Za Dobrišu Cesarića

Miloš Otović, učitelj iz Papa,
Na bijelcu će zasvagda ostati:
Takvog, u štali, najprvi je papa
Čuvao za dan kad se Isus vrati

Da na tom blistu, ne na oslu, jaše.
Miloševa se žena zvala Beba
I meni ime njezino bijaše
Ko u oblačju razgalina neba.

Jednom je majka – dan krsne slave –
Kazala da je Beba katolkinja.
Iz njenih usta, ta je riječ sinja
Značila da su takve žene prave.

I jošter pamtim da su čipke njene,
Sve, od tišine bile izvezene.

< 7. 7. 2O15> 

U prošlu subotu bio sam u pansionu Bob na jednom vjenčanju. Udavala se kćerka moje prijateljice. Sarajlije to znaju. Pansion Bob nalazi se u blizini groblja Vraca, blizu entitetske linije, na putu prema Trebeviću. Prije rata je najviše služio sretnicima i nesretnicima za skrivene ljubavi, za trčanja u zagrljaj voljenoj-om, najčešće u toku radnog vremena. U to vrijeme parkinzi pansiona su bili uvijek puni, a niti jednog gosta nije bilo u restoranu. Pansion Bob sam dobro upamtio. Jedan moj dobar prijatelj je sa atraktivnom prijateljicom u pansionu ostao blokiran. Desilo se to za vrijeme martovskih događanja, kada su dekorisane postrojbe oznakama koje asociraju na prošlost postavile barikade po gradskoj jezgri i prilazima gradu. Ne znam pojedinosti, kako je moj prijatelj probio barikade, kako se dočepao toplote doma. Znam da su ovu anegdotu svi pominjali kada bi ga sreli. Ono, eno blokiranog. Nažalost, puno raje, a i blokirani, nestali su iz ovog grada. Je li se blokirani snašao, je li mu libido splasnuo, ima li pansiona u okolini Toronta, trebali se tamo uopšte sakrivati, to zaista ne zna. Znam jedino da je pansion Bob nakon rata zbog teritorijalne pripadnosti Republici Srpskoj izgubio na svom značaju.

Na vjenčanju sam se zadržao od 14 do 24 sata. Živ čovjek sve izdrži. Bilo je i odlazaka u crkvu, srpskih zastava, civilnog vjenčanja, alkohola, kvalitetne hrane, glasne muzike, djevojaka neprimjerno obučenih koje su ozbiljnije žene olajavale. Ja nisam, meni je bilo lijepo gledati ih. Upoznao sam nekog čovjeka koji ima ženu 25 godina mlađu, starog svata, neke mlađe lokalne džuvegije koje su našli plodno tlo među ženama mog godišta. Bilo je fino, jedino mi je zasmetalo što dolazak mladenaca nije pratila instrumentalna glazba “Sarajevo ljubavi moja”, nego muzika iz pjesme “April u Beogradu”. Bit će, pansion Bob je veoma blizu mog grada, a tako daleko.

Gledano odavde, sa sjevera kontinenta,
Zemlju iz koje dolazim moguće je
Doživjeti jedino kao zbir svih mjesta
Na kojima nikada nisam bio.

Tako lako je povjerovati u obmanu
Da je ono što smatraš domovinom
Samo geografski prostor
U kojem se smjenjuju godišnja doba.

КЊИГЕ И ЉУДИ

Није мали број књига које су значајно утицале на мене. Најчешће се радило о помијешаном утицају, уз књиге су ишли и људи, бар један, понекад и мејсту гдје сам књигу пронашао и купио, или добио на поклон. Све је то дјеловало током читања да се књига у мојој свијести издигне изнад оних које су биле велика литература, али њихов директан утицај није био једнак овим издвојеним, које нису можда биле тако велика литература али су за мене биле значајни догађаји.

МЛАДЕН ОЉАЧА – МОЛИТВА ЗА МОЈУ БРАЋУ

Имао сам три брата стричевића, сва тројица учитељи, они послијератни, што свршише дужи учитељски курс и предадоше се до краја свом позиву, и још три брата стричевића, послијератне официре, који су степеницу по степеницу стигли до пуковничког чина, предајући своју душу вођи с чијим су се паролама до краја поистовјетили. Учитељи су ми били ближи, иако су сматрали да превише измишљам и додајем ономе што пишем о савремености, како су то они тумачили. Официри су сматрали да сам више социјалиста италијанског типа, Берлингверов човјек, него истински комуниста, а повремено су сматрали да би ме требало ухапсити јер то што сам пред њима причао може да говори само непријатељ социјализма. У вријеме посљедњег комунистичког вође, званог Слобо, један од њих, мени најближи и најдражи јер смо рођени у истој кући, напросто ме је истјеривао из куће због мог противљења новом Титу. Противник сваког култа личности, препознао сам у новом Титу карикатуру претходног Вође и то, бар ту, пред својим родом, говорио. Нису то прихватали. Нарочито не дио породице који је био избјегао из Сарајева, сматрали су да сам ја више крив него што је владар са Дедиња. Али, ово је ипак прича о једном од учитеља, Бранку, линости, илити јунаку, неких мојих прича, једином који је читао то што сам писао и дао ми све књиге које је својевремено био набавио покушавајући да заврши факултет, психологију, што му није полазило за руком пошто је већ био прескочио степеницу средње школе. У то вријеме студирао сам математику и бјесоумучно читао када да ћу на испите гдје се сва та литература тражи. Адлер, Познавање човека, Фројд, Увод у психоанализу, Јунг, Психолошки типови. Нудио сам се Бранку, а тако се звао мој нерођени брат, којег сам волио као рођеног, јер таквог нисам имао, да га испитујем, књигу по књигу, али он је то одбио покретом руке, није хтио да на то троши ријечи. Да ли је био изашао на неки испит, нисам знао, тек књиге су остале мени као најдражи поклон од њега. И још једна књига, о којој је у овом тексту, ријеч, Молитва за моју браћу, Младена Ољаче. Он је толико волио ту књигу да је ником није посуђивао, да би је на крају мени поклонио. Ти си писац, а Ољача је наш далеки род, с оне стране брда, треба да га знаш. Ово је одличан роман. Мислим да и ти можеш да напишеш нешто слично томе.

Отворио сам књигу насумице, прочитао прву реченицу на коју сам наишао: Иде она и носи сунце на раменима. Допало ми се то што сам прочитао. Зашто? Видио сам у њој Бранка, који је сјахао с бицикла, а према њему иде једна од оних дјевојака о којима ми је причао своје најљепеш приче. Зато он воли ту књигу, помислио сам. Ипак, за мене то није довољно да је сматрам добром. Треба ту још нешто.

Почео сам од прве стране, реченицу по реченицу, исповијест мртвог човјека. То је заиста ново код нас. Унутрашњи монолог. Не до краја проведен, али довољан да би се одмакао од бардова, бар двојице који су притискали цијелу генерацију послијератних писаца, Андрића и Ћопића. Крлежа је био некако изван овог поређења, до њега ћу стићи тек кроз есеје, али о томе на другом мјесту.

Политички комесар културе, Ољача се овом књигом показао као дисидент соцреализма. Нисам ништа знао о тој политичкој страни његове личности, до тога ћу доћи касније, нарочито послије његовог преласка у Сарајево, гдје ће заступати неке ставове који су се мало коме од књижевника свиђали. Напротив, као што су га игнорисали у Београду, овдје је дочекан с још већом игноранцијом, прво као неко послат одозго, онда као човјек који наизглед једног говори а друго пише. Дјелимично слично Давичу који је „побјегао“ из Београда и накратко се скрасио у Сарајеву, својим дјеловањем у новој средини више је одмогао својој литератури него што је помогао себи. Умјесто да остане тамо гдје се огласио и да потврди свој неоспорни дар, Ољача је постао поузнат реченицом: Ко једе ијекавски хљеб не може писати и говорити екавски. У то вријеме неколико стотина учитеља чистих екаваца радило је у б-х школама. Такава им се парола није могла свидјети. Уопште, све то комесарско дјеловање у култури, поготово у књижевности, већ је одударало од духа времена, постало анахронизам који партијски дјелатник не види и не осјећа.

Молитва за моју браћу је у години свога појављиавања био сигурно најбољи роман сх-х језика и заслуживао НИН-ову награду. Није је добио. Није могао, јер су тада у жирију били људи који су проводили управо политику из које је поникада и од које се касније није могао да одмакне Младен Ољача. Умјесто награде, слиједили су многи састанци на којима се он морао да брани како није дефетиста и не сумња у наш социјалистички пут. Добро, одговарали су му они изнад њега, одакле онда самоубиство главног јунака.

Попут оног пијетла што прерано кукрикне, па га домаћин спреми за ручак, тако је било с Ољачом, његов је јунак прерано одлучио да се убије. Као што је о њему Ољача прерано напиасо роман. Тек ће се касније та тема развијати, прво на филму, онда и у литератури. У бити, ријеч је о слободи човјека да располаже својим животом. Партија, као и црква, увијек сматра другачије – твоја слобода је ограничена, не оним што другима смета, него што партији смета. Зато је Ољачин роман, и на том плану, поред језика и новог стила, иновативан за своје вријеме а мени значајан јер сам видио да се и овдје, у овом језику, може писати другачије.

СТЕНДАЛ – О УМЕТНОСТИ И УМЕТНИЦИМА

МИЛАНКОВИЋ – КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

ПАСКАЛ – МИСЛИ

МОНТЕЊ – ОГЛЕДИ

ЧАСОПИС САВРЕМЕНИК, ГОДИНЕ 65-68.

(Књижара „Свјетлости“ у Маршала Тита, мјесто гдје су стизали часопис из цијеле Југославије.)

ПАРАНДОВСКИ – АЛХЕМИЈА РЕЧИ

HAMSUN – PAN

Ово треба да буде описаније књиге коју сам читао. Али, прво, како сам дошао до ње. Коју сам ја то књигу читао? Ону што је објављена у Загребу 1917. године, у Nakladi kr. zemaljske tiskare. u Zabavnoj biblioteci, koju Uredjuje dr. Nikola Andrić, Kolo VI, knjiga 66. Još na prvoj stranici piše da je ovu knjigu norveški napisao Knut Hamsun, a predgovor pod naslovom O „Panu“, Nina Vavra. Ona počinje rečenicom kakvu bi trebalo pisati na sličnim knjigama: Готово се сви критичари слажу у том, да је „Пан“ најљепше и умјетничии најсавршеније Хамсуново дјело.

На предлист, форзец, како смо то звали у шатампарији „Гласа“, написао сам поред имена, још : Сарајево, фебруар 1967. године, Купљено код Бућука у Антикварници.

Рекло би се да не треба даље писати ништа, овим горе је све речено. Али, није. Jer, ova njiga uticala je na mene više od srpsko-hrvatskih pisaca, kako klasika tako i savremenika.

Тек касније сазнаћу ко је Нина Вавра и вриједност ове књиге за мене ће неслућено порасти. Данас већ о њој написана је књига, али то неће повећати много њен значај у хрватској култури. У своје вријеме била је заиста славна. Потекла из Крижеваца, постала глумица, преводитељка са њемачког и чешког језика, имала је истанчан укус и постала дама којој су се дивили писци и значајни људи оног времена. Међу њима су били Крлежа и Војновић. нарочито би било значајно истражити тај однос Крлеже, у којем се мијеша љубав и нетрпељивост.

ЖИОНО – REGAIN

МИЛЕР – РАКОВА ОБРАТНИЦА

(Француско издање, Tropique du Cancer, Editions Denoel, Traduit par Paul Rivert, Preface de Henri Fluchere, u mom posjedu od 15.9.1971. godine, prilikom mog prvog posjeta Parizu, dati prevod predgovora)

KAMI – KUGA, LETO

SARTR – MUČNINA

Prepoznao sam se u njemu, Autodidaktu, Samouku. Nisam li slično odabirao knjige, tako da to i nije bilo odabiranje nego čitanje po redu, kako su bile složene na bibliotečkoj polici.

RILKE – PISMA MLADOM PJESNIKU

(Francusko izdanje, kada gdje, čitanje.)

JAN KOT – ŠEKSPIR NAŠ SAVREMENIK

ŠEKSPIR – CJELOKUPNO DJELO

MAN – ČAROBNI BREG

HESE – IGRA STAKLENIH PERLI

JURSENAR – HADRIJANOVI MEMOARI

U intervjuu koji je dala za Vox feminae, na posljednje pitanje sugovornice – Koje priznanje smatrate najvažnijim u karijeri? – Marija Braut odgovara: “Jednom će netko gledati moje još neobjavljene negative, koje ću dati muzejima i galerijama, i poželjet će ih razviti i postaviti izložbu. To će mi biti najveće priznanje.” Studeni je 2012, osamdeset tri su joj godine, svježe je pameti, poštapa se staračkim štapom, i nema više snage, a možda ni motiva, da radi onako kako je radila u prethodnih pedesetak godina. Kaže da joj je kći kupila malu digitalnu kameru, i da njome nasitno fotografira. Ali to nije to, ona je fotograf iz laboratorija, iz tamna komore. Unutra se stvaraju fotografije. Digitalna slika je nešto drugo: zaustavljeni trenutak viđene stvarnosti. A opet, digitalna fotografija je korak prema ostvarenju njezine opsesivne ideje o idealnom fotografiranju: kada bi oko bilo fotografski aparat, kaže Marija Braut, tada bi se jednim treptajem mogao snimiti svaki doista važan prizor. Ovako, dok podigneš kameru, prizora već nema, čarolija je nestala.

Njezine slike, one koje je snimala na film i sama ih razvijala, djeluju arhaično. To je Zagreb iz današnjih doba, ili otprije četrdesetak-pedeset godina, kada se rađao i rastao novi grad, na južnim obalama Save, ali sve na tim slikama izgleda kao da je snimljeno tridesetih, četrdesetih godina. Arhitektura ravnih crta i oštrih uglova, tamnih ploha u kojima se vidi sama suština mraka. Marija Braut fotografirala je mrak u haustoru, u prozoru, u sjenama zagrebačkih zgrada, onako kako su to već jako davno činili Đuro Janeković i njen veliki učitelj Tošo Dabac. Od živih fotografa tako je slikao još samo umjetnik i kroničar Višegrada, Alija Akšamija. Ali on je slikar bosanske provincije, a ona je slikarica Zagreba. Njihove fotografije djeluju arhaično jer su dovršavane i nadograđivane u tamnoj komori. Poslije se više nije tako radilo.

Marija Braut posljednja je portretistica Dubrovnika. Mnogi su prije nje taj grad slikali, i svojim ga slikama poopćavali. Lice Dubrovnika lice je iz modnog žurnala. Grad izgleda kao manekenka koja je već toliko puta fotografirana na modnoj pisti, da je ostala bez svoga prirodnog lica. Ona je stigla u Dubrovnik u neka sumorna doba, da fotografira rat i ratne posljedice. I kako to već biva, na njezinim se slikama prikazalo nešto što drugi nisu vidjeli, i što je izmicalo čovjekovu pogledu, filmskom kadru koji se razvija između dva treptaja oka. Rat je ogolio grad. To znamo, i već smo vidjeli. Ali takav, ogoljen, Dubrovnik Marije Braut kao da izlazi iz podsvijesti i iz sjećanja živih, i iz sjećanja mrtvih, koji su Stradunom prolazili mimo vremena i mimo svih ratova. Na nekoliko njezinih slika je Stradun pod kišom, usred zimske južine, rijetki prolaznici natkriljeni kišobranima, i nema izloga, nema otvorenih dućana, nema ničega, mimo postrojenih zaškurenih prozora. Na tim fotografijama nije vodila računa o kompoziciji, o skladu i simetriji. Snimila je kišu na Stradunu, kao da snima san i sjećanje. Nešto je hipnotičko na tih nekoliko kišnih fotografija Dubrovnika. Kao da se kiselina razlila po grafičkoj ploči, i razjeda sliku grada u sjećanju.

Ali Dubrovnik je samo izlet. Kao što je, desetak godina poslije, snimala New York. Pješačila je po tom beskrajnom gradu i slikala ga. Je li i to bila gubitnička gesta? Otputiti se iz dalekog, malog i bezimenog Zagreba da bi se za svoju dušu slikao New York? Marija Braut nastupala je kao gubitnik. To je bila cijeloga života, čak i onda kada su je – tražeći svoje kolektivne kulturne identitete – već preozbiljno shvaćali. Ali nije bila provincijalka, i nije kao provincijalka išla u New York. Istinski fotograf mora biti gubitnik. Promatrač koji ni u čemu ne sudjeluje, kojem ne pripada ništa od onoga što vidi.

Fotograf je po prirodi stvari tužan čovjek. Toliko toga vidi, a sve je uzalud. Marija Braut bila je žena s viškom biografije. Mnogo toga joj se dogodilo, a kada se u životu previše toga događa, mora biti velikih nesreća. Život nije film da sve to čovjek podnese. O njezinim nesrećama se pripovijedalo po Zagrebu i pisalo po tupavim ženskim magazinima. O tome bi se prolaznici došaptavali kada bi je sreli s druge strane ulice, na gornjem gradu ili na Ilici. Djelovala je pomalo sumanuto. To je bio način na koji se štitila od ljudi. Imala je lijepu, uspravnu figuru, i lice zamrznuto pred plač. Pušila je ulicom. Pogled na Mariju Braut bio je pogled na savršen fotografski prizor. Moglo ju se uhoditi i snimati.

Na jednoj od najčešće citiranih njezinih fotografija je mlada, sama u vjenčanici, kako žuri uz Gornji grad. Snimljena u rani popodnevni sat, u doba kratkih sjena i prejakog svjetla, u neka ranojesenja doba, ova slika udvaja reportažni realizam i čaroliju, san i magiju. Kako vrijeme prolazi, mijenjaju se mode i stari prizor, tako se čarolija razvija. Eh, kakav je nekada bio svijet! To se vidi na fotografijama Marije Braut, kao što se vidjelo na fotografijama Toše Dabca. A na zidu, kojemu se mlada primiče plakati su za “Međunarodni sajam cvijeća”. Sudeći po dizajnu i po obliku slova na plakatu, godina je sedamdeset i neka. Čovjek može jako dugo gledati u tu sliku.

Marija Braut je od Zagreba molila atelje. Rođena 1929. u Celju, došla je tu 1941, završila gimnaziju, upisala studij arhitekture i u Zagrebu provela cijeli život. Većinu slika tu je i snimila. Bila je portretist grada, premda je u tu ulogu nije uvela nijedna gradska služba, nijedna vlast. Svoju je sudbinu povezala sa sudbinom grada. Bila je robinja njegovih vizura, zatočenica svih zagrebačkih lica. I nisu joj dodijelili atelje. Zagreb, kažu, ima problema s prostorima koje bi prenamijenio u ateljee za svoje umjetnike.

Zadnjih je godina sređivala svoju arhivu. Namjeravala je sve to pokloniti muzejskim i galerijskim ustanovama. U nadi da će je jednom stići ono najveće priznanje, da će netko razviti njene nerazvijene filmove, vidjeti što je na njima i iza groba joj tako produžiti život.

Ovoga proljeća dok sam prelazio Dnjepar
U taksiju koji me od aerodroma Borispol
Vozio u Kijev do kvarta u kojem su nekad živjeli
Krimski Tatari i Židovi a koji zovu Tatarka
Mislio sam na Tina Ujevića koji sjedi u kafani Volga
U Sarajevu godine 1935. ili 1936. čuo sam
Kako prisutnima drži predavanje o Gautami Sidarti
Indijskoj filozofiji i značaju Vidovićeve škole
Za opismenjavanje naroda i činilo mi se
Da mu osjetim dah na licu vonja na kiselo vino
Na češnjak na bolesnu jetru i da će podivljati
Upitam li ga vjeruje li doista u ono što govori
Ljudima koji su mu platili vino. Toliko mi se živ
Činio Tin Ujević dok sam na njega mislio
Prelazeći Dnjepar ovoga proljeća. Na njega
Koji sjedi u kafani Volga i predavanje drži
Kao da je živ. Tako je snažna bila moja potreba
Da ne mislim na Dnjepar
Koji teče ispod mosta bujan i voden
Da ne zaplačem taksistu u ladi
Da mu ne pokvasim navlake
Za sjedala.

Fail, fail again, fail better. S. Beckett

*

Osjećam apokalipsu kako se poput crnog psa šulja svijetom. Gusti oblaci boje čelika pritišću zemlju. Žitko se blato cijedi, kiša pljušti neizbježno poput smrti, drveće koščatih, zgrčenih i golih grana propinje se očajnički uvis plašeći tako jato vrana i zatim vjetar, vjetar koji udara u pleksus i izbija zrak iz pluća, vjetar čiji se huk razlijeva i zgušnjava odražavajući sveopći rasap svijesti. U kavezu vlastite kože, sačinjeni od vremena i na milost mu prepušteni, trpimo postojanje nesposobni da shvatimo koliko je naša ljubav važnija, trajnija i veća i od nas samih i naših jadnih, banalnih, neponovljivih i jedinstvenih sudbina. Dano nam je određeno vrijeme da volimo. I ta je ljubav prava mjera našeg života. A potrošna beskonačnost, gomilanje nula, uplašena vječnost, pognuta leđa i preživljavanje, ropstvo u kojem suvremeni čovjek uživa jer odmalena isprebijan slikama i marketinškim porukama posjeduje moć koncentracije “čitave tri sekunde” a slobodu i ne poznaje jer nikada nikoga slobodnog nije upoznao – sve su ovo samo simptomi koji ukazuju na izgubljeno dostojanstvo, rasprodan dignitet, oduzetu nadu i izbljedjelu svijest o vlastitim, krvlju plaćenim i iz pohlepnih ralja manjine iščupanim pravima što u dvadesetom su stoljeću – nakon dva svjetska rata i milijuna mrtvih – napokon postali stvarnost uz pomoć svih predivnih i strašnih, jedinstvenih i nepononovlljivih urlika zarobljenih u ljudskoj magmi koja je užarena bubrila, gutala vrijeme i čekala svoj čas skladajući buduću melodiju svijeta, pjevušeći epohe i punktuirajući ritmom kojim umiremo potencijal što ga je krio trenutak u kojem bili smo živi. Poput pljeska Mavis Staple u izvedbi pjesme The Weight sa The Bandom tijekom koncerta The Last waltz.

Postoji na ovom planetu tajno društvo, toliko tajno da članovi međusobno jedan za drugoga ne znaju sve do eventualnog i slučajnog susreta kada u u tuđim očima ugledaju odraz vlastite samoće i dožive trenutnu povezanost sa osobom čiji je pogled njihovu samoću umnožio… Oni se prepoznaju po ranama, po ožiljcima, po gangrenoznom poniženju koje truje i ubija. Žrtva je njihova sudbina. I da, kažem vam, braćo i sestre, postoji elita povrijeđenih i odbačenih, aristokracija bespomoćnih i nemoćnih, bratstvo poniženih, žrtvovanih i poraženih bez kojih bi se os planeta odavno slomila. No, oni nas spašavaju jer bez njih društvo ili bolje reći oni koji krdom ljudskim vladaju i manipuliraju ne mogu da prežive. Rulji je uvijek potrebna žrtva, a ako postoje lovci, tada postoji i plijen i taj su plijen baš oni, a oni su uvijek – žrtve, utjelovljena patnja čija aureola, sačinjena od ljudskog dostojanstva što svaki njihov pokret pretvara u kadencu prigušenih vapaja, nježnih uzdisaja i nijemih molitvi, sjaji u tami i otkriva oči što tisućljećima piju patnju svijeta. I čim rulja skrivena u tami onog famoznog “mi” primijeti to svjetlo ono odmah postaje izazov čiji ih prkos razjaruje, izluđuje i na zločin goni, da bi završio ugašen poput pepela što prekriva zemlju.

Među nama se kreću – neosjetno poput sjenke – izbjegavajući umnažanje jada, a samim svojim postojanjem iskupljuju čovječanstvo poput onih 36 pravednika talmudskih što ne znajući na svojim plećima nose savjest čovječanstva. Ljudsko dostojanstvo. Molim vas – ne dirajte ga. Molim vas iako znam da molim uzalud.

No odavno smo prošli nevidljivu granicu i više nam povratka nema. Zaslijepljeni neprekidnim spektaklom što sjaji sa svih ekrana kojima je ispunjen svijet zaboravili smo na nemir, zaboravili strast, zaboravili smo suze kojima napajajamo stoljeća, zaboravili smo dobrotu i nesebičnost, zaboravili smo vlastite žrtve i opet su nas prevarili i opljačkali. Uz smiješak su nas zaveli i naveli da im na kraju još i platimo sve što su oteli, sve što su pohlepom uništili. Uvjerili su nas da smo samo nakupina gena koja bezumno želi da se obnovi u novoj nakupini gena. Uvjerili su nas da ne postoji društvo već samo individua i obitelj. Naučili su nas da je profit važniji od ljudskih života, uvjerili kako je pojedinac važniji nego zajednica, pretvorili u biološke robote, opravdali sebičnost kao logiku svijeta, demokraciju izjednačili sa kapitalizmom (koji je zapravo samo manifestacija pohlepe manjine i njene manipulacije većinom). U svijetu u kojem osamdeset i pet pojedinaca posjeduje jednako koliko i pola čovječanstva nitko se ne buni jer razmišljaju o novom jabuka-telefonu ili tenisicama nazvanim po grčkoj božici pobjede. Slušajući velikog Woody Guthrieja često pomislim kako je globalizacijom čitava planeta pretvorena u jedno od onih rudarskih naselja u kojem kompanija za koju rudari rade posjeduje njihove kuće, vlasnik je jedinog dućana u gradu te na kraju rudari svoju krvavo zarađenu plaću predaju natrag i još su dužni ljudima za koje rade, a sve kako bi kupili osnovne namirnice, otplatili kredit banci koja je u dogovoru ili u vlasništvu istih onih koji imaju i rudarsku korporaciju – sve to samo da bi i preživjeli kako bi se mogli opet vratiti pod zemlju – da im čađa prekrije pluća, da dobiju rak i umru gledajući svog sina kako ide istim, njihovim putem. I tako svaki mjesec iznova. Nadam se globalnom Ludlowu, ali sa drugačijim ishodom. Volio bih doživjeti da se čovječanstvo – uz pomoć proklete špijunske i prokleto korisne internetske povezanosti kao fizičke i virtualne manifestacije i aberacije Jungove ideje “kolektivnog nesvjesnog” – oslobodi propagande kojom ga, iznova i iznova uvjeravaju kako među ljudima postoji samo jedna razlika: ona između “pobjednika” i “gubitnika”; kako je svaki čovjek sam i rođen sebičan. No, ljudi uprkos svim reklamama nesvjesno pokazuju zajedničku svijest i zajedničko nesvjesno. Mislim da ne bih mogao živjeti kada bi nestalo ono malo svjetla, kada bih prestao vjerovati da su ljudi inherentno dobri. Radi se o jednom od posljednjih uporišta nade.

Ponekad – i to vrlo rijetko – usudim se zamisliti trenutak kada bismo svi odjednom postali “normalni” i kada bi se sjetili da je rješenje mnogih socijalnih problema davanje onoga što nam nije neophodno onima kojima je potrebno. Ljubav je nesebično osjećanje – jednosmjerna ulica. Ne možeš posjedovati one koje voliš i dok to ne shvatiš nećeš upoznati što ljubav zapravo jest. A nesebičnost ili vjernost, kao i svaka druga vrlina, vrijedna je jedino kada je instinktivna kao što je san vjeran sklopljenim očima.

Zaboravili smo da sreća ostvarena u korist tuđe štete nikakva sreća nije, zaboravili smo “ubuntu”, zaboravili smo da “ja jesam jer mi jesmo”, zaboravili smo da se ljudsko biće postaje kroz naš odnos prema drugim ljudskim bićima, prema životinjama, biljkama, prema planeti koja prijeti da nas poput onog crnog psa punog buha napokon nehajno strese sa svojih leđa. Zaboravili smo da svijet nije sačinjen od atoma već od priča odnosno mitova, zajedničkih uspavanki koje umorno čovječanstvo samo sebi pjeva iščekujući zasluženi san. I sada začuđeni zurimo u bezdan iako smo u njega već odavno pali.

Kroz povijest kršćanskog svijeta gotovo je svaka generacija iščekivala i bila uvjerena da posjeduje ekskluzivno pravo na smak svijeta, ukazanje sina božjeg i posljednji sud – i svaka je generacija, puna ufanja i poniznosti, bila u krivu. Čovječanstvo koje je izronilo iz krvave kupke 20. stoljeća na apokalipsu i ne pomišlja iako joj je bliža nego što su sve dosadašnje generacije, paralizirane strahom i vjerom – ikad bile. A sada – sada kada su znakovi sve jasniji, a dahtanje crne đukele sve glasnije, ljudi okreću glavu i bulje u ekrane što im ispijaju dušu kao što ekran po kojem poput buba plaze ova slova ispijaju moju.

I što je najgore čovjek je nesvjestan kako su apokalipsa i crni pas pun buha već popišali planetu. Sudnji je dan prošao i sada ga živimo u vječnom sutra. Strah koji osjećamo u kostima postao je udaljeni eho odavno zaboravljenih truba samo što nema Krista, nema lijeve i desne strane, nema pakla i nema raja jer ono što paklom zamišljamo već je poput sjene prekrilo zemlju i ušlo u svakoga od nas. Pakao to smo – mi.

Osjećam apokalipsu u kostima. Utjelovljenje sam granice između katastrofe i mogućnosti katastrofe suspendiran u vazduhu kao Celanovi grobovi. Pakao to smo – mi. Svijet, civilizacija, čovječanstvo – beznađe. Nušine su oči moj jedini svemir, njezin dah zrak koji udišem, njenom krvlju teku sve moje misli, osjećaji i nade. I ostavljam ovaj teret bogu u kojeg ne vjerujem i nastavljam da živim u kavezu od vlastite kože.

p.s. Korporacije nemaju unučad, ne osjećaju, ne suosjećaju, nisu usamljene niti dijele svijest čovječanstva, ne osjećaju puls svijeta, tihi šapat živog svijeta u svim infitezimalnim i veličantvenim manifestacijama. Korporacija ne razumije zašto je ruža bez – zašto; ne razumije zvjezdano nebo; ne osjeća divljenje i strah što ga živa bića – od bakterije do čovjeka, od 7000 godina starog norveškog bora do životnog treptaja noćnog leptira – u svijetu/pred svijetom osjećaju. Korporacije ne razmišljaju u minutama, satima, godinama, porodima i sprovodima… ne, one razmišljaju u kvartalima i jedini im je cilj povećanje profita. Korporacije u sebi nose apokalipsu. Kapitalizam u sebi nosi apokalipsu. Čovječanstvo – zaslijepljeno društvom spektakla kakvog bi se i sam De Bord uplašio – poput zombija konzumerističkog mrtvo živi iako je apokalipsa već odavno ovdje i otada ju ponavljamo u vječnom danas jer je armagedon već desetljećima dio – čovječanstva.

Dječak se sagnuo i čupa čvrste i zelene cime krumpira s kojih onda otresa zlatice i zemlju skorenu na plodovima, čupa te crvene gromade i baca ih na šatorsko krilo položeno u samu vertikalu prema suncu, na sredini njive. Poslije, rukama kopa po onom mjestu gdje je povukao taj grm. U vrućoj zemlji napipava još pokoji plod, nježno ga poduhvaća svojim vrućim dlanom, to je, ovako, bez nebeskog okoliša, bez zelenila, bez onog što raste iz njega u visinu i u onaj oku jasniji prostor, trenutak ugodnog sljepila. Pipkajući pod zemljom; oblina kože, toplina traganja za pobunjenim, snažnim plodom koji je svoju pupčanu vrpcu u odsudnom trenutku pokidao i sad leži u zemlji kao komadić amfore, dio naušnice, oblina trajanja.

Nedugo zatim, dječak sjedi u sobi i pokušava napisati pjesmu. Ima snažnu potrebu, nagnuo se preko stola i skoro ga slomio svojom težinom. Ali, pjesma ne dolazi, on prema tom traganju pruža svoje vruće dlanove, saginje se i prigiba, on iz stola čupa svoje zelene i žilave misli ne bi li s njih uzletjela kakva zlatica, teška buba s očajem na vrelim krilima.

KUM VEJO

Kum Vejo je poludio u osamdesetoj, dvadeset godina nakon smrti kuma Dušanke, sam i napušten. Našli su ga sredinom januara, golog, pored nezapaljene peći, ukočenog i crnog, u položaju nekog tko se grije na vatru, ispruženih ruku i dlanova. Oko kuće bilo je metar i pol snijega. Posljednji put u selu su ga vidjeli u novembru, rekao im je – sve bih vas zapalio da se ne bojim vatre.

GERILNOST VODE

Sav naš znoj u pozorištu, Radenko, vrijedio je usoljenja kostimske košulje sušene na vjetarnjem zvuku, toliko slijepom od starosti, da se zavukao u škripu odvaljene karniše.

KĆER U ŽIRIJU

Ona je u žiriju publike, ima majicu s Micky Mausom, kaže da se zove Zehra, i dugo govori nakon zeničke predstave po tekstu Mate Matišića SINOVI UMIRU PRVI. Nisu joj još našli u ratu ubijenog oca, ona osuđuje i temu prodaje i trgovanja kostima i tijelima, i tekst, i Matišića, i kaže da ih sve skupa treba da je sram. “Dosta je kostiju, ne volim krvave šekspirijanske krajeve. Ja sam za komediju pa čak ako babu i ne nađu nikada.”

DONORI

Foto desetgodišnjaka, nasmijanih, za Facebook, nakon doniranja kose za perike oboljelima od raka, nakon teških terapija. Ciklinim sokom prokisne zimnica, ohrabrena ružom u vazi.

SMOKVA

TV Nacional Geografic Wild – emisija o šimpanzama na nekom pacifičkom otoku. Dvije skupine, svaka na svojem teritoriju. Ali, jedni postaju uljezi i penju se na razrođenu smokvu, tešku od plodova ali na tuđoj zemlji. Druga skupina opkoljava tiho uljeze i počinje pokolj. Najmlađeg od uhvaćenih uljeza raskomadaju i – pojedu.

Onda mirno jedu smokve.

Pitomo gledaju u postavljene kamere i smiju se. Pomisliš da ne znaju da su snimljeni.

Svici su tvrdokrilci, čak i kada nose meke fenjere.

IGRE U JAJCU

Desetine napuštenih pasa lutalica, uređen park uz Plivu i vodopad. Na malom glavnom trgu dva Indijanca s gitarama pjevaju. Iza je kineska prodavaonica i dječak, Kinez, gleda Indijance. U Jajcu.

Pored je tabla – grad je oslobodila nekagardijska. Trojica staraca s ahmedijama na glavama čuče uz ogradu džamije na trgu.

Traje motociklijada i motoristi bi da prođu centrom, prijeko trga, ali prolaze djevojčice umotanih glava, prijeko ulice ulaze u dvorište džamije i prometni policajac im, dakako, daje prednost.

Njemački turist me pita, noseći ogroman fotoaparat – znam li gdje je ovdje bio Tito?

Bio sam u Jajcu Boris Davidovič, Radenko isljednik Fedjukin, bio sam ovdje Raskoljnikov, Radenko Porfirij Petrovič.

Ovim je dokom šetao i Đilas i Lola, jedno jutro pred smrt.

Tu su kazališne Igre.

Između bajkera, umotanih curica, dječaka Kineza, Indijanaca s gitarom, njemačkih turista i zapišanih partizanskih spomenika.