Pedagog u doslovnom prijevodu znači
Osobu koja vodi dijete
Kamo ste vi mene odveli?
Vidite, i dalje vas persiram
I dalje je u meni prisutan strah
Taj prelazak da na ti
Događa se jutros
Nakon što sam te sanjala

Često te sanjam
Sanjam tvoju kancelariju
Veliki smeđi stol u sredini
Dva računala s guzicama
Puno knjiga oko tebe
Nijednu nisi pročitala
I uvijek
Negdje ispod tog stola
Boca nekog žestokog alkoholnog pića
Jednom sam ti je srušila nogom
Slučajno
Objašnjavajući što se dogodilo

Danas znam
Ti si pila na radnom mjestu
I to su svi znali
I nikome to nije bilo sporno
Škola za primjer
Pedagoginja za primjer
Možda si zapravo
Svaki put kad bih ti došla bila pijana
Pa od alkohola nisi mogla
Vidjeti
Prepoznati
Istinu 

Trebalo bi
Ako se već pije na radnom mjestu
A pije se
I pilo se
Uvesti zakonom dozvoljenu količinu promila
Ako postoji točan iznos promila u krvi kojim te se isključuje iz prometa
Trebalo bi tako biti i za osobu koja vodi dijete

Prvi sam put u tvoju veliku kancelariju
S balkonom
Ušla u drugom osnovne
Zadnji sam put iz nje izišla
Pred kraj osnovne škole
Svega nekoliko dana prije male mature
Mogu slobodno reći da sam hodočastila
I tvoja je kancelarija za mene bila
Ono što je u svijetu ovalni ured
Mjesto na kojem se odlučuje koga isključujemo iz igre
Mjesto na na kojem biramo saveznike
Mjesto na kojem se dogovoramo koga ćemo eliminitirati
Gdje ćemo započeti rat
Koji ćemo to narod žrtvovati
Koliko ćemo još zla posijati po svijetu
I sve u svrhu
Zaštite ljudskih prava
Demokracije
Slobodnog društva
Društva jednakih građana

U tvoju kancelariju
Osam godina
Dolazila sam ja
Nikad oni
Njih bi u rijetkim trenutcima
Na hodniku zaustavila i rekla
Nemojte više
Blagim
Nježnim tonom
Gotovo kao da ih moliš
Da me više ne tuku 

A meni bi govorila
Da sam ih isprovocirala
Da sam morala nešto reći
Jer da nisam rekla ne bi bilo reakcije
Jednom si, sjećam se, rekla
Malo se pritaji i pustit će te na miru
A ja sam već tada
Tim hodnicima
Tumarala ko živ leš
Ubijeno dijete
Tragovi života
Samo krv na koljenicama
Modrice po rukama i trbuhu
Samo suze

U tvoju sam kancelariju dolazila
Kao u sudnicu
Nisam imala pravo na obranu
Pravo na zaštitu
Već si mi presudila
Kriva sam bila ja
Krivi su bili moji roditelji
Oni bi trebali tebe drugačije odgajati
Jednom si mi to rekla
Iritiraš djecu u razredu
Jer sve unaprijed naučiš
A lijepo sam ti rekla
Da slijedim majčinu naredbu da se
Tri lekcije unaprijed moraju znati
Jer nikad ne znaš kad će nastavnik pitati 

U tvojoj kancelariji nije bilo prostora i vremena
Za istragu
Za ispitivanje i saslušanje svjedoka
Presudu su mi odavno napisala
Kriva sam bila ja
I što god da sam rekla
Čak kad sam jednom podignula majicu
I pokazala ti modrice na trbuhu
Ti si rekla
To se riješi uz male obloga od rakije
O kako si se samo dobro u rakije razumjela
To tek sada znam

Pedagog je osoba koja vodi dijete
Jesi li ti ikada čula tu rečenicu?
Jesi li ikada razmišljala o doslovnom prijevodu svog zanimanja?
Ti si mene
Kao pedagog
Kao osoba koja vodi dijete
Odvela u mrak
U strah
U napuštenost
U ogorčenost
U nisko samopouzdanje
U jedno stanje
U kojem sam vječno krivo
I bez istrage i sudskog procesa
Ti si mene odvela u stanje
Da presudim samoj sebi

Odvela si me
Jer si me vodila kao pedagog,
Ne zaboravi to nikad
U svoj mrak

I iz tog mraka nikad nećemo izići
Ni jedna ni druga
Nema te količine rakije koja to ublažiti
Nema je
Ti to tada nisi znala
Ali znam ja danas

Tvoja kancelarija bila je mjesto iz koje sam
Izlazila gora nego što sam ušla
Koliko si ih samo puta opravdavala
Koliko si samo puta rekla da je svojstveno našem uzrastu
Koliko si samo puta rekla
Da oni nemaju očeve
Da im se majke razvode
Da su nemirni
Da me zapravo vole
Da sam im draga
Simpatična
Da me zbog tog zadirkuju

Ti si mene osam godina
Iz dana u dan
Uvjeravala
Da oni mene vole
I da me zato tuku

Ti si meni osam godina
Govorila
Da se oni žele družiti sa mnom
A ne znaju kako bi
A ne znaju kako da dopru do mene
Pa me prvo provociraju na satu pa onda istuku na malom odmoru 

Tako su, eto, oni htjeli družiti sa mnom
I svakom nastavniku
A njih je bilo jako malo
Nastavniku Adžagi
Nastavnici Dobrili
I nastavniku Goranu
I nastavniku Ratku
Govorila si
Njih si uvjeravala
Da ta djeca
Ta nevina
Naivna
Djeca
Sve što žele je moje društvo
Oni jesu željeli mene
Znam to danas
Uvaljanu u blato
To su uvijek radili kad je kiša
Dođem
Gurnu me u blato
I sve je to bilo kao slučajno
Kao u igri
Kao u dječjoj jebenoj igrici
Kad se djeca igraju
A igrala su se
Jako su se dobro igrala sa mnom
Traže najbolju igračku
Koju će moći
Gaziti
Baciti
Uništavati
Kojoj će glave kao barbikama otkidati
I ja sam bila ta igračka
Oni su meni
Uz tvoju asistenciju
Uz tvoje visoko pokroviteljstvo
Glavu skinuli
Toliko puta
Toliko snažno
Toliko učinkovito
Toliko sjajno izvedeno
Da mislim da se može mjeriti zatvorskom kaznom
U tvoju sam kancelariju
U tvoj mrak
Nemoj to nikad zaboraviti
Ja nisam
Dolazila samo ja
i govorila si da se samo žele igrati
Od danas se draga pedagoginjo
Osobo koja vodi dijete
Igram samo ja

Čekala sam da se poigra Bog
Međutim
On je vrlo često spor
Valjda ta starost
Dvije tisuće godina imati u osobnoj znači imati
Alzheimerovu bolest

On je mene zbog drama u svijetu
Ponajviše onih u Ovalnom uredu
Zaboravio
I njemu sam oprostila
Ali tebi neću
Tebi neću sve i da mogu 

I došlo je vrijeme
Dolazi vrijeme
Da se sada ja
Poigram s tobom

Neugodno će biti
Vrlo neugodno
Upozoravam te
Budi u stanju borbene pripravnosti

Sad se  budim iz tvog mraka
Do sad sam u njemu spavala
Do sad sam u njemu bila
Eutanazirana
Tvojom rukom
Tvojom odlukom
Tvojim prešućivanjem
Tvojim nečinjenjem

Sagriješila sam mišlju
Poželjela sam toliko puta da umreš
Da te pregazi auto točno ono gdje kod škole
Ali znala sam da nema šanse
Jednosmjerna je
Priželjkivala sam da te i sama ubijem
U svojim sam te snovima svih ovih godina
Uglavnom davila golim rukama
Došlo je vrijeme
Dolazi vrijeme
Budim se
Ustajem iz tog mraka
I spremna sam
Nikad kao sad
Ne sagriješiti propustom 

(Dosta je meni više kršćanstva po Jobu
Dosta je meni više jobovske patnje i kušnje i suza
Sada želim samo izići iz tvog mraka
Progutati ga
Pojesti ga
Sad ja sudim
Sad ja sklapam savezništva
Želim samo osjetiti
Kako se u meni rađa
Abrahamova vatra
Ali da bi se to doista dogodilo
Moram te dati
Moram te predati
Kao žrtvu paljenicu
I potom otići
Vratiti se u svoj oganj
Da me pokopaju tamo gdje pripadam
A ne gdje si mi ti odredila
A ne tamo gdje si me ti poslala
I prije toga želim čuti samo jednu
Jedinu rečenicu
Ne boj se! Ja sam Prvi i Posljednji

Radar 6. 6. 2044

Dan uoči izbora 2. juna pojavila se vest da je u Republiku Srbiju ušla velika železnička kompozicija natovarena sa 50 oklopnih borbenih transportera, koji će pojačati jedinice Vojske Republike Srbije. To je poklon mađarskog premijera Viktora Orbana srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću. Neobičan poklon, i to baš uoči izbora. Kao da sugeriše da su spremna oruđa i oružja koja, ako zatreba, uteruju željeni rezultat.  

Niko se ne naoružava radi dekoracije. Srbija nema s kime da ratuje sem sa sablastima Vulinovih halucinacija. Čini mi se da to oružje treba da zaplaši građane Srbije. Protiv njih će biti upotrebljeno ukoliko se pobune. Vitez od  Banjske je i dalje na specijalnom zadatku lomljenja porcelana, kako bi se uvećavala šteta. A prozvodnja štete jeste način opstanka na vlasti naprednjačkog legla. Tajna Radoičićevog uspona verovatno je u tome što zna šifru za Sezamovu pećinu. Nije on slučajno pod direktnom zaštitom predsednika Srbije, koji ga je proglasio “čuvarom Srbije na Kosovu”. Da li to znači da postoji i neka druga Srbija bez Kosova? Jer, Kosovo bez Srbije postoji već šesnaest godina. 

Sada razumem poznanika zaposlenog u Fondu PIO, koji mi je pre dve godine rekao da im za šefa dolazi neki balavac, terapeut po zanimanju, sa zadatkom da organizuje agitaciju i sakupljanje kapilarnih glasova. Danas imamo haos u Fondu PIO, sve stoji, nema ko da radi, jer samo oni malobrojni znaju posao, dok novoprimljeni pojma nemaju, međutim, njihovo je da su na terenu, da agituju za vlast.

Kako li će se jednom pisati istorija vladavine srpskog Ibija, pojave koja je u sebi spojila lupeža i zlobnika, kukavicu i hohštaplera, lažova i inferiorca, hvalisavca i licemera, podlaca i prevrtljivca, lopova i kriminalca. Patologija za udžbenike. Setimo se one hoklice na kojoj kao ubogo đače sedi ispred Trampa. Ili u sali UN žvaće zastavu. 

Izborni dan 2. juna je repriza 17. decembra po strategiji koju režim upražnjava ‒ bezočna krađa, zastrašivanje i nasilje. Sima Spasić, ministar bez portfelja, takođe je na zadatku. Ali, upoznali smo i neke nove likove ‒ izvesnog kontroverznog biznismena, policijskog konfidenta, koji navodno drži Dorćol. Videli smo i kako se birački spiskovi čuvaju u piceriji. Videli smo poniženu mlađarija SNS-a kako istrčava iz kol centra u Novom Sadu na očigled građana. Dok beže, kriju lica kapuljačama, maskama, torbicama, novinama, i tako ponavljaju ritual “čuvanja obraza”, koji je davno promovisala republička javna tužiteljka, Zagorka Dolovac, kada je jednom prilikom izlazeći iz suda, prekrila lice fasciklom, kako bi se zaštitila od medija. 

Dok nastaje ovaj tekst, u ponedeljak pre podne, jasno je da kriminalni režim Aleksandra Vučića i dalje opstaje. Tajna njegove vladavine je što je dao važnost skotovima, promovisao ih u svoje glavne partnere, dodelio im visoke položaje i značaj, uspostavio nagrađivanje nerada, neznanja i nemorala, ali, usadio im i čip da su bez njega niko i ništa.  I što je takođe važno, zaštitio je leđa svoje vladavine tako što je visokim platama korumpirao akademsku zajednicu od koje se prirodno očekuje da digne glas. Sve je spalo na pojedince, na časnu manjinu, dok većina ćuti.  

Srpsko društvo je bolesno. Pacijenata je sve više, lekara i medicisnkog osoblja sve je manje. Svakodnevno napuštaju Srbiju. A baš oni će biti najpotrebniji srpskom društvu ukoliko doživi i preživi odlazak naprednjaka.

Moj prijatelj Edo i ja, išli smo zajedno na regionalni Festival književnosti “Na pola puta”, u Užice. 

Pričali smo o svemu u dugoj sedmosatnoj vožnji uz Drinu, pa u Srbiju, pa u “književnu Užičku republiku”. Između ostalog, ćaskali smo o filmu “Užička republika”, gdje gladni dječak pita pekara, pravitelja kruhova – “čiko, jel ovaj hleb sav tvoj?” Pa na potvrdan pekarov odgovor pita opet – “pa što ga, čiko, ne jedeš?” 

Obojica se sjećamo i kadrova pogibije svih radnika/ratnika na Kadinjači, iznad Užica, koji su branili grad. 

Edo je, dakako, vozio. Bili samo u različitim vojskama za vrijeme rata u Bosni. 

On još i ranjen. Prošao užase rata po srednjoj Bosni. 

Ni traga mržnje.

A još uvijek traži kosti rođenog, mlađeg brata. Netko brata izveo iz kuće, i ništa, već više od 30 godina. Edo ga traži. Oca je našao. Ukopao ga. 

Edo vozi pažljivo. Brata nigdje. 

Na književni festival pozvan je kao regionalni mirovni aktivist, i to od samoga kraja rata i povratka. 

Prelazimo granicu, u Srbiji stajemo da ručamo. Ne znam kako u razgovoru dolazimo do Trnopolja, u kojem je bio zatočen kao dvadesetgodišnjak, ’92. u ljeto…

I, rečenica po rečenica – on je, jarane, bio unutar logora upravo u dane kad sam ja bio stražar! U ta dva dana – bili smo na dvije strane žice. 

/U one dakle dane, kad sam, po romanu “Što na podu spavaš” – izveo Mesarevog sina iz logora, da trojici pijanih pristiglih paravojnika zakolje jagnje. Pa je Mesarev sin, u romanu, njima zaklao jagnje, a oni poslije njega, na istom mjestu, u istu krv!/

Obojica zanijemimo. 

U toj tišini nas zatiče dolazak konobara. Kao specijalitet kuće nudi nam za ručak – “vrelu, pečenu mladu jagnjetinu, gospodo, moj sin je jutros sam spremio.”

Njegov sin, jaganjče.

Nikola Strašek: Leptirići u trbuhu, glave na kolcima; OceanMore, Zagreb 2024.

Nikola Strašek (1978.) liječeni je narkoman, ili kako to bolje zvuči onima koji korektnost nalaze u jeziku, liječeni ovisnik. Darovit je filmski redatelj, dokumentarist. I vjerojatno je jedan od načitanijih umjetnika svoje generacije, intelektualac po znanju, mišljenju i stavu. Kada je dara konačno prevršila mjeru, ili kada se iz ljubavi oko njega stvorila obitelj i poodrasla mu kći, Strašek je život uzeo u svoje ruke. Zaposlio se kao skladištar, kao teški radnik koji se svakoga dana diže prije zore i odlazi na rad. Svaka ovisnost, ali naročito heroinska, djeluje poput omekšivača na čovjekov karakter, pa ga pretvara u krpu. Strašek je krenuo najtežim, premda možda i jedinim putom, pa je započeo doživotni rad na karakteru. Pjesme piše u tramvaju, na putu do posla, i to se u pjesmama osjeti i na pjesmama se vidi.

Vremena je malo, situacija je ekstremna, možda tek malo bolja od one kroz koju su prolazili Marxovi proleteri u Engleskoj, u vrijeme prvobitne akumulacije kapitala, što onda značajno utječe na formu i sadržaj Strašekove poezije. Njegovi stihovi često su rudimentarni, takvi da bi ih se moglo pisati po zidovima, ili kredom po asfaltu, u šapirografiranim fanzinima i ilegalnim glasilima, u jednom primjerku, u đačkim bilježnicama. Ta forma jest u skladu s mjestom i vremenom nastajanja ove poezije, ali je svjesno odabrana, proizašla iz ozbiljne čitalačke kulture, a ne iz nedostatka i osujećenosti. Onako kako su neki glazbenici preuzimali formu bluesa, tako je Nikola Strašek preuzeo formu socijalne underground lirike, jutarnjeg proleterskog pjesništva. (Je li takvo pjesništvo u punom smislu u nas ikad postojalo? Vjerojatno jest, ali nisu sačuvani njegovi tragovi.)

Teme su ljubav, život radništva, strašni i samoubilački mrakovi vlastite duše. U emocionalnom smislu, Strašek je pjesnik krajnosti. Nježnost i svjetovi gotovo djetinje ranjivosti, sastaju se u rečenici i u jednom stihu s mrakom svih mrakova. Kako je potekao iz posljednje jugoslavenske generacije i iz post-punka, kao posljednjeg intelektualno, ideološki i politički angažiranog trenutka u povijesti rock-kulture, Strašek se umije služiti parolama i imaginirati svijet u političkim i ideološkim formama. Ali kada piše o klasnoj borbi, o revoluciji, o izrabljivačima i njihovim žrtvama, on se u velikoj mjeri služi vanjskim svijetom da opiše svoju unutarnji svijet. Borba je u njemu, revolucija je u njemu, zli kapitalist i izmučeni radnik su u njemu. U pjesmi “Egzistencijalna” to zvuči ovako: “Jedem povrće/ budim se rano/ dajem koliko treba/ pazim da sam na vrijeme/ i da me nema kad sam tu”. U frazu “i da me nema kad sam tu” stanu život i sva strategija životne borbe, čim se čovjek bori protiv nečega što je od čovjeka jače. Istina, danas nas uče da ništa nije od nas jače, da će psihofarmaci, terapije razgovorom i molitve pomoći u svemu, ali ono što doista znamo kad nam je teško, od čega počinje i na čemu staje svaka naša revolucija, sadržano je u “i da me nema kad sam tu”. Pa onda “Rovovska”, koja zvuči kao himna: “U rovu svakodnevnom/ svakim izlaskom/ svakim crvenim svjetlom na semaforu/ svakim ispunjenim formularom/ kupljenom stvari i rokom trajanja/ popustom nagradnom igrom barkodom/ poticajem i olakšicom/ svim pojedinačnim prijekornim pogledima/ i nejunačkom vremenu usprkos/ svakim tramvajem koji ti bježi/ svakim koji si uhvatio/ i onima između/ svi ti dobar dan/ svi hvala i svi molim/ i nema na čemu (a ima baš ima)/ pred juriš blatan krvav uzaludan i kriv/ svjestan da ničija zemlja/ ne čeka da miluje/ ne razaznaje i ne suosjeća/ krećeš kaotičan beznadan i smrtan/ sasvim siguran da s one strane/ onkraj mašingevera i bajuneta/ bodljikave žice i ljudi baš kao ti/ drhti sutra/ razlog i otkriće/ smrt po malu smrt/ do čega ti je stalo/ zašto jurišaš/ i zašto se još/ najdraži moj/ ubrajaš među ljude”.

Posao na koji u svako praskozorje odlazi, Nikola Strašek naziva rudnikom. U Hrvatskoj odavno već nema rudnika, nije ova zemlja bogata rudnim nalazištima, kao recimo Bosna, ali njegova je metonimija zapravo vrlo precizna. Strašek je posljednji rudar u Hrvatskoj, jedan od onih pisaca kakvih nije mnogo ni u ozbiljnim književnostima i kulturama, koji jezikom doista izriču svoj svijet. Pjesma “Narkomanska” o tome kaže: “Ja dišem/ ovo je zrak/ i ponavljam/ nemoj zabit budalo/ da i drugi dišu/ da se svima šire pluća/ i stišću srca/ al nemaju svi/ oštećen mozak/ i receptore koji vole heroin/ i nisu svi ponosni kad ujutro slože krevet/ i operu za sobom wc/ kao što ne znaju ni pod morem svi/ da žive u vodi/ mogu ja ponavljat do u besvijesti/ ovo nije život/ a ipak krv mi teče/ organi rade/ rudare me/ i čekaju da umrem”.

“Leptirići u trbuhu, glave na kolcima” lijepo je načinjena (oblikovanje: Dejan Dragosavac Ruta) knjiga malog formata, koju je važno čitati. Životni ulog u tekst najveći je mogući, pjesme na život i smrt. A kad je tako, smrt životu biva jamac.

Parole

Godina je 1972, Mina i Alberto Lupo snimaju duet “Parole, parole”, jednu od onih lijepih talijanskih pop pjesama (kao što je, recimo, i “Mama Leone”) koje mi se vraćaju u jezik. Riječ parola u svom (prenesenom) hrvatskom značenju nosi sjećanje na značenjem ljepšu i sadržajniju talijansku riječ. Evo dviju Strašekovih parola. Prva “Ekstatična”: “Sve do čega mi je stalo nastaje tamo gdje prestajem ja i počinje drugi.” Druga “Evolucijska”: “Nuša je od priče/ i onog boljeg/ u svima/ zato imamo djecu/ da ne budu mi”. Strašekove pjesme jednom ćemo pisati autosprejom, po zidovima. Bit će to naša revolucija.

N.T.R.

Čovjeka nosi jezik. Tako sam nehotice, pišući o Strašeku, napisao da je “teški radnik”. Jezik se sjeća: Nikola Teški Radnik rodio se kao Nikola Mestyanek, kuferaško dijete, podrijetlom Čeh, leži na Groblju svetog Mihovila, umro 1943. s navršene pedeset i četiri, bio redikul, mudra čaršijska luda. Godine 1941. legao pred kolonu njemačkih vojnih vozila. Stali pa ga sklanjali s kolovoza. Rekao: “Danas u Europi postoje dvojica koja mogu zaustaviti njemačku vojsku: Hitler i Nikola Teški Radnik.” Upirao prstom u Kristov kip na Katedrali: “Šta si ti zamislio? Ti sam od svih Jevreja da prođeš bez trake? A, ne, ne, ne može to kod mene! Jok, jok! Nikako!” I još govorio: “Vidjeste li vi pokvarenog Jevrejina? Vidite l’ đe se sakrio? U samu crkvu. Misli crkva će ga spasit’.” Nije većeg komplimenta moj jezik mogao učiniti čovjeku, nego da ga usporedi s Nikolom Teškim Radnikom, čiji sam grob fotografirao, da ga gledam danas kad više ne idem u Sarajevo.

Izlaganje na znanstveno-stručnom skupu u Mariji Gorici, 6. lipnja 2024. povodom 170. obljetnice rođenja Ante Kovačića

     Divno je odrastati, sazrijevati i zrelost doživjeti s književnicima kakvi su Ante Kovačić u hrvatskoj i Lojze Kovačič u slovenskoj književnosti. Njihova su djela uglavnom autobiografska, stoga sam ovom prigodom, kad obilježavamo 170. obljetnicu rođenja i 135. obljetnicu smrti našeg slavnog Ante Kovačića odlučio o njemu progovoriti autobiografski.

     Naime, baš kao on, i ja sam rođen u kućerku sa slamnatim krovom ponad rijeke Sutle. Njegov je otac bio seoski mužikaš, zvan Zgubidan, a moj crkveni šekutor, zvan Pobožnjak. U njegovu, baš kao i u mom selu „babe su se često svađale, muškarci se sastajali da piju, a ponekad bi se srdito gledali i nadvikivali s brijega na brijeg“. Ante je rođen 1854. godine, a ja sam sto godina kasnije – 1954. – krenuo u prvi razred osnovne škole. Njemu je škola bila udaljena sat vremena hoda, a meni pola sata. On je u školi dobio početnicu, tablicu i kredu, a ja teku, tintu i tintarnicu. I u mojoj roditeljskoj kući, baš kao i u njegovoj, pričalo se o tome kako je na svijet „došao Antikrist“, samo sada u liku seoskog starješine koji je bio partizan i komunist.

     Moja prva lektira na paši s kravama bila je mala knjižica Ante Kovačića „Djetinjstvo Ivice Kičmanovića“. Čitajući o dogodovštinama iz te knjižice, nisam se mogao oteti dojmu da pisac opisuje upravo mene – kako se sanjkam na sanjkama koje mi je tata napravio od drvenog korita za svinje, a koje su mi seoski „hahari“, moji malo stariji vršnjaci uzeli i bacili u potok; ili kako plačem za velikim bijelim konjem od kaširana papira, kojeg mi je tata donio na povratku iz vojske, a bratići mi konja uzeli, igrali se njime, dok ga nisu rastrgali i bacili u seosku čatrnju; ili kako ne podnosim tračanje i ogovaranje starijih teta u seoskom dućanu te užasno psovanje polupijanih rudara i staklopuhača ispred dućana.

     Ante Kovačić školovao se u pučkoj školi kod crkve Marije Gorice, a ja u pučkoj školi kod crkve Majke Božje Taborske. Njegova je majka bila sluškinja na župnom dvoru, a moja teta župnikova kuharica. Jedina razlika između nas dvojice iz đačkog doba sastojala se u tome što je on bio jedan od najdarovitijih đaka, a ja jedan od prosječnih s carskom ocjenom dobar. Ali i njemu i meni pomogli su župnici da krenemo u grad i postanemo sjemeništarci. Njemu je pomogao zagrebački kanonik Tomo Gajdek, a meni kapelan iz Rogaške Slatine Stanko Horvat. On se u petom razredu gimnazije počeo baviti književnošću, a ja u šestom. Prvu pjesmu objavio je u devetnaestoj godini, a ja u dvadeset i prvoj. Svećenički poziv napustio je odmah nakon položene mature, dok sam ja nastavio studij teologije i pred sam kraj bio zbog književnosti istjeran iz bogoslovije.

     Još u gimnaziji pročitao sam njegov roman U registraturi, kao student gledao sam tv-serijal Joška Marušića o tom romanu. I moram priznati da me za vrijeme prvih zaljubljivanja najviše privlačila Laura, sudbonosna žena, koja se u prvom kontaktu s Ivicom otkriva kao privržena, dobrodušna, nježna osoba, ali samouvjerena. Ona je lik žene koja predodređuje i određuje sudbine brojnih likova, a sudbinu glavnog lika Ivice dovodi do pomračenja uma ili ludila. Na mene kao mladog buntovnika koji se zanosio čitanjem „Nesuvremenih razmatranja“ filozofa Friedricha Nietzschea i himnama Friedricha Hölderlina, najdublji dojam ostavilo je njihovo pomraćenje uma s kojim su godinama samovali, za razliku od Kovačića koji je prerano umro u Stenjevcu 10. prosinca 1889. Naime, i filozof Nietsche doživio je u siječnju 1889. duševni slom i umro od kapi jedanaest godina kasnije; a i pjesnik Hölderlin je u tridest i petoj godini doživio pomraćenje uma i preostalih trideset i šest godina živio s njim. Sudbine tih triju velikana ostavile su dubok trag u mom životnom suprotstavljanju provincijalnim predrasudama, ideološkim mistifikatorima i političkim obmanjivačima.

     Anti Kovačiću, odnosno Ivici Kičmanoviću i njegovoj okrutnoj sudbini posvetio sam poseban odlomak u svom romanu „S one strane Dunava“, objavljenom u biblioteci Nakladnog zavoda Matice hrvatske 2002., a evo kako junak mog romana Rikard B. razmišlja o Ivici:

„Ah, čudesni su skokovi sudbine! S tom rečenicom Ivice Kičmanovića iliti najčudesnijeg hrvatskog pisca Ante Kovačića, prizivao je Rikard B. u paučinom začaranoj sobici prokletstvo gizdave vile Dorice i okrutnice Laure čije se mile crte nekuda otegoše, lijepa ustašca ne odisahu nježnošću, a oči joj žmirucahu kano ptici grabilici za plijenom. Ivica Kičmanović tu je promjenu na Lauri primijetio u najžarčem trenu svoje zaljubljenosti kao znak koji ga proburazi i učini žrtvom putenosti. Vatrena ljubavnica, stvorenje nečiste krvi i silna bogatstva, poubija mu najmilije osobe, učini od njega samotnika koji se vukao kroz život po nižim službicama od pisara do registratora, sve dok mu pod stare dane nisu dospjeli u ruke kazneni spisi o voljenoj razbojnici i harambašici. – To je moje… i to će sa mnom! – razgovaraše mrmljajući sam sa sobom… Iznenada se nečemu domisli, planu mu obraz i stane drhtati čitavim tijelom… Zakračuna vrata, obazre se još jedared po svim kutovima i na prozore, pa uvjerivši se da nema nigdje živa stvora izvuče iza spisa nekoliko boca tekućine i mirno stade polijevati spise. Onda nakvasi kazneni akt o parnici hajdučice Lare i svoj vjekopis pa napokon sama sebe… Sada mu se rašire oči, a bjesnoća i ludilo raspiri mu čitavo biće… Što da još krzmam? Ah, to će biti divno, božanstveno — ha — ha — ha — ha! Ipak je Laura majstorica! Oh! Laura!… Laura!… I upali luč, baci je u tekućinu, i što bi okom trenuo, usplamti sve i probukta strašan oganj te razarajuća vatra zahvati svu registraturu… Dakle, Ivica je unatoč svim strahotama izgorio oduševljen Laurom, prinijevši svetoj uspomeni sebe kao žrtvu paljenicu. Ante Kovačić majstorski predočava čitatelju, u najživljem realističkom stilu, dušu seoskog dječaka iz Hrvatskog zagorja, ozračje siromaštva, strahopoštovanja, zavisti i jala zagorskih sela i zaseoka, plahovitost i strastvenost nadarenog đaka, te pokvarenost takozvanih dobrotvora i njihovih slugu. Naširoko opisuje nedužna stradanja, zastrašujući svijet vještica u dubokim šumama Zagrebačke gore, ljubomoru, opijanja i suluda ubijanja. Sve je to u romanu temeljito obrađeno. Međutim, što roman-rijeka odmiče dalje, od izvanjske stvarnosti u ponorne dubine čovjekove sudbine, to su poglavlja kraća, pretvaraju se u odlomke i fragmente neizrecive tajne… Ivica Kičmanović bio je žrtva, a ne miljenik sudbine…, odloži Rikard B. roman U registraturi na policu i nastavi s pisanjem predavanja koje je namjeravao održati na otvorenoj tribini.“

***

     Godine 2014. sudjelovao sam na seminaru prevoditelja U Ljubljani i Novom Mestu i tom prilikom pročitao putopisnu priču Ante Kovačića „Ljubljanska katastrofa“, objavljenu u Amanahu Hrvatski dom u Zagrebu 1877. Zadivila me rečenica: „Mi ne potražujemo starine, već putujemo da se naužijemo živa svijeta, da se nagledamo vedrine ljudske i zdravlja ljudskog.“ Ono što me posebno iznenadilo u toj priči bilo je Kovačićevo oponašanje slovenskih sugovornika: „ No fantje, kosilo bosta dobila; pajte razgledat vas. Le pajte, le pajte, ki vas taku rad mam, ki je Ljubljana taku lepo mesto – no pa jen al dva firkelca mâte, le pajte, le pajte, lubi moji fantje, ki vas taku rad mam…“ Iz ovog se vidi da je književnik iz Marije Gorice imao itekako dobar sluh za slovenski jezik. To me kao prevoditelja sa slovenskog napose obradovalo, a vrhunac mog prevoditeljskog zadovoljstva bilo je otkriće slovenskog romanopisca Lojzeta Kovačiča, rođenog u Baselu 1928. u iseljeničkoj obitelji koja se vratila u Sloveniju 1938. Lojze Kovačić jedan je od naistaknutijih slovenskih romanopisaca u drugoj polovici 20. stoljeća. Bio je dugogodišnji urednik lutkarskog programa Festivala djeteta u Šibeniku. Svojim autobiografskim romanima unio je u slovensku književnost izvornost, životno iskustvo tuđinstva, svjedočenje individuuma, nepokolebljive osobnosti u vremenu totalitarizma i nacionalizma. Vrlo intenzivno, duboko i beskompromisno proživljavao je duhovne poteškoće i metafizičku nedokučivost. Vlastita savjest bila mu je najvažniji dokaz o Božjem postojanju. I baš kao takav čovjek i romanopisac privukao je moju pažnju i poštovanje. Latio sam se prevođenja njegovih kapitalnih djela – Tri žene (1985.), Pridošlice (2017.) i Kristalno vrijeme (2019.). U njegovim romanima nema izmišljenih osoba, autor pišući razmišlja o svojim roditeljima, o rodnom gradu Baselu, o djetinjstvu proživljenom na selu u Dolenjskoj te u samom središtu Ljubljane, o poslu u Pionirskom domu gdje je vodio književnu radionicu za djecu i tinejdžere, o bolesti i poteškoćama s disanjem, o ljubavi i ženama, o razvodima, o opakim boleštinama i preranoj smrti, o duši, Bogu i stvaralaštvu, a sva ta svoja sjećanja i promišljanja završava kristalno jasnom rečenicom: »Zrelost je sve«.

     I zaista, u potpunosti se slažem s tom rečenicom u svojoj sedamdeset i sedmoj godini života. Daleko sam nadživio svoje uzore, a ponajviše svog sutlanskog zemljaka Antu Kovačića koji je umro u svojoj trideset i šestoj godini i čiju 135-tu obljetnicu smrti također danas obilježavamo. Dok sam sa slovenskog prevodio romane Lojzeta Kovačiča, često mi je na pameti bio Ante Kovačić, i nisam se mogao oteti dojmu, a i danas sam čvrsto uvjeren da su njih dvojica književna spona dvaju susjednih naroda koje rijeka Sutla čvrsto spaja, a ne razdvaja.

   Sazrijevao sam i doživio lijepu starost u dosluhu dvojice velikana životne mudrosti. Što više o njima razmišljam, to me dublje pogađa prerana smrt hrvatskog romanopisca Ante Kovačića. Preminuo je u trideset i šestoj godini, a njegov slovenski prezimenjak u sedamdeset i šestoj, što znači da je živio četrdeset godina duže od njega. S pravom se pitam kakav bi romaneskni opus Ante ostavio iza sebe da mu je bilo doživjeti starost slovenskog prezimenjaka ili barem starost njegova političkog uzora Ante Starčevića, koji je umro u sedamdeset i četvrtoj godini? Znam da nitko od nas smrtnika ne može odgovoriti na to pitanje. Moramo se jednostavno miriti s činjenicom da Ante Kovačić pripada nizu hrvatskih pisaca koji su prerano otišli – od Rikarda Jorgovanića, Janka Polića Kamova do Vladimira Vidrića i Antuna Branka Šimića. Otišao je prerano, ali svojim je djelima preduhitrio svoj odlazak i ostao s nama kao jedan od najvećih hrvatskih književnika. Hvala mu i vječna slava!

(tekst je prvobitno nastao kao fejsbuk komentar ispod novinske kolumne Miljenka Jergovića, posvećene Nebojši Slijepčeviću i njegovom filmu “Čovjek koji nije mogao šutjeti”. Film je inspiriran ratnim zločinom na željezničkoj stanici Štrpci.)

U Crnoj se Gori od prvog dana znalo za Toma Buzova. Naravno, znao je ko je to htio znati.

Putovao sam tom prugom tri ili četiri dana poslije zločina. Morao sam u Beograd. Kako sam ušao u voz, ja sam se smanjio, skupio, ni pola sjedišta nisam zauzeo, imajući u džepu ličnu kartu s nezgodnim imenom. Stigli smo u Štrpce i bogzna zašto nakratko stali, iako je to bio tkz. poslovni voz, koji bi tuda uobičajeno projurio.

‘Je li ovo…?’ ‘Štrpci, je l’?’ ‘znači, ovdje’… došaptavali su se putnici, a čim smo produžili, razgraktali su se oni: ‘nije to bilo džabe…’, ‘znali su oni dobro koga odvode, ne boj se’, ‘mudžahedini, ubačeni diverzanti’, ‘ne bi vojska i država dozvolili da su to bili civili…’

Ne znam kako, kojom magijom, ali bio sam tada još manji i tanji, progutalo me ono sjedište skoro sasvim …

No, ne smijem zaboraviti, naspram mene sjedio je (slučajno smo se u polasku sreli) moj sugrađanin drugačijeg imena, koji je kod stanice Štrpci pogledao u mene, pomjerio sako i očima pokazao na pištolj za pasom, te prošaptao da to nosi da bi, ako zatreba, spasio obraz ili život. Ali, ne samo svoj nego i ‘svog brata’, dodao je, dotaknuvši mi, pritom, rame.

Strokovna žirija za Vilenico v sestavi Aljoša Harlamov (predsednik žirije), Julija Potrč Šavli (podpredsednica žirije), Ludwig Hartinger, Aljaž Koprivnikar, Martin Lissiach, Amalija Maček, Aleš Mustar, Tone Peršak, Gregor Podlogar, Diana Pungeršič, Jutka Rudaš in Đurđa Strsoglavec podeljuje nagrado vilenica 2024 Miljenku Jergoviću.

Utemeljitev nagrade; pripravila dr. Đurđa Strsoglavec, članica žirije za Vilenico

Miljenko Jergović, avtor (ta nadpomenka zajema najmanj naslednje: pisatelj, pesnik, kolumnist, publicist, esejist, urednik, novinar, literarni kritik, dokumentarist) identitetnega pluralizma, Hrvat in Bosanec, Bosanec in Hrvat, natančen in empatičen kronist burnih, nepojmljivih, groznih in hkrati lepih časov predvsem južnoslovanskega prostora, širokopotezen portretist človeških usod, zaznamovanih s prelomnimi kolektivnimi in osebnimi dogodki, je eden tistih pripovednikov, ki so »dali osnovni ton bosansko-hercegovski vojni zgodbi«,^[1] kot pravi Enver Kazaz, pri čemer velja zbirka kratkih zgodb Sarajevski marlboro za kultno knjigo, v kateri je očitna temeljna intenca, iz katere se Jergović podaja v pripovedovanje človeških usod: mali človek pred velikim, usodnim dogodkom. Jergović se je rodil v Sarajevu in tam živel do poletja 1993, ko je oblegano mesto zapustil in se nastanil v Zagrebu. Danes živi na vasi blizu Zagreba, kot pravi sam, piše knjige in o knjigah ter hodi daleč, saj tako prispe najdlje.

Opus Miljenka Jergovića je impozanten – tako po številu objavljenih knjig kot po njihovem obsegu, kljub temu pa noben zapis o njegovem ustvarjanju še danes ne more mimo njegove prve prozne knjige, zbirke Sarajevski marlboro (Sarajevski Marlboro, 1994), ki tematizira vojno v Bosni in Hercegovini po razpadu skupne države Jugoslavije (zgodbe so pred knjižno izdajo izhajale v splitskem tedniku Nedjeljna Dalmacija, kamor jih je Jergović pošiljal iz obleganega Sarajeva, z likovno opremo Alema Ćurina). Zadnja zgodba v zbirki je posvetilo požgani sarajevski univerzitetni knjižnici in vsem požganim domačim knjižnicam Sarajevčanov. Ko je uničena knjižnica, je uničena civilizacija. Po navadi so zbirke kratkih zgodb naslovljene po kateri od zgodb v zbirki, bodisi po najudarnejši, bodisi po tisti, ki nakazuje prevladujočo tematiko, bodisi po kakšnem drugem kriteriju ali načelu. V zbirki Sarajevski marlboro ni zgodbe s tem naslovom, zbirka je naslovljena po opombi v zgodbi ›Grob‹: »sarajevski marlboro – cigareta, ki so jo strokovnjaki Philipa Morrisa prilagodili okusu bosanskih kadilcev, potem ko so, pravijo, kot tudi v drugih primerih preučili značilnosti lokalne kuhinje. To je razlog, zakaj se marlboro od države do države in od proizvajalca do proizvajalca razlikuje in zaradi česar lahko kadilca kakšen tuji marlboro neprijetno preseneti. Sodelavci Philipa Morrisa so bili izredno zadovoljni s svojim sarajevskim proizvodom in so menili, da je njegov tobak, ki raste v okolici Gradačca in Orašja, eden boljših tobačnih mešanic nasploh.«^[2] Jergović je ›ključ‹ za razumevanje celotne zbirke (in ›navodilo‹ za pot do razumevanja zgodovinskih in družbenih okoliščin, ki so pripeljale do vojne) dodal v opombo pod črto v zgodbi, v kateri želi ameriški novinar, ki poroča iz obleganega Sarajeva, od lokalnega priložnostnega grobarja dobiti odgovore na vprašanja, zakaj se je začela vojna, kaj se dogaja, kdo je kriv in podobno, grobar pa mu nikakor ne more pojasniti, da odgovori niso in ne morejo biti enoznačni, da je treba najprej poznati kontekst, zgodovino, okolje, navade, običaje, religijo, družbeno razslojenost, identitetno problematiko …, kajti očitno je, da novinar pravzaprav že ve, kako bo članek napisal, da si je mnenje že oblikoval nekje drugje in ne na podlagi lastne raziskave, oziroma da je treba preučiti lokalno okolje, kot so storili na primer proizvajalci cigaret. Ta kompleksnost je v romanu Rodbina (Rod, 2013) zajeta v misel: »Lahko uživamo v sovraštvu in iz sovraštva gradimo svojo identiteto, lahko pa živimo tudi brez tega užitka. Če ne sovražimo, se nujno zrcalimo drug v drugem in tedaj drugi nujno postane del naše identitete.«^[3]

Skoraj tri desetletja po Sarajevskem marlboru je izšla knjiga Trojica za Kartal (2022) s podnaslovom Sarajevski Marlboro remastered, v kateri znova spremljamo z uničenjem in sovraštvom zaznamovane človeške usode, usode ljudi v mestu, ki je pred vojno veljalo za evropski Jeruzalem, kjer so enakopravno in enakovredno živele tri religije, zdaj pa ›sobivata‹ sovraštvo in zavračanje, kjer – če se znova opremo na monumentalni roman Rodbina – »nobeno čustvo ni tako vseobsegajoče in izpolnjujoče kot sovraštvo in nič razen sovraštva ne more iz zasebnega postati javno in družbeno čustvo«.^[4] Te zgodbe, v katerih se posamezne usode spreminjajo v kolektivni glas, so upovedene z enako Jergovićevo empatijo do velikih usod malih ljudi, kot jo je izpričal v prvi zbirki, z enako magično pisavo, ki bralca posrka vase kakor v vrtinec – tako solza kot smeha, tudi ta zbirka je tridelna, razlika je le v času nastanka, vojna pa je vedno vojna, vedno enako uničujoča, vedno enako zaznamujoča.

Jergović je po letu 1994 objavil še nekaj proznih zbirk (na primer Karivani (1995), Mama Leone (1999)), zbirk literariziranih esejev (na primer Naci bonton (1998), Zgodovinska čitanka (Historijska čitanka (2001)) in pesniških zbirk (na primer Preko zaleđenog mosta (Čez poledenel most (1996), Hauzmajstor Šulc (Hišnik Šulc (2001)), nato pa z neverjetno pisateljsko kondicijo vrsto romanov, začenši s skoraj sedemstostransko retrogradno epopejo Dvorci iz orehovine (Dvori od oraha, 2003), zgodbo o 20. stoletju, o njegovih pogostih katastrofah in redkih katarzah, tako osebnih kot kolektivnih, o atentatih in brodolomih, tako dejanskih kot metaforičnih, ki jo na videz ohlapno, v resnici pa zelo trdno uokvirja pripoved o Regini Delavale. Sledili so romani Gloria in excelsis (2005), Ruta Tannenbaum (2006), Pleše v somraku(Srda pjeva, u sumrak, na Duhove, 2007), Oče (Otac, 2010), Psi na jezeru (2010), Rodbina (2013), Doboši noći (Bobni noči, 2015), Wilimowski (2016), Herkul (2019), Vjetrogonja Babukić i njegovo doba (Vetrogončič Babukić in njegov čas, 2021) in Rat (Vojna, 2024). Med temi romani so izhajale številne prozne, pesniške in esejistične zbirke ter izbrana proza, leta 2018 pa je začelo izhajati Zbrano delo Miljenka Jergovića (doslej devet knjig).

Jergovićeva besedila so prevedena v številne evropske in svetovne jezike. Monografski prevodi v slovenščino so se začeli leta 2003, ko sta hkrati izšla dva prevoda Sarajevskega marlbora (prev. Sonja Polanc, prev. Mateja Tirgušek) in prevod prozne zbirke Mama Leone(prev. Teja Kleč). Leta 2005 je izšel prevod novele Buick Rivera (prev. Jurij Hudolin), leta 2005 prevod romana Dvorci iz orehovine (prev. Aleš Čar) in leta 2007 prevod romana Ruta Tannenbaum (prev. Mateja Tirgušek). S prevodom esejističnih zbirk Zgodovinska čitanka 1 in Zgodovinska čitanka 2 leta 2009 je Miljenko Jergović dobil stalno prevajalko v slovenščino – Aleksandro Rekar, ki je prevedla še romane Pleše v somraku (2012), Oče (2014), Psi na jezeru (2016) in Rodbina (2020) ter prozne fragmente Levijeva tkalnica svile (2015) in zbirko Trojica za Kartal (2023).

Jergovićeva proza najpogosteje in najizraziteje tematizira usode in življenja tistih, »o katerih se je molčalo, ki pa jih je bilo najti v večini jugoslovanskih meščanskih družin«, ki so odraščali in/ali vse življenje prebili »vzdolž prog, ki jih je zgradila Avstro-Ogrska«, ki so pogosto menjavali »prijatelje in pokrajine«, ki so živeli »v raznorodnih okoljih in v zapleteni jezikovni situaciji«, na katere je vplivala moralna in telesna drža sosedov in dovčerajšnjih prijateljev »v urah njihove končne preobrazbe. Najprej bodo postali razbojniki, zatem morilci in na koncu mučeniki, vojne žrtve«, prišlekov oziroma kovčkarjev, kot »so pravili ljudem, ki so se v času cesarja Franca Ferdinanda iz različnih delov monarhije priselili v Bosno. Skupaj s svojimi kulturami in jeziki so oblikovali nekakšno zunajnacionalno identiteto, katere kulturna osnova je bila močnejša od njihove narodne pripadnosti«, tistih, katerih identitete niso enoznačne, »ki jih ni mogoče določiti z eno samo besedo, s potnim listom, z osebno izkaznico, s prepustnico …«, tistih, katerih resnica je, »da našega doma ni več in ga nemara tudi nikoli ni bilo, kajti vsak pedenj zemlje je za nas tujina«.^[5]

Jergović svoja literarna in neliterarna besedila pogosto prepleta z avtobiografskim in avtopoetičnim inventarjem. Zelo poveden je njegov zapis Temna dežela je za vse nas obljubljena dežela (Tamni vilajet za sve je nas obećana zemlja) iz leta 2014, ki ga je vzpodbudil hrvaški časopisni članek, v katerem je bila za ISIS uporabljena besedna zveza ›sile temne dežele‹. Gre za izraz tamni vilajet kot spolitizirano slabšalno oznako za Sarajevo, pravzaprav za celotno Bosno in Hercegovino, in tamkajšnje muslimansko prebivalstvo. Pomen turcizma vilajet je ›višja upravna enota v Osmanskem cesarstvu‹ (npr. zgodovinsko bosanski vilajet), v prenesenem pomenu pa v osrednjejužnoslovanskih jezikih pomeni pokrajina, dežela oziroma po nečem posebno, drugačno, specifično območje, kar se ne nanaša zgolj na zemljepisno kategorijo, temveč tudi na duhovno, miselno in svetovnonazorsko, kakor nam sporoča balkanska ljudska pripoved Temna dežela. Pripoveduje o vladarju, ki je s svojo vojsko prispel na konec sveta in stopil v temno deželo, v večno temo, kjer se nikoli nič ne vidi. Da bi se lahko vrnil, je pred njo modro pustil žrebičke, da bi jih kobile zavohale, sledile vonju ter tako vladarja in njegovo vojsko pripeljale nazaj v svetlobo. Ko so hodili po temni deželi, so pod nogami ves čas čutili nekakšno drobno kamenje, ki se je premikalo, iz teme pa se je zaslišalo: »Kdor bo vzel in s sabo odnesel kaj tega kamenja, se bo kesal. In tudi kdor ga ne bo vzel in s sabo odnesel, se bo kesal.« Eni so pomislili: »Če se bom kesal, zakaj bi ga odnesel s sabo?« Drugi so pomislili: »Vsaj enega bom odnesel s sabo, tako ali tako se bom kesal.« Ko so se vrnili iz temne dežele, so na dnevni svetlobi videli, po čem so hodili: po dragih kamnih, draguljih, najvrednejših na vsem svetu. Kesal se je, kdor si z njimi ni napolnil žepov. In kesal se je, kdor si jih je napolnil – ker jih ni vzel več.

Jergović v zanj značilnem slogu v zgodbo o posplošeni, neustrezni in slabšalni rabi besedne zveze ›temna dežela‹ vpne avtobiografski oziroma samonanašalni diskurz: »Potem ko sem poleti 1993 odšel iz Bosne in iz Sarajeva, sem se dolgo, leta in leta, celih deset let, pri sebi kesal, hkrati pa sem se zavedal, da bi se ravno tako, če ne še precej bolj, kesal, če bi ostal. Tedaj je bilo Sarajevo zame v popolnem smislu pojma – temna dežela. Kesal se boš, če boš vzel kamne pod stopali, kesal se boš, če tega ne boš storil. Pozneje mi ni bilo več žal, da sem odšel, žal pa mi je bilo, da nisem odšel veliko veliko dlje. Bi, če bi lahko bilo tako, da bi tista dva ali tiste tri svoje in njo eno in najpomembnejšo srečal tam. Ker pa ni moglo biti tako, smo, kjer smo. […] Ko to govorim, iz mene, čisto zares, govorijo sile temne dežele. Nikakršne zveze nimajo ne z bosanskimi komunističnimi oblastneži s konca osemdesetih let ne z državo ISIS, ki so jo, kot večino svojih priljubljenih sovražnikov, proizvedle Združene države Amerike, da bi se imele kje in proti komu vojskovati. Temna dežela, ki govori iz mene, zadeva tisto, kar je človeku najbolj lastno, ljudskemu geniju Balkana pa je uspelo artikulirati v zgodbo, zadeva tisto grenko obžalovanje, ki ga tudi vse sreče tega sveta ne zmorejo izničiti. Človek je, pravi zgodba o temni deželi, bitje obžalovanja.«^[6]

Jergovićeva pisava je izredno berljiva mešanica gnomskosti in lahkotnosti, dokumentarne tehtnosti in melodramatične starinskosti v najžlahtnejšem pomenu besede, ki v spomin prikliče Ramona Fernandeza iz romana Ljubimca Marguerite Duras: »Ramon Fernandez je govoril o Balzacu. Najraje bi ga bili poslušali cele noči. Govoril je z že skoraj čisto pozabljenim znanjem, od katerega mu je komajda ostalo še kaj resnično preverljivega. Manj je informiral in bolj izražal osebno mnenje. O Balzacu je govoril, kakor da bi govoril o sebi, kot da bi bil kdaj sam poskušal biti Balzac. Ramon Fernandez je bil prefinjeno omikan celo v svojem znanju, uporabljal ga je tehtno in obenem pozorno, ne da bi ga kdaj dajal občutiti kot obveznost, kot breme.«^[7] Miljenko Jergović »tehtno in obenem pozorno« upodablja nemiren čas še bolj nemirnega prostora ter tako tudi nas v tem času in prostoru, našo Modrost poraza, norost zmage, kot je naslovljena njegova esejistična zbirka o metafori življenja.

[1]     Enver Kazaz, Neprijatelj ili susjed u kući. Sarajevo: Rabic (2008), str. 83.

[2]     Miljenko Jergović, Sarajevski marlboro [prev. Mateja Tirgušek]. Ljubljana: V. B. Z. (2003), str. 77.

[3]     Miljenko Jergović, Rodbina [prev. Aleksandra Rekar]. Ljubljana: Sanje (2020), str. 16.

[4]     Prav tam, str. 14.

[5]     Prav tam, str. 6–20.

[6]     Miljenko Jergović, Tamni vilajet za sve je nas obećana zemlja. https://www.jergovic.com/sumnjivo-lice/tamni-vilajet-za-sve-je-nas-obecana-zemlja/.

[7]     Marguerite Duras, Ljubimca [prev. Gitica Jakopin]. Ljubljana: Delo d.d., (2004), str. 55–56.

Foto AB

1.

Vijest je objavljena u 11 sati, u Ljubljani, na konferenciji za štampu Društva slovenskih pisateljev. Ali Primorske novice, regionalne novine Primorske i partner književne manifestacije, imale su povlaštenu informaciju, pa su već u današnjem broju mogle objaviti izvještaj i razgovor s dobitnikom.

Tako se pogodilo da smo danas išli u Trst na Van Goghovu izložbu, pa smo se zaustavili na  benzinskoj pumpi negdje na Krasu i kupili Primorske novice. Tako je nastala ova fotografija. 

2.

Četrdeseti sam dobitnik u trideset devet godina povijesti nagrade. (2005. nagrada je podijeljena između dvoje dobitnika.) Sjećam se njezina osnivanja, uz koje je teklo i rađanje pripovijesti o Srednjoj Europi. Pojam je, naravno, postojao i ranije, tri godine prije prve Vilenice bistrio ga je i precizirao Milan Kundera u svome čuvenom Eseju. Sredinom osamdesetih, prije nego što će biti i pomisli o mogućem padu Berlinskoga zida, ideja Srednje Europe bila je usko povezana sa sviješću o kulturi i književnosti koja transcendira taj zid svih zidova. Kada ga je Veno Taufer osnivao, Međunarodni književni festival Vilenica je, upravo zbog takvog prizvuka pojma Srednje Europe, djelovao subverzivno u odnosu na ikone i monolit istočnoeuropskog, pa onda i jugoslavenskog socijalizma.

3.

Bez riječi sam pred činjenicom da sam se našao u ovakvom nizu dobitnika. Naglašavam pisce koji su mi izvan mog (ili mojih) jezika osobito važni: Fulvio Tomizza, Peter Handke, Péter Esterházy, Tomas Venclova, Zbigniew Herbert, Milan Kundera, Adam Zagajewski, Péter Nádas, Ilma Rakusa, Karl-Markus Gauß, Goran Stefanovski, Andrzej Stasiuk, Claudio Magris, Mircea Cărtărescu, Olga Tokarczuk, László Krasznahorkai, Jurij Andruhovič, Josef Winkler, Ottó Tolnai… U posljednjih trideset i devet godina nijedna književna nagrada nema niz koji bi me kao čitatelja više impresionirao. Mogu se samo nadati da će nekom drugom čitatelju moje ime biti važno u tom nizu.

4.

Kada mi je, još uvijek u strogoj tajnosti, javljeno da sam ovogodišnji dobitnik, trebao sam odgovoriti na pitanje imena koje, ili kojih, država može stajati uz moje ime. I to je karakteristično za Srednju Europu, taj svijet između Zapada i Istoka, premrežen granicama i pograničjima, pripadnostima i nepripadnostima: mnogim srednjoeuropskim piscima ovo se pitanje mora postavljati prije nego što ih se malenim signalnim zastavicama nekako obilježi.

Rekao sam ono što mi se učinilo najjednostavnije: Hrvatska/Bosna i Hercegovina. Premda sam mogao odgovoriti i drukčije. Ali taj bi odgovor tražio mnogo više riječi, i možda bi bio bez ijedne zastavice.

5.

Dobitnici Vilenice iza čijeg imena piše (i) Hrvatska u posljednjih trideset devet godina su bili: Slavko Mihalić (2000.), Mirko Kovač (2003.), Dubravka Ugrešić (2016.) Iza imena prvog dobitnika Fulvia Tomizze 1986. je uz Italiju stajalo i “hrvaška Istra”.

Dobitnici Vilenice iza čijeg imena piše (i) Bosna i Hercegovina bili su: Josip Osti (1994.), Dževad Karahasan (2010.).

6.

Piscima svoga (ili svojih) jezika smatram: Miodraga Pavlovića (2006.), Davida Albaharija (2012.), Dragana Velikića (2019.), iza čjih imena piše – Srbija.

Promjene naziva država, kao i raspad jedne i uspostava druge suverene zemlje, mogu utjecati na političku, domovinsku, pa i državno-nacionalnu autoidentifikaciju, ali ne mogu utjecati na pitanja jezika, zavičaja i kulturne autoidentifikacije. Tamo gdje utječu, književnosti nema.

U nama nikakvog straha. Nikog ne čekamo, ništa ne očekujemo. Nemamo jakih želja, ni naglih reakcija.

Što je bilo sada nam s onu stranu dobra i zla. U nama mir i mnoga sjećanja, u sjećanjima niz slika i davna vremena.

U njima jasno vidimo: nekad davno bili djeca. A znamo: postali smo čuvari uspomena. Sjena skorog zaborava.

Milici

Tek stojeći u dugom redu na aerodromu shvatila sam da ulazim u gravitacijsko polje druge civilizacije. Nisam očekivala da će to osećanje biti tako intenzivno. Oko mene su stajali pripadnici naroda palog carstva socijalizma čekajući da uđu u svoju bivšu prestonicu. Tu, u redu na Šeremetjevu, shvatila sam da carstva zapravo nikada ne padaju sasvim —  samo se menjaju modeli podaništva. U danima koji dolaze, u luksuznom hotelu u koji nas je smestila uprava festivala, posteljinu će menjati sobarice iz Uzbekistana, ne pripadnice većinskog naroda. U hotelu u kom smo boravili u Stokholmu sobarice su bile iz Rumunije i Kenije, na jugu Italije —  iz Albanije, u Beču —  iz Bosne. 

Zna se ko radi takve poslove —  modeli su svuda isti. Svi narodi koji su nekada činili Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika i dalje su nevidljivim nitima vezani u savez, kao što su ljudi našeg regiona nevidljivim nitima vezani za ono što je ostalo od nesretnog austrijskog carstva. Odnos gospodara i podanika teško se menja, to shvatimo kad nam osoba donese sveže peškire, posluži kafu ili zamahne na ulici metlom —  tada pojmimo da taj posao ne radi Italijan, Šveđanin ili Austrijanac. U Moskvi taj posao ne radi Rus, ili mi nismo videli nijednog koji ga radi.

Vozeći se od aerodroma do hotela duže no što je trebalo avionom od Beograda do Moskve —  shvatili smo i da se carstva nikada ne izvinjavaju, nikada ne preispituju istinski svoju prošlost, jer bi to bio znak slabosti. Zato je Rusija i danas —  neizvinjavajuća potpunost i zaokruženost čitavog svog kulturnoistorijskog iskustva —  carstvo se ne izvinjava niti oseća potrebu da unazad analizira svoje zablude. 

Carstva nemaju zablude. Na uređenim moskovskim fasadama brižljivo je tablama memorijalizovan svaki događaj i podanik carstva —  od romantičarskog  pesnika koji je te i te večeri u toj zgradi pročitao po prvi put važnu poemu do narodnog heroja Sovjetskog Saveza koji je tu neko vreme živeo. Svi su oni deo dugog sleda nepreispitivanja. Prevrednovanjem svojih kultura —  time je li neko neupitno značajan bio pozitivna ili negativna ličnost, primerice —  bave se male kulture. Imperije uzdižu svakog iole vrednog, uključujući tu i onog kog su proganjale, raspinjale i ubijale. 

Ulazak u Moskvu udisanje je imperijalne snage. Sve je u razmerama, nakon kojih se čoveku povratak u mesto prebivališta učini kao ulazak u kakvu malenu maketu grada. I sve je glatko, neprobojno, načinjeno bez promišljanja potreba podanika —  jer u Moskvi ljudi služe Gradu, ne služi Grad njima. Do Moskve se posetilac neprekidno uspinje, a ona mu stalno izmiče, iscrpljuje ga. Nastavite samo ovom ulicom —  i očas stižete —  pretvara se u izmarajuće pešačenje koje hodaču neprekidno saopštava da je Rusija nesavladljiva koracima, jednako kao i mislima. Ona je, pre svega —  prostranstvo. 

Čoveku se učini da je sklonost Rusa ka različitim oblicima kolektivizma samo anksiozni odgovor na to prostranstvo. Jer prostranstvo je uvek ugrožavajuće —  njega naseljava sloboda jednako kao i ništavilo. Prostranstvo je radikalizacija samoće na koju su spremni samo mistici ili ludaci. U sagledavanju prostranstva javlja se jedno temeljno obeshrabrenje u kom se čovek smanjuje, u kom se njegova egzistencija redukuje na nasumičnu lutajuću senku u prostoru. To ga mora ispuniti dubokom teskobom, onom koju verovatno iskusi astronaut u prvom susretu sa bezmernom tminom van orbite, i tugom, neizostavno tugom —  jer smo zemlji premalo. Čini li to prostranstvo od čoveka možda i osvetnika —  onoga koji se zemlji neprekidno sveti, ranjava je po njenim obodima?

Potpuno je prirodno, duhovnoj logici očekivano, to što je prvi čovek u kosmosu bio Rus i što se za taj status borio sa Amerikancem. Uz uvažavanje svih istorijskih okolnosti te svima poznate činjenice —  teško je ne osećati opsesiju prostranstvom kad čovek kroči na rusko tlo. Višemilionski gradovi samo su ostrva u prostranstvu, zemlji koja vreba da ih poništi. Zato su Rusi prirodni ispitivači prostranstva —  kada se ono prođe sa kraja na kraj po zemlji, mora se sagledati i ona poslednja granica, ona izvan, iza —  put u tamu najkrajnju —  kosmos. Pripadnik zapadne civilizacije u kosmos odlazi zato da bi ga posedovao. Rus kao da odlazi samo zato da bi potvrdio užas egzistencije.

Čoveku se učini i da su ruski modeli totalitarizama samo odgovor na ankisoznost koju izaziva prostranstvo. Rusko izvoženje tih totalitarizama zato je bivalo u različitim kontekstima tako suštinski neprirodno —  jer narodi koji su se pod tim jarmom našli nisu razumevali prostranstvo, nisu shvatali opasnu i uznemirujuću dijalektiku slobode i ništavila koju stoji u osnovi svega, pa nisu suštinski, dubinski mogli razumeti tragično i strahotno poreklo takvih ideja, razumljivih samo u kontekstu užasa prostranstva.

Zapadnjački individualizam možda je bio samo odgovor na skučenost —  ili, tačnije na jednu konkretnu skučenost jednog konkretnog ostrva koje je pokorilo ceo svet. Naša deca, deca globalnog sela, odrastaju govoreći kao maternji —  jezik sa tog ostrva, koje ga je,  gladno prostranstva,  proširilo po celom svetu. Najmoćniji čovek Rusije u jednom je intervjuu upravo tako definisao osnovnu razliku između njegove kulture i kutura Zapada —  kolektivno i individualno. Političari, diktatori i krvnici nisu skloni poetskim elaboracijama pa ne mogu kazati da su u osnovi svega užasi prostranstva i skučenosti. 

Bekstvo iz skučenosti ili bekstvo iz prostranstva —  iz prepune kuće ili pustinje dovelo je naposletku do kapitalizma i socijalizma, koji je u sovjetskoj verziji bio ništa drugo do državni kapitalizam. Oba modela donela su čovečanstvu jednaku meru patnje i destrukcije koja se pod drugim imenima nastavlja do danas. Oba bekstva —  ono iz prostranstva i ono iz skučenosti dovode do sličnih posledica jer ne uvažavaju prosta ograničenja naše egzistencije —  mi smo bića osuđena na tumaranje iz ili na tumaranje ka. Izvori i utoke čine depresivni krug u kom moramo stvarati iluziju kretanja zavaravajući smrt.

Ali tih dana u Moskvi ja sam doživela svoj zlatni dan, jedan od onih koji se pamte do kraja, čiji vidici postaju tako duboko urezani u naše postojanje —  jedan od onih iskupljujućih dana. Nikada, naravno, nismo svesni tog iskupljujućeg događanja u samom trenutku. Nije to bio festival. Filmski festivali ispunjavaju me ravnodušnošću —  to je događaj koji valja oposliti. Bilo je tako i sa festivalom u Moskvi, koji me je jedino iznova iznenadio razmerama, besmislenim luksuzom, hotelom u kakvom nikada ne bismo mogli boraviti mimo tog događaja, kilometarskim trpezama uz obale reke, naoružanim čuvarima koji čuvaju dijamante zvaničnog pokrovitelja festivala. Trebalo je sve to, kako kažem, oposliti. Ali bio je taj jedan dan, u kom nas je moja najbliža prijateljica —  sa stalnom adresom u Moskvi —  odvela u svoje predgrađe, jedan iskupljujući dan.

Predgrađe Izmailovo, smešteno uz obode velikog Izmailovskog parka pored kog prolazi Prvomajska ulica. Nas smo dve odrasle uz Prvomajsku u Zemunu, prolazile smo njome svakoga dana vraćajući se petnaesticom sa Zelenog venca. Stajale smo dakle u Moskvi, godinama kasnije, gledajući kako se moskovski autobus broj petnaest kreće kroz Prvomajsku ulicu i nismo znale šta da mislimo o toj podudarnosti, osim da smo prošle kroz Alisino ogledalo i da je sada, u ovom jednom danu, sve moguće. 

U njenom smo bučnom stanu jeli neku zlatnu ribu koja je izgledala kao bajkovita ilustracija Ivana Biljibina. Pričala nam je o šumskim bobicama koje ljudi u Podmoskovlju u određeno doba godine prodaju prolaznicima. Tako se i ona snabdeva superhranom za svojih petoro dece —  bobice se brižljivo zamrzavaju u male porcije i onda se čitave zime vade kao vitaminske bombe koje se bacaju u lice moskovskoj zimi. 

Onda nas je odvela u park pored lokalne crkve, koji preko vode gleda na Izmailovski Kremlj —  čudnu umanjenu drvenu repliku nekog zamišljenog modela Kremlja, jedan simulakrum, kopiju nepostojećeg sadržaja —  zapravo egzotičnu tržnicu koja se iz parka ogleda u vodenoj površini kao neka polilipućena, pripitomljena verzija gradske tvrđave. Setila sam se kako smo samo koju godinu pre zajedno u Sava Centru gledale ruski balet na ledu, Krcka Oraščića, i kako sam tad pomislila da su Rusi narod sklon uvežbavanju bajki —  pomislila sam to ponovo gledajući u pripitomljenu idiličnu repliku Kremlja na drugoj obali. Oblikujmo sve svoje surovosti kao bajku, kakva strategija pripitomljavanja ozverenog sveta.

U parku su sedeli u tišini ljudi, njih nekoliko stotina, i slušali koncert klasične muzike. Drugi ljudi su naokolo šetali pse ili se igrali sa decom —  ali sve je bilo tiho, ništa nije remetilo taktove Čajkovskog sa pozornice. Pomislila sam u tom trenutku kako su se Rusi uvežbali i u tišini —  važna veština u njihovoj situaciji svakako, biti uvek glasom ispod Čajkovskog ili nekog drugog manje prijatnog autoriteta. Sve me to sasvim obuzelo —  muzika, deca koja se kreću po travi sa neobičnim mirom, svi ti ljudi fokusirani na zvuk, svežina junskog zelenila, i onaj mir koji osećamo kad je pored nas neko kome ne moramo objašnjavati sebe.

Njoj ne  moram objašnjavati sebe. Imale smo trinaest kad smo se upoznale. Ja sam bila nova u komšiluku, u ulici pored, došla zbog rata, ne svojom voljom, zbunjena situacijom na koju ni odrasli nisu imali valjane odgovore. Izbeglički stan je bio mali, uvek pretrpan ljudima koji su spavali na podu, nekim poslom u Beogradu. Pa sam ja ubrzo počela da spavam kod nje, u maloj prizemnoj kući u obližnjoj ulici, jer je moj krevet često bio zauzet. U kuću sam ulazila kroz prozor jer se kroz dvorište moglo bezbedno ući samo za dana kad je kod kuće bio njen otac koji je predstavljao jedini stvarni autoritet za njihovog nemačkog ovčara. 

I onda smo rasle zajedno, svedočile smo tom rastu i svim zabludama i promašajima koji ga prate. Obe smo pronašle po čoveka. Moj je čovek postao njen prijatelj, i retko kad u nečijem glasu osetim toliko ljubavi i nežnosti kao kad ona upita kako je „njen drug”.  

Postala je lekar. Radila je prvo kao terenski doktor. Posao se sastojao uglavnom od obilaženja terminalno obolelih pacijenata. Dan bi joj počinjao tako što joj sestra javi ko je od njih noćas umro —  onda bi ona odlazila da tu smrt potvrdi. Negde u trenutku velikog zamora od sve te smrti počela je da rađa decu. Na kraju ih je rodila petoro. Mislim da su deca bila odbrana pred tom silinom smrti koja je na nju navaljivala svakoga dana. Onda je njen muž dobio posao u Rusiji i otišli su tamo da žive, blizu Prvomajske kroz koju prolazi petnaestica.

Godinu dana sam znala da odlazi. Pa ipak, desilo se da me pozove jednoga dana po završetku radnog vremena da mi kaže da treba da kupim karte za predstojeći FEST —  da odaberem šta da gledamo zajedno. Tu, na ulici, par desetina metara od radnog mesta, ja sam se slomila i rasplakala. Tad me je sustigla spoznaja da smo potrošile naše zajedničko vreme i da ona odlazi, da ćemo proživeti jednu malu smrt. Na FEST-u smo gledale Sorentinovu Veliku lepotu, film o prolaznosti. Pred polazak kupila sam joj sat, da meri vreme od trenutka rastanka. 

Odlazak u Rusiju 2017. bio je za mene zato susret sa prostranstvom u kom se izgubio neko meni blizak, i taj neko blizak pokušao je to iskupiti zlatnim danom. Zlatni dani služe upravo tome —  oni iskupljuju naše male smrti. Ribe sa Biljibinove nepostojeće ilustracije, koncert u parku, bajkovita drvena replika Kremlja koja drhti na vodi i neko kome ne moramo objašnjavati sebe, nije li to dovoljno za iskupljenje malih smrti? Nije li neko kome ne moramo objašnjavati ništa zapravo, jer on već sve zna i podrazumeva —  biće najbliže Bogu i za one koji ne veruju?

Godine su oticale. Prostranstvo je, izmoreno od slobode i ništavila, započelo novi rat. U naše se razgovore taj rat uvukao kao nova merna jedinica za sve. On je osvetlio kilometražu koja nas deli, nove alternativne puteve kojima bi se moglo voziti od Moskve do Beograda, cene avionskih karata, korake potrebne za novo preseljenje sedam duša iz tačke A u tačku B. On je osvetlio malene kilometraže naših ratova u kojima je mržnja veća od teritorija i konkretne koristi. U našim smo posustalim razgovorima razumele da je tragedija Ukrajine možda u tome što je ona jednom nogom u ugrožavajućem prostranstvu, drugom u ugrožavajućoj skučenosti. Kakva jedinstvena, užasna pozicija, kakva zamka egzistencije. Kakva nesreća.

U svaki se naš razgovor uvukla ta nesreća. Svaki je pomalo o toj nesreći. Obe govorimo o nesreći, o zamci, jer smo obe u zamci. Naša deca —  mojih troje, njenih petoro —  u zamci su. Rodile smo ih i odgajamo ih u zamci, i kako rastu mi im tu klopku brižljivo objašnjavamo, predstavljamo im njene sofisticirane skrivene mehanizme. Priznajemo im činjenicu da to što te mehanizme tako dobro razumemo ne znači i da ćemo klopku izbeći ili je napustiti. I ne možemo im predstaviti značenje proste sreće što trenutno niko od nas nije pod bombama.

Pitam je iznova i iznova o ratu u Ukrajini —  i onda shvatim, sa užasom —  da je rusko prostranstvo progutalo i neutralisalo i taj rat. On je odjek daleke grmljavine sa oboda prostranstva —  kako je to uopšte moguće, kako to uopšte imenovati? Sve pojmove koji se za to koriste, sve ono što bismo mi, u svom pokušaju da shvatimo, pokušali da primenimo na situaciju nakon iskustva naših ratova —  postaje nedovoljno, neefikasno u razumevanju tog fenomena. Jasno je da ovde ne govorimo o geopolitici, već o duhu, o duhovnim osnovama zbivanja, koje se, prema našem osećanju, krije u kobi prostranstva, u onoj pomenutoj napetosti između slobode i ništavila koja onda prirodno rađa rat ali ga istovremeno prirodno i poništava. 

Rat postaje zbivanje lišeno naposletku svakog značenja. Na obodu tog prostranstva oni koji napadaju verujući da brane i oni koji brane ne shvatajući da napadaju, i jedni i drugi pod budnim okom Moloha koji je zadužen za organizaciju svih događaja u svetu od prvog palog anđela naovamo —  pripisuju svojim aktivnostima značenje jer je pripisivanje značenja čovekova jedina odbrana pred slobodom i ništavilom prostranstva. 

Prostranstvo —  bilo da se iz njega beži ili se ono osvaja —  u stanju je proizvesti samo smrt. Preko te smrti nas dve vodimo svoje razgovore, u kojima ja pokušavam da joj doviknem da se vrati jer je prostranstvo sluđuje. Nudim joj otužnost naših zajedničkih zidova, objašnjavam prednosti naših suženosti, sagledljivost naših prisnih vidika. Kažem —  dođi da nestanemo zajedno, na ovom tlu punom propadljivosti i preispitivanja, na kom ništa nije izvesno osim naših sitnih mržnji, ali se barem sve vidi. Tamo vidiš samo obrise života u daljini, u prostranstvu. Postaješ senka u prostranstvu.

Vrati se, draga moja. Nećeš uvežbati bajku, a tišinu možeš uvežbavati i ovde. 

Samo mi se vrati.