Zateknem se na Dobrinji
svakoga dana oko podneva
na Bulevaru Mimara Sinana
i zastanem kraj jedne bašče
gdje žena u transu sadi cvijeće
i pjeva:

“Znam još uvijek crne kose sjaj
osjećaje probudi u tebi
možeš reći da je svemu kraj
nikada ti vjerovala ne bi”

Uviđam da počelo je proljeće
težak miris pokošene trave udara mi u prsa
i da sam opet u životu
postao migrant
vječno migrirajući iz svoga
u svoj jezik, iz narečja u narečje,
nikad u tuđinu

Zakocenut, pustim jednu suzu
i u dertu poželim da migriram
u pičku materinu

Nakon što su ga prvi put u životu zaboljeli zubi, general je odustao od osvajanja grada.

Tako razrušen, s tek ponekim prelomljenim kosturom nekadašnjega poslovnog nebodera, i s teško oštećenim, ali uspravnim katedralskim tornjem, grad mu je, kad ga je prvi put nakon svega stvarno pogledao, izgledao kao čeljust ispunjena oštrim krhotinama upravo polomljenih zuba.

Bol koji je osjetio duž cijele čeljusti nije mogla ublažiti nijedna tableta.

I osjećaj da su mu svi zubi skršeni, i da ranjava jezik o njihove oštre rubove, i da mu je u ustima metalni okus krvi.

Okus tenkovske cijevi. 

Andrij Ljubka, Karbid

Andrij Ljubka (1987) spisatelj je koji potječe iz Zakarpatja, točnije iz Užhoroda. Ostao je vjeran rodnome gradu i zavičaju koje oslikava u raznim tonovima i u raznolikim žanrovima. On je pjesnik, pripovjedač i romanopisac, rjeđe prevođen i manje poznat od svojih suvremenih sunarodnica i sunarodnika. Možda tome doprinosi izraziti lokalni kolorit njegove proze. Odgovor ne znam, no razlog djelomičnom zanemarivanju zasigurno ne leži u kvalitetu. Ljubku sam upoznao u srpskome prijevodu. Njegov roman Karbid objavljen je u beogradskom Arhipelagu 2021. Prvi je čitateljski utisak bio da je riječ o satiričnome tekstu koji se gotovo švejkovskim veseljem obračunava s najraznolikijim društvenim neprilikama i opačinama u suvremenoj Ukrajini. Možda su me, da sam ih pažljivije pročitao, podnaslov i prolog mogli navesti na diferenciranije čitanje. No nisam! Ovako sam se zarobio u kritičarsku suverenu poziciju s koje sam procjenjivao jesu li humor i satira manje ili više uspješni. Na nekim mjestima sam se smijao, na nekima nisam. No nazad na naslov i prolog. 

Naime, Karbid ima dugačak podnaslov, koji nas vraća na same početke umjetnosti romana skupa s težnjom romanopisca da već na samome početku stavi do znanja ona do čega mu je stalo. Dakle: Karbid, ili Neverovatni tragikomični doživljaji jednog dobrog i plemenitog čoveka i čitave bande lupeža koji su se provlačili preko granice zemljom, nebom i vodom, i bili toliko pohlepni da su oterali junaka čak u podzemno carstvo seni. Prolog, sa svoje strane, razvija mitološku sliku očito fiktivnog grada Medvedova koji se nalazi u Zakarpatju, na povoljnom položaju za najraznoraznije krijumčare. Glavni junak romana je idealistički nastavnik povijesti koji nije pretjerano sklon higijeni, a ni suzdržavanju od ispuštanja gasova, te su ga stoga učenici darovali nadimkom koji je dokumentiran u naslovu romana, sa svim pripadajućim smradnim asocijacijama. U svome se ukrajinskom patriotizmu definira kao naivni, ali u biti dobroćudni pojedinac. No nebriga o vanjskome izgledu, o osobnoj higijeni čini ga neugodnim suvremenikom. 

Patriotska ideja koja ga vodi jest uvjerenost u pripadanje Ukrajine Europi i bezgranično oduševljenje postignućima Euromajdana. Da bi svoju zemlju što više približio Europi, dolazi na ideju da od Medvedova iskopa tunel do Mađarske (granica je udaljena tek nekih 700 metara) kako bi građanima Ukrajine olakšao spajanje sa žuđenim kontinentom. Tu u igru stupa grupa lupeža iz podnaslova romana. Lišeni njegovoga idealizma, oni se odlučuju pozabaviti pothvatom, iskopati tunel koji će služiti njihovim krijumčarskim poslovima. To je groteskni dio romana u kojemu Ljubka povlači sve registre satiričkoga izričaja. U njemu su vidljive dvije komponente koje se ne nalaze u nužnoj vezi: multikulturalnost i korupcija. Lupeži su Mađari, Slovaci, Ukrajinci kojima je sasvim svejedno kojemu narodu pripadaju – njihov je jezik isti. Korupcija je maligno oboljenje, a njezino izlaganje ruglu jasan je signal da se Ljubkina kritika ne usmjerava samo na fiktivni gradić, već na čitavo ukrajinsko društvo, prožeto apatijom većine i besprizornom željom za bogaćenje manjine. U jednu riječ, lokalni se moćnici i kriminalci priključuju idealističkoj ideji nastavnika povijesti i odlučuju realizirati projekt kopanja tunela. Roman je i dalje začinjen nizom apsurdnih detalja koji navode, makar i na gorki, smijeh.

No u jednome momentu, i tu je riječ o onoj mojoj pogrešnoj procjeni spočetka, cijela radnja romana obrušava se u tragediju. Indicije i signali koji to nagovještavaju se, s naknadnom pameću, teško mogu previdjeti. Karbid, čiji odnos sa suprugom trpi sve veće i veće otuđenje, uspijeva oživjeti tu vezu i oduševiti ženu za cijeli projekt. Njih dvoje silaze u već iskopani tunel, prije vremena zvaničnog otvaranja, kako bi se otputili u obećanu Europu. No tunel se polako počinje puniti vodom, i ulaz i izlaz se zatvaraju tako da su prinuđeni ostati unutra. Pretpostavljamo da im spasa nema i da ih čeka mučenička smrt. Kraj romana izdaleka podsjeća na film Kanal Andrzeja Wayde, upravo zbog bezizglednosti, zbog osujećenja u trenutku u kojemu se pomislilo da je izlazak moguć. Andrij Ljubka je nakraju napisao tmuran roman, s mračnim i pesimističnim završetkom nakon obećanja oslobađajućeg humora. No pomislimo li da je to neobično, valja nam se prisjetiti kako završava Hašekov Švejk. Tad će ponešto postati jasnije.            

1. Prva noć u Novom. Sjedim na keju u kasno doba i gledam Unu. Nazirem je ustvari, mrkli je mrak, ali je osjećam cijelim svojim bićem. Oduvijek smo jedno. I kad nisam ovdje, u meni je. Vidim obrise krošnji drveća na drugoj obali, umiva me hladan povjetarac mirisom rijeke. Pokušavam se osloboditi misli, pokušavam izbrisati granice vremena, učiniti ovaj moment vječnim. Želim biti ovdje, u ovoj noći, kada opet budem daleko. Dišem sve brže i dublje, grudi su mi tijesne, oči se pune suzama. Guši me neminovnost skorog odlaska.

2. Čitavu noć je padala kiša. Una je jutros nabujala i smeđa kao oranje. Gledam je s balkona dok pijem jutarnju kafu. Je li moguće da je ovo jučerašnja zelena ljepotica? Kao dijete sam prvi put osjetio da sam malen i nejak upravo gledajući nabujalu Unu. Osjećam to i sada. Osjećam strahopoštovanje. Mi ćemo proći, ona traje. Ona nas ipak pamti, oni koji je vole, nastavit će živjeti u njoj. Jedno smo.

3. U Sarajevu smo. Unine okice su širom otvorene dok šetamo uz Miljacku. Nije navikla na bujicu šetača, na veseli žamor djece na biciklima, trotinetima, koturaljkama, na ovoliko beba u kolicima i u naručjima roditelja, na ovoliko ljepote. Osmjeh ne silazi s njenog lica. Ne silazi ni sa maminog i tatinog. Iz bašte kafića u Vilsonovom maše prolaznicima i doziva ih na svom bebećem jeziku, na Grbavici se smije djeci na klackalicama, toboganima i ljuljačkama uz Miljacku, na Vrelu Bosne začuđeno gleda labudove, ogledamo se u zelenoj vodi Bosne, omamljena planinskim zrakom zaspiva u mom naručju dok je nosim niz padine Jahorine. Inače se otima snu, previše joj je ovdje lijepo da bi spavala.

4. Autobus iz Sarajeva do Zagreba ide preko Vlašića. Una i mama ostaju još desetak dana, ja moram nazad. Drijemam prvi dio puta, i ja sam se kao i moja mala Una otimao snu, žao mi je ovdje vrijeme trošiti na spavanje. Uskim, krivudavim putovima stižemo do Travnika i uskoro počinje penjanje uz planinu. Tu i tamo mještani uz put prodaju med. Ribari ribare u planinskim rijekama i potocima. Šume uz put su sve gušće, zelenije, kuće rjeđe, provalije dublje. Počinje kiša. Opet pokušavam upiti krajolik koji gledam kroz mokro staklo autobusa. Želim da vozač zaustavi autobus negdje na vrhu, da još jednom udahnem bosanske planine. Onda silazimo, zemlja postaje šira, manje strma, pitomija. Prolazimo kroz Banjaluku i za čas smo u posavskim ravnicama. Sve je ovdje tiše i mirnije. I Sava je tiha i duboka, moćna. Ni traga od divlje razigranosti Une iako je Sava Unin uvir. Upila je u sebe unske brzake i pretočila ih u svoju tihu snagu.

5. U Zagreb stižem u deset naveče, prvi autobus za aerodrom je tek u rano jutro. Opet mi je žao spavati, odlažem kofer u garderobu, večeram, pijem kafu i pred ponoć krećem prema centru. Kiša povremeno sipi, prohladno je, tipičan literarni šablon rastanka. Zavirujem u usputne kafiće, parkove, promatram prolaznike, sve mi je ovdje drago i interesantno. Na Trgu je živo iako je kasna noć. Zaobilazim Ilicu i pijem pivo u Tkalčićevoj. U kutu pivnice za jednim stolom društvance sotto voce pjeva sevdalinke: “U lijepom starom gradu Višegradu”, “Stade se cvijeće rosom kititi”… Uživam dok ih slušam, pijem tamno pivo i gledam ulicu okupanu kišom. Vraćajući se na autobusni kolodvor gledam mokru tramvajsku prugu i padaju mi na pamet stihovi:” Neke poderane ulice / bljesak mokrih tračnica / prvi tramvaj preko Trešnjevke / raste u mojim očima.”

6. Opet na Floridi. U Bosni su mi koraci lagani, skoro bestežinski. Ovdje su teški, naporni. I misli su u Bosni, poput zraka, svježe i bistre; ovdje su kao i ovdašnji zrak, teške, slane i ljepljive. Dok spavam, sanjam da sam u Bosni (i budan se često nađem u istim snovima), buđenja su mi košmarna; budim se zbunjen, dugo se pokušavam orijentisati, u prvi mah ne znam gdje sam, mislim da sam se probudio u Sarajevu ili u Novom, onda me stvarnost pritisne kao teg. Ustajem umoran i iscrpljen. U snu se pokušavam sjediniti sa dijelom sebe koji je ostao u Bosni, ali ne ide.

Nisam se vratio kući, nije na ovoj strani okeana.

Ali da li je još uvijek tamo, da li je igdje?

7. Mlaka i vlažna floridska noć. Sjedim na novskom keju u kasno doba i gledam Unu. Nazirem je ustvari, mrkli je mrak, ali je osjećam cijelim svojim bićem. Oduvijek smo jedno. I kad nisam uz nju, u meni je.

Radi u sanatoriju za oštećenu djecu.

Kada im se rodi takvo dijete, čiji se mozak kao šipak raspuknuo među bedrima, čija je pamet trajno zaostala jer tako bilo zapisano u genima, čija se duša razredila kao raskuhano zrno graha, ili naprosto dijete nepametno i ljudima tuđe, građani ga daju u sanatorij.

Vrijeme kada se mijenja, puše jugo, nailazi snijeg, dolazi proljeće, oštećena djeca do dugo u noć tuže kao vukovi. Ili urlaju od straha, jer se u njihovim praznim dušama uznemirio svemir.

Ona ih tad miri. Rukama, dlanovima, kao Bog kada je vajao zemlju. Smiješkom. Ili im govoreći: sve će proći, sve će proći.

Ali dok se jugo ne smiri, snijeg ne padne i proljeće ne dođe, ne smiruju se ni oni.

Otkad je neprijatelj pojačao raketiranja, u namjeri da naše natjera na predaju, a grad za kaznu sravni sa zemljom, tako da se s kraja na kraj u oči gledaju dvoje koji na trbusima leže, nešto čudno se zbiva.

Svako od te djece, nepametne i zaostale, u čijim se praznim dušama susreću svjetlosnim godinama udaljene zvijezde, u vrijeme granatiranja u pamet dođe.

I onda joj, jedno po jedno, govore kako im je, i kakav je svijet kada ga se gleda s one strane.

Ona ih sluša i slobodno plače.

Kad eksplozije minu, djeca se vraćaju u ono stanje.

I ona sad ne zna je li joj gore kad padaju granate i rakete, ili kada nastupi mir.

Mislim da me majka rodila slučajno
U pauzi između dva abortusa
Znam da ih je imala puno
I pre i posle mog rođenja
Pričala mi kako joj je doktor rekao
Da rodi sad ili nikad
Kao da je dati život nekom
Poslednja šansa
Da se kupi nešto nepotrebno
I tako sam se rodio ja.

Majka je bila mršava i bleda
Slabotelesna i anemična
Verovala je u to da sam ja
Poslednja šansa da postane majka
Slabo se kretala i puno je ležala
Pričala mi je o opsesivnom strahu
Da se ne udavim
Pupčanom vrpcom
I da tako mrtav
A da to niko ne primeti
Plivam u vodi njene materice
Možda zato nikad nisam
Naučio da plivam.

Bio sam užasno mali
Sedam stotina grama
Bar tako kažu
Sve je bilo naporno oko mog rođenja
Kad je ocu čestitala
Neka babica  sa akušerskog
On ju je pitao
Da li smo majka i ja živi.

Onda je otišao u kafanu
I napio se do bola
I pitao kuma  

Koje mi je ime namenio
Kum je rekao
Da se zovem Trailo
Moj otac je ćutao i pio
A glumac Ciganović
Što je glumio sa Lepom Brenom
Rekao je da je ime ružno
Baš ružno
I onda su mi dali ime Slobodan
Jer sam rođen na Dan slobode
Kum se zove Boro Međed.

Majka me stalno pitala
Zašto ne radim stvari
Kao sva druga deca
A meni su druga deca
Bila dosadna i predvidiva
Radila su sve
Da bi dobila bravo od drugih

Ja sam odlazio u prodavnicu
Uzeo čokoladu
Stao u red
I čekao da me kasirka pita
Da li imam para da je platim
Onda bih se okrenuo
Pogledao u ljude iza mene
Uvek je bio neko
Ko bi platio tu čokoladu
I majka me uvek tukla
Pravdala se kasirkama
Govorila da je brukam
Mislio sam da tako štedimo
Ako neko drugi plati.

Majka me kupala u koritu
Velikom i plavom
Stavila bi korito na pod
I sipala u njega
Nekoliko lonaca vrele vode
I dok se para podizala
Gusto i polako
Ja sam zamišljao
Moje malo telo
Uvijeno u sedam zelenih velova
I optočeno zlatom Orijenta
Moji kukovi i moje ruke
Kretali su se nežno kao labud
Uz muziku koja nije postojala
Majka bi rekla
Da to ne radim
Jer je to izopačeno i sramno.

I onda bi me obukla u pidžamu
A otac bi na isto mesto na podu
Namestio prugu i mali električni voz
Klečao bih na kolenima
I gledao kako voz kruži
Majka kaže
Da sam tako kao i svi drugi dečaci
Ja bih se nasmejao
I nastavio da zamišljam
Kako mojih sedam zelenih velova
Lete do trećeg vagona
Dok stojim na vrhu lokomotive
A duga crna kosa
Doseže do ivice prvog.

Jednom sam je pitao
Zašto me rodila
Kad nisam kao druga deca
Majka me istukla
Najdužom varjačom
Onom koju je koristila
Kad iskuvava beli veš
Jurila me po stanu
Tukla me i plakala istovremeno
Onda je došla baba
I uzela joj tu varjaču iz ruke
Onda joj je moja majka rekla
Pustite me da ga ubijem
I Vi ste rodili skota.

Na kraju osnovne škole
Radio sam nekakav test
Nakon koga mi je debela žena
Rekla da ne upisujem tehničku školu
Niti išta da radim sa volanom
Ako hoću da imam obe noge
Jer sam nesposoban za to
Možda zato nisam naučio da vozim.

Stvarno sam se trudio
Da budem dobar
I da me mama vidi
Radio sam na radiju
I bio često na televiziji
Glumio u pozorištu takođe
Slikao se za novine
Da može to da čuva
Ali otac je kupovao sve primerke
Iz obližnjeg kioska
I onda su to cepali
I putovao sam i slao joj razglednice
I slikao se sa glumcima
Koje je moja mama volela
I slao joj albume sa tim slikama
Ona mi je rekla
Da se divi jednom dečku
Sinu njene koleginice
Koji je promenio oluke
Na porodičnoj kući
Neke od nerđajućeg materijala
Da traju dugo.

Kada sam bio mali
Ali i sada
Volim da gledam
Kad jedna kap kiše na prozoru
Krene da klizi na dole
I sretne drugu kap
One idu brže 

Ka dnu prozorskog okna
Onda se pretvore u mlaz
Padnu na zemlju
I ispare sa prvim suncem.

Rekli su bit će
Nije bilo

Rekli neće
Bilo

Šta god sad kažu
Ne vjerujem 

A znam: što mislim neće
Bude

Ljubim ga najviše kad ga odbacuju i oporiču.
Ljubav ga moja ne uzdiže niti ga brani.
U njoj se stapaju značenja koja ga krase.
Ona pripadaju svakome koga istina hrani. 

Ljubim ga najviše zato što njegova ljubav
izjednačuje sve ljude.
Očinski ih grli kao svoju djecu.
Njegova je muka pod trnovom krunom
ovladala i mojim umom. Njegova je smrt
posijala život vječni i ubojici i svecu.

Suzama sam mu noge oprala, kosom osušila.
Umro je i uskrsnuo za bratstvo živih
i povratak mrtvih živima na Zemlji.
U njegovom sam se stadu s tim mislima hranila,
mirisima smirne i mirte svoj um sam čistila,
njegovu besmrtnost i mir,
čistoću i ljepotu sam slavila. 

On je otkupitelj grijeha s kojim sam mu noge prala.
Njegov sam šafran s kojim sam laži o njemu
zaustavljala. U njegovom sam stadu njegova
šaronska ruža. Njegov sam nard koji mi njegovu
poniznost, hrabrost i božanstvo pruža.
U vječnosti i pobjedi njega uz Oca
i na nebesima lovor čuva.  

Ljubim ga kad pretvara vodu u vino.
Ljubim ga kad bez mača ratuje s neprijateljima.
Ljubim ga kad vraća iz smrti umrle,
spašava izgubljene i one bez nade.
Ljubim ga kad kao pastir korakom kralja nad kraljevima
sa svojim stadom prolazi kroz svoje vinograde. 

Ljubim ga kad svoje protivnike
časti plodovima koje je zasijao svojim učenjima.
Ljubim ga kad svoju ljubav širi i na nevjernike.
Kad ih prima u svoje stado kao braću i svoje učenike.

Olja Savičević Ivančević: “Divlje i tvoje” i “Standardan život”, Fraktura 2020/21.

Vrlo je to čudno: opsežan roman još i možete od pameti napisati, ali za jednominutnu novelu, flash story i crticu – kako se to nekad lijepo govorilo – za efektnu pjesmu u prozi ili za pjesmu općenito, ali onu koja će kao struja stresti i nekog neznanca i zakletog nepjesmišu, e za takvo što vam, do vraga, treba talent, i još preko talenta onaj nekakav poremećaj ličnosti zbog čovjek piše umjesto da pravi cipele, šije odijela i ljudima liječi ekcem.

Dvije knjige Olje Savičević Ivančević, obje objavljene u Frakturi, mjesecima mi već stoje u jednoj prolaznoj prostoriji. Svakodnevno tu zastajem, pa ih čitam. Čitam ih nasumce. Nešto pročitam po prvi put, a nešto već sedmi ili deseti put čitam. Prva knjiga je “Divlje i tvoje”, u njoj su pjesme, objavljena je 2020. A drugoj, “Standardan život”, iz 2021, u podnaslovu je “pjesme u prozi”, premda nisam siguran što su pjesme u prozi, a što vrlo kratke priče, one koje stanu na dlan i u čekanje na blagajni u samoposluzi.

U pjesmama Olja Savičević Ivančević obično pripovijeda neku priču, ili je to fragment priče, ili sve treba nalikovati priči, ali priča nije. Ono što stvara iluziju priče jasan je lik u pjesmi sugeriranog pripovjedača, tojest pripovjedačice. Često to je djevojčica, iz nekih školskih doba i u školskim situacijama, potom to je cura, recimo adolescentskih godina, odrasla u predgrađu, ili negdje još dalje od predgrađa, tamo gdje nije ni grad ni selo, a relativno rijetko radi se o ženi. Ako je žena, onda je pjesnikinja. Onda je u nekom aktivističkom naponu, kao u pjesmi “Upute kćerima za odlazak na fakultet”, ili u pjesmi “Žena koja se igra”, ili u onoj koja je naslovom postala čuvena – možda i najčuvenija hrvatska pjesma u dvadesetima – “Ne čitaš žene”, ali meni se nekako čini da je nisu pročitali dalje od naslova. Volim njezine aktivističke pjesme, jer se u duhu i glasu nimalo ne razlikuju od onih djetinjih. Olja Savičević Ivančević u najboljim svojim trenucima, a knjiga “Divlje i tvoje” sadrži upravo te trenutke, tim simuliranjem pripovijedanja u pjesmi, ali još i više načinom na koji se transformira lik pripovjedačice, djeluje kao hrvatska Milena Marković. Manje gruba, opora i atonalna, melodičnija i urednija, ali svakako Mileni srodna. Najdraži u knjizi su mi, pa ih tako i najčešće čitam, “Mitovi i legende” i “Kuhanje graha”. Poezija, zacijelo, neće promijeniti svijet, kao ni književnost općenito. Ali to se odnosi samo na onaj tobože vanjski svijet. Onaj tobože unutarnji svijet, koji je također vanjski, samo što to ne želimo priznati, poezija Olje Savičević Ivančević mijenja. U onima koji je čitaju.

Ponešto drukčija pravila vladaju u njezinim prozama, ili, kako kaže, u “pjesmama u prozi”. Tu, uglavnom, nema truda oko pripovjedačice. Tu, zapravo, vladaju lirski zakoni. Lukavstvo dobrih pisaca: pjesme pišu kao romane. Romane pišu kao pjesme. Najlirskiju svoju liriku napišu u najgušćem proredu preispunjene stranice romana. U knjizi “Standardni život”, u kojoj je autorica sabrala svoje “pjesme u prozi” najdraži mi je ciklus “bildungs”, pa mi se upravo zato knjiga najčešće na njega i otvara. Tu Olja Savičević Ivančević nastupa kao teška remekdjelatnica. Poslušajte “morske nemani”: “jednom su me poveli na barbinu barku. barba je rekao, žensko je, nesreća na brodu. lovili su ribu pod svićom. more je otvaralo tisuću očiju. u svakom oku alga i jež. ništa nismo uhvatili. barba je rekao, morske nam se nemani grohotom smiju.”

Grohot morskih nemani je dosta da poslije čovjek cijeli dan diše. 

Simone de Beauvoir: Tuđa krv, Buybook, Sarajevo 2021.

Dvaput je ovaj roman prevođen u Sarajevu. Nekoliko trenutaka pred rat objavljen je u prijevodu Vesne Kreho i Nikole Kovača. Krajem 2021. izašao je u novom prijevodu Tee Mijan. Roman ratni, vrlo angažirani, s jakom tezom. Knjiga kakve u današnje doba ne vole, ali važna je. De Beauvoir, kao i Sartre, bila je, mimo onoga što su oboje nakanili biti, sjajan građanski pisac. “Tuđu krv” vrijedi čitati iz onoga unutarnjeg razloga zbog kojeg se čitaju Máraijevi romani. Ne zbog angažmana.

Alan Badiou: Sveti Pavao, Ljevak, Zagreb 2006.

Blago vjerujućima, imaju svetoga Pavla. Šteta samo što se više ne bave njime, što ne čitaju. O Pavlu napisane su mnoge knjige, premda nijedan stvarno veliki roman. Nije, koliko ja znam. A moguće je i da ne znam. Jer Pavao je, Pavle je, čini mi se, najromaneskniji, a ujedno i našem dobu najprispodobiviji lik iz velikog imenika kršćanstva. Čitajte Badiouovu knjigu, premda Badiou nije beletrist, a ni Pavlov biograf, nego je tumač njegova učenja i njegove uloge u velikoj priči. I jedan je od velikih filozofa našega doba. (Neka vas ni to ne uplaši: Badiou je vrlo čitak i ljeporjek, a Marko Gregorić knjigu je prohodno i preveo.)

(tri pričice za decu i roditelje) 

MESEČINA KOJA JE POŽELELA DA BUDE SUNCE  

Desilo se jednom da se Mesečina jako rastužila. 

– Zašto si tako tužna, sestrice? – pitalo ju je Sunce. 

– Pa zbog dece – šmrknu nosem Mesečina. – Samo što se zaigram s njima, a oni odmah moraju na spavanje. I onda ostajem sama celu noć. A izjutra, kada se razbude, na nebu vide samo tebe, jer sam ja već otišao kući. 

– Kaži mi, kako da ti pomognem? 

– Kada bi hteo, barem jednom uveče da se zamenimo. 

– Ako to želiš, važi – pristalo je Sunce. 

I, šta se to onda desilo, tog jutra kad je izašla Mesečina? Nešto osobito, čak nešto vrlo neobično. Izjutra, umesto da se povuče na počinak, Mesečina je ostala da svetli na nebu, a deca su produžila da spavaju u svojim posteljama. A isto to su uradili i njihovi roditelji. Zašto? Jer niko od njih nije navikao da napusti postelju dok ih sa neba miluje bleda Mesečeva svetlost. 

Zaista, neki budilnici su zvonili i zvonili, ali uzalud: ljudi su sanjivo trepkali, pod umirućim dejstvo Mesečine, misleći da su im se budilnici pokvarili, i brzo su ih zaustavljali vraćajući se dobrom snu. 

Jer su tada svi, baš svi, sanjali dugo, dugo. Umesto šest ili osam, ljudi su spavali dvadeset osam ili čak trideset sati bez prekida. A deca? Ona su se prosto rasturala od spavanja! Spavala su čak trideset i šest sati. 

Mesečina samo što ne zaplaka: – Šta mi je vredelo, što sam sve ovo tako željno iščekivala, a oni su prespavali svo vreme. 

– Mila moja sestrice – reče Sunce, zagrlivši je – Ti ne možeš da zamisliš koliko su predivnih priča zahvaljujući tebi odsanjali mali snevači. Koliko bogatih, raznovidnih snova si ti podarila dok si ih mazila svojim nežnim zracima. Mnogo od tih odsanjanih priča deca će prepričavati među sobom, a mnogo od njih će i zapisati u knjigama, jer su izatkane od najslobodnije i najrazigranije mašte. Ti Mesečinko moja sramežljivko, bićeš najvoljenija kraljica tog čudesnog carstva! 

NEPOSLUŠNA ČETKICA 

Bila jednom jedna slatka, bela četkica za zube sa crvenim srcima i zato su je zvali Srcka. Ona je govorila „t“ umesto nekih drugih glasova, pa kada bi je pitali za ime odgovorila bi: – Ja sam tetkita Ttka. 

– Četkica Secka – ispravljali su je. 

 – Pa da, tetkita Ttka. 

Četkica je živela u jednoj toploj futroli, zajedno sa pastom za zube. Ali mada joj je tamo bilo veoma prijatno, istovremeno joj je bilo i malo dosadno, jer je celo vreme bila unutra. Devojčica Biljana retko, vrlo retko je prala svoje zubiće, a Srcka, iako je gorela od želje da proviri i vidi šta se dešava u belom svetu, morala je da ostane u futroli. 

Ali jednog lepog dana, već više nije mogla da izdrži: – Hajte da se protetamo – predloži svojoj susetki, pasti za zube . 

– Ne smem, plašim se. 

– Hej, to ti tratljivka. Ja tu ta item – reče i izađe iz futrole. 

Mnogo se obradovala, koliko je napolju široko i neobično. Tek što pođe da se prošeta, kad, eto ti – zgodni šampon za kosu. 

– Valentino – predstavi se i kavaljerski joj poljubi ruku. 

Srcka pocrvene: – Ttka. 

– Ttka? 

– Ne. Ttka. 

Valentino pomisli da je četkica malo zbunjena, pa kako bi je ohrabrio, reče: Da li bi htela zajedno da proskitamo? 

– To ti je topla itea. 

I tako zaskitali su zajedno. Dok nisu stigli do jednog poluotvorenog plakara. 

– To ima unutra? – uzbuđeno će Srcka. 

– Hajde da uđemo. 

U plakaru je sve bilo nekako drugačije. Ispeglano, složeno, čisto. Gaćice, majice, čarape, sve poređano pod konac. Srcka i Valentino, začuđeni i tihi, kretali su se među ovim poređanim stvorenjima, koji su svi do jednog spavali, udišući i izdišući u jedan glas… pššš… pššš…

Ali tada, jedan grub glas preseče tišinu: – Stoj! Ko ste vi?! Gde idete?! 

Drugi glas, isto grub i promukao, mu se pridruži: – Uhvatite ih! Nedajte im da pobegnu! 

Bila su to dva čuvara, par sivih vunenih čarapa na žute pruge, koje naši junaci nisu primetili. Odjednom su svi koji su do tada spavali, gaće, majice i čarape poskakali i uz strašnu viku i galamu pojuriše za Srckom i Valentinom. 

– Ta temo tada?! – uplašeno povika Srcka. Ali hrabri Valentino je obgrli i jednim elegantnim skokom prenese iznenađenu četkicu napolje izvan plakara. Za svaki slučaj su se udaljili još malo, pa kad su se našli ispod jednog stočića, seli su da predahnu. 

– To su to otasne tarape, Talentino – samo što je Srcka počela da govori, kad su čuli kako ih doyiva nežan, slab glasić: – Pomozite miii, molim vas. Oslobodite me od ove strašne nevoljeee. Više neću moći da letim i da vam dovodim gosteee. 

Šta mislite, čiji je bio glasić što moli za spas? Pa da! To je bila sićušna buba-Mara. Bila je zapletena u mreži strašnog Pauka. 

– Ta joj pomognemo! Ta joj pomognemo, Talentino! – uzbuđeno će Srcka. 

Valentino se doseti da bi Srcka mogla da se popne na njegovu glavu i da iskida paučinu što je obavijala jadnu buba-Maru. 

– Ali to će biti opasno – pokuša da je upozori. 

– Ta to! Ta to! – uzvrati mu ona. 

Valentino pusti je da mu se popne na glavu. Srcka je zamahala svojim oštrim zupcima i poče da kida Paukovu mrežu. Buba-Mara je i dalje vikala, i mahala nožicama da se oslobodi: – Upomoć! Upomoć! Srcka je iskidala i poslednje niti Paukove mreže oko buba-Marinih krilca i izmorena pade u zagrljaj šamponu Valentinu. 

Buba-Mara odmah prhnu krilcima i radosno uzviknu: – Letim, opet mogu da letim! Mnogo vam hvala, idem sada da vam dovedem goste! 

– Nito ta to, tuta-Maro! 

Četkica Srcka je izgledala gordo, ali i očajno, jer je nekoliko srca sa njene glatke drške bilo izgrebano, a glava joj je cela bila obavijena paučinom – ostaci strašne borbe za spas buba-Mare. 

– Ta otimo otavte, Talentino – zamolila je svog pomagača kome se već sviđalo ime Talentino. 

Čim su se vratili, Srcka se ubacila u svoju futrolu, a Valentino, iako i on umoran, ostao je kraj futrole da je čuva. Pasta za zube je nestrpljivo ispitivala Srcku gde je to bila i šta joj se desilo, ko je onaj zgodni mladić pored vrata, ali se Srcka samo osmehnu i odmah utonu u san. 

Sledećeg jutra, majka je razbudila devojčicu Biljanu: – Biljanče, Biljanče, šta je ovo u kupatilu!?

Devojčica se lenjo uputi u kupatilo i gle, šta tamo da vidi. Majka je stajala sa četkicom Srckom u ruci. A kakva je bila Srcka posle one noćne avanture, to znamo. 

– Sram te bilo – reče majka: – Vidi Biljanče paučinu na četkici za zube. Zar toliko dugo nisi prala zube da je ova četkice uhvatila paučinu? Sramota! 

Biljana, prvi put u životu, vidi četkicu za zube obavijenu paučinom. Bilo joj je malo neprijatno, pa dok je pažljivo prala četkicu nad lavaboom, pokušavala je, sva zamišljena, da se seti kad je zaista poslednji put oprala svoje zubiće. 

A Srcka i Valentino su se međusobno došaptavali: – Oni tojma nemaju to te tesilo, Talentino. – Zaista, nemaju pojma šta se desilo, Ttka. 

DEVOJČICA KOJA SE UPIŠKILA U GAĆE  

Jedna devojčica se bila izgubila u šumi. Skitala je, skitala ceo dan, ali nikako da nađe izlaz iz bespuća. Tako izgubljenu je zatekla noć, pa je devojčica, mada je bila veoma hrabra, osetila kako sa nadolazećom tamom raste i njen strah. 

Kad tamo negde iz tamnih dubina nešto svetli. Najpre kao svetiljka što treperi u noći, a kada je počela da se prikrada, svetlost se pojačavala sve više i više, dok se najzad pred njom nije pojavila velika kuća na tri sprata, sa nekoliko osvetljenih prozora na svakim od njih. 

Devojčica još nije znala da je kuća u vlasništvu životinja i da u njoj žive najrazličitiju vidovi, i divljih, i pitomih – majmun, srna, lisica, magarac, mačka i još mnogo drugih. Ali i da je najglavniji među njima, koga svi bez pogovora slušaju i od koga se prilično pribojavaju,  njihov bos – Ti Reks!

I, kada je devojčica nekako stigla pred kuću, bila je viđena od jedne mačke koja je volela uveče, pre spavanja, da se šeta po okolini. Posle kraćeg oklevanja, mačka joj pritrča, poče da se umiljava oko devojčicinih nogu, s dignutim repom i da je potpitkuje: – Mrrr-njau, a ko si ti? Odakle dolaziš? Kako se, mrrr-njau, zoveš? 

Devojčica je pokušavala nešto da kaže pred bujicom pitanja, ali mačka Roza (ona se u međuvremenu i predstavila) ubacivala joj se u razgovor, i ne saslušavši je, sama je odgovarala: – Iz daleka, a, mrrr-njau, a ovde živimo nas trideset i tri životinje, mrrr-njau, ne znam kako ćeš da se snađeš među nama, mrrr-njau… Iako je očigledno bila brbljiva i izvodila piruete svojim repom kao i rečima, mačka Roza se na neki način dopala devojčici, tako da je otvoreno upitala: – A mogu li noćas da prespavam tu, kod vas? – Pa, da pokušamo, mrrr-njau, znaš, sve zavisi od našeg bosa, mrrr-njau… I tako se devojčica, predvođena Rozom, ubrzo našla u prostranoj dnevnoj sobi u Kući životinja koja je sva bila ispunjena likovima i glasovima njenih stanara. Kradom je zagledala prisutne, vide interesantna lica – majmunsko, petlovo, magareće, lisičje…- i pritom se pitala: – Ko je od ovih njihov bos?

Pretpostavljate, jer bos Ti Reks nije bio prisutan, devojčica nije mogla znati kako on izgleda i koliko je strašna njegova pojava. Ali, kada je žagor među životinjama naglo zamro, i u prostoriju je stupio on, bos lično, sve joj je postalo jasno. 

I… veoma je uplaši. 

Prvo i prvo, bio je mnogo, mnogo velik! I veoma, baš veoma zubat! A na tom zastrašujućem licu, one njegove sitne, neprijatne oči, videle su sve, i ništa nije moglo da im promakne. I odmah ih uperi u devojčicu. 

– Ovo stvorenje nije životinja! – zagrme njegov glas. – Ko si ti, kaži mi! 

– Ja, ja sam Luli. 

– A šta si ti?! 

– Samo devojčica, mala devojčica. 

– Aha. Tako znači. A šta tražiš tu, u mojoj kući?! 

– Pa, šefe, mrrr-njau.. – umiljato se umeša Roza – izgubila se u šumi, mrrr-njau, pa me je zamolila, ako dozvolite, da noćas prespava tu, kod nas… mrrr-njau…

Ti Reks nagnu svoj dug, debeo vrat, zabulji se u devojčicu i mačku: – Jesam li ja to dobro informisan?! 

Obe su se smzle od bosove strašne blizine: – Da li bi mogla… bar ovu noć… – jedva procedi devojčica. 

– Hmm… ajde može, ali samo pod jednim uslovom – prosikta Ti Reks: – Nikako, baš nikako, ne smeš preko noći da se pojaviš u mojoj sobi! To je strogo zabranjeno! Jasno?! Ponovi još jednom! 

– Strogo… zabranjeno…

Devojčici su i telo i mozak zamrzli, dok je Ti Reks svojim teškim koracima napuštao prostoriju. 

– Ma ne plaši se toliko. Nije mu prvi put da tako naređuje – šapnu joj Roza. – Takva mu je narav. 

Iako se može reći da je i ona bila dosta uznemirena od gromoglasnog bosovog nastupa. 

Posle izvesnog vremena, kad su se obe malo pribrale, Roza ju je odvela do postelje koju su za devojčicu već pripremile životinje: – Spavaćeš tu, odmah pored mene mrrrr-njau… – pa je obgrli svojim repom oko nogu – a sad, lepo da spavaš, laku noć, mrrr-njau…

Devojčica je bila toliko iscpljena, te je jedva čekala da legne među čaršave i utone u san. I zaista odmah zaspa. A sanjala je uf,uf, uf, kako se penje uz neko strmo brdo, ali ne brdo, nego planina, uf, uf, uf, jedva je vukla noge, a oko nje svugda gusta šuma, a od pozadi, neko ju je pratio i bio sve bliže i bliže, uf, uf, uf, trudila se da pobegne, ali kako to biva u snu, nije mogla, noge su joj bile kao zakovane. Nije mogla ni da se okrene i vidi ko je iza nje. Mada, bila je sigurna, gonilac je strašni bos Ti Reks.   

Trgla se i razbudila sva u znoju. I tad, baš tad, joj se pripiški, od straha. „Šta da radim, šta ću sada?“, ispaniči se devojči se devojčica, “Roza, Roza, probudi se, molim te, pomogni mi brzo”.  

Ali mačka Roza se ni ne pomeri, samo je tiho prela u snu (sigurno je sanjala nešto mnogo lepše). Devojčica se stiskala, baš je bila u nevolji, ali šta da radi, ne zna gde je toilet, a ako promaši vrata i uđe u sobu kod Ti Reksa, teško njoj, i … tad se desilo, upiškila se u gaće! 

Au, kakva sramota! 

Tog jutra kada je Bos pravio proveru, što su ukućani zvali “smotra”, odmah je spazio nedelo. 

– Ko se osmelio da piški u postelji ?! – zagrme Ti Reks. 

Tišina. Niko da pisne. I tada mačka Roza odluči da opet spase devojčicu: – Ja sam. Šta da se radi, eto, desilo se. Sanjala sam da mi se mnogo pije voda i da pored mene iz neke češme kaplje, onako kap po kap, i… desilo se eto… 

Bos samo što krenu da je kazni, kad neko ga zaustavi. Pogodili ste, bila je to devojčica. Nekako je skupila hrabrost da mu se suprostavi: – Nije Roza kriva. Ja sam se upiškila – izreče na glas. 

Bos Ti Reks kao da je bio zatečen njenim odgovorom. Bilo mu je malo vremena da se snađe i smisli kakvim strašnim da uzvrati, ali devojčica to iskoristi da produži: – I to jer ste mi zabranili da uđem u vaše prostorije. 

Onda ispriča sve po redu kako je bilo, pri tom ne odvrativši pogled od njegovih malih, strašnih očiju. I čudno, koliko ga je više gledala, toliko su njegove oči dobijale nekakav mek pogled, čak su mu se i raširile. 

Devojčica se osmeli i reče: – A sad da mi se izviniš što si me toliko isplašio. 

– Izvini… – na opšte zaprepašćenje promrmlja Ti Reks. Čak je dodao kako zna da je preterao. 

Sve u svemu, od tog dana stvari su se promenile. Devojčica je produžila da stanuje u Kući životinja, i to jednu, dve, možda i tri godine. I nije joj uopšte bilo loše. Združila se sa svih trideset i tri stanara, a najviše, zna se, sa mačkom Rozom. Počela je sa njima da peva, čak i da pleše po kući. I baš zbog nje, u toj Kući više nije bilo straha. Najviše, kako smo već rekli, zbog vesele devojčice Luli, ali i zato što će se jednog dana otkriti da Bos nije strašni Ti Reks, nego lepi princ, koga su zbog toga što je ranije bio samoljubiv i sebičan, vile začarale i pretvorile u strašnog dinosaurusa. I da bi samo ljubav, nesebičnost i dobrota mogli da mu vrate nekadašnji izgled. 

Ali to već pomalo liči na drugu bajku, zar ne? 

Eto, mila moja Luli, potrudio sam se nekako da zapišem tvoju priču, potrudio sam se, ali kako kažu naši prijatelji Eskimi, „neka se sve moje greške vrate na svoja mesta i neka pritom ne prave mnogo buke“.