manje normalna. Moj muž mene naprosto obožava i poslije svih ovih sedamnaest godina braka. S razlogom. Moji su zubi zaista ko biseri. Barem ovi što su mi još ostali. Noge ne baš duge, ali zato široke. I to najšire taman malo ispred prstiju. Ovo imam zahvaliti mome halluxu valgusu, naslijeđenom od predaka.

Kad smo bili na medenom mjesecu, muž mi je doslovce stopala ljubio i usred ovog očitovanja odanosti spomenuo kao usput – “ovu sam kost kod žena prije uvijek mrzio”. Dalje se nije izjašnjavao, a ni ja nisam pitala uvjerena da se ta netrpeljivost pretvorila u slijepo obožavanje.

Jedini dio tijela kojem ja, i to kad sam dobro samokritički raspoložena, mogu naći manu, jesu moje uši. Ukoliko je, doduše, ogledalo malo veće i na njemu se može vidjeti i nešto više od moje glave, mogu ja naći još ponešto, ali nećemo sad o tome.

Vratimo se, dakle, mojim ušima. Njima zapravo ništa ne fali. Da im je onaj donji dio ispod vijuga brzo završen i priljubljen onda uz kožu lica, bile bi baš slatke. Za moje bi pojmove tu ispod 6 cm kvadratnih sve bilo idealno. Moja slobodna površina ovog dijela ušiju iznosi, međutim, 20 kvadrata – mislim naravno u centimetrima. Uz to mi je rupe na tom dijelu probušila moja mama Marica, pretpostavljam u trenutku kad joj je postalo jasno da sam stvarno curica i da se neću čarolijom ipak pretvoriti u muško, i to poslije dva-tri sata moje dreke, a “kad se već derem tek nek’ imam zašto”. I zaista se već na prvi pogled na moje naušnice može prepoznati da moje uši nisu probušene da bih ja bila lijepa nego da se imam zašto derati.

Posljedica mojih velikih ušiju prije je bila moja duga kosa, kojom sam ne samo postigla svoju sličnost s Marijom početkom osamdesetih nego i ubijala dvije muhe odjednom: pokrivala uši u cjelini i usta po deset cenata sa svake strane tako da su na kraju uvijek, sve do moje prve bračne noći, izgledale stvarno ko paricom a ne CD-om prorezane.

Sad radim takav posao da kosu moram uvijek svezati u rep. Gornjih 30 cm mojih ušiju uspijem na poslu prekriti kapom. Problem nastane kad završim s poslom. Moram se pomiriti ili s ružnom frizurom jer mi se uslika guma za kosu ili s velikim ušima. U početku sam se trudila i pokušavala sakrivati jedno ili drugo, ali sam se s vremenom prestala truditi i zadnjih nekoliko mjeseci provodim svoje slobodno vrijeme s kosom svezanom u rep i mašući ušima po stanu.

Moj muž se, naravno, pravi da ništa ne primjećuje i sve bi bilo u redu da jednu večer prošle nedjelje nismo gledali televiziju.

U kući je bilo toplo i prijatno. Moj dragi natprosječni muž je legao i ispružio noge dužom stranom naše ugaone garniture, ja sam se prislonila uz njega, naslonila glavu sa svezanom kosom njemu na rame, zabacila uši i zadivljeno pogledala gošću u studiju. Imala je predivan tamni kostim i svijetlu košulju, sjajnu figuru, kosu podignutu, a najljepše od svega su joj bile uši. Gledala sam je sa zavišću i mislila “da su mi bar onakve”. Bile su, naime, sigurno upola manje od mojih. Dok sam ja zadivljeno uzdisala, moj se dragi natprosječni muž promeškoljio, nakrivio glavu pa će podrugljivo – “Mogla ih je bar sakrit. Da ja imam ‘nolke uši, nikad ne bi dizo kosu”.

U kasnijem živom razgovoru, koji je sličio na razgovore sasvim prosječnih supružnika, saznala sam da ne bi ni rep svezo. Pomirili smo se kad mi je dao svoju zadnju plaću i božićnicu, ali je sinoć opet sve pokvario kad je našao poster u nekom našem časopisu:

“Gledaj Šemse. Ljepša već na Jozinom posteru”!

Cjelovita priča

*

Moja rahmetli majka Hajruša, Allah joj se smilovo, nije imala braće. Ustvari, ne da ih nije imala – imala ih je. I to šest! Ali ih je sve do jednog gubila još čim bi prohodali, prosmijali se i počeli slagat prve riječi – još u ranom djetinjstvu pokosi ih neprebolna; najednom ih obuzme vatra, zanemognu i – tak!

Najduže poživi Bećo, on se nekako borio do četvrte, pa se u četvrtoj i on pobole i treću noć od kako pade na postelju, negdje ispred zore, ispijehnu.

Bisa, majka moje majke, bila je tvrđa od kamena – od velike tuge srce postane komad hladnog čelika – ali bi pala kraj mrtvog djeteta, dugo ga stiskala uz prsa, a kao da je govorila: ne, ti nisi umro, sine moj, evo ti – podoj, pa prograji, o dijete milo…

Skoro uvijek prva bi vrata otvorila sestra Begija i vidjevši kako čvrsto u naručju drži mrtvo dijete, prišla bi, poljubila je, milovala joj kosu i molila da se ne sekira – Bog je milostiv i biće muške djece. I ona se nadala, nadala, nadala… I davao je Bog mušku djecu – ali i uzimao!

Nema šta nije činila i gdje sve nije stigla majka moje majke ne bi li nekako sačuvala muško. Išla kod mula-Dema u Bistricu, vodili je do Peći, slivali joj strave – gledalo se u olovo, otvarali joj, kurbani se klali…

I sve bi uzalud!

A uz njih – šest njenih sinova, umrije i još jedna sestra, ime joj bješe Dževa, i svi su se složili da ljepša čorica nije rođena u cijeloj Goduši, a ni u okolnim bihorskim selima, u kojima – ne da se nijesu rađala lijepa djeca – rađala su se, ali Dževa bješe upis, ko sve što je Bog bješe obilježio da, čim prve korake pruži, krene Njemu – slava Njegovoj milosti!

Eto takva je bila Dževa, rahmet njenoj prečistoj duši.

Bože moj premili, pa cijelog života, majka moje majke, hodala je bremenita, jer je uz njih sedmoro što umriješe rodila i još šest kćeri koje doživeše da vide i djecu od svojih unučadi! Reklo bi se – duboka starost, a nije, već su se rano udavale, brzo dobijale djecu, koja su se rano ženila i udavala, te i ona rano dobivala svoju djecu i tako redom. Nekako, nije se znalo – ni kad prije stignu za udaju i ženidbu, ni kada ukorače u brak, i – za godinu, proplače.

Uz to što je svake druge godine hodala bremenita, majka moje majke je žnjela, plela, muzla golemo stado ovaca – nikad manje od pedeset, tri krave i bar jednu kozu – jer se kozjem mlijeku, od kako je papre niklo u goduškim stranama, posebno govilo i čuvaše se za lijeka – pa je još češljala vunu, ispredala pletivo, tkala, i opet stizala da namlati kleke za kiselu vodu koju moj djed, a njen čovjek Amiraga – hajaše više od svega poslije večere; u dugim zimskim noćima kad stisne bihorska zima, volio je popiti klekovu vodu. Ona je sve to znala i ugađala mu. Brala je i šipurke koji su se crvenili u ogradama pokraj puta, sušila ih u hladu iza hambara i od njih zimi pravila čajeve – čim bi se koje od djece zarumenilo, ibrik se punio vodom, a, pošto bi voda zagrgoljila, u nju je sipala crvene smežurane plodove.

Znači, moja je majka imala braću, ali, kada se ja nanožih, kada stigoh da slušam i razbiram ono što je zborila moja dobra mati – njih nije bilo. Umjesto njih na goduškom groblju Glavica bilo je šest humčica braće moje majke i jedna njene sestre Dževe, Bog ih dženetio.

Ono kad se oduža noć, ono kad se sve smiri i na polju zaveže tama za namete i reski fijuci udare u male prozore, a na ekseru između njih, pa malo iznad – žmirka petrolejka, mi djeca tada vidimo našu majku kako sjedi na malom tronošcu blizu šporeta razvezuje šamiju, pušta je niz krilo, i – plače! Plače tako naša mati, a mi gledamo u nju i žalimo je što plače. Doduše ona bi se borila da mi to ne vidimo, jer joj bješe žao da nas rastužuje, ali, mi smo znali – razveže li šamiju, i ako joj se počne borati brada – ona to plače i žali za svojom braćom. Pominjala je i Faika, on je bio iza Beća, pa Hama, on je bio iza Faika…pa Hamida…

O, kako je bila lijepa naša majka. Imala je dugo nježno lice i uvijek rumeno, ponajviše od planinskih vjetrova koji se po cijelu godinu nisu smirivali.

I ona je rijetko odmarala, jer – naš otac bješe naopak čovjek. Cijenili su ga svi u bihorskim selima kao zgodnog domaćina i čovjeka od riječi, ali je puno tražio od naše majke. Tražio je od nje i sluškinju u kući, i da duhanište na vrijeme poradi, i da poplasti, i da hljeb bude navakat, i da smok bude uredan i njive navrijeme požnjevene, žito okrojeno, ama sve je to od nje traženo i još mnogo toga. I sve u isto vrijeme. A on? On je, Bogme, volio i prohodat, sići do sestre Vake u Kostovac i zanoćiti, pa sutradan, u neka doba, eto ga nazad. Pomolio bi se na Kamenglavici, pod njim se bijelio konj kao grudva snijega, ali – što bi se više približavao nama i ona je grudva pod njim narastala.

Počesto bi projahao Zekana i do Godijevskih ravništa, pa tamo sa Hasimom Kijametom, eglen – beglen… Pričali su, pušili i pili kahvu, a djeca slušala šta oni to pričaju sve dok ih san ne bi oborio i ona nastavila sanjati o onim istim ljudima i mjestima koje su njih dvojica pominjali, leđima naslonjeni na velike crvene jastuke poredane uza zid, kao tovari. Sutradan, iza podne, vratio bi se kući sa kapom pospuštenom na čelo i naša majka je bila sretna što se on vratio i što smo svi skupa u našoj maloj čatmaruši ispod čijih streha je fijukao vjetar, kao da je neko, iza kuće, kožnom kandžijom šibao noćnog konja.

Ponekad, nije to bilo često, u našu kuću, na putu prema svom selu, navratili bi Dobrodolci rođaci naše majke i ona bi uzdrhtala od radosti što ima u svojoj kući nekoga od svoga roda. Bili smo sretni što se naša majka raduje. Sjećam se kada su Mujo i Miralem navratili – njoj se oteše ruke – nosi im vruću vareniku na poslužavniku koji joj bješe daidža Hazir donio iz Peći, a one dvije čaše zveckaju i sitno poigravaju na njemu kao žive. Pitala ih je za zdravlje tetke Afije i pominjala još neka imena koja mi nikad do tada nismo čuli, i srce nam je bilo puno što naša majka zna da gore u Dobrodolima ima toliko svojih rođaka.

– A Umer i Kadrija, kako su oni, i mogu li kud? – Ko da se prisjećao otac zamotavajući duhan, sa onim strastvenim tiraćijskim zadovoljstvom kada se čini kako mu svaki dio tijela i svaka pora na koži gleda u onu cigaru koju on, pošto je zavije, rubom papire ovlaži jezikom, kao kad brusom udari niz oštricu kose.

Majkina radost je nestajala onoga trenutka kada bi ispratila svoje rođake; i pošto bi njihova leđa zamakla u gustiše kod Rajeve vode, ona se, tužna, povlačila u sobu.

Ne, ništa nije govorila, nije se žalila ni na koga, jednostavno, tako… ušla bi otplakala i ponovo se davala na posao.

***

Rasuli smo se po svijetu….. Svako za svojom sudbinom. Stigli smo do država i gradova za koje naša majka ranije nikada nije čula. A ni mi! Kako je mogla i pomisliti da će joj najmlađi sin Nasko ostaviti i kuću, i selo, i državu i stići do grada Sent Luisa u državi Missuri u Americi…

Nije nas odvraćala da ne idemo u svijet; jedino što bi ponekad, skrušena i bezvoljna, stisla ruke u krilu: šta ću vam, djeco moja, idite za hljebom, idite za boljim…

I mi smo, s malenom torbom o ramenu, zamicali niz uske bihorske puteve i utapali se u svijet!

***

Jednog sunčanog jesenjeg dana majku smo, na Softingrobu – našem mjesnom groblju, spustili u mezar. Harun reče da je dao Bog da smo je ispratili još i ranije, bar dan prije nego joj Refka umrije u Pljevljima, našto smo ga samo pogledali i jedino što Hajro progovori: – I taman je i bilo… Mi ostali smo ćutali i nismo se usuđivali progovoriti i miješati u Božje odluke.

Pošto se završila dženaza našoj majci, pošto se između mezara naših bliskih, podigla i njena zelena humka, hodža Mušović iz Goduše čučnu uz sami grob i stade učiti. Sa onog mjesta na kojem sam stajao vidio sam mu samo vrh bijele ahmedije, ostalo je zaklanjala zelena ispupčena zemlja. A pošto je ustao – krenuli smo niz gaj. I meni nikada do tada nije tako nedostajao još neko za kime će, kao i za nama, šuškati hrastovo lisje. Čuo sam taj mili glas koji, pošto umorna sjedne na prag kuće, razveže šamiju i jekne:

Ah, braćo moja…

***

Prošlo je punih deset godina od smrti moje majke. Živim u zemlji u koju ona nikada nije kročila. Čula jeste. Ovamo su još od sedamdesetih počeli dolaziti Bihorci. I to u valovima.

***
Te večeri, došao sam na sastanak redakcije u prostorijama zavičajnog kluba koji je i osnivač novina. Došao sam radostan, jer se predvečerje niz luksemburške šume otiskaše skoro sa onom istom mekoćom kako su se valjali i prvi akšami u mom zavičaju. Neupućen da je u istoj prostoriji, nešto ranije započeo familijarni skup porodice koja je nosila prezime moje majke, upao sam unutra kao da tamo nije bilo nikoga. A oni su, baš toga dana, dogovarali kako i gdje organizovati veliki familijarni, u Crnoj Gori bi rekli – plemenski skup, na kojem će pozvati sve koje nose njihovo prezime, a razbacani su po cijeloj planeti.

Bio sam sretan; po prvi put u svome životu vidim, na jednom mjestu, toliko onih koji su, cijeloga života, mojoj majci zamjenjivali braću. I kao nikad zažalim što nije nekako mogla bila tu, pa da uđemo skupa, pa da joj osmjeh ozari lice. Znam, koliko bi bila sretna, i znam – ispružila bi ruku kao da ih sve hoće zagrliti i rekla: sve su ovo moji, sve…

– Nikada više daidža na jednom mjestu… Nikada – rekao sam i sjeo za sto, odvojen od onih njihovih spojenih – očekivao sam članove redakcije, pa da i mi počnemo naš dogovoreni sastanak.

Htjedoh zovnuti konobara Rasima, htjedoh reći: Svima piće! Ali, sjetih se – nisam od onih kojima je novčanik u svakoj situaciji pun, kao šaržer šumara Vita Kovačevića koji je, po homarima – od Mustafinog dola do Lađevaca, vrebao Pešterce, koji su odsijecali prava smrčeva stable, kačili ih za krupne volove i bježali preko Tutnjibrda pema pešterskim selima Uglu i Đerekarima.

Progutah gorak zalogaj i sjedoh…

Najednom, jedan od njih ustade, priđe mi, i skoro šapnu: Fajo, mi smo završili, ali sada onako ćaskamo, smetamo li mi?

– Ne, rekao sam, ni slučajno, samo ako može malo tiše. Onaj se vrati na svoje mjesto i prenese im ono što sam rekao.

– Samo malo tiše…upozori ih i blago pljasnu rukama, pa im objasni da to mi dole hoćemo da održimo sastanak redakcije. Istoga časa ljudi počeše ustajati, škripale su stolice i stade se kriviti ona prava linija od nanizanih stolova.

Jedna grupa, u samom ćošku, a bilo ih je četvorica – nije ustajala. Nastavili su sjediti, piti, i vrlo često njihov se glas podizao, pa je kroz otvorena vrata iskakao na ulicu.

Završili smo sastanak, pa, nekoliko nas, nastavismo ćaskati.

U jednom trenutku začu se iza naših leđa: – Hajde, veli, pređite tamo u drugu prostoriju, imate gdje… Istoga časa ustadosmo i krenusmo prema šanku…

– Faize, pisac, Faize.. – dozivalo je iz ćoška, ali se nisam okretao. Naslonio sam se na šank, a Rasim ispred mene spusti piće. Samo što otpih prvi gutljaj, priđe mi Džeko i reče kako bi bilo dobro da ja idem: – Onaj jedan, kaže, ustremio se na tebe, jer, veli, ko si ti da ućutkaš njih onoliko…?

Pridigao sam torbu, objesio je o rame i preko vrata, onom istom hitrinom kojom sam ostavio rodnu kuću i potonuo u svijet, nestao u noć. Ulicom malenog grada promiču auta, a prve kapi kiše, između visokih zgrada, slijeću na moje tjeme. Krupne su i hladne!

Iste večeri, nedugo pošto sam otišao, došlo je i do guranja, sijevnule su i pesnce.

Majčice moja, počivaj u miru i znaj da među tvojima nisu svi onakvi kako si mislila sve do svoje smrti. Danima pokušavam da sretnem i zagrlim onoga koji se bješe ustremio na mene.

Često se prisjetim svog prijatelja Adema koji mi je govorio: Fajo, ti moraš paziti gdje i sa kim kafu piješ… Ima svakakvih ljudi… – gledao sam ga i mislio – Bože moj, šta li ovo priča ovaj čovjek…

Moja rahmetli majka Hajruša, Allah joj se smilovo, ako joj meleci prenesu ovu priču, biće tužna i još jednom će zaplakati.

___________________Ivanu i Marku

*

Sve što ste izabrali
Učinili ste dobro
Vi moji prekrasni starci
Vaši su glasovi
Bili kompasi za dobrotu
U doba grobova
Što postali su stožeri naciona
Proste brojke u političkom računu
Sve što ste izabrali
Učinili ste dobro
Vi moji prekrasni starci
Vašem seciranju
Mrcoljubnih vođica i vođa
Divili su se postmoderni intelektualci
I ustrašene mase
U vaša tijela upisana su
Dva rata, dva poretka,
Dva smaka svijeta
U vaše duše hiljade
Nevino ubijenih
Sve što ste učinili
Bilo je dobro
Vi moji prekrasni starci
Progonili su vas režimski
Intelektualci, podrepni klerici
I patriotski novinari
Uzvikujući: Robovati je ljepota
Umalo vam u opsjednutom gradu
Nisu podigli spomenike
Dokaze opsjednutog uma
Oni što vas danas zovu:
Bijeli Crnci, bijeli Crnci
Vi moji prekrasni starci
Vaše iluzije stavljam na dlanove
Da odlebde u šutnju
U naše žive grobove

Što sve sladostrasni istražitelji porijekla i rođenja Ive Andrića do sada nisu iščeprkali: te, nije rođen na postelji nego u starome bosanskom “ćiri” na pruzi Sarajevo – Lašva, te, jest rođen pod kućnim krovom, ali nije sigurno gdje, u Travniku ili u Dôcu, te, nije mu otac njegov otac Antun, nego mu je otac netko drugi, bit će onaj fratar kod kojega mu je mati djevojkom služila u Ovčarevu.

A kada se prije koju godinu raščulo o sporu Matice hrvatske iz Sarajeva i Zadužbine Ive Andrića iz Beograda, koja nacionalno uskogrudno Matici osporava objavljivanje Andrićevih djela u ediciji hrvatske književnosti iz Bosne i Hercegovine, javila se sa svojom verzijom “nezakonito” začetoga Andrića stanovita gospođa iz Poreča, navodna piščeva rodica, koja se – kako su brižno izvijestile zagrebačke novine – “cijelog života bori i stradava za hrvatsku stvar”.

Na sve to, dobili smo još jedno “otkriće”, za sad nezasluženo neprimijećeno od književne i ine javnosti. U svojoj budalastoj a zloj neopozivosti, ono glasi: “Otac mu je bosanski beg koji je silovao majku mu, sluškinju u svojoj kući.” Nepravedno bi bilo zatajiti ime autora ovoga bisera: to je, kako saznajemo iz biografske bilješke ispod teksta, stanoviti Faris Nanić, građevinski poduzetnik i bošnjački političar, a publikacija – zagrebački Behar, bošnjački časopis za kulturu i društvena pitanja. Eto, šućur Beharu i poduzetniku, sad je barem jasno odakle je Andrić “povukao” genijalnost!

Ne treba Andriću apologetika – ni njegovoj književnosti, koja je sve bolja i sve jača kako vrijeme prolazi, ni njegovu privatnom životu i građanskom liku, koji je bio kakav je bio, eto ga tamo, rekli bi u Bosni. Poželjne su sve vrste novih kritičkih istraživanja toga djela i toga lika – i književne i biografske i povijesno-političke. A nepoželjno je i besmisleno da se u istraživanjima ide ispod onoga što je u “andrićologiji” već dosegnuto i ovjereno, da se ideološkim aparatom (bilo koje provenijencije i orijentacije) prosuđuje o književnosti, te da se krivim metodološkim postupcima privatni život podmeće djelu, i vice versa.

Ni na jednoj od naših strana, međutim, nikada toga nije manjkalo; uvijek je bilo zogovićâ, kurtovićâ, kalezićâ, filipovićâ, kneževićâ, rizvićâ, durakovića, mihanovićâ, jelčićâ. A sad, evo i najnovijih priloga toj tradiciji: članci o Andriću Ive Banca i Rusmira Mahmutćehajića u recentnim izdanjima časopisa Forum Bosnae, Književna republika i East European Politics & Societies.

Bančev tekst u Književnoj republici i u Forumu Bosnae (urednici R. Mahmutćehajić, fra Mile Babić, Žarko Papić) autorizirano je izlaganje na skupu o Andriću u Hrvatskom društvu pisaca 2012. godine. O njemu sam pisao na osnovi sažetka objavljenog u novinama, jer su već i u tom obliku bile vidljive grube simplifikacije i nedopustive zamjene planova u povezivanju “političkih aspekata Andrićeva djelovanja” i njegova književnoga djela.

Tu se za Andrića tvrdi: “Bosnu je doživljavao kao zemlju mržnje i svoja razmišljanja o užoj domovini stavio je u usta svog književnog dvojnika Maxa Levenfelda”. Zapanjio sam se nad tim “mesarenjem književnosti”: badava su književni znalci unatrag više od pola stoljeća, otkako je objavljena ta važna i velika proza (Pismo iz 1920. godine), ispisali masu kompetentnih analiza i tumačenja, badava elementarne književnoznanstvene pouke o razlikovanju instanci lika, naratora i autora, i o neprihvatljivosti tumačenja književne proze kao idejnoga pamfleta!

A tek to da je “Andrić Bosnu doživljavao kao zemlju mržnje“! Način na koji je Andrić “doživljavao Bosnu”, i o kojemu hiljadu i jednim glasom govori malne cijeli njegov opus, tako je nesvodljivo bogat a sudbonosan, ponoran i melankoličan, a, opet, zavjetan i uznesen, da se o njemu ovakvim površnim mišljenjem i arogantnim govorom ne može razumjeti ni saznati ama baš ništa.

Zatim,  tu je ideološki totalizirana a skandalozno netačna tvrdnja kako “nema dvojbe da je (Andrić, op. a.) sve što je retrogradno u Bosni vezivao uz islam”, a da su “muslimanski junaci poput Đerzelez Alije i braće Morića u njegovom djelu zapravo dehumanizirani”.

Tužno je kako je eminentni američki profesor “legao” na tu staru, izlizanu ploču, materijalno neistinitu i književno irelevantnu. Andrić jest bio pisac kojega je zanimala tamna strana ljudske sudbine i tamna strana ljudske historije, osobito bosanske, a po toj volji, snazi i sposobnosti u istraživanju tame i jest bio veliki pisac. Bančeva olako izgovorena teza nekritički preuzima diskurs jednoga dijela bošnjačke interpretacije osmanske prošlosti BiH, u kojemu se ta prošlost idealizira, a u opisivanju prilika i odnosa koji su vladali kroz stoljeća osmanske vlasti sistematski se izbjegava ili minimizira činjenica drugorazrednosti i obespravljenosti nemuslimanskoga stanovništva, osionost i egoizam domaće muslimanske političke i zemljoposjedničke klase, pojave vjerskoga fanatizma i isključivosti itd.

Obuhvaćajući cjelinu Bosne, trudeći se da pronikne u sve važne slojeve njezine historije, Andrić je, naravno, zaustavljao svoj pogled i svoju misao i na ovim aspektima, pa ako su njegovi književni izvještaji u koječemu “mračni” i “nepovoljni” po one koji u tom periodu predstavljaju vladajući i povlašteni element, optuživati ga zbog toga predstavlja klasičnu zamjenu planova po načelu: ubiti donositelja loših vijesti.

Protivno ovoj fami, u cjelokupnoj bosanskoj pa i bošnjačkomuslimanskoj književnosti teško je naći pisca koji je s takvim uživljavanjem i s takvim tragičkim ko–sentimentom kao Andrić razumijevao povijesnu i civilizacijsku sudbinu bosanskih Muslimana. Napokon, on je u poetičko-filozofskom a i u praktično-životnom smislu usvojio kao dio vlastitoga pogleda na svijet i na temeljna pitanja condition humaine neke od postulata eminentno islamskih: vrijednost dobročinstva, smisao strpljenja, graditeljsku i socijalnu veličinu institucije zadužbine-vakufa, etiku dugovanja zavičaju, itd. (Iz takvoga osjećaja duga potječe ona velika Andrićeva gesta – darovanje cijeloga novčanog iznosa Nobelove nagrade Bosni i Hercegovini za razvoj bibliotekarstva. Negdje sam napisao da je Andrić po toj gesti najveći kulturni legator, vakif, u modernoj povijesti Bosne.)

Što tek reći za tvrdnju da su Đerzelez i braća Morići kod Andrića „dehumanizirani“, kada stvar stoji upravo obrnuto. U Andrićevu postupku ovi likovi iz narodne epike bivaju deheroizirani, delegendarizirani, „spušteni na zemlju“, i tako prikazani kao stvarni ljudi, dakle – humanizirani, o-čovječeni. Podvrgnuto ovoj vrsti istražnoga postupka, najmanje pola najbolje svjetske i evropske književnosti moralo bi biti prokazano kao „dehumaniziranje“.

Nije od prevelikoga značenja, ali neka ostane zapisano: nakon objavljivanja gornjih neveselih opaski, dočekao me je razjareni Banac, i to gdje – u istom onome zagrebačkom Beharu, uz zdušno navijanje urednika. Potpuno iskočivši iz akademskog diskursa i racionalnog govora, ne iznijevši argumenta ni jednoga, profesor me tu jednostavno proglasio – monstrumom.

Umjesto komentara: aferim i ačkosum!

No, tu nije kraj. U integralnom Bančevu izlaganju o Andriću čeka nas još jedan frapantan historiografski faux pas. Riječ je o člancima u Stojadinovićevom časopisu XX vek krajem 30-ih godina 20. stoljeća, u kojima se afirmira pronjemački i proosovinski kurs Stojadinovićeve vlade. Članci su potpisivani pseudonimom Patrius, a Banac ga bezrezervno pripisuje Andriću.

U debati o identitetu Patriusa, koja se u beogradskoj periodici vodila krajem 70-ih i početkom 80-ih godina prošloga stoljeća, završnu riječ predstavljala je ekspertiza profesora Ive Tartalje, vrsnoga znalca Andrićeva djela. U tom akribičnom tekstu, pomno razmotrivši sve aspekte Patriusovih članaka, Tartalja dolazi do nedvosmislenoga zaključka: “Pravopis, jezik, duh onoga ko se pod člancima u XX veku potpisivao Patrius nisu Andrićevi. Tekst tih napisa pokazuje da Patrius nije bio Andrićev pseudonim. (…) Treba konačno odbaciti sve zaključke o Andriću koji su zabludom izvođeni iz tih spisa.”

Moguće bi bilo taj nalaz osporavati kad bi se imali noviji i jači argumenti, ali dotle je naprosto nedopustivo pisati kao da ga nema.

Životoplov Alberta Einsteina

*

NOVO STANJE TVARI — MOREPLOVAC

1921. GODINA

Početkom godine, polovicom siječanja, već razgrabljeni Einstein drži niz pretjerano, od znalaca i još više od radoznalaca, posjećenih te iznimno dobro plaćenih popularnoznanstvenih predavanja u Pragu, u prepunoj dvorani znanstvenog društva Urania (potpisom podržava prijedlog češkog parlamenta da Nobelova nagrada za mir pripadne prvom predsjedniku Čehoslovačke, Tomašu Garrigue Masaryku; kako bi izbjegao novinare i reportere gost je kod svoga praškog nasljednika, fizičara, filozofa znanosti i njegova budućega biografa Philippa Franka), u Beču, u koncertnoj dvorani pred, ni manje ni više nego, tri tisuće ljudi (jednako tako, odsjeo je privatno, u tajnosti, kod eksperimentalnoga fizičara Felixa Ehrenfahta, a posjećuje i staroga studentskog prijatelja, revolucionara, marksistu i socijalistu Friedricha Adlera), zatim slijede predavanja u Münchenu i Dresdenu.

Krajem siječnja, 27. siječnja, već je u Brlinu, u Pruskoj akademiji znanosti iznosi zanimljivi filozofsko-matematičko-fizikalni referat Geomtrie und Erfahrung, Geometrija i iskustvo: “Kako je moguće da je matematika, koja je na koncu konaca proizvod ljudskoga razmišljanja neovisnog od iskustva, tako čudesno podesna za predmete iz stvarnosti. Da li je, dakle, ljudski razum samo razmišljajući, bez iskustva, u stanju dokučiti svojstva stvarnih predmeta? Po mom mišljenju, odgovor na ovo pitanje je, ukratko, sljedeći: sve dok se poučci odnose na stvarnost, oni su pouzdani, a sve dok su pouzdani, oni se ne odnose na stvarnost.”

Tjedan dana kasnije putuje, kao član pacifističke organizacije Bund Neues Vaterland koja je sada dio lijevoga krila demokratskoga parlamenta Weimarske Republike, zajedno sa slobodoumnim diplomatom grofom Harryjem Kesslerom, u Amsterdam na razgovor u središnjicu Međunarodne trgovačke unije kako bi članove nagovorili da pomognu gospodarski spasiti Njemačku od nadolazeće krize na skorašnjoj ožujskoj Reparacijskoj konferenciji u Londonu.

Tijekom travnja i svibnja (od 2. travnja do 30. svibnja) zajedno s vođom cionističkog pokreta Chaimom Weizmannom, predsjednikom Svjetske židovske organizacije, prvi put putuje (ovoga puta sa suprugom Elsom, pokćerka i priležnica Ilsa, našla je dečka) po SAD-u da bi predavanjima (i političkim i popularnoznanstvenim) novčano potpomogao Židovski nacionalni fond (za povratak Židova u domovinu) i osnivanje Židovskog sveučilišta u Jeruzalemu. U Americi je dočekan ovacijama i bio je meta novinara gdje je god došao, bilo da je sudjelovao na židovskim agitacijskim skupovima ili (popularno)znanstvenim predavanjima po američkim sveučilištima: Columbia (tri predavanja, dobiva Bernardovu medalju), New York (predavanja na City Collegu, primio ga je gradonačelnik i proglašen je počasnim građaninom, a među prvima koji su ga nazvali u hotel Commodore bio je uspješni američki liječnik Max Talmey, davno jednom, u Njemačkoj, student medicine Max Talmud, obiteljski prijatelj Einsteinovih u Münchenu, njegov podučavatelj u gimnazijskim danima), Chicago (predavanja na sveučilištu, upoznaje se s Robertom Andrewsom Millikanom), Wisconsin (opservatorij), Washington (predavanje u Akademiji znanosti, primio ga je predsjednik SAD-a Warren G. Harding u Bijeloj kući a dva tjedna kasnije bila je tu i Marie Curie), Princeton (četiri predavanja o specijalnoj i općoj teoriji relativnosti koja su kasnije prevedena i ukoričena, dobiva titulu počasnog doktora Sveučilišta u Princetonu), Cleveland (profesor Dayton C. Miller upoznaje Alberta s upravo ponovljenim Michelson-Morleyevim pokusom, što ga nije pretjerano zanimalo, jer je uvjeren da Michelson i Morleye nemaju što dokazati), Boston… Američka turneja nije se pokazala pretjerano korisnom: od sveukupno obećanih četiri-pet milijuna dolara za Židovski nacionalni fond, krajem godine stiglo je na račun skromnih 750 tisuća.

Ne sluteći da će mu SAD postati druga domovina zamijetio je: “Amerikanac živi više od Europljanina za svoje ciljeve, za budućnost. Život mu je stalno postojanje, nikad bivanje. U tom pogledu još je manje sličan Rusu i Azijatu, negoli Europljaninu. Ali postoji nešto u čemu je Amerikanac sličniji Azijatu negoli Europljaninu. On je naime manje individualist negoli Europljanin… Mi je jače naglašeno od Ja. S tim je u vezi da su običaji i konvencije vrlo snažni te da je shvaćanje života pojedinaca kao i njihovi moralni i estetski stavovi, mnogo jednoličniji nego u Europi. Ovoj okolnosti Amerika zahvaljuje velikim dijelom svoju gospodarsku nadmoć nad Europom.”

Na povratku iz Amerike posjećuje donedavna ratna neprijatelja Njemačke, Veliku Britaniju (u Liverpool uplovljava 8. lipnja), gdje najprije na Manchesterskom sveučilištu predaje o svojoj teoriji i prima počasni doktorat. U Londonu je gost u domu lorda Haldanea, first Viscount Cloan, engleskoga državnika, bivšeg ministra rata i lijevoga socijalista koji se zanima filozofijom znanosti (filozofske implikacije teorije relativnosti The Reign of Relativity, Vladavina relativnosti, objavio je baš te godine), gdje se susreće s kolegom, najzaslužnijim fizičarom za eksperimentalnu potvrdu opće teorije relativnosti, Arthurom S. Eddingtonom, filozofom i matematičarom Alfredom N. Whiteheadom, književnikom Bernardom Shawom, canterburyjskim nadbiskupom, fizičarom lordom Rayleighom, Lloydom Georgeom, lordom Rothschildom… Na Albertov zahtjev odlazi se i na Newtonov grob, u Westminstersku opatiju, gdje je velikom fizičaru u počast položio cvijeće, a na Kraljevskom sveučilištu drži popularno predavanje na njemačkome jeziku.

Krajem srpnja Albert je na ljetovanju sa sinovima u Wustrowu na Baltičkoj obali, a sredinom kolovoza odlaze jedriti u Kielski zaljev kod Hermanna Anschütz-Kaempfea, a dobri prijatelji Einstein i Anschütz raspravljaju o novoj konstrukciji i modelu žirokompasa. Albert je za svoj rad na usavršavanju konstrukcije žirokompasa dobio honorar od 20 tisuća, već inflacijsko galopirajućih, njemačkih maraka. Nakon ljetovanja Hans Albert i Eduard pridružuju se majci Milevi koja također odmara u Wyku na otoku Föhru na Sjevernom moru, a tata Albert odlazi za Berlin.

Na jesen u Potsdamu počinje gradnja arhitektonsko ekspresionističkoga suvremenog opservatorija (arhitekta Erlicha Mendelsohna, što se Einsteinu nije naročito svidjelo), astrofizičkog instituta za ispitivanje (pored ostalog) skretanja i sastava boja zraka svjetlosti u gravitacijskome polju (crveni pomak), koji je nazvan, kako drugačije nego Einsteinov toranj, pod znanstvenim vodstvom Erwina Freundlicha, a financiran je od Pruske vlade i naročito od njemačkih industrijskih sponzora.

Sredinom listopada putuje sa sinom Hans Albertom u Bolognu gdje na najstarijem europskom sveučilištu predaje na ne baš razumljivome, ali simpatičnome talijanskom jeziku s njemačkim naglaskom, a zatim odlaze razgledati Firencu pa preko Züricha stiže u Leiden gdje ga čeka dogovorena trotjedna profesura kao gost-predavača.

U Pruskoj akademiji 8. prosinca drži predavanje Experiment betreffend die Gültigkeitsgrenze der Undulationstheorie, Eksperiment koji sadržava granicu valjanosti valne teorije, prema kojemu je kasnije u Fizikalno-tehničkome institutu načinio pokus, uz suradnju Hansa Geigera i Walthera Bothea, koji je samo donekle pretkazao točnost Einsteinove hipoteze u navedenom radu, ali je Max von Laue (koji je te godine postao pomoćnikom direktora Kaiser-Wilhelmova institutu za fiziku zbog čestih Albertovih izbivanja iz Berlina) neposredno pred sam tisak članka, upozorio na grešku, zapravo nedosljednost pokusa, jer ne pokazuje u krajnjoj konzekvenci uvjerljivu razliku između klasične i kvantne teorije.

Deseta nominacija za Nobelovu nagradu na prijedlog M. Plancka, A. Haasa, E. Warburga, W. Dällenbacha, A. S. Eddingtona, G. Jaffea, E. Marxa, G. Nordströma, W. Walcotta, O. Wienera, J. Hadamarda, T. Lymana i C. W. Oseena u kategoriji teorijske i matematičke fizike pored znanih takmaca od lani, Bohra i Sommerfelda. Dodjela nagrade za ovu godinu je odgođena.

Objavljuje sedam radova, pretežito znanstvenih rasprava, odgovora, napomena, bilješki i popularnoznanstvenih tekstova, ali i desetak publicističkih napisa u američkim i njemačkim novinama.

1922. GODINA

U siječnju objavljuje pri Akademiji znanosti prvi rad o ujedinjenoj teoriji polja, Theorie der Lichtfortpflanzung in dispergierenden Medien (Sitzungsberichte der Preussischen Akademie der Wissenschaften, Phys.-math. Klasse, 1922., str. 18-22) objedinjavajućoj teoriji temeljnih sila u prirodi kojoj će se posvetiti do smrti, a na fizikalnom kolokviju pri Akademiji (kada je u Berlinu) kolegijalno i neformalno priprema mlade znanstvenike za doktorat ili habitaciju.

Milevi, 24. veljače, u Novom Sadu umire otac.

Zbog Einsteinova intervjua u pariškome Figarou, objavljenom još 13. listopada lani, kada je izjavio da je Njemačka odigrala katastrofalnu ulogu u Velikom ratu te da je zaslužila takav poraz, nakon nekoliko izmijenjenih pisama, zaleđuje nakratko dobre odnose i uljudnu, mahom znanstvenu, korespondenciju s vrsnim fizičarom ali i nacionalistom Arnoldom Sommerfeldom.

Potkraj ožujka i početkom travnja (od 28. ožujaka do 10. travnja) gostuje u Francuskoj. Zahvaljujući angažmanu kolege Paula Langevina, u politički napetom i ne suviše prijateljskome Parizu (Francusko fizikalno društvo nije htjelo primiti Einsteina, kao ni tridesetak članova Akademije), u Collège de France drži niz predavanja na usporenom francuskom samo uz pozivnice probranim francuskim uzvanicima i znanstvenicima, među kojima su Madame Curie, filozof Henri Bergson (s kojim je Einstein 6. travnja živo raspravljao o filozofijskome i fizikalnom poimanju vremena), nobelovac Charles Guillaume, naravno olimpijac Solovine…, nema novinara ni članova njemačkoga veleposlanstva. Razgledava francuske bojišnice Prvoga svjetskoga rata.

Nakon desničarskog atentata i ubojstva (učestalih nacionalističkih akcija koje su poslije rata već odnijele tristotinjak života), u Berlinu 24. lipnja, tek postavljenoga ministra vanjskih poslova, njemačkoga Židova i njegova dobra poznanika Walthera Rathenaua, Einstein odustaje od svih dogovorenih javnih istupa, predavanja i sudjelovanja na znanstvenim skupovima, jer Berlinom kruže ozbiljne glasine da je i on na nekom od atentatorskih popisa.

Prvoga srpnja, uz Lorentza, Madame Curie i Paula Painlevéa, postaje članom Komisije za intelektualnu suradnju u sklopu Lige naroda koje Njemačka nije član.

Odmah potom sklanja se, od prijetnji nacionalista, sa suprugom Elsom u Kiel, kod prijatelja Anschütza, gdje se u njegovom tvorničkom laboratoriju posvećuje eksperimentalnoj fizici njihovoga žirokompasa, a u slobodno vrijeme opušta se na jedrenju i kupanju na mondenom otoku Hiddensee.

Kako bi izbjegao berlinske antisemitske prijetnje iznajmio je kolibicu u Boxfeldeu na rijeci Havel (Scharfe Lanke), mirnom naselju u blizini gradića Spandaua u široj okolici Berlina, gdje kolovoz provodi na ljetovanju sa sinovima, maturantom Hansom Albertom i dvanaestogodišnjim Eduardom, pristiglim iz Züricha.

Nije se pojavio na svečanome (stota obljetnica) rujanskome Kongresu njemačkih liječnika i prirodoslovaca u Leipzigu, mada pozvan kao jedan od glavnih govornika, jer je antisemitsko ludovanje nobelovca Philippa Lenarda i eksperimentalnoga fizičara Ernesta Gehrckea i njihove skupine protiv Einsteinove teorije bilo poprilično nasilnički raspoloženo (svejedno su Max von Laue i Moritz Schlick referirali o prekretničkoj ulozi Einsteina i njegove teorije relativnosti u fizici i filozofiji).

U takvoj, napetoj i neprijateljskoj atmosferi dobro mu je došao poziv iz Japana, Sahenika Yamamota, urednika nakladničke kuće Kaizosha, za održavanje šest znanstvenih i jednako toliko popularnoznanstvenih predavanja tijekom šestotjednog posjeta Japanu uz odličan honorar od 2.000 engleskih funti (u eri akcelerirane, galopirajuće hiperinflacije, to je svota od nekoliko milijardi njemačkih maraka). Nakon što je kratko posjetio Zürich i Bern, 10. se listopada ukrcao (sa suprugom Elsom) na brod Kitano Maru u Marseillu na šestotjedno prekooceansko putovanje do Japana, a usput se zaustavlja i razgledava Colombo, Singapur, Hong Kong i Shanghai. Tijekom putovanja, a poglavito na brodu često je, kao i uvijek, u društvu žena te rijetko noći u svom i Elsinom apartmanu.

Na putu brzajovno saznaje: 9. je studenoga Švedska kraljevska akademija znanosti odlučila Nobelovu nagradu iz područja fizike za 1921. godinu dodijeliti, nakon ukupno 62 nominacije, Albertu Einsteinu za otkriće “fotoelektričnog efekta i njegov rad na polju teorijske fizike” (a ne za ono što je najviše predlagan: specijalnu i opću teoriju relativnosti), tako da nije 1922. godine ni uvršten u nominirane (dakako, ove je godine bilo gotovo dvostruko više predlagača od prethodnih). Također, i za ovu je, 1922. godinu dodijeljena Nobelova nagrada, pripala je Einsteinovom prijatelju (i polemičaru), Nielsu Henriku Davidu Bohru za njegova istraživanja o strukturi atoma i emitiranju radijacije iz njega. Na svečanoj ceremoniji dodjele Nobelovih nagrada, 10. prosinca, zastupao ga je njemački veleposlanik u Švedskoj, premda je Einstein izričito želio i tražio da to učini švicarski veleposlanik.

Za boravka u Japanu, od 17. studenoga do 29. prosinca, održava dogovorena znanstvena i popularnoznanstvena predavanja u uvijek rasprodanim, za nemalu cijenu ulaznice od 3 yena, i prepunim dvoranama s više tisuća Japanaca koji mirno i pozorno prate predavanja u trajanju, s prijevodom, i do pet sati (Tokio, Sendai, Nagoya, Kobe, Nikko, Kyoto, Osaka, Hakata, Fukuoka…), posjećuje kulturne i prirodne znamenitosti, kazališta (uživao je u predstavi gejša), koncerte, upoznaje japansko gostoprimstvo, mentalitet…

Objavljuje ukupno jedanaest znanstvenih radova (elektromagnetizam, kvantna fizika), napomena, bilješki, sažetaka, osvrta i popularnoznanstvenih članaka (za japanske čitatelje).

1923. GODINA

Vraćajući se iz Japana, početkom veljače dolazi u Palestinu, gdje ostaje gotovo cijeli mjesec i gdje je proglašen prvim počasnim građaninom Tel-Aviva (gost je visokoga upravnika britanskog mandata palestinske teritorije, lorda Herberta Samuela), na Sabat posjećuje Zid plača, te drži inauguracijski govor (uz žalosnu ispriku što ne zna materinski, hebrejski) na sasvim formalnom otvaranju Židovskog sveučilišta u Jeruzalemu (na Mount Scopsu).

Iz Palestine plovi (preko Marseilla) za Španjolsku (ostaje dvadesetak dana): predavanja na Akademiji znanosti i Sveučilištu u Madridu i sveučilištima u Barceloni i Zaragozi (počasni doktorati), obilazak Toleda, Bilbaoa, Sierra Mandrileña i Escoriala, te prijem kod kralja Alphonsa XIII. U Berlin se vraća sredinom ožujka.

Zbog sve veće neučinkovitost Lige naroda (navlastito zbog ulaska francuskih i belgijskih trupa u Porajnje kao rezultata reparacijske odluke) i njene Komisije za intelektualnu suradnju, čiji je član, odbija daljnju suradnju.

Nakon što se Ilsa udala i otišla iz Berlina, Albertova tajnica u Kaiser-Wilhelmovu institutu za fiziku postaje Betty Neumann, nimalo zahvalno mjesto u vrijeme galopirajuće inflacije (primjerice: Werner Kolhörster za isti istraživački projekt, ispitivanja porijekla kozmičkoga zračenja, dobiva u lipnju 1922. financijsku potporu od 10.000 maraka, u ožujku 1923. 100.000 maraka, a u srpnju iste godine 2.000.000 maraka), ali tu je nježni Einstein za utjehu mlađahne Betty, jer i on je u istoj situaciji. Einstein pored pomoćnika, marljivoga volontera Max von Lauea, i drage mu tajnice nema praktički nekakvoga posla u Institutu, postaje u neku ruku počasni ravnatelj s mjesečnom plaćom, nakon inflacije, od 278 maraka.

U svibnju je već u Leidenu na svojoj redovnoj gost-profesuri na Sveučilištu.

U lipnju postaje članom središnje uprave Freunde des Neuen Ruβland (Prijatelji nove Rusije), udruge koju je još 1921. podupirao u osnivanju.

Najmlađi je dobitnik, 7. lipnja, prestižnoga njemačkog odličja, Orden Pour le Mérite za znanost i umjetnost (ograničena na točno trideset živućih dobitnika) pored matematičara Felixa Kleina, skulptora Huga Lederera, slikara Maxa Liebermanna i pisca Gearharta Hauptmanna.

U Americi Arthur Holly Compton izvodi eksperiment (kasnije, kojeg li iznenađenja, baš prozvan po njemu Comptonov efekt) raspršenja rendgenskih zraka na slobodnim elektronima (ogib ili difrakcija x-zraka), koji se može objasniti jedino Einsteinovom hipotezom o kvantima svjetlosti (fotoelektričnim efektom iz čudesne 1905. godine), kasnije ih je, tek 1926., fizikalni kemičar Gilbert N. Lewis nazvao fotonima, pa stoga prestaje biti hipotezom.

U srpnju putuje u Švedsku i Dansku da bi u Göteborgu održao predavanje, povodom primitka Nobelove nagrade, skandinavskim znanstvenicima kojemu je nazočio i švedski kralj Gustav V., Temeljne ideje i problemi teorije relativnosti, a potom odlazi za Kopenhagen na redovnu kvantnu svađu kod prijatelja Nielsa Bohra.

Cjelokupni iznos Nobelove nagrade od 121.573 švedskih kruna (jedan od najmanjih iznosa Nobelove nagrade, oko 28.000 u ondašnjoj vrijednosti američkih dolara), pripao je, prema jednom od uvjeta brakorazvodnog ugovora, bivšoj supruzi Milevi Marić. Albert je, prema odredbi suda, novac položio na račun u švicarsku banku tako da je Mileva mogla, po istoj klauzuli, raspolagati samo kamatama, a on je više od 3/4 iznosa optimistički uložio u newyoršku investicijsku banku (većinu je toga iznosa početkom 30-ih godina izgubio u Velikoj depresiji), što je jako razljutilo prevarenu zürišku obitelj te nakon žestoke svađe s bivšom suprugom i sinom Hansom Albertom, sada već studentom inženjerstva, što Albertu nije bilo nikako po volji da mu sin studira primijenjenu znanost na Politehnikumu, uskoro polaže puni iznos kojim je Mileva kasnije kupila tri kuće u Zürichu, kako bi što lagodnije živjela iznajmljujući ih.

Usput, kad smo već dotakli primijenjenu znanost, točnije nauku, valja napomenuti da je riječ nauka početkom 90-h izbačena iz hrvatskog jezika samo zato jer se rabi u srpskom jeziku, mada pojmovno to nisu istoznačnice: znanost je skup metodički i sustavno sređenih znanja o određenom području, pojavi ili aspektu zbilje, dok nauka zajedničkim ciljem povezuje rezultate znanosti koji služe praktičnoj primjeni, dakle biologija je znanost (proučava živu prirodu), a medicina je nauka (skrbi o zdravlju ljudi koristeći znanosti: biologiju, kemiju, fiziku, psihologiju…).

Krajem kolovoza sa sinovima je gost Hermanna Anschütza u dvorcu Lautrach (južna Njemačka) i na jedrenju i kupanju u Kielu (ponovno na pomodarskom otočiću Hiddenseeinu s njemačkom elitom), zatim putuje na fizikalnu konvenciju u Bonn i na dva tjedna u Leiden kod prijatelja Ehrenfesta.

Njemačke novine ne štede ga glede mogućeg posjeta Rusiji (a po nekima već je tajno bio u posjetu sovjetima) i time boljševičke zavjere protiv Njemačke, u kojoj ni tada ni ikada u životu nije bio.

Za Nobelovu nagradu predlaže J. Francka, G. Herza, P. Langevina, P. Weisa, O. Sterna, W. Gerlacha, A. Sommerfelda, A. H. Comptona, C. T. R. Wilsona i P. Debyea.

U studenome, pod pritiskom i prijetnjama smrću ekstremne njemačke desnice, sklanja se u Nizozemsku, ponovno kod prijatelja Paula Ehrenfesta, a gost je i kraljevske obitelji te dakako predaje na Sveučilištu u Liedenu.

Krajem prosinca piše u Liedenu i šalje Pruskoj akademiji znanosti zapaženu (ali i intrigantnu) raspravu iz ujedinjene teorije polja, Bietet die Feldtheorie Möglichkeiten fur die Lösung des Quantenproblems? (Sitzungsberichte der Preussischen Akademie der Wissenschaften, Physikalisch-mathematische Klasse, 1923, str. 359-364), Može li teorija polja ponuditi mogućnost rješenja kvantnoga problema?; staro Einsteinovo nezadovoljstvo s nedeterminiranim pojavama u kvantnoj teoriji, poglavito u rubnim uvjetima parcijalnih diferencijalnih jednadžbi polja.

Objavljuje dvanaest popularnoznanstvenih i znanstvenih članaka (uglavnom iz opće teorije relativnosti i ujedinjene teorije polja).

1924. GODINA

Početkom godine smiruju se političke napetosti u Njemačkoj, zaustavljena je inflacija, posustale su antisemitske aktivnosti, i Einstein se vraća u normalan život Berlina, na povremene obveze u Akademiji, na prijeme i bankete (napose grofa Kesslera), na kulturne priredbe i koncerte, na društvene zabave i njemu draga ženska druženja, ali i na česta putovanja u Leiden (gost-profesor), Zürich (sinovima, prijateljima Bessou i Zanggeru) i Kiel (Anschützova tvornica žirokompasa).

U ožujku na poziv osnivača Deutsches Museuma Oskara von Millera razmatra mogućnost najprikladnije i širokoj publici najprihvatljivije prezentacije teorije relativnosti kao stalne postave Njemačkoga prirodoslovna muzeja, koja, međutim, za Einsteinova života nije ostvarena.

U lipnju, na nagovor Marie Curie i Antoona Lorentza, ponovno pristupa, vraća se u članstvo Komisije za intelektualnu suradnju pod okriljem Lige naroda te idućega mjeseca putuje na četvrti sastanak u Genevu gdje se raspravlja o standardizaciji terminologije u fizici i kemiji.

Zajedno s indijskim fizičarom Satyendrom Nath Boseom (1894-1974), proučava Boseovu ideju svjetlosti kao fotonskoga plina iz čega kasnije, širom primjenom na statističku analizu atoma (nastaju rasprave: Quantentheorie des einatomigen idealen Gases 1, 2 & 3, Preussische Akademie der Wissenschaften, Phys-math. Klasse, Sitzungsberichte, Berlin, 1924. & 1925, str. 261-267, str. 3-14 & str. 18-25) nastaje Bose-Einsteinova statistika (i sasvim novo stanje materije, Bose-Einsteinov kondenzat, koji je prvi puta proizveden sedamdeset godina kasnije, 1995.) koja opisuje ponašanje elementarnih čestica cjelobrojnoga spina, bozona. Zakasnio je (ili ispustio) u drugom dijelu rada protegnuti valna obilježja na sve elementarne čestice, i one s masom, što je samo nešto ranije, na proljeće u Parizu, učinio mladi Louis de Broglie u doktorskoj disertaciji predanoj njegovom prijatelju Paulu Langevinu koji pak Einsteinu, začuđen de Broglievom hrabrom hipotezom, šalje doktorat na neslužbenu recenziju (valovi materije eksperimentalno su potvrđeni difrakcijom elektrona na kristalima, tri godine kasnije, 1927).

Ljeti se odmara, posjećuje sinove te jedri uz obalu Baltičkoga mora. Naravno, skočio je, poput svih članova njemačke elite koje je, mada nevoljko, i sam član, na kupanje i sunčanje, nova ženska poznanstva i druženja, na otok Hiddensee.

Prekida seksualnu avanturu s tajnicom Kaiser-Wilhelmova instituta za fiziku (u besparici Instituta drugoga posla nisu ni imali), mlađahnom i svježe razvedenom Betty Neumann (supruga Elsa upoznata je i prešutno je odobrava, dvaput tjedno, Albertove lascivne razbibrige), nećakinjom dobra poznanika i kolege Hansa Mühsama (s kojim je napisao i jedan znanstveni rad ove godine), dojadila mu je, postala rutina.

Krajem rujna sudjeluje na redovitom susretu Društva prirodoslovaca u Innsbrucku gdje predlaže eksperimentalno istraživanje difrakcije i interferencije valova materije na snopovima molekula.

U prosincu je završena izgradnja i započinje s eksperimentalnim radom Einsteinov toranj u Potsdamu, u čijim je prostorima i Einstein Institute, na čijem je i čelu (poslije uporna nagovaranja). Apsurd popularnost: u Einsteinovu tornju djeluje Einstein Institute kojeg vodi Albert Einstein.

Objavljuje dvanaest popularnoznanstvenih i znanstvenih radova.

predgovor jednom izdanju

Malo što nas se u vremenima duhovne oskudice i pustoši kojoj granice čini naš materinji, hrvatski, jezik moglo toliko ticati kao knjiga Hrvatski bog Mars. Prvi put s njom smo se susreli u svojim gimnazijama, među djelima iz obavezne lektire, uglavnom nečitljivim i neprilagođenim našemu uzrastu, ali i hormonalnom cinizmu i sarkazmu adolescentskoga doba. Tako da nam se moglo dogoditi da je već tada propustimo, kao što ćemo dalje propuštati da je pročitamo, cijeloga svog građanskog života, bez obzira na to što nam ta knjiga ostaje bliska u svakoj našoj životnoj, duhovnoj i povijesnoj mijeni, s Jugoslavijom kao i bez nje, u osamljenoj i suverenoj Hrvatskoj, tom ostvarenju svakoga Krležinog domobranskog sna. Evo kako je ta velika i tragična domobranska knjiga započinjala nekad i kako, uglavnom, započinje i danas: „Ova historija jednoga detalja bitke kod Bistrice Lesne napisana je u počast pokojnoga gospodina desetnika Peseka Mate i šestorice mrtvih domobrana drugoga bataljona druge satnije i to: Trdaka Vida, Blažeka Franje, Loborca Štefa, Lovreka Štefa, Pecaka Imbre i Križa Matije, koji su svi pali kod junačke navale na kotu broj tristotrinaest, prolivši tako svoju kr. ug. domobransku krv u slavu hiljadugodišnjega kraljevstva Sent Ištvana, u smislu madžarsko-hrvatske Nagodbe od godine 1868. Počivali u miru.”

Uobičajilo se, gotovo od samoga početka, ovu knjigu nazivati zbirkom domobranskih novela. I sam je Krleža tih šest, a zatim sedam tekstova – s pridodanom „Hrvatskom rapsodijom” – rad bio nazvati novelama. Taj termin je u ona doba, prije otkrića svih amerika i infekcije engleskim jezikom, značila, po prilici, ono što danas znači kratka priča. Ali Hrvatski bog Mars nije, zapravo, nikakva zbirka novela: to su fragmenti jednoga velikog, nikada napisanog romana, što ga je dvadesetšestogodišnji Krleža 1919. oglasom najavio u časopisu Plamen, već znajući koliki bi i kakav to roman trebao biti: „domobranski historički roman u četiri dela”, a obuhvaćao bi „50 štampanih araka” ili čak osamsto stranica. Ambiciozno, već za ljeto te 1919. najavio je prvi dio, pod naslovom: Hodna satnija. Ništa od toga.

Budućih godina, sve do 1946. kada će biti objavljena definitivna verzija Hrvatskog boga Marsa, Krleža je zaokruživao i uobličavao svoj domobranski ciklus. Od romana je, izgleda, odustao vrlo rano, iako je docnije, dvadesetih, izdavaču najavljivao Knjigu o ratu – u koju bi, vjerojatno, bile uklopljene domobranske novele, ali ni od toga ništa nije bilo. Nenapisani roman Miroslava Krleže kao da je bio stvar trenutka, onoga prvog poslijeratnog dana ili mjeseca kada mu se, kao i tolikim drugim mladim piscima – spomenimo, tako, Ernsta Tollera, Miloša Crnjanskog ili Remarquea – učinilo da imaju priču o ratu, koja je veća i strašnija od svih drugih priča, jer je upravo svršeni rat veći i strašniji od svih prethodnih ratova. Činilo se u tom trenutku, na dan primirja, pred novu 1919, da se ne može dogoditi ništa što bi moglo nadmašiti, potrošiti ili prekriti to veliko iskustvo. Kao u onoj klasičnoj pjesmi ražalovanoga austrougarskog podoficira iz Ilače: „Sad smo bezbrižni, laki i nežni…”

Ali sve je trajalo kratko, i kratak je bio zanos nad temom: Krleža je stigao napisati samo fragmente, koji će se pretvoriti u ciklus domobranskih novela, Crnjanski je sastavio Komentare uz Liriku Itake, efektne kratke proze, koje na izvanredan način svjedoče o danima raspada jedne velike armije, i moguće ih je čitati kao naličje Hrvatskog boga Marsa, a Remarque je ispisao cijelu jednu sentimentalnu biblioteku, u uzaludnom nastojanju da uvjeri svijet kako je rat jedna velika svinjarija. Postigao je Remarque samo to da desetljećima ostane bestseller pisac, koji se uskoro zatim više neće čitati, iako će mu se ime spominjati nakon svakoga sljedećeg, sve krvavijeg rata.

Za razliku od većine svojih vršnjaka, Krleža nije ratovao. Na frontu, u Galiciju, stigao je kao privatno lice – danas bi se, možda, reklo i kao istraživački novinar – nakon što se, uzaludno, u Srbiji prijavljivao kao dragovoljac. Nisu ga htjeli, bio im je sumnjiv, za razliku od nekih drugih jednako slavnih Hrvata, uključujući i jednoga skorog blaženika Katoličke crkve. S iskustvom Ludoviceuma i teorijskim vojnim znanjima koje je doživotno i fanatično nadopunjavao, ali i sa znanjem o atmosferi u zasmrđenim i ledenim vojničkim spavaonicama, špitalima i beskonačnim egzercir trakama oko vojarna na gradskim periferijama, Krleža je napisao Hrvatskog boga Marsa. Nema u toj knjizi puno prikaza s fronte: ona se događa po kasarnama i na vježbalištima, u lazaretima, stacionarima za venerične bolesti i u vlaku. Njegovi domobrani malo gdje su stvarno ratovali, oni su, poput regimenti iz Dobrog vojnika Švejka, putovali s jednoga na drugi kraj pruge, ne znajući ni kamo idu, ni zašto idu. Njihova tragika privatna je i sasvim nejunačka, ali to ju nipošto ne čini manje autentičnom. Zbir svih tih domobranskih sudbina, napisanih ili nenapisanih, činio je, u hrvatskome slučaju, sliku jednoga izgubljenog rata. Država u kojoj će fragmenti Hrvatskog boga Marsa biti tokom dvadesetih sukcesivno objavljivani, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, osim što je bila sastavljena od različitih naroda, ili kako se to karađorđevićevskom terminologijom govorilo, od različitih „plemena”, bila je sačinjena i od posve suprotnih kolektivnih, društvenih iskustava, iz kojih su onda proizlazile i suprotstavljene moralne i moralno-političke pretpostavke. Jedni su u Kraljevinu unijeli svoju veliku pobjedu i svoje solunaško i kajmakčalansko mučeništvo – sve to je svojim ranim kiparskim radom opjevao Ivan Meštrović – dok su drugi donijeli svoj poraz, a s porazom i gubitak prava na bilo kakvo mučeništvo. Znamo kako je takvo jedinstvo završilo, znamo kako se razbilo čim je uspostavljeno, ali zanimljivo je gledati kako je sve to izgledalo u južnoslavenskoj, a pogotovu hrvatskoj i srpskoj umjetničkoj prozi. Naime, dok je pobjeda mogla biti slavljena genijalnom kiparskom i likovnom gestom Meštrovićevom, u književnosti je trajno ostala inferiorna veličini i snazi poraza. Ne samo da je Hrvatski bog Mars ostao, sve do raspada svake Jugoslavije, najuspjelija, najmoćnija naša knjiga o Prvome svjetskom ratu, nego pobjednici nisu nadmašili ni Komentare uz Liriku Itake Krležinog ratnog druga Miloša Crnjanskog. Ako ostavimo božanski dar pripovijedanja i svjedočenja – po kojemu se obojica pisaca razlikuju od većine svojih književnih suvremenika – postoji i još nešto: o pobjedama se ne može pisati velika proza, sve dok se o pobjedama ne počne govoriti kao o porazima.

Kao što Miroslav Krleža nije bio na fronti, tako fronte nije vidio ni Isak Babelj, a napisao je Crvenu konjicu, jednu od najboljih, najintenzivnijih, novelističkih zbirki u književnosti dvadesetog stoljeća, te, valjda, i najvažniju rusku i sovjetsku knjigu na temu Prvoga svjetskog rata ili Oktobarske revolucije. Mnoge je književne kroničare potreslo kada je, skoro na rubovima tabloidnog interesa, definitivno razotkriveno da Babelj nije ratovao i da su novele iz Crvene konjice iz neke druge i drukčije vrste iskustva. Ili oni nikada nisu ni čitali Babeljevu knjigu, ili – što je još gore – ne razumiju logiku nastanka književnoga djela, te zašto je neka knjiga genijalna, a druga je slaba, bez obzira na to je li njezin autor svjedok nekoga događaja, ili je taj događaj sam kreirao. Istina Babeljeva, kao i istina Krležina dublje su i istinitije od svega što je neki ratnik u zbilji doživio.

Nikad poslije Miroslav Krleža neće pisati kao što je pisao u tom nikada napisanom domobranskom historičkom romanu od četiri dijela i pedeset araka. Tih šest novela u realističnom i hiperrealističnom ključu najavljivale su gestu velikoga, rasnog i raspusnog pripovjedača, koji je u jednoj rečenici u stanju promijeniti ton priče, mijenjati rakurse i pripovjedačke registre, pisati tako da očarava svoga čitatelja, mami ga i grabi u mašinu vlastite proze, u tu mašinu za mljevenje ljudskoga mesa, koja je savršeno proradila u Velikome ratu. U kasnijim, velikim Krležinim romanima, a onda i u Zastavama, tom nikada pročitanom romanu o Jugoslaviji i o razočaranju u Jugoslaviju, tekst će bujati od esejističkih pasaža i ekskursa, rečenice će se granati poput čudovišnih afrikanskih stabala, koja rastu s korijenjem prema nebu, a sam će Krleža, možda i iz prezira prema nekim suvremenicima, uključujući i onoga nagrađenog bosanskog pisca, kojega će, svjedoči Ivo Vejvoda, nazivati „naš Walter Scott”, izbjegavati ono čisto i starinsko pripovjedalaštvo, koje je nosilo Hrvatskog boga Marsa, a osjetit će se i u nekim pričama iz Hiljadu i jedne smrti, pisanim kad i domobranske novele. Njegovi priprosti i tužni domobrani nisu mogli biti nositelji velikih ideja, oko njih se nije mogla ispresti neka velika intelektualna intriga i mistifikacija, o njima se, malim i običnim, moralo dobro pripovijedati.

Način na koji je to činio Miroslav Krleža me je, gimnazijalca, opčinio. Kada „Kraljevsku ugarsku domobransku novelu”, „Bitku kod Bistrice Lesne”, „Smrt Franje Kadavera”… čitam danas, kada sam u godinama u kojima je Krleža, pred sam početak drugoga svog rata, bio pod bojkotom Partije i napušten od svih, doživljavam istu, adolescentsku fascinaciju. Mi smo, nije to nevažno reći, bili naraštaj koji je u gimnaziji – onoj sarajevskoj, koju su pohađali Andrić i Prelog – pod velikim odmorom ozbiljno raspravljali o tome tko nam je važniji i veći, Andrić ili Krleža. Godinama sam, poslije prvog čitanja Hrvatskog boga Marsa, znao odgovor na to pitanje. Nije me u to vrijeme dirala velika Krležina retorika, niti su me se ticale krležijanske teme – u osamdesetima vrlo mondene i na sve strane raznošene – nego me je osvojilo njegovo čisto i lako pripovijedanje.

U međuvremenu, na naše su se živote i na Miroslava Krležu navalila i velika povijesna iskustva, i privatna razočaranja – najprije samima sobom, jer smo od sebe i previše očekivali – te na kraju, dobili smo i mi svoj rat. On, istina, nije veliki i svjetski, nego je naš mali prljavi rat, ali za nas i za naše ljudske mjere i formate, i takav je bio prevelik. Samoostvarivši se na ukupnome svom državnom teritoriju Hrvatska je postala samostalna država, i postala je – pobjednica. Kako se dionici njezine pobjede osjećaju dok čitaju Hrvatskog boga Marsa? Ili bi, možda, tačnije bilo reći: dok govore o toj knjizi kao da su je čitali, iako, zapravo, i nisu.

Postoje književna djela koja, mimo svakoga kolektivnog sentimenta, razmahanog barjaka i simboličnog priznanja, djeluju kao čista, ničim oskvrnuta patriotska gesta. Recimo, ni u čemu nema toliko Slovenije, ništa nije toliko slovensko, kao poema Edvarda Kocbeka o lipicancima. Hrvatski bog Mars takva je hrvatska knjiga…

Нема горег посла
Него бити живи песник

Нико разуман
Осим живог песника
Одавно није живи песник

Нема школе
Која живог песника
Није школовала
За све и свашта
Осим за живог песника

Ни школе
Коју живи песник
Није напустио
Кад је основано посумњао
Да од њега ништа друго неће
И не може бити
Осим живог песника

Нема школске управе
Која живог песника
Није премештала
У разне школе
У нади да ће га бар једна
На прави пут извести
И од њега човека начинити

Ни школе
Коју живи песник
Као примеран ђак
Ђак генерације
Није узалуд завршио
И с њеном дипломом
Узалуд се запослио

Нема посла који живи песник
Није узалуд вредно радио
Узалуд се истицао изгарао

Није се једном испоставило да се
Све то потајно и подмукло догађа
Да се живи песник жедан
Преко воде преведе
Да се живи песник
И његов унутрашњи поредак
Курвински подрију

У живом песнику
Да се живи песник
Умањи утањи пригуши ушутка
У мишију рупу сатера
И у погодном тренутку
Уз помоћ како домаћег
Тако и страног фактора
Из њега
Говњивом мотком најури

2.

Нема тог рада
Који може бити мање плаћен
Мање цењен више потцењен
Понижен омаловажен маргинализован
И бездушније експлоатисан
Од рада живог песника

Нормалан свет одлази на посао
И зна зашта ради
Живи песник
Ради као ненормалан
И не зна зашта ради

Књижаре библиотеке школе
Цела књижарска индустрија
Сасвим пристојно живе
Од рада живог песника
Живи песник од свог рада
Једва вегетира

Живети од онога
Што живом песнику
За његов песнички рад плате
И жив дочекати да плате
Значи живети
Са празном потрошачком корпом
Крајње нездраво потхрањено

3.

Ништа више
Не може радити
Ни дуже
Ни од чега живети
Од живог песника
Свако имало познат
Као и потпуно непознат
Свако иоле писмен
Као и потпуно неписмен
Већ је уз све своје сигурне послове
Неретко и у своје редовно радно време
Написао и своје најчитаније романе
Бестселере мемоаре мегахитове
Основао школе за писање
Најчитанијих књига
Винуо се у врхове најчитанијих

Живи песник
И даље пише поезију
И тера своје

Само захваљујући туђим пословима
Живи песник се
На једвите јаде одржава
У животу живог песника

Умишљен да је другачији
Од остатка света
Прерушен у нестварног себе
Као уљез увлачи се
У туђе радне просторије
У туђе радно време
Ради туђе послове

Тек после обављених туђих послова
Живи песник се враћа
У колико толико опипљивог себе
И у своје слободно време
Пише поезију

4.

Бити живи песник
Значи непрекидно радити
И као омађијан не живети
Од онога што радиш

Уз све то значи живети
У сталном егзистенцијалном страху
Да се не изгуби туђи посао
Туђе радно место
Туђа мизерна зарада
Туђи топли оброк
Туђи регрес за туђи годишњи одмор
Туђа новчана надокнада
У случају губитка туђег посла
Бити живи песник
Неретко значи
Упропастити рођеног себе
“И као писца”
“И као човека”
Породицу пријатеље познанике

Бити живи песник
Значи опасност
Да се падне у немилост читаоцима
Уредницима издавачима рецензентима
Листовима и часописима
За књижевност уметност
Колумнама рубрикама
Књижевним критичарима
Промоцијама нових књига
Никаквим песничким тиражима
Никаквим продајама песничких књига
Теренским комерцијалистима
Организаторима књижевних вечери
Сусретима живих песника
Жиријима за додељивање
Књижевних награда
Песничким антологијама
Изабраним и сабраним песмама

Бити живи песник
Значи опасност
Да се падне у немилост
Поверљивим кафанским разговорима
Мизерним песничким хонорарима
Пензијском и инвалидском осигурању
Обавезноj здравственoj заштити
Поштено зарађеној мизерној пензији
Најмизернијој старосној пензији

Опасност
Да се падне у немилост
Тоталитарним режимима
Демократским режимима
Владајућој класи опозицији
Државним службама безбедности
Владиним новинарима
Независним удружењима новинара
Невладиним организацијама

Бити живи песник
Значи само једну ретку
Утешну предност
Доживотно сигурно радно место
И непресталан рад
Који је крајње неизвестан
Који није динамичан
Који не доноси новац
Који није привлачан
Који ни за кога не постоји

5.

Млади живи песник
Даровити млади живи песник
Запажени млади живи песник
Награђивани живи песник
Озбиљан живи песник
Превођени живи песник
Драголики поета
Слободан уметник
Самостални произвођач поезије
Самозапослени живи песник
Капитални живи песник
Докапитализовани живи песник
Најпродуктивнији живи песник
Рентабилни живи песник
Непресушни национални ресурс
Субвенционисани живи песник
Стечајни живи песник
Живи песник у оставци
Профитабилни живи песник
Непрофитабилни живи песник

6.

Једноуми живи песник
Вишеуми живи песник
Слободоуми живи песник
Једнопартијски живи песник
Вишепартијски живи песник
Унутарпартијски живи песник
Коалициони живи песник
Нестраначки живи песник
Страначки превишестраначки живи песник
Предизборни живи песник
Изборни живи песник
Реизборни живи песник
Владин живи песник
Невладин живи песник

7.

Одани живи песник
Најоданији живи песник
Неподобан живи песник
Подобан живи песник
Преподобан живи песник
Узорити живи песник
Мироточиви живи песник
Породични и рођени живи песник
Родољубиви живи песник
Домољубни живи песник
Бранитељски живи песник
Државотворни живи песник
Државни живи песник
Ресорни живи песника
Генерални живи песник
Извршни живи песник
Живи песник без портфеља
Изванредни и опуномоћени
Живи песник
Главни отаџбински живи песник

8.

Режимски живи песник
Демократски живи песник
Апсолутистички живи песник
Тоталитарни живи песник
Нецензурисани живи песник
Цензурисани живи песник
Дисидентски живи песник
Забрањени живи песник
Рехабилитовани живи песник
Легализовани живи песник
Озакоњени живи песник
Конспиративни живи песник
Зависни живи песник
Самостални и независни живи песник

9.

Професионални живи песник
Аматерски живи песник
Самоуки живи песник
Наивни живи песник
Сезонски живи песник
Вансезонски живи песник
Живи песник на одређено време
Вршилац дужности живог песника
Први заменик живог песника
Технички живи песник
Живи песник по уговору
Повремени живи песник
Кандидат за живог песника
Живи песник у пензији
Умировљени живи песник
Заборављени живи песник
Бивши пребивши и забивши
Живи песник
Најмањи живи песник

10.

Рурални живи песник
Завичајни живи песник
Локални живи песник
Живи песник у расејању
Избегли живи песник
Прогнани живи песник
Обласни живи песник
Окружни живи песник
Регионални живи песник
Кантонални живи песник
Ентитетски живи песник
Савезни живи песник
Републички живи песник
Покрајински живи песник
Федерални живи песник
Конфедерални живи песник
Глобални живи песник

11.

Урођенички живи песник
Међуурођенички живи песник
Етнички живи песник
Међуетнички живи песник
Мултиетнички живи песник
Мултикултурни живи песник
Мултиконфесионални живи песник
Југоносталгични живи песник
Проевропски живи песник
Евроскептични живи песник
Живи песник на европском путу
Национални живи песник
Интернационални живи песник

12.

Најживљи живи песник
Култни живи песник
Утицајни живи песник
Значајни живи песник
Најзначајнији живи песник
Живи песник светског гласа
Велики живи песник
Највећи живи песник
Заменик највећег живог песника
Кандидат за доживотног живог песника
Вршилац дужности
Доживотног живог песника
Доживотни живи песни

“Синекурац синекурчић синекурчина”
Синекуран синекурко синекуравело
Синекуренда синекуркеља синекурекања
Доајен класик бард маг

Све су то трице и кучине
Све је то несигурно
И недовољно за живот и рад
Живог песника
И његово песничко дело

13.

Једини спас за живог песника
Јесте стицање статуса
Мртвог песника

Коришћење његових
Обновљивих извора надахнућа
И других природних ресурса
Уз помоћ стране
Високоразвијене технолошке моћи

14.

Топла тиха
И потпуно бесплатна спомен собица
Мртвог песника
У завичајној библиотеци

Модерна оруђа за писање
Добре трајне сигурне
Прецизне и рентабилне поезије
Надограђене побољшане намножене
И поједностављене песничке теме
Најновије генерације

Једном годишње неколико дана
Мртвог песника
Његове поезије
Његових књижевних критичара
Есејиста хроничара
Његових читалаца савременика
Познаника родбине пријатеља кумова
Најновија песничка достигнућа
Инспиративних песничких тимова
Савремених теорија песништва

Богата кућна радиност
Родног краја мртвог песника
Органски производи вредних мештана
Народне ношње домаћа кухиња
Рингишпили турбофолк диве шатре
Роштиљи волови на ражњу

Инспиративни утицаји песника из сенке
Песничких центара моћи
Песничких теорија завере
Тајних муза редова кланова ложа

Агресиван песнички маркетинг
Бесцаринске песничке зоне
Безвизни песнички режими
Нова улагања и проширења
Песничких капацитета
Заједнички наступи на трећим
Песничким тржиштима

Годишњице рођења мртвог песника
Понеки пригодан избор
Из његове вечите поезије
Сабрана дела поводом
Значајних годишњица

Освежена тумачења онога
Што је мртви песник хтео да каже
Нова сазнања и студије о томе
Шта је мртви песник промислио
Преводи мртвог песника
На велике и мале стране језике

Мртви песник и његово дело
У матурским семинарским
Дипломским магистарским радовима
Докторске дисертације
На мртвом песнику

Кротке љубитељке поезије
Мртвог песника
Још непотрошене госпође
Редовно сервисиране
У салонима за лепоту

Сусрети упознавања
Догађања разговори дружења

Jergovića Rod

Sve što su u Bosni
Stubleri,
Sve što su Rejci i Karivani,
Sve što su Jergovići –
Sve što su stekli,
A koliko je, tek, toga bilo,
Sve je to onaj boem i književnik
Miljenko Jergović
U knjige spiskao.

Kad jednoga dana bude gorjelo
Imat će što i izgorjeti.

*

(Apa Sebi – Kurogriz, hazarski mađioničar (VII vek) pisac prvog pornografskog priručnika. Prva smrt ga je zatekla u Kini prilikom jednog pokušaja kojim je hteo da kruniše svoja dotadašnja iskustva. Prema zakonima hazarske mitologije – Pornografon – mađioničari i političari mogli su ovim zanimanjima da se bave između rođenja i prve smrti. Na stranici 1-oj Hazarskog rečnika (24-toj prema novijoj hazarskoj paginaciji) dr. Suk, sa dva prsta, vadi iz ustiju zlatni ključ sa slovom NE. Vađenje ključa je ritualni čin Apa Sebi Kurogrizivog, kobnog pokušaja na dvoru kineskog cara Piči Ko Ljubi Voja u carice Voli Jebi Ce, Hazaroljupke.)