Prema navigacijskom proračunu Turkish Airlainesa,
Istanbul od Stockholma dijeli skoro dvije hiljade kilometara.

Ni u jednoj od osam zemalja koje nadlijećemo
Nikada nisam bio, izuzev, nedavno, u Slovačkoj.

Zbog mogućnosti da tek jednu tačku na karti –
Preko koje avion na kompjuterskom ekranu iscrtava
Svoju putanju – poistovjetim sa živim sjećanjem,
Evropu, skupljenu u pogled s 11 000 metara,

Mogu da doživim jedino kao stoput odgledanu reprizu
Trenutka u kojem Izet Hajrović šutira prema golu Jána Muche.

Nisam počela da plačem kada mi je rekao da imam rak,
činilo se neumjesnim gubiti vrijeme na suze u trenutku
kad trebalo je govoriti o stvarima mnogo praktičnijim
Nisam plakala ni poslije
kada su mi otkinuli trećinu desne sise
niti narednih dvadeset i sedam dana dok se septembar pretakao u oktobar
dok je nečija ruka (muška? Ženska?),
u maloj niskoj zgradi u bolničkom krugu, u koju mi nije dozvoljen ulazak,
rezala taj ukradeni dio mene, razmazivala ga po komadićima stakla,
i gurala pod mikroskop
(Je li zadrhtala ta ruka? Ili joj je svejedno?)
Niti par sedmica kasnije
u zagrebačkoj bolnici, kada će mladi doktor,
nakon što zelenim markerom iscrta linije po mom tijelu,
odsjeći obje moje sise
I onda opet
nečija tuđa ruka, i čekanje, dani dugi i bijeli,
a moja kičma od kamena, mermera,
drži me uspravno i ne popušta, ne priznaje
to rastakanje tijela, to bolno fragmentiranje
upućivanje na njegovu nesavršenost, lomljivost, krhkost, napuklost…
Ja – mehanizam koji se pokvario.
Pokušavala sam plakati kada je počela opadati kosa,
lice je preuzimalo potrebni grč ali nije bilo suza,
samo šake pune mrtvih dlaka.
Odustajem od plakanja, zatvaram se u kupatilu i uzimam brijač
slijedi još jedan ritual za opraštanje od sebe kakvu znam.
(Mjesecima poslije tu svoju ćelavu glavu nosim kao zastavu,
jedini znak moje slobode.)
Nisam plakala ni kasnije
u onim danima mučnine i vrtoglavice, pomračenja uma,
nemogućnosti da mislim, dok se tek uspijem upitati:
Dišem li? Jesam li živa?
dok želudac skače gore-dole, dok puca sluzokoža u ustima,
onda satima stojim pod tušem, prislanjam čelo na hladne pločice
i gledam vodu kako se slijeva
po mojim ožiljcima, po tijelu koje pokušavam naučiti voljeti,živim u trosedmičnim ciklusima
koji počinju tako što medicinske sestre uspiju prevariti moju preplašenu venu
i prikopčaju me na kesu crvene tečnosti
koju nikada ne diraju bez gumenih rukavica.
Nisam mogla plakati ni dok pred ogledalom gledam u svoje oči
i pitam se: je li se ovako umire?
Niti dok gledam usnula tijela moje djece
i zamišljam svijet u kojem žive bez mene.
Nisam plakala ni u svim onim noćima dok sjedim na balkonu,
upijam modru tišinu i pokušavam naći znak koji će me uvjeriti da ću ostati tu.
Nisam plakala.

Prije par dana dobila sam SMS od rodice iz Luksemburga:
“Draga Senka, mama mi kaže da si dobro, i da sve podnosiš kao da se dešava nekom drugom.”
Pročitala sam SMS i počela da plačem.

Prije desetak godina, završio sam prevođenje poezije Josifa Brodskog (oko 22.000 stihova) koje je trajalo tri i po godine. U međuvremenu, dvaput je iskrsla mogućnost da te prevode objavim u Zagrebu, i propala. Nisam se mnogo sjekirao: biće objavljeno kad krepam. Nedavno je Otvoreni kulturni forum sa Cetinja, tačnije: književnik Milorad Popović, dobio od Ministarstva kulture potporu za objavljivanje prvog toma tih prevoda (340 kompjuterskih stranica, sa bilješkama), a nadam se da ću živ dočekati i izlazak još dva toma Brodskog, istog obima. Dok spremam rukopis da ga pošaljem na Cetinje, omakne mi se pokoji nov prevod, a ovaj me silno razveselio, jer prije desetak godina nisam uspio prevesti pjesmu u kojoj se Brodski obraća sinu, tačnije: nisam umio pet puta naći rimu sa „stoga“. Pa sam se sjetio Krleže: umnici umuju, a umjetnici umiju.

JOSIF BRODSKI

Sine! Ako mrtav nisam, to je stoga
što, ne štedeć glasne žice ni bubnjiće,
u meni, u strahu, jedan dječak viče
prije nego što mu u mrak kroči noga.

Sine! Ako mrtav nisam, to je stoga
što mladost plamena – ja mlad sam – sa njenim
živim organima pojmiti studeni
tolikih dalekih krajeva ne moga.

Sine! Ako mrtav nisam, to je stoga
što odrasli pomoć ne zovu: gord bio
odveć sam da bih se sam onog latio
što je ostavljeno u nadleženost Boga.

Sine! Ako mrtav nisam, to je stoga
što blisku smrt lažju ne htjeh poniziti.
Odveć star sam. Ali u blizini niti
Ne vidim spasenje, tamo, srca svoga.

Sine! Ako mrtav nisam,to je stoga
što znam: u Adu te srest neću, a živi
Apostol pak čijoj volji protivim
Zar bi kugu u Raj pustio, zaboga?!

Sine! Besmrtan sam. Ne ko optimista.
Već ko životinja. Što je stroži način.
U očima lovca sliče svi kurjaci.
A smrt – to je sitan fiziognomista.

S orbita srušenih pitati je grijeh!
no u ukoru je bolje se kriviti
nego za života tebi neznan biti.
Saslušaj me, otac tvoj ubijen nije.

<1967>

U strahu da će ga progutati noć
Daniel Kajon apotekar iz Aleksandrove 58
Progutao sasuo u grlo prah kalijeva cijanida
I odmah zatim nestao s ovoga svijeta
I iz Sarajeva. Bilo je to 19. lipnja 1937.
U akšam dok su se niz Bistrik spuštale žene
Sa ćupovima na glavama i dok se od Trebevića čulo
Kako mladi muški glasovi pjevaju pjesmu junačku
O sedmorici braće koji su padali jedan za drugim
Kao kad dijete prvi put unazad broji
Sedam šest pet četiri tri dva jedan
I nakon jedan postaje svjesno smrti
Tako je umro Daniel Kajon apotekar u strahu
Da će do njega dobrojati noćašnja smrt

Dragan Velikić, Islednik, Laguna 2015

*

Život kao građa literature, književnost kao grupisanje u smisleni poredak reči rasutog tereta presnog života? Sklizak, a neodoljiv teren, mnogi su se na njemu uzdigli, još mnogiji slupali. Ako se isuviše približiš “životu”, osobito sopstvenom, eto te na koračić od književno neupotrebljive privatnosti, puke ispovednosti po špranci one banalne mudrolije da je “svaki život jedan roman” (možda – ali ne dobar roman!); ako se, pak, odviše udaljiš od “života”, eno te u zamci zagušljive odlikaške papirnatosti od koje i muve krepavaju. Gde je mera, granica? Prepune su knjižare ishoda traganja za njom. Ko nađe najidealniji balans, napisaće najbolju knjigu ikada nastalu. Naravno, nikada se taj ili ta neće roditi.

Narator novog romana Dragana Velikića Islednik predstavlja nam se kao lice Velikić Dragan, od oca Voje i majke Bube, pisac, rođen u Beogradu, odrastao u Puli; to su samo najprepoznatljivije generalije, a i štošta drugo upućuje čitaoca na maksimalno redukovanje “fikcionalnog” koje može podneti tekst koji se i dalje s punim pravom naziva beletrističkim. Prostije rečeno, sve upućuje na dosledno autobiografsku zasnovanost priče, a ponajviše diskretne “didaskalije” samog pisca, koji neku vrstu programsko-autopoetičkog načela ili naputka za pisanje (a onda i čitanje) ove knjige pronalazi u dijalozima s majkom, pred njenu smrt: ona mu prebacuje da u svojim romanima “stalno nešto izmišlja” i da bi bilo bolje da ne beži od sopstvenog života i ljudi koji ga tvore; kao da time izbegava da plati jedan dug koji pisac ne bi smeo izbeći da plati na toj zamišljenoj književno-životnoj carini. Velikić otuda ispisuje Islednika kao svojevrsni dug ili omaž majci, tragajući za manje vidljivim poglavljima njenog života koja su opredelila i njegov, počev od činjenice da je uopšte nastao, a “lako” se moglo dogoditi da ga ne bude. Traganja za onim što jeste, onim što je mogao biti, ili onim što je moglo biti da ga nikada nije ni bilo, vode ga od Beograda do Pule (možda i više nego ikada u tom najpulskijem opusu ne samo srpske nego i relevantne hrvatske književnosti!), Rovinja, Raše, Rijeke – koja se pokazuje kao ključni, žuđeni grad jedne alternativne, nedogođene lične i porodične povesti – Soluna (do kojeg vodi paralelni pripovedni tok, kao jedna od onih amblematskih srednjoevropskih i balkanskih životnih istorija, ovaj put formativno ključne pulske komšinice), Novog Sada, Budimpešte… Dakle, dobro prepoznatljivim velikićevskim stazama, a pri tome ipak ne proizvodeći čitalačku zamorenost i otuđujuće osećanje “već viđenog”.

Istovremeno, narator Velikić, u drugom delu romana, napadnut je od sopstvene sestre (pretpostavljam, takođe s real-life imenom) koja je slučajno pročitala odlomak iz prvog dela, objavljen u književnom časopisu, da nema nikakvog prava da piše o porodičnoj privatnosti na taj način, pri tome proizvoljno određujući šta će da istakne, a šta da prećuti. Sestrinska je “recenzija”, dakle, obrnuta od majčinske: po njoj, problem s piscem nije što izmišlja previše, nego premalo. Na kraju mu čak “zabrani” da nju uopšte spominje, što ovaj dakako prekrši…

Nije to po sebi novo ni neobično. Ali, kad, recimo, David Albahari u svojim pričama navodi kako mu njegova žena kaže ovo ili ono, mi mu kao takoreći doktrinarnom postmodernisti “ne verujemo”, to jest “njegovu ženu” doživljavamo isključivo kao fikcionalan lik, slabo ga povezujući s osobom koja je sklopila građanski brak s licem Albahari Davidom. Velikićev Islednik u tom smislu produbljuje trend prisutan i u prethodnom romanu Bonavia, a koji ide u suprotnom pravcu: bilo da je to samo vešto oblikovana književna iluzija ili ne, skloni smo da ga čitamo onako kako se čitaju bazično nefikcionalna spisateljska “svođenja računa” sa samim sobom, a i sa bližnjima, ponajviše roditeljima. U tom je smislu Bonavia na jedan način, a Islednik na drugi, zapravo duboko intimistička i intimna (što nikako nije isto što i privatna) inventura “onoga što me je oblikovalo”, a najbližeg recentnijeg srodnika u našim novijim književnostima treba joj tražiti u Ocu i Rodu Miljenka Jergovića – mada tu sličnosti uglavnom prestaju, jer se radi o dvojici vanserijskih pisaca bitno različitih senzibiliteta.

Mada sva od sećanja – ili upravo zato – ova je knjiga lajtmotivski zapravo knjiga o zaboravu, ili o strahu pred njim, ne o zaboravu kao izabranoj životnoj nehajnosti, nego o postepenoj ali nepovratnoj dekompoziciji sećanja, samim tim i života kojeg nema bez subjektove svesti o njemu kao o celini, a koju donosi bolest, ona Alchajmerova; od nje je patila naratorova majka, od nje strepi i sam pripovedač, opsednut od malena popisivanjem i sortiranjem bića, stvari i pojava (koje navodno baš potencijalni Alchajmerovci najviše vole). Zato je sam narator zapravo taj naslovni islednik: onaj koji pokušava i majčin i svoj i okolne živote da nekako spase od tog ništavila, da ga oblikuje u “kutiju olovnih slova” kao najpouzdaniji lek protiv nestanka.

Islednik je uzbudljiv, moćan roman književne i životne dozrelosti; u svakom slučaju, treba nekada i majku poslušati.

Vreme, 13. 06. 2015.

Intervju, Vreme 11. 06. 2015.

Razgovor v0dila Sonja Ćirić

*

Nedavno je u izdanju “Lagune” objavljen Islednik, novi roman Dragana Velikića. U ovoj knjizi autor popularnih i nagrađivanih romana Via Pula,  Astragan,  Hamsin,  Severni zid,  Danteov trg,  Slučaj Bremen,  Dosije Domaševski,  Ruski prozor  i  Bonavia, donosi priču o otkrivanju svakodnevice majke glavnog junaka, inače pisca, nakon njene smrti. “Vest o majčinoj smrti zatiče pisca u Budimpešti i postaje povod za otvaranje emotivne crne kutije, za rasplitanje višeslojnih priča i detektivsko pronicanje u svakodnevicu vremena koje više ne postoji”, stoji u izdavačkoj preporuci za Islednika. “Ova knjiga sadrži ono po čemu je Velikić prepoznatljiv: savršen osećaj za detalj, jezičku preciznost, briljantno izbrušen stil. Roman o majci postaje autopoetička ispovest, ali i povest o zemlji i ljudima kojih više nema.”

Izjavljivali ste, povodom ranijih romana, a naročito povodom Bonavie, da pisac uvek polazi od doživljenog, ali ga pretvori u fikciju. Međutim, Islednik zvuči kao vaša ispovest, kao priča o vašoj majci. Ponudili ste je čitaocima i pozvali ih da vas slede, da krenu u samorazotkrivanje. Zašto bi vaši čitaoci prihvatili tako nešto?

Islednik nije ni manje ni više ispovest od bilo kojeg drugog mog romana. Majka, neko ko se zove moja majka, pojavljuje se u nekoliko ranijih romana, i ima neke osobine moje majke, i neke koje to nisu. Naravno da je sve o čemu pisac piše doživljeno. I izmišljeno je doživljeno. Kako izmeriti koliko su sećanja stvarno sećanja, a koliko su s vremenom nesvesno nadograđena, pa samim tim izmišljena? Ali i tako izmišljena, opet su doživljena. A može se i svesno i namerno lagati. Graditi lažna biografija. Ja ne znam otkud ta potreba da se detektuje “istinitost” u romanima ich forme? Kako niko ne postavi pitanje nivoa istinitosti u novinskim intervjuima? Mogu svašta da vam ispričam o sebi, i da sam bio prvak Jugoslavije u šahu, i da sam imao hiljadu žena, da sam doživeo prosvetljenje na Tibetu… U tom slučaju niko me neće pitati šta je tu fikcija, a šta faktografija. Vrednost književnog dela je u njegovoj uverljivosti da nam pruži iluziju da je to što čitamo baš tako i bilo. Dakle, čitaoci će me slediti samo ukoliko u Isledniku pronađu deo vlastitog sveta, ne u smislu pukog preslikavanja prizora i događaja, već prepoznavanja situacija u kojima se odvijala i njihova svakodnevica i sticalo životno iskustvo.

U romanu kažete: “Šta je roman do pokušaj da se nekoliko kadrova svakodnevice dovede u uzročno–posledični sled, da se oslobodi priča koja postoji, kao što postoji skulptura u komadu neobrađenog kamena. Svako u sebi nosi nevidljivu biblioteku, hor nenapisanih romana.” Pisac, glavni junak Islednika, nakon smrti svoje majke istražuje njenu svakodnevicu o kojoj ne zna.Šta čovek da uradi sa tim otkrićem?

Ne istražuje on njenu svakodnevicu, već njen život, a time i svoj život. U dobu je u kojem je odavno crta podvučena i račun izveden, i prelazi se u viši nivo odnosa prema životu, u reinterpretaciju. Nataloženi slojevi nekritičkog preuzimanja raskopavaju se, nešto poput Šlimanovog rada na Troji. Ne znam je li u tome moguće preterati, pa kao Šliman i samu Troju razoriti ne prekinuvši iskopavanje u pravo vreme, ali slast je upravo u iskopavanju, u istraživanju, u razumevanju, postavljanju nekih davnih činjenica na prikladnije mesto… Ništa se sa tim ne mora raditi posle. U krajnjoj liniji, to otkriće, kako vi nazivate, nikada i nije završeno, niti uobličeno do kraja. Međutim, veoma je važno biti u miru sa sobom, sagledati vlastite postupke u kontekstu strategija kojima se služimo ne bismo li ih opravdali, prikazali se u što boljem izdanju i sebi i drugima.

U romanu se krećete kroz prostor i kroz vreme – od Pule do Soluna i Zejtinlika, od Prvog svetskog rata do raspada Jugoslavije. I bavite se pitanjem sećanja, ličnog i istorijskog. Tako se u romanu sećate vašeg dede solunca i govoreći o nacionalnoj istoriji kažete: “Zapisima DNK prisutni smo svuda gde su prošli naši preci.” I još: “Prebacivati odgovornost na pretke koji iz nas govore, a mi smo samo rezonantna kutija koja prenosi njihove reči, postao je prepoznatljiv manir logorovanja naciona izvan stvarnosti. Stanovati u mitu, maskirati kukavičluk ludilom, trošiti budućnost potomaka. Atavizam preživeo u doktorima nauka, istoričarima, političarima, piscima, vajarima, jurodivima.”

Da, izgleda da u Isledniku insistiram na postojanju paralele između lične i velike istorije; istorije država i gradova, istorije civilizacija i pojedinačnih života. Pa jeste, sve je podložno preispitivanju i reinterpretaciji, ali ne treba sad to svesti na vulgarno-banalan nivo, tako što ćemo podelu na kauboje i Indijance obrnuti, pa oni koji su nam do juče bili kauboji od danas su Indijanci, i obrnuto – jučerašnji heroji današnji su izdajnici, ili alkoholičari. Kao kad bismo u ličnoj istoriji rešili da sve što nam ne odgovara zamenimo poželjnim sadržajem i to proglasimo novootkrivenom istinom. Recimo, već od osamdesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije vladao je trend demonizovanja pobednika iz 1945, ali ne toliko u cilju otkrivanja pune istine o crnim tačkama bliske nam prošlosti, nego više da bi se obezbedio zgodan alibi za buduće radove, ali i zločine, licemernih revizionista, koji su preko noći promenili stranu. Njihova pobeda nakon raspada Jugoslavije neće biti pobeda jedne ideologije, već trijumf mentaliteta – zapravo, odraz ljudskog negativnog potencijala. To je tema kojom sam se takođe bavio u Isledniku.

Zašto se po vašem mišljenu raspala Jugoslavije?

Ja ne znam zašto se raspala Jugoslavija. Mogu da imam neke ideje. Recimo da je nekome smetala, svejedno kome; nekima je smetala, raznima. Ali nije imala snage, ili nije imala pameti, da se sačuva. Mislim da je stvar u pameti. Dozvolili smo pravoj, ordinarnoj fukari da povede glavnu reč, da određuje norme i zakone, da pali i granatira. Istinski, ne mogu da verujem da fukara preovlađuje na ovim našim prostorima. Ali kad pogledate šta i kako se piše po raznim forumima, onda je logično da se javi misao da ove prostore nastanjuje fukara, i da zaslužuje da živi ovako kako živi. Sa druge strane, ja u životu – na ulici, u bioskopu, u pozorištu, na pijaci, u gradskom prevozu – svuda gde se krećem, srećem mnogo više normalnog i dobrog, poštenog sveta. Tako da ne znam, možda ti botovi prave haos. Možda je fukare malo, ali je dobro organizovana? Možda smo mi ostali nesposobni? Nedovoljno edukovani za pristojan život?

Jedan od junaka vašeg romana je i pisac Aleksandar Tišma. Čini se da je Tišma pisac čije je delo danas skrajnuto. Zbog čega?

Ne mislim da je Tišma skrajnut. Ako jeste, onda danas nije ništa više skrajnut nego što je bio za života. Pre nekoliko godina “Akademska knjiga” iz Novog Sada se poduhvatila objavljivanja sabranih dela Aleksandra Tišme u dvadeset i sedam knjiga. Do sada je izašlo jedanaest. Trenutno se snima film po Tišminom romanu Vere i zavere. U pripremi je i mjuzikl Upotreba čoveka. Dakle, Tišma postoji. Velika literatura je uvek aktuelna. U svakom vremenu se čita i doživljava na svoj način. Jedna od tema kojima se Tišma u skoro svim svojim delima bavi jeste nasilje. Šta je sve u stanju čovek da uradi drugom čoveku, ali i samome sebi. Naša svakodnevica ispunjena je nasiljem: na ulici, u porodici, na poslu, u javnom prevozu. Tišma nije pisac koji nudi neku svoju istinu, niti je glasnogovornik kakve političke opcije. On nikome ne drži stranu, on se ne prilagođava, već pokušava da objektivno sagleda stvarnost. Tišma je književna gromada, ni prvi ni poslednji koji se izmaknuo čaršijskom mentalitetu. Da se ne lažemo, Tišmu su kao svetskog pisca otkrili Nemci.

U romanu pominjete antiratnu tribinu “Jugoslovenski lavirint” održanu 1995. u Kulturnom centru Tivoli u Gracu i skandal koji je tada izazvao Aleksandar Tišma. Kažete: “Simpozijum je na samom početku debate napustio profesor Aleksandar Flaker iz Zagreba u znak protesta zbog Tišmine izjave da je glavni motiv okupljanja svih učesnika dobar honorar. I publika je burno negodovala kada je novosadski pisac optužio medije na Zapadu za cinizam i licemerje sa kojim se odnose prema raspadu Jugoslavije, sve vreme pokušavajući da prikriju ratnu uniformu kostimom Majke Tereze.” Kako se danas sećate ovog događaja,možete li detaljnije da ga opišete?

To zbog čega sam imao potrebu da pišem Islednika, to je ista stvar koja je obeležila tribinu koju pominjete – lenjost uma i subverzija. Islednik je borba sa mojom sopstvenom, životnom, lenjošću uma, koja je rezultirala neselektivnim prihvatanjem činjenica serviranih od strane autoriteta roditelja. Isti princip je obeležio tribinu koju pominjete, gde je sve krenulo već utabanim putevima, na šta je Tišma odreagovao, pokušavajući da probudi uspavane mozgove u publici. Jer, lakše je verovati nego misliti, nego premeravati i donositi odluku; lakše je povinovati se nego preuzeti odgovornost donevši odluku. Ta ljudska osobina, ta slabost, ono je na čemu se zasniva manipulacija. Manipulacija u okviru porodice od strane dominantnog roditelja; u braku od strane partnera; u društvu od strane politike i medija. Globalna manipulacija u kojoj moćna sila broj jedan, trenutno bez adekvatnog protivnika, vodi kolo kako njoj odgovara. Što ovo društvo ni u kom slučaju ne oslobađa krivice zvane Štrpci, Ovčara, Sarajevo, Srebrenica… Niti druga društva oslobađa odgovornosti za njihove toponime. Ne smemo se umoriti od ponavljanja. E sad, hoćemo li se vaditi na to da Belgija nikada nije odgovarala za to što je sprovela najveći genocid za koji se zna u civilizovanom društvu? Jedino se ne zna koliko miliona crnaca je ubijeno u Kongu za vreme vladavine kralja Leopolda II. Šest, osam ili deset miliona? Ili na to da je Amerika dve atomske bombe bacila na civile; da nije prestala da ratuje i uništava civilizacije od Drugog svetskog rata na ovamo? Ne, ne možemo se vaditi na to.

Ne znam samo kako ovi sa krstovima oko vrata i na retrovizorima džipova, što se krste kad prođu pored crkve i nepomerivo drže do slave, kako oni uspevaju; kako sebi objašnjavaju svoju nesavest i odsustvo hrišćanske ljubavi za sve drugo i drugačije od njih samih. Biće da je to, ipak, nova rasa drugačijeg mentalnog sklopa, drugačijeg DNK, koja se promoviše i preko medija sa nacionalnom frekvencijom. Dakle, to ne može biti slučajno. To zaglupljivanje, veličanje prostaštva, ukratko, neumoran i kontinuiran rad na uništavanju svih vrednosti, na gušenju individue, na njenom ponižavanju, na satiranju subverzivne svesti osvešćenog građanina, to sigurno nije slučajno.

Koliko je ovaj događaj ilustrativan za kasnije sukobe i pitanje “suočavanja s prošlošću” i nasleđem devedesetih?

Previše ideologije a premalo znanja, to je karakteristika ovog prostora, i nije ni najmanje dobro polazište za bilo kakvo suočavanje. Znamo koliko su nacionalni mediji tome doprineli tokom rata. Nažalost, nismo uspeli da saznamo i zašto su to radili. Jer, lustracija nije sprovedena, a cilj lustracije nije obračun sa neistomišljenicima, već hvatanje i detektovanje raznih skrivenih veza i vezica, prikrivenih kombinacija, otkrivanje mreže interesa. Nisu to nikakvi nacionalni interesi, kako se zamagljeno, zamaskirano i nelustrirano godinama potura na verovanje naivnima. Jer koji to nacionalni interes leži u pljačkanju i rasturanju sopstvene zemlje, u razaranju osnovnih institucija društva – sudstva, pa školstva, pa zdravstva? Kakav je to nacionalni interes koji tera preko granice sve mlado što valja i što nešto zna? Da ne nabrajam ostale katastrofe koje je određena politika proizvela, a šta odsustvo lustracije nastavlja da produbljuje i pogoršava. Tek, nema valjda više spora oko toga da tu nije bilo nikakvog nacionalnog interesa, da je na delu interes kapitala, a kapital je uvek lični, nikad nije nacionalni, jer je exteritorijalan; on bira i menja zastavu isključivo u odnosu na poresku politiku. Da se ta priča ikada razotkrila, u čemu bi institucije društva morale da se angažuju – ali zato su i razorene korupcijom i negativnom selekcijom da se priča ne bi razotkrila – da se razotkrilo imenom i prezimenom ko je koji konac povukao, e tada bismo mogli da počnemo da artikulišemo strategiju nacionalnog suočavanja sa prošlošću. Pa bi onda, u jednom trenutku, i čuveni proces o kojem se ovih dana govori, takođe mogao da dođe na red. Ali, toliko je naše sudstvo skorašnjih ubistava, skorašnjih zločina preskočilo da je stvarno više nego smešno suditi procesu postratnog suđenja! Mislim, bilo bi smešno da nije jadno.

Za Aleksandra Tišmu u romanu ste napisali da je “optuživao medije na Zapadu za cinizam i licemerje sa kojima se odnose prema raspadu Jugoslavije, sve vreme pokušavajući da prikriju ratnu uniformu kostimom Majke Tereze“. To se može odnositi na još jednog velikog pisca koji je pisao o vašim knjigama, Petera Handkea. Šta mislite o njegovom angažmanu? I zašto su od trenutka kada je napisao Pravda za Srbiju 1996. njegove knjige prestale da se prevode i objavljuju u Srbiji, tek nedavno je SKZ objavio Juče na putu i Moravsku noć?

Objavljen je i Don Huan (Clio, 2006) Prisutan je Handke kao pisac, ali u našem regionu je neuporedivo više poznat kao svetsko ime koje je stalo na stranu Srbije. Međutim, njegova upotreba u javnosti nema veze sa njegovom literaturom. Oni koji ga slave kao srpsku majku u velikom broju ga ne čitaju. Možete li da zamislite Dodika kako čita Golmanov strah od penala?

Nemam nameru da branim Handkea. Misija umetnika je da bude subverzivan, da svojim javnim delovanjem probudi drugi glas. Umetnik živi u otklonu od horske deonice. Handke je postigao cilj. On nije iz hora konformista, koji ništa ne rizikujući, drže tercu svakoj zvaničnoj verziji. A zvanična verzija ne poznaje polutonove, zvanična verzija i postoji da bi problem rešavala crno-belom slikom. Handke se pobunio protiv crno-bele slike o Srbiji na Zapadu. Ali, zašto je u toj provokaciji otišao toliko daleko da prisustvuje Miloševićevoj sahrani, ja to ne mogu da razumem. U svakom slučaju tim činom se pokazao kao majstor provokacije, što će ga možda koštati Nobelove nagrade.

Druga je stvar što se našao u magnetnom polju Miloševićeve kamarile, i njenih naslednika, koji kao i svi političari ovog sveta pokušavaju da se okoriste. Ginter Gras je pred kraj života revidirao svoj stav, izjavivši da je bombardovanje Srbije – pa još mimo odluke UN – bilo velika greška. Za razliku od mnogih svetski slavnih imena, Handke se usudio da ukrsti koplja sa onima koji proizvode stvarnost. Zločini Miloševićevog režima se ne mogu negirati, međutim, scenografija koju su stvarali svetski mediji u službi moćnika i kapitala danas je vidljivija. Pa pogledajte ovaj cirkus sa Makedonijom. Nedostaje samo neka Bjanka Džeger da se slika sa onima koje će svetski mediji označiti kao dobre momke. Vrhunac licemerstva je da SAD upozorava na mogući novi haos na Balkanu. Oni, koji su glavni sponzori i proizvođači tog haosa. Dakle, nije samo Putin izvođač radova u našem regionu i šire.

Kako vam izgleda aktuelni sukob Zapada i Rusije, a kako pozicija Srbije koja se,kako je rekao državni sekretar SAD Džon Keri, nalazi “na liniji vatre” ovog sukoba?

Zašto mislite da bih ja imao nešto suvislo da kažem na tu temu? Nisam ni analitičar ni ekspert za rusku ili američku politiku. Ja sam pisac. Meni dan ne počinje skokom glavačke u naslovne strane novina. Tačnije, trudim se da tako ne bude. Who is fucking John Kerry? I kakvi se sve interesi – lokalni, regionalni i globalni – prelamaju u ovoj bauljajućoj državi Srbiji, prostoru nedefinisanih granica i suvereniteta? Pa ja nisam u stanju da dokučim zašto je prethodna vlada takorekuć poklonila NIS Rusima? Sigurno ne zato što pružaju zaštitu našim kontroverznim biznismenima i dinastiji Milošević? Zašto ova sadašnja vlada Arapima poklanja Beograd? Ali, ono što znam jeste da ovo naše podneblje pogoduje disciplini jurenja mehaničkog zeca. Čudo jedno koliko je to omiljen sport u Srbiji.

Danas Džon Keri, sutra neko drugi. Važno je samo da se narod nečim zabavlja, da mlatara i lupeta, da se anestezira svetskom politikom, aferama i skandalima domaćeg ološa svih kategorija, da mu negacija bude pogled na svet, da ne misli, da se ne suočava sa bedom u kojoj živi. I da sve tako bauljajući potroši radni vek, dobrim delom na birou i radeći na crno, da bi na kraju bio sproveden u ponižavajuću skupinu penzionera sa afričkim primanjima. To i jeste funkcija silnih tabloida, finansiranih od strane raznih službi, da manipulišu, da odvlače pažnju građana sa istinskih problema. I da svaku čestitu osobu koja ima autoritet u javnosti uvaljaju u blato. Uvek sam se pitao koji je to mentalni sklop ljudi kojima je posao da proizvode laži. Životinjski svet ne poznaje takve profile.

Dakle, pre Kerija, da pogledamo mi naše kerove. Ali, ne tako što ćemo samo kritikovati. Gađati vrapca sačmaricom. Već delovati. Pobuniti se. Biti dosledan u svemu što činimo. Široke su mogućnosti građanske neposlušnosti. Nije nemoguće da se kreatori podvale “Beograda na vodi” na kraju udave u vlastitom projektu.

I u Isledniku, kao i u prethodnim romanima, opisujete atmosferu i život koji su za nama, a koje su vreme i istorija nepovratno izmenili. Često se dešava da neko vreme zapamtimo očima literature, a ne istorije. Kako vi vidite ulogu literature?

Šta podrazumevate pod literaturom? Ovo more naslova koje svakodnevno izbacuje industrija zvana svetsko izdavaštvo? Pa svega je tu, i neka je, ali o kakvoj njihovoj zajedničkoj ulozi može biti govora? Sva se literatura beleži, samim tim ona svedoči, ali svedoči o bezbroj različitih svetova svojih autora. Šta će od toga da preživi trenutak koji je zabeležilo, to niko ne može da garantuje. Vreme je najmanje potkupljiv sudija.

Koliko je naša literatura prisutna na evropskoj sceni?

Ne postoji evropska scena; teško je govoriti i o nacionalnim scenama, jer na šta mislite – na medijsku, izdavačku ili čitalačku scenu određene sredine? Ja mogu da govorim o onim zemljama u kojima postoje moji prevodi, u čijim medijima se pojavljuju prikazi i kritike mojih knjiga i gde mi organizuju književne večeri i susrete sa publikom. Ali svuda je hiperinflacija na delu, svuda poplava literature namenjene za jednokratnu upotrebu, za čitanje na plaži, aerodromu ili u vozu; knjige čije naslove i sadržaj zaboravljate posle mesec, dva. Te tako vaše pitanje može da glasi i: koliko je naša literatura prisutna na našoj sceni? I šta je to “naša literatura”? Na nekom relevantnom spisku našlo bi se imena koliko prstiju na rukama, a sa druge strane ko bi uspeo da pobroji domaće naslove objavljene u jednoj kalendarskoj godini? I onda da tipuje šta će od toga svega postojati kroz deset, kroz pet godina? Gde je književna kritika koja bi trebalo da omogući čitaocu da se probije kroz prašumu naslova, da ga vrati sa stranputice puke zabave na put – po duh i dušu – korisnije literature? Kad poredite sa filmskom i pozorišnom kritikom, književna je u velikom blatu.

U kakvom kulturnom i političkom stanju je, po vašem mišljenu, eksjugoslovenski prostor?

Ne mogu da verujem da me to pitate! Pa ima li ikoga da mu to nije jasno?

Poniženi, umorni, siromašni… Odnosi se na one koji su imali sreću da ne budu izbačeni na ulicu, što iz kuća i stanova zbog tuđih finansijskih malverzacija, što iz fabrika u kojima su živote ostavili, a opet zbog tuđih finansijskih malverzacija. Svet koji poznajem je završio svoje. Generacija mog sina, generacije posle njega, oni će neki drugi svet stvoriti, ali kako će to izgledati, to mi ne možemo zamisliti.

Bili ste ambasador u Beču. Kako danas gledate na taj vaš angažman?

Danas na to gledam kao na vreme naivne vere. Svoje i opšte. Bila je to 2004. godina kada mi je ponuđeno mesto ambasadora u Austriji; još smo mnogo polagali u budućnost, u mogućnost epohalne promene nabolje i preko noći. Jeste da Đinđić više nije bio živ, ali tinjao je u nama i dalje zanos koji je on pokrenuo. No, i to je izgleda nepovratno prošlo. Potonulo u ovdašnje kaljuge. Ne, danas se ne bih prihvatio nikakvog angažmana u državnim institucijama, čak ni onog u kućnom savetu.

U čemu je danas pravi angažman pisca?

Njegov cilj je i danas, i uvek, da otkriva istinu. To može biti sasvim lična istina, ili sasvim široka, društvena, politička ili istorijska istina; muška ili ženska, staračka ili adolescentska, hetero ili gej, većinska ili manjinska, ali mora biti istina, mora biti subverzivna u odnosu na vladajuće, lako prihvatljivo i po pravilu lažljivo opšte mesto zajedničkog brčkanja u mlakom blatu. I nemoj da je neko otvorio vrata, da nas ne ubije promaja!

Ne bavim se više ničim
Osim što, svakoga jutra, satima
Ispijam kafu u nekom od lokalnih barova:
Jednostavno, volim gledati ljude kako se
Pojavljuju i nestaju u geometriji izloga,
Prateći ritam moje starosti.

Osjećaj, često prisutan u svima nama –
Da čovjek može da izbjegne smrt na duže ili kraće vrijeme –
Kod mene je povezan s mogućnošću
Da se ovaj grad zamisli isključivo
Kao mjesto u kojem je, jedne noći,
U ljeto 1946., prespavao Ivo Andrić.

Nisam ga nikada pitao, ali siguran sam da je Miljenko Jergović u nekom trenutku prestao brojati svoje knjige, i da se taj trenutak morao zbiti poodavno: napornije je voditi tu evidenciju nego napisati novu knjigu, rekao bi čovek, naročito onaj koji nije pokušao. Kako god, nakon mašala pozamašnog Roda, novi je Jergovićev naslov naizgled negde na suprotnom kraju skale, bar utoliko što je Levijeva tkaonica svile apartna, žanovski neodrediva kolekcija jezgrovitih zapisa, crtica – proznih ili stihovanih – sa voljnih i nevoljnih putovanja, reminiscencija na mrtve i davne ljude i događaje, na gradove kojih više nema u onom obliku u kojem su piscu, a možda i čitaocu, bili bliski i dragi i komforni poput razgaženih cipela, ili pak brevijar naizgled trivijalnih dnevnih događaja i susreta usred kojih zjapi luknja iz koje će izrasti nešto možda dobro, možda strašno, možda tek smešno ili znakovito, takođe i katalog brzinski ulovljenih snova, zapisanih dok su još tu, u pamćenju tek razbuđenog snevača, dok je ovaj još pomalo na Onoj strani, neprizemljen sasvim.

Ovi su zapisi nastajali uzgred u poslednjih nekoliko godina, vidi se to bilo da su nekako datirani ili ne. Ima u brojnim književnim opusima ovakvih knjiga, nekad su to opiljci ili restlovi, ono čemu nema niti može biti mesta u „centralnim“ piščevim knjigama; ima i ovde takvih. Ali pretežu, rekao bih, sasvim drukčiji, to jest, mini-romani, fleš-priče, mikropoeme: to nisu preostaci bilo čega, nego jezgre nečega što će se možda tek razviti, praslike iz kojih se započinje nešto što može izrasti u neke od onih knjiga koje se, jednom pročitane, nose svuda sa sobom, mada ih nema u koferu. Sasvim zaokruženi i sebi dovoljni u ovom obliku, ti zapisi opet nose potencijal čitavih tomova, bilo da se radi o nekrologu jednom susedskom mačoru, o jednome Alaču koji će poginuti pod točkovima uz magistralu kod Zaostroga a da će pisca zauvek mučiti nedoumica je li išao ili se vraćao, ili o bardu starije hrvatske književnosti Dritunu Kupeliću Orfelinu, za kojeg do sada niste čuli samo zato što je Jergović jednom usnio njegovo postojanje, i tek ga je sad pustio među ljude.

A u jednom zapisu sa puta u Finsku reći će pisac kako se najveće finske novine zovu Helsingin sanomat, pa će mu ta potonja reč zazvučati kao kakav aparat za proizvodnju i preradu snova, džuboks za snove. Tako je nekako i s ovom knjigom, i ona je jedan pokretni sanomat. Ako je san rad nesvesnog, književnost ga preoblikuje tako da nam budnima govori nešto što nam može biti važno, mada to nije bio naš san. To jest, jedini način da nas se tuđi snovi tiču jeste da postanu dobra književnost.

Jutarnji list 13. lipnja