Don Andrea Gallo (18. lipnja 1928. – 22. svibnja 2013.)

*

*
http://www.youtube.com/watch?v=JeV68uJoY-Y
*

u snu su krečili.
po sušenju i prelasku sna
iz jednog u drugo beskućništvo,
slažem vitrinu za književnost.
na prvoj polici, savim pri vrhu
je poezija narodna, nenarodna i međunarodna.
tu su petar gudelj i anka žagar, tin ujević,
tu je vasko popa, visoka škola ljubavi,
tu je ivica prtenjača, dobar kao riža,
tu je nova slovenska i poljska lirika, zbigniew herbert,
czeslaw milosz, tomaž šalamun, raymond carver,
bit će uskoro danijel dragojević, goran babić,
šteta što boris maruna odavno nije tu,
radovan ivšić je tu,
charles simić je tu,
međaši su tu,
falsifikati su tu,
čitav niz očajnika
iz edicije hrvatskog društva pisaca je tu,
pet portugalskih pjesnika je tu,
camões, verde, sa-carneiro, pessoa, o’neill,
tu je samuel taylor coleridge,
walt whitman je tu dugo, predugo,
milena marković je tu,
rainer maria rilke je tu s pločom
na kojoj recitira sven lasta,
koja nije tu.
na sljedećoj, donjoj polici su svjetska proza
i grčke tragedije, robert musil, pola uliksa,
bolaño, bolaño, bolaño,
bernhard, cervantes, borges,
vargas llosa, kundera, nerudina autobiografija
s predgovorom oskara daviča,
iljf, petrov, infante, mailer,
opet carver, auster, wolff,
kafka dvorac, amerika, preobrazba,
nedostaje umjetnik u gladovanju,
zweig, frisch, kästner, böll,
zbirka fantastične ruske pripovijetke,
gogolj, turgenjev, dostojevski, andrejev, grin,
tolstoj, zola, gide, stendhal, orwell,
harms, calvino, tanki tabucchi, opet herbert,
eseji, reich-ranicki, spiegelman,
od nabokova samo blijeda vatra, gombrowicz,
od domaće proze andrić, krleža, kiš,
marinković, sidran, jergović, ugrešić,
konstantinović, davičo, pištalo, pavić, basara,
iz zaborava umetnuti stasiuk, jarry, burroughs, singer,
odnekud pretekli matko.
polica poslije je improvizacija, časopisi, camus,
jelena, žena koje nema, cioran, bourdieau,
bergson ili neka druga žuta knjiga, huxley,
nova istra, hrvatski pravopis, shakespeare,
voltaire, tomić, koprivica, dežulović, de quincey,
po sedam sabranih jesenjina i de maupassanta,
još toliko na sljedećoj polici, staljingrad, kraj.

Erri De Luca, suvremeni talijanski prozaik i prevoditelj starozavjetnih tekstova, objavljujući 2002. svoju prvu zbirku poetskih tekstova u uglednoj torinskoj izdavačkoj kući Einaudi, osjetio je potrebu posuti se pepelom i na neki način unaprijed ispričati čitateljima:

“Listam katalog ovog poetskog niza i tresu me trnci: zar i ja tu? Ne mogu na sebe primijeniti ni ono malo ironije što lebdi u izričaju: ‘Hagàm Shaúl banneviím?’ (Zar i ti Šaule među prorocima?), kako o njemu govore oni koji ga gledaju da revnuje među pravim prorocima. Ostajem posve neravnopravan prezimenima i imenima pjesnika okupljenima u znaku ove drevne bijele naslovnice.

Radi se o tome da s pedeset godina čovjek osjeti da se mora otisnuti od vlastita kopna te otići na pučinu. Onome tko piše pripovijesti na kopnu proze, hazard pisanja stihova otvoreno je more. Stihove nisam dosegao. Ovdje su crte koje prečesto idu na početak.”

Tim riječima autor čitatelja uvodi u svoju prvu stihozbirku naslovljenu Djelo na vodi.

A nedostojna prevoditelja Errijevih tesktova i pisca ove usputne bilješke naročito raduje podatak što cijela ta stihozbirka, nevelika samo brojem uvrštenih fragmeneta, počinje eksplicitnom posvetom:

Izetu Sarajliću, sarajevskom i svjetskom pjesniku.

Izetu Sarajliću posvećen je i poduži tekst u drugoj stihozbirci, u kojem se Erri De Luca oprašta od svog dragog prijatelja – Izet Sarajlić, rođen 1930., odsutan od 2002.

U istom Einaudijevom poetskom nizu deset godina poslije pojavit će se dvojezično izdanje

Sarajlićevih pjesama s Erijevim predgovorom i besprijekornim prijevodom Silvija Ferrarija.

Osim iskrenih prijateljskih osjećaja, Erri De Luca nam svojim odnosom prema Izetu Sarajliću podastire i implcitnu poruku pobune, usudio bih se kazati iste one na koju nas je izrijekom pozvao Stéphane Hessel, objavljujući svoju brojem stranica također neveliku knjižicu, za čije se ovdašnje izdanje pobrinuo profesor Predrag Matvejević.

O vlastitoj tinjajućoj pobuni na djelu Erri De Luca svjedoči ne samo mnogobrojnim boravcima u mjestima ratom zahvaćene Bosne i Hercegovine, dvozeći ili prateći kamione humanitarne pomoći, nego i tihom prisutnošću među stanovnicima Beograda, u vrijeme dok natovi avioni nemilice bombardiju ne samo metropolu.

U tom času Erri De Luca zna da osjećaj blizine s ljudima koji su izloženi nasilju koje u nebo vapi može razumjeti, osim majke mu Emilije, još samo jedna osoba. Imenom i prezimenom to je Barbara Balzerani, kojoj se Erri javlja sa Kalemegdana. Ona je u rimskom zatvoru, gdje izdržava kaznu doživotne robije, nakon presude za otmicu i umorstvo Alda Mora. To je ista ona Barbara, kojoj Erri De Luca posvećuje tekst naslovljen Balada za jednu zatvorenicu. Ista ona kojoj će u u završnici knjige Sirena u pet zapisati:

“Jedne majske noći ’99., za najsilovitijih bombardiranja centra Beograda, stajao sam naslonjen na prozor na najgornjem katu, gledajući zemlju koja je eksplodirala. Grad je bio nalik djevojčici koju je spopao teški kašalj.

Toga časa postao sam svjestan da sam odvratno sam. Do tog časa bilo je naprosto u redu da se građanin neprijateljske zemlje, napadač na nebo i razaratelj tuđih zemalja i proljeća, osjeća usamljeno. I hvala im što su ga podnosili. Te majske noći samoća i pomicanje područja eksplozija bili sum i odvratni. Nazvao sam jedino prijateljsko čeljade koje je moglo podržati taj telefonski poziv. Jedinu osobu koja bi mogla imati milosti za taj rasap, koja bi zacijelo bila u Beogradu, da nije otplaćivala drugi dug poreznicima pobjednika. Jedina koja će na kraju razgovora biti u stanju nastaviti svojim obaveznim putem, zaboravljajući me na stražarskom pragu.

Slučajno još nije bila izašla ni stigla do rampe na kraju dana. Moj glas je bio pomiješan sa zvučnom kulisom te proklete noći, moj glas je gušio njezin.

Znam da sam zloupotrijebio njezin položaj. Ovi redci joj se ne ispričavaju i nisu joj nadoknada, jer sve bih ponovio. Ispočetka i opet sve bih ponovio.” (Tvrtko Klarić)

***

Sirene

Bio sam u Beogradu toga maja za njegova bombardiranja. Nedostajalo mi je snage da budem cum, sa: da sklopim savez. Bio sam u tom gradu, stanovnik jednog njegovog noćnog balkona, u sobi 411. Naredio sam tijelu da bude stražar. Bio sam sâm: zaratio protiv svoje zemlje u raspolućenome gradu – na polovicu s nebom i na onu sa zemljom.

Na pameti mi je bila jedna pjesma Dylana Thomasa koji je iz njemačkih bombi nad Londonom iskopao stihove i naslov: “Među poginulima za avionskoga napada u zoru, zatečen je i jedan stogodišnjak»

Starci u Beogradu su šetali. Zajedno s dangubom, koji je došao sa drugog nekog juga, odlazili bi do Kalemegdana, gdje se spajaju vode Dunava i Save. Igrali su šah, sjedeći po klupama. Na znak uzbune koja je označavala napad iz zraka, ostajali bi sjediti, pazeći da ne povuku pogrešan potez.

Starci, šah i mjesec maj: sjedeći uz njih napisao sam ovo:

Misao budalaša pred Savom
jednoga svibanjskoga dana devedesetidevete:
poželjeh darovati sat starcu
koji dolazi sjesti, veli “dobar dan”
te zapodijeva razgovor o vremenu
koje je kišovito ove godine

pa škodi reumatičarima.
Baš ga i ne zanima šta radi netko iz Napulja
u Beogradu, jer ne radi ništa samo stoji.
U džepu mi je sat
dao bih ga u zamjenu
za željeznu kukicu što mi je jučer izvukla
čepić cerumena iz lijevog uha
u bolnici u ulici Pozierza.
I sada čujem tu daljinu, ta zvona, tu grmljavinu
i čujem sirene u Beogradu
zajedno s onima u Napulju preostalima u pričama
moje majke o ratu. Sluh je retroaktivan,
miješa bombardiranje, ljušti noći,
na prozoru sam u ulozi pastira
nad stadom oblaka
da ne razbježe se pod kanonadom
ispaljenom sa zvijezda.

*

Balada za jednu zatvorenicu

Bilo je opasno
ostaviti joj slobodno ruke
bez lisičina na zapešćima
kad je iznova ugledala prostor, stabla, ulice,
na groblju kamo su
nosili njezinog oca.
Deset već odležanih godina,
ali ne pomaže brojiti ih,
doživotna se ne smanjuje,
živiš li duže više ispaštaš.

Bilo je opasno
dozvoliti joj zagrljaje,
a po pravilniku
isključen je svaki dodir
Bila je opasana
korota rodbine,
tu pred mrtvim ocem
mogli su pokušati
tko bi znao osloboditi
kćer ukočenu,
samo da se izjednači
smrt sa životom.

Propala zabava
vidjeti ratnicu kako jeca,
ali kome su svezana zapešća
ne može otpustiti oči.
Da bi se prislonili, suze i osmijesi,
potrebno im je malo prisnosti
jer su grubi, ne umiju
klijati u sužanjstvu.

“Nije se više boravilo zajedno, zar ne, tata?
Prvo borba, godine skrivanja,
ni telefonski poziv o Božiću,
a onda specijalni zatvor, tvoje lice
koje sam opet vidjela iza stakla što nas dijeli,
najprije prestrašena, zatim drska
slijeganjem ramena
govorio si: ‘zidovi, stakla, rampe, straže,
nisu dovoljni da nas razdvoje,
ja sam na tvojoj strani

makar te i ne dodirnuo,
dapače, pogledaj što ću napraviti,
stavit ću ruke u džepove’.
Strpi se, tata, ni danas
ne mogu te podragati
između mojih nadzornika i lisičina.
Ali hvala ti što si omogućio da jutros
izađem, da ovu hrpicu vremena
kazne koju ću odslužiti budem na otvorenom”.

Sada je možeš sresti
uvečer kad vraća se
ulicom Bartolo Longo,
zatvor Rebibbia,
boravište pobijeđenih
u dovršenom ratu,
vječna rezidencija
doživotno poraženih.
Prelazi ulicu, ne osvrće se,
drugarica Luna, stara uznica
koja se predaje rampama večeri.

Sedim okrenut sučelice publici u knjižnici “Bogdan Ogrizović” i čekam da počne predstavljanje moje knjige Aleja Viktora Bubnja. Pokušavam da suzbijem uzbuđenje koje me – poprimajući razne forme, od blage euforičnosti preko prividne ravnodušnosti do udara plimnih talasa potištenosti – zapravo drma čitavog dana, pokušavam da naprosto mislim na Nešto Drugo, i onda mi padne na pamet: dođavola i k vragu, nisam li ja možda nekada nešto ostao dužan “Bogdanu Ogrizoviću”? Za svog zagrebačkog života, od 1976. do 1991, godine koja se (ne) vraća, bivao sam članom raznih zagrebačkih javnih knjižnica, od Gradske do Savskog gaja, Travnog, Gornjeg grada… i, bogme, “Ogrizovića”. Kako sam iz Zagreba otišao (istorijski gledano) relativno naglo i gotovo pa u žurbi, nisam ni stigao vratiti sve pozajmljene knjige, pa je tako možda i neka iz ove knjižnice trajno preseljena zajedno sa mnom. Možda bi, hm, mogle ući u “sukcesijsku masu”, ili bih ih možda mogao ceremonijalno vratiti nadležnoj ministrici Andrei Zlatar kao nekakav povrat hrvatskog kulturnog dobra?

Dumam ja tako o tome a u tom srećom i počinjemo, pa mi misli odlaze na drugu stranu, mada zapravo ni za tren ne napuštaju onaj osnovni tok: šta sam ja tom Zagrebu i šta je on meni, i koji je to Zagreb uopšte, je li to onaj nekadašnji čijim sam stanovnikom bio i o kojem i pišem u većem delu ove knjige, ili je to ovaj sadašnji u kojem sam intimni stranac, i je li to sve skupa jedan te isti Zagreb ili su to dva Zagreba, ili više njih? Uostalom, ko mi garantuje i da sam ja onaj isti čija leđa pamte zidovi Lapa i Jabuke, a ne neko drugi?

Onaj Zagreb koji je bio za mene je kao fizičko-prostorna činjenica prestao da postoji 1991. kada sam otišao, a nastavio je da obitava jedino u mojim snovima, u toj “noćnoj strani uma”: ovaj drugi, novomilenijumski, materijalizovao se sredinom 2001., i otada se manje-više uredno viđamo Zagreb i ja, i ja ga polako izučavam lekciju po lekciju, valjda onako kako je neko ko je bio izgubio moć govora usled neke nesreće polako ponovo sriče ono što je jednom već znao. I na sve to, unapred sam pomiren s nerazrešivošću tog paradoksa da to i jeste i nije onaj Moj Grad, kao što i ja i jesam i nisam onaj nekadašnji Teo čija su, štulićevski rečeno, muda zaprašivala cestu za tih nekih već mitski pretpotopskih godina koje su pojeli skakavci, a koje nam se ipak stalno vraćaju u svest i podsvest, i ne da ih se nikako isterati odande, ma koliko se na tome radilo – a radilo se, bogme.

Trebalo bi i valjalo bi, dakle, opisati šta taj novi Zagreb (a ne Novi Zagreb!) za mene jeste, ali neću ja tu bog zna šta nabrajati i katalogizovati, nemam ni volje niti mislim da ima od toga kakve hasne, ta nisam ja pisac turističkih bedekera, niti Zagreb mogu gledati očima radoznalog turiste u potrazi za tzv. čulnim senzacijama. Nego mi je na umu samo kako bih mogao preneti u reči onaj spleen koji me obuzima pri svakom novom dolasku – a pri odlasku valjda još i više. Jer, Zagreb je u mene jedna potkožna boljka, i to se ne može promeniti, a još je nezgodnije što je o tome pomalo zazorno pričati. I zato, štošta ću ja vama ovde prećutati, možda baš ono najvažnije i najzanimljivije, ali to tako mora biti, jer ljudi i gradovi imaju neke dobre i važne tajne jedni s drugima, ono nešto “što ne govori se svima, što se samo nekom šapne: ti znaš”, kako je pevao onaj isti veliki pesnik, šansonjer i Zagrepčanec-dotepenec koji je napisao i da se Zagreb i on vole – tajno. A zašto tajno? Pa, zato da se ne bi ljutila ni Zagrebova, a ni njegova, Arsenova familija. Znate već kako to ide s tim našim nadrkanim rodbinama…

Ne družim se danas, uglavnom, sa onim ljudima odranije, nego s nekim za mene novim, ali ne što bi sa starima bilo kakvih problema, nego što su to promene koje život svakako donosi, pa sve i da nikada ne mrdneš s mesta; nema više onih knjižara po kojima sam okapao I kada sam bio sasvim švorc, ali zato je sada tu Vuković & Runjić, i Jesenski i Turk, koje fino opkoljavaju knjižnicu u kojoj evo predstavljam svoju knjigu, pa su tu nekoliki Profili, Ljevaci, VBZ-i, pa fini antikvarijati koji kao da su uskočili na mesto onog nekadašnjeg zrinjevačkog. U jednom od takvih, M. J. je iskopao i na dar mi doneo knjigu Aleksandra Tišme Povratak miru, knjigu čiji se izvorni vlasnik sam potpisao flomasterom još te davne godine 1980., a taj se vlasnik, gle, zvao navlas isto kao i ja i navlas isti je takav rukopis imao kakav imam i ja, današnji. I ta se knjiga, eto, bila našla u antikvarijatu, mada je ja nikada nikakvom antikvarijatu prodao nisam. A sada je ponovo u mojim rukama, pa je i to valjda nekakav “povratak miru”, šta god on bio za nas kojima do nečega drugog nikada nije ni bilo.

I na drugim se mestima danas jede u današnjem Zagrebu a ne na onim gde se nekada jelo, i sve je mahom strašno fensi, i svi prate preporuke nekolikih food gurua, samo što je meni sve to pomalo nevažno, nego se s guštom hranim negde drugde, možda ćete me sresti tamo, ali vam ja neću reći koja su to mesta, jer zašto da vam odajem svoje male tajne, utoliko pre što nikome nisam guru? Mada, opet, jede se i na nekim mestima gde se jelo i pilo i ranije, možda najradije u Blatu, gde vam ljubazna teta s Korčule spremi sve kao nekakvome zadugo izgubljenom sinu, ili pak u nekoj drugoj donjogradskoj birtiji koja ne zna šta je lifestyle jer je za nju i njene ljude life ionako style…

Nema više ni stare Kinoteke u Kordunskoj, ali eto Europe, eto Griča, a kazališta su i dalje tu, sva na broju, i sva pohodim osim one žute impresivne građevine na velelepnom trgu, pošto jedino tamo nisam detektovao tragove kazališnog, ali biće da je to moja greška i propust, zasigurno. A tramvaji i autobusi lepši su i čistiji nego nekada, sada su nekako, hm, postmoderni, i to prija umornome putniku, mada ne može i neće nikada zaboraviti ono posebno, surealno stanje kada noćni tram 31 stane kod Glavnog kolodvora da svi, uključujući i vozača, odemo na burek kojim ćemo isprati svoje noćne alkoholne grehove. Nema više, nema, tako jeftinih i tako vrućih indulgencija…

A jednom sam, pre nekih tri godine, otišao i gore na brdo, popeo se pjehe uz Tuškanac pa zavio desno u Jebukovac i došao do broja 28, ušao u Jabuku posle – koliko? Osamnaest godina, rekao bih: neko ko je rođen kada sam poslednji put bio tamo, sada je već punolatni građanin jedne Nove Stvarnosti, slobodan da bira i da bude biran. A u Jabuci bilo je uglavnom sve, ili sve bitno, isto kao i ranije, što bi možda nekome drugom i u drugačijim okolnostima zasmetalo, ne meni je prijalo jer neke se stvari ne smeju suštinski menjati nego ili ih ima i žive onakvima kakve nekome nešto znače, ili treba da umru. A ne treba, sve dok je onih koji opet na jednom potkožnom i podsvesnom nivou razumeju i osećaju te nežne signale u noći, signale koji im potvrđuju da nisu sanjali da su nekada živeli, pa onda možda nije san ni to da danas žive. Nije to mala stvar i nije to za odbacivanje, razmišljao sam nekoliko sati kasnije, već pred zoru, smandrljavajući se s Tuškaca ka Ilici, znajući da sam napravio ili zatvorio, na izrecive i neizrecive načine, jedan važan životni krug. Tu, u Zagrebu, u gradu koji nikada nije uspeo prestati da bude moj, a zapravo i nije da smo se oko toga mnogo trudili ni on ni ja: tu je Zagreb, a ni ja nisam daleko, i nema nama spasa jednome od drugog.

ova se bajka ne kazuje dok se čeka kod zubara, za proveru proteze…

*

Još je veliki, učeni Ciceron jednom rekao: Praeteria mutare non possumus. Prošlost ne možemo da menjamo! Odakle onda ta neprestana potreba nekih ljudskih bića da vraćaju prošlost? Begstvo od sadašnjih problema? To je izgleda najjednostavniji odgovor za one koji po bezbroj puta prepričavaju, ukrašavaju i zamajavaju se anegdotama iz sopstvene prošlosti. Možda se u tim, po iks puta ponavljanim, nakićenim pričama iz mladosti krije potreba za očuvanjem ravnoteže između onog što smo nekad bili i onog što smo danas, jer u reci života svako od nas postavlja svoj filter i odlučuje šta da zadrži, a šta ne. Neprestano, u svakom momentu, umire poneki deo nas, a mi, kao da verujemo da smo besmrtni, čak i na sahranama naših najbližih, i zidamo svoju ličnu istoriju kao da smo Cezar ili Galilej. Besmislen napor da ostanemo zapamćeni, kada ipak, jednog dana, budemo morali da odemo? Ali, zar to nije ljudski, taj naš samoznačaj koji nam i kada smo najbeznačajniji pruža samodopadljivu sigurnost da smo upravo mi to izvanredno i unikatno delo Tvorca. Starenje, svakako, umanjuje taj naš gigantizam, iako sam svedok da se neki od mojih vršnjaka ubeđuju da su mladi heroji! Heroji koji se poštapaju, ha…osim onog, večitog deteta, koji hop, hop, hop, leti i traje, onakav inteligentan i neodgovoran, zauvek!

A šta onda da kažem ja, sa dva tako različita života za sobom? Sedim na klupi u Kensingtonskom parku, dobrano blizu jeseni života, oko mene golubovi kljucaju hlebne mrvice koje im donosim svake nedelje. Svako sa svojom sudbinom. Eto, na nekim stablima lišće počinje da žuti i pada još u augustu, slično onim ljudima koji kulminaciju svoje životne snage i privlačnosti doživljavaju u mladosti, pa onda dopuštaju godinama da ih jednostavno pregaze. Gotovo bez otpora. Dobro je napisao mudri Horacije: Est modus in rebus, sunt certi deniljue fines. Postoji mera u stvarima, postoje, konačno, određene granice za sve. Neka drveća, pak, čuvaju svoje lišće do u kasnu jesen, ono se drži kao preostale vlasi nekada bujne kose kod onih usamljenih veterana koji se šetaju po glavnim stazama u parku, doterani elegantno, sa ponekim istaknutim detaljem, na primer sa belom svilenom maramicom u gornjem levom džepu redengota, da bi naglasili svoj beg iz dosadne rutine porodičnog života. Već prastari i pregordi da uđu u neki od čađavih pabova, oni još uvek defiluju parkom, sa svojom očuvanom dopadljivošću, i to što je moguće uspravnije. Čak i kad odjednom zapljušti kiša i čovek za minut postaje mokar do gole kože kao da je upao u Temzu, pa i onda ovi večni gordeljivci bez žurbe otvaraju kišobrane, kao da se radi o suncobranu. Neka od takvih drveća kao da su se namerno osamila i postala nalik na one čudake tipične za naše Ostrvo, koji odvojeni na ledini prkose vetrometinama, do kraja svoji, i kada im osakate truplo i odvuku ga bilo do neke otmene manifakture za stilski nameštaj, ili pak do nekog bednog stovarišta drva za ogrev.

Osim ovih, postoji još jedan tip listopadnih drva u parku, takvi koji se od svog zlatnog lišća oslobađaju ne postepeno, već odjednom, rasprostirući oko sebe zlatni, meki oreol, kome se dive podjednako i deca i njihove majke, trčkarajući oko njih i posipajući se lišćem. Ipso facto, sami po sebi, oni poseduju nešto što zrači od njih, bez pretvaranja, doterivanja i kićenja, to nešto koje drugi osećaju kao moć koja utiče na njih kada se nađu u njihovoj blizini ili kada čuju njihov glas. Ljuod natura dat, nemo tollere potest. Ono što priroda daje, niko ne može oduzeti! A Petar? Koje je on drvo? Listopadno – sigurno ne! On je samozadovoljan, večan, netrošljiv, bez opadanja. Igličast! Da, i to od onih kojima vešti Japanci zaustavljaju rast i ostavljaju ih takve malecke, lepe, nepromenljive. Igličasti bonsai!

Poznato mi je da nepisana pravila okoline znaju da uguše, ili bolje rečeno, umire individualnost. S druge strane, zar svaka zrela ličnost ne zadržava svoju individualnu unikatnost? Slažem se, Petar je ima, iako nikada neće sazreti, ali je imam i ja. On možda vidi dalje od onoga što je vidljivo, osim toga je i letač. On ne stari, a poznato je da je vid kod dece bez naočara jasniji od vida jednog šezdesetogodišnjeg džentlmena. Ali ja sam podešavao svoju prirodu društvenim normama, socijalnom razumu, a on? Njegova jedina “obaveza” je da zanese, polete i ukrsti mačeve sa nekim izgubljenim kapetanom bez kompasa. Samo trčka levo-desno, kao bajagi da uživa u igrama bez granica, a jadne devojčice koje generacijama zavodi kao da im daruje ceo život (a njegov život je beskrajan), sve su one ubeđene da su povlašćene princeze, dok on nakuplja prijatne uspomene od svojih mangupluka. On je, da kažemo istinu, prilično bez srca, ali ko bi se usudio to da kaže devojčicama, omrznuće ga do kraja života!

Kao i obično, park je napunjen dečurlijom, guvernantama i psima, ali se niko od njih ne usuđuje da uznemirava golubove, jer su već upoznali moj namćorluk. Posmatraju nas, mene i ptice, sa pristojne distance, deca najotvorenije, psi ispod oka, ali svi se oni pomalo pribojavaju mene, kao da sam stari Solomon Grakač, gavran sa kojim se Petar sreo upravo u ovom parku kada je prvi put poleteo odbijajući dalje da raste. Pri tom susretu, prastari gavran, koji kažu nije badava nosio mudro ime, sažalio se na Petra, na jednog “Polutana” (ni ptica, ni pravo dete) i pomogao mu da se koliko toliko saživi sa svojom sudbinom. Što jednom tipu kakav je Petar nije bilo nimalo teško. Kada smo se mi, izgubljeni dečaci, našli u Nedođiji, Petar se već ponašao kao apsolutist sa neprikosnovenim vladarskim pravom.

Nedođija! Sve u svemu, to je bila jedna beskrajna trka: nas su jurili gusari, njih crvenokožci, a oni pak nisu imali mira od izgladnelih zveri, u čijim kožama smo bili obučeni. Tipičan uroboros, iako ostrvo nije imalo baš kružnu formu, već je nepravilno izduženo, sa grebenima i zalivima; svako je svakome bio za petama ili je vrebao ili je bio u opasnosti, takoreći istovremeno i jedno i drugo. Ali ko bi mogao da zatvori krug, čak i kada je nepravilan? Nema takvog. Samo trka u mestu, iako su stopala vrela od vriska krvi, ali umor ne sme da te nadvlada jer krvoločnom goniocu treba samo malo pa da te uhvati! Uspavljajuće priče koje majke kazuju svojim čedima, a koje je moja supruga kazivala našoj deci, nemaju kraja u izmišljanju divnih stvari iz Nedođije, iako i ja i izgubljeni dečaci, kao dugogodišnji žitelji tog ostrva, najbolje znamo koliko je opasan život bio tamo. Ali, koliko glava, toliko i shvatanja. Quot capita tot sensus.

Petar se najviše razlikovao od svih nas šestoro, mislim da je uostalom zbog toga bio vođa. Mi smo, kao što sam rekao, bili u teškoj, glomaznoj odeći od medveđeg krzna nasuprot njegovog lakog kostima od lišća. Bio je sav od trenutka, i u smehu, i u vređanju: – Poleti Karli! Ajde, sad vi, Blizanci! Krezubi, šta čekaš!? – naređivao nam je kidajući se od smeha, dok smo se mi, zalepljeni za tlo kao krznene lopte kotrljali pri padu i sami prinuđeni da se podsmevamo svojoj nemoći. Ali, kao što sam rekao, Petar je bio drugačiji i po izgledu i po šarmu i po sigurnosti kojom je uspevao da gazduje našom družinom.

A i zabranio nam je da ličimo na njega. On nas je, kako kaže Majkl Darling, oduvek držao u šaci. Iako je Majkl bio najmanji i najnaivniji od svih, i tada najspremniji da zaboravi sve iz spoljašnjeg sveta, sada, posle toliko godina i decenija (pa njegov najstariji sin Robert upravo završava u Itonu) sklon je tome da vraća slike koje je u vreme Nedođije prihvatao sa uzbuđenjem ljudskog mladunčeta. Znam da neki okolo ogovaraju Majkla da je brbljivac, koji često kaže i ono što ne treba, ali ja, ne samo zbog rođačkih veza, volim njegovo društvo. On je čovek koji vas uz neprestane anegdote lako oslobađa inertnosti. Njegova misao leti po rubovima, u čemu na neki način liči na Petra, iako je daleko od njegovog autoritativnog samoljublja. Obojica, čini mi se, poseduju izvestan manirizam, svest kako da se dopadnu, samo što je kod Petra to povezano sa uobraženošću jednog Nerona, dok je, suprotno tome, Majkl možda pričljiv, ali u suštini pristojan momak, nikad vulgaran. Ono što me najviše užasava, agresivnost prostakluka koja je u ovoj Imperiji ukroćena zahvaljujući istinoljubivim zakonima naše kraljice, neka joj Gospod daruje što duži i plodniji život, postojala je i te kako u Petrovoj Nedođiji.

U Neverlendu vreme je brzo teklo, dešavalo se mnogo promena, i lakih i mučnih, ali naše godine se nisu menjale. Na neki način, bili smo besmrtni (mada na to nismo ni pomišljali), zaboravljajući da rastemo. Potom, kada su nas doveli kod Darlingovih, sve je počelo da se odvija nekako redovno, od jutarnjeg umivanja pa do uspavljivanja uz Vendine priče, spokojno i sa merom, bez pokojnog kapetana Kuke i njegovih, takođe pokojnih gusara, neka Gospod oprosti njihovim mračnim dušama. I bez Petra, koji se, prema očekivanjima, vratio u Nedođiju. Priznajem, u početku nam je nedostajao. Ali vreme je i dalje teklo, pa su meni, posle trinaesetog rođendana koji smo sa Darlingovima i mojim novim drugovima iz koledža nezaboravno proslavili u porodičnoj kući, počele da rastu dlačice po bradi i telu, a to je kažu znak puberteta, period života u kome se dete inicira u odraslu osobu.

Sećam se, tada, uz opšte odobravanje i žamor svih prisutnih, Vendi je prihvatila da iseče rođendansku tortu i kada se nagnula nad sto, haljinica joj se podigla, visoko, gde završavaju čarape, i ja sam ugledao njene bele butine i osetio (prvi put ovako javno, i mnogo sam se postideo zbog toga) muško uzbuđenje. Bio sam takoreći ljut na sebe, ali sam tada obećao sam sebi da se nikad, evo to kažem prvi put, neću odreći Vendi. Obećanje sam održao, uzeo sam Vendi za ženu. Ex parvis saere magnorum momenta rerum pendent. Važne stvari često zavise od nevažnih.

Prošle nedelje smo sahranili Barnija, mlađeg od Blizanaca. Poginuo je besmisleno, za vreme svoje nedeljne jutarnje šetnje po Trafalger skveru. Jadnik, sluh mu nije bio baš najbolji i dok je prelazio ulicu nije čuo glasna upozorenja vozača kočije. Zatim je vozač kome je očigledno bilo jako žao, izjavio kako je vikao iz svog glasa, ali to uopšte nije dopiralo do čoveka koji se zagledan u nebo, nešto smeškao sam za sebe.

Sa Barnijem nikada nisam razgovarao na duboke teme, kao o politici Dizraelija ili o umetnosti prerafaelita. On je zadržao svoju prostodušnost i simpatičnost iz vremena Neverlenda. Svima nam ga je bilo žao, a Vendi ne izdrža i zaplaka. Zaista, pod budnim okom Darlingovih, svi mi, izgubljeni dečaci, dobili smo solidno obrazovanje i dovoljno početne materijalne sigurnosti što nas je spaslo od zaletanja i rizika srednjeg staleža. Bila nam je potrebna dobra profesija. Ali sve naše pretpostavke o sudbini toliko su nedovoljne i u krajnjem smislu početničke! Eto, ja sam već u godinama iako, da kucnem u drvo, držim se dosta solidno. Ali sam prestar, na primer, da očekujem da me pozovu, hvala Bogu, u neki od onih besmislenih ratova, iako su tu moja trojice sinova koji su još uvek taoci za takvu obavezu, samo ne znam da li da se brinem ili dičim zbog toga. Ali evo, s druge strane, da uzmemo Barnijev slučaj. Ostao je em momak, em bez ambicija da se dokaže na društvenom planu, dobrodušni mlitavko na čiji račun se Majkl često šalio, isto tako dobrodušno kao: – O, Barni, mek si kao pamuk, ali je pamuk mnogo lakši – i slično tome, a Barni bi se smejao na svoj račun…

Znam vrlo dobro da Vendi, vremešna kao i ja, dostojanstvena i poštovana kao što i priliči dami njenog kova i statusa u našem društvu, još uvek zaljubljena u Petra Pana. Namerno ne kažem “Petar” nego “Petar Pan” jer su njeni osećaji i slika koju gaji o njemu, na hiljadu kilometara i na hiljadu časova udaljeni odavde. Onde su, u Neverlendu, i tada, kada je bila devetogodišnja devojčica. A šta bi mogla da se seća, pitam se, jedna odrasla ledi koja već ima i unuku, iz vremena kada je bila tako mlado (i u svakom slučaju bezpolno) biće? Čime još može da se hrani njena fantazija i to zbog jednog neodgovornog putujućeg srcolomca? Šta je to ona našla za vreme svog kratkog, mada istini za volju uzbudljivog boravka u Nedođiji, te je do dan danas drži u zanosu? Znam da ako ga upoređuje sa mnom, sigurno će biti na moju štetu. Jer imam debelo, neizvežbano telo koje posle tridesete izgleda kao da je pod vodom, bez forme. Jer sam predvidljiv u izboru onoga što činim i onoga što kažem – Vendi sigurno misli da moja ličnost nema treću dimenziju, nego da je ravna kao karta iz špila, za razliku od “lucidnog” uma Petra Pana koji ume da se kreće na rubovima ambisa, a pritom da uspe i da se poigra rizikom. A ja, dodirujem zglobove šaka da bih proverio da li mi rukavi od košulje stoje paralelno sa onim na sakou. Jer ono što se očekuje od mene je da govorim precizno, uz dobar akcenat i gramatičke konstrukcije rečenica, pa Majkl mi kaže, iako znam da je dobronamerno: tvoj akcenat ipak otkriva da ne potičeš iz starih aristokratskih porodica”. Ali, habet suum venenum blanda oratio. Laskavi govori imaju svoj otrov. Na kraju, iako ne verujem da bi Vendi dotle došla, ne bih želeo da krivim sebe za nedostatak ljubavi prema deci. To nikako, daleko je od istine. Možda sam izgradio izvesnu aristotelovsku distancu između delova kuće i njihovih namena. Nije mi bilo baš prijatno kada su deca bila mala da ulazim u njihove prostorije, pune mlečnih dečjih mirisa (za razliku od Petra koji je bez pardona i to kroz prozor upadao u dečje sobe). Uostalom, to je posao doilje i majke. Obratno, ne volim ni kada Vendi ili Džejn bez najave upadnu u moju radnu sobu. Ali, to nema veze sa ljubavlju, već sa pristojnim navikama da se poštuje svačiji mir. Kao što izjutra volim zvuk novina dok ih listam. Moram da priznam da se ne snalazim baš dobro u ženskom društvu. Još od Nedođije, pa preko kuće broj 14 i godina provedenih u koledžu, uglavnom sam se kretao u muškom društvu. Još od mladih dana često večeravam u svom Klubu, razume se samo za muškarce, i tamo godinama održavam apsolutno korektna prijateljstva u pušionici ili oko stola za bilijar. Jednostavno, lakše mi je sa muškim polom.

Pa ipak, i sa svim svojim manama, nisam baš toliko običan. U rever volim da zadenem žutu, nerascvetanu ružu, zapravo pupoljak i kao takvog me prepoznaju u Klubu. Kao što sam sklon purama srednje veličine, tako mi se dopadaju žene u belim bundama. Zar to nije otkačeno? Osim toga, imam zaista neverovatnu sposobnost da hvatam i zviždučem tonove iz najnovije operete. To je u Klubu na velikoj ceni.

Kao usvojenik, što su uostalom bili i svi izgubljeni dečaci, preuzeo sam prezime Darling. Majkl se šalio da su se posle našeg dolaska u kuću br.14, Darlingovi namnožili više od duplo. Zaista velika porodica. Ali, g-in Darling je znao sve da nas drži u svojim mekim rukama. Iškolovao nas je, vaspitao da budemo dostojni građani Imperije. Ovi moji kažu da sam u Nedođiji ja bio najsimpatičniji negativac među izgubljenim dečacima. Krezub, sa samo tri zuba. Ali sam upravo ja bio taj koji je po nagovoru Zvončice, gađao Vendi strelom. Ona je kao ogromna bela ptica letela u vazduhu, i neko od nas, mislim Mršavi, koji se oduvek pravio kao da se seća ranijih događaja pre što su ga doveli u Nedođiju, reče da je “Vendi” ime ptice. Zvončica kao da je samo na to čekala, poče da ciči: Petar želi da ustrelite Vendi! Brzo, brzo, Krezubi! Petar će biti zadovoljan. Poslušao sam je, a bio sam odličan strelac, i pogodio sam Vendi tačno usred grudi. Kada je pala na zemlju, bio sam veoma gord na sebe, ali se odmah videlo da to nije ptica, već nešto sasvim drugo. Dobro je pogodio Horacije: Nec semper feriet ljuodcumuljue minebitur arcus. Strela uvek ne pogađa cilj u koji je uperena. Neko je spomenuo da se radi o devojčici. Prebledeo sam i počeo da drhtim. Do tada nisam video nijednu devojčicu, osim Lepe Mame u svom snu. Znam da sam tada pomislio:”eto, sad kada je došla prava mama, ja sam je ustrelio”. Bilo mi je neopisivo žao zbog učinjenog zla, iako me na to nagovorila ljubomorna Zvončica, te sam odmah primio na sebe kaznu, da budem ubijen od ruke Petra Pana i to istom strelom kojom sam pogodila Vendi. Srećom, upravo u trenutku kada sam klečeći čekao kaznu. Neko je čak čuo da je izustila : “Jadni Krezubi…” (iako mi nikako nije jasno otkuda mi je već zapamtila ime). Strela je srećom pogodila dugme, inače poklon od Petra (što je on često isticao!), i to joj je spasilo život.

Vendi nas je zaista tretirala kao majka, manje svojom voljom, a više po našoj želji – nama u Nedođiji je bila potrebna neka osoba koja će se brinuti o nama kao majka i pričati nam priče za “laku noć”. Otkako smo se preselili u London, ulogu majke, što je bilo normalnije, preuzela je g-đa Darling, ali pokroviteljska Vendina pažnja prema meni produži, isprva pomalo sestrinski, zatim u braku, a traje i do dan danas, u vidu onih svakodnevnih sitnih pažnji – koje cipele idu uz određeno odelo, da li da odaberem šešir ili polucilinder kad idemo u vizitu, da ne pijem previše vina (dovoljan je samo njen poluosmeh, ona tako nešto nikad ne bi rekla glasno u društvu) i slično. I tako je ispalo da sam za svoju suprugu uzeo svoj “ulov”, svoju “majku”, svoju “rođaku”. I normalno, u tom smislu, sa istim prezimenom kao moje: Vendi Mojra Anđela Darling. Odnosno, moje kao njeno. Možda je otuda naš brak oduvek delovao pristojno, kao što i treba da bude. Stvorili smo i tri sina, dobro građene i vaspitane, kakve samo može da poželi naša Kraljica. I jednu ćerku, malu Džejn kojoj je Gospod podario ćerku Margaretu, moju unuku. Udxor bona optima possesio. Dobra žena je najbolje imanje.

Zato ne uspevam nikako da shvatim otkuda su mi se javili ovi problemi sa spavanjem. U Nedođiji sam spavao bukvalno pod zemljom, u nekom vidu podruma i to na tvrdom, ledenom tlu, na improvizovanoj postelji od lišća i jedino me je grejalo životinjsko krzno u koje sam bio obučen. Iz pretećeg mraka oko mene možda su vrebali gusari, divlje zveri, aveti i noćna čudovišta, ali ja sam i tada spavao bez problema, spokojno, kao beba. Danas, pak, živim u velikoj kući, da ne kažem palati, sa poslugom i u najudobnijoj spavaćoj sobi, sa mekim, pernatim dušecima. A ipak se noću budim, u znoju, nespokojan i dugo zatim ne mogu da zaspim. Kao da se ispod tih širokih dušeka zaglavilo zrno graška, pa otuda bode li bode. – Rođače, to te kljuca vreme. Ostaresmo, rođače, ostaresmo sami…- Sami? – Sa sobom. Sami sa sobom. A onaj nevaljalac, u to sam siguran, jedne noći će, dok se ja prevrćem u postelji (krezub kakav sam bio u Nedođiji, ali šezdeset godina stariji) doleteti u sobu moje unuke Margarete, baš kao što je doleteo u sobu moje ćerke Džejn i u sobu moje supruge Vendi. Sešće, kao što uvek i čini, na njen krevet i kukuriknuti! Kad se Margareta bude razbudila, ugledaće jednog lepuškastog dečaka. Ali neće uspeti, ispod te dopadljive fizionomije, da sagleda kako je taj dečak i prilično loš. No ne loš po tome što nikad ne briše svoje cipele, nego zato što ne vodi brigu niočemu osim o svom ćefu. Ali moja unuka Margareta, kao i Džejn, kao i Vendi pre nje, neće videti ništa drugo osim lepog veselog dečaka, koji će je naučiti da leti i to pravac ka čudesnoj, tajanstvenoj zemlji Nedođiji. Tako će se to produžavati zauvek, i kada se pretvorim u kosti i prah i pepeo, onaj će Petar Pan dolaziti devojčicama, kukuriknuti i zavoditi ih, uvek podjednako nezreo i večno mlad. Neki starci vremenom podetinje, ali on nikada neće ni ostariti.

Kada budem umro (verovatno od srčanog udara), moja Vendi, s reputacijom poštovane udovice, biće bolje materijalno obezbeđena nego što se nada. Moji sinovi će me pamtiti sa poštovanjem čudno sličnim strahopoštovanju koje su imali u mom prisustvu. U The Timesu, među nekrolozima, moj će biti jedan od najprimetnijih u toj rubrici. Verujem da će Vendi, Džejn i Majkl pustiti po koju suzu na mojoj sahrani iako će im pri odlasku sa groblja, on najverovatnije da ih razvedri ispričati neku šalu iz svog bogatog arsenala. Meni će sve to biti svejedno iako će me, pretpostavljam, u trenutku smrti preplaviti izvesna začuđenost. Šta se Petra tiče, ako mu kojim slučajem spomenu da sam umro, sigurno će se počešati po svojoj nemirnoj kosi i upitati: – Krezubi, ko li to beše?

Eto, i golubovi su odleteli. Lepo su se nagostili i ljubazno se pozdravili sa mnom. “Doviđenja, do sledeće nedelje u isto vreme”. Kao što kaže ko, ako ne mudri Horacije: Singula de nobis anni praedentur euntes. Godine nam prolaze uzimajući jedno po jedno. – Da li bi želeo da se nekada vratimo u Nedođiju? – upitao me je Majkl pre neko veče. – Ovakvi? Sigurno ne. – U pravu si. Zaista se toga nisam setio – zasmeja se on, sa malom dozom ironije koju je mogla da dozvoli njegova vedra priroda. Ali sam tada vrlo dobro znao da smo i obojica postali tužniji.

*

S makedonskog preveo autor

Do ovdje je povučena zavjesa, željezna zavjesa, do ove istočne obale Dunava. Ovdje je borbeno djelovanje 45-te završila Sovjetska mehanizirana brigada Suhorova i Kutuzova. Borila se pod ateističkom, crvenom zastavom. Danas je tu crkva. I u crkvi sagrađenoj uz neboder Međunarodne agencije za atomsku energiju jedno je malo brodogradilište. I u njemu je izgrađena jedna barka. Nije čudno da je brodogradilište ovdje, Dunav je sto metara odavde. Ono što je ovdje čudno ta je barka. Jarbol joj je od kartona, a kobilica i jedro od papira. I na podu crkve, zaštićena na ovom suhom vezu od vjetra i vode, ona jedva održava ravnotežu. Dovoljan je i najmanji pomak gravitacije i barka će se raspasti. Ali ona svejedno stoji. A njeni kalafati? Reklo bi se da su djeca sa dječjim umom i dječjim rukama. Ime broda je napisano dječjim rukopisom. I dječji otisci dlanova su otisnuti po jedru.

Graditelji su premali da znaju. Da su na Đerdapu, gdje je Dunav najdublji i gdje su se nekad najveće riječne ribe u Europi lovile, odrasli ateisti izgradili branu. I da se Dunavom dalje od toga ne može.

Ali kum po kojem je nazvan brod je vrlo moćan. I kada ti mali brodograditelji zaplove nizvodno svojim brodom, svakakva čuda će vidjeti. Jer Njegove sluge su njemu u čast na Dunavu sagradili magične spomenike. Vodotoranj sa rupama. Ovčaru za ljude. Mostove pod vodom. I horizontalne TV tornjeve.

Pa što je onda, poslije takvih čuda, jedna mala brana. Pa ako se i Đerdap zove. Željezna vrata.

Uz obalu rijeke van pijačnog prostora na maskirnom krilu,
izložio je Jasenjina, Miljkovića, Nerudu, Ujevića, Eliota, Šimića,
i nekoliko mladih hercegovačkih pjesnika osobno mi znanih.

Reče da svi koštaju dvije marke i sve ih je pročitao osim knjige
u mojim rukama ali da je poznavao glavnog junaka.

Odvojih je na stranu.

E, ta je tri marke!

Zašto!? – upitah
Znaš ti dobro zašto, majstore – kategoričan bi
čovjek koji nije čitao Filipa Latinovicza.

Dugo sam vjerovala da je prebacivanje na drugi program, ako ti se neki ne sviđa, ispravan stav. Ta je parola, “ako ti se ne sviđa, prebaci”, međutim, bezobrazluk volstritovskog stupnja. Ona je samo bahato podsjećanje da je mogućnost izbora u mnoštvu ponude obično laž. Ne sviđa vam se Rihanna? Prebacite. Kod njih je isto Rihanna. Ne volite Rihannu? Žao nam je, nema ništa drugo. Morate slušati Rihannu. Ne brinite, nakon stotog ponavljanja ući će vam u uho. I tako preko Gotyea, Nicki Minaj, ziheraški prema dolje sve do Rozge, kontakt emisija u kojima neuki voditelji ismijavaju građane i još niže, do samoga dna, gdje se novinari kikoću dok Mamić ministru obrazovanja i sporta broji krvave četničke očnjake, jer oni u tome vide samo dobar soundbite.

Ja stalno slušam radio, od pola sedam ujutro do spavanja. Vozim uz radio. Kuham i radim uz radio. Volim govorni radio. Howard Stern je bog u mojoj kući. Ali on je na internetu, tako da mi preostaju uglavnom komercijalne radio postaje među kojima rezignirano kružim, prebacujući jer mi se ne sviđa. Teško je početi dan u kojem je prvo što si čuo hrvatska starleta koja ti moronski tepa fraze poput ove: “Dobro jutro Zagrebe, nadam se da ste sinoć nešto fino papali pa ćete danas imati snage za kulturno uzdizanje na najvećoj svjetskoj retrospektivi Pabla Picassa koja se večeras otvara u gradu…” Alternativa tome je televizija, gdje me možda čekaju amazing Ankica Čakardić, turske serije i kvizovi na kojima nitko ništa ne zna. Alternativa tome je, pak, isključiti sve, što bi bilo nepotrebno i pretjerano jer se ne može živjeti samo uz internet. I tako čovjek kao zombi prebacuje jer mu se ne sviđa, uvjeren da je distanciran i neranjiv. Radio i televizija prate se s pola uha i oka, a i malo tko više, nažalost, očekuje da mu mediji učine život zanimljivijim.

Onda sam jednoga dana, tako prebacujući jer mi se ne sviđa, u prometnoj gužvi, bio je jedan od zadnjih dana zime i kiše, na Trećem programu Hrvatskoga radija čula najljepšu glazbu. Ne najljepšu klasičnu glazbu, već naljepšu točka.

Kako mi Shazam nije mogao pomoći, a bila je tako lijepa, na semaforu sam nekako iskopala kemijsku iz torbe i čekala da spikerica pročita što su puštali, da zapišem na ruku. Na radio HRT3 ne afektiraju i ne priznaju ciljne skupine. Prije i nakon što puste klasičnu glazbu, lijepo objasne što se sluša, tko svira i dirigira i zašto je to važno. Ona prekrasna glazba bilo je “Rođenje Venere” iz “Tri Botticellijeve slike” Ottorina Respighija. Nakon što su to pročitali, najavili su da će spikeri čitati intervju u kojemu je Noam Chomsky ispričao kako je bio grozan učenik i kakve to veze ima s problematikom obrazovanja danas. Ja više nikada nisam prebacila, jer mi se sviđalo, ne Chomsky nego sve ostalo na tom radiju. Nisam više palila televiziju, internet jesam. Kako od tada slušam samo HRT3, slušam uglavnom klasičnu glazbu i ponovno slušam radio znatiželjno kao u osnovnoj školi, kada su me iz drvene kutije podučavali Vrdoljak i društvo. Taj beskrajno zabavan radio nije nikakav geto za geekove, već je istinski mainstream. Nema vijesti ni reklame i obraća se svima, bez afektiranja i podcjenjivanja. Ima dokumentarne radio drame i duge intervjue, snimljene ili pročitane iz stranih medija. Nitko ne govori kroz nos i ne sramoti se, svi znaju naglaske, štoviše, u ponedjeljak se u intervjuu s jezikoslovkom prof. dr. Sandom Ham govorilo o lobističkom ratu oko hrvatskih pravopisa, a jezik kojim su govorili profesorica i gospođa koja ju je intervjuirala ne samo da nije bio usputan i da je bio osviješten, već je bio je borbeni čin u sukobu o kojem su razgovarale. Ideološki i politički taj radio nije ništa manje histeričan od bilo kojeg drugog, sve im je relativno, od anarhističke ljevice do nacionalističke desnice. Ali ništa ne morate pisati na Facebook o svojim najdražim jelima i pjesmama, i uzbudljivo je. Tamo možete čuti što je upravo napisao daroviti Ivor Martinić, cijelu dramu. Možete se smijuljiti dok vam Dean Duda kao gost kolumnist za doručkom opisuje koliki je problem ostati dosljedan neomarksistički hipster kad morate dijete upisati u vrtić po Bandićevu cenzusu. Možete poslušati što je Ivana Sajko otkrila o tajnom imenu Pule, koju su uvijek zvali “citta cadavere”, grad leš, možete dva i pol sata usred dana slušati Stravinskog ako hoćete. Nekidan su čitali što su dubrovački odvjetnici i trgovci u dnevnicima zapisali o svojim večerama i pijankama s “najdražim gostom” ruskim futuristom Igorom Severjaninom, možete slušati detaljne i dugačke portrete najboljih hrvatskih glumaca ili uživati u kaosu koji je je pokojni profesor Danilo Pejović krajem pedesetih izazvao u socijalističkom establishmentu kada je, kako mladi filozof koji je puno razgovarao s Heideggerom, postavio opaka pitanja o poziciji znanosti i tehnike u društvu. Svaki tjedan prelistat će vam nove zanimljive knjige objavljene u nas, pročitati ponešto iz njih, a u šest ujutro svaki dan čitaju poeziju. Sjećam se dokumentarca u kojemu dvojica Zagrepčana, Srbin i Židov, s tisuću trodimenzionalnih detalja i nijansi pričaju kako se zaista živjelo u Zagrebu za vrijeme NDH i što se događalo u Akciji Stadion u kojoj su i sami sudjelovali. Kad je igrao “Zero Dark Thirty” slušali smo neumorno seciranje etike, umjetničkih i političkih odluka redateljice Katherine Bigelow. Nedavno su čitali tek otkriveni esej Jean–Françoisa Lyotarda “Zašto željeti?” o tome kako se želja zapravo budi i kako bi se moglo živjeti s njom. Sjećam se ručka koji sam skuhala uz Tajnu povijest rocka – poglavlje utjecaj bluesa, podcjelina British Blues Explosion. Radili su pravu studiju slučaja nesretnog Petera Greena puštajući njegove stvari kao priloge i dokaze za teze predavanja. To bogatstvo ideja, ludosti, mišljenja, otkrića, ispovijedi i informacija nije ništa duboko ni posebno organizirano. To je samo radio, lagan, pristojan i prisan, pa ne stvara osjećaj apokalipse s kojim smo se već pomirili pred gadgetima i ekranima. Nedavno su prenosili Noć knjige, pa su radli i intervju s piscem Edom Popovićem. On odlazi iz civilizacije, živjet će negdje na selu, bit će prikopčan samo na web i sam uzgajati svoju hranu. Dugo je i zanimljivo opisivao kako je ispao iz matriksa. I zabrinuo me, jer čini mi se da mu se sve ubrzalo kad je počeo slušati samo ovaj radio.

Počinjem da vjerujem u glasine
da država u kojoj živim više ne postoji,
osim kao bakrorez
na zidu Mehine brijačnice
u koju često svratim
iako se brijem rijetko.
I u tom plehu na zidu
tražim greške zanatlije
čiji su ukućani
svi do jednoga
pregledali, sve do jedne
epizode reality showa Big Brother.
A kad Meho pozatvara sva vrata
i napravi kondenz,
niz taj pleh se kotrljaju kapi
kao rijeke bez utočišta,
na šta ja izmaštam
veliki bijeli autobus
kako se obrušava direkt prema meni
i u autobusu na neudobnom sicu
tebe
kako sanjaš izvan granica.