Jezero je bilo takoreći tu, do njega. Usamljenog, čučeći na obali, udaljenog od gužve i larme na plažama sa jedne i sa druge strane. Poželeo je da dođe na ovo skriveno mesto otkako se popeo na šumovito brdašce, pri tom susrećući samo retke prolaznike. Svi drugi, u kupaćim kostimima, sa kesama punim peškira, krema za sunčanje, flašama sa vodom i ponekim sendvičem, već su otišli na pretople plaže i tamo se prskali, vrištali i preskakali se u vodi.
Ali tu, on je bio zaštićen čak i od tih zvukova, možda i zbog vetrića koji je hladio direktno iz jezerskih dubina, možda i od neke blage zlatne svetlosti koja mu se šetala u grudima.
Okrenu broj na mobilnom, sačeka da zazvoni par puta, dok nije čuo njen glas: – Halo, dobro jutro… Kako si?
Tada, oseti se, ovog tihog letnjeg prepodneva, mlađim od svoje uzrasti.
***
– Trebalo bi da kupim bluzu… patike, ove su mi baš iznošene…
– Pa odavno ti to govorim – reče žena bez neke posebne namere da ga podrži u njegovom samosažaljenju. Inače, kao i obično, bila je obučena štosno i sa ukusom. Svakog jutra se pripremaše dugo, dugo, kako da se obuče. Plakari su bili prepuni svih mogućih parčadi odeće koje je merkala u ogledalu, oblačila, pa svlačila, pa ponovo oblačila, sve dok se ne nađe, uf, ono što joj najbolje stoji za ovaj dan.
Ali tog kasnog avgustovskog jutra, dok su polako gustirali svoj coffee time oslonjeni na ogradu njihovog balkona, sa šoljicama u ruci, ćuteći, svako zagledan u svoju stranu vidika, osećali su se sasvim opušteno.
On je dobro mogao da vidi gornje spratove visokog oblakodera, centralu 5GX.
– Zaista imaš pravo, mogli bismo popodne do prodavnice obuće – čuo je njen glas, mek i topao, kao letnji dašak iz obližnjeg parka. Ona je i gledala tamo, u visoke krošnje razgranatog drveća, suprotno od njegovog pogleda na neboder.
Kada hodaš, znala je da mu kaže, gledaj u nebo ili prirodu oko sebe, a ne u gradski metež.
I baš kad je hteo da okrene pogled i da ga pridruži ženinom, primeti kako na gornjoj terasi na 5GX centrali jedan čovek u razbarušenom paltu potrča prema ogradi terase i bez premišljanja, skoči nadole.
– Znači dogovor važi – produži žena, sa istom letnjom toplinom u glasu. – Odabraćemo dobre sandale za tebe – brzo ga poljubi u obraz i uđe u sobu.
On je i dalje zurio u 5GX zgradu. Telo čoveka u padu više se nije videlo.
*
Ljetni dnevnik/8
_________________(Pišem ovaj dnevnik radi sebe i svih vas koji ćete u njemu naći bar malo utjehe. Na kraju ljeta, u septembru, izbrisat ću ga sa svog kompjutora. Pustit ću ga da živi na internetu, kao ptica.)
*
Svoju ljutnju na mene, ispoljava upornim hodanjem kroz kuću
Zagledan u knjigu koju se spremam čitati, osluškujem njene korake
Kao huku voza koji se sve malo približi, pa se udalji
Svaki put, kad čujem tutnjavu njenih nogu, poželim da me pregazi
Da mi polako priđe s leđa, i da me zagrli
*
Iz seoskih kuća, u predvečerja
Širi se miris hrane
Kad vatra popusti, ukućani će podgrijati ostatke ručka
Sjedit u svojim avlijama, prismakati
Kroz svoju lijenost, žvakanjem koračati
*
Pod bijelim šatorom, svatovi u podne
U bijelim košuljama
Od svjetlosti jedni druge ne čuju.
Dok pričaju, kao da zijevaju
*
Mlada je za nijansu bjelja od kamenja
Kojeg je svuda naokolo
Između stolova se kreće kao sjena
Nečeg što mi ne vidimo
*
Svako malo, u valovima
Pjesma iznad polja
Onda kolona auta, upaljenih žmigavaca
I sa sirenama
U pucketanju barjaka na suncu
Čujem zvukove kandžija, dalekih predaka