Olji Runjić
Mogao je to biti oktobar. Kakvo je moglo biti vreme? Beogradski oktobri su obično starovremski lepotani. I u poslednjoj nedelji, tamo oko Sajma knjiga, vazduh je sredinom dana i dalje topao, jutra tek počinju da opominju na zimu i još nema mirisa gareži zastalog u krošnjama. Svetlost je meka u kasno poslepodne, još se može sedeti uz reku. Da li je bio takav? Ne sećam se.
Ne sećam se ni kako je izgledao taj čovek u knjižari. Ne znam je li bio visok ili oniži, mršav ili debeo, mlad ili sredovečan. Ne znam ni šta je za mene, u tom trenutku, kad imam petnaest godina, mogla biti sredovečnost. Mogao je tada imati i trideset, pa mi se opet činiti sredovečnim.
Pamtim samo da se život tog oktobra raspadao. Jedan je to od mnogobrojnih poslova života – da se povremeno raspadne sasvim, kao da mu je neodložni raspad naložen odnekud sa višeg mesta, od nekog mračnog poslovođe kojem nije do šale. U vremenskim međama tog oktobra armija čijim smo zamišljenim vojnicima koju godinu ranije pisali pisma na časovima jezika napuštala je dubrovačko ratište. Kod Viteza je otpočeo neveseli viteški turnir – sukob između dotadašnjih saveznika u ratu protiv treće strane.
Doneta je međunarodna rezolucija o zabrani vojnih letova u vazdušnom prostoru Bosne i Hercegovine i usvojena rezolucija o formiranju međunarodne komisije eksperata za ispitivanje ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije. Iz jednog autobusa, na putu Priboj-Rudo kidnapovano je i potom ubijeno šesnaest ljudi, nosioca pogrešnih imena i prezimena.
Umrli su Vili Brant i Koča Popović. Koči je ura mogla biti i koju godinu ranije, da je Bog milostivije postupao sa komunistima. A možda je upravo ovo bila posebna, gorka milost – gledati u okončanje sopstvenog ovozemaljskog projekta i spoznati ograničenja zemne sudbine, otići sa zemljice u lakoći kakvu čoveku može pružiti samo duboko ogorčenje?
Do tog oktobra postalo je jasno da se nećemo vratiti kući. Naša kuća više nije naša. Naša zemlja više nije naša. Ne postojimo više stari mi. Sada postojimo novi mi i postoje novi oni. Ti novi mi i novi oni nisu zapravo novi – to su neki stari, najstariji mi koje smo iznova otkrili. Svi se pozivaju na drevnost, postajući tako najstariji mi na planeti zemlji – takmičimo se u drevnosti, dokazujući da je naše mi drevno, da je ono oduvek bilo tu, da je sveto, da je petrificirano i nepromenljivo. Oni su neki svoji, njihovi mi, sa kojima naši mi nemaju nikakve veze. Odjednom svak ima sopstveno mi za koje je spreman da pogine.
Članovi moje porodice, redom proganjani i istrebljivani u onom ratu, ne daju se prevariti i navući na tanak led. Jasno je njima da postoji samo jedan posao u situacijama u kojima u ljudima proradi ono mi – a to je čuvanje žive glave na ramenima. Za moje je i inače sve u životu posao. Svadba, sahrana, roštiljanje, šetnja, čitanje, čak i godišnji odmor. Tako je i rat posao u koji nerado odlaziš, ali koji se, po volji mračnog poslovođe – mora oposliti. Podzadaci u tom poslu su jasni – sačuvaj živu glavu na ramenima, sačuvaj dušu koja nastanjuje tu glavu, to srce koje zaklanjaš od kuršuma.
Eto, takav je bio moj petnaesti oktobar na zemlji. Upisala sam u novom gradu gimnaziju. Bila je to posebna škola, specijalizovana za štrebere koji su talentovani za jezike. Ja sam bila zaljubljena u antičku Grčku i od svog mog izbeglištva najteže mi je padalo to što sa sobom nisam ponela svoje knjige, baš nijednu. Ni onu najvažniju – Najljepše priče klasične starine Gustava Švaba, izdanje Grafičkog zavoda Hrvatske. Nije mi bilo nikako jasno otkud u onoj preši i strahu, dok smo se pakovali kao da idemo kobajagi na more – ja nisam ponela ništa od svojih knjiga. Barem Najljepše priče klasične starine, u kojima žive bogovi i heroji, rečne nimfe i kentauri. Bio je to moj književni zavičaj – a takav se jedini može sa sobom poneti, to sam počela da shvatam već tada. Tako se desilo da upišem odsek za klasične jezike Filološke gimnazije: tu ću učiti starogrčki i ostati posle zauvek u Grčkoj, u toj izmišljenoj alfabetskoj postojbini, sričući zavičaj.
Negde spočetka nastave, a taj početak danas, u neizvesnosti sećanja, vezujem za oktobar 1992, profesorka starogrčkog Ljiljana Spremić obavestila nas je o neophodnoj literaturi koju ćemo morati nabaviti. Jedna od tih temeljnih knjiga bio je Grčko-hrvatski rječnik Stjepana Senca. Jedini način da se ta knjiga 1992. u Beogradu nabavi bilo je da je neko, a znalo se i ko – prošvercuje iz Zagreba. I tako sam se našla tu, pred tim čovekom, švercerom knjiga iz jedne beogradske knjižare. Moja mati, koja je u izbeglištvu ispisivala čekove i čekove za moje knjige, računajući na blagoslove inflacije, imala je onaj izraz lica koji je od početka rata zadržala pred sumanutošću zbivanja – ima li kraja ovom ludilu, kvragu, sad ćemo i knjige švercat iz Hrvatske iz koje smo koliko jučer pobjegli da nam glave ne poskidaju.
Ne pamtim tog švercera knjiga, ali pamtim atmosferu tog knjižarskog prostora, koji je mirisao na hartiju, lepak i prašinu. Čovek je upisivao naše podatke u neki svoj švercerski tefter, mati mu je davala predujam za Sencov Rječnik u stranoj valuti, jer je šverc zahtevao ozbiljniju monetarnu politiku od redovne kupovine. U isti taj prostor doći ću sama da preuzmem knjigu, prispelu preko nevidljivog mađarskog ratnog koridora, kojim su, eto, putovali i starogrčki glagoli i imenice. Čovek mi je spustio knjigu u ruke – bila je teška, osetila sam njeno golemo breme, nakupljeno po mađarskim cestama, otežalo na granicama.
Naredne četiri godine držala sam je uvek u rukama, u zagrljaju, priljubljenu uz grudni koš, jer je tako moralo u paklu beogradskog gradskog prevoza uništenog izolacijom i sankcijama. Bila je preteška i preglomazna za školski ranac, pa sam je uvek nosila u rukama. Nikada sa nijednom drugom knjigom nisam ostvarila takvu neobičnu vezu – četiri godine je Sencov Rječnik bio moj fizički produžetak, neprekidno obrgljavan, otvaran, zatvaran, otvaran, zatvaran, otvaran, zatvaran. U njemu – reči najuzbudljivijeg jezika na svetu, kojim je kazano sve što se, zapravo, ikada imalo kazati o svemu, uključujući tu i sam jezik. Razlozi superiornosti stare grčke civilizacije nad svima ostalim drevnim civilizacijama počivaju, po mom dubokom ubeđenju, u njenoj sposobnosti da imenuje pojave u jeziku, da promišlja jezik.
Epizoda sa ulaskom Sencovog Rječnika u moj život naučila me je važnoj lekciji o mestu na kome sudbinski živim – tada sam, naime, shvatila da je to mesto na kome su stvari duha neminovni predmet šverca. Već tada je postalo jasno da će za mene prostor istinske kulture ostati povučeni kut kakve knjižare u kom svaka iole vredna kulturna aktivnost mora imati elemente konspiracije, odvijati se pomalo ispod radara, dalje od institucija i blještavog aktivizma. Sve ono što okuplja ljude prema slobodi njihove misli ili vrednosti njihovog dara, sve ono široko, prožimajuće, neopterećeno ideologijom, svako mesto susreta slobodnih duhova prepoznavaću po toj konspirativnoj atmosferi u kojoj dogovaraš šverc knjiga. Kultura ovde živi ispod glasa – ona se komunicira uvek pomalo ispod glasa. Sve što viče sa trgova otuda će kod mene uvek izazivati instinktivno nepoverenje, kao i sve o čemu se visokoparno govori sa katedri ili iz televizijskih studija.
U godinama koje dolaze podići ću i utvrditi sebi neprobojno utočište u knjigama. Jer i jedan od mnogobrojnih poslova života – da se povremeno sasvim raspadne – bivao je protumačen u knjigama. Knjige su nemilosrdno tumačile rasulo života. Pred tim je tumačenjem on stajao razgolićen, umanjen u svojoj sveukupnosti i uvećan u svojim detaljima. Obuzdan, razjašnjen, pripitomljen, obuhvaćen, razložen, rastavljen, sagledan, opravdan, osuđen. Nije mi ništa mogao, jer sam, popevši se na knjige, mogla odozgo posmatrati njegovo rasulo sa bezbedne distance, sa najopasnijom i najsubverzivnijom svešću dostupnom ljudskom biću – svešću da će se sve to jednom naći objašnjeno u nekoj čestitoj knjizi, svedeno na svoje prave razmere. Sa svešću da nijedna laž života u knjizi neće zadugo opstati kao istina – i svaki će se lažni tekst naposletku okruniti – neki će ga drugi, istiniti tekst okruniti kao klip kukuruza. Posle će to pozobati ptice i razneti vetar, dohvatiće to oganj očišćenja.
Pre nekog vremena pozvana sam na jedan književni festival zbog kog je trebalo iznova preći državnu granicu koju uvek prelazim sa knedlom u grlu, čudeći se neobičnoj upornosti te knedle. Godine su prošle. Trideset i dve godine su prošle, dovoljno valjda za razlaganje svake knedle u svakom grlu. Ili ne? Kad sam se na festivalu našla, osetila sam onu atmosferu iz kuta knjižare, koje se nisam setila godinama, ali je ona, eto, bila sa mnom. Bila sam iznova u knjižari, ugovarala sam šverc knjiga preko posvađanih državnih granica. Negde se i dalje vodio rat, život je nastavljao sa svojim poslovima raspada. Sedela sam na trgu jednog kamenitog grada i činilo mi se da sam u kutu knjižare u kom su se okupili zaverenici koji švercuju knjige, ideje, misli, osećanja, likove, doživljaje, stihove, glagole, imenice i veznike. Knjižar upisuje u svoj švercerski tefter i naplaćuje u solidnoj valuti, ne u onoj koju će već sutra pojesti inflacija.
I kao po nekim čudnim nitima, poznatim samo velikom, večnom knjižaru koji sa polica vadi i prelistava knjigu po knjigu meni se, dan za danom, na festivalu događao epilog oktobra 1992. Ili se možda, kao u vizantijskom ikonopisu, sve odigravalo jednovremeno, u nekakvom nadvremenu teksta koji se na nepoznatom mestu piše o svima nama?
Sa festivala smo grupno, na svadbu ispratili dvoje u pravcu Dubrovnika iz kog se evo, baš povlači vojska. Jednom, koji deli pogrešno ime i prezime sa putnicima koje upravo otimaju iz autobusa Priboj-Rudo dodeljena je književna nagrada. Ja sam popila kafu sa čovekom koji u tom istom trenutku, dok se gledamo preko stola u malom kafeu – učestvuje u ratu oko Viteza. Njegova kćer, koja sedi do mene dok joj vetar podiže kovrdžavu kosu – čeka da se rodi.
I mislila sam sve vreme na knjižara kom ne pamtim lik, na 1992. i na Sencov Rječnik.
Posmatrala sam energiju žene koja je festival pokrenula, iz radikalno nepraktičnih razloga iz kojih započinjemo takve stvari i mislila sam na tolike slične poduhvate u istoriji ovog mesta na kom sudbinski živimo – mesta na kom su stvari duha predmet šverca. Pomislila sam na sve započete projekte, na sve književne časopise sa nekoliko brojeva, na sve književne salone u trajanju od nekoliko godina, na sva svoja beskorisna znanja o istoriji književnosti koja nas uči o okupljanjima švercera duha decenijama ili možda i vekovima unazad i pomislila, kao Petar na Tavoru – dobro nam je ovde biti.
Da načinimo, Gospode, ovde tri senice…
Ovde, u tekstu.
Sve će se jednom, naposletku, preobraziti u tekst.
U Sencovom Rječniku imenica Λόγος objašnjena je na puna četiri rečnička stupca.
Logos.
To je ono što stoji nad svetom i iz čega svet nastaje i tumači se unedogled.
Bez brige, Olja.
U džamiji
(Á la Konstantin Kavafi: »U crkvi«)
Posvećeno Mirsadu Ćemanu
Volim džamiju, i njene svete arapske ajete,
lijepe levhe i arabeske, raskošni luster pod
kupolom kojom je dočaran zvjezdani svod,
urese u mihrabu i strme basamke mimbere,
tespihe, u peštahte brižno složene mushafe,
spiralu koja kao duh u tijelu ide uz munaru
Milozvučnim mekamom pozvani sa šerefe,
u njezin opojni spokoj skrušeni kada stupe
i u safove se kao jedan postroje muslimani,
pa, zatim, vođeni svečanim glasom imama,
po perzijskim ćilimima i postekijama nice,
kao otkosi po poljanama na sedždu padnu,
ti pravovjerni insani u predanom su transu
Kad okončaju još jednu spiritualnu seansu,
pa nanovo osmotre vatre Sunca božanskog,
misli se roje u slavi bosanskoislamske rase,
na odlasku poselame se i onda, svaki za se,
ozareni snatre, uz naslijeđe naše osmansko