Jergovićeva sarajevska buba
Eno je:
S onim čuvenim spačekom Ilije Ladina
Pije rum-kolu
Na Bistriku,
U kafiću jednom oronulom,
Što se zatvorio, a ilegalno radi…
To je ona:
Volkswagenova buba,
Miljenka Jergovića,
Koja onda ostala je u Sarajevu,
Kad Jergović je u Zagreb otišao.
To je ona 100 posto.
*
U Mostaru, 14. travnja 2015.
Posljednji put u europsku je zbilju intervenirao prije manje od dva mjeseca, kada je za Neue Westfälische izjavio da mu se čini kako je Treći svjetski rat već počeo. Ali to je neka drukčija, sasvim nova i nama još uvijek do kraja nerazumljiva vrsta rata, koja se samo jednim dijelom vodi na bojištima Ukrajine i Sirije, a onim drugim, nevidljivim dijelom, vodi se u virtualnom prostoru, na internetu, u kompjutorskom svemiru. Rekao je kako ne vjeruje da će se sporazum iz Minska održati, rat u Ukrajini će se nastaviti, jer ni jedna ni druga strana nemaju potpune kontrole nad svojim trupama. Ili je ne žele imati, upravo da bi rat bio nastavljen.
Prije dvadeset i pet godina, dok je Njemačka zapadala u euforiju svoga budućeg ujedinjenja, a Europa je živjela u svojevrsnoj idili, jer je Hladni rat s dolaskomMihaila Gorbačova bio završen, komunizam se, kao svjetski proces, našao u fazi zapravo neočekivanog odumiranja, najavljivao se raspad Sovjetskog Saveza. Previše vijesti u istome trenutku, u jednom vrlo kratkom odsječku vremena, nikada nisu donijele ništa dobro, ali Europljanima to nije imao tko reći. Nijemcima jest: usred najvećega oduševljenja pred očekivanom prilikom da braća u jeziku jedni drugima potrče u zagrljaj, Günter Grass usprotivio se žestokom, gotovo zastrašujućom usporedbom: moguće ujedinjenje Njemačke podsjetilo ga je na Hitlerov anschluss Austrije. Jer neće se zapad ujedinjavati s istokom, kako se to nama predstavlja, nego će Savezna Republika Njemačka pripojiti Njemačku Demokratsku Republiku, a to je opasno i zbog njemačke prošlosti i zbog budućnosti.
Bio je to udarac koji su Nijemci izdržali na nogama. Iako je Grass ljevičar, socijaldemokrat, angažirani opozicijski intelektualac, a na vlasti je crno-žuta koalicija, pod kancelarskom palicom Helmuta Kohla, nisu Grassa diskvalificirali primitivnom metodom stranačke stigmatizacije, niti su mu poručivali da je loš Nijemac. Jer kakva bi to bila Njemačka u kojoj bi Günter Grass bio loš Nijemac? To se nitko nije usuđivao ni zamisliti.
Njegova gromka tirada protiv ujedinjenja nije uvažena. Nije on u toj stvari stekao baš mnogo istomišljenika. Pred piscem Njemačka je progutala knedlu i ujedinila se. Godinama kasnije Grass bi javnosti znao staviti do znanja kako, možda, i nije bio u pravu, i kako se sve odvilo na malo drukčiji način od onoga kojeg se plašio. Nikome nije na um padalo da mu bilo šta naknadno prigovara. Pogotovo što, doista, nije bilo ujedinjenja, nego je to bio demokratski (kapitalistički, konzumeristički) anschluss, i što su Nijemci s istoka, doista, tom okolnošću bili i ostali isfrustrirani. Ono što je imaginirao Günter Grass, nije mogla imaginirati cjelokupna njemačka politička elita. Zato su političarima i političkim aktivistima važni veliki beletristi: zbog imaginacije.
No, je li Grass, doista, griješio kada je upozoravao na posljedice njemačkog ujedinjenja? Ni na to pitanje ne treba davati olake odgovore, pogotovo zato što ni nakon četvrt stoljeća proces nije dovršen. Možda nešto tek započinje…
Günter Grass bio je veliki Europljanin. Kao i većina velikih pisaca zamaštane ujedinjene Europe, rođen je na granici. Kao i Czeslaw Milosz, Danilo Kiš, Adam Zagajewski, Elias Canetti, koji su se rađali i odrastali u gradovima koje više nisu mogli posjetiti, unutar identiteta koji nisu bili jednostavni ni jednoznačni. Europska ideja je ideja s granice. U njenom centru, u unutrašnjosti Europe su banke i bankari, a oni fatalno nemaju pojma o tome što Europa jest. U centru Europe su nacionalisti, ljudi prostih i prostačkih identiteta, oni će Europu uništiti.
Grass je rođen u Gdanjsku, u slobodnome gradu Danzigu, u obitelji njemačkog protestanta i katolkinje poljskoga porijekla. Ali njegova majka nije bila Poljakinja, nego je pripadala narodu Kašuba, staroga slavenskog plemena, koje je naseljavalo graničnu njemačko-poljsku pokrajinu Pomeraniju. Ni u predratnoj Njemačkoj, ni u poslijeratnoj Narodnoj Republici Poljskoj Kašubi nisu prihvaćani kao zasebni narod. Nakon 1945. su raseljavani i protjerivani, ne bi li ih se razrijedilo i raščinilo do potpune asimilacije. Grass je govorio kašubski jezik, i bio je odgojen u katoličkom duhu, premda je zarana postao ateist (katolički ateist). Bio je sentimentalan prema Poljacima, osjećao im se dužnim, a svoje je nijemstvo definirao na vrlo kompliciran i kompleksan način. (No, srećom, Njemačka je dovoljno široka da nikome nije na um palo da mu kaže kako on po nacionalističkim mjerilima uopće nije Nijemac, i neka se onda vrati tamo odakle je i došao, ako već osjeća da pripada tom svijetu. A, doista, osjećao je da pripada i tamo…)
Dva samo naizgled suprotna stava i uvjerenja Grass je svojim fikcionalnim i nefikcionalnim tekstovima pokušavao usaditi Nijemcima. Najprije ih je uvjeravao da moraju biti odgovorni i da se moraju sramiti zbog onoga što su činili, ili što je činjeno u njihovo ime, za vrijeme Drugoga svjetskog rata i Hitlerove vladavine. Potom ih je, devedesetih i dvijetisućitih, uvjeravao da imaju pravo na svoja sjećanja, da se moraju sjećati i da i oni imaju pravo na svoje patnje iz Drugoga svjetskog rata. U nekoj drugoj zemlji, ili u nekim drukčijim okolnostima, prva bi stvar uzrujala domoljube i nacionaliste, a druga bi izbezumljivala nemaštovite lijeve dogmate. Grass bi uzburkao duhove, naljutio ili razočarao dojučerašnje istomišljenike, ali nikome nikad nije na um palo da mu ospori nijemstvo i pripadnost ljevici. Bio je mjera njemačkog kritičkog mišljenja, čuvar njemačke savjesti i socijaldemokrat na jedan vrlo tradicionalan način.
Da je to želio, mogao je umrijeti sa svojom mračnom tajnom: od sredine veljače do 20. travnja 1945. pripadao je Desetoj tenkovskoj SS diviziji Frundsberg. Kada je u kolovozu 2006. objavio istinu o tome, najprije u intervjuu za Frankfurter Allgemeine Zeitung, a nekoliko tjedana kasnije, opširno, i u autobiografiji “Dok ljuštim luk”, Grass je izazvao vjerojatno i najveći skandal u svome životu. O licemjernom snebivanju i o falangama razočaranih ljevičara i grasoljubaca, i o svoj toj književnoj i žurnalističkoj nesorti koja uživa u svojim razočaranjima i u otkriću da su svi, pa i najveći, tako i sam Günter Grass, zapravo iste ništarije, samo je pitanje kako tko svoje opačine skriva, moglo bi se, i trebalo bi se pisati nadugo i naširoko. Iako, ono najvažnije može se izreći u jednoj rečenici: nije Grass bio razotkriven od drugih, nego se razotkrio sam. Ozbiljni razlozi za razočaranje postojali bi da slučajno nije to učinio, ali ne zato što bi prikrio nešto što, tobož, zatamnjuje njegov moralni lik, ili relativizira desetljeća njegova, uostalom vrlo dosljedna antifašističkog djelovanja, nego bi nas Grass razočarao time što je kao pisac izbjegao tako grandioznu temu. Smisao književnosti, onakav kakvim ga je Grass zastupao, a kakvim ga bezrezervno doživljava i ovaj njegov čitatelj, pisanje je o najosjetljivijim, najbolnijim i najsramnijim intimnim i društvenim temama.
Pouka Grassove intervencije iz ljeta 2006. u tom je smislu dvostruka: osim što je razotkrio nešto što s građanske strane gledišta ne bi bilo pristojno zatajiti (iako bi, ponavljamo, ta nepristojnost ostala zauvijek nepoznata, tako da i ne bi mogla biti doživljena kao nepristojnost), pokazao se do kraja piscem, jer si nije dopustio da iz građanskog konformizma ne iskoristi tako važnu i tako osobnu temu.
Prigovor da je svoje priznanje prekasno iznio naročito je budalast, jer ni četrdesetih, ni pedesetih, pa ni šezdesetih godina nikome u Njemačkoj ne bi ništa značilo da je Grass priznao da je bio tenkist u SS diviziji. On je, više nego ijedan drugi pojedinac, stvarao kulturu zajednice u kojoj će takva razotkrivanja imati svoju moralnu težinu.
U srijedu 4. travnja 2012. brojne su svjetske novine u nizu prijevoda i prepjeva objavile pjesmu Güntera Grassa “Ono što se mora reći” (na hrvatskom je, u zajedničkom prijevodu Anne-Kathrin Godec i ovoga čitatelja, objavljena u časopisu ajfelov most, na www.jergovic.com, odakle su je i drugi preuzimali, ili je naprosto krali…). U toj je pjesmi Grass izravno progovorio o njemačkom opterećenju da se kritički progovori o izraelskoj politici. Zašto se svaka primjedba militantnoj i ratobornoj politici izraelske države proglašava antisemitizmom?
“…Zašto sam dosad šutio?
Zato što sam mislio da mi moje podrijetlo
označeno nepopravljivom sramotom,
ne dozvoljava da zahtijevam izricanje
činjenica kao jedine moguće istine
prema zemlji Izraelu, s kojom sam povezan
i s kojom i dalje povezan želim biti.
Zašto ovo govorim tek sada,
ovako star, posljednjom svojom tintom:
Atomska sila Izrael ugrožava
ionako krhki svjetski mir?
I mora se reći,
jer sutra je možda već prekasno;
pogotovo za nas koji – opterećeni ionako što smo Nijemci –
možemo postati isporučitelji zločina,
koji je predvidljiv, zbog kojeg se naše saučesništvo
ne može prebrisati uobičajenim opravdanjima.
I priznajem: ne šutim više,
sit sam licemjerstva Zapada;
i želim se nadati…”
Grass se tada pobunio protiv dvije stvari: protiv izvoza njemačkog oružja i nuklearne tehnologije Izraelu, te protiv najavljivanoga, takozvanog preventivnog napada na Iran. Nakon ovoga u Izraelu je proglašen za neželjenu osobu, o njemu se počelo govoriti kao o antisemitu, a pojedini su esteti i književni kritičari požurili da demontiraju pakleni stroj tako što će Grassovu pjesmu proglasiti smušenom i literarno bezvrijednom. Iako su ga reakcije iz Izraela potresle i sorile svojim jednoglasjem i neprihvaćanjem da se o Izraelu govori kao o bilo kojoj drugoj zemlji, pa i Iranu, Grass nije odustao. Nije ga bilo briga, jer je njegov svijet bio veći i širi od drugih svjetova.
Svaki čitatelj ima one svoje pisce čijim se knjigama nije samo divio, nego su ga te knjige odgajale, vodile kroz život, a ponekad i tješile. Günter Grass bio je, i ostaje, upravo takav pisac onome koji ovo o njemu piše. Grassove su u njemu i slatke zablude o Europi kao kulturnom i civilizacijskom okviru, o Europi kao o duhu koji će povesti računa o najslabijima, i zaštititi one koji su najmalobrojniji, i koji su sami zato što su pojedinci. Grassov je, napokon, i taj veličanstveni, neodrasli Oskar Matzerath, u ludnici, u poslijeratnom Danzigu, ili bilo kojem drugom gradu, koji je odbio odrasti, i to mu je uspjelo. S njime sam trideset i pet dugih godina, nakon što sam prvi put gledao Schlöndorffov film, nakon čega sam, zatravljen, krenuo da čitam knjigu, i pročitao sam je lako, iako nisam bio navršio ni četrnaestu, jer je “Limeni doboš” dječja knjiga o fašizmu, knjiga djetinjstva Europe, koja je u međuvremenu, nažalost, nakrivo odrasla.
Günter Grass umro je jutros, na dan kada ovo pišem, 13. travnja, u ponedjeljak, dvadeset i četiri sata nakon uskrsnuća Kristova, po julijanskome kalendaru. Čovjek iz starih kalendara, koji je pripadao drevnim, iščezlim narodima, i govorio njihovim nestalim jezicima, rođen u gradu na granici svih europskih granica, fizički radnik i iznimno darovit grafičar, posljednji Kašub i posljednji socijaldemokrat u Europi, pisac koji je opisao gol Jürgena Sparwassera zabijen na Volksparkstadionu u Hamburgu, u sedamdeset sedmoj minuti utakmice, 22. lipnja 1974…
Detinjstvo je, preteranom (zlo)upotrebom, odavno postalo literarni kliše, neretko već nepodnošljiv; Jadran, tj. Mediteran je i gore od klišeja. A literarizacija mediteranskog detinjstva, i to neskriveno autobiografska? Ajme, užas… Klišejima se dakako treba odupirati, ali je opet i nepodnošljivo lako to činiti tako da se naprosto izbegnu teme i motivi koji klišee prizivaju. A šta ćeš, bogati, onda pisati? Ekološki SF krimić s manga crtežima, lezbo zapletom i marksističkom poentom, smešten u renesansnom Vrgorcu i savremenom Kjotu?
Ivica Ivanišević, slutim, ne mari mnogo za literarne teorije, još manje mode, a najmanje strahove neće li, nedajbože, biti neinteresantan književnom hipsteraju. Njegova zbirka kratkih, kraćih i najkraćih proznih zapisa, najvećim je delom jedan osunčani splitski Amarcord, ali niti je taj Split tijardovićevski ili barem smojinski, niti je to sunce ono sa razglednica ili iz mentalnih beauty salona naše nostalgije (“takvim sjajem može sjati ono što je prošlost sad”, rekao bi maestro Dedić A.), nego zna biti i grezo i grubo i šporko svo to provlačenje maloga Ivice uskim, pomalo memljivim kaletama jednog polubivšeg Splita, za dana jednog tričetvrt bivšeg života, u jednoj skroz bivšoj zemlji.
Na drugoj strani, Ivanišević priziva u sećanje neke zatomljene mirise, pojmove, navike, verovanja, neke drangulijice našega odrastanja kojih se sami ne bismo više nikada setili, a kada nam ih on uz diskretno žovijalan osmejak vrati shvatimo koliko je zapravo čudno da smo ih ikada mogli zaboraviti (poput pravog malog zen-eseja o onim vrućim sedištima od skaja u zagušljivim školskim autobusima našeg detinjstva, i ritualima kolektivnog pionirskog riganja u istim), to jest, ispisuje jedan mali, neobavezni, ali opet i duboko važan brevijar odrastanja, a u pozadini sveg tog napora kao da lebdi ono večito pitanje zrelog čoveka: šta je to što me je učinilo onim što jesam, na dobro i na zlo?
I kuda je sve to nestalo, ako je nestalo? Jer ljudi i stvari nestaju tek kada ih prepustimo nestajanju u nama – nije li sva književnost zapravo o tome? Osim, dakako, one koja nije ni o čemu. I koja baš zato obično nestaje pre nego što bi mogla nastati. Ova je knjiga plod velikog, a tako nerazmetljivog dara, izvanredne rafiniranosti i kada je humorna i kada je setna, knjiga ne malih nego tek kratkih, a velikih majstorija na minijaturnom tlu od ponekad i doslovno jedne-dveju rečenica. Pročita se za manje od sata, i to ako vam se ne žuri, a onda se čita ostatak života, kad god vam zatreba pouzdan lek protiv banalnosti, prostote ili u pompozni verbalizam zaogrnute zloće.
*
Tekst o knjizi “Ulaz za djecu i vojnike” objavljen u Magazinu Jutarnjeg lista 11. travnja
Upravljanju motornim vozilom B kategorije učio sam se na Zastavi 750 LE. Sjećam se kao danas, na prvom satu obuke instruktor Čedo, golemi brkati umirovljeni milicioner, rodom sa Ravne Romanije, izveo me je na cestu prema Sarajevskom polju i natjerao me da nagarim osamdeset na sat. Biva, da se oslobodim. Nikada neću zaboraviti njegovu pedagogiju: smatrao me idiotom, savršeno nesposobnim za vožnju, govorio je da vozački neću položiti ni iz dvadesetog pokušaja i da u svojoj dugogodišnjoj karijeri još nije imao tako smotanog kandidata… Sam Bog zna kako nisam odustao, i kakav sam tada, u tim ranim danima, bio karakter da izdržim njegova maltretiranja i savladam jedno nesvakidašnje umijeće, neusporedivo sa svim drugim umijećima kojima sam do tada vladao, ali i kojima vladam danas: umijeće upravljanja fićom.
Prvo što svaki kandidat za vozača mora savladati jest da razdvoji, a potom koordinira rad lijevoga i desnog stopala. Tko je ikad učio svirati bubnjeve, zna o čemu govorim: vladanje kvačilom, kočnicom i gasom prenošenje je misli u noge, tako da lijeva nikada ne učini ono što je posao desne, a da desna ima odvojeni ritam od lijeve. Sve je to puno jednostavnije na današnjim automobilima i u ravničarskom Zagrebu, ali na fići, pa još u brdovitom Sarajevu, kada te Čedo potjera po onim uskim sedreničkim sokacima gdje, što bi naš narod rekao, ovce pasu pod ručnom, morao si imati hladnu glavu, čelične živce i bubnjarsku tehniku dostojnu pokojnog Johna Bonhama, pa da se provučeš između kuća a ne odletiš u rikverc i ne razbiješ i sebe i auto.
Evo kako je to, otprilike, izgledalo: u brdo bi krenuo u drugoj brzini, jer nećeš po ravnome ubacivati u prvu, ali onda bi trebalo ubaciti u prvu, koja kod fiće nije sinhronizirana s ostalim brzinama, tako da se u prvu brzinu nije moglo ubaciti dok je auto u kretanju. Dakle, nasred uzbrdice valjalo je stati, pritisnuti nožnu kočnicu, pa povući ručnu, pritisnuti kvačilo, ubaciti u prvu, a onda lagano dodavati gas i spuštati kočnicu, tako da u trenutku u kojem ručna prestane funkcionirati gas bude upravo takav da fićo krene. Znači: treba osjećati snagu motora kao svoju vlastitu, sroditi se s fićom kao da ti je blizak rod ili najbolji prijatelj, ali i poznavati strmine svoga grada, imati u glavi proračun svake uzbrdice, tako da ju ne precijeniš i ne podcijeniš. Osim toga, ne smiješ se uznemiravati ako iza histerično trubi neki sadist, koji bi da mentalno i moralno uništi upravo zato što vidi plavu tablicu sa slovom L na tvome braniku, odvratna muškarčina, ne bi da mu budeš konkurencija u šofiranju, jedan od onih kojima penis poraste čim polože vozački, ne smije te uznemiriti ni instruktorovo mahnito urlanje, moraš ostati hladan na sve uvrede na svoj račun, i pokušati ponovo. Naime, prerano si digao nogu s kvačila, prebrzo spuštao ručnu, nisi dovoljno pritisnuo gas, i fićo se na uzbrdici ugasio. Sad ti se čini da imaš jednu nogu manjka, jer da bi upalio fiću na uzbrdici, dok čupaš ručnu kočnicu i pritišćeš nožnu, ali ti se čini da ona ne radi, trebaju ti barem tri noge.
Obuka je trajala trideset školskih sati. Bio je kraj zime i neko snjegovito proljeće, tako da sam učio voziti i u uvjetima elementarne nepogode. Ali kada sam izašao pred komisiju sastavljenu od dvojice Čedinih kolega, također umirovljenih milicionera, bio sam spreman na sve. Fiću sam poznavao do u dušu i nisam u njemu gledao stroj, proizvod tehnološkog napretka, mrtvu stvar. On je za mene bio živ, kao što je kauboju živ njegov konj, kao što su živi ljudi kojih je već odavno previše oko mene, i taj autić imat će za mene dušu, a s dušom i memoriju, u koju su ostale upisane tolike privatne i porodične povijesti, ali i povijest jedne društvene zajednice i vremena kada je svijet za nas još bio mlad.
U vrijeme kada sam polagao vozački, prosječan bi kandidat devet puta izašao na ispit prije nego što bi ga iz desetog pokušaja položio. Od početka osamdesetih masovno bi se išlo u Ljubuški i Posušje, na polaganje vozačkoga, ili u Zagreb, tko bi imao nekog u Zagrebu, jer su ovi naši u Sarajevu radili na učinak i isplatilo bi im se svakog kandidata oboriti po devet puta, jer bi mu svih devet puta uzeli novce. Danas se toga, možda, sjećamo s nekim budalastim žalom za mladošću, ali tada je polaganje vozačkog ispita, kao i koješta drugo, znalo biti takvo nizanje poniženja da se čovjek već nekako i navikao da bude stalno ponižen.
Prvi put sam na vozačkom pao jer su me potjerali negdje prema Vracama, kroz neki raskopan sokak, usred kojeg mi se fićo ugasio. I to je bilo dovoljno da padnem. Drugi put sam, međutim, položio. Bio mi je to najveći uspjeh u životu – vozački iz druge! Do danas, čini mi se, nisam nadmašio tadašnjeg sebe, nisam učinio ništa što bi bilo veće i slavnije od toga. Instruktor Čedo bio je pomalo razočaran. Jadao se kako se ne sjeća kada je imao tako groznog kandidata, a da mu je u zadnjih pet godina samo još jedan već iz druge položio. Ali taj je bio sin gradskog partijskog sekretara, nekoga Guzine.
U čemu je bila tajna mog uspjeha? O tome je, bit će, razmišljao godinama, i nakon što se s početkom rata iz Sarajeva vratio na svoju Ravnu Romaniju, a možda razmišlja i danas, ako je živ, a mogao bi biti, jer po Romaniji žive devedesetogodišnjaci, moj dobri instruktor vožnje, penzionirani milicioner Čedo. Ali nikakve tajne nije bilo, osim što sam se, možda, tako zbližio i srodio s fićom da mi je pomagao u vožnji.
Prvi auto koji sam vozio nakon što sam položio vozački bio je, opet, fićo. Majka ga je kupila u jesen 1978, na trogodišnji kredit. Koštao je tri i pol milijuna starih dinara. Ujak Dragan išao je po njega u Cazin, gdje je bilo skladište Zastavinih vozila. Majka je tek bila položila vozački, pa se plašila da ga sama doveze iz Cazina. Ujaka je veselilo da ide po auto, sjeo je u autobus, vozio se šest sati do Cazina, i vratio se u fići. Parkirao ga je pod našim prozorima, na strmini Sepetarevca, novog i bijelog. Bilo mi je dvanaest, mislio sam da je fićo ružan i da je jadno imati takav auto.
Šest-sedam godina kasnije, postao je moj. Majka nije nikada postala pravi vozač. Bila je nervozna i nesigurna, druge je optuživala za greške u vožnji, i vozila je očajno sporo, nikad preko sedamdeset. Tako bismo Nona, ona i ja putovali na more. Dvaput. A poslije više nismo. U tom smo fići, na povratku s Ilidže, gdje smo bili na nedjeljnom ručku kod Ceznera, čuli vijest da je umro drug Tito. Majka se opet razvikala na nas dvoje, baš kao da smo ga mi ubili… Uskoro je već sasvim izgubila interes za vožnju, ali je redovno produžavala vozačku dozvolu. I u trenutku smrti, u prosincu 2012, imala je važeću vozačku, spremna da započne novi život, u kojemu će sve biti drukčije, pa i njezina narav.
Dobio sam ga s pređenih dvadesetak tisuća kilometara. Karoserija mu je već bila pomalo istrunula od stajanja, ali motor je bio zdrav. Vozit ću ga godinama, sve do pred rat, kada sam u ljeto 1990. kupio volkswagenovu bubu (proizvodnja 1976.). O njoj sam napisao priču u knjizi “Sarajevski marlboro”, i zapravo je nikad nisam prežalio. Ostala je u Sarajevu, a ja sam završio u Zagrebu. Ali i da sam postupio hrabrije, pa da sam otišao mnogo dalje od Zagreba i postao netko drugi, svejedno bih žalio tu bubu. Odavno su se već dogodile strašne stvari između mene i moga rodnog grada, odavno već me ne muči savjest što sam usred rata otišao – ustvari, nikad me i nije mučila, i odavno već mi je krivo, i svojom najvećom greškom smatram to što iz toga grada nisam otišao puno prije nego što se zapucalo, ali mi je i dalje krivo zbog te bube, iako ona odavno već ne postoji, umrla je na nekom auto-otpadu, transformirala se u drugi oblik postojanja, u mobitel, željezničku tračnicu ili tratinčicu.
Ali tog fiću nisam volio dok sam ga vozio. Zavoljet ću ga mnogo kasnije, kad ni njega više ne bude. Ipak, pamtim njegove registarske oznake: SA 128-299. U tih pet-šest godina koliko sam ga vozio – zajedno smo prešli šezdesetak tisuća kilometara, što je s majčinih dvadeset tisuća za fiću respektabilna kilomtraža – jednom mu je prokuhao motor, pukla mu je sajla od gasa, raspao se mjenjač. Sve drugo bili su sitniji kvarovi. Bio je siguran i pouzdan kao dobar i plemenit magarac. Nijednom me nije izdao na putu.
Na posljednje putovanje vozio sam ga na Ilidžu, parkirao ga kod Ceznera u dvorište, gdje je ostao do poslije rata, kad su ga odnijeli na otpad. Karoserija mu je 1990. već bila takva da ga je bilo nemoguće registrirati. Hrđa ga je sasvim pojela, ali motor je i dalje radio.
Njegova kabina bila je, barem za današnje prilike, nevjerojatno uska. Sa suvozačem bih se tokom vožnje dodirivao ramenima. Dok bih mijenjao brzine, zasmetala bi mi svaki put njegova nadkoljenica. Oni odostraga sjedili su pognuti, stisnutih ramena, poput zatočenika u Abu Graibu. Iz današnje perspektive čini se nemogućim da je četvero normalno razvijenih ljudi i moglo stati u taj autić. Kao da smo u međuvremenu porasli, raskrupnjali se, kao da smo prerasli i njega i sav naš onovremeni svijet. Tada je i Stradun bio veći i širi. Danas je već tolišni da u Dubrovnik i ne idem. I ne samo da u taj grad ne idem, nego i ne žalim za vremenom kada sam bio tako sitan da sam u njega mogao stati. A fiću bih parkirao na Pilama. Bilo je tad mjesta.
Komande su mu bile tvrde, kvačilo i kočnica kao da su na feder, gas malo mekši, a mjenjač je bio nekako kvrgav. Poslije su došli neki mjenjači koji sami od sebe ubacuju u brzinu. Ne možeš promašiti. Kod fiće si pri svakoj dekoncentraciji promašivao. Ubaciti u prvu bila je ponekad umjetnost. Magarac se tvrdoglavio kad bi vidio da situacija na cesti nije dramatična.
Mogao je povući sto deset na sat, ali nisam ga tjerao više od sto. Zašto bih to činio. Fićo je fićo. Glupo je očekivati od njega da bude netko drugi. Osim toga, na cestama po kojima smo se vozili više od sto i ne bi bilo pametno. Išli smo preko Mostara do Ploča, pa do Makarske, ili na drugu stranu prema Dubrovniku. Bili smo na Korčuli i Hvaru. Jednom smo se vozili u Zagreb, jednom u Ljubljanu. A ostalo je bilo vozanje po Bosni, po lošim cestama, po makadamu i besputima, uza strmine i uske staze pokraj provalije. Zimi i ljeti, po blatu i po velikim snjegovima, tako da i nije bilo vremenskih prilika kada bih ga ostavljao pod prozorom i kretao na put vlakom ili autobusom. Nije on zapeo ni u jednom snijegu, niti je igdje bilo takve poledice uz koju se ne bi mogao uzverati. Nešto je kod tog fiće bilo nevjerojatno i neusporedivo sa svim drugim autima koje ću poslije voziti: bio je lagan, ali je njegova težina bila tako savršeno raspoređena da nije bilo te poledice po kojoj bi on zaplesao ili proklizao. Samo bi ga trebalo lagano potjerati, dodirnuti gas, ili povući onaj slavni ručni gas (znaju li današnji šoferi što je to ručni gas?), i on bi krenuo. Bio je spor, ali je svugdje stizao. Mogao je ono što današnji terenci ne mogu. Bio je uzak, kretao se, ali doista, po kozjim stazama. I nije bio hirovit, uvijek se jednako ponašao, njegov motor nije mijenjao raspoloženja, palio je i po najgoroj zimi…
I naravno, nije imao klimu. Tko bi uopće i pomislio da bi fićo mogao imati klimu. Ali nije bilo te vrućine koja bi nas pomjerila iz naše savršene zajedničke termostabilnosti. Ne kuha on, ne kuham ja. Prozori su otvoreni, a ja gol do pasa. Postojao je običaj – koji sam prezirao kao i većinu običaja – da se fiću na duga ljetna putovanja vozi s otvorenim motorom. Biva, zračno hlađenje! Meni je to bilo tako seljački, nepodnošljivo. Ne bih ni danas mogao popiti čaj, a kamoli biti prijatelj s nekim tko vozi fiću s otvorenim poklopcem motora.
Fićo, gledano iz današnje perspektive, i nije imao prtljažnog prostora. Odostraga bio je motor, a naprijed rezervni kotač, dizalica, sajla za vuču i kojekakav alat za brze popravke, i to je to. Ama ni da igla stane! Prtljag bi se smjestio u mali uski prostor između stražnjeg sjedala i motora. Ove današnje torbe tamo ne bi nikako stale. Možda neki kofer, tanak kao hostija. Ali svejedno, išlo se na put i na putu smo imali sve što nam treba. Većina vlasnika fića bi na krov namontirali “roštilj”, i onda bi po tom roštilju slagali do u nebo torbe i kofere, koje bi, eventualno, prekrivali šatorskim krilom, i tako su kretali na more. Cestama prema moru kretala su se mala drumska čudovišta, dvostruke visine prosječnoga fiće, i većina bi ih stigla na cilj. Evo, i sad kad zatvorim oči vidim kako za upravljačem sjedi pater familias u mrežastoj potkošulji kroz koju probijaju njegove crne malje, do njega kućna mater u šarenoj haljini, sa slamnatim šeširom na glavi, a odostraga troje djece, sve jedno drugom do uha, zatrpani stvarima, povraćaju. Eh, gdje nestaše sve te mučnine s putovanja prema moru! Eh, u što nam minu mladost!
Prvu je ideju o narodnom automobilu imao Henry Ford. Na potpun ju je način ostvario Adolf Hitler, zli poočim volkswagenove bube. U poslijeratnoj Europi više je auta igralo ovu ulogu: od mercedesova legendarnog pontona, preko trabanta, do škodinih porodičnih modela. Nijedan nije nadmašio, ali ni nadživio bubu, a samo se fićo u svojoj narodnoj slavi, rasprostranjenosti širom Jugoslavije, i utjecaju na mitologiju i povijest društvene svakodnevice, može mjeriti s bubom. Ono što je volkswagen 1300 bio za Europu i veći dio svijeta, to je, i još više od toga, fićo bio za Jugoslaviju.
Praotac fiće je genijalni Dante Giacosa, Fiatov glavni inžinjer, rođeni Rimljanin, proslavio se 1936. dizajnirajući slavni millecento, fiat 508, službenog naziva balilla, kojim su Mussolinijevi fašisti i pretekli njemačke saveznike u kreaciji narodnog automobila. Millecento je i danas, osamdesetak godina kasnije, prisutan na ulicama svih talijanskih gradova, kao neka šmekerska, ljepša i bolja varijanta modernog smarta, ali i kao svojevrsni narodni oldtajmer.
Nakon 1945, Giacosa je ključna osoba u uzdizanju Fiata iz ratnog pepela i u prelasku tvornice iz epohe fašističkog korporativizma u tržišni korporativizam. Millecento bio je autić za talijanski narod, te za lokalne staze i bogaze, za napuljske, rimske i milanske uličice, koje su katkad sličile balkanskim sokacima, a sad je trebalo stvoriti automobil koji će biti isto što i millecento, samo na moderniziran način i za europske potrebe. Takav je bio fiat 600, prvi put predstavljen 1955. na sajmu automobila u Ženevi. Njegov je tvorac ispunio svoj zadatak, ali nije ni sanjao da se time upleo u povijest talijanskih prekojadranskih susjeda, i zauvijek je obilježio. Jer tko zna što bi bilo sa nama i kako bi izgledala naša putna svakodnevica tokom socijalizma da nije bilo Dantea Giacose. Teško je, naime, zamisliti da bi spaček ili renault 4 mogli odigrati ulogu fiće u povijesti, a trabant i škoda ne bi došli u obzir već i iz političkih, a ne samo iz praktičnih razloga. Buba je, ipak, bila preskupa za jugoslavenske prilike, nije bila toliko snalažljiva u brdima, imala je preširoku osovinu, loš raspored težine, plesala je na ledu, zakopavala se u blatu…
Iste godine Zavodi crvena zastava – koji su prethodno proizvodili neke modele terenskih i vojnih vozila, te u vrlo malom broju putnička vozila – otkupljuju licencu od Fiata, i tako započinje prapovijest fiće. Sedam godina kasnije, bilo je to u proljeće 1962, nakon upokojenja modela fiat 600, Crvena zastava pokreće serijsku proizvodnju modela 750, koji je načinjen u suradnji s Fiatovim inženjerima, ali više ne nosi Fiatovo ime. Zastava 750 transformirat će se u svojoj izvornoj i nepromjenjivoj školjki sljedećih dvadesetak godina. Na unapređenjima modela radit će domaći inžinjeri, a malo pomalo bit će osvajana proizvodnja svih njegovih dijelova, tako da će sedamdesetih i osamdesetih gotovo cijeli fićo, svaka kvaka, svako dugme i presvlaka, biti proizveden u nekoj od tvornica širom Jugoslavije. Bila bi zanimljiva priča o reindustrijalizaciji zemlje, i svih njenih republika, preko odrastanja narodnog auta.
Od 18. listopada 1955. do 18. studenog 1985 iz tvornice Crvena zastava izašlo je 923.487 primjeraka različitih modela fiće. Njegova je proizvodnja zauvijek upokojena nakon što su inženjeri Crvene zastave kreirali jugo 45. Nešto veći od fiće, ružan i dramatično preskup, jugo nije zamišljen kao zamjena za fiću. Trebao je to biti sirotinjski golf. No, ta ambicija, kao i tolike druge jugoslavenske ambicije u godinama propasti, bila je totalno neostvariva. Ali osim što jugo 45 nije ni izdaleka mogao sve ono što je mogao golf (tada: golf jedinica), u svemu doista važnom bio je inferioran fići. Osim što je bio brži od njega, i što je imao više snage, pa je u dolini Vrbasa ili Morače lakše mogao preteći nekog zadimljenog šlepera, čija je hidraulika uzdisala kao da žali sve mrtve partizane, stradale po okolnim planinama, jugo 45 nije mogao ništa više. Na ledu se ponašao kao konj na klizaljkama, po snijegu i blatu nemoćno je šlajdrao sve dok ga ne bi odgurali u jarak, ne znaš je li bio gori na uzbrdicama ili nizbrdicama, i kvario se u najdelikatnijim trenucima u životu svoga gospodara i njegove familije. Jugo 45 bio je čista propast, i drago mi je što se na njemu nisam učio vožnji, iako je s njime bilo lakše položiti vozački ispit, jer je imao sinhroniziran mjenjač, pa se u prvu brzinu ubacivalo u vožnji.
Fiću sam zavolio godinama nakon što sam ostao bez njega. Godinama poslije rata, nakon što sam već vozio neke postmoderne automobile, starog audija i mitzubushi pajeroa (Uzgred, još nikada nisam imao novi auto…), s poštovanjem bih na cesti obilazio i pretjecao žutog, zelenog, crvenog, bijelog fiću, koji se kreće sporo i ne žuri nigdje. Veličina neke stvari, predmeta, nalivpera, sata ili auta se, kao i veličina svakog čovjeka, mjeri poviješću i pričom koja je za njim ostala. Samo što ljudska priča može biti velika u dobru ili velika u zlu, dok s nalivperom ili autom nije tako. Po svojoj povijesti i priči koja još uvijek raste i živi, fićo je veliki auto, jedan od najvećih.
Njegov dizajn danas djeluje retro, ali niti je mrtav, niti je nakazan, kakvima se čine neuspjela dizajnerska djela prethodnih epoha, i kakvi će već sutra, mrtvi i nakazni, biti auti koje vozimo danas. Dizajn je kao i književnost: ogleda se u vječnosti. To je razlika između fiće i juga 45, ali, recimo, i golfa. Oni su nakazni, a fićo je, kao i millecento i buba, jednako živ, i mnogo ljepše izgleda nego što je izgledao nekad. A njegov praotac Dante Giacosa umro je 1996, s navršenom devedeset i jednom godinom, ne dočekavši dan kada će s talijanskih ulica nestati automobili koje je stvarao kao mladić. Nema to veze s izmjenjivanjem moda, brzinom protoka kapitala i redizajniranja svijeta da bi se isti bolje prodao. Kada je neki predmet dostojan da ga se smatra umjetničkim djelom, tada on traje kroz vrijeme i u sebi sabire veliku i malu ljudsku povijest. Tako je to i s fićom.
Desetog travnja, na dan koji je bitan datum u povijesti hrvatskog ikonoklazma jer su se na taj dan 1941.g. rušile stotne i stotine spomenika, u AŽ galeriji otvorena je izložba Antonia Grgića “Spomenici/antispomenici i Kierkegaardov dimnjačar”. Uz izložbu urbanih intervencija i izrađenih spomenika kao što je Memorijalni park skulptura na mjestu prvog ustaškog koncentracijskog logora Danica, izloženi su i nerealizirani i projekti kao što je spomenik Franji Tuđmanu u Kninu za izradu kojeg je natječaj u tijeku. Izlaganjem rješenja autor se diskvalificirao iz mogućnosti da sudjeluje na natječaju.
Spomenik Franji Tuđmanu u Kninu
Plato kninske tvrđave popločao bi se zrcalnim pločama na kojima bi bio ispisan tekst “Proglasa Predsjednika Republike Hrvatske Dr. Franje Tuđmana Hrvatskim građanima srpske nacionalnosti s okupiranih područja Knina, Gračaca, Lapca, Korenice, Slunja, Gline, Dvora i Petrinje” od 4.8.1995.g. kojim je pozvao “hrvatske građane srpske nacionalnosti, koji nisu aktivno sudjelovali u pobuni, da ostanu kod svojih kuća, i bez bojazni za svoj život i svoju imovinu, dočekaju hrvatsku vlast…”.
U zrcalnim pločama odražavalo bi se nebo i pogled šetača.
*
Spomenik civilnim žrtvama rata grada Zagreba
Postojeće metalne ljestve na prvom zagrebačkom neboderu u Masarykovoj ulici židovskog arhitekta Slavka Loewyja bi se produžile preko vijenca prema nebu i obojale bi se u zlatnu boju. Ta zgrada je jedan od prvih urbanih znakova nadolazećeg modernizma u Zagrebu. Zajedno s modernizmom u 20. stoljeće su ušli snažni ideološki narativi, i moderni ratovi kao načini njihovih ostvarivanja.
Postojeće ljestve na toj zgradi su pokušaj prilagođavanja vatrogasnih pravila jednoj novoj vrsti gradnje u gradu Zagrebu, jedan pokušaj starog svijeta da se prilagodi novom.
*
Spomenik poginulim braniteljima u Velikoj Gorici
Natječaj je bio raspisan za spomenik koji bi se postavio ispred groblja u Velikoj Gorici.
Prijedlog rješenje je knjižnica u obliku malog betonskog kubusa unutar kojeg bi se na policama nalazile knjige. Svaki poginuli branitelj bi imao svoju knjigu otisnutu u jednom primjerku, a zadnji dio knjige bi činili prazni listovi koji bi označavali prazninu u životnom narativu koja je ostala neispisana.
Paradoksalno, upravo ta praznina bi omogućavala komunikaciju s mrtvima ispisivanjem poruka na prazne stranice , stavljenjem cvijeća između listova, crtanjem, umetanjem drugih listova… Na jedan način, svaka knjiga bi za sebe postala muzej sjećanja jednog života u konstantnom stvaranju i trajanju.
*
*
Tarik Samarah pripada naraštaju bosanskohercegovačkih vizualnih umjetnika i fotografa koji su se formirali tokom ratova devedesetih. Maja Bajević, Šejla Kamerić, Nebojša Šerić Šoba, Damir Šagolj… imena su koja se pojavljuju u europskim i američkim art magazina, na stranicama najvećih svjetskih novina, u izvještajima s izložbi ili s bliskoistočnih ratišta. Iako ne predstavljaju jedinstvenu umjetničku skupinu, čak ni ne zastupaju zajedničku estetiku, postoji nešto što je blisko i prepoznatljivo u njihovom radu, a što bi se, možda, moglo priručno nazvati – novim angažmanom. U vremenu koje je bilo globalno nesklono angažiranoj umjetnosti, jakim ideološkim konceptima, međunarodnoj i međuljudskoj solidarnosti i jakim etičkim gestana, tokom devedesetih i nakon toga, ovi su umjetnici nastojali proizvesti ljudski krik u gluhom svijetu, pokušavali su, riječima Vladimira Majakovskog, zabiti riječ u tvrdo uho, pokazati sliku pred očima kojim je omrzlo gledanje.
Sudanski Ljubušak
Tarik Samarah rođen je 1965. u Zagrebu, od oca Sudanca i majke Hrvatice iz zapadne Hercegovine. Odrastao je u Ljubuškom, umjetnički se socijalizirao u Sarajevu. Godinama bavio se temom stradanja Srebrenice, da bi 2005. objavio knjigu “Srebrenica”. U formatu umjetničke monografije, strogo i hladno dizajnirane, na nekoliko stotina stranica izložio je crno-bijele fotografije smrti i njezinih odjeka. Na Samarahovim slikama nema ničega sentimentalnog, te samim tim i utješnog, nema uplakanih lica, rastvorene ljudske patnje, svijeta koji se nada i očekuje spas. Te fotografije neće u gledateljima probuditi potrebu da se identificiraju sa žrtvama. Prije će ih navesti da dijele odgovornost sa zločincima. Iako njih nije snimao, nema ih nigdje, davno su otišli, sakrili se, ostavljajući za sobom uništen svijet. Malo gdje, ili zapravo nigdje, zločin u Srebrenici, ili u svim ratovima devedesetih u Bosni, nije pokazan na tako destiliran, laboratorijski čist način kao na Samarahovim slikama. Nepodnošljivo ih je gledati, a neljudski ih je ne gledati. Nepodnošljivo je biti čovjek i biti živ u Auschwitzu i nad stranicama ove knjige.
Mrtva ruka u živoj ruci
On snima ekshumacije ubijenih srebreničkih muškaraca. Snima tabute pripremljene za masovnu dženazu, koji izloženi u dvorani izgledaju kao proizvodi u nekoj strašnoj, svijetu nepoznatoj tvornici. Slika kabure u dugome nizu, grobove pripremljene za masovni obred pokopa. Slika ono što je ostalo od ljudi, što zemlja nije uspjela sažvakati.
Na jednoj od najintenzivnijih, a istovremeno i najljepših slika naših mržnji i ratova u devedesetima, vidimo ruku u gumenoj, zaštitnoj rukavici koja drži ruku iskopanu iz masovne grobnice. Živa je ruka poljsko-islandske forenzičarke Ewe Klonowske, koja je u Bosni provela desetak godina života, i nitko kao ona ne poznaje taj svijet iz bosanskih ratnih grobova. Čija je mrtva ruka, to ne znamo, i vjerojatno ne trebamo ni znati. Njen položaj, način na koji se drži za živu ruku, zemlja na tim prstima; u svemu tome nema nikakve jeze ni straha, nema onoga površnog dojma iz američkih horror filmova i iz patriotsko-tabloidnih žurnala koji ekstatično izvještavaju o porastu dionica na burzi nacionalnog genocida. Fotografija je nježna, tužna i svevremenska. Nježna je, jer je teško zamisliti neposredniji i čišći odnos dva ljudska bića od ovoga. Jednome je za spas prekasno, drugo se brine za to da stvori uspomenu na nespašenog. Tužna je, jer položaj mrtve ruke prirodan je i sugestivan; tako je u nečijoj ruci ležala i dok je bila živa. Onaj koji gleda sliku u toj ruci lako vidi ruku svih svojih mrtvih. Jasno vidi njen život, u kojem se ogleda kao u ogledalu. Fotografija je svevremenska ne zato što su masovne grobnice svevremenske, niti zato što bi se Srebrenicu moglo ili trebalo uspoređivati s bilo kojim drugim stratištem u povijesti, nego je svevremenska zato što se u toj čistoj dijagonali, u dodiru crne i bijele ruke, naslućuje evokacija božanskog stvaranja čovjeka. Kao što se na jednoj drugoj slici na Božji prst nastavlja prst stvorenog čovjeka, a za prstom čovjek cio, tako se i na Samarahovoj slici jedna na drugu nastavljaju ruke u cjelinu kojoj ne treba nužno nalaziti ime ni smisao.
Samoubojstvo istinom
Ova je fotografija povijesni dokument i umjetničko djelo u najčistijem obliku. U njoj se prepoznaju stvaralačke strategije Tarika Samaraha. On nije novinski fotograf. Ako je kada za novine radio – a slučajno znamo da jest – ta je okolnost gotovo bez ikakvog značaja. Nije lovac na događaje, ni dokumentarist. Na poprište ne dolazi kada se događa nešto veliko i važno. Više se nađe tu kada svi drugi odu. Samarahov rad na Srebrenici ni u jednom trenutku nije predstavljao puko bilježenje, niti mu je bio cilj da drugima otkrije nešto što nisu vidjeli. U Srebrenici, nad grobnicama, on je gotovo samoubilački radio na samome sebi. To su slike vlastite patnje, zalaženje u svijet iz kojega većina ljudi bježi, silaženje do najdubljih slojeva grobnice. Samarahova knjiga nijema je antropološka studija, nalaženje i ispitivanje grobnice u samome sebi.
Po svojoj prirodi i po nekom intelektualnom zovu, Tarik Samarah je aktivist. Njegov je aktivizam elementaran, kao u onih pariških studenata koji su gađali policiju granitnim kockama, kao u Jana Palacha, koji se iz aktivističkih razloga spalio. On ne stvara svoj umjetnički kult, ne izlaže slike po glamuroznim galerijama, ne tretira ih kao umjetnički komentar na bjelinu zida, nego ih nastoji pokazati ljudima koji nisu namjerili doći na izložbu, ljudima koji se tu zateknu slučajno, ili nekim poslom koji nema veze s umjetnošću. On radi s naivnim dječačkim uvjerenjem, bez kojeg je i nemoguć istinski umjetnički angažman, da bi njegove fotografije mogle da promijene društvo i čovjeka. Izlaže ih na javnim mjestima, u velikim formatima i na billboardima, provodeći tako svojevrsnu dekontaminaciju prostora zaraženih mržnjom i fašizmom.
Skandal u Haagu
O desetogodišnjici zločina u Srebrenici, pokolja tisuća muškaraca, uz nijemu asistenciju Nizozemskog bataljuna Ujedinjenih naroda, 22. lipnja 2005. u Haagu je, u državnom parlamentu, otvorena izložba Samarahovih fotografija, koja je trebala biti postavljena do 14. listopada iste godine. Ali uklonjena je nakon dva dana, uz cinično obrazloženje predsjednika nizozemskog parlamenta kako su “fotografije predrastične za dječje oči”. Inače, izložba je trebala biti zatvorenog tipa, mogli su je vidjeti samo članovi parlamenta i eventualni njihovi gosti. Kao neka vrsta satisfakcije umjetniku je ponuđeno da izlaže u nekoj od velikih galerija u Haagu, ali on je to odbio. Postupak nizozemskih parlamentaraca, ili samog predsjednika parlamenta – inače, vrlo uljuđenog gospodina, nikakvog ekstremnog desničara ili rasista – doživio je osudu samo male i neutjecajne stranke Zelenih.
Ova umjetnička “akcija”, ili neuspjela izložba, tipična je za Samarahovo javno djelovanje. On nije skandalozan tip, niti su skandalozne ili drastične njegove fotografije – ne, namijenjene su čak i za “dječje oči” – on ne daje radikalne izjave, ne zlorabi što je zavičajan u Bosni i Hercegovini, ne parazitira na sudbini žrtve, ne sudjeluje u svakodnevnim autoviktimizacijskim ceremonijalima, ne nosi Srebrenicu ili Sarajevo na vlastitoj vizit karti, i ne čini ništa od onoga što je odavno već i mondeno među bošnjačkom (a na blago modificirani način i hrvatskom) kulturnom, književnom i političkom elitom. Ali svejedno, ničiji umjetnički rad nije na takav način iritantan po ljepoduhe europske tolerancije i razumijevanja, pa da u sebi prepoznaju djecu koja će ružno sanjati nakon što vide Samarahove fotografije. Što bi na tim slikama moglo uzrokovati ružne snove? Na njima nema, to valja stalno ponavljati, nema drastičnih prizora. Ali one svjedoče o nekoj intimnoj, općeljudskoj, svačijoj, ali i strogo privatnoj Srebrenici, koja leži na duši i savjesti svakoga čovjeka koji u te slike uđe, i gleda ih onako kako ih je Tarik Samarah gledao prvi put. A ljudi ne bi da im Srebrenica bude na duši. Tako im je lakše. Kao što je, na način koji je samo naizgled drukčiji, lakše i onima koji se u Bosni Srebrenicom kite kao vlastitim i zasluženim ordenom, a u riječi genocid nalaze izraz neke više nacionalne plemenitosti i pripadnosti. Te dvije krajnosti guše uspomenu, a istinu o onome što se dogodilo 11. srpnja 1995. čine bespotrebnom i suvišnom, kako u haškom, tako i u sarajevskom ili banjalučkom i beogradskom parlamentu.
Tariku Samarahu nije naročito stalo do ideje tolerancije. On o toleranciji ne misli, nije to njegova tema. Samarah se bavi sjećanjem, bavi se pravom one mrtve ruke u ruci Ewe Klonowske da bude upamćena. Samarah svojim slikama pripovijeda o zločinu, insistira na tome da se zna tko je zločin počinio i tko je od zločina postradao, ali se ne kiti njime, niti mu je namjera da zakiti svejedno koji živi kolektivitet. Mrtvi pripadaju mrtvima. Ali njihova priča pripada živima, i oni su je dužni znati i osjećati je svojom, po refleksu općeljudske, a nipošto nacionalne ili vjerske solidarnosti. Samo tako priča će biti istinita.
Antisemitski parking
Tokom travnja 2015, na više mjesta po Zagrebu na kojima se inače izlažu reklame za čarape, za političke stranke, higijenske uloške, banke i trgovačke centre, Tarik Samarah izložio je jednu svoju staru fotografiju. Jedna od srebreničkih majki – majki, žena ili sestara nekoga od tisuća ubijenih muškaraca – zatekla se ispred kuće Ane Frank. Gleda u plakat za izložbu, na kojem su dvije leđima okrenute djevojčice. Ona treća isto je leđima okrenuta. Nijednoj se ne vidi lice. I to je sve…
Istu je fotografiju, u velikom formatu, pokušao izložiti u listopadu 2005, na parkiralištu u Praškoj ulici, tamo gdje je bila sinagoga, koja je srušena odlukom zagrebačkih gradskih vlasti, uz obrazloženje da se ne uklapa u krajolik i urbanističko rješenje. Akcija je trebala komemorirati desetogodišnjicu pada Srebrenice i šezdeset godina Holokausta, ali je nizom gotovo ceremonijalnih birokratskih poteza umjetnički projekt osujećen. Slika je, ipak, nakratko bila izložena, a zatim je uklonjena, jer se nije uklapala u krajolik i u urbanističko rješenje parkirališta u Praškoj.
Deset godina kasnije, na dvadesetu godišnjicu Srebrenice i sedamdesetu godišnjicu Holokausta, sve je isto, i još malo gore, nego što je bilo prije deset godina. Tarik Samarah je uporan. Volim njegovu upornost, volim njegove fotografije. Ako je i uzaludno ono što radi, plemenito je pripadati svijetu njegove uzaludnosti. Sve drugo je užas, masovna grobnica koja čeka svoje mrtve, osvijetljen fotografski film…
Ništa o pijancima ne znaju koji ih samo osuđuju
koji se blaženo zadovoljavaju zgražanjem i prezirom
a nikad se pijancu ne približe kao čovjek čovjeku;
koji o njima misle strogo u množini, kao o stjenicama
ili o mravima: oni…
Ne govorim sad o svima onima koji piju, koji su pili;
pili su svi – državni činovnici, zanatlije, učitelji, dobri
očevi pa i poneka dobra majka, mnoge kućne babe
također su slatko potezale, tobože za lȋka, milicioneri
kad otpašu pištolj i puzdru, siromasi koji ni kruha nisu
imali svaki dan, grobari, o, oni s naročitom slašću,
sve kao tužno nazdravljajuć i vukuć iz musave flaše:
ajd, za pokoj duše!
Ne govorim o njima i o takvome pijenju – ono pripada
kontroliranim užicima ispravnih građana, kulturi rakije
kao njezin sastavni i neizostavni dio. Ovdje bih nekako
da se poklonim zakletim pijancima, vjernicima bezuvjetne,
posljednje odanosti toj muci i strasti, što ih pravim putom
vodi u sigurnu propast, tjelesnu i duševnu, o čemu oni sami
znaju neusporedivo više i dublje i užasnije nego što i zamisliti
možemo mi koji im se rugamo, koji ih preziremo, koji ih
sažalijevamo, a svejedno ne znaju, ne mogu, neće da se odupru,
nego „ostave kuću, i braću, i sestre, i majku, i oca, i djecu,
i polja“ (kao u kakvu naopakom, crnom evanđelju) i ostaju
vjerni do kraja.
Majka se sjećala: u kući oca njezinoga još dugo poslije
Svjetskoga rata, prvoga, kad je njoj bilo već devet-deset
godina, služio je Rus Mirgali. Zvali su ga tako, kao da
izgovaraju ime i prezime: „Rus Mirgali“. Takvima kao on
i njihovim sudbinama nije se puno zanimala historiografska
znanost u prvoj Jugoslaviji, u drugoj još manje. Toplina i
nekakva blagost kojom je majka pričala o Mirgalijevim
zgodama i o njegovom konačnom odlasku navela te je
da istražiš što je bilo dostupno: bio je zapravo Kazah,
musliman, jedan od milijuna ruskih ratnih zarobljenika
iz godine 1915. što su razmještani po austrougarskim
zemljama kao besplatna radna snaga a zemaljski odjeli
Vojnoga zapovjedništva Dvojne monarhije izdavali su
„Propise za dobavu ratnih zarobljenika za radnje“ koji
poslodavcima nalažu da se brinu o „nastambama, posteljini,
opskrbi, odijevanju, zdravstvu, postupku s ratnim
zarobljenicima, pazki nad radnicima kod rada, radnim
doplatcima, kontroli, dopremi i otpremi…“
Mnogi od njih ostali su poslije rata u zemlji zarobljeništva
koja se raspala, poženili se, snašli, uklopili se. I Mirgali se
nekoliko godina dvoumio, lijepo mu je bilo „u gazde“,
radio jest, sada već i za nekakvu plaću, nitko ga nije tjerao
ni teretio preko mjere, a kućna čeljad su ga primila skoro
kao svojega. Dvije ljubavi je imao: konje i rakiju. O konjima
znao je sve. Ma, razgovarao s njima! I najgori od njih, kakav
goropadni alat („među stotinu alata ima jedan da valja, ali taj
jedan valja stotinu dukata“ – govorio je djed), samo neka mu se
Mirgali primakne, obgrli ga rukom ispod vrata i stane mu
šaptati u uho, odmah se slegne, smiri, upitomi. U rakiji nije
imao mjeru: čim subota poslijepodne, zadnji dinar dadni za
rakiju i cijelu nedjelju preboluj. Džaba mu govorili, pokušavali
i lijepim i ružnim, on bi se samo smijuljio, priznavao sve,
pa u subotu nanovo.
Majka je često pričala zgodu koja joj se, kao potresan prizor,
usjekla u sjećanje. Nekako se dogodilo da je jedne nedjelje
ostala kod kuće sama sa starom sluškinjom. Za Mirgalija
su mislili da spava na svome mjestu u staroj kući. Odjednom
ga začuše da viče i doziva iz podruma. Strču one dolje, i imaju
što vidjeti: u drugome dijelu magaze, gdje su burad s rakijom,
s jednoga nekako spao obruč te procurilo, a Mirgali – nakon
što je otkrio štetu i brižno ih uzbunio – zalegao duž plitkoga
kanalića koji posred prostorije, uz blagi pad, vodi do velike
četvrtaste jame u betonskom podu da posluži u ovakvim
slučajevima, i srče li, srče, sav blažen.
Kad je Rus Mirgali ipak odlučio otići, lijepo su ga spremili,
djed mu je dao pristojnu popudbinu, i on se neke 1925-26.
godine vratio u svoju rusku Aziju, sada sovjetsku. Nikada
više nitko ni u Varcaru ni u „gazdinoj“ kući za nj nije čuo.
Ostao je samo spomen, i, evo, stigao i do tvojega teksta.
Još je jednoga Rusa Veliki rat doplavio u Varcar, ali taj je i
ostao, i sam si ga upamtio: Šćepan, Kozak. Žena s kojom je
živio, bez djece, u kućici na kraj grada, bila je vukodlak
kao i on, stalno su se svađali i tukli, nikad se nisu rastali.
U birtiji je znao i nož potezati, i nije jedanput osvanuo
u jarku, bijen. Od jezika priučio se samo najosnovnijim
izrazima; osim psovki – njih je koristio obilato, miješajući
ih sa svojima ruskim. I on je bio znalac konja, od toga je
i živio. Vremenom nekako se nametnuo kao posrednik
bez kojega o pazarnom danu nije mogla proći konjska
kupoprodaja nijedna. Kao da ga gledaš, tamo dolje,
na stočnom pazaru iza veterinarske stanice na Rudinama
iznad Sklopova: mrk i neugodan, uvijek spreman na psovku
i svađu (tako je, valjda, među priprostim Bosancima sebi
pribavljao ugled stručnjaka i nezaobilaznost u ovom poslu),
dugo obilazi konja, zadiže mu gubice i gleda zube, saginje se
do nogu, opipava, za rep poteže, sve mrseći nešto sebi u brk,
i onda izgovara cijenu. Nastaje pogađanje između vlasnika
i kupca, dugo, grčevito, nepovjerljivo, više puta hvata Šćepan
ruku vlasnika i ruku kupca, viče: ajde, ruka u ruku!, ali
jedan od njih uvijek u zadnji čas istrgne ruku kao
da će mu je netko odsjeći! Kad se napokon nađu na cifri
(iscrpljeni od nadvikivanja, mahanja rukama, od Šćepanovih
psovki i nagovaranja), rukuju se dugo, uzmahujući ritualno,
visoko. Slijedi odbrojavanje novčanica, palac se svaki put
obliže jezikom da se koja ne zalijepi, isto čini i onaj koji
daje i onaj koji prima. Kad je to dobro utvrđeno i provjereno,
odvaja se Šćepanu Šćepanovo, on gunđa, psuje, trpa novce
u džep. Nikad mu se ne zgriju, rakija sve odnese. I njega je
odnijela; ne znaš ima li danas još ikoga tko ga se sjeća.
Ivešu pamtiš kroz maglu, iz najranijega djetinjstva, po strahu
koji ti je zadavala njegova pojava. Samo bi proteturao uz
ulicu, zapušten, poderan, krvavih očiju, u ljude je gledao kao
da su s onoga svijeta, oni ili on sam. Sve što je izlazilo iz
njegova grla bio je povremeni uzvik, urlik: „pȍd zāstavu!“
Morao je imati nekakvoga roda, ali nitko se njime nije bavio,
brinuo za nj. Samo bi ga pokatkad milicioneri propustili kroz
šake i pendreke, uglavnom kad bi se našli u blizini a on vikni:
„pod zastavu!“ Nikad jasno ni do kraja, samo se u dalekim
nemuštim aluzijama nabacivalo da mu je to „iz rata“. Puno
kasnije – Iveša je već odavno bio mrtav i pokopan, nakon što
su ga jedno jutro našli, modra i hladna, u jarku – ponešto ti
se složilo: bez škole i zanata, kao mladić dignut je u
ustašku vojsku, iskazao se ludom hrabrošću i odanošću,
stigao u „povlačenju“ Četrdesetpete do Dravograda, tamo
ga partizani zarobe ali ostave na životu jer nije imao nikakva
čina. Sve njegovo poslije jest: rakija, pomračenost i „pod
zastavu!“, do sretnoga jarka u kojemu se sve okončalo.
Nitko ga nije zvao drukčije nego: Kaluđer, a svi su već i
zaboravili odakle mu taj nadimak. Govorilo se da nema
kvara na mašinama koji on ne bi umio popraviti, osobito
sve moguće motore – kamionske, automobilske,
traktorske, eto, kaže, ni avion mu se ne bi oteo. Eh, ali
samo da nije rakije! Snažan i lijep muškarac, brze i bistre
pameti, dugo je uspijevao miriti majstorstvo i pijanstvo.
I u crkvi bi se o Božiću i o Uskrsu znao pojaviti, čist i
obrijan, i cijelu bi misu prestajao na dnu crkve, pri vratima,
sve sklanjajući pogled. Ali kako stara umjerenjačka mudrost
zna da „junaka nad rakijom nema“, ni Kaluđeru nije uspjelo
da je nadigra. Prije nego što ga je pokopala, potonuo je u
alkoholni stupor, tjelesno iznemogao, tužno ga je bilo
gledati. Držala ga je još neko vrijeme jedino – priča.
Hrapavim i napuklim, spuštenim ali ugodno temperiranim
glasom, poput bluzera iz Louisiane ili Leonarda Cohena,
pričao je o svojim ratnim doživljajima, a priče su mu bile
savršeno strukturirane: sigurno vođene, pune živih opisa
i detalja, bez imalo pripovjedačke entropije, gubljenja
u sporednome ili u pretjerivanju ili u ponavljanju, s izoštrenim
smislom za dizanje dramskoga tonusa i poantiranje. Jedanput
bi opisivao pakao iskrcavanja 6. lipnja 1944. na normandijskim
plažama, gdje je bio kao vojnik Wehrmachta. Drugi put – u
saharskoj pustinji, gdje mu se skoro na dohvat ruke, a svakako
u dometu revolvera, našao sam general Montgomery: „bi mi ga
grehota ubiti onako ispotaje, a da ga ubih, okrenuo bi se Drugi
svjetski rat…“. Treći put, opet, bio je u „Crvenom oktobru“ u
Staljingradu; i u toj priči baratao je čudesno živim detaljima
i slikama.
To, što su sve njegove priče bile izmišljene, što je u doba
rata pripovjedač bio dječak koji se nije nikamo maknuo dalje
od varcarske katoličke mahale, ne samo da im nije ništa
oduzimalo, nego im je na neobičan način pojačavalo
zavodljivost i uvjerljivost. U pozadini, pak, moglo
se nazreti dobro poznavanje publicističke literature o tim
zbivanjima, iz koje je Kaluđer kupio činjenice, ličnosti,
datume, mjesta, događaje, pa nekim svojim fantazijskim
darom i snažno proživljenom preradom uspijevao sve te
podatke natjerati da budu poslušni njegovoj priči.
O Vehbiji znaš najmanje, a njegov lik i aura u sjećanju su ti
najtopliji – zračio je finom inteligencijom i dobrotom, također
i nesrećom. Nikad bučan, bez potrebe za psovkom, nametanjem,
nikoga ni u što nije uvjeravao. Školovao se u Sarajevu, u nekoj
od tadašnjih tehničkih škola što su bile „jače od današnjih
fakulteta“, kako se govorilo, imao je jak dar za matematiku,
za nogomet također. Trebalo je da ide na fakultet, ali to je
propalo – nije se imalo novaca, a ni prave volje. Kao ni
za drugo… Živo si mogao osjetiti da mu rakija nije strast ni
porok, nego – izbor: način da se ukloni iz svijeta s kojim
ne može da nađe dogovor.
U jeftinoj birtiji na dnu ulice okupljalo se u poslijepodnevima
čitavo društvo pijanaca koje je tu ravnopravno dijelilo
crkavicu što bi se nekako skuckala. Svakojakih tipova je bilo
među njima, poganih psovača i svađalica, još poganijih
lažljivaca s ružnim i opscenim pričama o ženama, sirovih
minhauzena kojima se odmah poslije druge rečenice dobacivalo:
de, ne laži kad ne znaš lagati… Onako kako se pijanci među
sobom razlikuju baš kao i svi ostali ljudi, tako su se Kaluđer
i Vehbija izdvajali iz ovoga društva naočigled. Jesu oni sjedili
i pili sa svima, na to ih je silila nemilosrdna besparica,
a i neka neiskazana solidarnost, autoironična svijest da je to
još jedino društvo u koje su primljeni kao svoji, ali su u tim
prilikama obojica bili šutljivi i odsutni.
Vehbije je jednoga dana nestalo, i nije se za nj znalo više
od godine dana. Ne bi se nikada ni saznalo, i njemu bi u
potpunosti uspio naum da se ukloni iz svijeta s kojim ne može
da nađe dogovor, da se dvoje tjerano ljubavnom hitnjom
nije zaputilo u šumu iznad jezera na Balukani. Tamo su ga
našli obješena o granu jake, mlade bukve.
Џорџ Сондерс, један од најпознатијих савремених америчких писаца, говори за Нин о култној приповеци Десети децембар и открива како настају његове приче
*
Више од једне деценије, Џорџ Сондерс је најбољи писац прича на енглеском језику. Не „један од“, не „могло би се рећи“, већ Најбољи – писало је на почетку кратког профила америчког књижевника у Тајмовом специјалу посвећеном стотини најутицајнијих људи на свету. Пишући приповетке, Сондерс је постао права књижевна звезда (три пута гост у Колберт Рипорту, на пример, пре тога Касно увече с Дејвидом Летерманом), али и аутор са великим угледом у литерарном свету. Рођен је 1958. у Тексасу. Одрастао је у предграђу Чикага. Постао инжењер геофизике и радио на Суматри. Раније као портир, ћата, покривао кровове… Данас је професор на Сиракуза универзитету, добитник најзначајнијих светских награда и стипендија. Писац култне збирке прича Десети децембар коју су готово сви најутицајнији магазини ставили на листу најбољих дела објављених током 2013. године. Новосадски часопис Поља објавио је насловну сторију, у преводу Кристине Кулаузов Филиповић. „Бледуњави дечак с несрећним Принц Валијант шишкама“ и живом маштом излази на залеђено језеро (Стоп, ледено, проклетство). „И тамо угледа, на пола пута до врха Лексоу Хила, човека. Ћелавог човека, без капута. Врло мршавог. У нечему што је изгледало као пижама. Пењао се посрћући, стрпљиво попут корњаче, његове голе беле руке биле су налик на две голе беле гране које вире из горњег дела пижаме. Или из гроба.“
Ваша прича Десети децембар има сложену структуру. Два јунака, два тока свести и гласови које чују у својим главама. Ипак, читалац на крају може да каже: „Каква дивна симетрија!“ Данило Киш напомиње како је у роману пажљиво премераваo со, бибер и шећер. Да ли се и ви често врзмате по кухињи?
Џорџ Сондерс: Да, али то је врста мерења која се такорећи дешава у ходу. Мој приступ се своди на то да једноставно читам причу изнова и изнова, вршећи притом промене (мале и велике), а онда полако прича почиње да напредује ка једном вишем нивоу (добија лепши облик, неочекиван, непристраснији, упечатљивији). Тако да се симетрија акумулира у тим многобројним верзијама. Помало личи на кување, током кога бисте могли непрестано да испробавате укус онога што је на шпорету у реалном времену, чак и док додајете овај или онај зачин. И ако бисте могли да избаците зачине. И да почнете испочетка и да упоредите различите верзије у реалном времену. Па, сад вам је јасно.
Правите ли белешке пре него што седнете за компјутер?
Ако их правим, то је обично неколико једноставних напомена. Кад говоримо о Десетом децембру, на пример, почео сам са нечим као „Тип који има рак одлази у шуму и покушава да се убије”. Тако да углавном радим на компјутеру. Али зато све измене вршим на одштампаној верзији. Мислим да наше очи боље функционишу на папиру него на екрану.
Писци су најчешће нестрпљиви, а ви годинама радите на причи.
Па, и ја сам нестрпљив. То је неопходно. Не дозвољава вам да дангубите. Претпостављам да тражите ту тачну комбинацију стрпљења и нестрпљења. Оно што мени помаже да будем стрпљив јесте моје претходно искуство с причама. Схватио сам, до сада, каква је једна од мојих сторија када је, рецимо, четрдесет процената готова, и знам каква је када је заиста завршена. Осећао бих се ужасно када бих послао причу за коју знам да је четрдесет процената довршена. Пошто сам већ осетио како је то када приповетка просто поскочи у последњем тренутку и заиста постане оно што јесте, постао сам на неки начин зависан од тог осећаја. То је нешто на шта заиста вреди чекати. Тако да је оно што ви називате „стрпљењем“ облик живљења с том прозом, када сте сигурни да ће вас наградити за чекање.
Постало је популарно питање: plotter или findeр. Да ли имате унапред смишљен заплет или пуштате да вас приповетка води? Јунак новеле Борислава Пекића закључује: „Како се приповеда, ако у себи имало живота има, прича ће и вама и мени открити зашто се приповеда.“
Свиђа ми се та идеја. Дивно речено. Углавном не смишљам заплет унапред. Мој метод: ако започнете са само мало интересовања или љубави према нечему – мало дијалога или једна слика, штагод – онда ће вам то послужити као зрно кристала (као на часу биологије). И следећи природну енергију приче (реагујући на шалу) и одговарајући на питања која поставља, можете је развити на органски начин. (То јест, не у складу са идејом о томе шта би прича требало да буде, већ одговарајући на оно што сама прича жели да буде.) Али мислим да је поента у овоме: када погледамо шта је то што нас вуче да се бавимо фикцијом, мислим да су то ти мали кораци које писац прави интуитивно (налети лепог изражавања , изненађујући преокрети и тако даље) – они који разликују доброг писца од осредњег писца. Скоро необјашњиви, нити логични, нити претходно смишљени.
Такве кораке није могуће објаснити?
Они се дешавају негде између тренутка читања једног реда и тренутка у коме прсти почињу да куцају следећи. Налећу на писца као мале олује милости. Тако да је посао писца да се нађе тамо где би те олује могле да се догоде. Да некако дестабилизује свој свесни ум како би се оне догодиле. Сваки аутор нађе сопствени начин да то уради. Неки које познајем припреме нацрт сложеног заплета тако да углавном знају у ком правцу се крећу, што, за њих, значи да могу слободно да поднесу олује милости у процесу писања нацрта. Што се мене тиче, ја морам да се трудим да не размишљам о заплету или значењу или теми, већ да једноставно пустим да овај ред одговори на онај пре њега. Касније, наравно, постајете свесни ширег обрасца и тако даље, али за мене је веома важно настојање да задржим строго логички ум изван собе.
Колико језик диктира причу?
У великој мери. Сматрам да измишљени догађаји изгледају као да су се заиста догодили једино када су приказани правим језиком. Или, други начин да то објасним јесте да је та магија имагинарног – тај тренутак када више не читате, већ сте уствари „у“ том свету – нуспроизвод стила и (очигледне) радње – симултаност тога. Ако тврдите да се нешто догодило, али то чините обичним или шаблонским језиком, на неки начин, добром читаоцу, то изгледа као да се није догодило или се само делимично догодило. Али ако се исприча на прави начин, чак и нешто немогуће може да изгледа као да се заиста догодило. У том поступку, ја некако увек „пратим” језик – „шта је ту забавно?“ – и онда ће та потрага за прозом која није мртва створити догађај који има смисла. Помало је тешко објаснити. Али, рецимо да сте написали, „Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра где су биле две жене у хаљинама и један човек у оделу.” Па, то је помало досадно. Предугачко је за радњу. Заправо, на неки начин вређа читаоца својом лењошћу. Подиже зид између читаоца и писца. Тако да почињемо да избацујемо и обликујемо, помоћу логике („Шта се може изоставити? Шта се понавља или подразумева?”) али такође и помоћу слуха („Како звучи овај исход у настајању?”) И могли бисмо добити овакав след реченица:
Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра где су биле две жене у хаљинама и један човек у оделу.
(Све то се подразумева на основу „отворио је врата”.)
Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра где су биле две жене у хаљинама и један човек у оделу.
(Ако је ушао, претпостављамо да је отворио врата.)
Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра где су биле стајале две жене у хаљинама и један човек у оделу.
(Сазнаћемо ускоро да је то Бил, ако заиста јесте.) („Стајале” је много делотворније од „биле”.)
Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра банци где су биле стајале две жене у јефтиним хаљинама и један човек у исцепаном плавом оделу.
(Једноставно ми се свиђа стакато у „две жене у јефтиним хаљинама и један човек у исцепаном плавом оделу”. Не знам зашто. То је „питање слуха”.)
Тако сада имамо:
Унутра су стајале две жене у јефтиним хаљинама и један човек у исцепаном плавом оделу.
И сада почињемо да напредујемо – зашто су те хаљине тако јефтине? Како му се одело исцепало? Зашто ови лудачки обучени људи стоје у банци? Нисам „одлучио“ да напишем причу о лудацима у банци, али сам стигао дотле покушавајући да елиминишем банални језик.
(Иако бисмо можда хтели да питамо: „Како то мислиш јефтине?” Можеш ли да будеш мало одређенији? Шта те је то, посебно, у вези са тим хаљинама нагнало да помислиш да су „јефтине”? Али о томе ћемо неки други пут…)
Шта је са хумором? Колику и какву дозу проза може да прими у себе?
Хумор је уствари отвореност, искреност која долази из неочекиваног или обично недозвољеног правца. Оно што су комичари (Монти Пајтон, Стив Мартин, Џорџ Карлин и други) имали била је та уистину занимљива комбинација веома израженог приступа ономе чиме су се бавили и искреног, заслуженог осећаја апсурда. Сматрали су да су „нормални“ начини комуникације суптилне лажи и да заобилазе неке бруталне истине учтивошћу или избегавањем. Мислим да фикција може на исти тај начин да исприча истину, тако што ће натерати читаоца да погледа директно у оно што би он најрадије избегао.
Како сте открили свој књижевни свет? Чуо сам да сте као дечак отишли на сахрану. Сцена вас је подсетила на Хемингвеја и помислили сте како о томе треба писати у његовом духу. Потом сте бацили поглед на другу страну. Испред забавног парка стајао је уморни радник у костиму великог миша, на пуш-паузи. Схватили сте да се ваша перспектива разликује од Хемингвејеве…
Било је то кроз језик. У једном тренутку сам схватио да живим на одређени начин – бавио сам се не баш успешно писањем техничке документације за једну фирму – и схватио сам, у исто време, како ми тај уобичајени или пристојан књижевни тон, који је тада био у моди, постаје заморан. Тако сам се нашао у ситуацији да покушавам да пронађем језик који би реално приказао живот каквим сам живео. И тако сам створио ликове у првом лицу у тој првој књизи CivilWarLand in Bad Decline. Ликови и јесу били језик, заиста, њихове дилеме и ставови и средства и начин живота произашли су директно из моје жеље да учиним да проза звучи чудно и савремено. Почињете са задатком „Побрини се да језик не буде јадан” и трудећи се да то испуните, схватате да сте створили људе и свет.
Како бисте описали свој однос према научној фантастици?
Никада нисам много читао научну фантастику, али ми се свиђа. Највећи утицај научне фантастике на мене је посредан, преко филмова и телевизије. Сећам се како ме је одушевио онај тренутак у Ратовима звезда када долазе свемирски бродови и ти видиш да су, иако модерног изгледа, изгуљени и улубљени – већ су били коришћени. Ако сте одрастали у времену и на месту где и ја, било је ту много научне фантастике (Звездане стазе и Зона сумрака на телевизији, на пример), а било је и много чудних, надреалних прича. Чак је онај божићни специјал Чарлија Брауна био прилично чудан. Потпуно одсуство одраслих, деца која успевају да стоје с тим невероватно великим главама, појављивање и нестајање дрвећа и тротоара у анимацији. Такође се сећам серија као што је Green Acres и Laugh-In, па чак и Бетмен, које су биле пуне постмодерне препредености. Тако да је америчком писцу моје генерације (као и онима после мене) веома блиска идеја да прича може (а можда и треба) да буде анти-реална и да укршта различите жанрове, све...
Кратко се играте детаљима из поп културе!
Да, наравно. То је уистину и једина култура коју познајем. Као многи Американци (а претпостављам и многи Срби) имам праву везу од љубави до мржње са поп културом. Не можете порећи њену моћ, али такође не можете порећи њене ерозивне и паразитске особине. Тако да уметност може бити истовремено и славље и пад. Уосталом, шта год да је наша поп култура, она произлази из „нас”, више или мање. Нисам сигуран да вам је познат стрип цртач Волт Кели, али он је измислио тог изванредног сатирично–комичног јунака који се зове Пого, чија је чувена реченица „Упознали смо непријатеља и он је ми” (карикирање реченице Оливера Хазарда Перија: „Упознали смо непријетаље и они су наши“). Али, по мом мишљењу, Погова реченица много говори о нашем односу према поп култури и корпорацијама и према влади – све оно што типично либерално-хуманистичко прогресивно размишљање воли да мрзи. Они јесу ми. Ми смо их створили. Они су у суштини преувеличане манифестације различитих аспеката наших личности. Ми волимо да мислимо да су их „они” створили, али мени је то превише морално једноставно.
Постоје књижевници који желе да свака следећа књига буде другачија. На први поглед, чини се да је свака ваша прича нови свет.
За писца је боље да не размишља превише о томе. За овог писца, у сваком случају. Мислим да покушавам да се не понављам из књиге у књигу, али то је исто као када тврдим да увек идем тамо где ми је заиста интересантно у том тренутку. Ако то урадим, све остало ће се решити само од себе. Могли бисте тврдити да свака књига коју напишете уради две ствари: (1) Исцрпи естетску радозналост која вас је до ње и довела и (2) рађа нову радозналост, тако да се одмах дате у потеру за њом. Мислим да је то рецепт за ново. Бар се надам.
Критичари пишу о Десетом децембру понављајући реч „истина“. Како гледате на то?
Прича је, за мене, врста логичке конструкције. Она поставља одређена питања (искрено, надам се) и онда на њих одговара (опет искрено, надам се). Имајући на уму Чеховљеву идеју да уметност не мора да решава проблеме већ да их тачно формулише, по мом мишљењу, „истина” једноставно значи да сам добро размотрио да ли сам прво поставио ваљано питање и онда кренуо да одговарам на њега на искрен начин, тојест, нисам варао ради драматичног ефекта или одабрао неки лакши начин. Да сам, другим речима, препознао и отклонио уобичајене неистине у највећој могућој мери. На тај начин, прича долази у фокус. То помало личи на ситуацију када имате неки проблем у личном животу и пишете о томе у свом дневнику. Кад бисте то разматрали и разматрали, свакако бисте открили, на самом крају, да сте искрено поставили питање.
Kroz našu zemlju
Ovih sam šest nabijenih strofa za roman, šest šetnji pripovjednim šumama1, pronašao u jednom starom broju beogradske Politike iz 1936. godine kao vijesti rubricirane pod egidom „Kroz našu zemlju“, zahvaljujući Narodnoj biblioteci Srbije koja je arhivu najstarijih novina na Balkanu učinila dostupnom na internetu. Sa stajališta suvremenog novinarstva ništa u njima nije složeno kao vijest: formatiranje kojim redakcija naglasak stavlja na pogrešne riječi, pažljiva cezura kojom se jedna od druge vijesti odmara na način cjeline, neprestana suspenzija na malom prostoru, kolosalni minimalizam. U njima je vijest tamno srce književnosti.
1 Hrvatski prijevod predavanja što ih je Umberto Eco održao na Harvardu 1992/93., Algoritam, Zagreb, 2005.
u Srezu – ivanjičkom. Kako joj otac nije dao da se uda za momka
koga je volela, devojka je sama pobegla. Otac Ajdo to joj ne može
da oprosti i on je smatra mrtvom. Zbog toga je u crkvi oglasio i obavio
ceo crkveni obred kao da mu je ćerka umrla. Ljude je častio pićem,
govoreći da to daje svojoj ćerki za dušu.”
kod Maribora. Jedne večeri njegov 60-o godišnji otac došao je
pijan kući. Za čas se među njima izrodila svađa. Jozef je onda
trgao nož i navalio na sina. Ali Anton je bio brži, dohvatio je
motiku i svom snagom tresnuo oca po glavi. Kada je Jozef
onesvešćen pao Anton ga je dotukao sa još nekoliko udaraca.
Zbog toga je sada osuđen na sedam godina robije.”
iz Lozovika i devojka Živana, ćerka Milana Đurića. Išle su u obližnju
varošicu Saraorce. Kad su se već primakli varoši, iz kola je ispala
Živana i pala pod točkove tako nesrećno da je, zbog povreda,
izdahnula.”
Knićanina, kod Petrovgrada, posvađala su se oko toga ko ju je
oborio. Reč po reč i svađa se pretvorila u tuču. Petar je onda
trgao nož i tri puta udario brata u leđa, tako da se sumnja u
njegovo ozdravljenje. Posle je hteo i sam sebi da oduzme život,
ali su ga u tom ukućani sprečili. Sam se predao vlastima.”
iz Stare Kanjiže, pošto je pokupovao puna kola perja, pošao je,
predveče, kući. Na putu ga je napala jedna grupa cigana. Neki
od njih držali su konje, a drugi su prišli njemu. Šlezinger se izvukao
iz perja i ispravio u kolima. “Dobro, daću vam novaca!” – rekao je on.
I stavio je ruku u džep. Ali, mesto da izvuče novčanik, izvukao je
revolver…..Cigani su se razbežali.”
bio na službi kod banjalučkog vojnog okruga. On je inače rodom iz
Beograda. Pretprošle noći mladi samoubica išao je od kavane do kavane
i pio. Bio je sam i zamišljen. Ujutru, otišao je kući i ubio se iz revolvera.
Šta ga je nagnalo da se odluči na ovakav korak još nije utvrđeno.”