1.

Šimunićevo skandiranje
Nacističkog pozdrava
Na stadionu
Davor Šuker
Nazvao je
Krivim parkiranjem.

2.

Ante je Kulušić
Dokazao da je
Šimunićev pozdrav
Za dom spremni
Zapravo refren
Operne arije.

3.

Maloljetni splitski delinkvent
Biva uhvaćen na djelu
Dok na zidu školskog zahoda
Flomasterom crta
Kukasti križ.
Stroga učiteljica, nakon što mu
Očita bukvicu, za kaznu
Naređuje
Malome nesretniku
Da u bilježnici
Do iznemoglosti
Ispisuje
Slova U.

*

P. S.

Ove činjenice,
Koje sam prepisao
Sa interneta,
Same po sebi su
Čista poezija,
Ustaška, doduše,
Ali poezija,
I to poezija radi poezije,
Stoga svaki pokušaj
Da ih urimujem,
Bio bi čista obijest,
Kako bi rekao
Bertold
Breht. 

Pisac Filip David, čija knjiga je proglašena najboljom za 2015. godinu u mreži javnih biblioteka, doživeo je 26. februara u Narodnoj biblioteci neprijatno iznenađenje. Kada je izašao za govornicu, ugledao je u sali, u prvom redu, predsednika republike. Istovremeno, ugledao je i građanina Tomislava Nikolića koji sedi na istom mestu na kojem sedi i predsednik republike. Kao i svaki lojalni građanin, Filip David izrazio je poštovanje prema instituciji predsednika republike, ali ne i prema licu koje tu instituciju predstavlja. S tim licem, objasnio je krajnje uljudno F. David, od devedesetih godina prošloga veka ne deli političke i moralne nazore. Na to je, kako prenosi Danas, T. Nikolić odvratio (u vidu saopštenja za javnost), da za piščev gest nisu bili potrebni ni hrabrost ni vaspitanje. Ovom se prigodom, kao i obično, istakao ministar kulture utvrđujući (na naučnoj osnovi? na osnovu umjetničke intuicije? posle duboke meditacije?) da je “neprimereno mešati politiku i kulturu, jer je kultura jedino polje u kome politika ne treba da postoji” (Politika, 27. 2, str. 1).

Idemo redom. Kao prvo Filip je David krajnje uljudan čovek i samo zahvaljujući svom vaspitanju nije napustio salu u kojoj se njegovo telo, bez njegove volje i znanja, zateklo zajedno s telom T. Nikolića. Našavši se u neprijatnoj situaciji, David je demonstrirao šta znači javna odgovornost, pa, ako hoćete, i građanska hrabrost. Da podsetimo: građanin Nikolić Tomislav aktivno je učestvovao u poduhvatima paradržavnog kartela Slobodana Miloševića (zajedno s A. Vučićem, M. Gojković, A. Vulinom, I. Dačićem) i to se, osim temeljnim zaboravom, ni na koji način ne može izbrisati. Kako se rečena lica nisu zamarala bespotrebnim zadržavanjem na sopstvenoj prošlosti (možda su malo bili prenaglili, ali, bože moj, ljudski je grešiti), na nama je da ih podsećamo na taj gnusni period iz njihovih života. Što je F. David i uradio. Nisu, naime, u to odvratno vreme bili baš deca koja ne znaju šta rade, niti ih je na kaškanje u sengrupu iko primorao. Naprotiv. Sami su se, radosno, bućnuli u kloaku, pa se sad s tim jezivim periodom u svojim životima imaju nositi kako znaju i umeju. (Ne primećuje se, naime, da su se nešto potresli.) U istom tom periodu Filip je David, kao častan čovek, bio upravo na najsuprotnijoj mogućoj poziciji od njihove. On, naime, za razliku od Nikolić Tomislava, nije imao nikakavog, ama baš nikakvog razumevanja za zločine, razbojništva, pljačku, za razaranje sopstvene zemlje i zemalja u okruženju. Imao je, dakle, F. David samo dve mogućnosti tog februarskog petka u Narodnoj biblioteci: da postupi kako je postupio, ili da izađe iz sale. Bilo šta drugo – da se pretvara kako Nikolić ne postoji – bilo bi ritualno pokopavanje njegove političke, građanske egzistencije. Reagovao je David kao odgovoran i hrabar građanin. Nije se dao zastrašiti prisustvom političkog autoriteta, niti se odao licemernom zaklanjanju iza nesporne činjenice da je predsednik republike političar s najjačim demokratskim legitimitetom u zemlji. Slobodan i hrabar građanin, lojalan svojoj zemlji (pod nužnim uslovom da je i zemlja lojalna njemu, što u vučićevsko-nikolićevskoj Srbiji, dodajmo, nije slučaj), ne samo da treba, nego i mora da govori javno, sve i da se visokim i manje visokim državnim funkcionerima to uopšte ne dopada. Na ovom mestu na scenu iskoračuje ministar kulture.

Zaista je zapanjujuće u kojoj meri ministar Ivan Tasovac nezaustavljivo sa sebe spira svaki trag integriteta i pretvara se u slugu pokornog, jednog, s gledišta demokratije i javnog interesa, ekstremno problematičnog režima. Očigledmo je da Tasovac svoju ulogu razume kao učestvovanje u zajedničkom poduhvatu, pa ako igraš timski, onda ne možeš baš da se ističeš kao Mesi (ako već nisi Mesi). Ali, pobogu, čemu višak pokreta? Zašto barem nije otćutao kad i on savršeno dobro zna šta je Nikolić bio (bio?), pa nek’ se gos’n predsednik izvoli vaditi sam. Ali ne, mora čovek da progovori. Tasovac, to jest. Reći, naime, da je “kultura jedino polje u kojem politika ne treba da postoji”, nije dostojno čoveka koji u tolikoj meri, i to kao političar, učestvuje u javnosti. Zašto je, uostalom, Nikolić, koji nije čuven po svojim kulturalnim dostignućima, došao kog đavola u biblioteku, ako kultura nema veze s politikom (i obratno)? Da uzme knjigu? Da se, usled čitalačkog neizdrža, raspita da li je biblioteka već pribavila drugi tom romana Karla Uvea Knausgora, pa da ga, koristeći politički položaj, uzme preko reda? (Bilo bi mu oprošteno.) Niti je kultura, naprosto, oblast s očima onkraj svakog zla, niti je politika delatnost kojom se bave samo manijaci. Od Platona do Fukoa i Ransijera kao suza je jasno da kultura i politika padaju u jedno. Politika se legitimiše kulturom, kultura oblikuje politiku. Kulturan političar nije, naprosto, onaj koji ume da drži nož i viljušku, već onaj koji je u stanju da prati tokove sopstvene kulture, a ne da nam natura nekakvog Konstantina cara koji sa srpskom kulturom ima veze koliko i morska iguana s Galapagosa (amblyrhynchus cristatus). Kulturalna politika uvek vodi računa o kontekstu. Ako političari imaju ikakvu predstavu o kulturi, to jest.

Ovom otvorenom parafrazom Borhesovog Priručnika fantastične zoologije hteo bih, s jedne strane, da naglasim sopstvenu neumešnost u lavirintima politike, gde sam upadao bez namere i sa priličnim posledicama, a sa druge, na brojne groteskne situacije iz političke pragme sa kojima sam se suočavao kroz ceo svoj dosadašnji život.

Još od detinjsta bio sam, možda i zbog neprijatnog porodičnog iskustva, upozoravan od svojih dedova o dvoličnosti politike.

Prvi deda: – Prepiru se, hirurg i političar, ko od njih dvojice ima stariju profesiju. Hirurg samouvereno izjavljuje: “Da nije bilo mog zanata, Eva ne bi mogla da bude stvorena od Adamovog rebra.” A političar mu odgovori pitanjem: “Kaži ti meni, šta je bilo pre Adama i Eve? I još ranije, pre nego što je nastao svet?”. “Kako šta? Pa, haos, zna se”. “E, haos smo stvorili mi, političari”.

Živo se sećam i reči drugog dede: – Politikom i malim zemljama vladaju velike zemlje. Tamo su veliki diktatori. A u malim zemljama, kakva je naša, nastaju mali diktatori. I jedni i drugi, kada su na vrhu, misle da sve mogu, dok ne završe kao spomenik ili u apsu. Ili nestanu netragom. Ali, i posle njih, velike zemlje ostaju velike, a male ostaju male.

Priznajem, onda ih baš nisam razumeo. Bio sam Titov pionir i nisam mogao da shvatim da neko, pa makar bio i moj deda, može da kaže kako naša zemlja nije najmoćnija i najpravednija država na svetu. Sa godinama, dešavanja u vezi sa problematičnom ulogom koju je politika odigrala u hronici moje porodice postajala su mi jasnija, ali povodom prvog incidenta koji mi se desio sedamdesetih godina prošlog veka, kao studentu komparativne književnosti u Beogradu, politička pozadina ostala mi je prilično nejasna. Beogradska katedra za komparativu imala je veliki ugled u ondašnjoj Jugoslaviji, a ja dovoljno ambiciozan brucoš, redovan na predavanjima, sa priličnim predznanjem zahvaljujući kućnoj biblioteci i ranootkrivenoj ljubavi za čitanje.

Čini mi se da se to što sam se tako brzo, samo posle jedne godine, preobrazio od pristojnog studenta u neposlušnog i buntovnog mladića desilo zbog spoja nekoh vrlo privatnih i nekih opštevažnih dešavanja koje su se odigravale oko mene. S početka sedamdesetih, beogradska scena nudila je neponovljiva iskustva. Više nisam bio zainteresovan za visoke ocene na ispitima, već za duge, nepresušne diskusije, planiranje tekstova za novi broj časopisa i muzičke probe po podrumima.

Tako sav obuzet uzbuđenjem oko svakodnevnih dešavanja, sigurno sam delovao izmenjen u očima studenata comparative, pa i za neke profesore, mada mislim da su takvu promenu većina prihvatila sa simpatijom, jer sam na predavanjima, osobito petkom na časovima opšteg seminara, kada smo se sakupljali svi bivši i sadašnji studenti sa profesorima zajedno, nastupao mnogo smelije. Tada sam bio “zapaljen“ Kalvinom, Kortasarom, Nabokovim… danonoćno nisam mogao da se odlepim od njihovih knjiga i naravno, one su bile glavne teme mojih vatrenih diskusija. Danas, prepročitavajući ih, nalazim im slaba, ponekad čak i dosadna mesta, i svestan sam, posle dugog čitalačkog iskustva, da klasici kao Servantes, Tolstoj, Džojs, kad-tad nalaze svoje pravo vodeće mesto. Ali, u ono vreme, kao što sam bio ubeđen da je rokenrol najotkačenija muzika, tako sam verovao da postmoderna književnost otvara neslućene mogućnosti.

Asistentu V. J. očigledno je smetalo moje novo ponašanje. A moram da priznam da se i meni taj čovek nije baš sviđao. Držao je vežbe iz predmeta “Drevne književnosti”, kod starog, među nama omiljenog profesora, prema kome se V. J. odnosio kao tipičan poltron. Gledali smo kako se pred njim ljigavi, udvara kao lik iz nemih filmova. Neko bi rekao da takvo ponizno ponašanje dolazi zbog naglašenog poštovanja prema starijem profesoru i njegovom znanju. Ali meni je to izgledalo prenaglašeno, čak karikirano. S druge strane pak, sasvim suprotno njegovoj poniznosti prema profesoru, odnos prema nama, studentima, bio je podcenjivački, ironičan. Njegove, inače stručno dobro vođene vežbe, bile su “filovane” podsmehom i uvredama čime je neprestano isticao svoju nadređenu poziciju. Neki od studenata su se bojali (u čemu je on naročito uživao), neke je nervirao (što ga je podsticalo da ih još više nervira), a kod studentkinja je najčešće izazivao simpatije (dosad nisam spomenuo, bio je zgodan, stasit muškarac).

U tom incident, imao sam malu, početnu krivicu. Zakasnio sam na čas! Kao i uvek, zaglavio sam na probi u podrumu u zgradi “Proleterskih brigada” (sada “Krunskoj”). Ah, kakvi su to bili sati koji su leteli kao minuti! Tako sam, navrat nanos, dotrčao do učionice na drugom spratu. Vežba kod V. J. već je bila u toku petnaesetak minuta. V. J. je taman dočekao da me potkači: – Ovaj Prokopiev po svom običaju je sav zatrčan. Ali je promašio zgradu.

Nekoliko njegovih obožavateljki iz prvog reda su se zakikotale, što je bio dobar podstrek V. J.-u da produži sa podsmevanjem: – Tražio ulaz, oznojio se jadan (zaista sam bio sav mokar od znoja), ali nije mogao da se seti gde je krenuo – prema fakultetu ili kafani?

Koleginice su pucale od smeha, a V. J. je pobednički finiširao: – E pa, Prokopiev, fajront. Otvaramo za dva dana, i to tačno u jedanaest, zapamtite – u jedanaest sati!

Prosto rečeno, izbacio me je sa časa!

Možete zamisliti kako sam se osećao, izbačen, ponižen, ismejan i uvređen, napolju pred zatvorenim vratima učionice. Vrlo neprijatno.

A i besno! – podsetite se kakva buntovna previranja su se kovitlala u mojoj duši. I koliko me je tada pogodili podsmevanje V. J.

Otrčao sam do prvog kioska u Takovskoj i kupio plastični pištolj na vodu. Onda sam ga napunio i ponovo popeo pred slušaonicu gde je V. J. držao čas. Čekao sam ga da izađe na pauzi između predavanja, pa da dobije svoju, kako sam tada bio ubeđen, zasluženu kaznu.

U jednoj epizodi iz moje duže proze “Ona voli Čehova” glavni junak prska asistenta, što se u stvarnosti nije dogodilo, iako sam celo vreme držao u ruci napunjen vodeni pištolj. Kada su se vrata učionice najzad otvorila i pojavio omrznuti lik, instinktivno sam pošao ka njemu. Ali, iako sam u glavi imao spreman scenario za “veliko štrc”, u tim trenucima sam zaboravio da mislim (i da gledam ispred sebe), požurio prema iznenađenom V. J. i pritisnuo ga uz vrata, na samom pragu.

I tako, posle toga, bez obzira što ga nisam isprskao, dali su me na disciplinsku na fakultetu i bio sam pred isključenjem. Zahvaljujući zalaganju profesorke Nane Bogdanović (sestre poznatog arhitekte Bogdana Bogdanovića), a najviše starog profesora, posle usmenog i pismenog izvinjenja nekako sam uspeo da se spasem.

Profesor me je pozvao u svoj kabinet. – Mnogo vam hvala, profesore. Mnogo ste mi pomogli – zahvalio sam mu se.

– U redu. Bilo mi je drago da ti pomognem – a zatim vidno opušten dodade: – Ali nemoj sebi da praviš političku senku bez potrebe.

Znao sam za njega da potiče iz ugledne građanske porodice Đurić, koja je u prošlosti (a i budućnosti) imala neslaganja sa vlastodržačkom politikom. Ali me je ipak začudila njegova primedba. Bio sam ubeđen da je incident sa V. J. sasvim lične prirode i da nema veze sa politikom.

Ispalo je da je stari profesor bio u pravu. Nekoliko godina kasnije, zaposlio sam se u kulturnoj redakciji tek formiranog III programa Radio-Skopja. Na početku, sve mi je izgledalo obećavajuće: saradnici koji su sa iskrenim entuzijazmom radili na emisijama, dobra atmosfera u studijima u kojima su se te emisije snimale, da bi se potom najbolje štampale u časopisu koji je bio tražen i čitan. Prvih meseci po zapošljavanju bio sam jedan od najagilnijih u redakciji.

I tada, ponovo mi se isprečio jedan čovek. Kao i u prethodnom slučaju sa V. J., ovaj je bio u nadređenom položaju u odnosu na mene. Direktor III programa.

Među zaposlenim, imao je nadimak “Pinoče“. Sada mislim da je to bio nepravedan nadimak, jer je u ono vreme bio možda najinventivniji rukovodilac u Radio-Televiziji. Pod njegovom upravom, III program je cvetao brzo kao cvetovi empatije. Naravno, ubijali smo se od posla, ali sa zadovoljstvom.

Ali, direktor je imao potrebu da kao jastreb sve nadgleda, da zapoveda i da kažnjava one za koje je on sam mislio da greše, te mu je otuda nadimak baš odgovarao. Da ne otežem, slično kao sa V. J., došlo je do uzajamnog sudara, to žestokog, i ja sam nastradao.

Zajedno sa otkazom, dobio sam pride plavi koverat sa obaveštenjem da se za dva dana obavezno pojavim u 11.30 u toj i toj policijskoj stanici, na “informativni razgovor”.

Kao i u slučaju sa V. J., ponovo sam se našao pred komisijom, ali je ova bila opasnija od prethodne: umesto profesora bila je sastavljena od osobe A., osobe B. i inspektora milicije.

Ubacili su me u jednu tamnu prostoriju (možda mi se učinila takvom jer sam bio prilično uplašen) i razgovor je započeo.

– Znaš li zašto si ovde? – pitala je osoba A.

Ćutao sam. U sobi nisam čuo nikakav zvuk sem mog brzog disanja.

Osoba A. se nagnula ka meni: – Zbog tvog anarholiberalističkog ponašanja.

Anarholiberalizam, to je onda bila veoma opasna etiketa. Osetio sam se tako bespomoćno.

– Došli smo do saznanja da si ti još na fakultetu u Beogradu projavljivao antidržavne stavove – nadoveza se osoba B. Glas mu je bio nešto mekši nego kod osobe A.

Pokušao sam da odbacim odjednom nadošlu napetost u mom i tako napetom telu, ali bez uspeha: – Ali, to je bilo tako davno… I nije imalo nikakvu političku konotaciju.

Čini se da ih reč “konotacija ” za časak zbunila: – Da li si ti svestan sine u kakvu si se kašu zaglibio – produžila je mekim glasom osoba B.

– Ne… – odgovorio sam nesigurno (i iskreno).

– Istinu! Govori istinu! – presekao me je inspektor: – Bio si bre pred isključenjem sa fakulteta!

Tada sam se setio upozorenja starog profesora o “političkoj senci”.

U milicijskoj stanici su me držali celo popodne. Kad sam izašao napolje, već je pao mrak. Počinje, pomislio sam tada, najteži period u mom životu. Bio sam siguran da su mi prišili etiketu “nepodoban kadar” i da više neću moći da nađem posao.

Problemi oko mog otkaza su se odužili, popraćeni nizom pritisaka i povremenih poniženja. Trudio sam se, koliko sam mogao, da ih ne prenesem u kuću – moja žena je bila pri kraju prve trudnoće, a otac daleko u Sadamovom Iraku, gradeći važne objekte od kojih će većina biti uništena amerikanskim bombama u vreme iračkog rata. Krio sam šta mi se dešava, ni reč o ispitivanju u policijskoj stanici.

Tih dana i noći, samo čitanje mi je pomagalo da bih se bar malo opustio. Jedna od knjiga koja mi je u tim trenucima došla kao prva pomoć bile su Andrićeve priče. Među njima, pažnju mi je privukla kratka “Priča iz Japana” iz mladalačke zbirke “Nemiri”, koju je autor pisao u vreme robije i internacije. U ovoj priči, pesnik Mori Ipo osuđen je (kao i autor Andrić) na progonstvo zbog bunta protiv terora surova carice-diktatorke. Ali, otkako omrznuta carica iznenada umire, Ipa pozivaju ostalih trista i pedeset zaverenika, da im se pridruži u podeli vlasti. Na svečanoj sednici novoformirane Skupštine, pesnik ne dolazi, već samo šalje pismo u kome, osim drugog, kaže: “Blagodarim vam, drugovi moji, na zajedničkoj patnji i vjeri i pobjedi i molim vas da mi oprostite što ne mogu da s vama dijelim i vlast kao što sam djelio borbu. Ali pjesnici su – protivno od drugih ljudi – vjerni samo u nevolji, a napuštaju one kojima je dobro. Mi, pjesnici, smo samo za borbu rođeni; strasni smo lovci, ali od plijena ne jedemo. Tanka je i nevidljiva pregrada što me djeli od vas, ali zar nije oštrica mača tanka pa ipak je smrtonosna; bez štete po svoju dušu ne bih mogao preko nje do vas, jer mi podnosimo sve osim vlasti. Zato vas ostavljam, drugovi zavjerenici, i idem da potražim ima li gdjegod koja misao koja nije ostvarena i koja težnja što nije izvojevana…”. Predvidljivo, nekadašnji zaverenici, sadašnji vlastodršci, nenasitni da brže, bolje podele funkcije u osvojenoj vlasti, ubrzo zaboravljaju pesnika Mori Ipoa.

Sećam se, priču sam pročitao jednom, pa još jednom. Bila je topla majska noć, a ja sam se ukočio od siline poruke, koja mi je, verovao sam, poslata preko nekih moćnih kosmičkih kanala. Pisac, zbog prirode svog zanata, mora da uočava poremećaje i izvitoperenosti u društvu i politici, govorio mi je glas iz Andrićeve priče, ali od pisca političar ne može biti, samo može postati žrtva. I u tome je paradoks njegovog zanata: da, kao Prometej, žudi za nezavisnom, slobodnom mišlju i da zbog toga bude kažnjen, prikovan za stenu političkim okovima. Ovakve silne parabole vrtele su mi se po glavi dok sam, uz osećaj potpune obespravljenosti, pokušavao da shvatim šta me je snašlo. Ali kao što često biva na ritmičnoj sinusoidi života, lekcije nas pogađjaju, iscrpljuju, ali i prave otpornijim i (ponekad) pametnijim.

Poslednjih meseci, pred navalom brojnih lokalnih partijskih manipulacija i malverzacija koje se čine toliko nedostojnim pred zastrašujućom globalnom seobom naroda (koja po ko zna koji put preko teritorije naše državice) suočavam se sa besramom političke kombinatorike. I, kao nekad moje dede, sve više sam ubeđen da su ideološke i religiozne epidemija rukovođene veoma moćnim i mračnim političkim silama, koje nastoje, bez obzira na sveukupne usputne užase i uništenih sudbina, da skroje planetarni haos.

Šta tu može da učini pojedinac, po profesiji pisac? Politički bezdan guta sve bez pardona. Pisac vidi grehove političara i iznosi ih na videlo, sli sve ređe ga slušaju. Najmanje političari. Ma ko je to piskaralo meni da kaže šta da radim? Fakt je: u savremenom društvu pisac je sve nečujniji.

Dvojicu glavnih protagonista mojih mladalačkih incidenata, V. J. i Pinočea, sretao sam posredno, po novinama i na malom ekranu. V. J. se sve češće (kao što sam očekivao) prebacio iz obrazovanja u politiku, pa se u partijskoj raspodeli vlasti jedno vreme uzdigao do srpskog ambasadora u Londonu. Pinoče, pak, sve se više (kao što sam očekivao), prebacivao od politike prema obrazovanju i postao profesor fakulteta na otseku žurnalistike.

Posle završetka fakulteta, nisam imao prilike da vidim “uživo“ V. J.

Pinočea u sivom mantilu sreo sam, pre neku jesen, u redu za burek pred mahalskom pekarom “Milenijum”. Pozdravili smo se i razmenili par konvencionalnih rečenica o vremenu i zdravlju. Izgledao mi je dosta ostaren.

Možda sam imao i nameru da nešto napišem o mojim nekadašnjim neveselim, sitnim sukobima sa politikom i verovatno bi to ostalo još duže vreme nenapisano, ako se nije desila, kao što ponekad zna, izvesna igra slučajnosti:

Nedavno sam se ponovo sreo, na stranicama “Politikinog zabavnika” sa Andrićevom “Pričom iz Japana”.

Još prošlog leta sam započeo sa pisanjem duže antiutopijske proze, koja započinje kao takoreći dečija priča o vasioni (otuda radni naziv “Izlet na Veneru”) da bi se zatim, takav mi je bio plan, preokrenula u prilično opasnu sliku o jednoj kolonijalnoj diktaturi. Ali, ubrzo su mi lopovi upali u kuću i ukrali kompjuter sa desetak završenih i započetih priča, među kojima i “Izlet na Veneru”. Pomirio sam se s tim, naravno ne bez nerviranja, ubeđujući sebe da je tako trebalo da bude, kad pre neki dan, sasvim iznenada, u jednoj fascikli sam našao desetak isprintanih stranica započete priče. Tako je ona, kao i Andrićeva priča, ponovo stigla meni, i ubeđen sam da sve to nije puka slučajnost.

Sećanje je trebalo da bude napisano.

*

S makedonskog preveo autor

Valjalo bi opisati osjećaj posljednjeg predratnog tjedna u gradu, kada je već bila izgubljena svaka nada da ćemo izbjeći rat, a još uvijek je sve bilo mirno i obično. Jutrom su ljudi žurili na posao, tramvaji su kružili po noćnim i dnevnim redovima vožnje, polivači ulica prali su grad od zimske čađi i luga, kojim su stare žene zasipale poledicu.

Dolazilo je proljeće.

Prema narodnim vjerovanjima i u skadu s našom mitskom poviješću, ratovi su oduvijek započinjali u proljeće.

Susjedi su odlazili: u inozemstvo, u Beograd, na Pale… Neki bi se javljali, drugi nisu. Ovim drugim, reći će se poslije, bila je nečista savjest.

Eh, samo da se javio i da se pozdravio, sve bi mu bilo oprošteno! Tako će se o njima govoriti kada okolo već budu tutnjale granate.

Tog zadnjeg tjedna ljudi bi kupovali pištolj. Za svaki slučaj, ako zalupaju po vratima.

Pušku su još od ranije kupovali oni koji su odlučili braniti grad. Istina, nije se jasno znalo od koga. Od JNA ili od ljudi iz prigradskih naselja koji su se mjesec dana ranije pojavili sa čarapom na glavi, i na dan-dva blokirali grad.

A nije se znalo ni kako se to brani grad, kako se ratuje. Slike iz Vukovara, viđene pola godine ranije na televizijskim ekranima, ništa nisu o tome govorile.

Rat je još uvijek bio najprije nalik prizoru iz partizanskoga filma.

Jednog od tih dana otišao sam do prodavaonice Sarajevotekstila, koja se nalazila u Titovoj, tamo kod Olomana, i kupio pidžamu. Prvu otkako sam odrastao.

Naravno da je nijednom nisam obukao. Zapucalo se, a pidžama je ostala uredno složena u ormaru.

Sljedeće godine, kada sam izlazio iz Sarajeva, u ruksak za put sam i ne znajući zašto to činim, spremio pidžamu. Valjda zato što je bila nova, mirnodopska.

Slučaj je htio da sam je pronosio uza se i sačuvao kroz sve zagrebačke godine. Oblačio sam je samo kada bih bio bolestan.

Ali ove zime gornji dio pidžame počeo sam oblačiti po kući, kao svoju dnevnu uniformu. Osjećam se dobro u tom starinskom dezenu.

Pidžama je prugasta, crveno-siva, s nekim jednostavnim ornemantom u crvenim prugama. Odavno se više ne šiju takve pidžame.

Pogledao sam što piše na markici za ovratnikom: OTEX Ohrid 100% pamuk. I simbol: vjedro i 60c°

U međuvremenu objasnilo mi se zašto sam tog predratnog dana kupovao pidžamu – da bude posljednji odjevni predmet, posljednja stvar općenito koju ću platiti jugoslavenskim dinarima.

Učinio sam to iz istog razloga koji je vodio onoga mog susjeda koji je kupio pištolj, uvjeren da bi se tako mogao obraniti budu li mu zalupali na vrata. Ako budu kod mene lupali, ja ću se pojaviti u pidžami. Zar ima čovjeka koji bi učinio zlo čovjeku u pidžami?

Ili sam htio prespavati rat.

Vi mnogo razmišljate o ljudima, rekao je padišah
Piscu koji se plašio vlastite sjene, pa sam vas pozvao
Da mi kažete: kome se u ovoj zemlji mračnoj
U ovoj kasabi na kraju svijeta zaturenoj, vjerovati može

U grob svoj je tonuo pisac, dok je slušao vladara
kako govori o zemlji kojom vlada, a svaka mu druga riječ
jednu presudu smrtnu vuče, koliko života padišah ima
pitao se u strahu smrtnom, da tako lako jedan za drugim život daje

Nikom i svakom, progovori, nakon što je vladar izrekao svoje
Nikom i svakom, padišahu se obrva vinu, kao mjeseca dva
Na korugvama što se ispred njegova laguma svu noć viju

Kako, pitao je, obuzet strepnjom što ne razumije riječi toga
Koji je o ljudima mislio mnogo. Tako, slegnu pisac
I smrtni strah s njega na padišaha svijetlog pređe

______(iz knjige ‘Izabrane pjesme Nane Mazutha’, OKF, Cetinje 2011.)

Prije nego je stigao u kuću učitelja Danila, šesnaestogodišnji Mihajlo Vračar promijenio je nekoliko seoskih gazda na Sokocu. U najmu je teško, ali se jesti mora i to je bila jedna od prvih stvari koje je shvatio za čitav život.

Kad je prije nekoliko večeri od Danila – zaboravio je utrnuti svijeću, pa se umalo zapalila kuća – dobio dva vruća šamara, čvrsto je odlučio da će mu se osvetiti. Kad-tad, a što prije, to bolje. Nije on zaboravio na svijeću nego ga je Danilova mati poslala da joj donese stap iz mračnog podruma, ali…

Sad to više i nije bilo važno, jer su šamari pekli i nikako ih nije bilo moguće vratiti nazad, u Danilovu krupnu desnicu. Zakletva je najprije izrečena u krevetu, ako se ono slame umotane u platno grubo kao vraška stražnjica moglo nazvati krevetom, a potvrđena sljedećeg jutra pred rukom svete Tekle u staroj crkvi na Baščaršiji, kamo je s Oprknja, gdje je živio učitelj Danilo, navratio na svega par minuta kad su ga poslali u dućan. Jest da mu se na trenutak učinilo da se Teklina ruka pomakla, kao da mu kaže “ne, ne!”, ali je zakletva ostala. A sveta Tekla je Vračarima oduvijek bila krsna slava, takva zakletva se ne gazi. Ipak, dok se vraća natrag, u Oprkanj, u damarima mu, kao u nekom kanalu paralelnom onom drugom, svakodnevnom, kroz koji misli jure kao bujica Miljacke kad u kasnu jesen ili rano proljeće naglo nadođe pa ne zna šta će od tog poganom pasjaluka, pulsira ono Svetičino “ne, ne!”

Prilika da se osveti Danilu ukazala se još istog dana. Poslali su ga da Gavrilu, šutljivom momku tugaljivog pogleda, koji je posljednjih dana spavao u Danilovoj kući, odnese bokal vode. Dok mu je nalijevao vodu da se umije, Gavrilu je iz njedara ispao revolver. Gavrilo je podigao mokru ruku i stavio prst na usne. “Nikom ni riječi”, tako je razumio Mihajlo, iako Gavrilo nije rekao ništa nego ga samo prodorno pogledao.

Od Oprknja do policijske stanice na Baščaršiji treba par minuta. Čim taj Gavrilo ima revolver i traži od njega da šuti, ima tu nešto. Nešto u čemu Danilo ne može ne biti kriv, tȁ Gavrilo je u njegovoj kući! Onda će, kad ga policajci odvedu, platiti i za šamare i preko njih! A on, Mihajlo Vračar, sigurno će dobiti i bogatu nagradu, možda toliko izdašnu da više ne mora biti ničiji sluga i nikad više ne primi ničiji šamar. Mada, prisjećao se, majka ga je pred polazak zaklela da, kad god može, ode svetoj Tekli i pomoli se da izraste u čovjeka. Što je točno značilo to “izrasti u čovjeka”, to baš i nije znao, ali je slutio da to ne uključuje stvari kao što je odlazak na policiju, pa je nastojao otjerati od sebe i takve misli i majčinu zakletvu.

U tom razmišljanju je dočekao noć 27. srpnja 1914. Šamari su još bridjeli, odavno više ne na obrazima nego u srcu koje je na mahove lupalo kao pomahnitalo. U prvi sumrak, dok se vreli obruč dana neprimjetno topio, a poneka zvijezda se već počela stidljivo smještati po nebosklonu, umalo nije krenuo ka Baščaršiji, ali je ipak odlučio uraditi to ujutro. Tad nekad je vidio i Gavrila kako nekud odlazi, sav zamišljen i odsutan, izuzev nekoliko sekundi kad ga je resko pogledao i još jednom stavio prst na usta, kao da potvrđuje ono što su prije toga dogovorili bez ijedne riječi. Izgledalo je kao da oprkanjskim sokakom zamiče samo njegovo tijelo.

Noć je bila puna nemirnih snova. Ujutro se nije mogao sjetiti gotovo ničega što je sanjao, a sanjao je toliko da, kad bi se poredalo jedno do drugog, ne bi stalo od Oprknja do najbližeg oblaka. Sjećao se jedino da je u snu pojurio ka Baščaršiji i da se na putu ispod kuće mutabdžije Ćamila ispred njega ispriječila ruka s pozlaćenom narukvicom, umotana u mrežu opkoljenu sitnim biserima raznih boja. Stao je, a ruka se pokrenula i opet mu, kao dan prije, dok je stajao pred njom, rekla “ne, ne!” Biseri su se presijavali, ali nekako mrko, kao da su i oni i ruka i njen vlasnik zbog nečega ljuti na njega.

Ujutro je, malo nakon Gavrila, otišao i gazda Danilo, sav nekakav užurban, nimalo nalik na sebe svakodnevnog, zaboravivši Mihajlu reći što mu je toga dana raditi, a takvo što nije se desilo nijednom otkad je došao u njegovu kuću. Mihajlo je obavio ono što ga je sljedovalo svakog dana, ali toga nije bilo mnogo pa je, iako je koju minutu dvojio, odlučio opet otići u baščaršijsku crkvu. Bio je Vidovdan, a i da nije, iskoristit će Danilovu zaboravnost. Ako se Danilo u međuvremenu i vrati, već će naći nekakvo opravdanje.

Pred kućom mutabdžije Ćamila načas je stao. Sve je bilo kao i svakog dana, samo je sokak bio nekako čudno pust, bez ljudi, a i bez ičega što bi upućivalo na san iz prethodne noći.

Na ulici ispred crkve, odmaknuti jedan od drugog po dvadesetak metara, stajali su policajci. Još jednom je pomislio kako bi bilo dovoljno prići bilo kojem od njih i reći da kod njegovog gazde Danila stanuje mladić koji ima revolver. Odveli bi ga u stanicu i ispitali, a onda bi Danila i Gavrila uhapsili. On bi dobio bogatu nagradu, a Danilo… Ali Gavrilo, šta s njim? Možda on nije nizašto kriv? Možda, ako ostane kod Danila, postanu prijatelji?!

S tim mislima je, pogledavši još jednom policajce, stupio u crkvenu portu. I u crkvi je bilo pusto, tek pokoji bogomoljac koji nije znao kako skratiti još jedan dan. I usred ljeta hladna ponutrica crkve kao da mu je malo ohladila glavu. Najprije je zastao pred Teklinom rukom. Sjaj bisera sad je bio isti kao i onda kad ga je vidio prvi put, a ruka se nije micala. “Pričinjavalo mi se”, pomislio je, “kako se može micati ruka koja je mrtva već ko zna koliko godina!” Htio je izmoliti Očenaš i Vjerovanje, ali se samo prekrstio i šutio. Postajao je prilično, a onda krenuo poljubiti ikone, pogledavši još jednom Teklinu ruku. Stavio bi i koji novčić na ikone, ali uza se nije imao ni filera.

Pred ikonostasom se sjetio molitvi koje ga je majka učila kad je bio mali. Iako malo prije toga molitva nije htjela na usta, sad je grunula iz njega kao poplava i što je više molio, sve manje je želio prestati. Ni sam ne zna koliko je i dokle bi potrajalo da u crkvu nisu utrčali policajci i neki ljudi u dugim mantilima iako je dan bio vruć. U trenu su i njega i onih nekoliko bogomoljaca, strogim naređenjima koja su nalikovala lavežu foksterijera kad u jami nanjuši lisicu, povaljali po podu, ali su im koju minutu kasnije rekli da mogu ustati i izjurili vani. U dvorištu se čula vika, a Mihajlo je razumio samo manji dio, jer su se zrakom uglavnom prolamale tvrde i nerazumljive njemačke riječi, odzvanjajući praznom crkvom jezovito kao da upravo najavljuju dnevni red sudnjeg dana.

Nakon što je vidio da mu to niko ne brani, Mihajlo je, dok su mu koljena klecala, polako izašao u portu, a zatim na ulicu. Do Oprknja je sreo malo ljudi, mada je iza kapija čuo glasove koji su spominjali prestolonasljednika, ubojstvo, hapšenje i neke riječi čije značenje je mogao samo naslutiti.

Danila nije bilo kući, a Mihajlo je, ni ne pitajući se zašto, osjećao da bi ga šamari tog dana boljeli manje nego ikada prije.

Žuta kukuruska
Samar i jahanje
na konju.

Polje kukuruza
I kukuruska
pokraj male rijeke.

Joha, mirisna
I komušanje,
drvo u daljini.

Dijete sam
na samaru.

Pokraj skladnog
polja kukuruza
gledam u pravcu
Jugozapada.
Hoću se prisjetiti
brvna preko jedne
male rijeke
i drvenog mosta preko iste
koja se širi
tekući prema
moru.

Kako blagi
mali valovi!

Sjedim na johi
i promatram se
tako nestaje
težina svaka.

Da.
Sjećam se neba
iznad Golog brda
omorike i smreke,
stajanja na jednoj
nozi radi održavanja
ravnoteže, filma
Lesi se vraća kući,
barica i jabuka
divljaka, puta
kroz šumu,
i didinog otučka
za uklanjanje svrabeža.

Idem kroz selo
Djedov do
i pitam se
što su mistične
daljine?

Široki put
i visoke
bukve
i velika
svježina
s Istoka.

Tko sam ja? U
muklini oko mene
pitam se.

Tiho hodam
pokraj male
rijeke i promatram
cvijetnjak na poljani.

Cvijeće šuti.

Pijem čaj
od svile u
kući
uvečer
zadovoljan
svojom pjesmom.

zvoni mi jutros pegla
vičem halo, halooo
treći put otpjevam ooo
pitam – ko je zorooom
admiral, admiral jeee
otpjeva mi eee
loše su veze – on se dere
kako ti je tamo – pitam
je li ti hladno?
nije genije
dižem vinograde
i šljivike – dali su mi kazan
(uzimaju samo pola litra kazanije!)
imam kablovsku
gledam national wild
(povazdan)
– gledam zimu i ljeto
kako se svađaju u yellowstoneu
ovdje – kad si pod tušem –
ti si na telefonu
udišem pčele, zuje mi
u plućima cijele
genije – ovdje ne svrbi tjeme
jer misli su čiste
kao u yellowstoneu rijeke
na cigaretama ovdje ne piše
da pušenje ubija
– kutije su bijele
kao fasade na kućama
istočne hercegovine
samo genije – ovdje nema
soli – zadnje zrno
polizao sam ližuć zadnje suze
ni suza ovdje nema!
– trljam prste kad jedem meso
i solim ga ko fole
nema ni vode
evo treći dan
samo jednog čovjeka ovdje znam
radio na parkingu
odatle me svi – kaže
znaju, pomagat će mi
kad budem nastavljao
kazan, prosipao drop
sjedit ćemo zajedno na panju
i grijati ruke o vatru
i da znaš – član sam
međusvjetovnog društva
književnika, prevode me na jezike
svih galaksija, i svih izumrlih naroda
na ovom svijetu, nema vremena
i vrijeme vaše – traje kraće
nego ovdje vaške
za čas će vam u poeziju ući
playstationa i džojstik
i nestat će pčela
genije – evo me zovu
da igramo klikera
evo ih pod prozorom, skupili se
tri čileanska i tri tajlandska pjesnika
ovdje je roša veća od bosne
bušili je rusi i ameri zajedno
– moram da idem
pozdravi mi sve biljke
istočne i zapadne hercegovine
ljubim ih usnama svake pčelice