23rd street/1

Sa izbjeglicom, Мakedoncem, u naš ulaz
dođe i njegov crni pas,
kršan kao vuk,
krotak kao jagnje.Dok okolo padaju granate,

crni pas trči travnjakom,
slobodan i neustrašiv kao demon
a uslužan do lipsanja:
svaki put uredno vrati
bačeni kolut iz ruke gospodara,
pa i ruke nekoga od nas,
koji ga ne štedimo.

Što kolut leti dalje i dalje,
pas trči brže i brže,
i dahće jače i jače,
jezičina mu do tla seže.

Gledam crnog psa u teškom dahtanju,
gledam crnu slobodu,
gledam kad će da se sruči
pred nas koji ne mrdamo od našeg
zaklon-zida.

1992.

ova se bajka ne kazuje kod brice…

Leva i Desna Češljanija

Nekad, ne tako davno, bila su dva susedna carstva – Leva Češljanija i Desna Češljanija. Levom Češljanijom je vladao imperator Amos IV, a Desnom Soma VI.

Omiljena boja Levočešljanaca beše ljubičasta, jer lepo miriše, i crna koja odaje ozbiljnost, ali nikako im se nije sviđala bela, jer se mnogo prlja.

Desnočešljanci su voleli roze, nežnu kao balerina, i belu, kao najčistiju, a svi su bili protiv crne jer rastužuje vreme.

Lako je pretpostaviti da su odnosi između dve susedne države bili promenljivi, ka prohladnim. Kada bi došlo do priličnog hlađenja, diplomate iz Leve Češljanije su obavezno oblačile crna (naravno i topla zbog niskih temperatura), a oni iz Desne Češljanije bela (i topla) odela.

Ponekad, što je prirodno za ovakve geopolitičke situacije, pojedinci bi emigrirali sa leve na desnu stranu, i obratno, sa desne na levu, i pri tom bi dobrovoljno menjali razdeljak i boju u skladu sa novim uslovima života. Onima, pak, koji su zbog škrtosti majke prirode postali ćelavi, stajale su u svako vreme na raspolaganju perike raznih dužina.

Osim ovih građana-suncokreta, postojala je još jedna grupacija koja je, prema stepenu kritičnosti obeju strana, bila nazivana “kolebljivcima”, “mutivodama”, “teoretičarima” ili “fantazerima”. Fantazija se ne ogleda u tome da sebi predstavljaš stvari kakve nisu nego onakve kakve će biti. Ili, ono što bi moglo da se načini od njih, branili su se najdobronamernije, u čapekovskom maniru, ali su odmah bili ućutkivani od strane dinamičnih desnih i levih aktivista. Jadni kolebljivci! Pokušavali su, bez vidljivog uspeha, da koriste stare oprobane recepte Konfučija, Bude, Horacija i još nekih o umerenosti, o potrebi za nijansiranjem, o poštovanju individualne vrednosti, o srednjem putu, ali niko nije imao strpljenja da ih sasluša. Kako?! Amos IV i Samo VI bili su 100 posto ubeđeni da su centar sveta, pa otkud da sada sa nekim tamo vanpartijskim slabićem vode dijalog? Ma, ne dolazi u obzir!

Obe strane su tražile čvrsto opredeljenje, “da” ili “ne”, “za” ili “protiv”. Osim toga, ovi neopredeljeni su im posebno išli na nerve jer nisu imali nikakvog reda u oblačenju. Zamislite, nosili su i belu (od mlečne, krem, drap) i crnu (ziftcrnu, katrancrnu, čadžcrnu) odeću, i to najčešće u kombinaciji! A leti – ljubičaste majice sa roze šarama! I to sa kratkim pantalonama!

Priča je bez prave pouke, jer je najvažniji faktor – glasačko telo, čini, barem zasad i na ovom prostoru, neizvodljivom. No, dovoljno je dobra da se poveže s jednom drugom varijacijom iz fantazije, na temu Sova i Plavo.

Sova je jedina među pticama koja može da prepozna plavu boju – pročitao sam u jednoj rubrici o bizarnim stvarima. Svaka bizarnost je, naravno, podložna proveri što, prema istoj rubrici, obavlja 29 posto čitalaca. Ja ipak spadam u onih ostalih 71 posto koji sve neobičnosti majke Prirode prihvataju fantazerski:

Evo, sova je, kao što se zna, noćna ptica. Jedna je od retkih koja se služi očima noću mnogo više nego danju. A kako onda tamo, u šumi, gde dominiraju zelena i kafena, ona može da vidi plavo? I to u mraku? Možda samo pokoju divlju ljubičicu razbacanu po šumskoj vrleti, poneku mahovinu u plavičastoj varijanti, možda plave bobice tamošnjih žbunova ili, ako se potrefi veće rečno korito, preliv u vodi koja teče. Sitnurija, rekli bi, ali i to su izvesne prednosti u odnosu na druge ptice. A da i ne spominjemo najveću i nesumnjivu privilegiju: NEBO! Znači, sova može da posmatra nebo od zagasitoplavog u predvečerja, violetnog pri zalazima, pa sve do spomenute ponoćne modroplave, koju daltonisti nazivaju crnom, a zapravo je duboka kao tamni okean.

Pri tom, druge ptice, kojima sve izgleda crno-belo, veruju da za sirotu sovu nema nade – ona je prosto ostavljena da preživi život u najcrnjem mraku.

_____
S makedonskog preveo autor

Josif Visarionovič Džugašvili, zvan Staljin, bio je srećni tiranin: jeste da je dao pobiti bar dvadesetak miliona ljudi, ali sam je umro mirno, u krevetu, u lepim godinama, kao neprikosnoveni vladar imperije koja se protezala od obala Pacifika preko sibirskih pustara pa do Aleksanderplaca u samome Berlinu, istočnome, kojim su još vilenile seni Franca Biberkopfa. Kažu da dugo niko od preplašene dvorske posluge koja je glumatala sovjetsku vrhušku nije smeo prići Džugašvilijevom nepomičnom i negovorećem telu da konstatuje smrt, bojeći se da ih stari, surovi lisac samo provocira, strahujući smrtno od same pomisli da je smrt pohodila – ili, još gore: nije pohodila! – i besmrtnog druga Kobu.

Verujem da je Moamer Gadafi, u minutima i satima svoje agonije, imao preča posla nego da misli na Staljina i da mu zavidi, ali kako god, i njegova je smrt potvrdila da je vreme srećnih tirana prohujalo s vihorom, i da se više neće vratiti, jer u svetu kakav nastaje – na dobro i na zlo – za te odviše živopisne krvoločne primerke više nema pravoga mesta. Oni su kanda figure jedne druge epohe, danas već zastareli i egzotični kao poštanske kočije, bakenbardi ili mehaničke pisaće mašine sa slovom ć ili h ufačlovanim u selotejp, jer stalno ispada iz ležišta.

Gledali smo onomad, ima tome dvadeset i koja godina, kako jedan groteskni, neuki, surovi krelac Nikolae Čaušesku i njegova ništa manje groteskna Elena skončavaju bedno, banalno i glupo u nekakvoj rumunskoj rupetini, usred mrzle zakarpatske zimoće, skutreni u sopstveni preogromni strah i mizerne ostatke nadmenosti i tiranskog prkosa koji više nije mogao impresionirati nikoga, a ponajmanje te mrke ljude koji su ih zatočili, rešeni da ih pobiju što pre, koliko iz mržnje toliko i još mnogo više iz straha, iz preke žurbe: jer, ljudi zauvek najedeni straha pred despotom znaju dobro da sve dok je Tiranin živ, uvek postoji mogućnost preokreta, povratka na staro. Jednom kad ga više nema, kad skonča ustreljen uz oljušteni seoski plot kao kakvo ujedljivo pseto – ili izvrnut da visi naglavačke kaogod onaj bizarni paun Musolini – i kada njegova lešina jednom bude pokazana svima kao znak neopozivog kraja tiranije, tada povratka više nema i ne može biti, jer tiranije nema bez Tiranina, ona je oblikovana po njegovoj ličnoj meri, i umire s njim isto kao bilo koji organ njegovog smrtnog tela.

Posle smo gledali smrt Sadama Huseina, možda s nešto više “legalizma” izvedenu, no opet zapravo istu, kao smrt-osvetu, smrt-odušak i smrt-preventivu protiv duboko ukorenjernog straha, kao negledljivi i nesvarljivi, mada i neumitni, kraj jedne epohe. Mehanizam je uvek isti: najureni tiranin pobegne iz dvorca i krije se po rupama, sve mišjijim i mišjijim, dok napokon ne dolija. A kada dolija, to više i nije tiranin, nego drhtureća vreća mesa koja s nevericom gleda smrti u oči, nesviknuta na mogućnost da nasilna smrt nije uvek rezervisana za nekoga drugog. Neko tada stane da cvili i moli, drugi se duri i prkosi, ali sve je to već posve svejedno jer sve ostalo je, kako bih vam rekao: egzekucija. Stvar tehnike. Što sa ljudskom smrću – jer i tiranin je čovek, kakav-takav – nikada ne bi smelo biti slučaj, ali nije da u tome nema one starozavetne naplate računa: ko tiranski vlada, može i skončati tiranisan. Ako odrekneš drugima pravo na pravdu, može biti da ni za tebe jednom više neće biti pravde – baš onda kad ti bude najpotrebnija – osim dakako one koja uči da se oko uzima za oko, a zub za zub.

Eno sada, baš sada dok ovo pišem, a možda još i dok vi ovo čitate, tamo negde preko južne zemlje i preko južnog mora, u Misrati, leži mrtvo i mecima izbušeno telo Moamera Gadafija, izloženo u nekakvom frižideru u trgovinskom centru, a gomila njegovih donedavnih podanika koji su proživeli živote pune straha pred njim, ali i pune što iskrenog što hinjenog obožavanja njegovog lika – jer nije još bilo tiranina koji ne bi imao na pretek svojih obožavalaca – stoji u beskrajnim redovima ne bi li hodočastila taj frižider i lično se uverila da je Tiranin mrtav i neće vaskrsnuti, ne bi li tako izvela mali ritual jednog ličnog trijumfa nad Despotom: bio si moćniji od moći same i strašniji od straha, ali sada si samo hrpa mrtvog mesa, a ja sam živ, i živeću, i evo, sada ću se slikati, nasmejan, pored tvoje lešine, koja neće ustati da me odalami.

Ima u svemu tome neke detinjaste starovremenske surovosti od koje se današnji čovek, osobito čovek Zapada, nekako odvikao, ili bar voli tako misliti, pa mu sve to izgleda nekako, ah, “divljački” i, oh, “varvarski”, mada se, opet, ustručava i baš tako to izreći, da se ne bi pomislilo da tu ima kakvoga rasizma, pa samo trepće zbunjeno pred tim prizorima, ne znajući šta da kaže. A šta se, uostalom, i može reći? Ekscentrični pustinjski Kolonelo sejao je strah dugo i uporno, i na kraju ga je i požnjeo. Svi ovi što sada plešu nad njegovim odrom ne čine ništa drugo nego pokušavaju sprati sa sebe bezbrojne slojeve tog straha. A spiraju ga tiraninovom krvlju, u jednom drevnom uverenju da boljeg sredstva za ispiranje nema i ne može biti.

Prevela Anne-Kathrin Godec

***

_______ _____Vlažno je, svakako
______ _______Barski stolci
___jednom nogom u blatnom asfaltu i Paddy
__________u čašama jer je bio jedan
_   ___________od nas kaže stari
____   _______ Kohnen i nazdravi
________________ urni
__    _ ____________na
_   ______  _______polici

***

http://www.youtube.com/watch?v=FLiH2W2qhdQ

Mahlerov san

Za jednoga izleta u prirodu, na očevim je rukama
usnio ovaj san: leži u postelji, nepokretan, dok ga obilaze
tetke, stričevi, ujne, i postariji rabin s knjigom u ruci
Njega ne poznaje, plaši ga se, pa zausti: neka netko
tom rabinu kaže da izađe iz sobe. Guši me njegovo prisustvo
starac je uzdahom jednim usrknuo sav zrak… Ali nema glasa
u tom grlu, uzalud pokušava viknuti, skočiti iz postelje, pokrenuti
ruke i noge, samo mu oči luđački u dupljama plešu, dok nastoji
objasniti svima koji su došli, da rabinu nije mjesto u njegovoj sobi
da je starac pogriješio adresu, pošao je nekom trgovcu, violinistu
pjesniku, zelenašu, nekome svom vršnjaku, koji upravo umire
Pogriješio je ulaz, jer on je na postelji živ, nije mu ništa, samo se ne može
pomaknuti. U tom času suze poteku tetkama, stričevima i ujnama
i posljednje što dječak vidi je rabin koji mu prilazi, i nečiji kažiprst
i palac, pritišću mu kapke. Strašnom ih snagom povlače dolje, i on
više ne može otvoriti oči. U vrijeme kada je usnio ovaj san
Gustav Mahler imao je četiri godine. Iskustvo to čuje se
u svakoj njegovoj muzici. Publika u dvorani divi se, plješće, viče
puna oduševljenog ganuća. Na smrt reagiraju poput srne opčinjene
automobilskim farovima, uvjerene da svjetlost postoji
jer postoji ona koja u svjetlost gleda

*

Sklad

Smiljan Divić onaj je mladić u odori željezničara
Jugoslavenskih kraljevskih željeznica, koji 19. augusta 1930.
na stanici Usora, čekićem udara po metalnom kotaču vagona
na trenutak osluškuje, poput glazbenika ili klavirštimera
i zadovoljan nastavlja do sljedećeg kotača. Postupak se ponavlja
što uočljivijim čini taj čas, kada blago nagnut prema vagonu
sleđen u pokretu kao Furtwängler, sluša je li pravi odsvirao ton. Dok god je tako
dok vrijeme urednosti traje, dok zvone zvona velikih njemačkih katedrala
barokna zvona, i sitna zvona sirotinjska, na crkvicama po primorju
zvona javnih časovnika, zvona na vatrogasnim domovima, dječja zvona
dok željezničar provjerava zvon kotača na kompoziciji
jutarnjega vlaka Zagreb-Sarajevo-Mostar-Trebinje-Dubrovnik
sklad ljetnim podnevom vlada, i mir je svud. Ali tu, negdje, vrlo blizu
zarobljen kaos čeka u beskonačnoj cijevi Bachove fuge

*

Turski Isus

Na slici Piera Della Francesce Uskrsnuće, iznad četvorice
usnulih čuvara diže se Isus. On nije duh, ni misao iz koje
nastaje svemir. On neće sunuti u nebo, nevidljiv ljudskome oku
Zakoračio je i sprema se preskočiti kameni zidić
pobjeći na slobodu prije nego što se čuvari probude
Ali u tom bijegu neće mu lako biti, jer drukčije Isus izgleda od ljudi
koji su ga čuvali dok je bio na križu. Drukčije, bit će, i od ljudi
koji su ga osudili i prikovali na križ, iako njih na slici nema
Isus je široka, velikog nosa, oči mu nejednake, tamne, na pola su vjeđa pale
kao u askera anadolskog vojske sultana Osmana, iz drugih nekih vremena
Isusove usne, podsmješljive, sitne, po ustima takvim prvim se pozna
da na ovom je mjestu Isus druge rase. Neće mu, kažem, lako biti
dok bude bježao, sam među ljudima koji u njemu poznaju
tuđinca, iz nepoznatih istočnih zemalja. Slikar je Isusa ovakvog
vidio u stoljeću petnaestom, u Toskani. Nije ga slikao prema
modelu, jer takve modele još nije mogao sresti. I da jest
zar bi zamišljao Isusa s fizionomijom nevjernika, onih
koji su udarili na križ, i 1463. kad nasta slika, već desetu godinu
Konstantinopolj muslimanskim imenom zvali? Iskupitelja Piero je slikao
po nalogu i slici mašte svoje i vjere. Iskupitelja je zamislio
kakvim ga žudi. Naslikano bi iz vjere Pierove čiste, lice Isusa turskog
Lice je Isusa lice stranca. Slici danas to drukčiji smisao daje
I pripovijest je druga od one koja se iz evanđelja zna.
Tek rasanjen, blažen i tuđ, bez pasoša, ružan i nijem, na bijeg se Turčin
sprema, pod oružjem zakon dok čvrsto spi
Ali slaba je nada, i nikakva, pobjeći da će Isus. Lice je njegovo takvo
da prijavi ga kršćanin dobar svaki, uz sumnju da nema
boravišnu vizu, krijumčar droge da je
radnik na crno
bijesni imam neki
ili Palestinac samo

*

Početak maja, raj

Isa Ajeti sinu jedincu iz Detroita je poslao zrcalo
sa svojim licem. Iz zrcala mu je govorio da je dobro
kao što i sam vidi, i da će uskoro po njega i mater
poslati neke ljude, oni će ih dovesti k njemu, u Ameriku
Ali nikada nisu došli nikakvi ljudi. Uskoro počinju ratovi
balkanski, jedan i drugi, pa veliki rat svjetski
i mladić već skoro zaboravi da je ikada imao oca
Kada bi pogledao u zrcalo, vidio je čovjeka koji stari
sve rjeđe je kose, s licem koje bubri, poput graha
preko noći potopljenog u bronzin s vodom. Ali govorio je
isto, da uskoro će po njega i mater doći nepoznati ljudi
i odvesti ih u Detroit. Nekoliko mjeseci pred Drugi svjetski rat
u zimu 1939, umrla je Dervisha Ajeti, žena Isina
Njihov sin, neženjen, pokrio je zrcalo crnom maramom
i ostalo je tako pokriveno do kraja njegova života.
Početkom aprila 1989, osamdeset godina tačno
nakon što je Isa Ajeti iz Detroita slao zrcalo sa svojim licem
jedan je Talijan, u antikvarijatu u Zadru, kupio zrcalo
odnio ga sa sobom u Rim, i objesio nasuprot prozora
s kojih se nazire Trg svetoga Petra. Nekoliko dana zatim
nezadovoljan ga je skinuo sa zida i nosio staklaru
koji će zrcalu promijeniti staklo. Jer kada se htio ogledati
nije vidio ništa. Ni sebe, ni Rim iza otvorenih prozora.
Samo tmurno oblačno nebo i tvorničke dimnjake
iako su bili sunčani dani, početak maja, raj

žena-zemlja, žena-hajka
žena-ispod, žena-iznad
žena-ikar, žena-simbad
žena-млеко, žena-dajka

žena-pčela, žena-majka
žena-immer, žena-nikad
žena-svoja, žena-džihad
žena-bogo, žena-lajka

žena-zdjela, žena-mondo
žena-boli, žena-sviješće
žena-more, žena-rondo

žena-jebe, žena-triješće
žena-kmica, čovjek-pica
čovjek-stroj, žena-strojnica

Nema uspešnog etničkog čišćenja bez čišćenja memorije: nije dovoljno proterati ljude – što žive, što mrtve, jer za “čistače” ni u smrti nismo jednaki – nego treba izgnati i spomen na njih, ceo onaj simbolički prtljag nečijeg istorijskog prisustva, a ponajviše sve ono što ukazuje na raniju blisku povezanost, čak isprepletenost, nekih novih “nas”, sa nekim novim “njima”, koje se bliskosti više ne smemo sećati od trenutka kada je svečano proglašeno da postojimo neki Mi i da postoje neki Oni.

Imena ulica naših gradova, a “naši” su u ovoj priči svi oni gradovi koji su bili takvi u trenutku započinjanja Raspada, etnički su čišćena u više navrata, u više slojeva, kampanja, u više zamaha satarom koja je imala raseći i presuditi gde je šta i ko je čiji. Krenulo je, sećam se, u našoj užoj domaji sa imenima partizana i komunista kojima je greh bio ne što su bili partizani i komunisti, nego što su bili Hrvati, Slovenci, Muslimani; tako su naši gradovi ostali bez raznih Kardelja, Kidriča i Kraševa, a onda se krenulo i dalje, pa su gdegde postradali i slikari, i pisci, i ko zna ko još ko je najedared ispao sa spiska prigodno redefinisane “naše kulture”; na kraju se došlo i do istrage “loših Srba”, loših sa stanovišta jedne nove tobož ideološke, zapravo tek deprimantno malograđanske paradigme. Tu je čak i gdekoji španski borac umeo stradati u ime nekog dugokosog gitaroša (limanski “slučaj Parović vs. Lenon” od pre nekoliko godina), mada bi se taj gitaroš, samo da može, prvi gadljivo usprotivio toj nedostojnoj simboličkoj razmeni, ponižavajućoj za obe strane, izrugujućoj obema. Slično je, pa gdegde i gore, bivalo i u drugim krajevima rastočene nam domovine, tamo gde su neki novi Oni čistili tragove simboličkog prisustva ovih novih Nas, sve do brisanja imena gradova, planina, reka, svih toponima koji bi ukazivali na Nas kao na legitiman, čak blizak oblik postojanja u svetu.

Novine sada pišu kako će Milan Mladenović po svoj prilici dobiti ulicu u Zagrebu, u znak počasti za ono što je značio nekim generacijama iz vremena dok biti Mi i biti Oni nije značilo živeti u dve međusobno nedodirljive dimenzije; ili, naprotiv, baš onim generacijama kojima je i glas, stih i stav Milana Mladenovića bio duševni protivotrov, jedan od dragocenih načina da se opstane u vremenu gluposti i mržnje, a u prkosu gluposti i mržnji, prkosu koji nije bio sam sebi svrhom, nego je bio pitanje časti i razuma.

Ima neke posebne simbolike u tom činu darivanja ulice, zagrebačke, baš Milanu Mladenoviću, jer – za one koji ne znaju, a uvek se i takvih nađe – Milan je Mladenović bio pevač i gitaroš sa beogradske kaldrme, rokenrol poeta ili tek muzikant, ako hoćete; ne verujem da bi se on bunio protiv te poluironične odrednice, nije taj bio tip koji žudi za akademskim verifikacijama koje god sorte, i za onom vrstom pompeznog uvažavanja iza kojeg ne stoji ništa supstancijalno, ništa stvarno, nego je tek filistarski zort pred državno overenim Autoritetima. Bio je, dakle, čovek izvan svake podele uloga u etabliranoj Visokoj Kulturi, koja je u “bednih malih istočnoevropskih država” (Ištvan Bibo) vazda nekako preblisko povezana sa fantomom odviše ozbiljno i doslovno shvaćene “nacionalne kulture”, toliko “nacionalne” da za kulturu tu više i ne ostane mesta, nego se, pre ili kasnije, sve svede na rituale samoobožavanja plemena, u kojem pesnici i muzičari, glumci i pisci, imaju biti samo vračevima i ceremonijal-majstorima jedne žalosne komedije kolektivnog samopovlađivanja. Milan je Mladenović bio čovek iz nekog drugog sveta, a ako je kakvome “plemenu” i pripadao, bilo je to pleme onog geteovskog izbora po srodnosti, i činili su ga svi oni ljudi koji su osećali zajednički senzibilitet i veru u nedostojnost hodanja pod zvezdanim nebom bez moralnog zakona u sebi, nezavisno od nacionalnog i “geografskog porekla”, jer čovek ipak nije vinova loza pa da zagledamo je li uzgojen sa južne ili severne padine, da li ga je osunčalo odavde ili odande, pod ovim ili onim uglom, niti je pseto kakve šminkerske pasmine, pa da mu istražujemo rodoslov do devetog kolena. Ako ustrajemo sa ovom kerećom metaforom, takvi bi kao on pre pripadali ponosnome soju avlijanera, onih koje ne krasi, ionako tek kičasto isfantazirana, “čistota krvi”, nego ona jedino stvarna i jedino važna, čistota srca. Utoliko je malko i smešno i nedostojno što se sada u korist Milanovu poteže i to da je građanin Mladenović “rođen u Zagrebu”, valjda ne bi li se tako smekšala srca onih koji bi mogli imati štagod protiv, ali hajde de, neka bude i tako ako će to da pomogne.

Verujem da mora biti lepo živeti u Ulici Milana Mladenovića, u kojem god gradu. Ima u tome neke posebne, opore i tamne jesenje lepote, baš kao u onim njegovim stihovima “Vidi da možda nije stigla jesen/Traži i naći ćeš u sebi truo hrast/Gore u nama je bujica reči/Dole u nama je jesenji strah”.

(bilješke za poemu)

1. Zavičajna lipa

Moj živote, što stotinama
Puta od nove ere poče,
A drukčijega nikad ama
Baš ništa: vazda stare ploče.

No bili smo u dobra ratno
Izdržljiviji nego mule
A to je zato, vjerovatno,
Što krenuli smo svi od nule –

Eto otkud u meni žali
Toliko: ćutim da mi nije
Od osamnaest više, ali
Brzo će, dušo, da se mrije.

Pa hajde, bar se u snu umij
Junskom rosom i tamo vini
Gdje zavičajna lipa šumi
O izgubljenoj domovini.

14. 2. 2010.

2. Ipak život

Toliko se grizoh, tog marta
Četrnaestog, da lik dobih
Onog što se sa društvom karta
Dok mati mre u drugoj sobi.

To je sto puta već probani
Bijeg od pakla kroz pakao:
Sve što ne boli, što ne rani,
To nikad nisam ni takao.

Vjerujem, ko u stvarno, samo
U ono što opeći može,
Ili što nam, ledom i tamom
U vidu šiljka, tiče kože.

Magluština je svu dalj skrila
I prizire se srcu kajnom
Da ima nešto oproštajno,
I u mahanju ptičjih krila.

Što javlja: prođe taj, čekani
Zaludu, život da doleti,
Preko pustara i goleti,
S vijornom grivom, ko zekani.

Mada nagradi kašto zjene
Čas kad mreškanje voda kraljskih,
Niti u meni, ni van mene,
Mir utjelovi nezemaljski.

Tad nisam, ko u usku klijet,
Zaključan u se: valjda stoga
Poznatiji mi dođe svijet
I od potpisa vlastitoga.

Čini se da znam zbiljski ko sam
Kad ćutim da sam, ko u ćivot,
Spreman kleti se u taj posan
I kržljav, ali ipak život.

I tada ličim na bonoga
Koji zna, u tren kada mrije,
Da Zemlju volje zbog onoga
Čeg nikad na njoj bilo nije.

Čak možda krije grku sreću
Sve što je bilo bezliječno.
A Bog? U zamak taj sa vječno
Dignutim mostom ući neću.

3. Papljanske procvjetale trešnje

Zapojao Homerov Femija:
Zavezla se po suhu đemija.

Neću vidjeti Peterbug. Ni Bali.
I sred ovoga s tri zvjezdice ada
Nizaće se dani i svi biće nalik
Ženi koja nije voljela nikada.

Sad, lišen razloga da u pjesmi lažem,
S gordošću (koje bar tu mi ne fali) –
Mogu svakome živom da pokažem
Iscrpan spisak nadežda propalih.

Ali ko lijek od zemaljske tréšnje,
Zna da mi kašto, u sne, dođe trenut
Kada papljanske procvjetale tešnje
Prosjacima u susret krenu.

I nisam, ko svi u toj ljuskoj česti
Još za istinu nagluv. Od vijesti.

Još tu je hip kada do svijeta inog
Vodilo čak me divljeg vepra rilo
Ili čas kad je vrelo Ljubičino
Sveštenu tugu žuborilo

Za onim što nas ne vodi do Boga,
I čega nema, ali se Bog zove.
Kada je mojoj duši miris zove –
Bio miris života samoga.

Još mi u duduk mrtvi čoban svira,
A Ljuboviđom još uvijek mora
Da mornarica moja od papira
Plovi put Crnog mora.

Još struk sporiša, za me, sred Sahare,
Otvori drevne mirisine sehare.

Nek vidjeti neću otok San Mikele
S Njegovim* grobom, gdje sija sa svoda
Sunce čije su zrake oštre ko da
Sa Lenjinove odbiše se ćele.

I nek nikad neće mom vidu
Ukazati se gospodnje lice:
To je portret, iz radionice
Slikarske, vječno okrenut zidu.

Ali još mogu viknuti u vjetar:
Drugorazredno doba istinama
Drugoga reda hranilo je nama
Duše uzane poput epruveta.

Zapojao Homerov Femija:
Zavezla se po suhu đemija.

*Josif Brodski

Aurelio Navaro grozničavo pokušava da pritegne sečivo za nogu svog borca. Kanap je natopljen kapljicama krvi koje se lenjo slivaju niz Rojovo crveno perje i gotovo je nemoguće dobro ga zategnuti.

Strepio je da će do ovoga doći.

Sinoć, dok je Aurelio sa najvećom pažnjom i preciznošću oštrio novo sečivo, komšija Luis je svratio da mu poželi sreću. Upozorio ga je da je Rojovog protivnika njegov rođak doneo pravo iz Guadalahare, i da je ta ptičurina brza i jaka kao da je sam Cuāuhtli!, orao kojeg su Azteci ponosno crtali u svojim kalendarima. Aurelio je samo odmahnuo rukom i povukao još jedan gutljaj iz boce tekile koju mu je poslao brat od kuće. Chingao, to je samo priča, al’ dobro je, biće puno naroda.

Dok izlazi iza tribina sklepanih oko malog ringa prekrivenog finim peskom sa plaže iz Santa Monike, Aurelio prvi put vidi Rojovog veličanstvenog protivnika. Jedan pogled mu je dovoljan da vidi da je Luis bio u pravu.

Panično se osvrće ne bi li video izlaz, ali u raspaljenoj, krezuboj masi slinavih njuški vidi samo oči žedne krvi. Odjednom se seti zveri koju je pre par nedelja doneo jednooki Kinez, čest posetilac njihovih borbi kojeg niko nikada nije čuo da izusti ni jednu reč. Za manje od deset minuta njegov pevčić je eliminisao pet protivnika, od kojih je jedan pripadao Luisu. Kao da ga je vlasnik trenirao nekakve borilačke veštine, preklao je prvi protivnički grkljan i pre nego što su pale opklade za borbu. Kad je pao i drugi kljun, više niko u rulji podivljaloj od mirisa krvi nije stavio ni cente protiv Brus Lija, kako mu se ime brzo pronelo oko ringa.

Dok ga nežno ljubi u glavu, Aurelio oseća Rojov strah. Kroz prašinu vidi ruke koje mašu gomilama zelenih novčanica. Znoj mu se sliva niz lice. Odužio se dan. Čak i Rojov protivnik deluje umorno, krvave kreste i ulepljenog perja… Možda…

Sudija pokazuje na liniju i Aurelio se nalazi oči u oči sa Luisovim rođakom. Mlad cabron, jak. Spreman da ubije.

Zvuk pištaljke preseca tutnjanje srca u Aurelijevim ušima.

***

Kažu da u Evropi koriste duplo sečivo.

Možda bi to pomoglo.