ponoć je, taman da ćemo leć kad
došao mali babić na vrata zadihan
prestravljen
kaže da su mi dole na bačvicama zarobili brata
on je uspio pobjeći pa nas došao obavijestit
mater i baba padaju u nesvijest, stari ostao da ih smiruje
ja idem po ravlića kojem je na gradilištu nešto u oko
upalo pa ima povez, ali svakako je najbolji izbor
ide i stric i dene i više nas ne može stat u auto
dene pita koliko ih je, mislin, jel tribalo šta ponit
stric blago diže košulju
i kaže ja san ponija jednu šipkicu

Priviđa mi se Biljanino platno.
Priviđa mi se rijeka Rona
Što u Ženevsko uvire jezero
I izvire iz njega. I huj papljanskih gora
Sa sto i jednim zvjerom
I svojom jeseni zlatnom
Kao škripa staroga trona
Pod stražnjicom imperatora.

Ali ne prestajem misliti na jata
Pokojnika: postao sam luster
Pun mrtvih insekata.

Dok iz djetinjstva hatovi mi njište:
Od tvog svijeta osta tek strnjište.

No imam u glavi još ponešto živo.
Gdje se od zaludnosti sklanjam.
Recimo, stihovi Atura Remboa
Nezaboravniji čak od zavijanja
Sirena iz dana opsade Sarajeva.

Tu su da znam koliko su slabi
Moji: jedan sijevak
Njegovog duha bi
Bio dosta da se zapali
I Kumova slama.

Zaista, nije kao lama
Bilo krotak, ali
To je utjeha za njihove bližnje:
Takvi uviru u smrt i izviru iz nje.

I još pamtim, mada prepuna je hula
Duša, kao da je u blatnome rovu,
Normandijske ribare
Kojima je noću lampa na Floberovu
Stolu za rad u Kroaseu služila
Kao svjetilja kula.
Čak, za nesanice, nagnut nad svoj bezdan,
Na tren povjerujem, daleki moj brate,
Da zli bi duhovi, kad sunce izađe,
Iz vječitog leda mogli da mi vrate.
Gordanine lađe.

A nad svakom Polarna zvijezda.

Mada znam da, prije
No što i ja odem ispod ledine,
Sto žalosti će na srcu da mi se sjati
Od misli jedne jedine
I ledne poput zmije:
Više nikad sunce nju neće ogrijati

A mene zalud grije.

<17. 9. 2016, 19. 9. 2016.> 

HENRI MILER – RAKOVA OBRATNICA

Danas sam svjestan svojih predaka. Ne moram konzultirati svoj horoskop, niti genealoško stablo. Ne znam ništa o stvarima koje su zapisane u zvijezdama ili u mojoj vlastitoj krvi. Znam samo da potječem od mitloških osnivača rase. Čovjek koji prinosi svetu bocu usnama, zločinac koji kleči na tržnici, nevini koji otkriva da sve lešine zaudaraju, luđak koji pleše s munjom u rukama, fratar koji podiže suknje da bi se popišao na svijet, fanatik koji prevrće po knjižnicama da bi pronašao Riječ – svi oni su stopljeni u meni, svi oni čine moju konfuziju, moju ekstazu. Ako sam nečovječan, to je zato što se moj svijet prelio preko ljudskih granica, zato što biti čovjekom znači siromašnu, bijednu žalosnu situaciju, ograničenim čulima, ograđenu moralom i zakonima, definiranu banalnostima i frazama. Slijevam lozin sok u svoje ždrijelo i nalazim u njemu mudrost, ali mudrost se ne rađa od loze, svoje pijanstvo ne dugujem vinu.

(Miler, Rakova obratnica, prevod Antun Šoljan, Beogradski izdavačko-grafički zavod, Džepna knjiga, drugo izdanje, 1985. godine, u 50.000 primjeraka.)

Pišući o Milerovoj velikoj knjizi, želim da pišem o sebi u Parizu, baš onako dnevnički, kako je to napisao L.V. Emerson a citirao Miler, da bi sam definisao književni žanr svog djela. Da bih pomalo difinisao i nas, nasljedovatelje takvog pisanja. O samom Mileru je toliko pisano, da se jedva šta novo može reći. Potrebno je, ne samo u njegovom slučaju, nego i u slučaju svih onih pisaca koje smo čitali u vrijeme njihove velike slave, vratiti se tim piscima i njihovim najboljim knjigama i vidjeti gdje smo mi to sada i šta je od tih priča bitno za naš čitalački život.

U Pariz sam prvi put došao u jesen 1971. godine, kao stipendista belgijskog Ministarstva kulture. Brisel jeste bio moje mjesto “usavršavanja i studiranja”, ali mene je više zanimao Pariz, u koji sam se zaputio vozom. To je prekrasan put, kasnije ću ga prelaziti i bržim vozovima, ali ljepše je, ako već ne možeš pješačiti, putovati sporovozno, ponekad izaći i pogledati usputna mjesta. Kad sam bio došao u Pariz, na Sjevernu stanicu, u Parizu je bio jedan od čestih štrajkova gradskog prevoza. Grad je bio potpuno paralisan. Sjetio sam se uputstva starog profesora latinskog jezika u banjalučkoj Gimnaziji, Ive Nakića, s kojim sam, poslije banjalučkog zemljotresa 1969. godine, u Selcu, hotel Slaven, vježbao konverzaciju na francuskom i italijanskom jeziku; on je rado pričao o svom boravku u Parizu, o sparingovanju i treniranju boksa,  naročito o izvjesnoj, romantičnoj dami starijih godina koja bi ga učinila obezbijeđenim za cijeli život da je prihvatio njene bračne ponude, ali, posebno, o pješačenju. Dragi kolega, govorio mi je visoki profesor Nakić, svojevremeno i prevodilac za romanske jezike, u Albaniji od 1945. do 1948. godine, kod ambasadora Josipa Đerđe, njegovog zemljaka iz Zadra i zaleđa, grad se upoznaje samo pješačenjem. Ja sam Pariz prošao uzduž i poprijeko, per pedes apsotolorum. To je naporno, ali je korisno i jedino ispravno.

Ono što sam znao o mogućem smještaju u Parizu odnosilo se na moje rođake, koji su tu radili kao krojači, što nije sasvim tačna odrednica, oni su šili već skrojeno, poput hiljada sličnih sebi. Imao sam neku adresu, gdje mi je rečeno da idem u ulicu Menilmontan, u blizini groblja Per-Lašez. Bilo je to dobro pješačenje, dok se nisam našao u kvartu gdje je većina petospratnica bila predviđena za rušenje. Ostarjele, gotovo neuslovne za stanovanje, bile su prvo ispražnjene a onda ih je zakupio preduzetljivi Beograđanin “Imper” Saša, kome sam zaboravio prezime, koje on nije ni upotrebljavao. Šta je uradio ovaj simpatični i veoma preduzimljivi mangup? Potkraj šeste decenije kada je bio na vrhuncu talas odlaska radništva u zapadnu Evropu, Saša je doveo u Pariz oko stotinjak radnika velikih konfekcija Jadran Perast i Borac Travnik, preporučujući im da dođu porodično, smjestio ih u jednu od tih ogromnih zgradurina u kojoj je u svakom stanu postavio onoliko šivaćih mašina marke Micubiši koliko je bilo potrebno toj porodici. Njihovo je bilo samo da šiju ono što on donese skrojeno. U pitanju su bili veliki konfekcionari, koji su radili sa velikim naručiocima, uključujući, na primjer, južnoameričke vojske, Urugvaj, Paragvaj, ali i ostalu, firmiranu odjeću. Posla je bilo preko glave, radilo se od jutra do sutra, činilo mi se da se zgradurina trese dvadeset i četiri časa dnevno. Zarada je bila solidna, socijalne i ostale obaveze Imper Saša je izmirivao onako kako zakon zahtijeva. Nudio je meni da preuzmem te poslove, pošto mu je trebao neko sa znanjem francuskog jezika i odgovornošću kakvu je vjerovatno kod mene vidio, ali sam ponudu (brzopleto) odbio. Saša će kasnije teško oboliti, ali poslovi će ići dalje, pariski konfekcionari nisu mirovali nikada. Tek će ih plimni talas iz daleke Azije ostaviti nasukane na besposlicu. Ko je htio da zaradi, trebalo je samo da se prekvalifikuje u krojački zanat. Bilo je onih koji su radili u automobilskoj industriji, težak je to bio posao za peraške Parižane, na primjer, koje sam gotovo sve poznavao. Tu su bile i obje porodice mojih sestara od ujaka. Kad sam ih pronašao, jednako su se obradovale meni kao i ja njima. Djeca su im već čavrljala francuski, dok su oni ostali na onom osnovnom, da bi mogli preživjeti. Neuklapanje u novo društveno okruženje bilo je karakteristično a često i tragično za tu generaciju naše ekonomske imigracije. Lutao sam Parizom po cijeli dan, dolazio uveče kod rođaka, oni su šili od zore pa skoro do ponoći, umoran tonuo sam u san uz zvuke šivaće mašine. Iako preglasan i mnogostruko pojačan, taj me je zvuk ipak vraćao u djetinjstvo, kao da sam se vraćao u Kostajnicu, gdje je majka još uvijek šila. Treba spomenuti i naličje ove ponesene slike, ili slike koja me još uvijek nosi, a to su mračni tipovi naše emigracije u čuvenoj crnogorskoj kafani Zeta, druženje sa kriminalcima u kvartu Belvil. Igrao sam karata sa ljudima koji su na savjesti imali čak i ubistva. Jedan od njih bio je među posljednjima koji će ubrzo biti giljotiniran.

Pariz se meni danas ukazuje kao višestruko obogaćena slika koju sam sticao godinama, na sve moguće načine. Kao dragocjena pomoć bili su mi ranije pročitani putopisi, ali i novokupljene knjige. Među njima, posebno mjesto zaslužuje Henri Miler i njegova Rakova obratnica, pored ostalog i zato što su mi se našli pri ruci u pravom trenutku. Radilo se o francuskom izdanju, Tropique du Cancer, Editions Denoel, Traduit par Paul Rivert, Preface de Henri Fluchere, u mom posjedu od 15.9.1971. godine. Knjigu sam kupio na bulevaru Sen-Mišel, ispred jedne od velikih knjižara Gibert-Joseph koja ima i jednako veliku prodavnicu gramofonskih ploča (kasnije će doći diskete i svi mogući tzv. nosači zvuka). Meni su te ploče bile jednako značajne kao i knjige, neke i značajnije,  o njima bi se mogle, takođe, napisati priče. Ta knjižara još uvijek postoji, ali još veća i jednako posjećena. Tu se uopšte ne opaža nikakva kriza knjige, naprotiv, raste broj izdanja klasika, uporedo sa rastom tiraža i popularne literature.

Lutao sam Parizom, s mapom u jednom a Milerovom knjigom u drugom džepu. Učinak je bio nevjerovatan. Milerov tekst mi je govorio da su mi potrebni živi slikari i ja sam ih pronašao u onim pridošlim, prije svega Radovanu Kragulju, potom Omčikus, Kosa Bokšan, Marko Stupar i ostali savremeni klasici kojima se divio i sam Miler (primjerice Šagal, Pikaso, Leže). Tu još mislim na u ono vrijeme već mrtve velikane, počev od Rodena pa sve do kraja tog vihornog dvadesetog vijeka. Najljepše mjesto za odmor bio mi je Rodenov muzej i njegov vrt. Tragajući po tom vrtu ja sam nalazio mjesto gdje je sjedio Rilke, osjećajući tu savršenu smirenost koju mi daju dvojica najznačanijih umjetnika početka dvadesetog vijeka.  Kakva samo privilegija, počast i podsticaj! Možda mi je još samo veličanstveno zdanje Nacionalne biblioteke bilo toliko važno mjesto u mojim uglavnom ljetnjim boravcima. Pariz sa svojim institucijama, ali i ulicama, bio mi je godinama nešto poput nasušne godišnje infuzije. Iz našeg sivila, kao u bajkama, ili Alisi iza ogledala, prelazio sam u svijet koji mi je po svemu odgovarao. Dovoljno je bilo da izađem na ulicu, u gomilu, jednako velike bulevare i stare četvrti, na obale Sene ili u pariske katedrale gdje bih se u smirujućoj polutami i često uz orugljaške koncerte odmarao od pješačenja i zamarajućih velikih muzeja, pa da stupim u svijet gdje naprosto nema inžinjerije ljudskih duša. Jer bi ta inžinjerija, po mojoj mjeri, morala da zadovolji toliko različitih kriterijuma da to samo sam život može da stvori. Ovdje sam vidio djelatni život, koji pronalazi svoje puteve, bez obzira na one koji se zovu predsjednicima ili ministrima. Odavanje počasti tim samoustoličenim  veličinama činilo mi se najvećom glupošću koja može da zadesi jedan narod.

Ali, da se vratim Mileru i njegovom pisanju. Da ponovim jedan naslov: Mirni dani u Klišiju. Ali na svoj način, izvan onoga što se u tom naslovu kao prva asocijacija nudi čitaocu. Za mene je to klupa pokraj malog ostrva zelenila, ispred Pariske knjižare (Librairie de Paris) gdje sam upravo kupio u džepnom izdanju Milerovu knjigu o slikarstvu, Peindre c’est aimer à nouveau (Slikati je voljeti ponovo),uz dodatak,  Le sourire au pied de l’échelle (Osmijeh na ljestvama), ilustrovanu crnobijelim reprodukcijama njegovih prekrasnih skvarela i odmah tu je gotovo cijelu pročitao. Ovdje, sada, kao da se prelijevam iz Rakove obratnice u ovu, novu knjigu, koja još više u meni uzdiže vrijednost Milera kao izuzetnog pisca, ali otkrivam odakle njegova ljubav prema slikarstvu kojim je prva knjiga bila prosto natopljena. Miler je u duši bio slikar, mislio je da će to biti njegov poziv, ali nije, počeo je i jedno vrijeme ostavio slikarstvo, kada je propao na primjenom ispitu u Akademiju, da bi mu se vratio, kao svojoj prvoj ljubavi, ostavivši sjećanje na to vraćanje ovom knjigom. Kod nas ona, nažalost, nije prevedena.

Značaj Milera i njegovog pisanja, njegovog pristupa jeziku i književnoj građi, za tridesete godine prošlog vijeka bio je moralnohulan. Zato je Rakova obratnica prvo objavljena u Parizu a ne u Njujorku.  Ne bez oklijevanja i određenog zazora, prihvatio sam od njega tu slobodu govora, neuškopljenost, direktnost, koja pomaže da se sagleda književni lik u cijelosti. Pitao sam se kako bi pisali, na primjer, Kočić i Ćopić, da su mogli slobodno raspolagati riječima svog jezika. Sredina, svijet koji je provalio u njihove knjige, sve bi bilo još životnije, do srži, ali prije svega jezik. Naravno, time ovi pisci nisu ništa manje značajni, ali jezički oslobođeni stvaralac uvijek daje više.

Kad kažem prihvatio sam, to nije sasvim tačno, bio sam primoran, priča je to sama htjela i sama me prisilila da tako pogledom svoj jezik. Bilo je to u vrijeme kada sam pisao roman Tijelo i ostalo. Objavio sam ga pred rat, kod Ice Mutevelića, u Prvoj književnoj komuni. Recenzent je bio Rade Prelević, profesor i književni kritičar literature za djecu. To su tri priče o ljudima između sela i grada, složene kao romaneskni triptih. Jezik se tu oteo svakoj moralističkoj kontroli, a tok svijesti koji sam primijenio jedino u toj knjizi, dopuštao je, sasvim foknerovski, da zavirim u svoje junake do kraja. Nažalost, knjiga je pala u najgore vrijeme, niti je pročitana, niti je došla do onih koji bi je mogli pročitati. (Slično se desilo još sa dvije moje knjige, dječiji roman objavljen u Masleši, Trojica iz Zrikovije, i Slavni arapski matematičari, u beogradskom Nolitu. Ali tema zvana recepcija naših knjiga, nije za ovaj nego za neki novi tekst.

U prvoj priči romana Tijelo i ostalo, moj se junak u Knez Mihailovoj ulici, nađe u knjižari, gdje mu, igrom slučaja, dođe u ruke roman njemu nepoznaotg Henrija Milera, Rakova obratnica. Otvara i čita, beči oči, ne može da vjeruje u to šta čita, pita se zar je to moguće, zar se to dozvoljava. Da bi, nešto kasnije, ili ranije, vodio ljubav sasvim milerovski u svome malom predsoblju. U odnosu na Milera, nisam potpuno objasnio prostor, onaj vanjski što se stvorio u mom junaku, a koji je kod Milera impresivan. Rakova obratnica je najuzbudljiviji pjesnički vodič po Parizu. Mom junaku je Beograd bio i ostao dalek i nejasan, neuhvatljiv. Vjerovatno je tako bilo sa svim pridošlicama u grad koji je rastao preko prirodne mjere asimiliranja dođoša. Naročito u slučaju odraslih, stasalih, formiranih ljudi. Tako je sa svim gradovima ovog svijeta. Samo se kod rijetkih grad “primi”, u njima nađe svog novog biografa. To je moć velikih gradova, da proizvedu u senzibilnoj duši svoju sliku poput camere obscure. Pored Milera, naravno, to me fascinira kod Lorensa Darela. Aleksandriju, koju u stvarnosti nikada nismo vidjeli, nosimo u sebi, možda i bolje i potpunije od onih koji su došli u nju i ostali neshvatajući taj čudesni grad.

Čitaocima ovog teksta, preveo sam nekoliko rečenica iz pomenute knjige o slikarstvu, uz napomenu da se njen drugi dio odnosi na čarobne slike Ferdinanda Ležea. Još 1948. godine napisao ga je Miler za katalog izložbe u kojoj je osnovna tema bio cirkus i čudesni svijet cirkuskih klovnova.

Ponekad  je nеuspjeh najbolja garancija uspjeha i često je zastoj korisniji od napredovanja. Mi vrlo rijetko procijenimo trenutak kad negativno služi da stvara pozitivno, a kad zlo rađa dobro.

[…] uho, taj čudni dodatak na licu!

Slikati, to je ponovo voljeti. Da biste vidjeli kao što slikar vidi, morate da gledate očima ljubavi. Njegova ljubav nije posesivna: slikar je primoran da dijeli ono što vidi. Najčešće, on nas upućuje da vidimo i osjećamo ono što ignorišemo ili protiv čega smo imunizovani. Njegov način da približi svijet da bi nam rekao  da ništa nije nisko ili odvratno, da ništa nije trivijalno, plitko ili nesvarljivo ako to nije naša vlastita  snaga vizije. Vidjeti nije samo gledati; ono što je potrebno je gledati-vidjeti; prodrijeti pogledom i posmatrati.

Djeca su jedini umjetnici kojima bih prepustio svoje zidove. Za mene, dječiji radovi imaju svoje mjesto uz remek-djela velikih majstora.

Dječije djelo nikada ne omaši da nas provocira, da nas priziva, jer je ispunjeno i prožeto gotovo magičnom sigurnošću koja se rađa iz direktnog i sponatanog pristupa stvarima.

Nije dovoljno da volimo ono što radimo, moramo znati kako se voli.

Najbolji način da se ubije umjetnik sigurno je onaj da mu se da sve što mu je potrebno.

Iskreno vjerujem da pravi umjetnik uvijek više voli da pokloni svoje djelo nego da ga proda. Dobar umjetnik mora imati malo ludosti u sebi, ako pod ludošću smatramo pretjeranu nemogućnost prilagođavanja. Pojedinac koji se može prilagoditi na naš ludi svijet je ili tupav čovjek ili mudrac. U prvom je slučaju imun na umjetnost, u drugom izvan nje.

Dovoljan je jedan prijatelj, ako je čovjek vjere, da se stvaraju čuda.

Niko ne stiče genijalnost, to je Božiji dar. Ali možemo sticati strpljenje, hrabrost, mudrost, razumijevanje.

(Slikati je ponovo voljeti)

Biti svoj, samo svoj, to je nečuveno. Ali kako stići do toga, kako to postati? Ah! to je trik, najteži od svih. Sablažnjivo je upravo to da ne treba puno truda. Stvar je u tome da ne želiš biti ni оvo ni ono, ni visok ni nizak, ni vješt ni nespretan …da li me pratiš? Ponašaš se u skladu sa svojom pojavom. Ali dobrovoljno, naravno. Zato što ne postoji stvar koja nema svoj značaj. Ni jedna.

Radost je poput rijeke: ništa ne zaustavlja njen tok.

Cirkus je djelić zatvorene arene, namijenjene zaboravu. Manje ili više za kratako vrijeme omogućava nam da ne mislimo na sebe, da se rastočimo u očaravanju i blaženstvu, da budemo preneseni u misteriju.

klovn je pjesnik u akciji. on je priča koju igra. klovn me tako obuhvatno privlači (premda ne uvijek bez ikakve sumnje), upravo zato što između njega i svijeta stoji  smijeh.

njegovo smijanje sebi nema ničeg homerovskog. ovo je

tihi smijeh bez veselja, kako se kaže. klovn nas

uči da se smjjemo sebi. i njegov su smijeh 

porodile  suze. neosporno, ovo je najčudnija priča koju sam napisao do sada.

(Smijeh na ljestvama)

U ličnoj ispravi Slobodana Šnajdera piše da je on novinar i književnik. Ove dvije aktivnosti nisu svodive na istoznačni kvalitet, ali imaju mnogo dodirnih tačaka. Deset godina provedenih na mjestu kolumniste riječkog Novog lista upozorile su da se od žurnaliste zahtijeva stalni aktivizam, dar zapažanja, selekcionisanje materijala i umijeće komponovanja tako da se u prvi plan istakne ono najbitnije, da se poštuje individualni ugao procjene, ali ostaje u prostoru autentičnog svjedočenja.

Kao pisac pak, Šnajder je pokazao značajnu širinu interesovanja, ali i talenat da sva svoja interesovanja izrazi umjetnički upečatljivom formom. Najuvjerljiviji je kao dramski pisac, ali osvjedočio se i kao romansijer širokog epskog registra i posebnog obasjanja događaja i psiholoških posebnosti junaka.

Posljednji Šnajderov roman “Doba mjedi” (Tim press, Zagreb, 2015) sobom potvrđuje davno izrečenu maksimu da za pisanje nije dovoljno samo znanje (ono je tek gradivo) nego treba posjedovati erudiciju, maštu, senzibilitet, dakle vezivo što će djelu dati punoću, bogatstvo i upečatljivost umjetničke ekspresije.

“Doba mjedi” sasvim je neobično djelo. Čak i u današnjem vremenu kada se mnogo traži i eksperimentiše, kada svaka umjetnina može da računa na trajnost jedino ako pred čitaoce iznosi ne znake ponovljivosti, pripadanja jednoj školi ili stvaralačkom klišeu, nego se odlikuje upravo svježinom, novinom, ličnim nervom oblikovanja materije i jezika, kada pisati znači biti svoj i djelom prodrijeti do “samog jezgra ljudskog nukleusa”.

Roman je velika epska forma. On obuhvata čitav život, stvarnost i maštanje, intelektualno i emocionalno, lirsko, epsko i dramsko, predstavlja i, istakli su teoretičari, “anticipaciju budućeg razvoja cjelokupne književnosti”. Na prvi pogled “Doba” podsjeća na moćni tok rijeke dalekog izvorišta čiji talasi nose sve pred sobom, valjaju drvlje i kamenje, odnose vijekove i pokoljenja, primajući neprestano nove dotoke, šireći i produbljujući svoje gotovo zastrašujuće korito pred kojim je čovjek beznačajna, jedva vidljiva kap osuđena na uzaludnost i tragizam.

Radnja romana započinje krajem XVIII vijeka kada je Vat stvorio parnu lokomotivu koja je počela da proždire kilometre i primiče udaljenosti. U nekoj od sjevernih njemačkih pokrajina opet vlada glad, a ljudima kojima je kupus glavna hrana, čini se, od silnog kupusa rastu uši kao u zečeva.

Centralna vlast na čelu sa prosvećenom vladarkom Marijom Terezijom radi na racionalnijem razmiještanju stanovništva i korisnijem načinu eksploatacije zemlje kao temeljnog prirodnog resursa. Sela obilaze nepoznati stranci i nagovaraju seljake da napuste svoja vjekovna ognjišta i krenu u nepoznato, u Transilvaniju, ali strah pred neizvjesnošću suviše je velik i poziv na daleko putovanje ostaje bez odjeka.

Iz sela sam odlazi mladi Georg Kempf, ali ne stiže u zemlju Drakule i vukodlaka, nego u Slavoniju na čijim plodnim oranicama živi etnički izmiješano stanovništvo: Hrvati, doseljeni Nijemci, folksdojčeri, Jevreji i drugi koje su surovi istorijski vjetrovi na granici svjetova, između Istoka i Zapada, oduvali u ovaj predio – bogat, ali čudan u kojem se dešavaju, svjedoče poznavaoci stvari, neke posve nevjerovatne stvari, da rijeka Bosud, s vremena na vrijeme, poteče od ušća prema izvoru.

Marljiv i promoćuran, njemački pedantan i strog taj davni Kempf pametno je iskoristio ukazane mogućnosti i za nekoliko decenija se srodio s novom domovinom i stekao priličan imetak.

U Nuštru i okolini ljudi gledaju svoja posla neopterećeni razmišljanjem o vjerskim razlikama i nacionalnom porijeklu. Tek nakon velikog rata koji nije nosio numeričku odrednicu 1. jer se tada još nije znalo da će nakon ovog uskoro nastupiti i drugi čin svjetskog klanja, osjećaju se dubinski potresi. U Njemačkoj fašizam uzima sve više maha. Patuljasti, histerični firer podjaruje ideju o njemačkim nadljudima, o superiornosti arijevske rase koja je stvorena da vlada svijetom i da uništi sve one koji joj ne pripadaju. Na crnoj listi za definitivno uništenje su Jevreji, ali i Sloveni, Cigani…

Hipnotisana masa frenetično kliče svome vođi. Približava se novi sudar, zemlja se ugiba kao pred vulkansku erupciju. U Nuštru prvi put je aktuelizovano pitanje: Nijemci ili ne-Nijemci? Prirodom same stvari folksdojčeri izbijaju u prvi plan kao dio sile koja će vrlo brzo zagospodariti svijetom, a čiji su oni organski, živi dio. Progoni i neobjašnjiva mržnja prema Jevrejima uzima maha, niču koncentracioni logori, veliki bogovi sklapaju svoje vjerolomne sporazume i samo je pitanje trenutka kada će odjeknuti prasak eksplozije sveopšte kataklizme.

U Nuštru svoje momačke dane provodi jedan novi Kempf koji je najprije bio Georg, pa Jurij, a sada je Đuka. To je zdrava momčina koja voli da cugne, zabavi se sa snašama i maklja s pijanom bratijom. Inače, on je počeo da studira medicinu. U mnogo čemu je bio neodlučan, ali je jedno znao: ljude nije dijelio i nije se plašio da i pred gomilom zaštiti slabijeg od sebe.

Godine koje su ubrzo nahrupile, donijele su rat i dotad nezapamćeno krvoproliće. Kao folksdojčer, Đuka je bio mobilisan i kao SS prebačen na istočni front u Poljsku. Hitler je već doživio svoj poraz kod Staljingrada, ali o tome se nije govorilo. Vladalo je neko zloslutno iščekivanje ispunjeno pripremama za definitivni obračun.

Đuka je nosio oznaku SS, bio pod oružjem, ali ga nikad nije upotrijebio. Iskoristio je svoje minimalno znanje iz medicine da bi se spasio prve borbene linije i zadržao negdje oko saniteta. Ranjen, upoznaje lijepu poljsku bolničarku koja mu daje ideju da napusti jedinicu. Slijedi mučno, opasno lutanje po Poljskoj, zemlji duboko podijeljenoj, kako unutar samih Poljaka, tako i između simpatizera kukastog krsta i crvene petokrake. Gdje god bi stigao, nailazio bi na zgarišta, zvjerstva i krvoločnu netrpeljivost prema Židovima koji su, kao etnička grupa, u cjelosti bili osuđeni na iščeznuće. Bilo je naravno i onih koji su u opštoj nesigurnosti pružali i utočište progonjenom narodu, ali to je bilo doba kada je svako nosio glavu u torbi i osjećao ledeni dah smrti.

Zahvaljujući pribranosti, sreći i nekim povoljnim okolnostima, do kraja rata najmlađi Kempf se našao u zemlji koju je smatrao svojom, ali je i tu bilo sve drugačije nego kada ga je ratni talas povukao za sobom. U životu je susreo mladu ilegalku koja je svoj patriotizam i ljudsku ispravnost potvrdila tamnovanjem u ustaškom logoru Stara Gradiška, a zatim kada je, što rijetko biva, spasena zamjenom zarobljenika, aktivno učestvovala u oslobodilačkom pokretu, kao kurir pod konspirativnim imenom – Zaba!

Ostavši bez žena koje su ga istinski privlačile i koje su odnijeli mutni ratni talasi, Đuka je osjetio naklonost prema maloj ilegalki, oženio se njome, ali su uskoro shvatili da su toliko različiti da bi zajednički život bio samo mučenje pa su obostrano odlučili da se razvedu.

Život je dalje tekao svojim tokovima, a jedina dobrobit tog neuspjelog susreta bilo je rođenje najmlađeg Kempfa koji je ostao s majkom, nekako jednako ravnodušan prema svojim roditeljima koji mu nisu pružili ljubav.

Vrijeme je odnijelo i Đuku i Vjeru. Sada već vremešan, njihov sin obilazi Mirogojsko groblje koje se pojavljuje kao tačka na kraju životne rečenice ljudi, bez obzira da li su bili sveci ili grešnici, da li su svoje zemaljsko trajanje ispunili dobročinstvima i ljubavlju prema bližnjem ili sebičnošću i zločinom.

Ogromnu materiju, događaje evropske istorije u posljednja dva vijeka, Šnajder je sažeo i pregledno iskazao prikazujući istoriju – kolektivno dešavanje kao subjektivni doživljaj nekoliko generacija članova porodice Kempf.

I Andrić je govorio da se pravo lice istorije vidi, čita u licu pojedinca koji opšti košmar doživljava kao najintimnije lično dešavanje. Šnajder zna da je priča važna, ali da ipak nije presudna. On je na svakoj stranici želio da bude nov, drugačiji, da svim raspoloživim sredstvima: kompozicijom, jezikom, ali i grafičkom organizacijom teksta pruži iznenađenje. Interesantno je njegovo kombinovanje uobičajenog tipa slova kojim se ispisuje tekst svakodnevne upotrebljivosti, ali i velikih slova koja podsjećaju na kamenje koje se upravo stropoštavalo sa gromade njegovog sna čiji temelji zadiru u dubine podsvjesnog. Interesantna su i “pisma” koja najmlađi K. iz svog nestvarnog svijeta “piše”  svojim roditeljima uplašen da do njihovog sudbinskog susreta neće doći i da se njemu neće pružiti prilika da se rodi.

“Doba mjedi” Slobodana Šnajdera je knjiga u kojoj mogu uživati svi: učeni knjigoljupci visokih estetskih kriterijuma, ali i prosječni čitaoci koje će privući toplina i humanost, obaviještenost, ali i zanimljivost kazivanja.

Ima puno razloga da se na popisu savremenih bestselera ukaže ime „Doba mjedi“ Slobodana Šnajdera. Knjiga će svakako potrajati.

Evo jedne stvari o kojoj ne sporiš:
Vidio već nisi sto godina sporiš
I toliko njegov oćutio miris
U kojem se krije još boginja Iris.

Ubrah njegov stručak što ga lahor nina
Kraj groba koji je blizu Gordanina
I uveče zaspah, s njim u ruci, lako
Kao da sam ljuljan papljanskim oblakom.

I obreli smo se nas dvoje u šumi
Gdje voda mrmori, lišće klena šumi
O mnogom što skupa u davnini snismo

I ti posegnula da Svetim si Pismom
No mrtvim rukama preteško je bilo
I spuznulo, za čas, u kal, moja vilo.

<14.9. 2016.>

Alija Isaković pisac je monumentalne javne i društvenopolitičke sudbine unutar izdvojene bošnjačke kulture i književnosti. Posljednjih desetak godina života proveo je kao njezin svepoštovani prorok i navjestitelj. Krajem osamdesetih, u vremenima kada su se raspoređivale funkcije i položaji koji će važiti u vječnosti, nacionalnoj vječnosti, i kada je Dobrica Ćosić postao veliki šaman srpskoj naciji, isti takav položaj bio je namijenjen Aliji Isakoviću. Zasluživao ga je time što je petnaestak godina ranije, u Zagrebu 1972, objavio “Biserje” i podnaslovio ga kao “izbor iz muslimanske književnosti”, čime je, kako legenda kaže, na utuk nacionalistima i jedinim i drugim za sva vremena u knjizi utvrdio kulturnu, jezičnu i književnu samobitnost i drukčijost muslimanskog naroda u Bosni i u Jugoslaviji. To “Biserje” postalo je kultna knjiga koju, kako to biva s kultnim knjigama, gotovo nitko nije ni pročitao. Stvoreno je i šireno uvjerenje kako je “Biserje” bilo zabranjeno, a njegov autor progonjen i sumnjičen. I sad je, u časovima narodne samospoznaje i demokratizacije, izašao pred ljude iz mraka noći, granuo skupa sa suncem, da stane na čelo i da vodi.

U ono dugo predratno vrijeme, koje nam se čini dugim ne iz razloga koji bi proizlazili iz kalendara i iz nizanja dana, mjeseci i godina, nego zato što je to vrijeme bilo ispunjeno nevjerojatnom množinom sadržaja, i što su se u tom vremenu ljudi preko noći preobražavali, Alija Isaković davao je intervjue u svim glavnim jugoslavenskim novinama, od Ljubljane, preko Zagreba i Beograda, sve do Skoplja i Prištine, i u tim je intervjuima govorio kao glasnogovornik nacije. Nije to više bio njegov izbor: takva su mu pitanja postavljali i na taj su ga tron postavili. Nije se on tome, istina, protivio. Odgovarao je ono što ga se pita, ne dovodeći u sumnju motive pitalaca, niti to što pitaju upravo njega. Osim što mu je, kao i drugima, godila uloga certificiranog vodiča kroz nacionalno pitanje, nije on imao perspektivu koju mi danas, možda, možemo imati, niti je na sebe i naciju za koju se založio mogao gledati iz daleke budućnosti i s objektivizirajućih visina. Da je to mogao, valjda bi šutio kao zaliven. Valjda bi, jer samo ta pretpostavljena šutnja mogla bi biti razlog da i danas govorimo i mislimo o Aliji Isakoviću. Ne bi on postajao veliki šaman muslimanske, a uskoro i bošnjačke nacije, e da je mogao vidjeti da postaje upravo to: veliki šaman.

Krajem osamdeset i osme, ili je već bila osamdeset i deveta, iz Zagreba mi je telefonirao Nihad Volić, bivši urednik sarajevskog Svijeta, a tada urednik Oka, i ponudio suradnju. Obećao je, a da ga ništa još nisam ni pitao, mastan honorar, i ja sam, tada dvadesetdvogodišnjak, pristao počašćen značajem koji mi je najednom dat. Volića su najprije zanimali intervjui s dvojicom opasnih i kontroverznih sarajevskih pisaca. Prvo sam razgovarao s Ivanom Lovrenovićem. Petnaest dana kasnije i s Alijom Isakovićem. S obojicom sam se nalazio u kancelarijama velike i nove poslovne zgrade Svjetlosti, i prolazio pokraj portira koji je legitimizirao goste i posjetitelje – što je u to vrijeme bio običaj samo u političkim institucijama i komitetima. Sve je tu bilo sjajno i moderno. Budućnost je istovremeno djelovala opasno i obećavajuće.

Pamtim atmosferu ta dva razgovora više nego njihov sadržaj. Slično je bilo njihovo držanje, čak su i odgovori bili slični, obojica su govorili o Bosni kao o kompozitnoj kulturnoj zajednici, i obojica su govorili u vlastito ime, ne podrazumijevajući kako iza njihovih odgovora stoji bilo kakva zajednica. Lovrenović je i u to vrijeme u Sarajevu od pisaca komunista i ponekog staljiniste bio sumnjičen kao hrvatski nacionalist, dok Isaković još nije bio ni za što sumnjičen. Ono “Biserje” iz 1972. bilo je i od zvanične partijske kulturne politike upisivano piscu u zasluge. Iza Alije Isakovića je u tih nekoliko predratnih godina stajalo opće dobro, koje će se s vremenom pretvoriti u partikularno i u nacionalno dobro, a on će biti promoviran u muslimanskog pa bošnjačkog prosvjetitelja, pa i u neku vrstu bošnjačkoga Dobrice Ćosića. Iza Ivana Lovrenovića, pak, nije stajalo ništa. Djelovao je kao savršeni osamljenik, i onda kada je gradio veliku mistifikaciju o bosanskim franjevcima i njihovoj apartnoj duhovnosti kako u povijesti tako i u suvremenosti, i onda kada se zalagao za bosansku cjelovitost pa se suprotstavljao Tuđmanovoj politici podjele, i onda kada su ga lirski poklonici široke ruske duše optuživali za nacionalizam, i onda kada su ga za nacionalizam optuživali bošnjački kleronacionalisti, Lovrenović uza se nije imao predsjednika, vojsku ni policiju, tajne službe, akademiju ni Crkvu. Ništa od svega što nacionalnog vođu čini vođom. Malo pomalo, Alija Isaković je sve to stekao. Nešto svojom voljom, a puno više od toga stjecajem okolnosti.

Nakon što se Sarajevo zateklo u opsadi, otišao je u Beč po diplomatskoj službi svoje žene. Tamo je dočekao kraj rata, u društvu vrlo zanimljivom i specifično bosanskohercegovačkom. Melankolija egzila među intelektualcima i domoljubima bila je ušla u modu. Umjesto prljavog potucanja po svijetu, života bez papira i grizodušja zbog počinjene izdaje – jer izdaja je biti tamo gdje tvoji ne umiru, tako se to onda smatralo i osjećalo – bivanje u Beču bilo je čista lirika, praćena slatkom iluzijom o koristi koju Bosna ima od svojih izmještenih rezidenata. Istina, sam Isaković nije agresivno zastupao ništa od toga, niti se kitio svojim tobožnjim egzilom. Bio je čovjek sa stilom i integritetom. A nije mu ni trebalo da dolaguje i dopunjuje legendu o sebi, jer je sa stanovišta nacionalne stvari već bio toliko neprikosnoven da nije ni bilo važno nalazili se u Sarajevu ili u Beču, u Salzburgu ili u Tuzli, u Srebreniku ili u Grazu. Kao neupitni nacionalni bard, bošnjački Dositej i Vuk u istoj osobi, Alija Isaković bio je sveprisutan.

U Sarajevo se vratio s krajem rata. Umro je posljednjeg tjedna zime 1997, na dan 14. ožujka, i bio sahranjen uz sve najviše vjerske i državne počasti, u džamijskome haremu, onako kako se sahranjuju muslimanski zaslužnici i visoki vjerski službenici. Nekoliko dana se na sve strane o njemu pisalo i govorilo. Mjesecima i godinama zatim dovršavala se javna i službena legenda o Aliji Isakoviću, nakon koje će nastupiti brzi zaborav. Njegovo ime ponijele su neke ulice i sokaci, od njegovog djela započinjala je svaka priča o modernoj bošnjačkoj naciji, o bosanskohercegovačkim muslimanima i njihovoj samobitnosti i različitosti, a onda i o svemu onome po čemu se oni ne samo razlikuju od svojih srpskopravoslavnih i katoličkohrvatskih komšija, nego su im i superiorni. Kako to već biva, tokom posmrtnih počasti piščevo je djelo nadograđivano i nadopisivano svime onim što njemu živom ne bi bilo ni na kraj pameti ni da pomisli, a kamoli da kaže. Nacionalne kulture na Balkanu opsjednute su mrtvim velikanima, opsjednute su smrću, jer pokojnici ne govore, rahmetlije šute poput kamena, a s ovjerom njihovih velikih, nijemih i mrtvih imena, može se narodu podmetnuti i pripisati svaka zamisliva gadost.

Nacionalni bardovi, vuci i dositeji, i sve te dobrice aralice, svojim su djelom, manje ili više uspješno, a uglavnom neuspješno, svjedočili o besmrtnosti naroda i o velikim fragmentima vremena, mnogo dužim i obuhvatnijim i od najdužih ljudskih života, a naciju su u pravilu doživljavali kao pčelinju košnicu ili mravinjak, u kojima životi pojedinih organizama nisu važni, nego može biti važna samo njihova smrt, i to samo kad je nasilna, pa se može obračunati u završnome računu i u ratnoj statistici. To je razlog zašto su dobrice aralice u suštini neprevodivi, i što su njihova djela nečitljiva i nerazumljiva izvan nacionalnog diskursa. Da bi čitao Aralicu, čitatelj makar i napoprijeko, makar jednokratno, mora postati dobar Hrvat. Da bi čitao Dobricu, mora postati Srbin, i izdržati kao Srbin sve do posljednje stranice njegovih podebelih knjiga. S Vukom i Dositejom, s Križanićem i Starčevićem, naravno da je drukčije. Ali oni su ionako mitske ličnosti, kiklopi, vilenjaci i dobri šumski duhovi, te se ne mogu ni uspoređivati s historijskim osobama, niti se na njihovome djelu može nadograđivati veliki narativ nacije, nego samo stoje brončani na sredini svakog trga i čine orijentir puku da zna što je lijevo, a što desno.

Nevolja Alije Isakovića sastoji se u tome što je on, mimo svih tih biserja, gramatika, pravopisa i enciklopedijskih natuknica kojim ga se prigodno kiti kao što komšije kršćani kite svoje božićno drvce, ustvari jedan drukčiji pisac. Ono što je sastavio i napisao za naciju, uglavnom je trivijalno, prigodno, prolazno i normativno – kao što su normativ svjetla na semaforu koja se pale i gase – beznačajno za sve koji baš i nisu Bošnjaci, bosanski muslimani. Rijetki su, ako ih uopće u suvremenosti ima, nacionalni prosvjetitelji i književni očevi čiji rad na nacionalnoj stvari nije suštinski trivijalan i književno-umjetnički beznačajan. Možda je Krleža posljednji naš ozbiljan otac. Ali i on kad o svome narodiću i o svojim narodićima govori rugajući im se, nalazeći im sve same mane i nedostatke. Alija Isaković poštovao je i volio Krležu, ali ga u tom smislu nije slijedio.

Rodio se u Stocu 1932, odrastao po đačkim domovima, školovao se diljem Jugoslavije, od Bitunje i Stoca, preko Zagreba, Crikvenice, do Pančeva i Beograda. Po zanimanju bio je geološki tehničar, kao istraživač (prospektor) urana mladost je provodio po provinciji, u tajnovitim ekspedicijama koje je vazda pratio mit o jugoslavenskoj atomskoj bombi, o nuklearnoj energiji kao energiji budućnosti… Iako je u Sarajevu studirao i završio jugoslavenske književnosti, u formativnom i u suštinskom smislu Alija Isaković bio je geolog. Ali nije to jedni paradoks njegove biografije. Osim što je bio geolog, on je, zapravo, bio i Beograđanin. Bosanac iz Hercegovine – ne Hercegovac, jer je riječ Hercegovina po njemu bila proizvod hohštapleraja hercega Stjepana – živio je u Beogradu, i posvetio mu nekoliko vrlo dojmljivih i intenzivnih proza, dok je Sarajevo po mnogo čemu bilo grad u koji se doseljavao tek na kraju, kada je sve bilo gotovo. Vrlo rano je u životu Alije Isakovića sve već bilo gotovo.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih radio je po sarajevskim izdavačkim kućama, i vrijedno pisao i objavljivao. Svoj prvi roman, naslova “Sunce o desno rame”, objavio je kod Matice srpske u Novom Sadu, godine 1963. Zatim je u Bosni, u Sarajevu i u Mostaru, objavio nekoliko knjiga pripovijedaka i putopisa, i još samo jedan, ali kakav!, roman, naslova “Pobuna materije”. Iako nije napisao mnogo, iako je dvaput započinjao kao romanopisac, i oba puta nije nastavio i nadogradio ono što je napisao, iako je i pripovijetke pisao kampanjski, a na putopisima se zadržao kratko, više se baveći onim što su drugi napisali, Alija Isaković je, bez ikakve sumnje, jedan od najzanimljivijih i najznačajnijih bosanskohercegovačkih pisaca nakon Drugoga svjetskog rata. Baštinik tradicije “pripovjedačke Bosne”, koji je istu tu tradiciju vrlo svjesno i ciljano iznevjeravao još od prve svoje knjige. “Taj čovjek”, knjiga priča, briljantni je vrhunac jednoga do kraja neostvarenog pisca usred jedne isto tako neostvarene književnosti. Knjiga, pritom, koju nitko živ nije pročitao. “Jednom”, knjiga je putopisa, suprotnih, po svemu drukčijih, u stilsko-strateškom smislu čak i neprijateljskih u odnosu na kanone što ih je lokalno zadavao Zuko Džumhur, koji neodoljivo podsjećaju na putopise što će ih četrdesetak godina nakon “Jednom” pisati sjajni austrijski pisac Christoph Ransmayr, moderni u zamisli i ostvarenju, jedan su od stvarnih vrhunaca poslijeratne bosanskohercegovačke književnosti.

Posebna priča, posebno poglavlje u imaginarnoj povijesti jedne iščezle književnosti pripalo bi romanu “Pobuna materije”, svojevrsnom science-fictionu s geološkim slojevima u ulozi književnih likova. Jedna od najneobičnijih i najnemogućijih knjiga naših jezika napisana je skoro usput, objavljena bez velikih ambicija i u vrijeme kada je Aliju Isakovića sve više obuzimala nacionalna stvar. U biti “Pobuna materije” bila je njegov veličanstveni oproštaj sa književnošću. Objavio ju je 1985, dvanaest godina prije smrti.

Književno prokletstvo ovoga pisca sastoji se u tome što ga nema tko čitati. I neće u budućnosti biti onih koji bi ga mogli čitati. Oni koji Aliju Isakovića prihvaćaju kao oca prosvjetitelja, bošnjačkog bisernika, autora nacionalnih rječnika i pravednika iz džamijskog harema, nemaju nikakve potrebe za njegovim književnim djelom. To književno djelo zbunjuje, plaši i odbija. Osporava ono što je Isaković učinio kao bošnjački dobrica aralica, kao muslimanski Vuk i Dositej.

Oni, pak, drugi, jer i takvih u Bosni i u Sarajevu ima, koji su, makar između četiri svoja zida, alergični na bošnjačku nacionalnu stvar i na muslimanske zaslužnike, neće čitati Aliju Isakovića već i zato što ih njegovo ime odbija, što je označeno i kontaminirano nečim što nema baš nikakve veze s njegovom književnošću.

Danas sam, i to na jednom prekrasnom jezeru na sjeveru Luksemburga, pročitao roman Enesa Halilovića “Ako predugo gledaš u ponor”. Ostao sam bez daha; roman je strašan, pa šta god da se podrazumijeva pod tom riječju “strašan” i poslije čitanja imao sam onaj isti osjecaj kakav sam imao poslije čitanja romana “Lovac na zmajeve”.

Enes Halilović je zaista Pisac! Veliki; Rasni; Bogomdani…. Sretan sam što se znamo, što smo prijatelji, i što je po svemu moj…

Zapravo ovo je roman o dekadenciji jugoslovenskog društva u cjelini od devedesetih naovamo, i o dekadenciji porodice.

Enes Halilović piše lako, spontano, neposredan je, oboružan znanjem i iskustvom. Rečenica po mjeri, bez suvišnosti i pleonazama… Sve je na svom mjestu. Čitao sam pažljivo i osim na par mjesta gdje se ponove riječice “se” ili “je” i na jednom mjestu sam našao da se riječ ponavlja – dvaput napisana – umjesto jednom, ništa drugo vidio nisam da bi mogao reći – ovo je višak, ili – ovo bih promijenio. Povrh svega i pedantan pisac. Možda je najbolje reći da je kompletan tekst ovoga romana metafora jednog vremenskog perioda koga će se rijetko ko po dobru sjećati.

Bože, kako nevolja nevolju rađa….

Imao bih  stotinu pitanja autoru, ovako frišak od čitanja, ali mu neću ni jedno postavljati, trudit ću se da na sva ta pitanja sam dam odgovore. Samo mi jeste žao što nije sada negdje u mojoj blizini da ga čvrsto zagrlim i poljubim, da  kažem glasom koji se čuje do Neba:

Svaka čast, majstore!!!

1.

У вечитој жудњи
Да се буде свој на своме
Жудело се нередовно неуредно
Половично спорадично
Неприлично идилично

Многи није жудео
Да буде ни свој ни на своме
Штавише
Жудео је да буде на њиховоме

Жудећ да буде на њиховоме
Трпео је да га свој на своме држи
За свакаквог за никаквог за никоговића
Био је никоји николики никакав
Неретко нико и ништа
Ништачина и сплачина

Могаo је бити
На нечијем на свачијем
Ништак ништавни на било чијем

Жудан да буде на њиховоме
Говорио је жудном свога на своме
Нећеш се од тога леба најести
Будућност је на њиховоме

Није један
Вечито жудео и сањао
Да буде свој на своме
И вечито се будио на њиховоме

2.

Неки који су видели
Докле су догурали
Они који су жудели
Да буду на њиховоме
Нису се могли накајати
Зато што су вечито жудели
Да буду свој на своме 

Неки су жудели да буду
И свој на своме
И било чији на њиховоме
Њиховима
Онима на њиховоме
Некима нечијима ничијима никојима
Ко зна којима и чијима
Притврђивали су
Да су на њиховоме
А својима да су своји на своме

Кад су их питали
Kоји су
Чији су
На којем су
На чијем су

Ништа нису могли да кажу
Само су напразно уста отварали

После су говорили
Можеш ти
Kолико год хоћеш жудети
Да будеш свој на своме
Говорити да си свој на своме
Мислити да си свој на своме
Целим бићем својим
Осећати да си свој на своме
Ти си увек на њиховоме

3.

Жудaн да буде на њиховоме
Разуверавао је жудног свога на своме
Никад нико није могао бити
Свој на своме
Ако није био на њиховоме

Многи се присећао многог
Чувеног свога на своме
Који је био на њиховоме

Многи је три пута бројао
Именом и презименом
Поменуо сваког
И живог и мртвог
Свога на своме

Није било ниједног
Који није био на њиховоме

Говорио је
Још се није родио свој на своме
Који неће бити на њиховоме
Као лањски снег
Нестаће сваки свој на своме
Који икада пожуди
Да не буде на њиховоме

И кад не буде њиховога
Свој ће на своме ушима да стриже
И сваки час да штреца
Да је на њиховоме

4. 

Нису једног свога на своме
Од малих ногу учили
Како се жуди
Да се буде на њиховоме

У главу му угонили
На чијем се усправља
А са чијег се пада
Низ чији се мора
А уз чији се не сме

Опомињали
Ништа од тебе неће бити
Ако се не ухватиш за њиховога
Целог живота свога
Држаћеш се за свога на своме
И опет жудети
Да будеш на њиховоме

Нема виђенијег свога на своме
Који се није подигао
На њиховоме

И највиђенији свој на своме
Као неслан ован дигне главу
И говори као да је рођен
На њиховоме

Најсигурније се
Вечито жуди и сања
Да се буде свој на своме
Кад си на њиховоме

Куни се и ти
Кад се други у оба ока куну
Како целог живота свога
Жуде да буду на њиховоме
Само зато да од нас начине
Најбољег свога на своме

5.

Могао би ти жудети да будеш
Само свој
Својски свој
Цео целцат свој
У сну и на јави
Својеглаво терати
По своме

И свој на своме
И сваки на њиховоме
Рекао би ти исто

То
Да си ти тај
Само свој
Можеш само оном
У гаћама своме
Из авиона се види
Да си на њиховоме

Могао би
До судњег дана
Свакога уверавати
Необоривим доказима доказивати

Да никад ниси био
Ни свој на своме
Ни на њиховоме
Да немаш
Ни свога на своме
Ни њиховога на њиховоме

Кад би им шака допао
И свој на своме
И сваки на њиховоме
На најтеже муке би те турио
И опет исто рекао
Подви реп и признај
Да си на њиховоме 

На многог свога на своме
Кроз зубе шиште

Где овога ископаше
Да нам буде
Свој на своме
Где ли је овај био
Свој на своме
Коме овај може бити
Свој на своме
Чији ли је овај свој на своме

А мили Боже
Зар и овакав може бити
Свој на своме

Он се ускурчио
Нама да буде
Свој на своме
Не зна
Ни где је шупаљ
Док тамо прст не умочи

Никад тај
Не би смео писнути
Ни да је свој
Ни да је на своме
Да није нечији
На њиховоме

Гори је овај свој на своме
Од онога на њиховоме
Ако је сваки као овај
Свој на своме
Боље да их немамо

Мени овај неће бити
Свој на своме

Са оваквима
Никада нећемо бити
Свој на своме

Неће нас бити
Ни на њиховоме

7.

Неки се зацену
Помодре запене
Кад се као гороломан неки
Почне гордити
Колики је он свој на своме

Тек сутрадан душе поврате
И прокину

Можеш ти бити
И свој и на своме
Ћаћи своме
Они знају
Како ће
Чиме ће
И докле ће свога на своме
Из тебе изгонити
Докле ће
И коликог ће њиховога
У тебе угонити

Докле ћете као Бог маглу гонити
Преко чега ћете прегонити
Чиме ћете чемерног
Подасе пригонити

Кад ће ти загустити
А када разредити и разводнити
Преко којих ћете вода
Жедног преводити
Кад ће ти нове ране отворити
Старе досолити

Ни ти
Ни најоданији твоји
Ни по чему нећете осетити
Кад ће најбоље твоје
Почет разгонити

Које ће на своју страну прегонити
Које на тебе нагонити
Кад ће вас смањити стањити
Једног по једног
Као сламке преломити

Кад најжешће на тебе крену
Пречињаваће се да ти из руке једу
Нећеш се досетити
На шта те нагоне
У шта те угоне
Кроз које те ретко и често
Скашаног прогоне

Никад нећеш бити сигуран
Ни докле ће
Ни шта ће
Још
Из тебе изгонити
Шта у тебе угонити
На коликог ћете нагонити
Да их на коленима
Као за крв молиш
Да будеш на њиховоме

8.

Многи су говорили
Прече је жудети
Да будеш на њиховоме
Него свој на своме

Боље почети јуче
Него данас

Да будеш свој на своме
Може се жудети и касније
И још касније
Најкасније
За то никад није касно

На све се може закаснити
И све изгубити
Једино ако се на време
Не почне жудети
Да се буде на њиховоме

И јачи
И паметнији и имућнији
Спотицали су се
Падали и пропадали
Зато што нису жудели
Да буду на њиховоме

Бивало је
Кад ни сува леба
Ниси могао јести
Кад су падале главе
Као гњиле крушке
Само зато што ниси био
На њиховоме

Кад се више жудело
Да се буде
Задњи на њиховоме
Него највиђенији
Свој на своме

Многи су остајали
Без свога на своме

Одахнули су само они
Који никад нису жудели
Ни да буду свој на своме
Ни да имају
Свога на своме

9.

Расказивало се
Погубисмо се
Задивљасмо залутасмо
Расусмо се
Одродисмо се
Од свога на своме
Не ваља се без свога на своме
Морамо се вратити своме на своме

Нико није могао рећи
Може се без свога на своме

Многи су кријућ молили
Туђег свога на своме
Да и њима
Бар у своје слободно време
Буде свој на своме

Обећавали му добру зараду
Бесплатно стан и храну
Позивали га да се призети

Нудили
Све наше
Само твоје
Свој на своме

На капи се зајмао свој на своме
Зајмао на дан за прилику
На колико може
Ишао од руке до руке

Установљен је
Дежурни свој на своме
Најхитнији свој на своме
Свој на своме за спас живота
Породични и рођени свој на своме
Свој на своме за свакога
У свакој прилици
У 100 лекција
Сам свој на своме

Многи је радо одлазио
У свога на своме
Многи се није ни враћао
Из свога на своме
Многи се водио као нестали
Негде ко зна где
У своме на своме

10.

Масовно се силазило
Са нечијега са свачијега
Са било чијега
Највише са њиховога

Неки нису знали
Ни на чијем су били
Ни са чијег силазе

Многи који је жудео
Да буде на њиховоме
Као дављеник за сламку
Хватао се за свога на своме

Многи је
Прерушен покушавао
Неприметно да се удене
Преслика пречини
У свога на своме

Којег год си виђао
Видео си свога на своме
Којег год си сретао
Срео си свога на своме

Многи нису знали
Ни колико имају
Свога на своме
Нису познавали
Ни првог ни другог
Ни петог ни десетог
Свога на своме
Многи су позаборављали
И своја
И имена свога на своме
Сви су се звали
Свој на своме

Надолазио је
Свој на своме

Преливао се
Пресипао кипео
Свуда по свему
Милео је свој на своме

Неочекивано
Преко сваке мере
Намножио се
Свој на своме

11.

Несвесни
Да су и даље на њиховоме
Заједно су ликовали угледни
Браниоци свога на своме
Вечити заговарачи
Да се буде на нечијем
Жудни да буду на било чијем

Многи неки некакви свакакви
До скоро никоји никакви
Брижљиво неговани
На њиховоме
Напрасно су постајали вође
Лидери легенде спасиоци визионари
Највећи најугледнији своји на своме

Грмели су
Заувек свој на своме
Никад више на њиховоме

Собом су као заставом махали
Свакога убеђивали
Да нико као они није жудео
Нити ико као они може жудети
Да буде свој на своме

У видовитом усхићењу
У спасилачком зноју говорили су
Да су једино они вечито
У својим сновима у својим мислима
Носили свога на своме

Штавише и онда
Кад се масовно жудело
Да се буде једино
На Једином њиховоме
Кад су и они
За спас свога на своме
Морали жудети
Да буду на њиховоме

Одлучни једном заувек
Из пепела да дигну свога на своме
У бољитак у благостање да га поведу
Позивали су сваког свога на своме
Да буде на њиховоме

Обећавали да ће сваки
Лично њиховом руком вођен
Под њиховом заставом програмом
Под њима лично
И на њиховоме
Где год био
Шта год радио
Који год био
Чији год био
С ким год би
На чијем год био
Бити
Свој на своме

Многи свој на своме
Озарен узвикнуо је
Праведни Бог послао је вође
Своме на своме
Одмах је почео жудети
Да буде на њиховоме

12.

Они
Који су увек били на нечијем
Као и они који су тврдили
Да никад нису били ни на чијем
Поверовали су
Да је и њихово дошло
Да буду свој на своме

На вечиту верност
Своме на своме
Заклињали су се на вођиноме
Развијали вођине заставе
Вођино као своје усвајали

Многи су престали жудети
Да буду свој на своме
Многи да буду на њиховоме
Почели су неизмерно жудет
Да буду на вођиноме

Говорили су
Без свога вође на своме
Без његове свете борбе
За свога на своме
Нико не би ни био ни остао
Свој на своме

Неки су више жудели
Да буду на вођиноме
Него да буду свој на своме

13.

Ретки су говорили
Нажудеће се
Свој на своме
И на великоме
И на малом њиховоме
Док дочека
Да буде свој на своме

Многи ће се
Из вечитог сна и жудње
Као риба на сувом
Пробудити на њиховоме

Многи
Празних шака
Више неће бити
Ни своји
Ни на своме
Ни на њиховоме

Dođi u Rio, o, dođi u Rio.
Zapusti brkove, slaži šta si bio.
Tu bogataš novac zgrće, a fukara
gubi; šturmbanfirer tu je svaki starac.

Dođi u Rio, o dođi u Rio.
Drugi grad ni jedan nema takav brio.
Tu su telefoni Simens; a ti bleneš:
Jevreji ko ludi voze folksvagene.

Dođi u Rio, o dođi u Rio.
Uranija vlada tu, nikako Klio.
Korbizijeovske zgrade tu su vafle
Pčelinje, al za to ne krivi Luftwaffe¹

Dođi u Rio, o dođi u Rio.
Svaka ptica pjeva tu “O sole mio”
i ribe u mreži, i u zimu, k tome,
gorde guske s pola, na portugalskome.

Dođi u Rio, o dođi u Rio:
Pravi Treći Svijet gdje se čita Lio
Trocki, Guevara i drugi jarani;
od atomskih baza bijeda ih brani.

Dođi u Rio, o dođi u Rio.
Dođeš u duetu, vratiš se ko trio.
Dođeš sam, vratiš se sa ništicom što je
kao cruzeiro cijene misli tvoje.

<1978>

¹ “Luftwaffe” – Brodski često  stavlja skupa Korbizijea i Hitlerovu avijaciju. U pjesmi Roterdamski dnevni kaže: “Korbizijeu isto je s Luftwaffe / to što oboje zdušno trudilo se / na mijenjanju oblika Evropi”, a u Vodenom žigu postoji nešto silično: “bio je jedno ništavilo od arhitekte, iz one jezive poslijeratne sekte koja je izopačila konture Evrope više nego bilo kakva Lufwaffe”.  

S engleskog preveli Marko Vešović i Omer Hadžiselimović