U subotu smo pošli na Svetu Varu (Barbaru). Malo od kuće, ali je nakraj svijeta. Produžiš li putem koji više nigdje ne vodi, nakon tristo metara eto te na granici s Hercegovinom. A graničnog prijelaza nema. Tu prolaze duhovi onoga jučerašnjeg svijeta koji je do prije dvadeset i pet godina išao od gornjih Konavala, od Dunava i Mrcina, prema Grabu. Tada je živ, širok i pun ljudi bio ovaj put, sagrađen još u turska doba, u vrijeme kiridžiluka.

Sveta Vara maleno je mjesno groblje s kapelicom, odakle se iz iste tačke vide more s Konavlima, brda istočne Hercegovine i vrhovi Orjena u Crnoj Gori. Groblje je prema moru, a na drugom kraju ravni, ispred kapele, lijepa je i vrlo gusta nekropola stećaka. Na ovome se mjestu ljudi kopaju od srednjega vijeka. Mrtvi jedni drugima nisu na smetnji.
Došli smo tu da budemo na lijepom mjestu i da ga fotografiramo, u nadi da bi svojim diletantskim okom mogli uhvatiti zeru te ljepote i mira. I naravno, nije nam na um palo da bi nakraj svijeta mogao naići još netko.

Auto smo ostavili tristotinjak metara niže, uza samu cestu. A onda se ona uspaničila kada je vidjela da se dolje parkira još netko, da nam se neki ljudi vrzmaju oko auta… Bio sam miran. Naprosto mi nije bilo zamislivo da bi nam netko opljačkao auto na ovom mjestu.

Ali u zbilji čudo je uvijek veće od onoga što smo zamišljali. Ne, nisu nam opljačkali auto. Ali jedan od njih trojice bio je Leszek Malczak, profesor iz Katowica, kojeg sam upoznao prije nekoliko mjeseci. Družili smo se tada u jednoj rudarskoj koloniji iz vremena Austro-Ugarske, koja je, također, bila nakraj svijeta. I sad da se sretnemo tu..

Druga dvojica su Pavel Plich, student iz Češke, i profesor Petr Stehlik, autor izvanredno zanimljive i instruktivne knjige “Između hrvatstva i jugoslavenstva”, podnaslovljene kao “Bosna u hrvatskim nacionalno-integracijskim ideologijama 1832-1878”, koju sam nedavno čitao, čudeći se, a pomalo i radujući, zbog interesa jednog Čeha za naše krajnje hermetične i mutne identitetske teme.

I tako smo se našli kod Svete Vare. Fotografirali smo se i razišli. Fotografija je tu da svjedoči o čudu. Umjesto čudesnih izlječenja, ustajanja iz mrtvih, hoda po površini vode, čudo ove svetice što stoluje nad konavoskim ovovjekim težacima i bosanskim srednjovjekovnim čudacima, bilo je u susretu koji nije bio ugovoren, niti je bio moguć. A ipak se dogodio. (m.jergović)

1.

Ne popuštam, već i dalje gledam ka unutra: crvena se razlaže, razblažuje, i neke žene, blede, leže, ili su to njihove ležerne senke, a boja, za koju sam pomislio da guši, sada je pozadina jednog, u osnovi, spokojnog pejzaža. Ta crvenkasta, tačnije roze gama slike je od sunčevog daha, od opojnih isparenja sunčevog rađanja.

– A mene ne vidiš? – odjednom glas J. U cvetnoj, indijskoj košulji i farmerkama, jednom rukom poduprta o zid, natkriljuje me. – Tu sam… Njene rečenice sa tri tačke na kraju, ipak oble. U pauzi, reči se šire lepezasto.

– O čemu se govori u filmu? – O nekim fašistima u najlon čarapama… Ili, u epizodi kada se izgubila u tuđem gradu: – Tek sam naučila slova… Mima ima mamu… Nekoliko sati kasnije – njene farmerke i moja košulja, izgužvane, prebačene preko stolice, navlažena četkica za zube, u kupatilu isparava toplina tuša. Palim tranzistor – mala noćna muzika. Ali već je jutro. Glava joj klonula na moje grudi. Tamo, na glavnoj ulici, bruje prvi jutarnji gradski autobusi (od ostale buke odvaja ih tvrdoća početnog zvuka, zatim karakteristično truckanje), ovde, po plafonu, iz senki istrčava pauk, spuštajući se ka najbližem uglu, nadole, ponovo u senke. Samo pre dvadesetak dana, jedan sličan takav pauk pobegao je preko čaršava na mom hotelskom krevetu, na Hvaru. Kao i jutrašnji, i on je bio tu, dok se nemi brod, na velikim vodama, preko prozorskog stakla sakrio iza neprozirnosti zida. Brod se kretao kao pauk, zaštićen krhkim staklom, akustična je bila tišina.

Prisustvovao sam jutarnjem koncertu za ćutljivog pauka, za beli, nemi brod i za orkestar pritajenih duša. Zaboravljao sam na zveri sa sitnim, oštrim čeljustima i velikim želucima koje vrebaju iz tame podzemnih hodnika. Na slinave pretke sa pedigreom. Na političke dželate koji bi se po svaku cenu ubacili u zamišljeno Drvo istorije. Bio sam u roze kutiji, a pauk i brod su se sasvim uklopili u njen svet. Brodić koji se oglasio na prozorskom staklu nije bio ni u kakvoj vezi sa tamo, sa ogromnom metalnom konstrukcijom koja, brzinom od 60 kilometara na sat, plovi morem zvanim Jadransko.

On je tu, brod-igračka koja će se ponovo pojaviti onda kada se budem našao u istoj roze kutiji: u tatinom krilu, na brdu iznad grada, sa usnulom J. u ljubavnoj postelji, i ko bi znao još gde, po oazama posejanim kroz nepotkupljivo postojanje.

2.

Letos, u Ohridu, ležim na leđima u krevetu u spavaćoj i zurim u plafon. Vreme je da se soba okreči. Od prošlog farbanja prošlo je pet, možda i šest godina. Gore u uglu vidim jednu rupicu rascvetalih kraka. Brojim ih, osam. Liči mi na pauka, ali se ne mrda. Ispružen, u horizontali, pokušavam da raspoznam šta je: pukotina u zidu ili insekt? Kažem sebi, ovako ću ležati bar petnaest minuta, pa ako se to ne pomeri, sigurno nije živo, već pukotina, mali proizvod vremena. Izdržavam u ležećem položaju, vrebajući petnaesetak minuta… i ništa, ni makac.

Ustajem i sa strane, viši za metar i tridesetak santimetara, opet gledam nagore. Iz ovog položaja, prizor postaje trodimenzionalan. Sada je već više nego jasno da je gore, iznad moje glave, jedan velik, baš velik pauk.

Izgleda kao da i insekt shvata novu situaciju. Odjednom svih osam krakova počinju da se miču i životinja se sa nesumnjivom brzinom daje u beg. U mojoj grozničavoj reakciji – on ili ja? – grabim prvi predmet, jednu krpu i poskočivši, nastojim da ga tresnem. Ali, samo ga malko potkačim – protivnik je prebrz za mene. Pretrča plafon i već se spušta u sigurnost tame iza ormana. Pre nego što će mi nestati sa vidika, pogađam ga još jednom, ovog puta preciznije: sa otfikarenom nogom pada na pod, ali se dočeka na preostalim nogama, i ošamućen, ranjen, vuče se panično u pokušaju da šmugne među rebra na parketu. Ali, sad sam ja u prednosti, sa navučenom nalanom gazim njegovo veliko, ranjivo telo.

Izuvam nalanu: on prignječen, već mrtav, a pipci još trepere.

Salvetu, kojom sam obrisao nalanu, bacam u WC šolju. Puštam vodu.

Vraćam se u sobu, ali nekako više mi se ne leži.

Hajde na plažu, kažem u sebi gotovo ljutito, propustićeš kupanje.

S makedonskog preveo autor

(уз стогодишњицу смрти Петра Кочића)

О боже мој  велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне ко брда хималајска, силне и моћне ко небески громови, оштре и језиве ко свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве ко што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати!
(П. Кочић, „Молитва“)

Петар Кочић запамћен је по својим приповијеткама и сатирама као изузетно име српске књижевности прве деценије 20. вијека. Био је и велики бунтовник, непоткупљив борац за слободу и права народа под туђинском аустроугарском влашћу у Босни и Херцеговини. Па иако вријеме његовог  кратког живота и стварања лежи већ далеко иза нас, Кочић је писац који је близак и данашњем читаоцу. Близак понајприје по свом хумору и сатири на рачун ненародне власти, по живописним јунацима (каткад правим чудацима) својих прича, али и по љепоти свог поетског језика. Близак је и нама који пишемо и расправљамо о књижевности, и то из људских и етичких колико и умјетничких разлога. Иако уроњен у своју епоху и чврсто везан за њу, Кочић није потонуо заједно с њом; он је за нас и даље жив, чак и актуелан: нека питања, која су њега мучила, оптерећују и нас.  Да није тако, зар бисмо се данас окупили под заштитним знаком његовог имена, на „Кочићевом збору“? И то управо у данима када се навршава сто година од преране пишчеве смрти у београдској душевној болници, у граду под аустроугарском окупацијом.

Mи, Крајишници, писци из овог поднебља, поносимо се нашим чувеним земљаком, храбрим народним трибуном и књижевником, страдалником за слободу своје земље и народа. Доживљавамо га као некога ко нам је род рођени. Поштујемо га као знаменитог књижевног претка, у понечему и учитеља (учитеља усправног хода или грађанске куражи), посебно као родоначелника књижевности која је потпуно посвећена нашем заједничком завичају. Кочић је од Босне оног доба – посебно од свог Змијања и своје Крајине – начинио велику књижевну тему, с њим је она (што ће се наставити са Андрићем, Ћопићем и другим писцима) ушла на велика врата у српску књижевност. Ко још не зна за лукавог сељачког шерета Давида Штрпца који, очи у очи с њом, исмијава туђинску аустријску власт; ко не зна за Симеуна Ђака што одријешеним језиком кити и везе уз ракијски котао? За дјечака Лују и његовог бика Јаблана знамо од малих ногу. А људске типове попут ћудљивог, манијачки гњевног Мрачајског проте најбоље смо упознали у кризним и ратним временима у којима се њихова опакост показивала без икакве моралне задршке.

По својој трепетној, лирски предиспонираној души и, у исти мах, своме жестоком бунтовништву, Кочић је класичан примјер крајишког карактера који творе, али и раздиру, супротстављени пориви и тежње. Као у његовој пјесми  о јеликама и оморикама: „Јелике моје и оморике, и ја се више ничему не надам; и мој је живот као и ваш пун њежне, дубоке чежње; али – срце пишти, нико га не чује; сузе теку, нико их не види…“ Могли бисмо рећи – крајишке крајности.  С једне стране свагдашња дубока потреба за једноставним животом у миру и љубави, а с друге крик против туђинске власти која не одустаје од тлачења и понижавања народа. С једне стране ако не баш хришћанска погруженост пред космичким чудом постојања, онда свакако пјесничко саосјећање са свим што у Божјој башти пребива, а с друге активна борба против онога што није у складу с пишчевим схватањем правде и слободе, части и поштења. А главна линија те борбе усмјерена је против аустроугарске „укопације“ Босне и Херцеговине. Тај режим прогањао је и затварао Кочића и он му није остајао дужан.

За ову прилику поново сам читао неке од најважнијих есејистичких тумачења књижевног дјела Петра Кочића и саме пишчеве личности. Била ми је потребна подршка у разумијењању трауматичног људског и књижевног случаја овог писца. Ријеч је, прије свих других, о познатим есејима Исидоре Секулић („Петар Кочић“, 1935) и Иве Андрића („Земља, људи и језик код Петра Кочића“ – есеј настао на основу циклуса предавања на новосадском Филозофском факултету школске 1954/55. године).  Андрић је дао најсвестранији и најтачнији портрет писца, уз слику епохе у којој је живио и стварао. Указао је на Кочићеве изразите врлине, али и на неке његове слабости. Кочић је, по Андрићу, носио „велику поетску способност, способност да види и осети, да каже и изрази.“ Био је „први прави писац из Босне и Херцеговине“, мада му дјело почива на „уској платформи“ ограниченој „босанским хоризонтом“,  и мада се у њему „осећа извесна гусларска монокордност у тону и сиромаштво тема и варијација.“ А есеј Исидоре Секулић осваја нас по присном односу и разумијевању Кочићева дјела и његова свијета. Исидора је осјетила најдубље трептаје Кочићеве душе, схватила заносе и посрнућа његових крајишких јунака. И Андрић и Исидора истакли су љепоту и чистоту његова језика.

Андрић пише да је Кочић питање језика, које је раније пред турским властима постављао Пелагић, „поставио са оштрином коју је данас већ теже разумети, али која је била оправдана и неопходна. (…) Окупаторска управа донела је, пре свега, немачки језик у све веће установе и важније гране живота. А онде где је народу остављен његов језик, код нижих власти, у школама утд., ту је претила друга опасност, опасност да се тај језик исквари и потвори, изнутра подрије и разводни до те мере да се сведе на неки убоги и нижи род говора за међусобно разумевање нижих између себе и, колико је неопходно, нижих са вишима, на говор без корена, духа и сока, без лепоте и стила, без везе са традицијом и живим изворима широког народног језика, а са унапред подвезаним и ограниченим могућностима културног развитка.

Тај говор, коме је перфидна и борнирана Калајева управа хтела да наметне звучан назив ‘босанског језика’, требало је, у ствари, да одвоји народе Босне и Херцеговине од већих хрватских и српских културних центара, од Београда и Загреба.“ Истичући да је Петар Кочић то осјетио „ с дивним и непогрешним истинктом“, Андрић закључује како је Кочић исто тако осјетио „да није филологија у питању, да је та ствар језика само део општег притиска и општег систематског свођења једног народа на нижи степен егзистенције, подесан за доминацију и експлоатацију. (…) За Петра Кочића је језик потпуно једно са људима и земљом, свет и неповредив као и они. Понекад човеку изгледа као да је и само Кочићево дело, цело целцато, лежало негде у дубинама тога језика, а он га је ископао као кип, и изнео на светлост дана и пред поглед света.“  Андрић на крају свог есеја наводи ријечи које је Кочић у босанско-херцеговачком Сабору довикнуо представницима окупационе силе: „Узето нам је све, на свим линијама народног живота порабоћени смо, али не дамо вам нашег језика. То је наша нада и утјеха.“

У чланку „Српски језик“ Кочић је за ондашњи јавни језик у БиХ, који су, по њему, створили странци и Срби и Хрвати из Хрватске, рекао да је то „одурна српско-хрватска наказа, тешка и усиљена, много пута потпуно неразумљива, без гипкости, еластичности и звучности, тих битних особина нашег крепког језика. То је језик као наш, а није наш. Наше су ријечи, али језик није наш.“

Страст с којом Кочић брани свој српски језик од кварења, од „порабоћавања“, указује на неку врсту његове културолошке трауме. Траума означава психичку рану, рањеност, озљеђеност душе и духа. А та траума од језика и због језика – који је „свет и неповредив“ – само је једно од лицâ комплексне социјално-политичке трауме коју је у њему произвео омражени окупациони режим. Позната је Кочићева јадиковка о вјечитом ропству: „У ропству се родих, у ропству живјех, и у ропству, вајме, умријех.“ Треба ли се онда чудити Кочићевој душевној болести с којом ће заиста и умријети, и то с тек навршених 39 година? Ропство о којем Кочић говори протеже се и на претходну туђинску власт у Босни: Кочић је рођен 29. јуна 1877, а Аустријанци заузимају Босну и Херцеговину, преузевши је од Османлија, годину дана касније.  А траума ропства под туђином није дакако само Кочићева, нити је ограничена на извјестан број осјетљивих појединаца. Може се рећи да је то вјековна колективна траума српског народа, настала губитком слободе и државе послије Косовског боја. „Наша је права на Косову закопана“, ријечи су које је Љуба Ненадовић чуо од обичних жена у Црној Гори. Та траума дошла је до израза у неким од најзначајнијих дјела српске књижевности. Поменимо прије свега нашу народну поезију, затим Његошев Горски вијенац, Сеобе Милоша Црњанског, Андрићеву На Дрину ћуприју.

Питајући се „шта представља Кочић расним бићем својим?“, Исидора Секулић одговара: „Представља традицију, српско име, косовски завет у смислу закопане народне праве и продужене трагедије.“  Косовско насљеђе ношено је кроз историју и „даље кроз разне савремене догађаје, али увек са везаношћу за нешто што је древно косовски елеменат у нашим природама и опредељењу.“ Исидора потом наставља: „ А туга над Босном и над босанским тежаком, зар није исто то, део оног што је започело на Косову у смислу материјалном и духовном, део турског владања. И аустријско владање је Косово, јер се Аустрија надовезивала на Турску…“  О Кочићевим јунацима вели да „заборављају личне животе, живе наднесени над опште народним страдањем и чемером“, да су то људи „ћутања и неповерења, наглине; људи ракије и њених испарења која увеличавају стварност“, „људи узбуђених машта и ‘силине и пасјалука’. (…) Кроз писање Кочићево сви смо познали те чудаке патриоте босанске“, какви су за Исидору били и припадници Младе Босне, људи великог самопрегора и личне жртве.

Овдје морам истаћи огромну емпатију Исидоре Секулић према Босни, говору њених људи и језику њених писаца.  О томе најбоље свједоче, поред есеја о Кочићу, њена два краћа, помало пригодна есејистичка записа из 1941. године.  У оном под насловом „Једна реч босанским књижевницима, гостима Београда“, она ће, пошто пренесе неке утиске са путовања по Босни, рећи и ово: „Проблематика Босне, са сиротињом и примитивношћу, са четири од пет светских вера, са ирационалним елементом у духу – бескрајна је. Зато је и босанска књижевност пуна резултата.  (…) Босанска књижевност и босански језик, то је једна огромна ливада која се гуши од раста, цвета и мириса.“ Да то нису били тек куртоазни изрази добродошлице,  увјерићемо се читајући есеј „Босански језик, говор, стил“, на који се бошњачки језикословци радо позивају. А како и не би. И у том тексту Секулићева даје ријетко виђене похвале језику и говору земље Босне.  Ово шту ћу сад навести почиње величајном реченицом, изливом чисто пјесничког надахнућа: „Сви Босанци собом ложе ону тамну ватру која у њухову језику и стилу никад не догорева. Четири босанске вере гледају се као иза пушкарница, свака вера се прилагођује скривеним идеалима, али сва мука духа и тела Босне цеди своју вредност у један једини језички израз. Језик и стил Босне, то је једна колективна уметност чисте гениалности, од ранга народних умотворина, али која није само чудо прошлости, него и чудо садашњости.“

Израз „босански језик“ Аустрија је, и према Исидори Секулић, употребљавала руководећи се „политичким потребама“. По њој то ипак не значи да тај израз нема одређеног смисла и оправдања.  Можда га је, каже она, „спонтано избацио човек леђима окренут свакој политици“, човјек који „кроз језик осећа мотиве покрајине и људи, друштвеног живота и осуђења.“ У сваком случају, Исидора ријеч језик употрабљава често паралелно и наизмјенично с ријечју говор, па је очито да она појмом „босански језик“ не даје лингивстички, научно заснован назив језика, већ тиме слободно („спонтано“) именује говор и начин изражавања карактеристичан за средишњу југословенску покрајину.  Уосталом, она у истом есеју каже: „док је други свет умео читати и писати, Босна је умела говорити.“ Тај ју је говор очито фасцинирао. (Поднаслов њеног есеја „Српски народни језик“ гласи: „Боље рећи говор“. А поучно истицање говора у односу на језик Исидора је открила у Упанишадама.)

Тако је, године 1941, мислила и писала Исидора Секулић, највећа српска књижевница 20. вијека. Мало се ко није дивио њеном уму, њеним духовним видицима и знањима. Данас су, чини се, многи српски писци и лингвисти удаљени од њеног начина размишљања. А о некој емпатији према Босни (посебно као држави, која je до независности дошла против воље српског народа) тешко је говорити. Босна је данас код многих Срба, можда понајвише неких из саме Босне, на лошем гласу. Њена тужна слава препушта се Бошњацима, који се свим силама и боре за њу. Свој језик, на примјер, они не желе да (како би се очекивало) зову „бошњачким“, већ искључиво „босанским“, према облику који се јављао у старијим временима, у чему говорници српског и хрватског језика осјећају недвосмислену претензију на наметање имена заједничког језика и, потенцијално, на језичку власт у цијелој Босни и Херцеговини. Бошњаци као да не виде да ће се тиме Срби и Хрвати још више удаљити од свега што се представља и промовише као „босанско“, а  постаје само бошњачко-муслиманско. (Узгред: занимљиво је да Република Српска, чији устав, уз језик српског и хрватског, познаје и „језик бошњачког народа“, није једини простор у БиХ у којем се назив „босански језик“ не признаје. Иван Ловреновић пише да се и у уставима свих кантона с хрватском већином тај језик назива -„бошњачким“. Само што Бошњаци због тога не протестују, као што то чине у Републици Српској, можда зато „што у тим кантонима бошњачке дјеце и нема.“)

Али да се вратимо на Кочићеву трауму. Ту ће нам посебно помоћи подужи запис Милана Јовановића Стојимировића о Кочићу у београдској Душевној болници на Губеревцу („Последњи дани Петра Кочића“).Та установа некад се лијепо звала Дом за с ума сишавше, у њој је као љекар радио и Лаза Лазаревић, чије ће име касније понијети.  Изузетно вриједно свједочење младог Стојимировића о болесном писцу објављено је 1922. у Српском књижевном гласнику.

Стојимировић је 1915, као шеснаестогодишњак, захваљујући свом ујаку, управнику болнице, ступио као  писар у ту здравствену установу. Ту се

склонио бјежећи од аустријске интернације. Кочић је, недуго послије губитка сина Слободана, дошао у болницу у јануару 1914, да у њој остане све до смрти 27. августа 1916. Боловао је церебралне парализе. Стојимировић се веома зближио с Кочићем, постао му најближи саговорник и помоћник у свакодневним болесничким мукама. Запис о Кочићу оставио је „гоњен дужношћу према лепој души“ коју је, каже, волио. Пише да је Кочић за себе до краја вјеровао да је „паметан“. Није губио изглед мислећег човјека. Чак је и писао, али се ипак показало да за стварање књижевног дјела није више био способан. Кочић је у суретима са Стојимировићем, као и с другим особама, показивао отменост духа, иако је духом био ослабио, понашајући се понекад као дијете.

У Стојимиревићевом свједочењу мене је, међутим, посебно дирнуло оно мјесто гдје аутор наводи како се у љето 1916, кад је већ очигледно копнио, у Кочићу „опет пробудио стари националист. Једном ми изрече ове стихове, које никад пре тога нисам чуо и које ми рече да је запамтио из младости, у гимназији:

Горе над нама српско је небо,
На њему српски седи Бог,
Око њег’ Срби анђели лебде:
Дворе Србина Господа свог!

Стојимировић уз ту пјесмицу каже: „Како је био дирљив овај шовинизам! Он му се подавао меланхолично, и декламовао је елегичним тоном. Затим ми рече једном у шали да је Јазавца написао пушећи најгоре „Шпорт“ цигарете, чију љутину није осетио у ентузијазму надахнутог стварања. Бивао је опет каткад онако детињаст и весео, да поново потоне у заборавност и ћутање.“

Стихови о Господу који је Србин и Србима анђелима, на српском небу – шта је то ако није најдубљи, мада инфантилан израз једне трауме која није само Кочићева. Јер није Кочић аутор тих стихова – он их је чуо и упамтио у младости. То значи да је ријеч о некој врсти стихованог предања, врсти народног стихотворства. Личи на успаванку, на бајалицу против злих сила. Предање је, изгледа, дошло у памет и вођи Срба у Босанском рату из деведесетих, када је наводно изјавио: „Бог је Србин и он ће нас чувати.“ То понајвише личи на дјечју пријетњу добачену супарничкој дјечјој групи.  А о томе како нас је тај и такав ратни Бог чувао – ако већ није морао да чува друге од нас –  постоје различита па и опречна мишљења. Као и увијек код Србаља.

Да се Бог прогласи Србином, за то је била потребна ситуација потпуног, па и релиогиозног очајања, егзистенцијални и историјски шкрипац у којем је немоћни и изгубљени народ призивао спасење са небеског трона. А на том трону ваљало је да, вољом инфантилне регресије, сједи Бог који је Србин – ко би нас други иначе разумио? Ко би нам се смиловао и спасао нас од пропасти у непријатељском окружењу?

Бог постаје талац угроженог национа који се, парадоксално, промеће на његово мјесто.

Хришћански теолози одбацују сваку етнизацију и национализацију Бога, па  и сама црква, иако не реагује увијек на такве појаве. У Библији о правој вјери у Бога стоји: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскиња; јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Галатима, 3, 28).

Позната је и хрватско-католичка мантра „Бог и Хрвати!“, коју је у 19. вијеку сковао „Отац домовине“ Анте Старчевић.  Владимир Дворниковић у Карактерологији Југословена каже: „Вуковом фолклорном и филолошком „ Срби сви и свуда“, Старчевић поставља насупрот политичку и националистичку крилатицу ‘Бог и Хрвати!’, и нико више на целом Словенском Југу!“ Може се претпоставити да ту крилатицу национално-фамилијарног дружења с Богом не упражњавају образованији и либералнији слојеви народа, већ они који своју љубав и оданост према хрватству не раздвајају од вјере у Спаситеља. Циник би рекао како се Бог не раздваја од својих драгих Хрвата.

Нијемци за добар, безбрижан живот у изобиљу имају израз „живјети као Бог у Француској“ (wie Gott in Frankreich leben). Тај „Бог у Француској“ није нити мора бити Француз. Не знам да ли се некад и негде у њемачком језику чуло да је Бог заправо Нијемац, али се добро зна да су милиони залуђених повјеровали у Хитлера као у живог њемачког Бога и како се све то завршило.

Стојимировић свједочи како је болесни Кочић постајао и дјетињаст. Стога му се може опростити и овај час инфантилне регресије, с призивом дјетињастих стихова о посрбљеном небу, Богу и анђелима. Том пјесмицом Петар је, вјерујем, покушао да помилује своју болну српску душу, која је већ пловила на ону страну. А можда је – ко зна – писац с великим даром хумористе и сатиричара, хтио тим стиховима и да се опомене, сам себи благо се подсмијехне, због своје негдашње наивности и лаковјерности. Због наглашеног националног и вјерског идеализма с којим је доспио у кућу за с ума сишавше.

Српски Бог, поетизација или дивинизација Срба као „небеског народа“ и слична чудеса, несумњиво су и посљедица српске историјске трауме која се у народу запатила давним косовским поразом. (А која траума наведе Унамуна да каже како Шпанија постоји на небу?) То је покушај да се окрутни Бог Историје умилостиви, припитоми, придобије за нас, учини „нашим“. Та траума зна попримити и фарсичан израз, што се, на примјер, види већ из наслова пјесме извјесног Геџе (из године 1996) која се зове „Бог је родом из Србије.“

Знао је Бог гдје треба да се роди!, рекао би исти циник. И подсјетио да је народна поезија Бога називала и „старим крвником.“ А тај Геџа, као ни остали вјерници посрбљеног Бога, немају одговор на питање како то да Божји завичај на земљи и Божје Србе задесе толике несреће и праве националне катастрофе у досадашњој историји? Зашто су као Божји народ толико страдали у борбама са страним непријатељским силама и у међусобним, грађанским ратовима? Како то да Бог свој народ изложи страшном усташком геноциду у Независној Држави Хрватској? Како то да од побједника у два свјетска рата постане свјетски парија крајем тог истог 20. вијека?

Познато је да је холокауст уздрмао многе Јевреје у њиховој вјери у Бога. Какав је то чудовишни Бог који је допустио неизмјерно велик, апсолутно нечовјечан, апсолутно незамислив злочин њемачких и других нациста над својим „изабраним народом“?!

А у народу чија је душа рањена и понижена дуготрајним ропством и неслободом његују се и осветнички, па и самоубичаки пориви. Из те колективне трауме српског народа рођен је 27. март 1941.у Београду, са паролама „Боље рат него пакт!“, „Боље роб него гроб!“ Био је то глас инаћења и пркоса пријетећој њемачкој сили, глас рањеног националног поноса.

Припадници народа чија је душа тешко озлијеђена, над којим су извршени велики злочини, знају да на злочин узврате властитим злочином. Било је и код Срба таквих, посрнулих особа, сљедбеника злих господара, који су својим злодјелима над другима срамотили своје име, народ и културу.  Зли осветници никад не доприносе лијечењу националних траума, они им само продужавају вијек трајања. И није ријеч само о осветницима, него и починиоцима којима није потребан ни повод ни разлог за непочинство.

Ма колико да је мрзио туђинску власт и грмио против ње, сигуран сам да Петар Кочић данас – у доба свакодневних терористичких напада на масе недужних људи диљем планете – не би никако подржао такве облике помахниталог убилаштва. Не би у томе видио часну борбу за слободу народа, већ апсурдну борбу против светиње људског живота.

(Ријеч на округлом столу о Петру Кочићу у Бањој Луци, 22. августа 2016)

Goran Babić rođen je 1944. na Visu, odakle nije bio nitko njegov. Otac iz doline Neretve, Hrvat, komunist; mati Beograđanka, iz jevrejske obitelji u kojoj je nakon rata ostalo malo živih. Oboje partizani, pa su sina donijeli na svijet tamo gdje je tih tjedana i dana boravila glava pokreta. Djetinjstvo je provodio u Mostaru, gdje je završio gimnaziju, a u Zagreb je došao kao što će, sve do danas, dolaziti hrvatska djeca iz Hercegovine: na studije. Upisao je i završio ekonomiju, kojom se u životu neće baviti. Odrana ga je – opet hercegovački sindrom? – uzela politika. Oko 1968. bio je radikalni ljevičar, među onima koji su protivni režimu, ali uskoro je njegovo bavljenje javnim stvarima zadobilo konvencionalnu formu. Prošetao se Babić komitetima, postao drug s drugovima, i započeo u Zagrebu život kojim bi, to je sigurno, živio i danas, e samo da se držao forme i njenih socijalnih transformacija, ali i da je prihvaćao kako svako malo, svakih deset do dvadeset godina, valja zaboravljati ono što nije za pamćenja jer škodi životu među ljudima koji žive tako što stalno zaboravljaju. Na kraju, možda bi mu bilo i oprošteno to što je pamtio i što se držao svoga, samo da nije bio došljo i da se u Zagrebu znao ponijeti po mjeri mjesnih adeta i običaja.

Osnivač je, prvi tajnik i urednik izdavaštva Centra za društvene djelatnosti omladine pri Republičkoj konferenciji Saveza socijalističke omladine Socijalističke republike Hrvatske, gdje će tokom sedamdesetih i osamdesetih uhljebljenje naći pisci, kritičari, pjesnici i karijerni uhljupi mlađe generacije. Od kraja šezdesetih objavljuje knjige pjesama. Upečatljivih metafora, izraženog osjećaja za ritam, obuzet poviješću i zajednicom, onom zajedničkom intimom naših naroda i narodnosti, Babić piše o onome što u to vrijeme živi i vidi. Negdje oko 1971. objavljuje pjesmu “Gori li to Hrvatska”, koju će, četvrt stoljeća kasnije po Zagrebu spominjati tko god stigne, ne bi li preko nje dokazao navodnu Babićevu prevrtljivost i pristajanje, makar i kratkoročno, uz argumente hrvatskih nacionalista s rubova i margina takozvanog Maspoka. Ali pjesmu, kako to u nas već biva, znaju samo po imenu. Niti su je čitali, niti su u stanju da je citiraju, makar jedan jedini njezin stih koji bi svjedočio o Babićevoj idejnoj opačini i izdaji ideala revolucije. Ali ne, svih tih godina, pa sve do dana današnjega, “Gori li to Hrvatska” nije nanovo otisnuta u hrvatskomu tisku, e da potvrdi kako su progonitelji bili u pravu kada su pjesnika prognali iz Hrvatske. Ta pjesma, necitirana i spomenuta samo po naslovu, trebala bi poslužiti jedino tomu da mu i u Beogradu, kamo je 1991. Babić dognan, život učini nemogućim.

Ovakva je legenda o toj pjesmi: u ljeto 1971, kada se Hrvatska bila zažarila žarom nacionalnog preporoda, kojemu je i Tito dao snažnu potporu, a onda se najednom predomislio, u to ljeto, dakle, kada je Hajduk nakon dugo godina postao prvak države, pa su širom Dalmacije na prozore kao barjaci slobode i pobjede bili isticani čisti bijeli lancuni, i ti si, čitatelju, jednoga jutra hodio Drvenikom, bilo ti je pet godina, i živim čudom si se čudio kako je na baš svakom prozoru, osim na prozorima vikendaških kuća, izvješen bijeli lancun, u to ljeto kada se, eto, žarila simbolična Hrvatska, i kada je legendi i mitova posvuda bilo za jedno prebogato djetinjstvo, tada su, valjda, i temperature bile više od ljetnih prosjeka, pa su se na sve strane po obali užegle i užarile borove šume. Gorilo je tog srpnja i iznad Drvenika, bio je to veliki događaj za dječaka, i njime inspiriran postao si, barem nakratko, piroman, pa si sljedeće zime susjedima zapalio šupu, ali to je već druga priča, izvan legende o jednome ljetu i o jednoj pjesmi Gorana Babića. Tome se vratimo: tog ljeta, dakle, počeli su se širiti glasovi kako to Netko pali dalmatinsku borovinu. Nepoznat i strašan Netko pali hrvatske šume. Dobro se sjećaš toga, Nonetove i Nonine brige – njima je mirisalo na rat – i prijezira s kojim su ispratili Furdu s naših vrata, jer je Furda govorio da su to sigurno Srbi zapalili našu drveničku borovinu. Jer tko bi bio taj Netko ako ne Srbin? Istina, mi nismo trebali imati brige oko te stvari, Nono i Nona nisu bili Srbi, i nitko nam nije bio Srbin, ali neki duboki i neizgovorivi osjećaj, nazovimo ga ovom prilikom samopoštovanjem, tjerao ih je da se umiješaju i da Furdu potjeraju s naših vrata. Vođen tim osjećajem, možda, čitam Gorana Babića, i već godinama njegove knjige tražim po zagrebačkim antikvarijatima.

Bezbeli, nikada nije uhićen nijedan pališuma, nijedan palihrvat, iz ljeta 1971. Ali je legenda ostala. Najprije zatvorena u ljudskim dušama i iza dvaput zaključanih vrata privatnih kuća i stanova ojađenih Hrvata kojima je nakon preporodne 1971. stigla preobražajna 1972, kada su nesretnom Furdi u Drveniku kamenovali njegovu montažnu kuću, a Furda je pobjegao da se više nikad ne vrati. Kuću su mu razbijali oni koji su do jučer-prekjučer skupa s njim optuživali Srbe da pale borovinu. Samo što je Furda bio iskren, on je vjerovao, dok su oni živjeli u skladu s logikom društvenopolitičkog trenutka. Kada se trenutak promijeni, oni će prvi biti pravednici, pa će osvetiti Jugoslaviju pred hrvatskim nacionalistima i razbiti će Furdinu kuću.

Na kraju, legenda je trebala stići i Gorana Babića, u njegovu beogradskom surgunu. Gori li to Hrvatska? Vazda gori. Jedni se na njezinom plamenu ogriju, drugi u njemu izgore. Treći se na hrvatskom plamenu smrznu.

Nakon što su pali Savka i Tripalo, a u Hrvatskoj započela duga šutnja, praćena munjevitom promjenom barjaka i ličnih uvjerenja, Goran Babić postaje glavni urednik novina za kulturu Oko. Od dosadnoga forumskog glasila, kakvih je jednako bilo po svim jugoslavenskim metropolama i predstavljale su maticu pisanoga novinarstva, Babić je uspio da napravi dobar, uzbudljiv i mnogo čime iritantan list. Najprije i najviše iritirao je domaću, zagrebačku sredinu, i one najšutljivije dijelove njezine kulturne elite, koji su žudjeli liberalizaciju i demokratizaciju, ali nisu bili spremni da za nju išta riskiraju, a ponajmanje svoj životni komfor. Babić je zauzeo radikalni antinacionalistički stav, nije imao previše milosti ni razumijevanja za uhićene, osuđene i progonjene maspokovce. Često je nastupao kao ponosni boljševik u sasvim neboljševička vremena, i u atmosferi koja nije nagovještavala revoluciju, niti je bila njezin odjek, nego je bila označena sivilom osobnih oportunizama i svojevrsnim, najčešće vrlo nezdravim, suparništvom među republikama, u koje su se uključivale i one dvije pokrajine, koje je, to suparništvo, zamjenjivalo i nadoknađivalo strogo zabranjeni nacionalizam. Babić je u tom i takvom Zagrebu, fragilnom i osjetljivom na sve i svakoga tko bi remetio mir među elitama, djelovao kao razbijač i mali tiranin. Nije on imao veliku moć – osim moći da izriče stvari, i da ono što izrekne bude objavljeno – ali mjera njegova govorenja i svojevrsna glasnoća u nastupu, nadmašivali su ono što je Zagreb mogao otrpiti. Tako je, nekad davno, posljednji put krajem tridesetih, u Zagrebu znao zagrmjeti samo Miroslav Krleža, ali bila su to druga vremena. I skupo je Krleža platio svoju grmljavinsku narav, pa se nakon rata strateški i životno mudro utišao. Goran Babić očito se nije znao ni mogao utišati. Ili, unatoč svome proročkom gardu, ali i stvarnim moćima predviđanja svake nevolje koja se imala dogoditi, nije znao kakvo zlo on čini Zagrebu, i kako će ga skupo plaćati.

Vrlo rano je, uređujući Oko, stekao neprijatelje unutar Partije. A s njima i svoga velikog zaštitnika Stipu Šuvara. Kada bi se Hrvati ozbiljno bavili svojom sudbinom i poviješću, kada bi im vlastita sjećanja bila važna i kada bi se, na koncu, ikako bavili književnošću, netko bi jednom napisao usporednu biografiju te dvojice ljudi: Šuvara i Babića. Šuvar je bio cinik, romantični idealist i Jugoslaven, Hrvatina među Jugoslavenima, koji je za interese svoje republike, ali još više – njezine kulturne i književne samobitnosti, učinio veća djela i teže naškodio beogradskim unitaristima od svih očeva domovine i njihove agresivne nacionalističke dječice. Kada je u još uvijek snažnoj federaciji, sve u sklopu politike ekonomske stabilizacije, promoviranoj odmah po Titovoj smrti, donesena zabrana svih “neproizvodnih institucija”, čime je, uza koješta drugo, trebalo biti dohakano ideji o izgradnji nove nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu, Stipe Šuvar je hladno prešao preko svih direktiva i zaključaka, a golema i arhitektonski neobično uspjela knjižnica projektirana je i skoro do kraja sagrađena za vrijeme njegove neprikosnovene vladavine. Istina, otvorena je kada je već Tuđman vladao zemljom. Njemu, naravno, nisu poslali ni pozivnicu za otvorenje, niti ga je itko ikad više i spomenuo u govoru o zaslugama oko izgradnje Nacionalne i sveučilišne knjižnice. Bese da o Šuvaru valja šutjeti kada se o nečemu govori dobro držali su se jednako za svojih mandata i desni i lijevi.

Kada je pobijedio HDZ, njega su opozvali iz Beograda, gdje je bio hrvatski član predsjedništva SFRJ. Zamijenio ga je Stipe Mesić, u to vrijeme desničar i nacionalist, pun oduševljenja za Tuđmanov politički projekt. U političku mirovinu i u povijest Stipe Šuvar u Zagrebu je ispraćan s podsmijehom. Kako i ne bi kada je okolo hodao u starom odijelu ili bi se vozio u prastarom golfu jedinici, ne stekavši u svojoj skoro dvadesetogodišnjoj karijeri hrvatskoga kulturno-prosvjetnog komesara ama baš ništa. Sve što je stjecao bilo je za javno dobro ili za dobro Partije i neke njegove imaginirane i imaginarne revolucije. Bio je tih devedesetih siromašan čak i za kriterije skrajnutoga sveučilišnog profesora, što je, zapravo, i bio, predajući na Filozofskom fakultetu sociologiju sela. U tome je bio šarmantna sveznalica i čudak svoga zanata. Poznavao je valjda sva hrvatska prezimena. Kada sam ga upoznao, a bilo je to u Ivanić Gradu, na promociji „Sarajevskog marlbora“, na koju je iz Zagreba došao u svom golfu, da podrži mladoga pisca, iako te 1994. takvu podršku nitko – osim mladoga pisca – ne bi poželio, Stipe Šuvar mi je u deset minuta ispričao kratku genealogiju Jergovića, sve s etimologijom prezimena, njegovom učestalošću i rasprostiranjem. A Jergovići su malo pleme – svi redom od Ličkog Lešća – o kojemu ne piše u knjigama, i nije se Šuvar mogao tek tako pripremiti za naš susret…

Godinama se po zagrebačkim novinama o njemu pisalo kao o posljednjoj ništariji. I godinama je među hrvatskom kulturnom i književnom elitom trajala diferencijacija, tokom koje su se bivši poslušnici, poniznici i partijski podvižnici, ti monasi lenjinizma, odricali Stipe Šuvara, i putem tog odricanja stjecali pravo građanstva i pravo zaborava u novome režimu. On je, idealist, osnovao svoju partiju, koja niti na jednim izborima i nigdje u Hrvatskoj nikada nije imala nikakvih šansi, osnovao je, uređivao i za svoje novce, bez ičije pomoći, izdavao Hrvatsku ljevicu – mjesečnik u kojemu su surađivali raznoliki nevoljnici, društvo kao sišlo s ulja Brueghela i Boscha, a na ulici je Stipe Šuvar dobivao – i do doista i stvarno, pred očima policije, u Petrinjskoj ulici – batine od ražalovanih ustaša, nakon čega bi o tome novine objavljivale rugalačke članke. Bio je to Zagreb devedesetih. Malo bolji nego što će biti Zagreb u drugom desetljeću novoga stoljeća, nakon što Hrvatsku na prijevaru i na crno uđe u Europsku Uniju.

Kada je krajem lipnja 2004. iznenada umro Stipe Šuvar, članak o njegovoj smrti u beogradskom je Ninu objavio Goran Babić. Ganutljiv i zanesen, najvažniji pisani tekst o Šuvarovoj smrti, silan u svojoj retorici, iako sasvim kratak, bio je to važan tekst velikog pisca, i bio je to manifest jednoga vrlo intimnog gubitništva. Revolucija se, naime, u međuvremenu pretvorila u intimu onih koji se revolucije nisu odrekli. Njih dvojice Hrvata: Šuvara i Babića.

Za razliku od Šuvara čija je narav, ipak, bila nagodna i prihvatljiva zagrebačkim mentalitetima, od Šuvara u kojem su živi bili i njegovi imoćanski zavičaji, pa će ga, živog i mrtvog, braniti i hvaliti mnogi njegov zemljak, novouvojačeni ustaša, sve govoreći da je Šuvar čestit Hrvat, čemu ne može naškoditi ni njegov komunistički idealizam, Goran Babić bio je u suštinskome smislu čovjek bez zavičaja, potpuni osamljenik i pustinjak usred Zagreba i Hrvatske, još u vrijeme kada su ga okruživale divizije prividnih istomišljenika, koji su mu adorirali sa još više sluganske poniznosti nego Šuvaru njegovi. Osim toga, u Babiću su se stekle dvije po čovjeka opasne osobine: vrlo snažna imaginacija i inatljiva narav. Šuvar je umio biti kriptičan i dvosmislen, znao je govoriti u dvostrukim šiframa, kojima bi otključavao po dvije brave: komunističku i nacionalnu. Ipak su njemu, i to s jako dobrim razlozima, skandirali prepuni nogometni stadioni u Splitu i u Zagrebu, kada se 1988. i 1989. usprotivio Slobodanu Miloševiću i srpskom nacionalizmu. Suštinski, bila je to ista ona publika koja će dvije-tri godine kasnije klicati ubij ubij Srbina, starija braća i očevi dječaka koji 2016. kao jedan kliču ajmo ajmo ustaše i pozdravljaju svoje nogometne junake sa za dom spremni. Mogao je Šuvar tada, da nije bio ono što je bio, osvojiti Hrvatsku i postati novi otac nacije, ili hrvatski pandan Slobodana Miloševića. Ali on to nije učinio, niti mu je na um padalo da se iz taktičkih razloga zaodijeva u nacionalista. Znao je da tako preuzeta krinka redovito srasta s licem, a da crne ustaške odore puštaju boju koju je nemoguće saprati s kože. Ali valja evidentirati da je on takvu priliku u životu imao, a da je Goran Babić, zahvaljujući svojoj naravi, nikad nije mogao imati.

Babić je bio pjesnik u narodu koji nikada nije držao do pjesnika, općenito do pismene čeljadi, iako se naširoko, diljem južnoslavenskog prostora, ponosio svojom tobožnjom kulturom i književnošću. I vjerovao je da mu je kao pjesniku štošta dopušteno. Na nogama je podnosio udarce, a udarali su ga jako, kad god bi imali priliku. S jedne strane scene bili su postrojeni njegovi drugovi, s druge strane svi oni koji su u unutarpartijskim ratovima bili protiv Stipe Šuvara. Takve je personificirao Mika Špiljak, i bez velikog razloga ih se smatralo liberalima i reformatorima. Uz njih bi se prišljamčila neovisna inteligencija, pisci i pjesnici koji su zglajzali po Maspoku, poneki klerikalac i crkvenjak, budući Tuđmanov veleposlanik u Washingtonu. Uz njih je, naravno, bio slobodarski i liberalni Beograd, uključujući i notorne srpske nacionaliste, Dobricu Ćosića i ostale, kojima je Stipe Šuvar bio crvena krpa (i ne zna se što je jače u toj složenici: pridjev ili imenica…) Zahvaljujući njima, Goran Babić je u godinama oko Titove smrti u Beogradu bio ozloglašen, a u Zagrebu omražen. Je li on to osjećao? Vjerojatno jest. Imao je razvijen osjećaj za oluju. Bio je, iz perspektive neovisne inteligencije i uglednih naših pisaca, paranoik staljinskoga tipa. Priviđali su mu se, naime, nacionalisti. A njih, je li tako, nije bilo na vidiku.

U polemikama i javnim obračunima bio je grub čovjek. Njegov veliki esej posvećen Antunu Šoljanu, naslova “Strašno lice ništavila”, djelovao je, u davno vrijeme svoje objave, poput zlokobne potjernice za pjesničkim sudrugom iz neprijateljskoga rova. Kada ga danas čitamo, u vremenu neusporedivo žešćih, zlokobnijih i po zdravlje pojedinca škodljivijih hrvatskih potjernica, Babićev tekst djeluje kao uzaludno proročanstvo, u kojemu Babić varira misao kako se njemu, Šoljanu, neće dogoditi nikakvo zlo, niti će imati ikakve štete od onoga što piše i govori, dok će druga strana postradati na svaki način…

Tukao je po Igoru Mandiću i Branimiru Donatu. U tom sveopćem novinskom krvoproliću, stilski briljantno izvedenom – i to, u pravilu, s obje strane – nikada se nije štedjelo na teškim građanskim i moralnopolitičkim diskvalifikacijama. Da su Babićevi protivnici doista bili onakvi kakvim ih je on prikazivao i titulirao, završili bi u zatvoru. (Ili, možda, ne bi, jer se sve ovo, uglavnom, zbivalo u zagrebačkim i beogradskim novinama i časopisima, a ne u Sarajevu, tom bastionu pravovjernog partijaškog bratstva&jedinstva…) Međutim, jednoga dana oni će etikete što im ih je on nalijepio moći da nose kao odlikovanja, dok će on njihove etikete do vijeka nositi kao stigme. Tako se okrenula gospođa Historija, tako su se okrenuli naši lokalni vjetrokazi, pa je Goran Babić od velikoga i nedovoljno priznatog hrvatskog pjesnika – nedovoljno priznatog u vremena kada je bio u moći, a nepostojećeg zatim – postao književni lik. Ponuđena figura u nekoj velikoj romanesknoj hrvatskoj fikciji koja, naravno, nikada neće biti napisana, jer Hrvati tradicionalno baš i nemaju odvažnih i darovitih romanopisaca, a da bi fikcija s Babićem u glavnoj ulozi bila velika morao bi je napisati neki Hrvat. Ako ne Hrvat, onda Danilo Kiš.

Njihove meteorske putanje najbliže će se naći jedne godine s kraja sedamdesetih ili početkom osamdesetih, u Sisku, za vrijeme književne manifestacije na kojoj će Kišu biti dodijeljena Nagrada željezare Sisak za “Čas anatomije”. Bit će da je to bila 1978. Četrdesetak godina kasnije, u minieseju napisanom po narudžbi, a u povodu neke godišnjice, Babić piše kako mu je Kiš tada u kafani zamjerio to što je u Oku objavio denuncijantski tekst Predraga Golubovića, koji prethodno nisu htjele objaviti nijedne beogradske novine, a kojim je i započela afera oko “Grobnice za Borisa Davidoviča”. Babić mu je oštro odgovorio kako je neobično što on, borac za slobodu javne riječi, njega, prononsiranog zatiratelja iste slobode, optužuje jer nije cenzurirao i zabranio jedan tekst. I još mu je rekao da je on, Babić, po materi Židov – a zna se da se židovstvo nasljeđuje po majci – dok je Kiš po materi Crnogorac, iako insistira na svome židovstvu. Na kraju je sve mirno završilo. Mimoišli su se, jer nisu pripadali istome društvu ni svijetu, iako su jedan drugome mogli biti fikcionalni likovi.

Babićeva stvarna ili glumljena ideološka zadrtost, sklonost da traži nevolje i da svijet podlaže zakonitostima fikcije, njegovo komesarsko ordiniranje, a potom martirstvo i duga desetljeća progonstva iz kojega se nikada neće vratiti kući, tema su za Danila Kiša. Kao što je Kišov borbeni antikomunizam, o kojemu će se, istina, više saznavati tek nakon njegove smrti, tema je za Gorana Babića. Ali onoga Babića koji je ostao u Zagrebu osamdesetih, sam i prezren, na liniji kojom je hodio uz Stipu Šuvara i uz fascinantnu armadu lažljivaca, kriplova i falšnih sudbina, koji su se tada, međutim, pričinjali ljevičarima.

Sve su to epizodisti iz velikoga romana o Goranu i njegovoj sudbini. Među njima, recimo, jedan je koji će se u Tuđmanovoj eri premetnuti u predgovaratelja Hitlerovom Mein Kampfu, ljutog filonacista i antisemita. Pa drugi koji će uzrasti do glavnog komentatora ultradesnih glasila, zaduženog za odstrel Srba, Jugoslavena i komunista. I još jedan, istaknuti pisac leksikografskih natuknica, najfrekventniji autor Hrvatske književne enciklopedije, istovremeni suradnik ultradesnih i ultralijevih glasila, koji je, ponesen novim i starim uvjerenjima, u zagrebačkoj Književnoj republici napisao da je u opsađenom Sarajevu bilo šteta metka za Jergovića, preporučivši me tako – nožu. Ova jasenovačko-ustaška metafora u ime lijeve ispravnosti i u lijevom glasilu zapravo je amblematična za ono u što su se u Zagrebu pretvorili bivši Šuvarevi i Babićevi ljudi. Usred “preokreta” iz 1990, kada je Hrvatska ostvarila samobitnost po mjeri snova i očekivanja svojih kaptolskih duhovnih čuvara i političke emigracije u Kanadi i Americi, te po mjeri potisnutih sjećanja onih koji su 1945. izgubili rat, ali, ponajviše, po mjeri otužne prevrtljivosti dojučerašnjih radnih ljudi i građana, Šuvarovi prateći moralno-politički bataljuni pristali su uz falange nacionalnih pravednika, okrenuli se Bogu i novim zemaljskim bogovima, povremeno, tek, opslužujući i svoju lijevu bratiju. Naime, čim bi se u Hrvatskoj ljevica ukazala na vlasti ili pri državnom proračunu, oni bi se, profesionalci iz kupleraja, vratili svojim lijevim izvorištima. I onda bi im se stvari malo pobrkale u glavi, pa bi, sve u lijevoj Književnoj republici i u ime lijevih ideja, u ime uštede municije poslužili jasenovačkim kamama.

Ali nisu ni Šuvar ni Babić odgovorni za živote i priključenija jučerašnjih svojih sljedbenika, a još manje za način što su svoje sudbine iznijeli drukčije nego njih dvojica. Još bi se i našlo takvih koji su uspravno ispratili i podijelili Šuvarevu sudbinu – iako ih se teško sjetiti više od dvojice-trojice – ali nitko, baš nitko nije učinio ono na to se odvažio Goran Babić. Jednako tako, nitko od bivših suboraca u Zagrebu, osim Pere Kvesića, nije s empatijom govorio o Babiću. Kvesić ga se sjetio desetak godina kasnije, početkom dvijetisućitih, kada je u Jutarnjem listu kratko govorio o okolnostima Babićeva odlaska. Bila je to jedna od onih strašnih noći s jeseni 1991, kada je Tuđman objavio da se prekidaju svi pregovori s Beogradom i kada se mnogima činilo da im je smrt bliža od ovratnika. Sljedećega jutra Goran Babić je, po Kvesićevu svjedočenju, bio s obitelji na zagrebačkom željezničkom kolodvoru. Čekao je koji će vlak prvi naići, onaj za Beograd ili onaj za Sarajevo. I prvo je naišao vlak za Beograd. “Da je otišao u Sarajevo, mislim da bi u današnjem Zagrebu bio neka vrsta hrvatskog junaka” – misli Pero Kvesić. I naravno, sasvim krivo misli. Da je tog jutra Goran Babić otišao u Sarajevo, njegov bi život svakako drukčije izgledao, ali ne bi bio ništa manji izdajnik nacionalne stvari. Pogotovu u Zagrebu. Samo što ga ne bi smatrali srpskim boljševikom i četnikom, nego bi im bio muslimanski boljševik i balija.

Veliki i neshvaćeni čudak njemačke književnosti, još jedan gubitnik po vlastitom izboru, Arno Schmidt, ovako je rekao: “Umjetnik može da bira samo to hoće li postojati kao čovjek, ili će postojati kao djelo; u drugom slučaju najbolje je i ne gledati onaj defektni preostatak.” Babić je odabrao da postoji u svome djelu – političkom i pjesničkom – ali je sudbina odredila da i to djelo velikim dijelom bude sačinjeno od okolnosti njegova živa života i jedinstvenosti njegova zemaljskog slučaja. Proklet u svome narodu kojemu ne treba ni njegovo ni bilo čije pjesništvo dok uzgaja mit o svojoj predestiniranoj pravednosti i žrtvi, Babić je prvorazredna hrvatska pjesnička činjenica. Živi, neželjeni stih. Genijalna kletva usamljenika.

U Beogradu Babić je priskrbio kućerak u sirotinjskom kvartu u središtu grada, uz koji je prislonio rashodovani kiosk, u koji je smjestio dio svoje biblioteke i dokumentacije, i improvizirao radnu sobu. U bizarnoj stambenoj povijesti hrvatske književnosti, u kojoj se nađe svega, od zagrebačkog podstanarstva Nikole Šopa do ubožnica i ludnica svih onih polić-kamova, čerina i vidrića koji do dana današnjeg udaraju u lirsku žicu masterdžija i doktoranata sa zagrebačkih, gospićkih i babogredskih filozofskih fakulteta, nastamba Gorana Babića možda je i najbizarnija. I to ne zato što ne bi bila dostojna pjesnika i književnog proletera, nego stoga što Goran Babić unutar hrvatskoga poetskog, književnopovijesnog i žurnalističkog kanona ustvari živi u nekome luksuznom kadrovskom stanu na Dedinju ili na Senjaku što mu ga je dodijelio sam Slobodan Milošević na račun toga što je izdao Hrvatsku. Ovu mnogo puta ponovljenu i službeno ovjerenu laž, koja je odavno postala istinom na hrvatski način, posljednji je ponovio Željko Krušelj u inače prilično korektnoj knjizi o historijatu zagrebačkog omladinskog lista Polet. I uzalud je onda Babiću što u Beogradu nije dobio stan, niti je dobio išta drugo, nego živi na svoj račun i o vlastitome trošku, kad oni kažu drukčije. Oduvijek je u svjetskoj književnosti bio zanimljiv odnos između stvarnosti i fikcije. On biva tim zanimljiviji u totalitarnim režimima i u društvima koja su dubinski impregnirana nacionalizmom, gdje se pitanja stvarnosti i fikcije ne tiču samo književnoga teksta nego i književnikova života. U Hrvatskoj je Goran Babić mitsko čudovište koje ako je ikada i imalo veze s građaninom Babićem već odavno je nema.

U nekoliko prilika – kad ga je o tome pitalo – ponovio je isto: u Hrvatsku i u Zagreb neće se živ vratiti. U jednom eseju, objavljenom u časopisu Prosvjeta, koji izdaje Srpsko kulturno društvo Prosvjeta iz Zagreba, meditirajući o mjestima na kojima bi mogao ili po redu stvari trebao biti sahranjen, spominjao je i zavičajni Opuzen, te rodni Vis. U Zagrebu se, kaže, ne bi ni ukopao. Ali, ipak, u mislima mu je, makar i prigodimice, bilo da se mrtav vrati u Hrvatsku.

Čovjek, međutim, katkad nije tamo gdje mu je tijelo. Ovaj Babićev čitatelj o tome se posvjedočio u eksperimentalne svrhe i na vlastitom primjeru. Njemu je, opet, Hrvatska opsesivna, u mnogo čemu i jedina tema. I dalje za sebe govori da je Jugoslaven, ali Jugoslavija mu se, dok živi u Beogradu, uveliko svela na Hrvatsku. O njoj misli, govori i piše. U njezinoj prošlosti živi, svađa se s njezinim avetima i duhovima, i u najvećoj mjeri, koliko god je to pjesniku i književnom lunatiku dano, percipira Goran Babić u hrvatskoj kulturi. Kao da mu nikad nije na um palo da bi mogao postati srpski pjesnik, iako je već dobru trećinu ukupnoga zemaljskog života proveo u Srbiji, iako srpsku književnost smatra svojom kao i sve druge književnosti svoga jezika. Ali uzalud, kada je temom i sudbinom, i tvrdoglavošću svojom i nepokornošću, Babić hrvatski pjesnik.

U Sarajevu ga se rado i s nježnošću sjete. I to ne samo njegovi pjesnički drugovi i vršnjaci. Osamdesetih, u doba svoje najveće moći, i dok je upravljao Okom, surađivao je u izdanjima Oslobođenja. U Svijetu, a kasnije i u Nedjelji, imao je svoju kolumnu – svojevrsni dnevnik – koji će kasnije izrasti u knjigu, u izdanju zagrebačkog Augusta Cesarca, što ju je danas još i mnogo zanimljivije čitati nego u vremenima njena izdanja. Abdulah Sidran posvetio mu je pjesmu iz Sarajevske zbirke. Ini ga se sjete u svojim tugaljivim kolumnama, pa hvale Babićevu dosljednost. Iako se nikada, nijednim svojim tekstom nije našao u antologijama bosanskohercegovačke književnosti, niti se o njemu, dok god je bilo te književnosti, govorilo kao o bosanskohercegovačkom pjesniku, Goran Babić je danas, više nego ikada prije, bosanski pisac. Takvim ga je učinila jedna drukčija legenda od one zagrebačke, ali koja se, također, više tiče mitskog čudovišta zvanog Babić, nego živa čovjeka i pjesnika. Kao i zagrebačka, tako je i sarajevska legenda temeljena na nacionalnoj ili već nacionalističkoj pretpostavci.

Pjesnikov grijeh prema naciji Sarajeva se, bezbeli, ne tiče. Ali iz banalnog razloga što je Babićeva nacija hrvatska. Također, ne tiče se pjesničkog i književnog Sarajeva ni Babićev prijezir prema Zagrebu. Što bi bilo sasvim ispravno, i Sarajevo bi oglasilo većim gradom od narečene svehrvatske metropolice, e da nije nekih drugih slučajeva, da nije nekih drugih umjetnika koji su se, biva, ogriješili upravo o Sarajevo. Da nije, tako, Emira Kusturice ili, još bolje, Neleta Karajlića, kojega je policija morala ispraćati do entitetske granice kada je ono prvi put pokušao posjetiti rodni grad. Na nekoj tržnici grijeha, kod Kineza ili kod mjesnih švercera, moglo bi se izvagati i je li grešniji Kusturica Bošnjacima ili je grešniji Babić Hrvatima, ali je Karajlićev grijeh naspram Babićevog neznatan i skoro neustanovljiv. Kao što ni Karajlićev doprinos bošnjačkoj kulturi nije usporediv s Babićevim. Ili je, možda, riječ o tome da ratna patnja Zagreba nipošto nije, niti bi i u jednoj pa ni u nacionalističkoj fantaziji mogla biti usporediva s ratnom patnjom Sarajeva? Ali patnja nikome ne daje veće pravo na prijezir prema drukčijima, makar se drukčijost interpretirala kao izdaja. Kusturica, koji je među najznačajnijim europskim filmskim redateljima s kraja prošlog vijeka, a sa svoja dva filma golemo je pridonio diferenciranoj bošnjačko-muslimanskoj kulturi unutar bosanske kulture, nije se, ama ni za riječ više zamjerio dominantom bošnjačkom Sarajevu, nego što se Goran Babić, veliki pjesnik hrvatskoga jezika, zamjerio dominantnom hrvatskom Zagrebu. I kad je već tako, valjalo bi svoju moralno-političku ispravnost trenirati na svojim, a ne komšijskim grešnicima, jer je baš to, nagla ljubav prema tuđim disidentima, znak najperfidnijega i najjadnijeg nacionalizma.

Goran Babić milosti ne traži. Nakon onog što je izdržao, milosti mu i ne treba. Nije njegova patnja u ovih četvrt stoljeća progonstva bila najveća. Daleko od toga. Drugi su patili više i mučnije. Drugima je bilo gore. On je sa ženom i kćerima sačuvao živu glavu i prst obraza. Ono, međutim, po čemu je neusporediv jest samoća. Njegov slučaj je jedinstven. Drugog takvog nije bilo. Jedinstvena je njegova sudbina. Ni sa kim je nije podijelio.

Pritom, nije usamljeničke naravi. Pače, vrlo je druželjubiv. I rado prepričava događaje koji su se davno zbili, u svijetu koji odavno ne postoji. Nije to anestezija ni iluzija: svjestan je stvarnosti današnjega svijeta, svjestan je da njegove priče nikome više ništa ne znače, svjestan je da on sam ponajviše znači upravo njima, hrvatskim nacionalistima. Ostali su ga zaboravili. Njegova javna osoba još živi u njihovoj mržnji.

Babićevo djelo danas izniče na krajnjim rubovima, u autsajderskim izdanjima srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj, u nakladama fantomskih banjalučkih izdavača, u skrajnutim nakladama i svojevrsnim samizdatima koji se ne mogu naći u knjižarama. U socijalnom smislu taj pjesnik je i danas dio onoga sve malobrojnijeg izbjegličkog svijeta hrvatskih Srba u Beogradu. Ti ljudi se snalaze, mijenjaju, odlaze i umiru. Adaptiraju se, asimiliraju i nestaju. Goran Babić, jedini među njima koji nije Srbin, ostaje. I tako će biti do kraja.

Ovo je njegova pjesma:

Laž i petokraka

Postoji, postoji i prilika, slučaj,
kad se i onaj,
što u mraku vidi petokraku,
smije i može (a možda i mora)
poslužiti neistinom.

Kad je čak poštenije
da slaže
nego da govori istinu.

Ako ti umire drugarica, drug,
ako primijetiš da oko gasne, tamni,
i ako te zadnjom snagom upita
jesmo li izgubili?

Tad! I samo tad,
na uho koje jedva čuje,
u povjerenju šapni
– Nismo!

(29.8.2003.)

nisu naši popi s mrtvima mogli pričat
samo pravoslavni
tetka je moja išla u kaluđera
tri sina joj ubili
reka je meni je to muka ali mogu ja njih dozvat ako se ti
nećeš pripast
neću se ja pripast rekla je i tražila da joj samo ovoga
najstarijega dozove, ovoga šta su ga na gripama ubili
glavu mu otkinili badinjon
i dozva je on njega, ona mu poznala glas
šta joj je reka
neznan

uf šta bi se mi smijali s tin kaluđeron
on bi miša i vina i rakije
pa bi povraća dok bi iša uza stranu
povraća bi sebi u ruke i opet to pija
bilo mu ža

DANILO KIŠ – BAŠTA, PEPEO

Hiljadu devetsto šezdeset i peta godina bila je za mene ispunjena svim vrstama sumnji. Naročito u svrsishodnost studiranja matematike i fizike. Samom sebi izgledao sam kao čovjek koji neodlučno stoji na raskrsnici, ali već pred pješačkim prelazom, podigao je nogu i oklijeva da je spusti. Semaforsko svjetlo se mijenja, saobraćaj teče, samo ja i dalje stojim tu i gledam, gledam, neodlučan, i zapitan šta ću ja uopšte tu gdje jesam. A gdje sam?

Spustio sam podignutu nogu, okrenuo se prema knjižari Prosvete i njenim velikim izlozima. Ne znam da li je tamo i danas knjižara, ali tada je to bila veoma svijetla, dugačćka prostorija gdje si odmah mogao da vidiš šta je novo i za tebe izazovno. A izazovna je knjiga koju sam pošao da kupim, Bašta, pepeo, pripovjedača, pjesnika i prevodioca, urednika Vidika, Danila Kiša. Na polici su i druge knjige iz prosvetine biblioteke Jugoslovenska proza 65, Branislav Lovrenski, Velimir Lukić, Aleksandar Tišma, Živojin Pavlović, Branislav Pekić, Antun Šoljan, Žika Lazić, Branimir Šćepanović, Meša Selimović. Sada želim da kupim samo jednu, ovu koju sam naveo na prvom mjestu, Bašta, pepeo. Jedva imam toliko para da bilo šta kupim. Samom sebi izgledam kao onaj Andrićev dječačić što gleda u izlog najveće sarajevske knjižare, što je u ulici paralelno ovoj, ali prije šezdeset godina, kada ova knjižara nije postojala.

Cijelo ljeto te godine obilježila je meni, a potom i mojoj majci, ova izvanredna knjiga. To što sam se ja gotovo zaljubio u nju, nije bilo ništa posebno, ali da je ista lijepa bolest snašla i moju majku, e to je bilo pravo čudo. Nalakćena na svoju šivaću mašinu marke Singer, čitala je i čitala, zanesena kao da se vratila u djetinjstvo, a potom i protekli rat. Nikada je nisam pitao da li je nešto moje pročitala, a mogla je, u Oslobođenju recimo. Pored svakodnevnih problema, a činilo se da život i nema ništa drugo osim problema, prosto me je bila sramota da je tim opterećujem. Čekao sam šta će reći kada pročita. I rekla je:

Dragi moj, ništa bolje nisam pročitala. Kada napišeš ovakvu knjigu, bićeš pravi pisac.

Odgovorio sam joj kratko: Kiš je pisac, ja sam student koji je još ništa.

Ta fascinacija imala je svoje trajanje, od knjige do knjige, osvjedočavao sam se da je Danilo Kiš veliki pisac našeg jezika, ali su se drugi pisci gurali u redu za moju naklonost. Ubrzo ga nisam posebno izdvajao iz kruga njegovih vršnjaka, pa i starijih od njega, naročito njih. Bilo je to prekrasno vrijeme velikog upijajućeg čitanja. Čitao sam ih i uživao u svakoj za mene novoj knjizi, nalazio u njoj posebnosti, ono što pripada samo tom piscu i po čemu je jedinstven. Mirko Kovač me je uvlačio u svoju magičnu priču o Hercegovini, Miodrag Bulatović o fantastičnoj Crnoj Gori, Aleksandar Tišma o Vojvodini, Ranko Marinković o Dalmaciji. Svako je imao svoj svijet i svoj pogled na taj svijet. Čitajući paralelno svjetske pisce, uočavao sam određene uticaje i sličnosti, shvatao da niko nije izolovano ostrvo, pa ni najveći, poput Andrića, Crnjanskog i Krleže. Kasnije ću pročitati kod Andrića, u njegovom govoru na Jagelonskom univerzitetu, da je za svakog pisca najvažnije sveto trojstvo: autentičnost, kontinuitet i majstorstvo. On je to rano našao kod poljskih pisaca a kasnije i kod naših.

Sada se moja misao odvaja od Kiša, da bi mu se vratila onako kako sam se i ja odvajao i vraćao njegovoj literaturi. Osvajajući svjetsku književnost ponašao sam se kao student medicine koji prolazeći internu medicinu preboli i sve bolesti navedene u njoj, bolovao sam bolesti uticaja, većeg ili manjeg. Nisam shvatao ni šta je autentičnost ni kontinuitet. Kao pisac početnik, o majstorstvu sam mogao samo sanjati. Bilo je to vrijeme naglašenog modernizma, u kojem je bilo daleko značajnije šta o nekom umjetničkom djelu misli kritičar, nego ti sam. Kritičari su izmislili posao od kojeg se moglo lijepo živjeti, čas modernizam, čas postmodernizam, realizam i fantastični realizam. Poučavali su umjetnike da se moraju ugledati na velike svjetske gurue a ne tragati za sobom. Meni je bilo blisko traganje ali ne takvo u kome se umjetnik ponaša kao pacijent umjesto da iz svoje opsjednutosti daje svoje plodove.

Stanovao sam na Grbavici, u istom neboderu sa Afanom Ramićem, s kojim sam se sprijateljio i od njega učio šta je moderno slikarstvo. Kasnije će me oduševiti planinski pejzaži na slikama Ćorovića koje je bio izložio u salonu Radničkog univerziteta Đuro Đaković. Uz muziku, čiji sam privrženik bio od onog gimnazijskog vremena, kada sam u Pančevu gledao Gunoovog Fausta u izvođenju operskog ansambla Narodnog poziršta iz Beograda. Čangalović je tada bio na vrhuncu slave. Njegov je glas bio neuporediv. Umjetnost je postala moj svijet, meni bliži od ovog tzv. stvarnog na koji sam fizički bio osuđen. Sarajevo mi se činilo skučenim, ono što se izučava na katedrama domaće književnosti pravaziđenim i gotovo nepotrebnim. Pročitavši to još u osnovnoj školi, nisam mu pridavao veliki značaj. Trebalo je vremena da shvatim veličinu te književnosti, ali, opet, ne onu i onakvu kako se izučavala akademski, i kako se, nažalost, još uvijek izučava.

Činilo mi se da je ključna zapovjest, ili uputstvo mladom piscu: Uči od majstora, ne od njegovog epigona. Čitaj velike pisce, oni će ti sve reći. Tada sam se opredijelio za frankofonu liniju, mada ću veoma brzo preći i na ostale književnosti. Velika francuska književnost imala je šta da ponudi mladom piscu žednom velikih djela. Čak i ako taj pisac nije kod nas bio prevođen i poznat. Nažalost, moja generacija nije pripadala onoj Andrićevoj, kada je poznavanje više jezika, od školskog doba, bilo normalno. Tada se čitalo sve u originalu.

Jeste li čuli za Žana Žirodua (Jean Giraudoux), francuskog pripovjedača i dramskog pisca? Pretpostavljam da većina nije. Kako bi i čuli kada se u našim bibliotekama i knjižnicama nalaze samo dvije njegove knjige u prevodu na ondašnji s-h jezik. Obje su u Narodnoj biblioteci Srbije. Hrvatske javne knjižnice nemaju nijednu njegovu knjigu. Ove dvije prevedene davno se objavljene, 1955. godine Iz provincije, i 1956. godine roman Bela. Nekoliko njegovih drama igrano je na radiju, oduševio me je prekrasni Intermeco. Takav užitak pružila mi je još samo radio-drama Pod mliječnom šumom, Dilena Tomasa. Prije nekoliko godina objavljena je u prevodu na srpski i njegova čuvena drama Trojanskog rata neće biti. Narodna biblioteka Srbije ima u fondu glavna Žiroduova djela na francuskom jeziku. To je sasvim normalno, riječ je o veliko francuskom piscu. Nacionalna i sveučilišna knjižnica u Zagrebu ima u fondu roman Bela, u prevodu (latinično izdanje), dok nema Iz provincije (vjerovatno zato što je ćirilično). Ima i tri drame, na slovenačkom jeziku. Iznenađuje činjenica da nema ni ključnih knjiga na francuskom jeziku, iako je sveučilišna knjižnica. Takva je kod nas bila nabavna politika, nju je uvijek limitirao budžet, ali ne samo on.

Da bih nastavio priču o Danilu kišu, prepisujem uvodnu stranicu prve Žiroduove priče iz knjige Iz provincije, (izdavač Prosveta, urednik Eli Finci) u divnom prevodu poznatog profesora Raška Dimitrijevića.

Nemojte misliti da suvo lišće padne odjednom, kao zreli plodovi, ili bez šuma, kao uvelo cveće. Lišće jova, pokraj potoka, otkida se oko podne i, zadržavano još svežim listovima, napuštenim gnezdima koja ga nisu zagrevala, stiže na zemlju nešto malo pre sunca. To je čas kad mlinar otvara ustave; potok se izdiže i odnosi ga sa vodom koja je ostala u rupama, sa vodom koja je već zaboravila da li dolazi iz mlina ili od kiše; i ono se kotrlja, sasvim na dnu, jer samo zeleni listovi plove po površini. Postoji i lišće bršljana, boje kore, koje se lepi za stablo i postepeno prodire u njega; ima i lišća koje pada noću, tarući se o granu, zaustravljajući se nespokojno, padajući dalje, i u svom strahu da ne probudi drvo pravi još veći šum. Samo lišće jasike sruči se sve odjednom gubeći svoje srebro. Ali i ono, toga dana otkidalo se sporije. Iz svoje postelje, ja sam ga slušao i gledao. Jesen se širila pod lipama, kao svilena mreža koja ublažuje pad. Čudio sam se kako ptice mogu da stignu do zemlje.

I još sasvim malo:

Prijatno je ozdravljati u večeri kad pada kiša; to je još prijatnije u sunčane večeri. Muve vas posećuju dok sedite kraj prozora; ustručavate se da ih zgnječite između okana i zavesa od muslina, prvo iz sažaljenja, a zatom što je to tako prljavo. Umorne ruke se spuštaju na butine, i čovek ne zna koje od njih greju one druge. Celog dana nespretni zraci se prelamaju na površinama za koje su verovali da su meke, a koje vam ih grubo vraćaju, dok je za mene sunce još nevidljivo i nije napustilo polja…

Osjećate li taj poetski poneseni ritam, to direktno obraćanje čitaocu, nalazi se oboje, na drugi način, i kod Šulca i njegovih Cimetastih prodavnica, ali ovdje sada mislim samo na tridesetogodišnjeg Kiša, koji je tražio svoj izraz, svoj stil, ono nešto neopisivo, poetsko-prozni glas, što će dovesti do knjige, ali, prije svega, pomoći mu da se pronađe u šumi savremenosti. Taj uticaj je za Kiša bio veoma važan. Možemo iz knjige u knjigu uočavati mijene i prilagođavanja, tema je tražila svoj način i pristup, zato je već njegova sljedeća knjiga, Peščanik, postala bliska stilu francuskih modernista pedesetih godina koje je prevodio (Bitor i Solers). Sam Kiš je u više navrata o tome pisao, odgovarao na pitanja, navodio mišljenja onih koje je cijenio (Natali Sarot, Alen Rob-Grije). Prije tog prelaza, imamo odrastanje u provinciji, koje je sasvim posebno za svakog, a u suštini opšte, u čemu nalazim tu jasnu vezu između dvojice velikih pisaca, Židroua i Kiša. Desilo se da sam to našem piscu i rekao na Kozari, bio je iznenađen i upitno mi odgovorio: Čitao si Žirodua u Raškovom prevodu, je li? Klimnuo sam glavom i nisam se osjećao prijatno, kao da sam nehotice uvrijedio čovjeka kojeg sam kao pisca volio. Ali ne, on je dodao za mene nešto oslobađajuće: Treba čitati takve pisce i ugledati se samo onoliko koliko je potrebno da pronađemo sebe.

Ja sam mislio prevashodno na Kišove prekrasne opise koje će u Peščaniku pretvoriti u mnogo čvršće strukturiranu cjelinu koja toliko ne plijeni standardnog čitaoca. Evo jednog od tih opisa:

Stabla divljih kestenova u našoj ulici dodirivala su se svojim najisturenijim granama, stvarajući trem. Između tih golemih arkada pružali su se svodovi obrasli lišćem kao bršljanom. Čitava ta arhitektura stajala je u dane ravnodnevice, ili u obične dane bez vetra, nepokretna i stabilna u svojim smelim konstrukcijama, samo bi sunce s vremena na vreme hitnulo svoje uzaludne bandarilje kroz gusto lišće. probivši se kroz granje, kose i izukrštane, one bi treperile neko vreme od sopstvenog zamaha, zatim bi se istopile i kanule na tursku kaldrmu kao kap tečnog srebra. Mi prolazimo ispod tih svečanih svodova, svečanih i pustih, i hitamo da se domognemo gradskih arterija. Tišina, otmena svečanost prazničkog prepodneva, Iza spuštenih prašnjavih žaluzina još spavaju poštanski činovnici i trgovački pomoćnici. Prolazeći kraj niskih prizemlja mi se pogledamo i smeškamo se puni respekta: kroz tamne, zalelujane zavese i kroz mešine žaluzina-harmonika čuju se ropci poslednjih spavača.

Meni cijeli početak romana sa fascinantnim opisom poslužavnika koji majka unosi u sobu predstavlja ustvari posredni omaž uticaju.

Desilo se u tim mojim nesigurnim počecima, da sam učestvovao na anonimnom konkursu omladinskog lista Mladost, pričom koju ću kasnije razviti u roman o Perastu, što će ga objaviti sarajevski izdavač Veselin Masleša, pod naslovom Naseljedna bolest. Priča je u prvom licu jednine, ženski glas, čemu sam ponekad pribjegavao jer sam odrastao među ženama i njihov sam svijet bolje poznavao od muškog. Dobio sam nagradu i otišao u Beograd, da primim priznanje, u neboder ondašnjeg Centralnog komiteta na Novom Beogradu, gdje je bila redakcija lista. Kada je pročitano moje ime, Danilo je bio vidno iznenađen. Rekao mi je, uz svoj poznati osmijeh: Prevario si nas. Mislili smo da je djevojka. Sjetićemo se toga kasnije, prilikom susreta kada sam mu rekao kako je Bašta, pepeo omiljena knjiga moje majke. Šta je po zanimanju tvoja majka, pitao je? Domaćica i šnajderica, odgovorio sam mu, nekako se skanjivajući. Vidiš, to me oduševljava, odgovorio je, to su najdragocjeniji čitaoci. Dovoljno mi je danas da zatvorim oči i vidim lik tog čovjeka koji je uveo i još uvijek uvodi mlade u svijet literature. Baš onako kako je i sam u nju ušao da tu ostane. U evropskom kontinuitetu, autentičan i majstor.

Mnogo godina poslije svega ovoga, kao moj fizički oproštaj od tog dragog čovjeka, napisao sam kratku bilješku o našem nenadanom susretu u Parizu.

U PODZEMLjU PARIZA

Negdje tamo 1980. godine, boravio sam kratko u Parizu. Jedne večeri, prilično kasno, vraćao sam se iz centra u hotel. Spustio sam se u metro, na stanici Šatle, gdje se ukrštaju najznačajnije linije i gdje je uvijek velika ljudska vreva i gužva. U svakom hodniku ili stajalištu neko muzicira, neko nekog čeka ili ispraća. Beskrajna pokretna traka vozi svjetinu s kraja na kraj stanice, kao da ih isporučuje direktno na dalju preradu u Had.

Vozim se tom jednom trakom, ovlašno primjećujem lica onih koji mi dolaze ususret, pitam se odakle su, ko su? Odjednom, prema meni dolazi poznato lice, moćna glava s tako jedinstvenom kosom – Danilo Kiš. Sve se dešava munjevito, on vidi mene, ja njega, samo se bez rukovanja pozdravismo i otplovismo, svaki na svoju stranu.

Kasnije sam ga još jednom susreo, već oboljelog, s osjećanjem da je samo privremeno izišao iz podzemlja, ali da se mora okrenuti, kao mitski pjevač, sam za sobom – on je otplovio tamo gdje ni pisma ni ljudska utjeha više ne dopiru. Ni zlo, ni dobro – u gluvo uvo vaseljene.

1. Ne znam koliko dana pred smrt, pjesnik Admiral Mahić me nazvao telefonom, ali me nije bilo kod kuće. Gordana mi je rekla:

“Zvao je Mahić. Umire od raka. Zvao je da se od nas oprosti.”

Ja nisam imao priliku da se oprostim od Gordane koja kao da mi je pobjegla niza stepenice.

Kad se sjetim da je Mahić nedavno umro, ubrzo iza njega i Gordana, a nedavno i Vojka Smiljanić, bića koja sam volio, svako na svoj način, jasno mi je da će mi se ostatak života, koliko god bio dug, sastojati isključivo od rastanaka.

Mahiću je Gordana bila jako draga, ne na posljednjem mjestu zato što je prema njemu bila mekša od mene koji sam mu govorio:

“Nema rakije! Vi pjanci ste mi se odavno popeli na neku stvar.”

A kod eksteritorijalne Gordane, u kuhinji, uvijek je dobijao po koju čašicu.

Pošto smo ga znali stotinu godina, Gordana je davno razumjela jedino što je bilo važno: Mahić je bio nesrećnik.

 2. Oduvijek su na nas dvoje letjeli nesrećnici i nesrećnice. Tu nam bilo spasa. Kako da nam bude spasa od nas samih? I nikad nisam mogao reći ko je prema njima bio mekši: Gordana ili ja?

Najveći od tih nesrećnika bio je Božo, zaboravili smo mu prezime, koji nam je dolazio dok smo stanovali u ulici Hasana Kikića broj jedan, a ostao nam je najnezaboravniji možda i zato što smo znali: njega niko nema ni da žali, ni da ga se sjeća.

I Ivana ga dobro pamti. Uvijek se uz osmijeh sjeti njega i njegovog kariranog kačketa koji mu je pokrivao ćelu, i njegovih plavih očiju.

To su bile najbespomoćnije ljudske oči koje sam ikad vidio. Oči koje su govorile: ovaj svijet je divan da se u njemu plače, i šta drugo, brate slatki, da ti rečem.

U Božu sam nekad znao žaliti bespomoćnost cijelog ljudskog roda, njegovu vječitu izloženost svemu i svačemu, bez nade u ikakav štit, čak bez prava na nadu, dodao bi Andrić.

Mislim da sam o tome govorio Gordani i Ivani: jednom sam joj na ulici pokazao imbecilnu facu Tunjinog sina Nenada Filipovića, zvanog Behby, koji je sam priznao da nije slušao Ivanino sviranje na fagotu nego ju je “kritikovao” na osnovu onog što mu je “jaranica opričala”: Potom sam dodao:

“Ovaj veli da ti je muzika raštimana.”

“Jadnik. Kad ga pogledaš, sažališ se na sav ljudski rod”, rekla je Ivana.

A u trenucima kad Gordanin nestanak iz mene ispije svu snagu, sve razloge da postojim, znam nekad pomisliti: isti sam Božo.

Koji je umro u sedamdesetoj. Dvadest šesto godište. Propušio u sedmoj. Počeo piti u desetoj.

Ženio se. Odslužio vojsku, potom se upoznao s jednom, imao sina s njom, ali vazda je bila kriva rakija: niti je sin dolazio da vidi njega, niti je Božo išao da vidi sina. U Zagrebu nevjenčano živio “dvjesto godina” sa jednom. Nije htjela u Sarajevo. I Božo digne sidro i ode. Morao je: majka mu se razboljela. I ovdje ostao do smrti.

I pripovijedao nam je da je, kad je bio mali, išao babi u Nikšić, i bilo mu divno, ali se ne sjećam ničeg od onog što je kazao, osim riječi: “kakvu sam babu ja imao”.

Uvijek iz džepa nešto izvadi: perec, kiflu, mandarinu, našem psu Lindi konzervu, a bombonu ili žvaku Ivani.

Insistirao je da, prije nego što nam Gordana skuha kafu i zapalimo po cigaru, pojedem nešto od donesenog.

Sjedne za sto i kaže:

“Ako ima, jednu, ako nema, nikom ništa.”

Za Boža je vazda moralo imati, ne samo jedna. Povremeno bi mi donio (u ovoj bilješci rukom ime donosioca mi je ostalo nečitljivo) flašu izvrsne rakije i Božo bi, jednu po jednu, svu popio.

“Eto, odoh”, rekao bi Gordani. “Sjutra ti nećeš rano.” To jest na posao. Što je značilo da bi mogao i sutra popiti koju.

“Reci Marki” – uvijek bi govorio Marki – “da su mu novine u prozoru.”

Naš stan u Kikićevoj imao je u malom ganjku prozor koji nije gledao nikud i to će mi zauvijek ostati nezaboravno.

A kad meni kaže, što je često ponavljao: “Ja tebi novine donosio i po snijegu i po kiši”, ja bih se tužno nasmiješio, a Gordana mi je jednom rekla:

“Od tih riječi srce u tebi hoće da svisne.”

Takva je bila moja Gordana. Kad sam bio napola lud zbog njene smrti, ko zna koliko sam puta sam zaželio da prolaznicima na ulici kažem:

“E da vi samo znate, ljudi, kakvu sam ženu ja imao.”

Ovo bi trebalo da je citat. Negdje sam čitao sličnu priču. Možda u Čehova?

Kad nam Božo dođe mokar i smrznut, ako nema cigara, Gordana stavi pred njega Drinu, a on kad ustane ide, veli joj:

“Ja ću ti ovo uzet, ne ljuti se.”

“De, Božo, ne zezaj”, kaže mu Gordana.

Stanovao je u “Koreji”. U ratu, prvi mu komšija bio Juka Prazina. Ljutio se kad mu obiju stan i ponesu što nađu.

“Ali najgore mi je zbog katanca. Jer on više vrijedi no sve što pokradu.”

Kad mu je obijanje dojadilo, više nije ni zaključavao.

Pričao nam je da je bio s Alijom Izetbegovićem u fočanskom zatvoru.

“Fin, uštivan, vaspitan.”

Ne sjećam se šta sam na to rekao, ali sam jednom čuo Gordanu kako priča Azri Kafedžić:

“A Marko Božu veli: ‘Šta god da je prije bio, nije važno. To je bio neko drugi, to nije bio ovaj Alija. Ni sjenka do toga čovjeka. Kad vrijeme prođe, ne ostane ništa od prijašnjega.”

Ne sumnjam da je Gordana tačno zapamtila moje riječi, ali sad su mi pomalo zagonetne. Znam da sam Aliju, nakon što je potpisao ono u Dejtonu, prestao smatrati svojim predsjednikom, a danas mislim da je bio teški varalica.

Ali i budala koja u memoarima kaže: “Neumjesno je pa i griješno pitanje je li išta moglo biti drukčije.” A kako će i biti kad “ljudi”, rekao je u ratu, “ne upravljaju historijom. Bog upravlja historijom i biće kako on kaže.”

Čak su Bošnjaci u ratu dobro prošli kad pomislim koji im je tokmak bio vožd koji je sve držao u svojim rukama.

Božo je znao da radim noću, zato je bio zblanut kad god mu ujutro otvorim, što je značilo da mu nema sjedenja, jer je Gordana na poslu, ili je negdje otišla.

Jednom, pošto sam radio svunoć, legao sam da spavam, a naš mađarski puli zvani Linda ljutito je zalajala. Božo je ućutkava:

“Linda! Mišu! Probudićeš Marka.”

Drugi put, Božo nam kuca na vrata. A nezaključana. Donio nam neki pasulj da nam se bar malo oduži za način kako smo da prihvatili.

Uđe.

Nikoga.

Ostavio pasulj. Onda je stražario pred vratima. Čekao je Gordanu. Mislio je da je negdje u susjedstvu. Ako sudim po načinu kako je cio vijek živjela moja žena, bosanska priča o komšiluku meni nije bila šuplja.

Božo opet kuca.

“Ja izišla iz sobe. Spavala.”

“Pa đe si ti?’ – pita me uspaničen. ‘Mogo je neko uć i sve pokrast!’

Šta, Božo? Šta je mogao pokrast? – pitam ja njega.”

Prema njegovom stavu naš stan je bio raj. Ali u našoj kući, za poštena lopova, nije bilo ničeg izuzev televizora i videorikordera.

Koji i nije bio naš nego fakultetski.

Kad je devedeset i druge otišao u London, Predrag Finci nam je dao ključ od stana u Kikićevoj i ostavio na stolu dvadest maraka, presavijenih na četvoro, kako bi valjda poklon izgledao manji, koje nikad neću zaboraviti.

Ne znam koliko prije rata, Predrag je, zbog nečeg, sa Filozofskog fakulteta, na revers pozajmio televizor i video rekorder, i u ratnoj fertutmi zaboravio da ih vrati. Za vrijeme opsade, više se ne sjećam kada, sa Fakulteta su došli po njih.     

 3. Najveća od nesrećnica, ali i najveća ljubav, i Gordanina i moja, bila je Azra Kovačević, a teret je, razumije se, mnogo više padao na Gordanu.

Admiral Mahić nam je bio neka vrsta muške Azre, a teret je, dakako, najviše padao na mene.

Gordana bi ponekad istinski pošizila od toga što džabe radim za toliki svijet, što nemam snage da kažem: neću. Govorila je:

“Sreća je tvoja što nisi žensko. Ti nikom ne bi umio reći ne dam.”

Ali nikad joj nije palo na pamet da mi prigovori što radim za Mahića. Predobro je razumjela da se to, naprosto, mora.

Pričao sam joj kako sam Mahiću napravio konačnu verziju više ne znam koje knjige, ali nije objavljena ni ona, ni njena neispravljena verzija, što bi bila mila majka, nego je ludog Mahića ponijela “inspiracija” i ponovo napisao sve pjesme, što je značilo da je uništio mnogo šta od onoga što je bilo izvrsno u neispravljenom rukopisu. Rekao sam mu:

“Ako se ovo još jednom desi, Mahiću, više ni ne izlazi pred oči.”

Gordana je rekla da se meni to sa Mahićem desilo jednom, a da se njoj desetinama puta ponovila slična stvar s Azrom.

Dođe Azra sva očajna, da ovo ili ono satima analizira sa vazda sabranom Gordanom: ugajgule sve kako treba, čak Azra kaže:

“Sad znam kako ću.”

Potom uradi nešto mnogo gore nego da se uopće nije savjetovala sa Gordanom.

Ali Gordana njoj nije mogla priprijetiti kao ja Mahiću: ako se to još jednom desi, ne izlazi mi na oči. Jer ono sa Mahićem bila je književnost, a ono sa Azrom bio je život. Pa mi pokašto dođe da sam ja zapravo ganjao priviđenja u svom zatvoru koji mumificira put i ko zna koliko ću godina nadživjeti svoju dragu, dok je Gordana istinski živjela, zato se i potrošila mnogo brže od mene.  

4. Ponekad, prije rođenja Ivaninog, koje me zauvijek učinilo monogamnim, pomišljao sam da bih mogao divno živjeti i sa Gordanom i sa Azrom: nisu me u ratu Rešid Hafizović i Enes Karić tek onako ubjeđivali da sam musliman, a da to i ne znam.

Ali to nisam, bezbeli, smio reći Gordani, jer bi me pitala: jesi li ti normalan?

Odgovorio bih joj: znam da nisam, ali niko kao vas dvije nije toliko vjerovao u moju ljudsku vrijednost.

Možda sam uz Gordanu postajao svaki dan pomalo bolji i zato da je ne bih razočarao u njenoj vjeri.

(iz knjige u nastanku Bez Gordane)

Prema dijelovima dnevnika haškog optuženika (1)

U ćeliji, utorak, 1.3.2016.

Gotovo punih šest godina koračam ćelijom dugačkom 4 i širokom 2,5 metra. U njoj imam metalni krevet, mali radni stol, ormar, televizor, kompjuter bez priključka na internet, toalet, lavabo, tuš kabinu i jednu policu. Gotovo punih šest godina u tom prostoru povremeno pratim satelitske programe države u kojoj ševeningenski zatvor ima četiri u svemu samostalna sprata, na svakome stražarske urede. Na tri sprata ima po dvanaest ćelija veličine moje, zajedničke dvorane za stolni tenis, šah, bilijar, grnčarstvo, kurseve stranih jezika i čitanje. U svojoj ćeliji pratim i programe državnih televizija novih država nastalih raspadom Jugoslavije: RTS-a, HRT-a, bosanske televizije, TV Pinka, ali i nekoliko svetskih. U sobi za posete, u prizemlju, susrećem se sa svojim najbližnjim, suprugom i kćerkom, najodanijim prijateljima i svojim advokatom. Pravo na posete imam svakodnevno od 9:00 do 17:00 sati. One se odvijaju u nekoliko soba sa staklenim pregradama. Sa svojim posetiocima sam najčešće s iste strane stakla, ne smiju mi donositi hranu, i sve ostalo im se strogo kontroliše. Uprava zatvora ima pravo promatrati posetioca i mene, ne i slušati naše razgovore. Kako sam u braku, sa suprugom se susrećem u odvojenoj sobi bez prisustva treće osobe u kojoj je dušek prostrt na podu.

U prizemlju boravim vrlo često, ponekad i dva puta dnevno, tako i u biblioteci s knjigama na srpskom i hrvatskom jeziku, kao i u sobi za molitvu svih veroispovesti, ali, vrlo retko, u kabinetu za medicinske preglede i razgovore s psihijatrom. Na poligon za šetnju, ograđenom visokim zidovima, u pratnji stražara, odlazim ponekad i dva puta u danu. Tada sam obično u društvu jednog Hrvata, generala neprijateljske vojske, prijeratnog scenariste i filmskog reditelja, ponekad i s jednim Bošnjakom, majorom ARBiH.

Bude me u 7:30: Tada iza zatvorenih vrata ćelije, uvek snenim glasom, potvrđujem stražaru da sam još uvek živ. Nakon pola sata lične higijene, on mi otvara ta vrata. U kantini na svom spratu družim se sa svima, opet najduže sa spomenutim generalom i majorom. Među nekoliko stolova, imamo i „svoj“. Ponekad u manjoj kuhinji sa sudoperom ponešto i skuhamo, najčešće kafu ili čaj. Ako nam je šetnja onemogućena, tu vreme provodimo kartajući, čitajući ili učeći engleski. Pojedinci i slikaju. Do podneva nam je pristupačna i fitnis dvorana, u dvanaest smo svi u svojim ćelijama, ponovno zaključani. Jedan puni sat imamo za ručak, potom posluzi predajemo suđe i nastavljamo svoje slobodne aktivnosti. Do 20:30 svi se vraćamo u svoje ćelije koje nam u to vreme zaključavaju. Na spavanje ne odlazimo u strogo određeni čas. Svakodnevno nam je na usluzi medicinska sestra, šišamo se kako kad, uvek kod istog frizera. Svog advokata telefonom zovem besplatno, za sve ostale pozive koristim dve kartice. Kad na pozive u domovini  „potrošim“ jednu karticu, telefoniranje plaćam sa svog računa na kojem su moj lični novac i dnevnice (moj dnevni džeparac je 5 guldena, nešto malo više 4 DM). Na kartice ponekad naručujem i hranu iz kantine.

Vreme povremeno prekraćujem i čisteći hodnik, najčešće pišući dnevnik i čitajući knjige. Da, vreme, s njim sam svakodnevno na ratnoj nozi. Kao i s krivicom, kojoj se opirem na razne načine, vrlo glasno i odlučno i pred spomenutim hrvatskim generalom i pred bošnjačkim majorom. To posebno i poimenično potvrđujem i ovim svojim dnevnikom u kojemu beležim mnoga zla počinjena i nekažnjena u raznim prohujalim vremenima. Svoje zlo time ne poričem u potpunosti, iako se nikako ne mogu udaljiti od uverenja s kojim sam ovde prisilno doveden i s kojim sam se nakon toga pre gotovo punih šest godina pred haškim Sudom izjasnio rečima: Časni sude, nisam kriv! Od toga uverenja ni danas ne odstupam verovatno i zato što krivicu zločinaca svih vrsta ne sagledavam isključivo prema pravilima Suda koji mi sudi. Njihovu krivicu, kako već zapisah, izučavam u svim vremenima, ne samo u svom. Greška? Možda. Gotovo u svim vremenima, ispred mog, nekažnjeni su ostali gotovo svi zločinci, a ja ću najverovatnije biti sigurno kažnjen, nije li to nepravedno?

U kantini, srijeda, 5.3.

– Nešto si potonuo, što te to muči danas?

– Vreme. Za nekoliko dana je nepravomoćna presuda. Svaki dan mi je kao godina. Minute postaju dani, dani meseci. Nemam strpljenja ni za što. Televizor i ne palim. Ne čitam knjige ni u svojoj sobi ni u biblioteci. Engleski sam prestao učiti. O svojoj optužnici nemam više strpljenja razgovarati ni s tobom, ni ovde, u kantini, ni u šetnji u prostoru poligona. Ne odlazim ni na molitve, ne spavam kao pre… Vreme. I u snu mi je ono sve duže, osećam ga kao omču i oko vrata i oko nogu… A progoni me i strah. Isti onaj kao tamo gde sam se dugo vremena krio, odakle sam ovde doveden nakon hapsa. Nekoliko dana pre odvođenja stalno sam sanjao ono što sam u skrovištu izučavao i čime sam svoju krivicu izuzimao od krivica koje su u odnosu na moju bile mnogo teže, a nekažnjene.

– Znači, više ti ne pomaže ni ona moja terapija? Pomirba s istinom. Pomirba s osobnom životnom greškom.

– Ne pomaže. Nije ni u skrovištu. S kojom istinom da se pomirim, koju grešku da prihvatim? Koji lek za to dvoje da upotrebim? U skrovištu sam pio čajeve, ovde sedative. Travama sam lečio i svoje pacijente, i o tome sam ti nešto već rekao.

– Podsjeti me, molim te, na ona svoja istraživanja u skrovištu i ovdje, zanimljiva su. Šest godina je prošlo otkad si mi o njima prvi puta pričao, zaboravio sam. Pišem scenarij, možda iz tih tvojih istraživanja uzmem nešto i za svoj budući dokumentarni film, kad odem odavde na slobodu.

– U ćeliju sam ovde doveden silom, u miru sam, pre toga, dugo vremena proučavao zlo u koje sam nepravedno svrstan. Nema u meni nikakvog zla, veruj, prijatelju, duša mi je kao u novorođenčeta. Nisam lično nikoga, nigde i nikada ni ubio ni mučio. Svako zlo daleko je od mene. Događalo se drugima mnogo godina pre ovog mog propitivanja vlastite savesti. Nemam ja ništa s takvim izrodima ni po kojoj osnovi. Sva su zla različita, i tipološki i ideološki, i verski, a i nacionalno, ali, nimalo im ne smeta igrati u istom kolu. Nemam ja ni za jedno njihovo kolo ni malog ni velikog koraka. Sva su zla preteća, to sam shvatio tek ovde, a do sada sam proučio gotovo sva, čak i ona s početka stvaranja sveta.

Nema zla koje mi se pripisuje niti u jednoj napisanoj knjizi o zlu. Gotovo sve sam ih pažljivo pročitao, još u svome skrovištu. To sam nastavio i ovde. Saznao sam iz njih da je i u oblasti zla bilo mnogo grešaka. Hitler, recimo, nije prvi zlikovac na listi velikih zločinaca, a u javnosti i dalje jest. Staljin je i ispred njega i ispred Mao-Tse-Tunga (Mao Cedunga). Novinari Daily Maila (Dejli Mejla), međutim, ovog su komunističkog diktatora stavili ispred Staljina. Pripisali su mu odgovornost za 50,000.000 ubijenih, a Staljinu za 40,000.000. Okrutnom komunisti Staljinu pripisali su 42.672.000 ubijenih neposlušnika, Mao-ce-Tungu (Mao Cedungu) 37,828.000 onih koji nisu kako treba ni znali ni htjeli pročitati onu njegovu znamenitu crvenu knjižicu. Hitler je tek iza njih dvojice s 30,000.000 ubijenih, u nekim drugim izvorima je na njegovoj duši samo 20,946.000 kojekakvih zemaljskih stvorova, uglavnom Jevreja. U svim izvorima je, međutim, u svom zlu, od njih dvojice gotovo uvek duplo slabiji.

Što se to u ovom našem vremenu, u kojemu je Hitler svakodnevno prozivan kao najveći, činjenično pobrkalo, i zašto? Svoja gnezda zla sva trojica imaju u dvadesetom veku, zašto su u njemu u popularnosti tako neravnopravni? Sve trojicu još uvek pamte i optužuju i živi svedoci, zašto su dvojici gresi toliko umanjeni, jednome toliko izvikani? I što se to u našem vremenu pobrkalo da sam i ja, zajedno s tobom, svrstan među takve? Sve je to tako, ali je beskorisno, izvan tvoje optužnice, govori mi advokat kad god mu o toj nepravdi započnem ovu svoju priču… Meni je korisno, udaljava me od zlikovaca, vraća optužnici… Zar bih to istraživao da nema optužnice. Sud zanima Srebrenica, uporan je advokat… Srebrenica, Srebrenica… Tamo je bio moj general sa svojim vojnicima, ali ja nisam… Ne možeš tako, opominje me advokat. Mogu. Svakim novim podatkom o neosuđenim zlikovcima perem se kao sapunom. Ne pripada i meni jednako zlo koje su moji počinili, a doveden sam ovamo zajedno s njima. Ne možeš tako, ne možeš, uporan je moj advokat.

– Tebi Srebrenica, meni onaj most. Kao da sam ga osobno srušio, a gdje sam ja tad bio, koliko udaljen od njega… Ali, bilo je još toga zanimljivog u tom tvom istraživanju zla… Tko su ono iza Hitlera, Staljina, Mao-Tse Tunga?

– Iza te trojice velikih krvoloka cela je četa manjih koji se jedva i pominju u javnosti: Kralj Leopold II.  je, na primer, usmrtio osam miliona ljudi, Ismail Enves Pasha (Ismail Enves Paša) dva miliona, Kim-il Sung (Kim Ilsung) 1,600.000 političkih neistomišljenika. Žive li oni danas u javnosti kao zlikovci, uopšte? Jedva, tek u nekim prigodama. Zar im svi živi koji ih prećutkuju neprestano ističući samo trojicu spomenutih krvoloka ne nanose nepravdu tim prećutkivanjem, zar ih ne ostavljaju u društvu krvnika bez ikakvih zasluga. Nije li to velika sramota živih, koji su istim sramom nagradili i mene! Tako se u javnosti postupa i prema Mehmedu Talât Paşi (Mehmedu Talat Paši), turskome vođi koji je po­u­bi­ja­o oko 1,500.000 Ar­me­na­ca. Zapostavljeni su u tom smislu i ovi zločinci: Tajvanac Chiang Kai-shek (Čang Kaj Šek), Rus Vladimir Iljič Lenjin, Japanac Tojo Hidiki (Tojo Hidiki), Pol Pot (Pol Pot) iz Kambodže, Mengistu Haile Miriam (Mengistu Haile Mirjam) iz Etiopije, general Yahya Khan (Jahja Kan) iz Bangladeša. Svi oni na svojim dušama prema nekim izvorima imaju po 1,000.000 nevinih žrtava, a nigde ih u javnosti. (Prema  njemačkom Bildu taj japanac Tojo Hidiki ima 3,000.000 žrtava, zloglasni Pol Pot 2,000.000, koliko i etiopski marksist Mengitsu Haile Selasie (Mengitsu Hajle Selasije), Jahja Kan iz Pakistana samo 1,000.000, a tajvanac Chiang Kai-shek (Čang Kaj Šek) odgovoran je za smrt 10,000.000, Rus Lenjin za 4,000.000. ljudi.)  Knjige kažu da su svi bili pravi majstori u svom zverskom poslu, a, eto, gotovo da su sasvim izbrisani iz sećanja živih. Je li to lepo? Zar ti ljudi od živih nisu zaslužili češće spominjanje? Živi greše prema zaslužnim zločincima. Živi greše i prema nevinim živim. Svi su spomenuti s preko 1,000.000 nevinih žrtava, a meni se ne može pripisati niti jedan. Niti jedan, a evo me u ševeningenskoj ćeliji s tobom koji si nekoć bio moj ljuti neprijatelj. Ovde sam doveden silom nakon godina i godina skrivanja kojekuda. Ima li tu ikakve pravde, generale, reci! To pitanje često postavljam i svom advokatu, on mi uvek uzvraća isto: Srebrenica, Srebrenica. Optužnica, optužnica. Sve sam ovo nameravao kazati i pred Sudom prilikom izjašnjavanja o krivnji, advokat mi zabranio. Srebrenica, Srebrenica, optužnica, optužnica, drži se toga.

– Spominjao si, sjetih se, i hrvatske ratne zločince, ne samo te sad pobrojane… I meni su oni često na pameti! Sude meni, njima nikad nisu. I o njima bi vrijediloo snimiti jedan dokumentarac.

– I trebaš, obavezno. Imali ste vi, Hrvati, svoje vrlo reprezentativne zločince kojima također nikad nije suđeno. Jedan od njih je i Josip Broz Tito. Istina, u odnosu na sve gornje on je vrlo skroman krvnik. Prema njemačkom Bildu odgovoran je za smrt preko 1,000.000 ljudi. To je utvrdio izvjesni R.J. Rumel, a podržao ga je sa svojim podacima i  prof. Gunnar Heissohn (Gunar Heison). Prema Daily Mailu, međutim, on se zakitio smrću samo s 570.000 ljudi. Mnogo je i to. Spram njega smo ti i ja prave jade. Slede ga: Yakubu Gowon (Jakobu Goun) s jednim 1,000.000 i Jean Kambanda (Žan Kambanda) s 800.000 ubijenih. U knjigama o zločinu i zločincima pronašao sam, dakako, i Saddama Husseina (Sadama Huseina) – na duši mu je oko 600.000 Iračana. Sukarno je kao zločinac ’težak’ samo 500.000 ubijenih.

– Ako se dobro sjećam, bilo ih je još na tom tvome spisku. Čuvaš ga, valjda, u svome računalu. Trebao bi, dragocjen je, brate, vrlo. Ja u svom računalu imam svoj scheveningenski dnevnik, gotovo 11 godina je star.

– U svome kompjuteru, dakako, čuvam i svoj dnevnik, punih šest godina je star. I stalno ga dopunjavam. Iako ga znam napamet, u njemu je i spisak pun zločinaca i zločina. Donio sam ga ovdje, pardon, ovde, u svojoj glavi, onda sam ga dopunjavao. Iza svih nabrojanih je sama zločinačka sitnjež čija sam djela, pardon, dela, detaljno proučio i pre dolaska u ševeningensku ćeliju. Nabrajam ti ih sve samo u jednoj rečenici: Mullah Omar (Mulah Omar) ima bednih 400.000 ljudi, Idi Amin Dada (Idi Amin Dada) ih je poslao u smrt do 500.000, Benito Mussolini oko 250.000, Ho Ši Min oko 200.000,  general Mobutu Sese Seko samo 230.000, Charles Taylor (Čarls Tejlor) – 200.000, Foday Sankoh (Fodej Sanko) – 210.000, jadni Michel Micombero (Mišel Mikombero) – tek 150.000 jadnika, Hassa Alturabi (Hasa Alturabi) – 100.000 ljudi, Jean – Bedel Bokasa (Žan Bedel Bokasa) – 90.000 ljudi, Efrain Rios Montt (Efraim Rios Mont) – 70.000, Francois Jean Claude Duvalier (Fransoa Žan Klod Divalije) – 60.000, Rafael Trujillo (Rafael Truhiljo) – 50.000 ljudi, Hissene Habre (Hisene Habre) – 40.000, Hafez Bashar al Assad (Hafez Bašar al Asad) – 25.000 do 30.000 Sirijaca, Ayatollah Ruhollah Khomeini (Ajatolah Ruholah Homeini) – samo 20.000, Robert Mugabe (Robert Mugabe) – odgovoran je za smrt 15.000, a general Jorge Videla (Horhe Videla) za 13.000 ljudi.

– Zaboravio si spomenuti Pavelića, nisi spomenuo ni Dražu! Pa, onog Nedića i krvavog popa Đujića…

– Eh, Draža, pokret otpora… Mihajlović, nedavno rehabilitovan… Pa i te priče o Milanu Nediću i o tom krvavom popu… Drugome hrvatskom velikanu u zločinu, ustaši, Anti Paveliću, kao i Hitleru, pripadaju mnogi logori. Protiv ustaša sam se ja i borio, generale, sudiće mi  se ovdje, pardon, ovde, valjda, i za to… Samo u Jasenovcu, tvrdite vi, Hrvati, Pavelić je pobio preko 80.000 Srba, Jevreja, Roma, Hrvata. (Malo  morgen, buni se moj Slobo i u grobu, Srbi tvrde da je ta cifra u Jasenovcu mnogo, mnogo veća!) Je li se od tog zla ikad javno ogradio onaj vaš Stepinac? Hrvati svojim zločincima tepaju, samo Josipu Brozu i njegovom komunizmu ne tepaju, kao ni Slobi kojega nazivaju genocidnim Srbinom i balkanskim krvnikom, iako je Slobo Milošević, to i vi Hrvati, ovdje, pardon, ovde, u Ševeningenu, dobro znate, na nebo pozvan neosuđen. Tako je valjda sami Bog htio.

– A ti mi, brate, i danas, opet nešto zamuckuješ. Malo previše tepaš toj svojoj ekavici. Ne pristaje ti. Kao da nije tvoja.

– Moja je. Tako sam odlučio i tako će i biti.

U šetnji, petak,18.3.

– Čuj, jarane, je li ono tebi za šest dana izriču prvostepenu?

– Izriču, pa što? Propituješ me kao onaj šef Staljinove taj­ne po­li­ci­je, seksualni manijak

La­vren­ti Be­ri­ja, Gru­zi­jac kao i Staljin. Bio je egze­kutor 28.000 polj­skih ča­sni­ka u ­Katinskoj šumi. Znaš li to, ako ne znaš, zapamti!

– O njemu si mi, jarane, nešto već pričao. Poodavno. Kad i o onome baronu Romanu Maksimilijanu fon Un­gern-Šter­nbergu. S kim god si ovdje, melješ danima i mjesecima isto.

-Baron Roman Maximilian von Ungern-Strenberg (Roman Maksimilijan fon Ungern- Štendberg) je bio masovni krvnik. Zapisano je da je svojim žrtvama odru­blji­va­o gla­ve, udo­ve, da ih je spa­lji­vao, pre spaljivanja mu­čio hla­dno­ćom i bacao di­vljim zve­ri­ma. Nešto je slično činio i dr. Mar­cel Pe­ti­ot (Marsel Petio). On je imao svoju kuću smrti gde je svojim žrtvama injekcijom, za ko­ju je tvr­dio da sa­dr­ži cje­pi­vo, ubri­zgavao ­otrov. Ne znam jesam li ti pričao da je Francisco Franco (Francisko Franko) pobio oko 35.000 svojih državljana, Fidel Castro (Fidel Kastro) oko 30.000 političkih protivnika, a Augusto Pinochet (Augusto Pinoče) – oko 3.000. A ako sam ti več pričao o baronu Romanu Maximilanu von Ungern-Stendbergu (baron Roman Maksimilija fon Ungern-Štrendberg), onda sam sigurno i o mrtvima nakon američkog atomskog bombardiranja Hirošime i Nagasakija! Odmah nakon eksplozije, ili u roku od pet godina, od radijacije je u Hirošimi umrlo 250.000 stanovnika. Što od raka, što od leukemije, i danas umiru tamo nevini. Kome je suđeno, ko je odgovarao? Hoće li se ikad saznati koliko su nevinih Vijetnamaca u grob poslali Amerikanci, a koliko svi današnji teroristi, fanatici raznih vrsta, među kojima je Osama bin La­den možda onaj najveći? I kome je od navedenih zločinaca, dosad, ikad suđeno? A ja ću za šest dana vjerojatno biti nepravomoćno osuđen, svi pomenuti nikad.

– Bio bi i red da budeš osuđen. I pravomoćno, ne samo nepravomoćno, jarane! Jer, koliko ih je ono dosad ukopano u Potočarima? U Potočarima je „junačko“ životno djelo ubojice, onog tvog generala. I on je, konačno, ovdje, i on izvodi ovdje majmunluke, kao i ti, jarane, s tim Un­gern von Ste­ndbergom! Na kojem je ono on spratu? Na trećem?

– Hajd’ ćuti! Sve ti to znaš, samo nećeš da znaš koliko je ono ubojica u današnjem tzv. ISIS-u? Islamisti i u Bosni već imaju svoje gnijezdo, pardon, gnezdo, te svoje nakaradne države. I protiv njih sam se ja borio, zajedno s tim svojim generalom. Srebrenica jest bila, ne mogu je oporeći, ali nisu za nju krivi samo moj general i njegovi vojnici. Krivi ste i vi. Hteli ste svoju državu, kao i Hrvati, a do nje se nikad ne dolazi bez krvi.

– Ma, kakvu ti to pjesmu pjevaš otkad si ovdje, jarane? Da smo se u Srebrenici sami poubijali? I da su Hrvati sami spalili svoj Vukovar… Genocid, jarane. Genocid. Ostavi ti na miru tog Un­gern fon Šter­nberga, i Hitlera, i Staljina, i Mao Cedunga. Josipa Broza Titu posebno.

– Hajd’ ćuti! Lepo te molim, ćuti!

-I što već jednom ne prestaneš govoriti ekavski, jarane, tvoja je ijekavica.

– Hajd’ ćuti, velim ti, bre, ćuti! I ti kao onaj hrvatski general: Ma, što mi to stalno zamuckuješ, što mi to stalno tepaš toj ekavici? Nekako si mi u njoj, veli, vrlo nesiguran, kao sa štapom. A on je uskočio u sedlo hrvatskog jezika, kojim nikad nije u Bosni ni govorio, danas je u njemu sigurniji i od svakog Zagrepčanca.

– Ma, iš, jarane!

U kantini, utorak, 22.3.

– Za dva dana  je tvoja prvostupanjska, a ja svoju, sa svojim drugarima još čekam. Uskoro će punih 11 godina.

– Strah me, generale, nikako ne mogu da se oslobodim straha. Stalno mi je u glavi pitanje: kakva će biti? I krivo mi što mi nije bilo dopušteno da sve ono što čuvam u svome dneniku o zločincima, prije te presude, saspem u lice Sudu i cijeloj svjetskoj javnosti. Nije mi to dozvolio moj advokat, a ni Sud. Prekinuo me čim sam počeo o tome.

– A gdje si ti pronašao sve te podatke o tim zločincima?

– Zar ti to nisam već rekao?

– Nisam te ni pitao. Pričao si i pričao, uvijek su me ti podaci opčinjavali, nije mi bilo ni bitno otkud su sabrani. Opčinjavalo me, dakako, i to što ih sve znaš napamet. Izlaze iz tebe pred svakim kao iz rukava.

– Pre dolaska ovamo, pažljivo sam pročitao jedan bestseler o različitim krvnicima: ‘Mo­ns­ters: history’s most evil man and woman’. Objavljen je u zagrebačkom Novom liberu ujesen 2009. pod naslovom ’101 čudovište’. Napisao ga britanac Simon Sebag Montefiore. Ni prema toj knjizi nisam nikakvo čudovište. Našao sam tu knjigu i ovde, u originalu, u ševeningenskoj biblioteci. Vrlo sam častan čovek, generale, i vrlo načitan. Čitao sam i mnoge druge knjige o zločincima i zločinima, ni u njima nisam pronašao sebe. Dakle, ni u odnosu na njih nisam kriv, generale! Nisam. Od svih tih knjiga, istina, sve mi se u glavi pomešalo, zato ponekad i počnem mucati. Zbunjuju me ta davna zla vremena, vratila su mi se i ovu moju ševeningensku ćeliju. U njoj, kao i pre dolaska u nju silom, često gledam tv-emisije o zločinima i zločincima, najredovnije National Geographic Channel i History. Hoću da i u emisijama o zlu proverim je li mi stvarno mesto među svim tim pomenutim ljudskim izrodima. Dovukli su me ovamo nevina 2010. godine, otići ću odavde, akobogda, i dokazano nevin. Svaki dan se i ovde na bogosluženjima molim za takvu svoju slobodu. Jer, nisam kriv, generale, ovde sam doveden greškom. U ševeingenskoj sam ćeliji saznao da je u desetom veku bio „razvratnik, ubojica i štovatelj sotone“ i Pa­pa ­Ivan XII. Orgijao je sa stotinama žena i ubijao svoje političke protivnike. Je li mu suđeno? Zar je pravedno što sam i s njim u društvu? Njegova je La­teranska pa­la­ča bila me­ga-bor­del, generale, je li ti to poznato?! Na stranu i on, u koju grupu svrstati velike osvajače i vojskovođe koji su iza sebe ostavljali dosad neutvrđen broj mrtvih: Aleksandar Veliki, Džingis–khan (Džingiskan), Napoleon? I danas ih svi slave. Zašto ih i danas slave? Šta slave? Njihove pohode na tuđe zemlje, smrt koju su po njima sijali? I što je s onim ubicama pre Krista, generale? Koliko ih ima? Henrik VII, rimski car Neron, Atila Hun, otac inkvi­zicije Tomas de Torquemada (Tomas de Torkvemada), konkvistador Francisco Pizzaro (Francisko Pizaro), što ćemo s njima, prijatelju?! Kome je od njih suđeno? Zašto će se to suditi i meni i tebi?

– Srebrenica, Srebrenica. Tebi Srebrenica, a meni most, kao i mojim drugarima. Srebrenica i most.

– Ponovno pitam: jesam li lično ubijao? Nisam. Jesam li odgovoran zato što su pojedinci u vojsci čiji sam bio vrhovni zapovjednik ubijali? Nisam. Jer, ja nisam bio s njima, ja nisam ubijao, ja nisam kriv! Spisak ubica u svim vremenima, generale, još nisam kompletirao, još ga proučavam i dopunjavam… A neki dan setio sam se i ovog: koliko li je tek ubojica u današnjem tzv. ISIS-u? Srebrenica jest bila, ne mogu je oporeći, rekao sam to i onom bošnjačkom majoru. U njoj su bili i moji vojnici, ne mogu to oporeći. Ne mogu oporeći ni zla u još nekim opštinama Bosne u proteklome ratu, ali… ali, kakva su zla u njima učinjena u odnosu na sva nabrojana? Vrlo mala. Nikakva. Pogotovu zato što mi nijedno od njih ne pripada lično. Zato ponovno tvrdim i pred tobom, generale: nisam kriv. Iz dana u dan dopunjavam spisak onih koji to stvarno jesu, a nikad im nije suđeno. Na spisak dolaze novi i novi zločinci, već se guraju na njemu vrlo zanimljivi uzorci nemoralnih raznovernika. Ja nisam nevernik, redovno odlazim na bogosluženje i ovde, neka znate i to. Nisam ja kriv, generale, nisam.

U ćeliji, srijeda, 23.3.

Prije sna, sklopljenih očiju, u mraku ponavljam sve što sam u dnevniku zapisao o zločinima i zločincima, pred hrvatskim generalom i bošnjačkim majorom toliko puta ponovio. Za svaki slučaj, nakon čitanja prvostepene presude sutra, možda mi Sud dozvoli da govorim i o tome. Još uvek čvrsto verujem da me neće ostaviti na spisku pomenutih ubica, nisam to zaslužio ni po čemu. Još uvek se nadam da će moje priče o ubicama i nalogodavcima, kreatorima genocida, nevinim i njihovim dželatima, Sud ipak saslušati.

Sudnica, četvrtak, 24.3.

Čujem ključ u bravi, dolaze po mene, odvode me u sudnicu. Vreme iščekivanja isteklo, steglo mi se oko grla, kao omča. Što me tamo čeka?

U slušalicama mi kasni prevod, ne čujem dobro, ne zanimaju ih nikakve  moje priče o zlu i zločincima… Opet mi nije dozvoljeno da kažem ono što sam o zlu naučio i šest godina toliko puta ponovio u svojoj ćeliji, u kantini i u šetnji pred svojim komšijama na spratu!? Četrdeset godina zatvora? Ludilo. Zar i ja u društvu krvnika i luđaka? Četrdeset godina. To nije pravedno. Bio sam vrhovni zapovednik vojske koja je samo branila svoj narod… Od ustaša, balija, islamista. I genocid u Srebrenici? Nije li to isto što i doživotna? Ipak, nije. Uslišio Bog moje molitve u onoj zatvorskoj sobi za bogomoljce, pa me od doživotne ipak spasio.

Suđeno mi je, dakle, da svoje priče ponavljam pred generalom i majorom sve dok budem ovde. Ponavljaću ih verovatno i kad napustim Ševeningen, pa neka me i u novome zatvoru ismejavaju kao i ovde.

Vraćam se u ćeliju, vrata se zatvaraju, mene i stražara nakratko deli samo taj zvuk ključa u bravi.

U sobi za posete, petak, 29.4.

Poseta supruge, četvrta nakon izricanja prvostepene presude. Došla je s kopijama raznih komentara u novinama i elektronskim medijima. Prepričava ih da bi mi pre čitanja u ćeliji zadovoljila radoznalost. I u elektronskim i u pisanim medijima majke stradalih članova porodica su najglasnije, za njima ne zaostaju ni borci vojske čiji sam vrhovni zapovednik bio sve do kraja rata. One od tužitelja Tribunala zahtevaju da u žalbi na presudu inzistira na doživotnoj kazni, moji borci da me Sud oslobodi svake krivice. Supruzi detaljno obrazlažem zašto ću od svog advokata tražiti da u našoj žalbi navede sve primere nekažnjenih zločina koje sam do sada istražio i u svoj zatvorski dnevnik unio, pa neka i o njima Sud razmisli kad bude odlučivao o meni. Dok sam joj o tome govorio, sve vreme mi se činilo da sam i pred njom neuverljiv, možda baš zato što već zna da je moj advokat sve te primere poodavno odbacio.

Seks na dušeku, kratkotrajna slast pražnjenja, dugotrajna gorčina poniženja. U velikoj muci, u nikakvim uslovima, tri puta, bre! Dokaz da i poraz ponekad može biti stimulativan za poraženog.

U ćeliji, subota, 30.4.

Nakon oproštaja sa suprugom, u ćeliji pažljivo čitam komentare novinara i čitatelja. Potpuni poraz u samoći je najteži i najbolniji. Narednih dana i s generalom  i s majorom moraću izbegavati temu o nekažnjenim počiniteljima zla ako se želim udaljiti od svoga. „Pomirba s istinom. Pomirba s greškom.“ Neee. Nikad! Ako ne uspem svojom žalbom, jednoga ću dana, siguran sam, dokazati svoju nevinost.

• Cijeli dnevnik dobio sam na disketi od bošnjačkog majora koji se s njegovim autorom na istom katu često susretao u kantini, biblioteci, fitness dvorani i poligonu za šetnju. S njim je, međutim, samo ponekad i razgovarao, gotovo uvijek svađalački. Disketu mu je posudio hrvatski general, a njemu autor dnevnika koji u Scheveningenu iščekuje svoju konačnu presudu. Hrvatskom generalu ta će disketa poslužiti za pisanje scenarija za dokumentarac o ratnim monstrumima koji namjerava snimiti kad bude na slobodi. Iz cjeline dnevnika izdvojio sam samo one dijelove na čijim će temeljima hrvatski general, tako mi je prenio bošnjački vojni časnik, pisati svoj scenarij. Prema njemu, oni najbolje ilustriraju muke haškog optuženika privedenog Sudu nakon višegodišnjeg skrivanja i izbjegavanja njegove pravde. U tim izdvojenim dijelovima svi su podaci o nekažnjenim zločinima i njihovim počiniteljima sačuvali svoju originalnost iz dnevnika, istaknuti su kao i u njemu, iako su i prilagođeni ovoj mojoj priči. U njima sam sačuvao ich formu pripovijedanja i primijenio pravila pravopisa srpskog jezika u pisanju stranih vlastitih imenica u latinici, kao i ekavicu kojom je cijeli dnevnik pisan. Ime njegovog autora ostalo je na disketi, stvarno ime autora je u izdvojenim dijelovima anonimno, tako je u njemu sračunato i zagonetnije. Obrada izdvojenih dijelova, dakle, u cijelosti je moja, pa ga zato autorski i potpisujem i uvrštavam u svoju buduću knjigu s naslovom „Zašto mislim da je danas petak“.

S bošnjačkim majorom upoznao sam se slučajno na jednoj književnoj večeri u Sarajevu na kojoj sam pročitao nekoliko stranica iz svoga sarajevskog ratnog dnevnika. Tom prigodom rekao mi je da ima disketu na kojoj je sačuvan dnevnik jednog haškog optuženika s kojim je na istom katu u Scheveningenu proveo nekoliko godina otkuda se, oslobođen optužbe, vratio nedavno.

Sve stranice dnevnika, pročitane više puta, svjedoče samo jedno: napisao ih je čovjek čvrsto uvjeren u svoju nevinost. Zlo ne stanuje kod njega, zlo udomljuju drugi. U njegovom su umnom i intelektualnom domu samo pravičnost i dobrota. To sve, valjda, govori samo o njemu. Kao, možda, i sve one povijesne činjenice o nekažnjenim zločincima kojima u Scheveningenu i dalje brani svoju nevinost?