Na groblju svetog Josipa
Na biblijskog mislio sam Boza
I slušao kako se sve više
I više osipam

No još se u meni tušta tlapnji tići
I imao bih još ponešto reći
Ali nema razloga više
Kao da sam neko treći
Sav predan čekanju voza
Koji neće stići

Na putu do Gordane
I u povratku često drozak
Pričuje mi se i počnu stihovi
Sklapati se u glavi
Lagano ko što se diše
Ko što tica biljiše
A do kuće sve ih zaboravim
Ko da nisu moji već njihovi
Ipak je važno da mozak
Sa radom ne stane

I sve češće vidim lijepo
Sa samim sobom posvađan
Da morem plovim naslijepo:
Bez kapetana lađa

<30.12. 2016.>

Imaginarni prijatelj/3

Pippilotta Viktualia Rullgardina Krusmynta Efraimsdotter Långstrump jedan je od najvažnijih književnih likova dvadesetog stoljeća. Rođena u najdepresivnija doba Europe, u zimu 1941. u Stockholmu. Kćerka Astrid Lindgren bolovala je od upale pluća, i poželjela je priču. Mati joj je tada započela pripovijedati o Pipi Dugoj Čarapi. Djevojčica je uskoro ozdravila, ali jednom rođenu junakinju više se nije moglo vratiti nazad, u maštu. Tri godine kasnije Lindgren je počela zapisivati priče o Pipi, početkom 1945. imala je već gotovu knjigu. Ponudila ju je Bonnieru, najuglednijemu i najmoćnijem švedskom izdavaču, koji čini povijesnu grešku i odbija Pipi. A nije neobično što su je odbili. I to ne zbog stila Astrid Lindgren, koji je besprijekoran, niti zbog fabule, koja je uvijek zanimljiva, nego zbog glavnoga lika, zbog Pipi, djevojčice kakve prethodno nije bilo u svjetskoj književnosti.

Pipina je mama umrla, ili nije umrla, nego živi na Nebu. Otac, rečeni Efraim, crnački je kralj na nekom južnopasifičkom otoku… A u zbilji, za koju nas ionako nije briga, Pipi je još jedno siroče i nahodče. Ali posve različita od onih iz devetnaestog stoljeća, otkačena, anarhična i slobodna, ona svojim životom negira zbilju. Pritom, Pipi nije eskapistkinja, niti je priča o njoj napisana da bi se bježalo od užasavajućih ratnih prilika. Upravo suprotno, Pipi je borkinja protiv depresije i fašizma, a njezin je svijet suprotstavljen svijetu u kojemu žive njeni čitatelji, ali i svijetu bajki, u koji nastoje pobjeći. Pipi Duga Čarapa ne samo što nije bajka, nego upravo s njome završava epoha bajki u dječjoj književnosti.

Živi sama u kući koja se zove Villa Villekulla. Druži se s konjem i majmunom, prkosna je, neodgojena i hiperaktivna. Pipi je protivna svakome bontonu i redu. Njezino je djelovanje sa stanovišta praktičnoga i odraslog svijeta savršeno beskorisno, ali Pipi stalno djeluje. Povremeno nam se učini da je Pipi Duga Čarapa šukununuka slavnog Don Quijotea, ali odmah zatim shvaćamo da se ona ne bori protiv vjetrenjača, nego protiv sasvim konkretnog, stvarnog svijeta. Njoj u tom svijetu ništa nije dobro.

Pipi je, napominje odmah na početku Astrid Lindgren, najjača djevojčica na svijetu. Ona podiže i veoma teške stvari. Ako vam je do toga baš i stalo, u stanju je u zrak podići i svoga konja, inače šarca (kao u Kraljevića Marka). Okružena je sve samim neprijateljima, ali od dvije različite vrste: jedni su razbojnici, drugi su predstavnici države. Dvojica policajaca, zovu se Kling i Klang, pokušavaju je spengati u sirotište. A dvojica lopova sve čine da pronađu i ukradu Pipinu vreću sa zlatnicima. I jedni i drugi su fatalno neuspješni. Ona ih nadigra i ismije.  

Pipi Duga Čarapa izvela je Europu i svijet iz užasa Drugog svjetskog rata. Za razliku od Heidi, ona je bezbožnica. Njezina vjera je nastala iz njezine mašte, i zato je jača od svake druge vjere. S dvije divlje riđe pletenice, sva pjegava – pjegavija i od svoga konja – s nosem u obliku krumpira, Pipi iznevjerava prevlađujući ženski princip, kakav god on bio. Pipi Duga Čarapa je feministkinja za djevojčice i dječake. Kopirajteri i marketinški stručnjaci Dalmacijavina su prije četrdesetak godina uzurpirali njezino ime i lik za svoju narančadu. Pogriješio je svatko tko nije čitao knjigu nego je gledao film o Pipi. Film nije medij za njezinu genijalnost.

Безобразни лопов:
У запећку преде мачка,
сад је време да се пљачка!

Што, човече, да се ради,
кад је лакше, кради, кради.

Пред вратима куче дрема,
ја сам лопов какавог нема!

Будале из краја:
Разбојниче, огњу живи,
кој’ се теби још не диви?!

Џепароше, здраво, здраво,
кој’ од тебе већи ђаво?!

Добри полицајци:
Лопови су за нас шит,
за лопове ми смо флит!

Чим украде ко не знаде,
фатамо га без параде,

нема извињење,
почиње гоњење!

Кварни полицајац:
Ал’ кад краде који знаде
како ваља красти,
избећи пропасти,
покупити кајмак, маст,

томе свака част!

Добри полицајац:
Не лупетај, Максиме,
и тебе ће ’апсиме!

Безобразни лопов:
Онда, одох преко гране,
да вас гледам са стране.

Подвићу мало реп…

Будале из краја:
Зипа, збриса, а био је
храбар и моћан и леп!

Pisao si o grobljima negdje, mislim u prepisci sa Semom Mehmedinovićem, pa mu pominješ grob nekog petogodišnjeg djeteta na sarajevskom groblju, koje je umrlo u mukama teške i strašne bolesti, i koje se bojalo mraka.
Pišeš Semu kako su roditelji ishodili od uprave dozvolu i sproveli električnu energiju do malene sijalice u djetetovom grobu, koja je danonoćno svijetlila, da se umrlo dijete mraka ne boji.
Ne pišeš mu dalje.
Kako su roditelji nestali ili cijeli grad kako nije imao struje.

Na grob nitko nije desetljećima dolazio, Miljenko.
Zapušten, s nepoželjnim prezimenom, koje se više i ne vidi, okružen desetinama nišana. Urastao, prekopavan, samo se iščupani kablovi još mogu vidjeti kako besmisleno vire iz zemlje.

Brzo razumijemo, prateći kablovu nit kao Arijadninu, da je to Babaroga dolazila. Moguće i da je negdje mrtvim djetetovim roditeljima nudila uljane svjetiljčice da stave prozoru na okna, kao za jake zime, kao za slabe nade, kao za Hanuku.

Imaginarni prijatelj/2

Hamlet, ali ne danski kraljević, nego Hamlet, Hogarov sin. Sporedni lik u priči, sitni dječarac, prvoškolac, koji se tu i tamo pojavi, i razveseli nas ničim drugim nego svojim imenom. U stripu Dika Brownea, dugogodišnjeg ilustratora Newsweeka i veterana Drugoga svjetskog rata, nastalom 1973, kada je autoru već bilo pedeset i šest, o dokonom i dobroćudnom Vikingu, Hamletovo ime bilo je smiješno. Nije on bio danski kraljević, tragični mladić na poslijetku jednoga trulog i korumpiranog kraljevstva, nego je bio sitni Hogarov sin. Otac mu je bio ogroman i okrugao, stari ratnik u stanju potpune dekadencije. Nakon što su već svi ratovi prošli, i ne najavljuju se novi, i zauvijek je minula vikinška slava, a njegova se moćna vojska razmilila po povijesti i po drugim stripovima, Hogar na svom otoku provodi penzionerske dane. Njegov se život svodi na jednu pasicu, jedan kaiš, od pet-šest sličica, koji će tokom sedamdesetih i osamdesetih objavljivati najpoznatije svjetske novine, negdje na posljednjim stranicama, uz rebus, križaljku, bizarne vijesti iz svijeta i rubriku Vjerovali ili ne, ili na tablu stripa koju u isto vrijeme objavljuju dječji magazini. U naše je krajeve Hogar Strašni stigao preko Politikinog zabavnika, koji je u to vrijeme izlazio u dva izdanja, ćiriličnom i latiničnom, i nikad nije imao ozbiljniju konkurenciju na trgu dječje i omladinske štampe.

Uz Hogara bio je glupi Edi, goluždrav i slabašan Viking, koji se isticao i javnost zabavljao svojom blistavom neinteligencijom. Nad Hogarom bila je njegova žena Helga, krupna i moćna žena, plavih kosa upletenih u pletenice, koja je staroga ratnika nadmašivala i u snazi i u pameti. Ona je vladala njegovim svijetom, kao što je on sanjao o tome da vlada cijelim svijetom. Kao svaki pravi historijski muž, Hogar se nije volio kupati. A subota je u svakoj vikinškoj kući bila dan za kupanje. Vidimo Helgu kako ga, ne skidajući mu dvorogu borbenu kacigu s glave, potapa u drveni škaf.

Kao i većina dobrih novinskih stripova od jedne pasice i jedne table, tako je i Hogar Strašni bio intergeneracijsko štivo. I za djecu i za odrasle. Osnova Hogarovog gega bila je humoristička. Izmjenjivali su se humor situacije s humorom geste i riječi, ali na vrlo inteligentan i višeslojan način, tako da su u Hogaru djeca vidjela jedno, odrasli drugo. Iz odrasle perspektive Hogar je bio muškarac u krizi srednjih godina, tipična dobrodušna muška patrijarhalna svinja, kojom upravlja autoritativna žena, i koja provodi godine i dane u svojevrsnoj depresiji i u tavorenju. Hogaru su se sve velike i važne stvari u životu već dogodile. Po tome je, pretpostavljamo, bio sličan jutarnjim čitateljima novina, koji bi uz prvu kavu, doručak i cigaretu, pred odlazak na posao živjeli Hogarovu avanturu za taj dan. Osnovni, temeljni ugođaj Hogara Strašnog bio je – depresija. Iz dječje se perspektive činilo da je depresija nešto ugodno i mondeno. Od Hogara smo učili da budemo cool, okamenjenih faca.

Dik Browne počeo ga je crtati kada je već počeo gubiti vid. Crtao ga je petnaest godina. Već je tako slabo vidio da je svaki kadar, svaku sličicu morao raditi debelim crnim markerom, na golemim formatima hamer papira. Samo je tako još mogao naslutiti što je nacrtao. Jednostavnost Hogarove, Helgine, Edijeve i Hamletove pojave definirana je lošim vidom njihova velikog oca.

Što će se dogoditi s Hamletom nakon što konačno odraste? Nikad to nećemo saznati. U stripu su i djeca vječno djeca. Kada jednom odraste, Hamlet će postati Rade Šerbedžija na Lovrijencu.

Ko nespretno zašivena rana
Moj dedo stršio u ovom svijetu

Bio zrno pšenice u porodičnom
Tijestu, koščica u mljevenu mesu

Oblačili mu uniformu, maslinastu
I tijesnu, na glavu mu kovali zvijezdu

Ko jufku ga razvlačili po selu, da goste
Zahtjevnije zabavlja na sijelu

Otkidali mu od mrginja, ko kašikom
U tepsiji červiša, moja nena ljuta

Uzalud im govorila hiša, svaka dedina njiva
Ostala ko iza djeteta kriška, hljeba nazubljena

Kad bi se jutrom, u lavoru pod olukom
Uhvatilo leda, mojoj majci govorio

Nevjesta, đetetu ti gola leđa
Da me zgrije, po vazdan mi ruku

Noso u kaputu, satima čučo
Ko kraušac hukto, bio koraka laka

Od nene i majke bježao u komšiluk
Za njim u travi ostajala tek vlaka i

Malo vjetra nježna, od kojeg prhne
Koža, tamo gdje je tanka

Moj dedo imao brkove ko Hitler
U oku mu bio kliker

Progutala ga vasiona –
Crna roša

 Božićna priča napisana za Die Welt

Zjutraj sem izvedela, da je umrla Jadranka. Morala je umreti, da sem se spomnila njenih pesmi. In očeta, ki govori, da ima Jadranka prijeten glas. In mame, ki mu odgovori, da bi imel zanj še štedilnik prijeten glas, če bi pel narodne pesmi. Jadranka ne poje narodnih pesmi, temveč šansone, jo pouči oče. Ti ne ločiš šansona od šampona, odvrne mama.

V mojem spominu.

Med tuširanjem sem poskusila zapeti Jadrankino pesem o dnevu, ki ni hotel biti daljši. Jaz, ki nikdar ne pojem. Spomnila sem se melodije in prvega verza, potem me je zmanjkalo. V kopalnem plašču sem sedla za računalnik in vtipkala njeno ime v brskalnik. In ga izbrisala. Nisem želela tja. Nisem želela, a je bilo prepozno. Vse bi lahko midva, če bi bil daljši dan. Tako je pela Jadranka in vedela sem, da bo moj dan dolg, predolg. Morda se sploh ne bo končal.

Nisem šla na facebook. Fotografije mojih prijateljev so v statuse najbrž pisale verze Jadrankinih pesmi. Če bi jih brala, bi se mi morda zazdelo, da žalujemo skupaj, da delimo žalost na neboleče koščke. Kar bi bila le še ena virtualna laž. Offline sem se počutila osamljeno kot še nikoli. Jadrankina smrt mi je razkrila, da je moja žalost samo moja.

Lahko bi pisala Ameli v Toronto, ali Jeleni na Dunaj, lahko bi jima pisala o Jadranki, o mami in očetu, ju povabila na srečanje v skupnih spominih. Njuni odgovori bi bili polni smajlijev, ki bi mi sporočali, da tudi onidve vidita in slišita strica Avda in teto Daro, kako se prepirata o razliki med narodno pesmijo in šansonom.

Ampak jima nisem hotela pisati. V preteklost sem se znala vrniti tudi brez njune pomoči. Spominov sem imela toliko, da bi jih lahko prodajala na e-bayu. Že če bi lahko komu prodala vse, ki jih ne uporabljam več, bi obogatela.

Predvsem pa nisem nostalgik. Če bi se lahko vrnila v čas, ko se z radija zasliši Jadrankin glas in moj oče zavpije Tišina!, da lahko nemoteno momlja besedilo njene pesmi, se ne bi vrnila. Ni mi bilo lepo tam. Ni mi bilo lepo takrat, ko je bilo vse lepše in boljše.

Tam, takrat je vse crkovalo. Dvigala, hladilniki, stoenke. Potepuški pes je neopazno trohnel na našem dvorišču. Tam, takrat sem se doma le izmikala zadahu zmačkanega očeta, maminim zaskrbljenim očem, ki so tonile v globino podočnjakov, in bratovemu pubertetniškemu posmehu. A tam, takrat, so se vsi izmikali vsem. V hišah je ljudi zakrival cigaretni dim, na ulicah pa megla. Megla, ki sem jo morala ljubiti, ker je bila naša megla.

Ko pomislim na tam in na takrat, pomislim na stopnišče v našem bloku; na prezgodnji zimski mrak; na od pomladi pregorelo žarnico na petem nadstropju, na zažgana stikala; na vonj smeti, ki pred sosedinimi vrati potrpežljivo čakajo enega od njenih fantov, da jih odnese do smetnjaka na ulici; na kričanje iz enega zgornjih stanovanj, ki je iz dneva v dan postajalo glasnejše, a so vsi le ugibali, kdaj bo naposled utihnilo.

Nikoli se nisem želela vrniti tja in še manj v takrat, po katerem je odmeval Jadrankin glas. A tukaj in zdaj ni nikogar, ki bi vedel, kako prijeten glas je bil to. Nikogar, ki bi vedel, da Jadrankin dan ni bil dovolj dolg. Nikogar mojega ni v mestu, ki bi bilo rado moje. V mestu, kjer imam fanta in prijatelje in službo in stanovanje. Svojega branjevca na zelenjavnem trgu, mesarja, ki mi odreže najboljši kos mesa, zobozdravnika, ki me pregleda, četudi nisem naročena. In lokal, kjer mi natakar včasih izpolni glasbeno željo, čeprav ne bi smel spreminjati playliste.

V mestu, ki bi bilo rado moje, imam veliko več kot sem imela v mestu, ki me ni imelo rado, a je bilo moje. A tam in takrat je moje, tu in zdaj pa ni in jaz sovražim, da je tako. Sovražim, ker tega ne morem razumeti in sovražim sebe, ker vse to nima smisla. Najbolj pa sovražim to, da tu in zdaj ni človeka, s katerim bi spregovorila o smrti pevke prijetnega glasu. Nikogar ni, ki bi govoril jezik moje žalosti.

Tudi Gerhard ne govori tega jezika. On me ima rad in on se trudi razumeti me, a Gerhard ne govori jezika moje žalosti. Najbrž ga nikoli ne bo govoril. Zato mu nisem povedala za Jadranko. Tudi on meni ne bi povedal, če bi umrla pevka, ki jo je nekoč poslušala njegova mama. In jaz ne bi razumela, če bi ga to razžalostilo. A Gerharda tu in zdaj sovražim ravno zato, ker ne more razumeti, kar je nemogoče razumeti. Kako naj razume, da čutim nekaj neizrekljivega, neimenovanega in sovražim vse, ki ne čutijo enako. Ko ob koncu najinega telefonskega pogovora Gerhard kot vselej reče Se vidiva zvečer, jaz ne ponovim njegovih besed. Jaz vem, da se zvečer ne bova videla.

Vračam se tja, od koder sem prišla, Gerhard. Letos ne bom za Božič s tvojimi, ampak z mojimi. Prvič po štiriindvajsetih letih.

Nihče njegovih me ni nikdar pošiljal tja, od koder sem prišla. A zdaj jih zato sovražim. Ker nikdar nisem mogla biti jaz tista, ki razume njihovo drugačnost. Gospa in gospod Kohl nista drugačna. V njuni jedilnici je miza iz velikanskega kosa lesa, ki ga je gospod Kohl nekoč lastnoročno odsekal na posestvu svojih starih staršev. Gerhardova mlajša sestra Anna in njen labradorec Sam nista drugačna. Sam ima želodčne težave in Anka preizkuša homeopatsko metodo zdravljenja. In tudi Gerhard ni drugačen. On ima veliko zbirko vinilnih plošč. Tri tisoč jih ima in med njimi je tudi plošča Filigranski pločnici zagrebške Azre. Mojega benda.

V mestu, ki bi bilo rado moje, sem drugačna jaz, ker se mi zdi nenavadno, da se najina soseda gospa Schladming, ko jo srečam v veži hiše, pretvarja, da ne vidi, da vlečem za seboj dve potovalki. Dober dan, reče gospa Schladming. Dober dan, ji odgovorim. Zamolčim, da je zame dober dan enak prejšnjemu.

V mojem mestu sem sovražila sosede, ki so vselej opazili mojo novo pričesko, bratovo povito roko, mamin prehlad. Le očeta niso opazili, ko je pijan prenočil v dvigalu. A tukaj in zdaj sta bila za gospo Schladming tudi moji potovalki moj pijani oče, ki spi v dvigalu. Jaz sem bila moj pijani oče, ki spi v dvigalu. Nihče me ne opazi in zaradi tega sem ljudi v mestu, ki bi bilo rado moje, zlahka vzljubila. In jih zasovražila. Slepce.

Prišli so tudi časi, ko sem si zaželela, da bi me nekdo ure in ure vozil po ulicah mojega mesta. V tišini. Sebe sem si v svojem mestu predstavljala kot pogled skozi okno avtomobila. Brez besed. A taksisti v mojem mestu nikoli niso znali molčati. V štiriindvajsetih letih so najbrž potrošili že vse besede, a ne dvomim, da še vedno govorijo. In sprašujejo. Taksisti v mojem mestu še vedno hočejo vedeti.

Tukaj in zdaj pa ljudje drug o drugem le ugibamo. Jaz ugibam, da je taksist, ki me v tišini pelje na avtobusno postajo, Armenec. Ugibam, da ima mlajšega brata, ki bi se rad preselil k njemu. Ugibam, da sta oba z bratom v Armeniji, ali pa morda v Turčiji, končala tekstilno šolo in z diplomo v žepu gledala zapiranje lokalne tekstilne tovarne. Ugibam, da mu tam in takrat ni bilo lepo. Ugibam, da je zadovoljen, ker tukaj in zdaj vozi taksi. Ugibam, da se noče vrniti v Armenijo. Ugibam, da bi se, če bi se vrnil v Armenijo in bi vozil taksi po Erevanu, pogovarjal s potniki. In nočem poznati njegovih ugibanj o meni.

Za razliko od taksistov v mojem mestu, je ljudi v mestu, ki bi bilo rado moje, strah odgovorov in zato ne postavljajo vprašanj. Ne vprašajo me, zakaj grem tja, od koder sem prišla. Prvič po štiriindvajsetih letih. Povejo le, da ne prodajajo vozovnic za tam, od koder sem prišla. Prodajalka vozovnic na avtobusni postaji mesta, ki bi bilo rado moje, še ni slišala za tam, od koder sem prišla. A ker je prijazna, bi mi želela pomagati. Prepričana je, da potrebujem njeno pomoč in me sprašuje, katero izmed mest, v katera peljejo avtobusi z njene postaje, je najbližje mojemu mestu.

Smrklja, ki ni nikoli slišala za moje mesto, bi mi rada pomagala.

Poznaš Jadranko?

Smrklja odkima.

Ne poznaš Jadranke Stojaković?

Tikam jo, smrkljo.

Danes je umrla.

V vrsti za mojim hrbtom stoji mršavi študentek, za njim pa lepa temnopolta mama z lepim temnopoltim otrokom. Smrklja mi ne more več pomagati. Nepisana pravila ji velevajo, da me mora odsloviti. Iz obzirnosti do potnikov, ki bi radi kupili karto do mesta za katerega je že slišala. A jaz vztrajam pred njenim okencem in kršim njena nepisana pravila. Gledam ji naravnost v oči. Tega ni vajena. Tega ni v nepisanih pravilih. Tega se tukaj in zdaj ne počne.

Ali greste na pogreb? me vpraša.

Če nisem bila na pogrebu svojih staršev in svojega brata, sem lahko opravičeno odsotna z vseh drugih, se ti ne zdi?

Smrklja vzame v roke telefonsko slušalko in me prosi, naj počakam. Poklicala bo nekoga, ki mi bo pomagal. Ki bo pomagal njej vzpostaviti red, ki sem ga jaz porušila.

Odmaknem se od Smrkljinega okenca, a le toliko, da se moj plašč dotika jakne mršavega študentka, ki kupuje vozovnico do Leipziga. Poslušam, kar ne bi smela poslušati. In ne pretvarjam se, da ne poslušam. Vdrla sem v njegovo zasebnost in se udobno namestila v njej.

Greš tudi ti tja, od koder si prišel? vprašam.

Leipzig je preblizu, da bi ubožec lahko razumel moje vprašanje. A čeprav ne razume, je razumevajoč. Naučili so ga, da mora biti razumevajoč do nerazumljenih. Nasmehne se mi, medtem ko čaka, da mu Smrklja vrne drobiž.

Nikoli nisem razumela tukajšnjih nasmehov. Zato sem jih zasovražila.

Jaz grem tja, od koder sem prišla. Božič se bliža in bi rada razveselila ljudi. Tukaj in tam.

Mršavi študentek me ne posluša več in se niti ne pretvarja, da me posluša. Njega čaka avtobus za Leipzig. Ugibam, da ga bo na postaji v Leipzigu pričakala njegova mama. Ugibam, da ga bo celo pot do doma spraševala o stvareh, ki jo ne zanimajo. Ugibam, da ji bo Mršavi študentek odgovarjal z Da in Ne. Ugibam …

Selma?

Gerhard ima prijeten glas. Lahko bi pel narodne pesmi. Ali pa šansone.

Kaj delaš tukaj, Selma?

K svojim grem. Božič hočem preživeti s svojimi, ne s tvojimi.

Pojdiva domov, Selma.

Jadranka je umrla.

Ne. Umrla je Esma. Esma Redžepova. Jadranka Stojaković je umrla v začetku maja. Tudi takrat si bila tukaj. Saj se spomniš?

Spomnim se. Kako se ne bi spomnila. Letošnji Prvi maj sem hotela preživeti s svojimi. Ker je bil tam in takrat Prvi maj naš največji praznik. Za Prvi maj se je oče najbolj napil. A sem ga kljub temu sovražila manj od drugih naših praznikov. Ker smo praznovali ob izviru naše reke in sem lahko med praznovanjem ušla v gozd. In zvečer iz svojega skrivališča opazovala mamo in očeta. Pojdi ponjo, tebi se bo pokazala, reče mama,. Ne, ti pojdi, pred tabo se je skrila, reče oče. Jaz grem lahko domov tudi brez nje. Jaz imam dovolj teh skrivalnic, reče mama. Jaz grem lahko domov brez tebe, reče oče. Mama zajoka. V mojem spominu.

Pojdiva domov, Selma. Doma imam Esmino vinilko. Lahko bi jo poslušala.

Gerhard ničesar ne razume. Nočem poslušati Esme. Esma ni imela prijetnega glasu. Jadranka je imela prijeten glas.

Intervju s Mirkom Kovačem, koji sam s novinskog izreska prepisivao večeras, na blagdan Svetog Stjepana Prvomučenika, i na dan Kovačeva sedamdeset i osmog rođendana, objavljen je u subotu, 30. marta 1991. u Oslobođenju. Razgovarali smo nekoliko dana ranije, u Beogradu, u njegovom stanu na Medakoviću, na samom rubu grada. Fotografirala nas je moja tadašnja djevojka, a fragment objavljene fotografije, Kovačev nasmijani profil, često je sljedećih godina objavljivan u Oslobođenju, ali i u drugim novinama širom raspadajuće, pa raspadnute Jugoslavije. Slike se kroje i prekrajaju, prenose, kradu i objavljuju izvan konteksta u kojem su nastale…

Prepisujući tekst prvi sam ga put nakon dvadeset i pet godina čitao. Iznenađen koječim što sam u njemu našao, a najviše time kako se na mnoge od ovih rečenica zatim nastavljao Kovačev život. Bio sam fasciniran piscem – što je svakako vidljivo i iz načina na koji sam vodio razgovor, ali i temama na kojima sam tada insistirao.

Pa da, ni čitatelji, ni pisac nemaju nikakve koristi od osobnog upoznavanja. Dok prvi ne prestaju biti špijuni koji bi sve da zapamte, u svakom predmetu koji ga okružuje nađu literarni ključ, u tikovima emocije koje pokreću, on primjećuje kako su mu čitatelji neugledni, kako zbog takvih i nije imalo naročitog smisla objavljivati i kako su u stanju tako mnogo da kažu, a tako malo da shvate. Čitatelji su zaduženi da se razbacuju riječima, dok ih pisac štedi, plašeći se praskavih efekata. Prvi zorno demonstriraju svu silinu kaosa fascinacije, a drugi će vjerojatno ostati zbunjen. Čitatelji gube iluziju o astralnoj prirodi onoga koji piše, a pisac ostaje bez svog mira. Gore mu je još samo poznanstvo sa drugim piscima…

* Živimo u vremenu kada su i pisci i čitatelji književnost ostavili za sutra. Prvi zato što postaju političarima, a drugi zato što u agresivniju iluziju politike lakše povjeruju…

– Pisaca u politici u ovom trenutku ima zbilja jako mnogo. Jedan moj privatni statističar tvrdi da ih je preko sto pedeset; videli smo ih u svim partijama, pa čak i vode partije. A da li su ostavili pisanje, e to ne znam, ali mislim da jesu, pošto je nemoguće pisati usred te gužve. Bar za mene pisanje je stvar osamljenosti i potpuno drugog načina života od onog kojeg podrazumeva politički angažman.

I ranije su se pisci kod nas bavili sa hiljadu nekih drugih stvari, pa su morali pisati između dva sastanka, između predavanja i dodvoravanja partijskom vođi, tako da je u svemu tome često utapana književnost. A što se tiče mog angažmana u politici on je zanemarljiv i ne opterećuje me preterano.

* Nisam ni mislio na vas. Mislio sam na one koji zbog narodne misije više niti pišu niti objavljuju.

– Za pisce što su sad u politici i ne bi bilo neke naročite štete da se više nikada ne vrate pisanju.

* Svaku knjigu u prosjeku pročita do dvije tisuće ljudi, toliki je dnevni promet jednog provincijskog kina, i normalno je kad se takav pisac osjeća kao marginalac povrijeđene sujete. Da li se i zbog toga literatura žrtvuje politici?

– Ja mislim da pisci uvek imaju i neke druge ambicije i neke veće ludosti u glavi. Ne radi se samo o njihovom povređenom dostojanstvu, pošto ih ima i koji su se odlično prodavali, pa su ipak postajali političari; recimo, Dobrica Ćosić za kojeg bih rekao da je duhovni tvorac čitavog našeg političkog stanja.

Mislim da je ključ u strašnom uverenju pisaca da su nekakva savest vremena, da imaju nekakvu misiju među narodom. Tome sam se celog života rugao, a danas je proces samo doveden do svog ekstrema. Osim toga svoje shvatanje misije oni su potpuno krivo primenjivali na društvo. Pa tako za razliku od Poljske i Mađarske, gdje su književnici bili neka vrsta nadomestka slobodama u svemu onom što je komunizam čoveku uskraćivao, u Jugoslaviji su pisci bili izrazito društveno-politički konstruktivni. Zato u našoj posleratnoj tradiciji ne postoji niti jedan pravi disident, onakav kakvi su se formirali u istočnoj Evropi.

Naši pisci su se, dakle, bavili politikom, ali je pitanje kojom! U Srbiji se sve vreme govorilo o liberalnoj inteligenciji, međutim, niko nije shvatao da je to jedna nacionalistička inteligencija koja je svima očigledno predstavila svoje pozicije onog časa kada je nacional-socijalizam stupio na srbijansku političku scenu. Ona mu je prišla do te mere blizu da imamo primere poput tog nesrećnog Mihaila Markovića, nekada kritički raspoloženog intelektualca, koji u trenutku kad u Beogradu ubijaju studente za svog predsednika kaže da je najveći srpski sin posle Petra Prvog.

* Riječ sujeta spomenuo sam, budući da sam vas kao čitatelj doživljavao kao izuzetno sujetnog čovjeka, te ako to možete shvatiti ne kao uvredu – i egocentričnog. U mnogim vašim prozama vi se pojavljujete kao lik, a ima i onih kada drugi razgovaraju o Mirku Kovaču. A čitatelj perverzno voli u životu provjeravati literarne činjenice…

– Pa da, pojavljujem se ponekad, ali mislim da je pre reč o traganju za literarnim postupkom nego o sujeti. Mene tada više zanima kako da ispričam priču, nego što želim nešto više reći o čovjeku koji se zove Mirko Kovač.

Vrlo sam rigorozan prema tezi da piščeva biografija može biti predmetom književnosti; ja mislim da ne može! Onog časa kad nešto biografsko pređe u literaturu ono prestaje biti biografsko i postaje priča koja vas se personalno ne tiče. Ima teza da ni ne vredi razoriti vlastitu biografiju i vlastitu privatnost radi romana. I sa njima bih se složio.

* Mada postoje filmovi i knjige kojima prethodi ono – snimljeno (napisano) prema istinitom događaju. Ljudima treba da u to vjeruju?

– Eto, recimo kad čitate Henryja Millera mislite da se sve to baš njemu dogodilo. Postoje pisci koji su u stanju u tako nešto da vas ubede. Međutim, manji dio se desio i u životu, a drugo samo u literaturi, što u krajnjoj liniji i nije važno.

U mom korištenu autobiografskog ja najviše je želje da se nametne istinitost priče, da tu priču povežem sa sobom bez obzira da li se desila u materijalnom životu. Mislim da se dobro snalazim u autobiografskom kazivanju, a živa je muka kada nešto moram napisati u trećem licu. Nekad mi se čini da to ni ne umem. Za mene je pravo čudo kad neko može da piše tzv. objektivnu prozu.

Ja priču najistinitije umem ispričati preko svoga ja i zato ga toliko koristim.

* U istom kontekstu zanimljiva je pojava drugih likova sa isto tako autentičnim imenima i prezimenima. Bio sam fasciniran kada sam u jednoj vašoj prozi susreo svog komšiju i prijatelja Josipa Ostija. Kako se u životu formirani likovi preoblikuju u prozi?

– Opet je reč o uverljivosti, pošto nisam u stanju da stvarno ime tako lako zamenjujem izmišljenim. Ostajem pri tome još od prvih knjiga kada sam znao doživeti i neugodnosti kada bi se neki lik iz života pobunio pred likom iz književnosti. Naravno ja tu ništa nisam mogao, sem da pokušam objasniti šta se događa kada neko stvaran postaje romaneskna ličnost.

Roman koji upravo radim – “Kristalne rešetke” – predstavlja mali zaokret. Opet su, naime, autentična imena, ali su ovog puta i podaci o tim ljudima sasvim autentični. Strašno me zanima kako će to da ispadne.

* Primjenjujete, iz knjige u knjigu, vrlo raznolike postupke?

– Da, pošto se ne želim ponoviti. Zapravo, ne mogu se ponoviti, to me ne zanima, volim probati nešto novo.

* Tko vam se u novoj knjizi pojavljuje?

– Recimo, Miro Glavurtić, moj prijatelj, slikar i pisac. I svi podaci o njemu su savršeno autentični. Ne znam hoće li se on ljutiti zbog toga, ali drugačije nije moglo. Da sam promenio ime to za čitaoce ne bi značilo ništa, ali bi mene sasvim sigurno blokiralo i ja tu knjigu ne bih mogao napisati.

* Sada je vjerojatno veoma uzbudljivo čekati njegovu reakciju?

– Da, pogotovo zato što ja već godinama spremam i drugu knjigu, a koja će biti njegova biografija. I ja vam garantujem da imam podataka koji će biti fascinantni.

Zamislite sad da ja te podatke preuzmem i onda junaku promenim ime pa da se zove Petar Petrović. Kakva bi to onda priča bila. Ponavljam da to čitaocu možda ništa ne bi značilo, ali i ja imam pravo na tu knjigu, i ja sam njezin dio, a nije samo čitalac.

* Jedna vaša knjiga imala je formu dnevnika. Može li se on lažirati?

– Pravi dnevnik mi nikada ne bi palo na pamet da pišem. To je nešto što niti volim čitati, niti bih pisao. Izuzetak su samo Kafkini dnevnici, ako su to uopšte dnevnici, pošto se u njima skoro ništa stvarno ni ne dešava. Ništa tu nema što bi se svodilo na jedan određeni dan u kalendaru.

U knjizi “Uvod u drugi život” ja sam imao nešto kao dnevnik; recimo putujem vozom i nešto mi padne na pamet, ja to zapišem i ono otplovi na papiru; kasnije prepravljam i menjam i možda ostavim pod datumom. Međutim, nisam beležio ništa od onoga što se događalo i što je određivalo neki dan.

Jednostavno me ne zanimaju dnevnici o tekućim stvarima; nikada ne bih mogao upotrebiti nešto kao – razgovarao sam sa Miljenkom, sedeli smo i činili to i to, ali ako neka ludost bude između nas, nešeto bizarno i čudno, e to ću uzeti da mu dam neki umetnički, neki drugi smisao.

Meni svakodnevna banalnost uopšte nije privlačna. Najviše bih voleo da sam ostao eksperimentator, pa da sam pravio neke svoje male ludorije i šašavosti. Ja sam upravo za to imao dara, ali sam ga godinama sve više zapostavljao za račun ovog što danas pišem. Nekada sam imao strašnu želju da budem dramski pisac, a nikada drame nisam sustavno pisao.

* Niste pisali drame, ali ste pisali scenarije, da li vam se ikada učinilo da biste mogli postati filmski autor?

– Ne.

* Zašto?

– Pravi filmski autor je onaj koji ne tretira scenario kao književnost. On mora pokazati veliku veštinu dramatiziranja scena, izmišljanja oku dragih situacija, prilagođavanja drugom mediju. Ja sam napisao nekoliko scenarija da neke svoje opsesije na drugačiji način isprobam, pa sam video da nisam u tome naročito vešt. Nisam nalazio u tome istinskog zadovoljstva.

Mislim da sam napravio samo jedan dobar scenario, a to je “Dan za tetoviranje” kojeg je Stole Popov završio kao film prije nekoliko dana. Prvi puta je filmovana baš moja tema, autentični doživljaj iz zatvora gde sam bio 1973. Tada sam upoznao mnoge čudne tipove sa kojima sam se kasnije nastavio družiti. Za to kratko zatvorsko vreme doživeo sam više zgoda nego za mnoge godine.

Zato mislim da sam taj scenario napravio i profesionalno i literarno dobro. Sve ono drugo su uglavnom bile naručene teme, pa se mešao kolektivni posao, mnogi su čitali, predlagali i prepravljali, a to mi se stvarno ne dopada. “Dan za tetoviranje” je zapravo prvi moj scenario.

* Imali ste u “Nebeskim zaručnicima” jednu priču čija se teza lako može dnevno-politički zloupotrijebiti. Riječ je o fratru koji noću kolje, a danju čini dobra djela. Kako ste izbjegli tome?

– Od početka je bilo jasno da se ta priča lako može prevesti u jedan neželjeni kontekst, čak sam i od pametnih ljudi doživljavao da je stavljaju u kontekst nekakvih srpsko-hrvatskih odnosa. Međutim, ona sa njima stvarno nema nikakve veze, budući da sam htio ispričati jednu univerzalnu satansku priču, recimo u Hoffmannovoj tradiciji, sa raslojenim i rascepljenim ličnostima.

Ja sam tu priču spasavao njene autentičnosti koja bi se još bolje mogla dnevno-politički upotrebiti, jer ona igrom slučaja (i usprkos mom principijelnom odbijanju takvih priča) zbilja jeste priča koja se dogodila. Ja sam napravio obrt u kojem onaj koji je noću klao, a danju bio dobar gine od ideologiju za koju je podsvesno radio. Mislim da je na tom obrtu priča prevedena od autentičnosti na umetnost i spašena zloupotrebe.

* Vi se povremeno bavite i publicistikom. Većina jugoslavenskih pisaca misli da bi ih pisanje za novine uprljalo.

– Pa da, to su oni koji nikada nisu znali napisati esejistički, niti publicistički tekst, a niti su znali objasniti ono što sami pišu. Meni je uvek moj prijatelj Kiš govorio – moramo im objasniti, neće znati da pročitaju.

* On je stvarno žestoko objašnjavao…

– Jednako je dobro i pisao i objašnjavao.

Meni je strašno žao što se ne mogu više posvetiti publicistici. Da imam vremena i snage sigurno bih redovno pisao za novine; moj je istinski nedostatak što to ne radim. Publicistiku nikada nisam smatrao nižim rodom.

* Već samim tim što imate odabrana djela vi ste klasik. Kako vam je kada vam se dive i udvaraju kao klasiku?

– Nemojte to molim vas, užasavam se toga da sam klasik, nemojte…

* Vjerujem vam, ali to ipak jeste…

– Ne volim strahopoštovanje prema klasicima i nisam taj odnos doživljavao, pošto ne dozvoljavam da se prema meni neko tako ponaša. Prihvatam ljude sa svim njihovim iskrenostima i namećem prijateljstvo ili neprijateljstvo.

Ni sam se nikada nisam sa prevelikim divljenjem odnosio prema klasicima. Sedeo sam sa Krležom koji je voleo da mu se udvaraju i razgovarao kao i sa vama. Istina, on je voleo i da ga se preseče u toj njegovoj veličini.

Mislim da pamtim samo jedan izuzetak, a to je kada sam se kao mladić zaputio u Zagreb samo da vidim Tina Ujevića. Video sam ga, ali mu naravno nisam mogao prići i onda sam ga ceo dan pratio po gradu. To mi je mnogo značilo.

* Vidim da čitate Breta Eastona Ellisa. To bi bio nekakav odjek rock’n’rolla u književnosti. Prijatno me iznenađuje vaše zanimanje za Ellisovu prozu, budući da ste generacijski došli prije rocka i niste ga odživjeli.

– To je tačno, ja o rocku jako malo znam, mada se i družim sa piscima kojeg se on direktno tiče. Sinoć mi jedan kaže – ja sam punker, ja nemam nikakve veze sa onim drugim… Slušam čoveka i baš sasvim ne razumem o čemu je reč. Inače jako volim tu generaciju u književnosti i rado je čitam, i ove beogradske i druge.

Međutim, muzički gledano potpuno sam izvan toga; volim nešto intimniju muziku, klasiku…

* Da niste mogli biti pisac i da niste mogli biti umjetnik čime biste se bavili? Znam da je to spomenarsko pitanje, ali kao vaš čitatelj nemam ga razloga izbjegavati.

– Ja sam umetnik, to sam morao biti. Pisac ili neki drugi, u to sam ubeđen. Vidite ovaj sto i sve što je u ovom stanu od politure – e sve sam to ja uradio. Znam strašno mnogo o drvetu, mogu vam sada navesti trideset vrsta furnira i sa svakim bih voleo da radim. Da nisam pisac prodavao bih vam ovaj nameštaj i skupo ga pritom naplaćivao.

Umetnost je, tako da kažem, prava moja domovina i tu se najbolje snalazim.