U Tarifi, mestašcetu gde je Evropa najbliže Africi, ukrcao sam se u izletnički trajekt, preplovio Gibraltarski moreuz i, ni pola časa docnije, bio sam u tangerskoj luci. Bilo je to baš brzo. Dok je brod, obilazeći rt, uplovljavao u Tangerski zaliv, pored mene je, uz brodsku ogradu, stojao Marokanac u burnusu, koji mi rukom pokaza na dugačku plažu već iza nas. “Malabata”, reče. Ali, na gradskoj obali pomolila se i sledeća plaža. Široki peščani pojas. Mladići su se igrali loptom. Bilo je i kupača. Taj žal se pružao kilometar ili dva uz esplanadu, sve do same luke koja je bila pred nama. Razmenio sam s Marokancem nekoliko francuskih reči, raspitujući se gde bih mogao da nađem pristojno i jeftino prenoćište. “Za takve stvari, kad je putovao po svetu, Ibn Batuta nije mario”, odvratio je Marokanac, umesto da mi ponudi najobičnije obaveštenje o nekom hotelu, konačištu ili sličnom skloništu u Tangeru. “O tome brine Bog”, rekao je, “ma gde da se nalazite, a Ibn Batuta je bio svuda, u svim mestima do Kine i u Kini.” Odvažio sam se da kažem da je bio i u Beogradu, iako baš ništa nisam znao o tom Ibn Batuti, ali sam nedavno prošao Batutovom ulicom idući na Zvezdaru. “Svakako da je bio”, reče Marokanac, “jer nije mu bilo daleko kad je dospeo u Sofiju.” “Onda Niš, Beograd, i to je to”, kažem, pošto ipak hoću da izvučem od Marokanca neku sugestiju gde da odsednem kad se iskrcamo. “Znate li ko je on bio”, pita me Marokanac, pošto je utvrdio odakle sam. “Ibn Batuta?” uskliknem tobože začuđen da me neko tako nešto pita, i onda nagađam: “Arapin, iz Maroka, putovao je svuda po svetu.” Marokanac se nasmeja i ja se nasmejah. “Bio je baš iz Tangera”, reče mi on, “i veći je putnik i putopisac od Marka Pola iz Venecije, jer je, nedugo posle njega, prošao i video više krajeva u njegovo vreme poznatog sveta i nije zastajkivao, niti se ulagivao i služio vladarima, nije trgovao, pabirčio blago, nego je za njega blago bilo samo putovanje. Izmislio je beskrajno putovanje.” “Da li je za njega beskrajno putovanje bilo beskrajno približavanje nekom mestu, a da do tog mesta nikad ne doprete?” “Ne baš to. Ibn Batuta je na putovanje gledao kao na približavanje beskraju koji nam je Alah namenio da proputujemo kao vid večite molitve.” “A to nam je nedostižno”, dometnuo sam. “Naprotiv, to nam je dostižno dokle god smo na putu, i zato bi bilo protiv moje savesti da vam preporučim gde da prenoćite. Neka vam Tanger bude samo prolazna luka. U svetu za nas nema konaka. Svet je tu, koliko god da je bez kraja, samo da bismo prošli kroz njega tako što ćemo beskonačno putovati. On je poput cvetnog dvorišta, koji nazivamo patio, usred naše istinske kuće, našeg pravog konačišta.” Mostić za iskrcavanje putnika i vozila već je bio spušten, desnom rukom se uhvatih za srce, pa bez imalo ljutnje pozdravih svog prvog Marokanca. “Selam alejkum.” “Alejkum selam”, osmehnu se moj prolazni poznanik, a ja mu mahnuh i stupih na kopno, u Tanger, s namerom da u toj svojoj prolaznoj luci proboravim što mogu duže, mesec dana, dva meseca, tri meseca, ali najpre da, uprkos Ibn Batuti, kao rođeni nevernik, nađem gde da spavam, jer će uskoro da se smrkne.

*

Tajno sam voleo Sali, jednu od svojih malobrojnih prijateljica iz susedstva, ali nikad se nisam usuđivao da joj to otvoreno kažem. Pravo ime joj je bilo Slađana, rodom Piroćanka. Srećna slučajnost, retka u mome životu, pomogla je da je upoznam na obližnjoj pijaci kod tezge s patlidžanom. Ne ličim na nekoga ko bi istinski mogao biti voljen. Svako će to reći ko me bliže poznaje. Po vratu, leđima i grudima nahvatao mi se neki lišaj i ti delovi su mi poput čipke, a ne prirodne ljudske kože. Tu je i ogroman mladež na licu, stalno išaranom crvenim mrljama i prugama, i koji ne smem da operišem. Lice je, pri tome, prilično izobličeno grimasom nekog stalnog bola izazvanog noktima koji mi na nožnim palcima zarastaju u meso, ali i šuljevima koji me ubijaju. U ustima mi je zbog rane paradontoze ostalo malo zuba, a i ti preostali su klimavi i kvarni. Morao bih da nosim protezu, ali ona košta. Iz ušiju mi i nozdrva džikljaju dlake i mogu se videti s deset metara udaljenosti. Sve su nasrtljivije, sve duže, sve jače, i kad ih potkresujem makazicama kao da sečem bakarnu žicu, dok istovremeno nezaustavljivo ćelavim. Ukratko, ja sam frankenštajnovski tip u korpulentnoj verziji, a najgore je možda što sam toga svestan i zato lišen svakog samopouzdanja. I to nije poslednji razlog zašto sam u životu malo putovao i uglavnom se skrivao u svom sirotinjskom potkrovlju. Nisam naprosto imao snage da iziđem u svet. Nisam imao ni novca. Jedva sam uštedeo za jedno jedino putovanje, pri čemu sam ga, ne znajući ni kuda bih i još sâm, neprestano odlagao. A onda mi je jednom Sali uzgred rekla da ona, koliko sutra, putuje u Maroko, jer godinama žarko želi da se tamo nađe, da proskita od Atlasa pa niz obalu Atlantika, i do Marakeša, pa sam se, i sam začuđen svojom odvažnošću, ponudio da je pratim na tom putovanju, dabome ako već nema nekog drugog s kim će ići. Priznala je, pritešnjena, da nema nikog, a potom je, kao da joj to baš i ne godi, odmerivši me pogledom, i zadržavši ga, vidljivo, na sekundu na mojoj stomačini, prihvatila moju ponudu. Prezirao sam sebe i svoju debljinu koja je nalikovala ogromnom šlaufu oko trbuha, ali više nisam bio u stanju da opozovem svoju ponudu, zapravo da odustanem od Salinog pristanka. Bio je to dar s njene strane, a ja sam ga, gutajući pljuvačku, ponizno primio i nisam, pošto sam ga već izmolio, mogao nikako da ga se odreknem. To se dogodilo u jednom od majskih dana, tačno pre jedanaest godina i dvadeset osam dana. Sutradan je trebalo da izvadim vizu. Sali je to već sredila za sebe. Potom da zajedno kupimo voznu kartu do Španije. “Kuda zapravo idemo, u koje ćemo prvo mesto?” pitao sam je. Ona reče. “Zar u tanker?” zbunjeno sam uzviknuo. Priznajem da sam pomislio da se šali, možda čak i sprda sa mnom. Bila je uvek duhovita, a ja sam joj u tom pogledu bio kao najbolja meta. Sad će mi još reći i da voli da se kupa u nafti. Gotovo sam živo mogao da je vidim kako, negde na pučini, u kupaćem kostimu, skače u naftu koju tanker prevozi ko zna kuda, verovatno u Ameriku, a ja sam bezmalo zasuzio pred tim neodoljivim prizorom.

“Ne, tanker” – rekla je – “nego Tanger, patlidžanče.” Takav mi je nadimak dala u spomen na naš prvi susret. A i moja fizička sličnost s patlidžanom u njenim očima je bila nesumnjiva.

“Ne tanker nego tanker” – ponovio sam. – “U čemu je trik?”

“Trik je u tome” – odvratila je zajedljivo i potom nabusito, razdvajajući slogove, i u jednom dahu – “da moraš više da izučavaš geografiju, kao i da razlikuješ glasove i redovno pereš uši, a i zube, ili da prestaneš sa zavitlavanjem, jer bi za to trebalo da imaš više mišića, bicepsa, tricepsa, ili makar muda, i nemoj da se pokajem.”

Ipak se pokajala. Nije došla u dogovoreno vreme na stanicu. Kasnije sam je zvao telefonom. Nije se odazivala. Raspitao sam se kod zajedničkog prijatelja koji mi, sa izvesnim čuđenjem u glasu, reče da je Sali tog jutra otputovala. On lično ju je ispratio i smestio u voz. Ne znam, ali može biti da mi je tada laknulo. U svakom slučaju, od tada sam zavoleo Maroko kao što se čezne za nedostižnim stvarima ili za mestima na kojima smo doživeli najveću sramotu, i kao da sam poslušao Sali: dobro sam izučio barem marokansku geografiju. A počeo sam i da piskaram priče o izmišljenim putovanjima. Čak sam, u tom smislu, sastavio i studiju o jednom američkom piscu, Keruaku, za čiji sam roman o putovanju kroz Ameriku dokazivao da je u njemu sve pusta mašta i da autor zapravo nije mrdnuo iz svoje kuće, upravo poput mene. Amerika, to je za mene nepostojeći kontinent. Dobro jutro, Kolumbo ga je sanjao. Tako sam počeo i da se dopisujem s nekim svetskim poznavaocima Keruakovog dela. Istina, uz ostalo, ni živa vaga mi više nije pozamašna. Još sam patlidžan, ali od novije vrste, duguljaste. Tu nema pomoći. Postepeno sam gubio apetit na topli hleb koji sam do pre deceniju jednostavno proždirao. Jeo sam veknu dnevno i uz nju, pokatkad, somun ili dva. Naučio sam, međutim, i da budem bez Sali. Ionako nikad nisam bio s njom onako kako sam želeo. Ona nije želela i ja ću biti poslednji da joj to prebacujem, ponajmanje to da je otputovala u naftni tanker ili Tanger bez mene.

Bilo bi suviše lepo da me je neka devojka pozvala da s njom putujem, u Maroko ili ma kuda drugde. Ta prilika je davno propuštena. Istina današnja je prostija. Ili je, možda, svaka istina složenija od naših želja, varanja i samozavaravanja? Pre dve nedelje bio sam, pravo čudo mada logično, unajmljen da odem u Tanger i potražim sve što se može naći o tamošnjem boravku Džeka Keruaka. Jedan od mojih korespondenata, za koga sam na grubi engleski, onako neuko, preveo svoju studiju, ponudio mi je posao koji je ličio na kockanje. Biće mi pokriveni troškovi puta i noćenja jedino ako nešto nađem što je verodostojno o Keruaku u Tangeru. Hteo je valjda da poreknem neke svoje tvrdnje iz studije. I dobiću još, uz pokrivene troškove, osam stotina dolara. Prihvatio sam taj put, dakle, uz rizik da naposletku ostanem dužan umesto da zaradim. Ne znam da li bi neko osim mene prihvatio takav dogovor, ali sam ja oberučke prihvatio rizik, nekako siguran da ću otkriti nešto nečuveno o Keruaku čiji sam roman Na drumu poneo sa sobom. Svejedno što ću tako skočiti sebi u usta. Posle svega, izgleda da sam se prevario. Rizik mi se nije isplatio, iako sam u njega sve uložio. Samo je moja učena strast bila sačuvana. Sve što sam saznao o Keruaku bilo je beznačajno i, po meni, posvedočavalo da Keruak nikad ni na kakvom drumu nije bio, a daleko od toga da je prešao i ceo jedan okean. U Tangeru mi je, dabome, moja nesuđena ljubav više puta padala na pamet. Pitao sam se kako je ovde preživela sama. Ako se ovde žena iz Evrope nađe sama, a u letnjoj odeći uobičajenoj kod nas, zbog koje se na nju gleda takoreći kao na obnaženu, može da se zatekne u svakojakim zamkama. Mogu i da je umlate, mogu i da je ukradu. Možda se to desilo i sa Sali? Počeo sam sebe da okrivljujem što je kasnije, pošto mi je pobegla, ipak nisam potražio u Beogradu ili se drukčije obavestio da li se vratila sa onog svog putovanja. Zbog tog osećanja krivice, umesto da se potpuno posvetim traganju za Keruakom koji je u Tangeru boravio izvesno vreme, dešavalo mi se, većinom u zamišljanjima, često se osvrćući za ženama s kojima sam se mimoilazio, da se predajem traganju za Sali kao da je doista mogu naći tamo gde je ona bila pre više od jedanaest godina kad je iščezla, barem iz mog vidokruga. Sedeo sam, tako, satima u kafeu preko puta senegalskog konzulata, srkutao čaj od sveže nane i zurio u masu prolaznika. Nisam očekivao da će iz te mase iskrsnuti Sali, ali silno sam se upinjao da probudim nadu u sebi. Umesto nade, budio sam u sebi nešto neprijatnije. Kad izgubite nešto što nikad niste ni imali, a potom njuškate za tim okolo gde je verovatnoća da to nađete spala na najniže grane, onda to sumanuto stanje nije nikakvo očajavanje nego samo zamaskirani vid sažaljevanja sebe. U mom slučaju, to nije bilo daleko od istine, i to me je udaralo u stomak, pri čemu sam gotovo gubio dah.

Doputovao sam onako kako bismo, verujem, to nekad učinili Sali i ja. Vozom preko Madrida do Malage. Odatle autobusom do Tarife. Možda je tako i Sali putovala? I ja sam udisao vazduh koji je ona nekad izdisala. Bili su mi to poput vremeplovnih poljubaca. Gotovo da sam tako, mimo Saline volje, okusio njene usne. I to je već nešto. Dobar početak za Tanger.

*

Prošavši graničnu kontrolu u luci i zamenivši evropski novac za dirhame, presekavši široku esplanadu s palmama, uspinjao sam se prvom širom ulicom kojom se zaputila i većina mojih saputnika s feribota. Izbio sam na trg za koji sam čuo da se naziva Soko Čiko ili Pti Soko. Mali suk. Seo sam u kafe Central da predahnem, priviknem se na tangerski suton i opet pokušam da se raspitam za neko prenoćište. To je već bila medina, najstariji i po svemu arapski deo grada. Za dirham sam kupio ovsenu lepinjicu, a na jednoj od tezgi nekoliko jabuka. Te večeri sam uzeo i grudvicu hašiša. Nekoliko dana zatim, na istom mestu, kod istog prodavca koji je prolaznicima šaputao “haš-haš”, dobio sam kif, a za koji sam kupio i lulu. Čibuk joj je bio od maslinovog drveta, a ognjište keramičko. Otada sam pušio samo kif, svake noći kad bih se vratio u sobu na vrhu zgrade, u hotelskoj galeriji, po mnogo čemu srodnoj mom preuređenom tavanu u Beogradu. Pušio sam i gledao kroz otvoreni prozor niz Aveniju Muhameda Petog. Smatrao sam da je to najlakši način da strano mesto učinim svojim. Dok sam pušio, nekoliko puta sam, i to onda kad sam bio najsanjiviji, mogao da vidim Boga dok šeta ulicom.

Iz Centrala sam presekao medinu. Uskoro sam bio na vidikovcu s velikim bronzanim topovima uperenim prema luci i okeanu. Te topove ću prepoznati na jednoj od fotografija s kraja pedesetih godina. Tada su bili na obali ukraj luke. Fotografiju sam našao u zabačenoj knjižari blizu Starog jevrejskog groblja i verovatno nije bila neko veliko otkriće. Moj američki poslodavac, nisam sumnjao, već ju je imao. Na njoj su bili uslikani Keruak, Greg Korso i Alen Ginzberg. Bio je na slici i neki lik koji je najviše privukao moju pažnju, jer bio je u balon-mantilu kakav sam i ja imao na sebi, a njegova pogurenost, pa nešto frankenštajnsko u licu, činili su mi ga ne samo prepoznatljivim, iako ga nisam prepoznavao, nego i veoma bliskim, kao da je to neki moj izgubljeni stariji brat.

Na vidikovcu sam odlučio da više ne pitam i ne tražim. Ući ću u prvi hotel na koji naiđem. Prošao sam Bulevarom Paster i tamo gde on okončava, na raskršću, zakupio sobu u starinskom petospratnom hotelu Rembrant, potpuno u evropskom stilu. Nije bio nimalo skup čak i za moju skromnu ušteđevinu za koju sam mislio da treba da traje koliko traje, ali da ne budem rasipnik i neka traje koliko traje, ali da to bude što duže. Doručak je bio uključen u cenu i ja bih se obilno služio, zaobilazeći nekako neprirodno kao karmin crvene sušene goveđe odreske i završavajući zamašnom kriškom lubenice i kafom, najmanje dve šolje. Osim prvog dana, kad sam izišao iz Rembranta i u Aveniji Meksiko večerao račiće pečene na plotni, sledećeih dana, do večeri nisam nijednom jeo, a uveče bih, u medini, najčešće uzimao jabuku i zalogaj hleba, pa ponekad ni to, ništa. Nisam gladovao. U tome mi je pomagao i kif. S njim niste gladni. Kad se setim svojih davnih dana, kad sam žderao bez mere, moj vegetarijanski post u Tangeru bio je nova priča i ona kao da mi je kazivala da s njom sve više zaslužujem da budem voljen. To mi je Tanger učinio: u mojim odmaklim srednjim godinama učinio je da o sebi mislim da sam rođen za ljubav. Kad sam, donekle pateći zbog umišljene krivice, tragao za Sali, bez sumnje, sad mogu iskreno da kažem, nisam tragao za njom, nisam tragao ni za nekom njenom zamenom. Tragao sam za ljubavlju, svejedno kakvom i s kim. Mogla je ona biti i onaj zagonetni lik u mantilu, s fotografije. Ta ljubav mogla je biti naposletku i sam Tanger.

Okolina mog staništa kao da je oslikavala ceo grad. Mogao sam da u zdanjima sve jasnije razaberem vremenske slojeve i raznolike arhitekture. Vreme je teklo kroz grad i u svojim meandrima ostavljalo kuće, ulice, trgove, iz različitih decenija, čuvajući svaku promenu, ne gušeći je nego je podstrekujući da ni za trenut ne prestane i da se nastavlja dokle god u njoj ime energije za daljnje razviće. Kao što je kif smeša duvana i marihuane, Tanger je smeša svakojakih supstanci, pri čemu je iz svake probran njen najopojniji deo. On je, rekao bih, međuzona najmanje dva ili tri sveta, okeanskog, pustinjskog, planinskog, ravničarskog. Potom svet isprepletenih istorija, jezika i načina života. On je i klupko mirisa, od zadaha truleži do teških i čarobnih mirisa ljudskih tela čiji metež preplavljuje ulice. U takvom mestu bih voleo da sam zauvek. Znao sam da mi ni ta želja neće biti ispunjena, ali zato je bila utešna pomisao, koja me je pogodila posle jednog neočekivanog susreta, da sam ovde, ako ne baš oduvek, u nekom smislu odranije ili da sam ovde već bio jednom a da to ne pamtim niti znam.

*

Svakodnevno odlazim na gradski žal. On nije ni pet stotina metara daleko od hotela. Gazim po pesku. Ulazim u okean i hodam. Pod junskim suncem, natukavši šešir na glavu, satima hodam do članaka u vodi, uz obalu, ponekad do kraja plaže, sve tamo gde, posle desetak kilometara, iza rta počinje druga, Malabata, koja izlazi na Mediteran. Boja vode se menja. Boja neba se menja. U glavi mi se vrti. A so ulazi u mene kroz stopala. Ako pođem na jug, zaobišavši luku, onda ću stići do šume Rmilat, posle koje će me put odvesti do rta Spartel. Odande mi pogled slobodno puca po okeanu. Tek tamo se potpuno bacam u vodu i plivam po okeanu, a on mi poverava svoje tajne koje ću, čim opet kročim na kopno, potpuno zaboraviti, jer to su tajne koje ne možete dugo da izdržite u svojim grudima. One su poput mehurova kadrih da vam začepe krvotok. Lede vas iznutra ma kolika da je tog dana vrućina. Sa Spartela se lagano vraćam u grad. Merim korake sa zalaskom sunca. U gradu sam uoči smrkavanja. U medini tražim svog prodavca kifa, Abdula. On je postariji čovek, uvek u zamašćenom kožnom sakou. Ume da se sporazumeva na nekoliko jezika. Kad sam drugi put uzimao kif kod njega, pitam ga poznaje li nekog ko se seća Tangera od pre pedeset godina. Kaže mi da se on tada rodio, ali se ne seća. Možda neko drugi se seća, istrajavam ja. Šta će mi to, odvraća on donekle sumnjičavo. Tražim nekoga ko je onda živeo u Tangeru i hteo bih da saznam stvari o njemu, objašnjavam, da saznam sve što se može znati o tom Amerikancu, jer je to bio Amerikanac, i teško da ga se neko ne bi setio, pa ako me s takvim poveže, daću mu dirhame. Nema danas tako starog Amerikanca koji živi u Tangeru, kaže mi prodavac, barem on nije čuo za takvog, a čuo je za mnoge. Ne tražim njega nego nekog ko ga je nekad video, strpljivo objašnjavam. Aha, razumeo sam, reče on i mirno ode, tražeći novu mušteriju. Ali, ja nisam razumeo njegov odlazak.

Na časak me prožima jeza. Jesam li suvišan u Tangeru? Nikakvo traganje mi ne polazi za rukom. Prethodnog dana sam zamolio za pristup Istorijskom arhivu. Pitali me za razlog. Ako je reč o nečijem davnom boravku u Tangeru, najbolje je da potražim u biblioteci. Tamo imaju novine iz tog perioda. U novinama neću otkriti ništa što već nije poznato. Zemlje koje su posle Drugog svetskog rata brinule o Tangeru odnele su tadašnju dokumentaciju kad je Tanger u potpunosti vraćen Maroku. Više bih mogao da nađem kad bih tražio grobišta od pre Hrista. Pre tri ili više hiljada godina ovaj kraj je bio zapadni rub sveta. Dovde su valjda, kroz moreuz, dospevali samo najodvažniji feničanski moreplovci i tu nalazili svoj grob. Ta groblja su verovatno još negde u blizini, odavde pa niz obalu Atlantika stotinak kilometara. Sutra ću ponovo do Spartela. Okean će mi možda nešto reći više o tome zašto sam ovde i kako da naučim da pripadam Tangeru. Okean je, a to sam naslućivao od početka, jedan od jakih razloga za moj Tanger.

*

Ako ništa ne zahtevam od Tangera, on me prihvata. Ne voli da ga išta pitam, i po tome se razlikuje od Beograda. Kad Beograd pitam, on mi odgovara, iako njegovi odgovori skoro nikad nisu tačni. I tako u Tangeru odustajem od zapitkivanja. Tada ljudi nisu na iskušenju. Saopštavaju mi gde se šta nalazi, ali ja to i bez njihovih reči, već posle nekoliko prvih dana, i sam znam. Poznajem hladovita mesta. Otkrio sam i gde da naberem pomorandže. Kad sednem na terasi nekog kafea, samo mi klimnu glavom i kažu “kao obično”, a ja potvrdno trepnem. Za nekoliko minuta na stočiću se već puši moj čaj od sveže nane. Ako nešto uopšte možete da otkrijete u Tangeru, morate biti strpljivi i sačekati da vas to samo otkrije. Kao da sam u nekoj akademiji haosa i magije, čija je neuhvatljiva uprava smeštena u jednoj pustoj kućerini. Prilično je takvih pustih kuća. Možda ću se u jednu takvu i useliti kad potrošim sve što imam i iz hotela me budu isterali. Pusta kućerina na koju mislim zapravo je već ruinirana zgrada na čijem pročelju, na žutoj osnovi, oivičenoj azurnom linijom, jarko plavim slovima piše GRAN TEATRO CERVANTES 1913, i ja redovno, dok idući prema luci ili u medinu prolazim tom donekle skrivenom tangerskom ulicom na čijem okretu bezmalo nalećem na to Veliko pozorište, staro skoro stoleće, zaštićeno ogradom od kovanog gvožđa i zidanim stubovima, zastajem pred njim i divim se propadanju kojem jedino odoleva natpis. Na tom mestu, najzad, tik pred mojim nosem, kao da su me iz večeri u veče vrebali, haos i magija neposredno pokazuju svoju moć. Tu gde niko ne prolazi kad se smrkne, srećem Abdula, samo nekoliko dana posle našeg viđenja kad mi je okrenuo leđa dok sam ga pitao ko bi mi pomogao da vratim nekadašnji Tanger. Abdul nije sam. S njim je jedan znatno stariji čovek, u galabiji, i to u zimskoj, s kapuljačom preko čela. Nazivam selam, a Abdulov pratilac ustuknu od mene. Uzviknuo je nešto na arapskom. Kažem na francuskom da ne razumem. “Ti si duh”, kaže Abdul. “Kakav duh, čiji duh?” pitam, gledajući u Abdulovog pratioca, a ne znam da li da se nasmejem ili da to shvatim kao neku pretnju.

Pratilac je, u stvari, Abdulov otac, Hamid. I on se u mlađim danima bavio istim poslom kao Abdul. Zovem ih da sednemo u neki kafe. Ali, Hamid zahvaljuje i odbija. Sve vreme stojimo uz ogradu Velikog Servantesovog pozorišta iz 1913. godine, Abdul ćuti, a Hamid govori, a francuski mu je tečniji i od mog i od Abdulovog. “Ti si duh nekog koga sam davno poznavao i usluživao”, govori mi Hamid, već smireno, uverivši se da sam od krvi i mesa, iako je mesa u meni manje nego kostiju. Sali me više ne bi prepoznala. Starčeve oči iskre dok me netremice gleda u noći koja pada na ulicu i na nas, na čitav Tanger koji je poput postelje u kojoj se tama opušta i čeka na okean kao na mladoženju, a u tom sumraku jedva još mogu da raspoznam velika obojena slova iz natpisa Servantesovog pozorišta. Beonjače starčevih očiju ističu se u senci koju mu po licu baca kapuljača njegove galabije. Ni ta senka, ni noć koja se spušta nisu dovoljne da ih zagase.

Hamid priznaje da je za mene već čuo od sina, ali nije mogao da zamisli da nosim čak isti mantil u kojem je onaj koga je poznavao bio takoreći i zimi i leti. A stas i lice, koje kao da mi je loše okrečeno i rupice nisu izgletovane, pljunuti su stas i lice njegovog već zaboravljenog poznanika. To s mantilom me podseti na fotografiju koju sam uvek, još otkako sam je kupio, nosio sa sobom. Pokazujem je Hamidu. “Da”, upire on prstom u lik s mantilom, izdvajajući ga iz grupe pored topova, “to je on.”

“Koliko si ti u tu vreme imao godina?” pitam Hamida. “Dvadeset?”

“Možda. Možda toliko. Zar je važno? Bio sam onda dovoljno star, a danas sam dovoljno mlad.” Pomislio sam da je to dobar odgovor i da mi nekako liči na Ibn Batutov izum beskrajnog putovanja. Život je naš put. Neko ga prelazi u jednom smeru, drugi po njemu hodi u suprotnom. Najređi prolaze kroz svoj život u oba smera istovremeno. Od takvih je mogao biti ovaj starac čije lice nikako ne uspevam potpuno da sagledam.

Postepeno, Hamid je bivao sve govorljiviji. “Kad sam ga znao, često je tražio od mene da mu robu donosim u hotel. Svaki put sam se penjao pet spratova stepeništem koje je išlo ovako”, kažiprstom mi pokaza spiralu. U drugoj ruci je zadržao fotografiju koju sam mu bio pokazao. S njom u ruci kao da je ostajao u neprekinutoj vezi s prošlim vremenom. “Uvek sam ga zaticao da nešto piše. ’Stavi na stočić’, samo bi mi rekao, ’i zapiši koliko, sad nemam, čekam da dobijem.’ To nisam smeo da radim, trebalo je smesta da naplaćujem, ali njemu sam popuštao. Bio mi je redovni kupac, viđao sam ga u Centralu s prijateljima, pa sam znao da me neće ispaliti. Kad bi mu stigao novac, izmirivao je ceo dug. Zato sam mu davao na crtu i čast.”

“Da li je hotel bio Rembrant“, zapitao sam, jer sam prepoznao stepenište. Tim spiralnim stepeništem sam se i ja svakog dana uspinjao i njime silazio, nijednom se ne služeči liftom. Strepeo sam od odgovora.

“Da.”

“Šta je s njegovim papirima? Mislim na ono što je pisao.”

“Ne znam. Jednom me je napao da sam mu ih ukrao. Vikao je da su mu nestali, neki, ne svi. Vikao je da je to njegova ispovest o Bolesti. Onda me je molio za njih, jer ne zna koji nedostaju, a neki svakako nedostaju. Pisao je o Tangeru, o ulasku u zonu, o izlasku iz zone, o traženju zone, o životu u zoni. Nisam ga razumeo. Istina, u Tangeru je taj deo oko Rembranta i sve do obale i luke bio internacionalna zona koju su delili Amerikanci, Francuzi i drugi. Naposletku se smirio, pa je prasnuo u smeh. ’To je dobro’, rekao je. ’Tanger je sastavljen i od onoga što nedostaje, od svega što se gubi, i ja to znam kao Bolesnik. Nije džank, ne, nije. Tanger je sad moja Bolest.’ Ne umem da objasnim zašto sam tako dobro zapamtio njegove reči. Zapravo sam ih zaboravio, ali kad mi je Abdul rekao za tebe, jasno mi je bilo koga tražiš, a njegove reči su mi sinule kao da su juče izgovorene. I kad sam te video, znao sam da imaš veze s njim. Po svemu i po izgledu možeš biti njegov sin. Jesi, zar ne? I tvoj mantil je baš njegov. I tvoje lice, iako je bez naočara, vuče na njegovo lice, onako bolesno lice, kao da je nekad bilo veoma podbulo, a sad je samo koža presvučena na kosti.”

Uneo mi se u lice. Ta ulica je inače uvek sumračna, a sad je još i veče poodmaklo. Zar me tako vidi? Da, takvo je moje lice danas, ispošteno, propalo, nalik pročelju Velikog Servantesovog pozorišta. Ćutao sam trenutak, pa ga upitao: “Kako se zvao? Sećaš li se i toga?” Nije to bio Keruak. U to sam bio siguran. Neću imati šta da javljam u Ameriku.

“Skoro svake večeri je s drugim Amerikancima sedeo na terasi u Malom suku. Ime? Vilijem, ali su ga u Centralu zvali Bil. Vilijem Li. Tako je uvek trebalo da kažem kad sam dolazio u hotel kod njega. Idem na poziv u sobu kod gospodina Vilijema Lija. To je bilo kao lozinka. I puštali su me. Soba je bila pod samim krovom i zato najjeftinija u hotelu. Nekad su o tom hotelu bile i izložbe slika.”

Rečeno ime mi ništa nije govorilo. “A šta je bilo s tim ukradenim papirima?”

“Ništa”, odgovori muklo i suviše brzo Hamid.

“Ipak si ih ti uzeo”, rekao sam kao nešto neosporno, mada sam znao da neću iz Hamida iščupati pravu istinu. Ali, začudo, on odjednom, pogledavši me ispod oka, jednostavno potvrdi. Jeste, uzeo ih, a ne ukrao, naglasio je, uzeo ih je da malo zaviri u njih. Kad ga je Bil, gost hotela Rembrant, a u čiju sam se sobu igrom slučaja i ja posle pola veka uselio, onako napao, nije imao kud i nije priznao. “Mogu li da ih vidim, dobijem, otkupim, svejedno šta, dogovorićemo se”, rekao sam. “Ne”, odvratio je, “odavno ne znam gde su i ne sećam se, možda sam ih spalio, možda ih je neko i od mene uzeo, ipak je to bilo davno i za mene veoma davno. Eto, setio sam se svega što je govorio, ali ne pamtim šta je bilo s papirima koje sam mu uzeo, zaklinjem se u Alaha.”

Po svemu sudeći, Bil je bio iz grupe s Keruakom, Ginzbergom i ostalima. Mogao bih da saznam više o njemu, posebno zato što sam toliko ličio na njega, ali nisam mario. I ovo je već dovoljno što sam saznao. To je bio kao moj predživot u Tangeru. Kao da sam Vilijemu Liju, ne baš papire kao što je to uradio Hamid, ukrao nešto od života ili od životnog nasleđa. Slično je osetio i onaj moj komšija koji je nekad ispratio Sali na stanicu. Pričao mi je da je jednom bio u Parizu i stanovao u sobi u kojoj je umro Žan Žene. Nisam baš znao ko je taj Žan Žene, a prijatelj onda objasni da je to pisac i pokaza mi njegovu fotografiju. Doneo ju je iz tog hotela, da, mislim da je rekao Džekov hotel, u kojem je četiri ili pet godina ranije Žene umro. Hotel je negde u kraju oko pariske Botaničke bašte, kod stanice Osterlic. Prespavao je u Ženeovoj sobi. Tamo su još bile knjige koje je taj pisac čitao. Sam gazda Džek mu je poklonio sliku. Kad god pogleda tu fotografiju, objašnjavao mi je, oseća kao da je dužan Ženeu zato što je nekoliko noći spavao u njegovoj sobi. Ja nisam osećao nikakav dug prema nekom narkotizovanom Bilu i znam da nisam bio njegov potomak, još manje duh za šta me je, u prvi mah, proglasio stari Hamid, nego sam naprosto pomislio da sam preuzeo, nipošto ukrao, kao što ni Hamid nije ukrao papire već ih je uzeo da ih vrati, da sam i ja uzeo od Bila nešto od njegovog Tangera, a da ću to i ja ubrzo zaboraviti, pa ću smatrati da je Tanger samo moj i neće biti važno što će mi pamet stati svaki put kad se zapitam šta je taj moj Tanger. Tanger je upravo takav: ne znamo šta je kad nas neko pita za njega.

*

Iz straha od kletve sadržane u brojci 23 trebalo bi da kažem da sam u Tangeru proboravio dvadeset dva dana. Zapravo sam bio dvadeset tri. Tamo sam prvi put čuo za zagonetku zvanu 23 i tiče se ne samo te brojke nego i svih njenih modifikacija. To verovanje bi moglo da bude pripisano i Hamidovom Bilu. Izvesni pomorski kapetan Bat Uc jedne noći se u Tangeru hvalio da je plovio dvadeset tri godine bez incidenta. Sledećeg dana je isplovio svojim brodom. Došlo je do havarije. Brod je potonuo i kapetan je stradao. Istog dana radio je javio da se nad Pacifikom srušio avion i da su u toj katastrofi poginuli svi putnici i cela posada. Kapetan aviona se takođe zvao Bat Uc. Neobično ime, retko, ali postoji. U srpskoj transkripciji ono je sastavljeno od tri i dva slova. Avion koji se sunovratio u Tihi okean bio je na letu broj 23. Poznat je zaključak koji iz toga sledi: stvari treba prekidati dok nam dobro idu. Još ne znam da li sam u pogrešnom danu prekinuo sa svojim životom započetim u Tangeru.

Voz je kasnio i ja sam prispeo u Beograd tek posle ponoći. Ova julska noć je bila nepodnošljivo topla i sparna. Nisam mogao da zaspim. Još sam bio sav u Tangeru… Počeo sam da zapisujem ponešto o svom putovanju. Uveliko je svanulo. Ustao sam od stola pred podne. Nemam ničega. U džepu jedva nešto novca. Poslednji. Neizvesno je kad ću opet zaraditi neki. Nije mi više do toga ni stalo. Danas je danas, a to nije vreme da se misli na sutra. I to mi je rečeno u Tangeru. Na pijaci kupujem glavicu kupusa. A onda, nenadano, gotovo poput šamara, posle tolikih godina srećem Sali. Ukrupnjala se, lice joj je bucmasto, ali i dalje me opija. Izgledala je divno. U srcu me je štrecnulo. Ona se vedro nasmeja. Kao nekad. “Gospode, jesi li to ti?” reče, bez imalo čuđenja i pitanje je, lišeno pravog naglaska, zvučalo kao neka nepobitna izjava. “Da”, promucao sam, ali se odmah pribrah, odupreh se nagonu da je zagrlim i dodadoh: “Da, moglo bi biti da sam ja, ali nisam.” I dalje se smejala, gledajući u kupus u mojoj ruci. “Nema te čitavu večnost.” Očni kapci su mi zatreptali, signališući da sam u neprilici. Bio mi je potreban dug trenutak da dođem do sledećih reči.

“Da, pa, nema me, jer sam, kažem, neko drugi… Nisam odavde nego iz Tangera.” Zastao sam, dajući joj vremena da uhvati moj nagoveštaj. “Samo sam došao, a sad kad sam te najzad video, mogu mirno da odem i vratim se tamo odakle sam.” Podigao sam kupusnu glavicu uvis i, odlazeći, domahnuo joj njome. Ne zanosi se više početkom stare priče, rekao sam sebi. Nemaš ti pravi kraj za nju, osim ako si se srećom zabrojao i tako prevideo da bi moglo biti da ti je ovaj dan dvadeset treći.

~

Napomena

Pisac koji se spominje u ovoj priči pod imenom Vilijem Li zapravo je Vilijem Barouz. Dok je u tangerskom hotelu Rembrant radio na rukopisu koji će kasnije, zahvaljujući Keruakovom predlogu, biti nazvan Goli ručak, nestali su mu mnogi ispisani listovi. Lično sam jednom boravio u istom hotelu, takođe na poslednjem spratu, i tražio sam nestale delove Golog ručka svugde po Tangeru, gde god mi je padalo na pamet, ali nisam uspeo da ih nađem. Zato sam ih sam napisao i dugo čuvao kao dragoceno otkriće, ali su naposletku, po svemu sudeći, i od mene ukradeni. Pretpostavljam da bi lopov mogao biti onaj koji u priči zamišlja da je neko drugi. Priča je inače zasnovana na onome što sam doživeo i nema u njoj, nažalost, gotovo ničeg izmišljenog, ili barem ja verujem da nema.

Ne znam što i kako radi zagrebačka policija, ali pitate li mene – a malo se amaterski bavim kriminalistikom i imam nekoliko riješenih srazmjerno složenih predmeta – slučaj je jasan kao jednostavna matematička jednadžba.

Trebalo je samo zbrojiti dva i dva: prije tjedan dana, uoči Božića, zagrebačka je policija zaprimila prijavu da je na vrh piramide od nehrđajućeg čelika, spomenika arhitekta Branka Silađina postavljenog povodom devetstote obljetnice Zagrebačke nadbiskupije, nepoznati počinitelj tokom noći zavario veliko raspelo od prokroma. Za to vrijeme, na drugom kraju grada, na Markovu trgu, splitski gradonačelnik i novi saborski zastupnik Željko Kerum stigao je na konstituirajuću sjednicu hrvatskog parlamenta vidno umoran, sa više od dva sata zakašnjenja, pravdajući se da je prethodnu noć s društvom do kasno pjevao božićne pjesme.

Zagrebačka Policijska uprava tvrdi da traga za nepoznatim počiniteljem, a ja za lakši slučaj nisam čuo u cijeloj karijeri!

Pa sve da se “nepoznati počinitelj” potpisao na granitno postolje piramide, ne bi slučaj bio jasniji, a počinitelj poznatiji. Zapravo, kad bolje razmislim, počinitelj se i jest potpisao, ali bijelim sprejom nažvrljan potpis na granitnom postamentu piramide aljkava je metropolitanska policija lakonski protumačila kao simbol križa. Da tamo netko radi svoj posao, grafolozi bi istog jutra usporedili križ sa Silađinove piramide s potpisima na svečanoj prisezi novih saborskih zastupnika, i slučaj bi bio riješen.

Policija je tako hitro, istoga dana, uklonila metalnog Spasitelja na vrhu granitno-čelične piramide – maketu divovskog Spasitelja na vrhu Marjana – a nepoznati počinitelj s pravom se pita zašto njegov pažljivo zavareni Isus od prokroma ne može stajati na sivoj zagrebačkoj ledini, između dvije prljave asfaltne trake, a jeftini poliesterski Isus na maloj kamenoj pjaceti pred portalom trogirske katedrale ne samo da može, nego policija u tom slučaju još i osigurava svečano otvaranje?!

Riječ je, naime, o dva potpuno jednako vandalska čina, samo što su trogirski vandali imali mnogo lakši posao. Dok je drski zagrebački nepoznati počinitelj sa jatacima noću teglio trideset kilograma teški inverter i elektrode za varenje, po mrklom mraku, tek uz škrtu rasvjetu s Ulice Hrvatske bratske zajednice, pa se pentrao uz ljestve i sve pazeći da ne naiđe policija vario metalno raspelo na vrh piramide – trogirski su drski počinitelji u po bijela dana iz trogirskog muzeja ukrali kip Nikole Firentinca, naručili njegovu repliku od kamene prašine i poliestera, pribavili sve potrebne dozvole nadbiskupije, gradskih sužbi i konzervatorskog odjela, postavili ga na nekakav kameni stup pred sam Radovanov portal i onda još na svečano otvaranje pozvali bivšeg i sadašnjeg gradonačelnika, biskupa, župnika i novinare.

Posao koji je nepoznati počinitelj u Zagrebu obavio pod okriljem noći, krijući se od policije, u Trogiru su obavili akademici, župnici, konzervatori, profesionalni kipari i radnici gradskih službi! Njihov Isus zato, za razliku od zagrebačkog, još uvijek ponosno stoji pred katedralom: Radovanov portal, najslavnije remek djelo srednjovjekovne skulpture na ovom kraju Europe, svedeno je tako na ukrasnu pozadinu za jednu betlemsku figuricu od prokroma, poliestera, ili od čega se već rade božićne jaslice.

Ovo stoga nije još jedno podsjećanje i apel za uklanjanje poliesterskog Isusa pred trogirskom katedralom, već – upravo obrnuto – javni apel za povratak Isusa od prokroma na vrh Silađinove zagrebačke piramide, tamo gdje je jedne adventske noći oduvijek i stajao, i odakle su ga – mlađi čitatelji to ne pamte – komunistički zlotvori uklonili čim su došli na vlast, pred sam Božić 2011. godine.

Za razliku od replike nezgrapnog Firentinčevog Krista, ovaj je, uostalom, bio skladan i sugestivan, postavljen po svim pravilima i uzusima kršćanske ikonografije, poput monumentalnog urbanog krajputaša, sa snenom siluetom katedrale sviju Hrvata u pozadini, da putnike s Mosta slobode raširenih ruku dočeka u metropolu katoličke Hrvatske, kao otkupna stanica za sve njihove grijehe. Ovako, bez kromiranog Isusa na vrhu, granitno-čelična piramida na ulazu u Zagreb samo je još jedan masonsko-komunistički znamen, kakvih je naša Hrvatska ionako prepuna, i kakav je najzad, prije instaliranja poliesterskog Spasitelja, bio i zloglasni portal slobodnog zidara Radovana (Radovana?!!, op. a.), sa svom onom golotinjom i masonskim simbolima.

Na redu je nova ministrica kulture.

Drugovi, mi vas gledamo.

(siječanj 2012.)

(Imam osam godina)

Sat glazbe kod susjeda, gospode J.
Prvi put sam u njihovom stanu,
koji miriše drukčije od našeg (kod nas nema mirisa,
tako mi se čini). Tu su posvuda tepisi,
debeli perzijski tepisi. Znam da su oni Armenci,
ali ne znam što to znači. Armenci imaju tepihe,

u zraku lebdi prašina donesena
još iz Lavova, srednjovjekovna prašina.
Kod nas nema tepiha ni srednjih vjekova.
Ne znam tko smo mi – valjda putnici.
Katkad mislim da nas uopće nema. Postoje samo oni.
Divna akustika u stanu naših susjeda.

Tišina je u tom stanu. U sobi stoji klavir
kao lijena, pokorena zvijer – a u njemu
u samom njegovom središtu, počiva crna kugla muzike.
Gospođa J. mi je odmah poslije prve
ili druge lekcije rekla da mi je bolje da učim jezike,
jer ne pokazujem dar za glazbu.

Ne pokazujem dar za glazbu.
Bolje bi mi bilo da učim jezike.
Glazba će uvijek biti negdje drugo,
nedostižna, uvijek u tuđem stanu.
Crna kugla bit će skrivena negdje drugo,
ali možda će biti drugi susreti, druga otkrića.

Vraćao sam se kući spuštene glave,
pomalo tužan, pomalo zadovoljan – kući,
u kojoj nije bilo mirisa Perzije, bile su amaterske slike,
akvareli, i mislio sam s gorčinom, s ugodom,
da mi je ostao samo jezik, samo riječi, slike,
samo svijet.

___
S poljskog prevela Đurđica Čilić Škeljo

U kadru posljednjeg pogleda Pape Ivana Pavla II
osim trojice uglednih ljekara
stajalo je i nekoliko visoko rangiranih svećenika.
U gornjem desnom uglu
nazirao se plafon isctran božanskim motivima
zatim lijevo, između dvojice svećenika
stajalo je nekoliko pažljivo postavljenih relikvija:
dva zlatna žezla
dva kaleža
i imitacija platna iz kojeg je iščeznuo Krist.
A u jednom jedinom uglu, te posljednje slike, sasvim slučajno
bio je dio običnog prozora
a u prozoru čitav jedan svijet
u kojem sam ja, zavaljen u fotelju
čekao vijesti o smrti Jozefa K. Wojtyle.

Pijana mladež i moralna panika

Kad sam bio mlad i zelen govorilo se i pisalo da su mladi na stranputici, da se seksaju, piju i drogiraju se i slušaju dekadentni rokenrol. I da takvo ponašanje, je li, ugrožava svetli lik socijalističkog omladinca te se zato, drugarice i drugovi, treba oštro boriti protiv tih nezdravih pojava u našim redovima. Odavno više nisam tako zelen, ali izgleda da se ništa bitno nije promenilo: mladima se i dalje spočitava da se prerano i previše seksaju, da previše piju, a još se i drogiraju; jedino im se više ne zamera da slušaju rokenrol, jer ga mahom ionako ne slušaju, nego cajke. Znate šta su cajke, to je nešto što je jako fuj, ima lažnu plavu kosu i pravi duboki dekolte, a dobilo je ime po pesmi “Caj, caj, cajka iz Novoga Sada”, za koju u Novom Sadu niko živ nije ni čuo.

Kako god bilo, novine objavljuju alarmantna istraživanja tipa “u Sisku 88 posto mladih stalno ili povremeno pije”, reporteri u noćnim ophodnjama po Zagrebu hvataju cure i mladiće in flagranti u ne baš treznom noćnom provodu, raspitujući se kao kakvi strogi špiclovi za njihovu suspektnu punoletnost, i uopšte, stiče se dojam da se upravo događa nešto apokaliptično, i da društvo evo u direktnom prenosu treskom propada zato što se omladina, pogodite šta, masovno odala gnusnim porocima i našla se na stranputici. Taj medijski stvoreni ili bar posredovani privid u sociologiji odavno ima ime, i zove se “moralna panika”.

Pa dobro, navikli smo odavno na to da moralnu paniku šire adepti suštinski desno-konzervativnih vrednosti: crkva, desničarske partije, kojekakve udruge za promicanje obiteljskih vrednota i tako to; njima je Sodoma i Gomora ionako stalno u mislima, i u stanju su je videti u bilo čemu. Sada nam, međutim, glavni udar moralne panike dolazi sa druge strane, iz dominantno levo-liberalnog okruženja. Umesto onih koji ti propovedaju da se od masturbiranja suši kičma, da nema pipanja pre svetog sakramenta braka i da će onaj ko danas uvuče dim iz džointa sutra završiti u ubožnici kao intravenozni narkoman, izloženi smo novom, navodno suptilnijem dušebrižništvu, koja se ne poziva na Bibliju nego na nauku i na opšte dobro. Deco, nemojte se seksati, piti i drogirati se jer to nije dobro za vas! Još ste mali! Ostavite nama da se seksamo, pijemo i drogiramo se, a vi ćete doći na red kada se mi umorimo! Deca su , međutim, jako nestrpljiva i ne mare za takva upozorenja, što dušebrižnike dodatno frustrira.

Ima tu još jedna stvar, lukavo attachirana čitavoj priči, a koja nije bila toliko jako izražena kad sam ja bio mlad i zelen, mada je i tada zapravo bila potmulo sveprisutna. To je nasilje. Alkohol i nasilje najednom su u medijski posredovanoj predodžbi demagoški spojeni u nerazmrsivo klupko. Kad neko negde nekoga prebije – to je bilo jer je bio pijan (a alkohol je po sebi jedno veliko zlo, evo, pitajte šeike iz Saudijske Arabije). U Beogradu je, u novogodišnjoj noći, neki klipan nasumično izbo sedmoro ljudi, i posle se vadio da ne zna ništa jer je bio pijan. Tipčić je, međutim, član jedne ekstremne navijačke grupe; da se nije i u nju pijan učlanio? I oni mlađahni besprizornici koji su mene napali metalnom šipkom u autobusu – pisalo se dosta o tome – takođe su se na sudu vadili da su bili pijani. Otkrilo se, međutim, da su vrli mladići pripadnici ekstremno desničarskih udruženja, a za pretpostaviti je da su se u njih učlanili trezni. Pre nekog vremena je i Milan Bandić izjavio da je Luku Ritza “ubio alkohol”. Zazorno je pristojnom čoveku uzimati olako u usta to ime i govoriti o jednoj takvoj tragediji, ali ovoliko se može i mora reći: ne, nikakav alkohol nije ubio Luku Ritza. Ubilo ga je nasilje. Ono isto nasilje, uskogrudo i mrziteljsko prema svemu drugačijem, koje na razne načine zapravo propagira i na životu održava patrijarhalna i opresivna kultura odraslih. To je ubilo Luku Ritza, i ne samo njega. Da li su nasilnici pri tome bili pijani ili trezni, sasvim je irelevantno. Naime, trezan nasilnik i pijan nasilnik ne razlikuju se ni po čemu bitnom: to je jedna te ista osoba u dva agregatna stanja.

Rekoh na početku: moraliziralo se naveliko i kad sam ja bio deo te problematične, pače maloletne mladeži sumnjive trezvenosti. Da li sam mario za to? Nisam, ni najmanje. A osamnaest sam godina napunio jedne julske večeri hiljadu devetsto osamdeset i treće, u malom Lapidariju. Bila je to, istinu govoreći, inicijacijska prigoda, za mene vrlo značajna, ali iz drugih razloga, ne zbog punoletnosti same. Ništa mi se, naime, nije te večeri otkrilo što do tada nisam već probao i znao. Moja mera u alkoholnim pićima već je bila dobro odmerena, podvučena solidnim iskustvom. Džoint? Može, naravno. Nešto teže – ne, hvala. Mada mnogi oko mene nisu ni tu, pravo govoreći, bili baš restriktivni.

Zapravo, te 1983. već je iza nas bilo ono što ćemo zvati “novi val”, i što je do danas valjda najveći od svih urbanih mitova o “zlatnom dobu” nastalih u metropolama bivše Juge. Znam o čemu se tu tačno radilo u tom novom valu, osobito zagrebačkom, u Lapu, Kulušiću, Studentskom centru, Jabuci: bio sam prisutan, i u treznom i u pijanom stanju, onako mlad i zelen, gladan i žedan i željan svega, onako neponovljivo nov u neponovljivo uzbudljivom svetu. World is an oyster, open it! Da sam sedeo doma, trezan i pitom, i čekao da napunim osamnaest godina, ništa od novog vala ne bi me zakačilo, propustio bih ga kao što neki pijani svat bauljajući po kolodvorskoj birtiji propusti poslednji šinobus za Dugu Resu.

Jedino što se od tada do danas promenilo jeste to da smo, posle komunističkih i crkvenjačkih, dobili i građansko-sredinske iliti levo-liberalne dušebrižnike, kojima se ponovo priviđa apokalipsa i rasap svih vrednosti jer je naša mladunačad, eto, pijana i drogirana i naseksana i sluša neku nemoguću muziku. Za razliku od nas, je li tako.

Odakle uopšte izvire sva ova histerija? Možda bismo taj fenomen mogli nazvati “efekat cikličnog kretanja”. Naime, otkad je nepobitno utvrđeno da je planeta Zemlja manje-više okrugla, jasno je i to da ako kreneš ka, recimo, istoku, i u tom kretanju budeš dovoljno uporan, na kraju ćeš se naći na zapadu, i početnoj tački kretanja prići ćeš sa zapadne strane. Što važi za prostor, važi i za vreme, kako je dobro poznato svakome ko je iskusio onaj čas praskozorja u kojem kažemo, umorno ili možda zadovoljno, kako je “toliko kasno da je već rano”. Što važi za prostor i vreme, važi i za svetonazore: ako kreneš, recimo, levo, pa u tom pomeranju ulevo budeš dovoljno uporan, jednog ćeš se jutra zateći negde sasvim desno; vredi i obrnuto, dakako. Te levo-desne dihotomije primerene su evropskom shvatanju stvari, a u angloameričkom to bi bila opreka između liberalnog i konzervativnog: neki liberali (u američkom smislu reči; dakle, više nešto kao kulturološki levičari) odlaze toliko daleko u svojoj liberalnosti da postepeno ali neumitno postaju konzervativci. To jest, na kraju počnu da brane imanentno konzervativne vrednosti, samo stilski malo rearanžirane.

A život je previše dobar i dragocen da bi stao u te kalupe, bilo da dolaze sa liberalne ili konzervativne strane. Mladost je slatka, i da, i opasna na neki način, ali niko te nikada nije sačuvao od tebe, i nikada ni neće, i zapravo je dobro što je tako. Trideset godina kasnije, sve za čime žalim su stvari koje nisam učinio, a hteo sam, ali nisam bio dovoljno hrabar. A sve one ekstaze i mamurluci kroz koje ispituješ sopstvene limite, sve je to pošteno plaćeno, i ne bih to dao nikome.

Danas, kada se Europa sjećala holokausta, predsjednik Republike Ivo Josipović proveo je dan dijeleći, skupa s generalom Gotovinom, odlikovanja bojovnicima iz jedne hrvatske vojne akcije. Danas, kada se Europa sjećala holokausta, predsjednik Vlade Zoran Milanović razgovarao je o bankovnom sporu s jednom susjednom državom. Obojica su danas bili u Hrvatskoj, izvan Europe.

Na televiziji, danas, tekao je razgovor o Pablu Picassu, o spolnom odgoju i o prezervativima. Dok se Europa sjećala holokausta, predstavnik Crkve propovijedao je na televiziji protiv Vlade, rodne filozofije i prezervativa. U Dnevniku državne televizije urednik je obiješću pravdao desničarsku mladež koja je na trgu glavnoga grada aktivirala bombu.

Vijest o tome da je ovo bio dan u kojem se Europa sjećala holokausta spomenuta je u devetnaestoj minuti Dnevnika, i trajala je manje od minuta. Citiran je rimski biskup Ratzinger, javnost je obaviještena da je i u Hrvatskoj obilježena europska proslava. U za to predviđenim prostorima, u getu.

Da se Jasenovac, Đakovo, Jadovno, Rab, 27. siječnja 2013. na televiziji, u novinama, bilo gdje, ne spomenu riječju.

Iz očaja, srameći se zemlje u kojoj živimo, iz pogovora za prvi tom “Izabranih dela” Valtera Benjamina (Službeni glasnik, Beograd, 2010.), objavljujemo jedan odlomak. Autor pogovora i prevoditelj knjige pisac je Jovica Aćin. (m.jergović)

***

Prva. Svaki opis vređa bol i izneverava istinu. Bol je neiskaziv, a istina nikad iscrpiva. Ali, i bol i istina postoje na snimku jednog od logora smrti: snimak iz vazduha, načinjen 23. avgusta 1944, oko 11 sati prepodne. Postoje i drugi takvi snimci (od 31. maja i 26. juna iste godine), ali ovaj je, koliko znam, jedinstven. Na njemu se vidi stub dima koji se diže u nebo uprkos vetru koji ga zanosi. Fotografisan je Aušvic u obaveštajne svrhe. Izvor: arhiv Britanske kraljevske avijacije.

U tom času spaljuju pogušene mađarske Jevreje iz transporta majskog, junskog i julskog. Neke od tih ljudi video sam na fotografijama iz Mađarske. Sećam se dečaka sa jedne od njih, iz kolone koju vode na tranzitnu stanicu, a odatle nekuda. Nikuda. Još su mi oči pune njegovog lika, još taj lik sanjam, u košmarima nesanice. Mogao je to biti moj lik, ili lik mog starijeg brata, ili lik mog sina. To je lik svih dečaka, u tom jednom, iako je to lik sa crtama na licu samo tog dečaka koji je u meni zapamćen, danas u svetu kad ne želimo da pamtimo u strahu da ni sami nećemo biti zapamćeni.

Na fotografiji iz aviona je ceo logor. Logoraške barake poslagane su pod konac. Fotografija je visoke rezolucije i mogućno ju je uvećavati, usredsrediti se na zagonetne crne tačke. Pred nekim barakama vidljivi su redovi logoraša.

Nisu peći za spaljivanje uvek radile besprekorno. Usled preopterećenja redovno su se kvarile. Posao je nastavljan u priručnim pećima, na otvorenom. Zato je gust. I takoreći je beo. Dim. Naravno, crn, crn, ali sve mi u pozadini izgleda crno, pa je dim takoreći beo. To je od mog pogleda, koji tek uči da vidi nevidljivo.

Stub dima diže se iz takve peći na otvorenom, odmah pored Krematorijuma V, koji je inače bio maskiran naročito podignutom živom ogradom i mogao je da bude viđen jedino odozgo.

Stub dima je viđen odozgo. Stub dima na ovoj fotografiji. Jedino na njoj. Spaljivanje je u jeku. To je trenutak fotografisanja. Usred leta, usred smrti.

Možda upravo tog dana, pa čak i u taj čas, ili prethodnog dana, ili sledećeg dana, ali svakako tad, usred leta, baš tih dana, neki mladi grčki Jevrejin krišom je fotografisao to spaljivanje koje je u jeku. Sagnuvši se, pa je snimak bez dobre orijentacije, fotografisao je nage žene koje čekaju da budu pozvane u komoru. On je u sastavu specijalne jedinice koja opslužuje peći. On je u Krematorijumu V. I zna se jedino njegovo ime. Aleks. Kao žrtva, i on ubijen i spaljen, ali fotografišući hoće da svedoči uprkos tome što je nesumnjivo znao da će umreti. Morao je da učini nemogućno, i učinio je.

To je druga. Njegova fotografija je iznutra, odozdo, iz samog ognjišta. U Krematorijumu V i na čistini u njegovom domaku. U pozadini je visoka zelena živica sa drvećem, maskirna ograda krematurijuma.

Sad znamo da je fotoaparat unesen spolja. Krematorijum je u kvaru. Krov mu je oštećen. Ovog puta je to smišljeno. Specijalna jedinica je to uspela da izvede. Pozvani su zidari između ostalih žrtava koje napolju čekaju na svoj red. Jedan od njih vešto skriva aparat u pesku. Spušta ga u kofi sa krova, do ognjišta, gde ga prihvataju članovi specijalne jedinice. Potom istim putem biva iznesen, sa četiri snimka u sebi. Cela akcija trajala je najviše 15 do 20 minuta. Ne znamo Aleksovo puno ime i tačno poreklo. Njegovi snimci – koji su više od dokumentovanja, i deo su istorije fotografisanja koji je nedopustivo olako uključivati u istoriju fotografisanja, svrstavati, jer su neuvrstivi – podzemnim putevima su, tek 4. septembra, sakriveni u pasti za zube, izneti iz logora u kojem će fotograf ostati i nestati. I dospeli su u Krakov. Uz njih je bila i zabeleška koja je poručivala da se šalje dalje. Logor smrti biće “oslobođen” tek 27. januara 1945. godine.

Pre fotografije, koju Aleks, pognut, pravi ne gledajući, nego okidajući sa boka, pa je snimak iskošen, on je okinuo dvaput unutar krematorijumskih zidova, trenutak pošto su tela ukonjena. Ali, na njima vidimo specijalnu jedinicu, uokvirenu crnim vratima, kako radi pred oknima peći na spaljivanju leševa. Sama okna, za koja znamo da su bila duboka, ne vide se od dima koji izbija iz njih. Taj avgust bio je izuzetno vreo te godine, a vetar je bio varljiv od vrućine. O čemu je reč znamo na osnovu pisanih svedočenja. Ta dva snimka su takoreći autoportret specijalne jedinice u crnom okviru. Pogledajte nas, kao da kaže fotograf. Ovo smo mi! Ovo je naš portret. Stravičan i tragičan. Crna površina vrata bila je ulaz u komoru. Tamo je mrak. Smrt. Opasnost od koje nije bilo spasa. Možda taj okvir fotograf nije želeo na snimku, ali nije mogao da bira kadar. Nametnuli su mu ga dati uslovi smrti. Ti uslovi iziskivali su da sama smrt bude portretisana. Crna masa smrti na snimku nedvosmisleno govori o poslednjem statusu slike kao slike. Fotografija nas obaveštava o granice između smrti i fotografije, pri čemu je upravo ta granica, u tom trenutku, štitila fotografov život.

Posle fotografije sa ženama u uglu, fotograf uspeva da okine još jednom. Potpuni promašaj? Bez fokusiranja, zasenjena sunčevim zracima koji se probijaju kroz krošnje. Sve je nerazgovetno, “apstraktno”. Sunce i granje. To je slika izdisanja. Tako nam izgleda kao nekorisna. Kao da je uzalud fotografisano. Međutim, ona mora da je bila veoma važna za fotografa. Bila je čist gest. Trenutak života koji iščezava. Na mestu koje nije mesto i koje je bez horizonta. Jedan snimak, jedan dah. To je fotografov potpis. Prizor svetlosne brzine. Takoreći brzina kojom je fotograf fotografisao, u strašnoj žurbi. Podseća nas i gde se fotografisanje odigrava, na nemestu, u delu istorije gde postoji samo krik, gde je krik izvan vremena i postojanja i izvan reči. To je slika koja nam svojim nemim krikom pokazuje na koji se način nemogućno da zamisliti i videti. Ukratno, otpor u najčistijem vidu.

To su treća, četvrta i peta fotografija.

Tako, eno fotografije iz vazduha u koji lagano uvire stub dima, i u isto vreme evo fotografija iz podnožja stuba, sa samog mesta, na korak od izvora tog stuba koji se diže, iz koreništa gde se začinje jeknuće. Ono što čini vidljivim, ono na njima i ono između njih, neodvojivo je od nas. U nedostatku istine, fotografije su umesto istine.

Nastavnik muzičkoga bio je Ismet Pilav. Oniži, žustar čovjek, kraće noge, zbog koje je pocupkivao u hodu, sijed i vedar kao Mozart. Za nas, Pilav je bio postariji čovjek, iako tada, 1977. godine, vjerojatno nije navršio ni četrdesetu. Moja ga je majka znala iz srednje muzičke škole, bio je malo stariji od nje.

Pilav je bio entuzijast i čudak. Svi su drugi nastavnici, kao i mi, nosili modre kute – koje su se, zbog nečega, u Sarajevu tog doba nazivale keceljama – a on je nosio kutu boje trule višnje. Ali niti je njegovo čudaštvo bilo posljedica neke osobne odluke, izdvojenosti i socijalne nastranosti – valjda nije ni primjećivao da nosi drukčiju kutu nego drugi, ili ga za to nije bila briga – niti je njegov entuzijazam bio socijalistički. Baš suprotno. Od svih naših nastavnika, možda je samo on bio posve asocijalistička pojava. Ali entuzijazam mu je, možda, bio uvjereniji i nepokolebljiviji nego u sve i jednoga od dva milijuna članova Saveza komunista Jugoslavije. Bio je to, shvatit ću desetljećima kasnije, kada svi već budemo daleko od tog vremena, i kada ja budem najdalje od Sarajeva, entuzijazam učitelja muzike. To uvjerenje, koje graniči s autohipnozom, karakteristično za tolike učitelje gitare i klavira, violiniste koji se po periferijskim željeznicama guraju po prepunim kupeima, da bi došli do onoga svog jednog učenika, u čiji glazbeni genij vjeruju na način na koji neke naše starije žene vjeruju u Isusa Krista, Blaženu Djevicu i smisao sve zemaljske muke, to uvjerenje je, dakle, izvan svake ideologije i politike, ono neće promijeniti svijet, ali će preživjeti svaku lošu ideologiju, politiku i nepravičnu državnu vladavinu, jer je od svega toga trajnije i uvjerenije.

Ismet Pilav vjerovao je da ne postoje učenici koji su “bez sluha”, općenito nije vjerovao da na svijetu ima nemuzikalnih ljudi. Na učitelju je samo da u svakome od učenika probudi osjećaj za glazbu, da ga nauči da čuje, nakon čega je, po ovom vjerovanju, sve moguće. Oni za koje se kući vjerovalo da nemaju sluha, da im je slon stao na uho ili da ih je Bog lišio dara za onu umjetnost koja čovjeka najviše razlikuje od svih drugih pojava u prirodi, za Ismeta Pilava bili su najveći pedagoški izazov. Kada barem jedan od takvih progovori jezikom glazbe, čovječanstvo će biti korak bliže spasenju, a učitelj ispunjenju svoje misije.

U udžbeniku muzičkog vaspitanja za peti razred osnovne škole bila su, osim baroknih fizionomija klasičnih skladatelja, i neke učenicima bliže pojave. Odnekuda, tu se našao i Zubin Mehta, indijski dirigent. I on, kao i naš nastavnik, jedva da se približio četrdesetoj, a već je, eto, našao mjesto u udžbeniku. Kada o tome mislim, čini mi se da je Mehta bio i najmlađi čovjek čije se ime spominjalo u našim osmoškolskim udžbenicima. Mnogo mlađi i od mitskoga pionira bombaša Boška Buhe. Kako se našao u toj knjizi, ne znam, ne mogu istražiti, jer je već dugo nemam, a vjerojatno ne postoji mjesto, ni institucija, koja bi katalogizirala i čuvala stare udžbenike. Šteta, jer bi se preko njih mogla rekonstruirati društvena svijest pojedinog naraštaja, ono po čemu se generacije razlikuju jedna od druge. Ali i kada bih znao da negdje još postoji taj naš udžbenik za muzičko vaspitanje, ne bih se potrudio nalaziti ga. Moglo bi mi se, recimo, dogoditi da u njemu ne pronađem nešto čega bi unutra, prema mom sjećanju, trebalo biti. I što bi onda bilo istinitije i pouzdanije: moje trideset i pet godina očuvano sjećanje ili to što danas piše u toj staroj knjizi? Za povjesničara, ovako postavljeno pitanje ne bi bilo smisleno. Istina je ono što piše u knjizi ili što se može dokumentirati. U životu, koji će se ispripovijedati ili će se prešutjeti, istina je u dojmu, ili u načinu na koji je dojam nastao, istina je, dakle, u sjećanju na udžbenik iz muzičkog vaspitanja.

Osim Zubina Mehte, u toj knjizi veliki je prostor bio posvećen Rukovetima Stevana Mokranjca. Bile su to narodne pjesme, koje se ne pjevaju onako kako bi se pjevale narodne pjesme, nego onako kako se u onim dosadnim recitalima posvećenim obljetnicama narodnooslobodilačke borbe i socijalističke revolucije, u kantatama i oratorijima, opjevavaju neprijateljske ofanzive. Kada si desetogodišnjak, iz mahala koje okružuju Mejtaš, rano inficiran cinizmom jedne male čaršije u samome srcu Jugoslavije, vazda spremne da ismije sve što ne razumije, morao si se potiho smijuljiti Mokranjčevim Rukovetima i nastavnikovom posvećeničkom ushitu, kada bi na tu dragocjenu ploču, kirurški pažljivo, prislanjao ručicu s dijamantskom iglom trošnoga mono gramofona, proizvodnja Iskra Ljubljana.

Ismeta Pilava iskreno je užasavalo naše tiho, hinjsko ismijavanje Mokranjčevih rukoveti. Jer koliko god djeca bila samo djeca, a njegova učiteljska dužnost bila da djecu učini osjetljivom na glazbu, on nije mogao shvatiti da umjetnost nekome može biti smiješna. Nismo mi ismijavali zborove koji su pjevali tu našu najveću vokalnu glazbu, koja je u jedno spajala različite dijelove Jugoslavije i različita folklorna i kulturno-povijesna iskustva, nego smo ismijavali njegovu vjeru. Bilo je to ružno, i možda ću već tada u dnu duše osjetiti onu sitnu razjedajuću grižnju, koja će mi govoriti kako takvo ruganje, čak i kada je neprimjetno i kada se rugaš sam u sebi, nikako ne može biti ispravno.

Vjera je najuzvišenija kada je tako savršeno naivna. A nema ničega naivnijeg od učitelja glazbe, koji će, leđima okrenut razredu, jedanaestogodišnjacima pustiti neku veliku muziku, uvjeren da će ta djeca doživjeti obraćenje. Možda ne sad, ali u neka buduća, daleka doba, svakako. Za njega ne bi postojao smisao kada ne bi vjerovao u to.

U uglu muzičkog kabineta stajao je pijanino. Nismo mu za vrijeme odmora smjeli prilaziti, ama ni dodirnuti ga, iako je poklopac klavijature bio zaključan. Pilav bi izvadio ključ iz džepa kute, otključao ga i svirao. Bile su to jednostavne melodije, obično neke infantilne pjesmice, uz koje bismo svi skupa pjevali. Recimo: “Striček Martin, striček Martin, da l’ još spiš, da l’ još spiš? Već ti satić tuče, već ti satić tuče, din-dan-don!” Taj ne pretjerano inspirativan i pametan pjesnički tekst mejtaška je ordija urlala iz sveg glasa, bez imalo osjećaja za ritam i melodiju, izvan svakoga glazbenog smisla i razloga, jer nismo znali, niti ćemo ikada saznati, da u umjetničkoj glazbi tekstovi počesto baš i nisu na visokoj poetskoj razini. Tačnije, umjetnička glazba, pogotovo u scenskome i opernom žanru, vrlo često ima posla s očajnim pjesništvom, s tekstovima koje je nemoguće uglazbiti i s dramaturgijom koja je nepodnošljivo naivna. A i taj “striček” Martin, bio nam je smiješan, bit će i smješniji nego što bi nekome zagrebačkom i zagorskom učeniku bio smiješan “amidža” iz one pjesme – koja se, srećom, ne pjeva – srpskoga pjesnika Đure Jakšića.(“Jedanput ide stari amidža/ Ko neki sedi mandarin -/ A za njim tapka, trči, skakuče/ Junačke krvi najmlađi sin…”).

Ali naša slaba i jadna pobuna protiv glazbe i njezinog smisla nije, ipak, imala šanse protiv učiteljske i redovničke ustrajnosti nastavnika muzike Ismeta Pilava. Koliko god ga nervirali i dušu mu trgali svojom nevjerom, konačna pobjeda je njegova. Jer mi smo prošli, nas više nema, niti nas pamti to samostansko zdanje, s arhitekturom kao iz konviktskih proza Hermanna Hessea, u kojem je danas Katolički školski centar, a tada je bila škola s imenom Silvija Strahimira Kranjčevića, a njemu, Ismetu Pilavu pripada vječnost, koju dijeli s drugim učiteljima glazbe, u Sarajevu, po Bosni, i šire, dokle seže njihovo misionarstvo, sve do amazonskih prašuma, Venezuele i veličanstvenoga Josea Antonija Abreua, koji su poučavali djecu umjetnosti glazbe.

U tom udžbeniku za peti razred bilo je još nešto, što će mi na um pasti snježnih i depresivnih januarskih dana ove, 2013. godine, dok budem po novinama i web portalima čitao o prosvjedima, a zatim i izrazima žaljenja, koje će uputiti glavni tajnik Ujedinjenih naroda, povodom izvedbe jednoga srpskog marša na zajedničkoj proslavi Nove godine po julijanskome kalendaru, što ju je upriličio predsjednik Glavne skupštine Vuk Jeremić. Da, u tom je udžbeniku bio kratki informativni tekst o kompoziciji Marš na Drinu, koju je namjenski i nabrzinu skladao srpski kompozitor i učitelj glazbe Stanislav Binički, da bi se njome osnažila srpska vojska pred odsudnu bitku protiv vojske cara i kralja Franje Josipa Prvog, na planini Cer, u zapadnoj Srbiji.

Nastavnik Pilav pustio nam je i tu muziku na rashrndanom školskom gramofonu, a mi umjesto da se smijuljimo, začudo smo se zainteresirali, pa smo nadlanicom krenuli da udaramo ritam po klupama, što je on iskoristio i počeo nam dirigirati. Bio je, valjda, sretan što smo napokon na neku muziku pozitivno reagirali, makar to bio i – vojni marš. Sumnjam da je te 1977. ili 1978, u školi koja se jednim svojim ulazom nalazila u Ulici Mehmed paše Sokolovića, a drugim u ulici koja je nosila ime slovenskoga pisca Ivana Cankara, ikome na um palo da je to – srpski vojni marš.

Istina, meni je nešto drugo i tada, kao i danas, bilo na umu. Moj, tada već pokojni, djed Franjo bio je soldat u vojsci koja je ratovala na Ceru, i to protiv vojske koja se hrabrila Maršem na Drinu. Istina, njega na Ceru nije bilo, jer su ga poslali na rijeku Piave i na Kobarid, gdje je bosanska regimenta pošteno iskrvarila boreći se za nešto što je, bit će, bilo jednako važno i vrijedno kao i ono za što su se, i jedni i drugi, borili na planini Cer. Tako je bilo u Prvome svjetskom ratu, posljednjem ratu u našoj, pa i europskoj povijesti u kojem neće biti moralno diskvalificirani oni koji su se borili na strani poraženih. I to se, čak i u kabinetu za muzičko naše osnovne škole, jasno osjećalo. Nisam osjećao da je Marš na Drinu marš protiv moga djeda i nekih njegovih, u to vrijeme još živih i dobrodržećih drugova.

Glazba, kao i filmovi ili knjige, mijenja svoj kontekst s političkim i povijesnim promjenama. Ali ne trajno. Wagner je za Jevreje neko vrijeme bio soundtrack za holokaust. Ali ne zauvijek. Jedan od onih koji su najviše učinili u povijesnoj i estetskom rehabilitaciji Richarda Wagnera veliki je izraelski dirigent (uzgred, i najveći pobornik mira i koegzistencije s Palestincima) Daniel Barenboim. Osim što je riječ o glazbi i njezinim razlozima, koji nikako ne mogu biti manje važni od razloga čovjekove povijesti, pa ni patnji koji su u nju ugrađene, riječ je i o privatnim sjećanjima, uspomenama i sentimentima, u koje je upisana Wagnerova glazba.

Stanislav Binički nije veliki kompozitor, i bilo bi ga smiješno uspoređivati s Wagnerom. A Marš na Drinu jedan je od bezbrojnih vojnih marševa, nastalih u devetnaestom i dvadesetom stoljeću, koji se po svojoj vrijednosti previše i ne razlikuju. Radi se o manje ili više dobroj namjenskoj, primijenjenoj umjetnosti, koja u ratu ima jednu, a u miru drugu svrhu. Marš u ratu motivira vojnike da idu tamo gdje po zdravoj pameti ne bi htjeli ići. Marševski ritam toliko je jednostavan da nema tako tvrdog uha koje na njega ne bi reagiralo. Marš je prvi, a često i posljednji muški ples. Marširaju muškarci, svi k’o jedan, u melankoličnome i čudnom, u zastrašujućem homoerotizmu vojničke časti i domoljublja. Marševi su, većinom, skladani na način na koji je to učinio i Binički. Usred nekoga rata, pred neku veliku bitku ili poslije nje. Marš na Drinu marš je vojske koja je branila Srbiju od mnogo jačega neprijatelja. Što se kasnije s ovom muzikom događalo, za šta je i kada korištena, sasvim je druga stvar.

Moje sjećanje na Marš na Drinu vezano je, recimo, za peti razred osnovne i za nastavnika Ismeta Pilava. I ne mogu to sjećanje revidirati, ni u korist Vuka Jeremića, ali ni protiv njega.

Samo, nije ovo priča o njemu, nego o nastavniku Pilavu.

Nakon što smo se razišli na kraju osmoga razreda, nisam ga više nikada vidio. Ni na ulici ga nisam sreo, niti sam o njemu ikada išta čuo. Pitao bih, s vremena na vrijeme, majku, ali ni ona nije znala. Nestao je, kao što je nestalo skoro sve ono čemu nas je pokušavao naučiti. Zna tako biti na kraju nekoga dugog životnog perioda koji smo proveli u nekoj grupi. Neki od njih jednostavno nestanu. Kao što smo i mi nestali njima. Ne sjetimo ih se, možda, i godinama, a onda, jednom, postane izvjesno da ih više nikada nećemo vidjeti. Zašto, kako i kad, ni to se ne zna.

Od svega što nam je četiri godine objašnjavao i govorio, ostalo mi je samo da znam nacrtati violinski ključ. Sve drugo je izvjetrilo, u skladu s vječnom istinom da se nikoga ničemu ne da naučiti i da učitelji ne služe tome da nas nečemu uče. Ako treba, naučit ćemo već nekako sami. Učitelji su tu da pamtimo kakvi su bili ljudi, u što su vjerovali i jesu li uopće vjerovali. To je sav smisao. A Ismet Pilav, učitelj glazbe, bio je dobar i pažljiv, bio je temeljit i nije nikad odustajao od pokušaja da u svojim učenicima probudi interes za ono što je smatrao prvim i osnovnim svojstvom ljudskosti, za muzikom koja nas razlikuje od svega živog u prirodi. Jedino čovjek pjeva i svira. Pritom, vjerovao je u nešto što mi se tada, u petom razredu, učinilo savršeno nevjerojatnim: da su svi ljudi i svi učenici Osnovne škole Silvije Strahimir Kranjčević muzikalni, samo što je nečija muzikalnost dublje zakopana, pa ju treba otkopati, kao jutarnji auto ispod napadalog snijega. Ni danas, kada sam od Ismeta Pilava stariji barem pet-šest godina, ne čini mi se to ništa vjerojatnijim, ali mnogo mi je značila ta njegova vjera, pa joj se i dalje divim. Ako sam u životu išta činio uzalud, i ako ću još išta činiti uzalud, zbog vjere u nešto za što razumno znam da je neostvarivo, ako sam se kada, poput onoga mrava, uputio prema Carigradu, pomiren s time da do Carigrada neću stići, a ispunjen time što sam na putu prema Carigradu, ako sam, dakle, vjerovao da će ljudi na kraju nešto shvatiti, samo im treba dobro objasniti, treba im pripovijedati, makar i na svoju štetu, tada sam to, svjesno ili nesvjesno, činio s uzdanjem u nastavnika muzike Ismeta Pilava. Nisam zapamtio ama ništa od onoga što nam je govorio, ali sam zapamtio kakav je čovjek bio.

– Odakle ste? Ljubazno mi prilazi zdepasti pedesetogodišnjak. Valjda jer sam jedini stranac u čekaonici ovog aerodroma.

– Hrvatistan, odgovaram.

– Ooo. Daleko ste od kuće. Dobrodošli u Tursku.

– Hvala Vam. Jako ste ljubazni.

– Prvi put ste u Turskoj?

– Ne. Bio sam već nekoliko puta. Prvi put sam ovdje, na istoku.

– I? Kako Vam se sviđa Turska?

– Jako mi se sviđa. Vi? Odakle ste vi.

– Iz Istanbula.

– O, pa i Vi ste daleko od kuće. Koliko ima odavde do Istanbula? Tisuću kilometara?

– Otprilike tisuću.

– Iz kojeg dijela Istanbula ste? I kako to da tako dobro znate engleski?

– Iz Karakoya. Ja sam ginekolog, pa često idem po stručnim skupovima.

– Karakoy? Tamo je jedno vrijeme živio Orhan Pamuk. Tamo je njegov Muzej nevinosti.

– Ne volim Orhana Pamuka.

Odjedamput u glasu više nema ljubaznosti. Zamijenila ju je odrješitost. Mada moj sugovornik i dalje ima usta razvučena u lažan smiješak.

Traži potporu oko sebe. Okreće se jednom mladom Turčinu koji sjedi do mene i objašnjava mu uzbuđeno na turskom. Spominje riječi “Ermenistan” i “milyion”. “Armenija” i “milijun” na turskom. Jasno mi je što objašnjava mladom Turčinu. Priča mu o tome kako je Pamuk javno spomenuo ubijanje milijun Armenaca od strane Turaka. A to je zakonom u Turskoj zabranjeno. Poslije toga je Pamuk suđen i oslobođen samo zbog ogromnog političkog pritiska Europske Unije. Mladi Turčin ga bez zanimanja sluša. Stariji Turčin je nezadovoljan. Nije dobio potporu koju je očekivao od mladića. Niti pažnju koju zaslužuje. Ako je mlađi uopće Turčin. Statistički, veća je vjerojatnost da je Kurd. Ipak je ovo dio Turske sa skoro apsolutnom kurdskom većinom.

Pazim šta dalje govorim. Jer radi krivo izgovorene riječi vezane uz Armeniju se ovdje može u zatvor. Ovo je zemlja sa najviše novinara u zatvorima na svijetu. A ja nosim pasoš koji mi ne garantira zaštitu. I još k tome nalazim se na aerodromu u gradu Diyabakiru. Centru kurdske pobune protiv turske vlasti.

Prije ovog grada bio sam u Karsu. Tamo Orhana Turci ne vole jer tvrde da je Kars liberalan grad. Tvrde da je susjedni grad Erzerum zatucan. I da je radnju romana Snijeg u kojem opisuje radikalnu Tursku Pamuk trebao smjestiti u Erzerum. A ne u Kars. Ironično je, utješio sam ih činjenicom da je na naslovnici hrvatskog izdanja knjige slika Erzuruma, a ne Karsa. Jedva su mi povjerovali da je to moguće. Da je neko tamo u Hrvatistanu, mogao zamijeniti Kars za Erzurum. Ili Erzurum za Kars. Ovisi u kojem ste gradu trenutno. I zato, jasno mi je zašto ga lokalpatrioti u Karsu ne vole. I jasno mi je zašto ga patrioti ne vole. Ali, da li postoji još nešto što mi promiče?

Mada mi se prekinuo obraćati, nisam izdržao da ginekologa ne pitam: Oprostite, da li ga Vi ne volite samo zbog onoga šta je rekao o Armencima. Ili ste pročitali njegove knjige pa Vam se ne sviđa kao književnik? Ili postoji neki treći razlog?

Neugodno je iznenađen. Jer shvaća da sam razumio što je pričao na turskom mladiću do mene. Lažno se smiješi. I mijenja temu.

– Bio sam u Sarajevu. I Bosni. Alija Izetbegović je bio jako dobar.

Ginekolog očigledno dobro zna internu anatomiju trokuta Hrvatistan – Bosna – Srbistan. Ali teško ne složiti sa njim.

– Alija Izetbegović je bio stvarno dobar čovjek. A kako Vam se svidjelo Sarajevo? I Bosna…

– Nije mi se svidjelo. Sve je nekako malo.

– Da. Naspram Istanbula i šesnaest milijuna stanovnika, Sarajevo je stvarno malo… Jeste li možda čitali Andrića? Ivu Andrića. On je iz Bosne i dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Kao i Orhan Pamuk.

– Nisam i neću. Čuo sam za njega. On je mrzio muslimane.

– Da, priča se to za njega. Zato i Pamuka niste čitali?

– Pamuk mrzi Turke…

– Ali on je Turčin?!

– Nije. On je kao i Vi. Vi ste PKK!*

-Ja?

– Da, Vi! Upire prstom u mene i viče, ali na čudan način, sa ljutnjom u očima i sa smiješkom na usnama:

– PKK! PKK!

Uplašio me. Gledam zbunjeno uokolo. Nitko se ne pomiče. I nitko ne obraća pažnju. Valjda jer su svi ostali stvarno PKK.

Zdepasti Turčin ljutito odlazi. Bojim se da će me prijaviti. U fotoaparatu imam slike koje bi mogle neke ljude postaviti u opasnost. I mene također.

Gledam upitno mladog Turčina. I pitam ga: Izgleda da se ljuti na mene. Čime sam ga razljutio? Što sam krivo rekao?

Mladić odmahuje rukom: Turci…

Izgleda da je mladić ipak Kurd.

Svađa se nastavlja dalje. Sada bez glasa. U meni. Svađam se sam sa sobom: Šta ti je to trebalo. Lijepo ti u turističkom vodiču piše, još je dodatno podebljano: Sa Turcima ne raspravljati o politici!

Onaj drugi “ja” se brani: Ali nisam ni spomenuo politiku. Pričao sam o književnosti!

Treći se pridružuje: Ok sad. Dosta je svađe. A ti dalje zašuti. I o politici i o književnosti i o promatranju ptica pjevica. Našao si mjesto za komparativnu književnost. Zatvor u Diyabakiru spada među deset najgorih zatvora u svijetu. Ako te ovaj ginekolog prijavi, otići ćemo svi skupa ravno u pičku materinu.

___

* PKK – Radnička partija Kurdistana, organizacija koja se bori za nezavisnu kurdsku državu. Svrstana u terorističke organizacije od strane EU i SAD-a