http://www.youtube.com/watch?v=5m9oiJ2_Twc

Kako si na svijet doš’o? Čovjek što rođen bi,
vrli me svijet nebom po glavi udari.
Tvoje godine? Sedam ratova i jedno preživljenje.
Veličina? Ko kovčeg za svih naroda pokoljenje.
Tvoje srce? Míšić što studen prežvakava.
Tvoja usta? Pustih da strofama se opeku.
Oči? Gledah često: noć se razvedrava.
Uši? Slušah često u peći jada dreku.
Šta smjeraš? Da se još jednom preživi
i kaže: mi jahasmo ragu ovu,
hoćemo da boljom se krmom gotivi
i da molimo uzdu novu.
Kako ti se zemlja zove? Ne zove se, ne postoji,
trulo ništa, žicom i zidom opasana.
A gdje si doma? Bježanija, kud koji,
pjesma nad pjesmama svud pjevana.
Čovjek pa tako da zbori – s liste si brisan!
Kao muzikant si nikakav, utuvi! –
Izvjesno – natežem se na verglu sam
i zviždeć vučem kroz pakao gluvi.

S njemačkog preveo Stevan Tontić

Milosnica Irene Hoffmann

Iz zagrljaja gospođice Irene Hoffmann, kao iz plodne
sremske crnice, izrasli su naraštaji sarajevskih gimnazijalaca
darovitih matematičara i latinaca, marljivih krasopisaca
lijenčina, glupana, siromaha, rođenih antitalenata za jezike
i agitatora ujedinjene jugoslavenske omladine
Među njezinim bujnim dojkama, stoput ispipanim i gnječenim
poput pneumatske trube na fordu i deimleru
planirani su đački štrajkovi i atentati na ministre
policajdirektore i prestolonasljednika Franza Ferdinanda
Među njezinim nogama, uzdrhtali i nježni, čeznuli su
i strahovali ti mladi pjesnici, bez imalo dara za sonetne katrene
i tercine, za ritam, rimu il’ srok, ali s talentom sjajnim da se puca
i ubija ludo, pjesnički, tako da upamćeno bude i da se pucnji u vijenac
sonetni nižu, u kojem se smrt sa smrću u slogu i smislu svakom složi
Iz zagrljaja gospođice Irene Hoffmann, iz ledenog i vlažnog
iz tamnice u tamnicu mariborsku i u Gavrilov Terezin češki
naraštaj je za naraštajem pao, kao što pada noćas snijeg
na kamenu ploču s imenom Irene Hoffmann, ispisano
pismom gotskim, na groblju svetoga Josipa, 14. na 15. februar
godine 1984, o stogodišnjici njezina rođenja

___
Zbirka Izabrane pjesme Nane Mazutha dostupna na www.bibliofil.hr/proizvod.aspx?p=2915&c=2

______________________________Foto Tomislav Sporiš

***

Živim u poprilično zelenom kvartu, čemu pogoduje blizina groblja. Drago mi je zbog toga, jer zelena boja smiruje čovjeka. A onda dođe jesen i zima i nestane zelenila, nestane bujnih grana, a ogoljele grane otkriju dvorišta susjeda. Ima u tome nečeg neugodnog, sad svi vide kako smo nekakav alat ili ljetne stolice zaboravili na dvorištu pa su propale i zahrđale, tamo, još od prošle godine.

Takvi se prizori redaju s moje lijeve i desne strane dok se automobilom spuštam niz ulicu. Ulica nosi naziv po rijeci, pa se uvijek osjećam ko da se spuštam niz nju.

Ima u dnu ulice jedan prizor, jedan kadar zbog kojega me uvijek štrecne u želucu. Posebno sjeseni. Jer, kad dođe jesen, sivilo i kiše, na toj lijevoj strani, kad nestane zelenila, izroni komad narančastog lima. Nemoguće je isprva prepoznati o čemu se točno radi. No kad malo bolje pogledate, kad se približite, shvatite da je riječ o starom kamionu, autobusu, šta li…

Ovdje sada treba uzeti u obzir činjenicu da vam govorim o dvorištu Jadran filma. Ne treba biti ne znam kakav filmofil da se shvati da je riječ o autobusu firme Krstić iz filma “Ko to tamo peva”.

E sad, to vozilo, ta relikvija, taj spomenik europskog filma, stoji tamo… ima jedno dvije, tri godine. On stoji tako, na otvorenom, cijelo vrijeme. Propada. Hrđa se ne vidi jer je boja narančasta. Osim toga, nije taj bus sakriven, nego je ostavljen baš kraj prometne ceste. Ljudi i auti prolaze kraj njega dok idu u nedavno otvoreni shopping centar.

***

Dokumentacija kaže da je riječ o modelu Mercedes-Benca O 3500, najuspješnijem autobusu svih vremena. Švabe su prvi model složile na Božić 1949. godine, a bus je bio kompaktna izvedenica kamiona L 3500. To vam je onaj kamion na koji pomislite kad vam netko kaže “kamion”. A što se tiče busa, on je bio prvi od autobusa kakve poznajemo danas. Znate onu, “kad ga Švabo napravi”. Ne bi me čudilo da je ta uzrečica izmišljena baš zbog tog autobusa.

***

Taj kadar tog neprocjenjivog vozila boje cigle koje je ostavljeno nešto je što nikad nisam razumio i neću razumjeti. Ili, zapravo, vrlo dobro razumijem o čemu se tu radi, al me strah priznati. Priča o tom vozilu i njegovom kraju bila bi odličan dokumentarac.

Nema goreg dana u godini od tog trideset i prvog decembra. Niti gore večeri – to naročito! – od večeri trideset i prvog decembra. Da je pravde na svetu ne bi taj dan ni osvitao, nego bismo, lako omamljeni, neosetno prelazili iz tridesetog uveče u prvi januar izjutra, i tačka. Onako, kao kad putuješ noću, pa blaženo zaspiš još pre Bogojeva, a probudiš se pred morskom pučinom, kao da između nije bilo ničega. Avaj, dok nauka ne dosegne taj stepen razvoja, stvari će stajati ovako: od nas će se i dalje tih trideset i prvih decembara očekivati više nego što možemo i umemo dati, a i mi ćemo od drugih, od celog sveta koji nas okružuje, odnekud zahtevati više nego što on može i ume da nam pruži, a možda i više nego što uopšte zaslužujemo.

Sigurno je postojalo neko vreme kada ljudi nisu ni znali, a i kad su znali nisu marili, da baš te noći ispraćaju jednu i dočekuju drugu godinu svog kratkog zemaljskog bitisanja. Nije da su to bila vesela vremena, no opet, ima nečega privlačnog u toj nehajnosti prema najbanalnijim manifestacijama protoka vremena. Sada je sve obrnuto, tiranija merenja i mesarskog rasecanja vremenskih odseka na atome u punom je zamahu, i još se od tebe očekuje da slaviš činjenicu da si sve dalje od sopstvenog rođenja, a sve bliže smrti, još sopstvenijoj, pošto si u međuvremenu, tokom života, nekako postao mnogo više ti nego što si to bio kad si se rodio. I sve to nakon što te je savremena nauka uspešno ubedila da se okaneš utešnih bapskih priča da ćeš – nakon kratkog perioda inkubacije novog stanja – vaskrsnuti na onome svetu, zauvek veselo bazajući Večnim Lovištima. Tako da su ti perspektive, kako god okreneš, prilično jadne, i još se sužavaju. Pa se ti onda raduj!

Ljudi ipak ustrajavaju u tom mazohističkom ritualu, sa zavidnom upornošću. Tiranija glajhšaltovanja počinje čak i pre decembra, diskretnim raspitivanjima od Marka i od Janka gde-ćete-na-doček, baš kao da neko ili nešto zaista dolazi (a što ne bi došlo samo od sebe, sve i da ga nećemo) pa ga valja – svečano odeven i umereno nacvrcan – sačekati na stanici, da greškom ne produži u Vrbas (gde ga, inače, takođe uzrujano čekaju, strepeći da će nepažnjom odjezditi do Topole). Onda i to čudo dođe i prođe, malo ko se uistinu dobro provede, svi odrade obavezan sastav i uplove u januar sa osećanjem gorušice od ruske salate i one neizvetrive polufrustracije koja se gomila u čoveku kao nuklearni otpad. A onda posle svi upoređuju međusobno te svoje Dočeke onako kako upoređuju letovanja po zakintosima, hurgadama i šarm-el-šeicima, i već sve ono što ljudi upoređuju kao majmuni ku… kuruze. To je tek tužno, ta predvidljivost manifestovanja, taj strah da se u nečemu ne zaostane i odnekud ne izostane, kao da ionako nisi tvrdo i beznadno zaključan/zatočen u sebi gde god inače bio, te ili bilo koje noći.

Ako vam sve ovo zvuči mrzovoljno i nadrndano, to je otud što slobodan čovek ne može ne biti mrzovoljan kad se suoči sa zapovešću da se ima dobro provoditi jer to „svi“ rade (zapravo oponašajući ono što im se čini da bi trebalo da osećaju), isto kao što ne može ne biti vragolasto razdragan onda kada mu se naredi da ima biti tužan i snužden u ime neke Opšte Stvari. Nešto se u čoveku buni, odupire, migolji, nešto hoće napolje iz tog kaveza, pa to ti je.

Pa ipak, moram priznati, pamtim bar jedan stvarno fenomenalan doček, proveo sam se savršeno u svakom smislu, i sve je u meni i oko mene te davne novogodišnje noći bilo u nekoj izuzetnoj harmoniji, kakva se kanda više nije ponovila, niti će se ponoviti. A negde već uveliko nakon svanuća, krenuo sam sa poprišta tog provoda kući, dugom zagrebačkom Vodnikovom ulicom, uz ogradu Botaničkog vrta, nogu pred nogu, sa smeškom ignorišući veselo cincilikanje plavih tramvaja koji su me pozivali u svoje sveže podgrejane utrobe. Ljudi vole da veruju da će im nakon lepog dočeka i godina koju su dočekali biti lepa, otuda valjda sva ta frka oko te silvestarske noći. Možda sam, ko zna, i ja u to verovao tog jutra, žudno udišući mladojanuarsku svežinu aromatizovanu egzotičnim zimzelenim biljem. A svuda oko mene rasla je i čvrsnula ta tek rođena beba, ta godina Gospodnja hiljadu devetsto devedeset i prva. Lepa je to beba bila, ne sporim, samo je kasnije nekako čudno porasla. Valjda zato što se hranila nagorelim ljudskim mesom.

Čuvajte se predobrih dočeka nove godine, ostavite nešto sreće i lepote i za kasnije.

Uz knjigu Žarka Lauševića Godina prođe, dan nikad

Glumac Miki Manojlović već decenijama ne putuje avionom. Kada je davnih dana leteo iz Dubrovnika za Beograd, avion je upao u oluju, a čovek koji je sedeo do njega savio se ka kolenima, pokušavajući da rukama dohvati lopatice, i kao hipnotisan histerično ponavljao: “Kad će Valjevo? Kad će Valjevo?” Za Manojlovićev strah nije bila fatalna oluja, već saputnik.

Kad god u svojoj knjizi Godina prođe, dan nikad opisuje trenutke najvećeg užasa, straha ili beznađa, glumac Žarko Laušević koristi baš priču svog kolege i, presekavši taj užas, pita kad će Valjevo, nada se da će uskoro “valjda i Valjevo”, konstatuje da je tu negde i Valjevo… Pomenuta knjiga prepuna je ovakvih epizoda, posle kojih čitalac ne zna da li da se smeje ili da plače.

Ista ambivalentnost neizbežna je do samog kraja iako poriv da se pusti suza ipak preovlađuje. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da je Žarko Laušević na neki način i dalje zatočenik, bez obzira na činjenicu da su nebeske sile, kada je on u pitanju, bile prilično široke ruke: obdaren glumačkim darom i nesvakidašnjom duhovnom lepotom, Žarko je ovoga puta dokazao da mu ne manjka ni spisateljskog talenta.

Knjiga Godina prođe, dan nikad zapravo je zbirka beleški koje je Laušević vodio tokom prvih 455 dana zatočeništva – od 30. jula 1993, kada je ubio dvojicu i ranio jednog mladića, do 28. oktobra 1994, kada je prvostepeno osuđen na petnaest godina robije. Najavljena kao autobiografija, ona zaista nudi obilje onoga što autobiografije inače podrazumevaju – tu su priče o njegovoj glumačkoj karijeri, o studijama, o nastanku takozvanog “Lauševićevog pada”, ali i detaljno iznesena priča o ubistvu koje je počinio. Međutim, Laušević ne bi bio Laušević da je to ispričao onako “kako Bog zapoveda”, narativno u klasičnom smislu te reči. Ove slike iz prošlosti iznete su bez hronološke doslednosti, uz mnoštvo zanimljivih detalja, dovoljno ilustrativno da bi u njima mogao da uživa čak i čitalac koji je juče pao s Marsa, i onaj koji je rođen krajem XX veka, i onaj koji nikada nije video nijedan Lauševićev nastup. Tu je storija o prijateljstvu s Rahelom Ferari (za koju je, kako tvrdi, bio uveren da ne zna da glumi kada ju je prvi put gledao), druženju s Josifom Tatićem, prvim manjim i većim ulogama, tremi, druženju u kafani Manjež. No, iako pitko ispričane i atraktivne, ovo su istovremeno priče po kojima Lauševićeva knjiga nije nikakav izuzetak – takvih autobiografija već je bilo, i kod nas, i na drugim mestima na svetu. Ono po čemu je ona zaista posebna jeste ogoljeni, ničim ulepšan, prikaz svakodnevice čoveka koji je po svemu natprosečan, a koji se sticajem okolnosti našao u prljavštini, smradu, među ljudima s kojima kao da (čini se ponekad) niti diše isti vazduh, niti deli vremensko-geografsku dimenziju. Nije to već viđena pripovest o muškarcu koji izdržava, već o onome koji ne može da izdrži i koji, umesto da plače – što je pokušavao, ali ne može – urla na listovima svog dnevnika. Da nije tako, teško da bismo na stranicama ove knjige našli epizode o seksualnom samozadovoljavanju u zatvorskim toaletima, vršenju nužde u flašu u policijskoj marici ili prilično detaljnom prikazu halucinacija izazvanih što lekovima, što očajem posle višemesečnog zatočeništva. Samo neko ko je toliko izvan i iznad svega kao Laušević, usudio bi se da na srpske kioske iznese kako je u zatvorskoj samici svakodnevno viđao Fjodora Mihailoviča Dostojevskog (sa sve prekrštenim nogama, ali i stidnim vašima u jednom trenutku). Ili, kako se družio s ružama – najpre jednom belom, koja se povremeno pretvarala da je orhideja, a zatim i sa dve crvene na koje je ova bela bila ljubomorna… Dešavalo se i dešava se to i drugima, ali retka je pojava da takve epizode javno prizna neko ko je bio ili jeste javna ličnost, pa još s mačo predispozicijama.

Najveća literarna vrednost ovog dela možda je ipak portretisanje ljudi koje je na svojoj Golgoti Laušević sretao. Precizno su naslikani i ljudski dotaknuti i doživljeni piščevi sapatnici – kako oni koji su zaista za literaturu, poput Nikole, koji je ubio ubicu svog sina i koji je izgovorio rečenicu iz naslova knjige, tako i oni nišči duhom, koji su ubijali i silovali iz dosade. Na činjenicu da niko od njih nikada nije pročitao knjigu, kao i na činjenicu da su Lauševića smatrali lično odgovornim što neki film na TV-u ne valja, on se osvrće sa zdravom ironijom više nego s očajanjem. Isto takva ironija rezervisana je i za komandire i čuvare koji su (sasvim očekivano) svoju moć vežbali upravo na slavnom glumcu koji im je zapao u smenu. “Fakultet može svaki da nabuba, al’ nadzornik da bidne svaki – jok!”, reći će jedan od njih.

Mesto gde nema ironije i koje zbog teme više liči na domaću štampu nego na priču zatočenog čoveka, jeste priča o lekarskoj komisiji koja je ispitivala Lauševićevo stanje svesti u trenutku ubistva, kao i priča o advokatu koji ga je na početku branio. Te dve storije, koje se provlače od početka do kraja knjige, ne izazivaju suze, kao ostatak ovog dela – one, naprotiv, izazivaju poriv da se nešto razbije, da se ljudski pljune i ode daleko odavde. Lekarski tim, predvođen uglednim seksologom i bivšim ambasadorom koji ni danas ne izbija iz medija i izjašnjava se o svakoj temi, na svojim je veštačenjima punu pažnju posvećivao, recimo, ulogama optuženika: posebno su se osvrnuli na ulogu Šmajsera u filmu Crni bombarder, gde Lauševićev lik puca po prolaznicima. Dijalozi s lekarskim timom koje Laušević vešto opisuje, toliko su besmisleni i glupi, da razgovori s nepismenim zatvorenicima predstavljaju pravo intelektualno osveženje u odnosu na njih. Situacija s advokatima još je žalosnija, mada se pisac trudio da je opiše hladne glave i zaleđenog srca. Jedan od najuglednijih beogradskih advokata, koji i danas žari i pali, tražio je te 1993. neverovatnih petnaest hiljada maraka za svoju odbranu, s tim da mu se povremeno daje još po petsto, ali istovremeno nije hteo da svog branjenika posećuje u zatvoru u Spužu da ne bi davao dvadeset maraka za put. Taj i takav advokat još je i štrajkovao: kada su advokati proglasili štrajk zbog nekog novog poreza, odbio je da dođe u posetu Lauševiću.

Iskren pre svega prema samom sebi, ali i prema onima koji su ga okruživali i onima od kojih je zavisio, Laušević je u svojoj knjizi bio iskren i prema mestu na kojem živi i narodu kojem pripada. Iako se nije mnogo bavio ratom koji je trajao dok je on bio na robiji, s odmerenim gađenjem pripoveda i o Miloševiću, i o njegovim saborcima u projektu rasturanja svega normalnog. Pripoveda i o Jugoslaviji, Srbima i Crnogorcima, ali ipak najviše o Nama – šta god se pod tim pojmom podrazumevalo. Iza svojih virtuelnih i vrlo konkretnih zidova, potpomognut valjda tom odstupnicom, bavi se Našom potrebom da uvek u svemu budemo “naj”, da zapomažemo, da podmećemo, da se kamenom bacamo na sve i svakoga. “Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena”, objasniće u dve rečenice Našu tragediju.

Knjiga Godina prođe, dan nikad najavljena je, dakle, kao autobiografija. Ona to ipak nije, bar ne u smislu na koji smo navikli. Ovo su jednostavno zapisi posle kojih vam nije dobro – kako zbog sudbine jednog vanserijskog čoveka tako i zbog svega i svih koji okružuju i vas, i njega. Koliko god puta da smo se pogledali u ogledalo, pogled iznet u knjizi Žarka Lauševića, zbog svoje poetičnosti, iskrenosti i direktnosti, nikako nije naodmet.

Kad će više to Valjevo?

tu sam čekam mozak
da mi se odlije

hoće li u čile
hoće li u ćirilicu
hoće li u pjesmu

već jednom

_________________Krov je pao preko nas ali nismo ga ni takli
_________________Glavama
_________________Ti i ja
_________________________________Darko Rundek

*

Uvodnici se uglavnom pišu zaradi pohvale. Ja ću napraviti izuzetak. U ovom uvodu optužiću Teofila Pančića da je – esejist meka srca. Taj dobrodušni esejist se obraduje kad ima šta da pohvali. Iz uverenja da su neki krediti previše veliki da bi se tek tako potrošili on nas podseća šta je svojevremeno bio Bogdan Tirnanić. Kaporove stare knjige ga ganu kao nekada. Zanemaruje Canetovo kandilanje. Ni Minimaksu, pred kraj ogrezlom u estradnom vampirizmu, nije zaboravio da je jednom [Uvek nedeljom! Nikad subotom!] bio živi glas među mrtvim glasovima.

U Teofilovoj mladosti, jezik je asfaltirao livade. Živi govor su koristili samo neozbiljni ljudi na margini medija. Ti glasovi su bili ozon. Teofil Pančić je maštao da ga iz sivila probudi sopstveni krik, praćen gitarom koja zvuči kao pas kad se češe, zamantanim saksofonom i izdevetanim bubnjevima. Ispostavilo se da će svoj krik morati da izvede perom. Podozrevam da je autentični mladić svaku umetničku veštinu smatrao potencijalnim kompromisom i da je čak i Tomasa Mana čitao sa malim osećajem griže savesti…

– Šta ćeš, moram– slegao on ramenima prema ogledalu – zbog obrazovanja.

Morao je sve da čita jer je rastao pod snažnim uticajem kafanskog enciklopedizma, od Marinkovićevog Maestra i njegovog prototipa Tina Ujevića do narečenog Bogdana Tirnanića. Teofilovi uzori su bili boemski humoristi i [tajni] vorkoholici koji su “znali bez truda”. Oni su prezirali verbalne lozinke i išli pravo u centar stvari. Upravo Bogdan Tirnanić mu je mogao dati savet koji je Aleksandar Dima Otac da Dimi Sinu:

– Pisac nema luksuz koji imaju profesori. On mora da uči celog života.

Benevolentnost Teofila Pančića, koja je dosad prolazila nekažnjeno, može se uočiti na tri nasumična primera: 1. Taj dobronamerni kritičar slavi čudesnu snagu Bate Stojkovića, nezaboravnog upravo u ulogama očeva; 2. Rastužuje se zbog odlaska ranjive glumice, operisane od smisla za lični interes – Sonje Savić; 3. Ganuto prati intergeneracijske tragedije kojima se vraća Biljana Srbljanović: tu razumevanja nikad neće biti. Samo neka trapava ljubav.

Dobronamernost Teofila Pančića, koju smo se ovde okupili da osudimo, ne iscrpljuje se time. Kod Šabana Bajramovića s razlogom oseća prisustvo nečeg velikog. Uočava kontinuitet između tamburaške Bačke i rokenrol eksplozija Exita. Raduje se skromnoj, a u stvari divnoj, pedesetogodišnjici programa “Randevu sa muzikom” Radio Novog Sada. U povratku redova vožnje njuši povratak normalnosti. Sa entuzijazmom hvali čvrstu depresivnost borske grupe Goribor. Voli kad Zograf otkriva male Amerike u svetu koji je tajna.

*

Istovremeno Teofil preuzima odgovornost za svoj svet. On se stidi ružnoće do te mere da se čudi što gledaoci ne istrčavaju sa nakaznog filma, povraćajući. Ismeva neizlečivu nevažnost plagijatora koji misle da će njihovo Ništa postati Nešto ako ga prevedu na engleski. Misli da je verovanje u Deda Mraza zrelije nego verovanje u Reality Show. Uopšte, osuđuje svaku nesuvislost i negledljivost.

Tomas Man je rekao da uz verovanje ide mnogo neverovanja i da čovek ne može verovati u istinu ako veruje u zabludu.

Nekad se pitam kako Teofilu nije dosadilo da književnim mačem odbija udarce protiv logike? Kako se nije umorio da gluvima šapuće i ćoravima namiguje? Kako nije posumnjao da će razum najzad kao Snežana ispljunuti otrovnu jabuku i probuditi se. Zar ne zna da je Maksim Gorki negde napisao:

Za seljaka je razum kao razvratna žena, majstorije zna a dušu ne miluje.

U ovoj knjizi, autor je na par mesta ironično pomenuo svoje “sentimentalno vaspitanje.” Ja mislim da se on uopšte ne šali. Identitet je sentiment! Desničarska propaganda svuda na svetu nastoji da spreči razmišljanje osećanjem. U borbi za razum, ne mogu se uvek pokazivati osećanja. Odisej mora staviti kudelju u uši. Zato pozdravljam činjenicu da je ova knjiga delom sentimentalna.

Na primer?

U Deronjama autor vidi toliko beznačajne suvenire da bi se čovek tu rasplakao od neke beznadne miline i žalosti samo da ga nije sramota odsveta.

*

Kao kolektivna žrtva eksproprijacije sećanja, Teofil Pančić smatra zaborav – đavoljom rabotom.. On pamti paleozoik sedamdesetih godina sa skulpturama od kose i kragnama do vakcine. Jednom je primetio da je to bilo vreme kad su i bedževi bili sumnjivi. Drugi put nam je poverio da su te godine bile bolje nego što smo zasluživali. On svoju etničku očišćenost ne bi tako nazvao i insistira da nije izgubio nijednog zagrebačkog prijatelja. On sam bira reči koje koristi. On misli da Jugoslaviju lako mogu izbaciti ispod kože ili hulje ili lažovi. To dete Jugotona, uspavljivalo se uz zujanje reklame Jugodrva – čiji je zuk zvučao kao hrkanje staklenog insekta. Snimao je Nika Kejva preko koračnice “Pešadijo, pešadijo”. Da li je imao život ili živote?

Tridesetog decembra 1991. poslednji put zaključao svoj zagrebački stan na 13 spratu.

– Ajjjjj…jjjednog dana nema me da nikada ne dođem…

Od tada se u izvesnom smislu nalazio nužno na pogrešnom mestu, što ne bi bilo strašno kad bi postojalo neko ispravno mesto.

Osjećam da lutam kroz terase svijesti.

Od tada – šta je dom? Jesu li to mesta koja promiču pored prozora autobusa, mitski Sivci, Crvenke i Kljajićeva [naročito Sivci]? Ili je domovina mali svetlucavi i vertikalni “unutrašnji grad” koji nastanjuju najbolji i najrazbarušeniji duhom.

Grad ili gradovi?

*

I pre raspada Jugoslavije točkovi su kloparali pod Teofilom i njegovom porodicom. U nekim od gradova on je želeo da ostane. Al sudbina želje nejma – što kaže narodna pesma. I nakon što se nije desilo ono što se moralo desiti, a desilo se ono što nije smelo, Teofil Pančić je ostao na nogama – koje se kreću.

Ostao je na nogama i kad je grad udarao po dušama, kad su padali psihološki oslonci, i kad su njega i oca skidali sa autobusa na hrvatsko-bosanskoj granici, kad je ožalio očev odlazak na terasi u Mišarskoj [onom trapavom ljubavlju, koju je pomenuo pišući o Srbljanovićki]. I kad je očevo ime vaskrsavalo na spisku stanara u Pirotu i na usnama ciganskih muzičara iz Deronja, i kad je u vunenim čarapama prodavao novine, i kad je kradom pogledavao na prozore bivšeg stana u Zagrebu. I kad su pljuštali udarci protiv logike. I pod onim šipkama je ostao na nogama. Inače…

*

Za našeg vakta promenili smo – na priliku – tri politička sistema. U svakom su branioci mrtvih reči insistirali da im predočimo obavezne reči kao ausvajse. U socijalizmu je lozinka bila: pošast anarholiberalizma a odgovor: miroljubiva koegzistencija. Kod Miloševića je lozinka bila: vekovna ognjišta a odgovor: takozvana međunarodna zajednica. Danas je lozinka : marketing [nešto što Teofil naziva Vudu veštinom], a odgovor: pozitivno spinovanje.

Teofil Pančić ni u pluskvamperfektu, ni u perfektu, ni u prezentu nije mislio da je nešto izrazio ako to nije izrazio interesantno. Kad smisli reči u električnim kombinacijama, on ih samozadovoljno izloži u kurziv, kao sveže ostrige u peršunu i ledu, u izlogu restorana.

Na pamet mi padaju: suveniri niotkud.

Branioci zadatog jezika nikad ne misle da je ova vrsta šaljivosti šaljiva. Oni se uvek ljutnu na nekooperativnog pojedinca. U vazduhu visi njihova neizgovorena pretnja: A da ne misliš ti da ovo naše nije obavezno? Da ne misliš ti možda da smo mi budale? Odgovor na to interesantno pitanje mora biti dadaistički:

– Da! Da!

*

Pošto mi trenutno ne pada na pamet ništa originalno, izjaviću nešto ordinarno, po suštini i po formi. Naime: U svojim književnim radovima Teofil Pančić koristi humor

[Kad su to isto rekli za Robertsona Dejvisa, on se požalio: Kao da ga ja sebi u potaji ubrizgavam!?] Meni je najsmešnije kad neke tetke sa hladnim trajnama zalutaju u autobus za Exit pun rokera. Tim tetkama je dublja od nade bila zebnja: da su s njima u autobusu ne samo besprizorni lakomi na njihov novčanik već možda i manijaci, lakomi na njihovu čednost. Eto šta je smešno meni.

A vi vidite šta je smešno vama.

*

Sigurno ste, kao i ja, primetili da Teofil Pančić stalno nešto čita, sluša koncerte, ide na mesta gde se, božemeoprosti, “relativizira pozorišna iluzija”. Možda vam je palo na pamet: Kako mu ne dosadi tolika kultura? Dosadila bi i onim babama u bundama što se tope na pozorišnim premijerama. Kako ne dosadi njemu?

Hm.

Kultura je za Teofila dom.

Dovoljno je da ovaj vilozov i vantasta otvori vrata i da izađe iz žalosnjikavog pejzaža, zgusnute depresije, iz kolotečnog ništavila, karakušljivosti i dvostrukih mrtvouzica u – mjesta magične preobrazbe, u film, u muziku. To je svet koji postoji za one koji hoće da postoji, a Teofil je uvek hteo.

Kultura ne služi samo za umiljenije ljepodusima nego je praktična inspiracija za odoleti životu i za na strašnu mjestu postojati.

Ona je dom.

Teofilov dom je i u jeziku koji dele i množe Srbi, Hrvati, Crnogorci i Bosanci. Dom je stanje duše. Ploče i knjige pripadaju jedne drugima. Države se drugačije zovu ali ljudi su isti. Lična i alternativna tradicija je tanana mreža emocija, uspomena, simbola, momenata. U nju ne ulaze žargon i zaborav. Nju, i u ovoj zbirci eseja, Teofil Pančić potvrđuje kao svoje legitimno nasleđe.

Predgovor knjizi Stanica fantomskih vozova Teofila Pančića

_______________________________________________Borisu Špremu

Na granicu smo stigli u noć, hladnu i tihu, kakva pred Božić zna biti pod južnim nebom našega jezika. Rano ujutro je bura, prapratnica, počistila tragove, obronci Mljeta na horizontu uranjali su u modrinu za koju nije bilo sumnje da je doista more, pučina na kojoj ne treba barba dok ju se ne osvijesti. Ustao sam rano kako bih što prije stigao prenijeti knjige s druge strane granice. Pjesnik je načuo kako idem onamo pa se raspitao ne bih li mu donio zbirku štampanu na Cetinju, stihovi su kao voda, teško je za njih, kao i buru, tihu i hladnu, armirati branu. Ali Pjesnik ne očekuje da donesem nekoliko knjiga, božićna mjera bila bi vreća puna mirišljavih otisaka. Carinici doduše odavna znaju da su pjesme izgubile potencijal, subverzivni i komercijalni, a i pjesnik je poznat, nije u otvorenom društvu vlastima prilično raspravljati s pjesnicima, tu vrstu granice preuzme ulica, pa ipak uvijek se može dogoditi trenutak nepažnje, zapisnik o carinskom prekršaju, ništa strašno niti osobno: pa vi najbolje znate, čuje se tada, da se knjige ne mogu prevoziti bez deklaracija; sudac za prekršaje će slegnuti ramenima i diktirati opomenu, platila bi se tek taksa, talog za novu zbirku. Do prvog prijelaza tek je nekoliko minuta, noćna svjetla još nisu ugašena i trebam brzo odlučiti hoću li tuda, preko Debelog Brijega, kroz jedan od zelenih prozorčića propisno dizajnirane mreže, ili obilazno, oko Konfina, gdje na hridi kakav usamljenik čuva zastavu i možda piše ali sigurno ne čita pjesme.

Htio bih se vratiti do deset jer bi u deset netko do koga mi je stalo trebao postati Barba, preuzeti ključić od štive. U hrvatskom se jeziku za predsjednika Sabora počelo govoriti barba; nehotična kao i svaki dobar stih, ta se figura za mene stopila s horizontom, onim iz djetinjstva kada bi mi pučina bila daleko, preko planine, i onog iz mladosti kada se vjeruje više nego sumnja pa se barba sad javlja kao jutarnja, kratka sjena, jedan od malog broja likova koji preostanu nakon što prapratnice počiste tragove. I dalje me muči to što me Ivo koji se ustao da nam skuha kavu pitao odakle je novi Barba, a ja se nisam mogao sjetiti, pa kada povežem nit prestane mi biti važno kuda ću prijeći. Ne tako davno prisege je sa zapovjednog mosta uzimao najstariji mornar iz Barbina podravskog zavičaja. Stari je mornar isto pisao pjesme, znao bi se, poput našeg Pjesnika, zanijeti nad pokojnicima, mnoge je nekrologe po seoskim, hlebinskim grobljima probdio u policijskom pritvoru. A onda je prodao kravu i na drugoj strani, preko granice, u Beču tiskao zbirku pjesama, doma nije bilo tiskarskog stroja koji bi ih povezao, nije bilo ruku koje bi se podigle za njega. Na granicu u Šentilju donio je u koferu više od nekoliko primjeraka, po jedan za onaj zbroj koji je sadržan u magistrali. Carinik je otvorio zatvorske rešetke iza kojih se krijumčar pjesama spokojno smiješio do kraja, ne želeći odande više izaći ni kada je, ne snalazeći se više, nevješto primao prisege.

Vraćao sam se polako, u velikom zamišljenom luku zaobilazeći Konfin. Priželjkivao sam nemoguće, da mi na Debelome Brijegu, gdje se preselio Šentilj, rasparaju pakete, da povjeruju kako u pjesmama koje nosim ima nešto nerazumljivo, da se zapitaju zašto se zbirke tiskaju drugdje, kako to da smo tek povratnici. Da se to kojim čudom dogodilo, da su me bar malo gnjavili, ne bih sutradan nazvao Barbu kako bi se carinski prekršaj stornirao, naprotiv bila bi to moja kopija ključića za našu štivu, zapisnik o prisezi koja se prati u mašti a ne na ekranu. Carinik se tek čudio što ondje radim dok Barba priseže, doimao mi se tako, vozio sam polako, kako bi prošle sve prisege, premda sam znao da ću se preračunati, jer na brod su pored bližnjih uvijek ukrcani i drugi, po njih se vraćamo da ne bismo izgubili granicu.