Instant mitologija

Oduvek sam se svađao sa reklamama.

One su svuda! Nemoćan sam pred njihovim edukativnim plašenjima i ohrabrenjima. Izložen sam njihovim blistavim slikama i upornim ponavljanjima. One mi, obično sa velikom pristrasnošću, preporučuju određeni proizvod. Neke imaju metafizičke pretenzije. Neke ćaskaju o životu uopšte:

– Kolika je kilometraža vašeg srca – upitala me je sa bilborda reklama za sok.

– Kako se ti usuđuješ da mi brojiš otkucaje srca!

– Treba li vam nežnosti? – pita me jedan bilbord.

– Možda, ali ne od tebe.

– Imate prijatelje – poručuju mi iz mobilne telefonije.

– Radije bih prijatelje da biram.

Kao poglavica probušenih noseva Džozef, želeo bih da budem slobodan čovek i da sam biram svoje učitelje.

Kada su moji preci napravili grešku i pustili reklame u svoj život?

Bojim se da bi sat trebalo okrenuti unazad mnogo, mnogo puta.

Zatamnjenje.

Klesači i vezilje

Odtamnjenje.

Jednom davno, svet su naseljavali klesači stećaka i vezilje. Šajkaši su pušili čibuke i stanovali u zemunicama, ispod zemlje. Katunaši su živeli iznad oblaka. Svako selo je imalo svoju nošnju, punu utkanih znakova. Znaci na ćilimima bili su slični pozadini domina. U jeleke i čarape bila su uvezena ogledalca. Vazduh su mutile gajde i bistrile frule. Prosci su igrali u klompama punim slame. Venci su postavljani na kapije. Tronošci su okruživali sofre. Kazan za pečenje rakije zvao se vesela mašina. Rezbarene glave gusala i preslica plesale su nad zaposlenim rukama. Narod je privijao gorčicu na mošnice protiv kilavosti i pričao priče o Ćosi i o zmiji mladoženji…

Meni pogača a Ćosi šipak!

Potkovani vrapci leteli su iznad potkivačke radnje Janićija Ocokoljića.

Vukovi su nosili opanke opančara Gojka Banjeglava.

U zaseocima su igrali hrkljuš i loptali se ježom.

Seljaci su odlazili u grad da kupe kose i so. U crveno obojenoj kući bila je kazandžijska radnja. Kravlja glava na ulazu u žuto obojenu zgradu označavala je mesaru. [Kao što glava slona s kljovama danas označava centar za implantologiju i primenu lasera u oralnoj medicini dr A. Radovanovića u beogradskoj ulici Strahinjića Bana, tel. 627 954.] Čokot ili čaša na zgradi govorili su: ovde je kafana.

Jesu li to rane reklame? Jesu li to znakovi?

Od takvih znakova su nastale reklame.

Najveći krokodil

Nema društva na svetu koje se kao Odisej vezalo, zapušilo uši i odolelo pesmi sirena. Nema takvog koje je odolelo zovu modernizacije.

Taj put nije prešao samo srpski narod, već svaki narod na planeti.

Novine Serbske još od prvog broja, koji je objavljen 1834. godine u Kragujevcu, objavljivale su kneževe ukaze i naimenovanja ali i reklamne oglase. Mi se možemo samo pitati šta li je reklamirao Magazin za Hudožestvo, knjižestvo i modu iz 1838? Dočim znamo da se uVidov danu 1863. obznanjivala velika rasprodaja gospodskih haljina u Beogradu a nešto kasnije se pojavila slika najvećeg krokodila u Evropi, 12 stopa dugačkog i 100 godina starog koji je kao od šale mogao progutati čoveka.

Još uvek se pitamo kako smo dospeli ovde?

Zatamnjenje.

Pravi svet

Odtamnjenje.

Od Sokrata do osamnaestog veka, svet se kretao po jednim pravilima. Ljudi su deljali kolac ko što im i otac i prostirali se prema guberu. Pravi život je čekao u svetu izvan Platonove pećine i iza nebeskih sfera. U tom pravom a naknadnom svetu – verovalo se – ispraviće se sva zla i doći će nagrada za uvređene.

Od doba takozvane aksialne transformacije svet je krenuo po drugim pravilima.

Građani su zašuštali novinama i viknuli:

– Nećemo staro već: Novo! Novo! Novo!

Gutači novine su bili kao gutači vatre.

Osamnaesti vek je doneo krivicu zbog ropstva, ideju planskog poboljšanja društva i jednakosti među ljudima. Prosvetiteljstvo nije obećavalo beskraj! Ali je nagovestilo delegalizaciju mučenja i reformu zatvora. Fokus se promenio i usmerio se na sada i ovde. Došla je ideja najvećeg dobra za najveći broj ljudi. Došla je enciklopedija. Popisivalo se stanovništvo. Brojevi su se stavljali na ulice. Žigosala su se goveda. Štambilji su se stavljali na dokumenta.

Vidljivi svet je postao pravi svet.

Trebalo ga je reklamirati.

Ko nema spahije neka kupi sahat

Nekadašnji seljaci su pratili ciklus godišnjih doba, ustajali zorom i legali u sumrak. U ranoj industrijskoj Engleskoj, kao i svuda drugde, narod je voleo sunce i praznike. U fabrici, novopečeni radnici su sedeli pod kišom sekundi, minuta i sata. Bilo im je veoma teško da se usklade sa svojim novim gospodarom – satom na fabrici.

Jedna poslovica Vuka Karadžića veli:

Ko nema spahije neka kupi sahat.

Javni svet

Radnje su dotad ličile na rupe. Da ste zalutali u takvu prodavnicu videli biste dućandžiju kako trlja ruke, prevrće kameleonskim očima, šapće, pljucka, pokazuje vam robu: sasušene sirene, ključnu kost svetog Haralampija, smaragde koji leče groznicu i – naravno – onu gorčicu koju, po savetu Vase Pelagića, kilavi privijaju na mošnice…

Najednom, moderni čarobnjaci su viknuli: Sezame otvori se!

Na fasadama su se pojavili izlozi.

Rođena je radost kupovanja očima.

Ulice su postale galerije. Izložena roba je reklamirala sebe. Izlozi su pokazivali šta u velikom Svetu jeste i šta može biti. Tomas Man nam je pokazao kako su upravo izlozi obrazovali jednog modernog Hermesa, posebnog mladića, po imenu Feliks Krul:

Kakva li je sreća izlog i to što dućani, bazari, trgovački saloni, to što prodavnice i magacini ne kriju tesnogrudo u unutrašnjosti svojoj luksuz dragocenosti svojih nego ga široko i izobilno, u bogatom izboru napolje bacaju, iza raskošnih staklenih okana izlažu i sjajno nude… radne sobe od ozbiljne udobnosti, spavaće, koje su me upoznavale sa svakom prefinjenošću intimnih životnih navika… [odela od] noćnih gamašna i blistavih lakovanih cipela, od nežno prugaste ili prskane košulje sa manžetnama do skupocene bunde… i ja sam ih upoznavao, te potrebe jednog visokog i drugačijeg načina života… i samo lomno jedno stakleno okno odvajalo je požudu ozeblog dečaka od svih blaga sveta iz bajki.

Izlog na grudima

Vremena su prošla stara i sa njima običaji, ne kriju se više, nano, kao nekad osećaji…

Ovu jednostavnu pesmu Lepe Lukić primetio je Ivo Andrić. On se, sa uzdahom, setio, da su se u vreme njegove mladosti blago i osećaji zaista krili. Skrivanje blaga i osećaja po Andriću su bili obeležje predindustrijskog društva.

Više se ne krije ni jedno ni drugo.

Moderno doba je jedan izlog postavlilo na dućan.

Drugi nam je postavilo na sred grudi.

Seljak je umro

Sto godina posle Engleske, talas industrijalizacije je udario Evropu. Sto pedeset godina kasnije, ovaj planetarni proces je zahvatio Rusiju.

Početkom dvadesetog veka, Lav Tolstoj je čuo priču o seoskom učitelju koji je doneo gramofon u zabačeno rusko selo. Seljaci su bili užasnuti što đavo peva iz mašine. Jedan se digao da razbije đavolsku napravu. Ali, učitelj je predvideo ovu situaciju :

– Sačekajte! – uzviknuo je on.

Tada su, na seljakov užas, sveto i prokleto zamenili mesta. Učitelj je izvadio ploču na kojoj je snimljena liturgija. Seljak je slušao kako đavo modernosti iz kutije peva liturgiju.

Ošamućeni seljak je otišao kući, legao

i umro.

Grad je stostruko oživeo

Američki religiozni mislilac Džosaja Strong verovao je da je prvi ubica sagradio prvi grad. Seljačke sinove grad je zaposlio da kopaju duboke klance. Seljačke kćeri je navodio na zlo. Žig je prvo pulsirao na Kainovom čelu a onda je zasvetleo sa krovova u obliku neonskih reklama… Kainov žig je sinuo u obliku bludnih poruka koje nam pomućuju um, koje jašu na našim čežnjma i žigošu nas strahovima, koje čine da ne znamo razliku između dobra i zla, koje nas možda a da i ne znamo pretvaraju u čudovišta sebičnosti. O duboki klanci gradova, o bezdušni šiljci krovova, sa sunčevom zrakom u samoj srži. Ko će opevati vašu lepotu?

Da li mi je dozvoljeno da to budem ja?

Toni Morison je opisala zaljubljivanje došljaka u grad:

Kako brzo seljaci zaboravljaju! Kada se zaljube u grad to je zauvek i izgleda kao zauvek. Kao da nije bilo vremena kada ga nisu voleli. Istog momenta kad stignu na železničku stanicu ili siđu sa lađe i spaze široke ulice koje osvetljavaju rastrošne lampe, znaju da su za to rođeni. Tu u gradu oni nisu toliko novi koliko postaju svoji – osećajući svoju snažniju, rizičniju ličnost.

Isak Baševis Singer se sećao kako su Jevreji dolazili iz udaljenih galicijskih sela u Varšavu. Želeli su da shvate svet. Pitali su nepoznate ljude:

Zašto kiša pada? Zašto sunce sija?

Volt Vitmen se poistovećivao sa Menhetnom.

Futursiti su u Milanu i Torinu milovali mašine.

Za Andreja Bjelog grad je bio mozak zemlje. Taj grad – kit – izbacivao je uvis mnogospratni bljesak:

Gle ulica! Raznobojno perje nafarbanih dama, vapaj automobila, crvenih zmajeva koji sumanuto odvlače velike bludnice nad krovove u oganj treperavih reklama.

Reklame su se materijalizovale iz mraka u obliku električne čaše šampanjca sa mehurićima. Pink! Pink! Pink! – palili su se mehurići u noć.

I probuđeni čovek, sa dinamom umesto srca, mogao je zapevati:

Noć mi ne da mira,
dim iz birtija
I neon!

A Maksim Gorki je opisao seoskog dečaka koji se izgubio u gradu. Dečak je išao levo, išao desno kroz bučni lavirint. Prolazio je i vraćao se žureći besmislenim ulicama. Zurio je očajno u mnogodimnjačne daljine, pitajući se da li je tu već bio. Ne mogavši da nađe izlaz iz demonskog okruženja, dečak se prekrstio i skočio u reku, ali nije izašao iz lavirinta. Građani su ga spasili.

A na šta ti ličiš?

Mnogi veruju da je sukob vrednosti između savremenog i tradicionalnog i dalje osnovni problem srpskog društva.

U čemu su se sukobili?

U postupcima. U kućama. U predmetima. U navikama. U načinu mišljenja.

Početkom dvadesetog veka moja prababa Vasilija Krunić udala se za zeničkog hotelijera Ristu Vukovića. Njena rođena sestra udala se u selo Obalj.

Sestre su se neočekivano srele na vašaru.

Vasilija je bila kao osa stegnuta u krinolini. Njen šešir sa perjem je, bez sumnje, prvobitno lebdeo u izlogu neke zeničke prodavnice. Krinolina se mogla naručiti u katalogu bečke firme.

Sestra iz Oblja je bila u narodnoj nošnji.

Na čelu su joj bili dukati – simbol seoskog bogatstva.

Sestra sa dukatima se prekrstila:

– Na šta to ličiš Vasilija?

Sučeljena sa indijanskom sestrom, krinolina ju je upitala:

– A na šta ti ličiš?

Mnogo pre Biblije

Reklame koje je sretala moja prababa Vasilija Vuković bile su slične onima koje je u istoj K und K monarhiji u detinjstvu gledao Bruno Šulc. Šulc je toplo opisao najstariju Knjigu, svu od reklama:

Negde u osvit detinjstva, u prvu zoru života, svetleo se horizont od njenog blagog svetla…

Tu prvu knjigu Šulc, (ili njegov alter ego, dečak Juzef) je nazvao Autentikumom. Autentikum je sadržavao znanje još neugašeno profesorskom dosadom. Skepsa je došla posle. Kad je poodrastao, dečak se prisetio prve Knjige, one u koju je verovao. Počeo je da zahteva od roditelja:

– Dajte mi je!

Otac mu je više puta nudio Bibliju.

Juzef bi na to planuo:

– Zašto mi daješ taj pokvareni apokrif, hiljaditu kopiju, nevešti falsifikat?

Otac je sa stidom obarao oči.

Konačno Juzef je našao Autentikum – Knjigu iz koje je Bog čitao u prvu zoru postojanja. Ona je sve vreme ležala u kuhinji. Prvi deo knjige služavka Adela je upotrebila za bezbrojne odlaske na pijacu. Ostale su afiše na kraju. Lično podozrevam da su u knjizi oduvek bile samo reklame – moderni mitovi. Ništa drugo nije ni bilo potrebno.

U Autentikumu se bile zabeležene povesti iz vremena kad su priče bile još zanimljive, kad su sve stvari imale samo dimenziju budućnosti. Šulcov Autentikum se poklapa sa duhom Zabavnikove rubrike „Verovali ili Ne?” koju sam čitao u detinjstvu i zapamtio za ceo život. U meni će zauvek živeti naslov:

Golim pesnicama na medveda! Vojvoda Georg II Snažni vladar Anhalta (Nemačka) 1509. godine na obali Elbe usmrtio je medveda jednim udarcem pesnice.

Ova sveta povest iz detinjstva po mom mišljenju je usko vezana sa ilustrovanim pričama koje je Šulc opisao u Autentikumu. Na jednoj od preostalih strana Knjige nalazio se crtež žene sa pletenicama do zemlje. Crtež je propratio najpotresniji komentar:

Ja, Ana Čilag, rođena u Karlovicama u Moravskoj, imala sam slabu kosu…

Zar se nismo svi smesta probudili i pitamo se: Kakvo je to čudo pred nama?

Šulc će nam objasniti:

Bila je to duga istorija, po konstrukciji nalik na priču o Jovu. Ana Čilag je božjom voljom patila od nedostatka kose. Ceo gradić sažaljevao ju je zbog te zaostalosti, koja joj je praštana s obzirom na njen primeran život… I eto kao rezultat vatrenih molitava prokletstvo je bilo skinuto sa njene glave. Ani Čilag je ukazana milost, bog ju je poučio, dobila je znake i naučena je, napravila je lek, čudotvoran lek…

Bruno Šulc je među prvima uočio mitotvoračku ulogu reklame:

… Na sledećoj strani je bila prikazana Ana Čilag šest nedelja po objavljenju recepta, u društvu svoje braće, šogora i bratanaca, ljudi bradatih do pojasa i brkatih, i sa divljenjem se gledalo na tu pravu eksploziju nefalsifikovane, medveđe muškosti… Usrećivši rodni grad, želela je da usreći i ceo svet i molila je, hrabrila, preklinjala ga, da radi svog spasenja primi taj božji dar, taj čudotvorni lek, čiju je tajnu znala samo ona.

Mač u kamenu

Muškarci znaju zašto!
Jelen pivo!

Time što piješ Jelen pivo dokazuješ da si muškarac, upisuješ se u to mistično junačko, dubokoglasno i bradato bratstvo, od kojih je svaki kadar da izvuče mač iz kamena.

Posebno ako ima sliku

Sviđa mi se gepard koji juri loptu u vreme svetskog prvenstva u fudbalu.

Sviđa mi se ujed svežine.

Sviđa mi se Džej kad zavapi: nije svejedno.

Povremeno sam zaista zaljubljen u reklame.

Ali…

Reklama dovodi u pitanje ideju slobodne volje. Čovek i žena su, kao što kaže Piko dela Mirandola, po prirodi bića neutralna i mogu slobodnom voljom odlučiti da se spuste ka nižim silama koje su đavolske ili da posegnu za višim sferama koje su anđeoske. Tako je to u teoriji. A u praksi stručnjaci za marketing znaju da žene kupuju proizvode u okrugloj kutiji,radije nego u četvrtastoj. Naročito ako je kutija crvena, žuta ili plava. Posebno ako ima sliku!

Zvao se Đorđe Vajfert

Zvao se Đorđe Vajfert. Između ostalog je bio pivar.

Pogledaj, ovde na licu novčanice on je zabrinut. Na naličju sedi opušten nakon što je popio pet piva.

Tako se srpska novčanica od hiljadu dinara može čitati kao reklama.

You may find yourself

You may find yourself in another part of the world

Samo čist pas je srećan pas

You may find yourself behind the wheel of a large automobile

Opremite stan za 10 dana

You may find yourself in a beautiful house, with a beautiful wife

Za vaš dom pun vedrine Cvetković – Roškov nekretnine.

You may ask yourself: well… how did I get here?

Kuće od skulptura

Religijski ton Šulcove priče „po konstrukciji nalik na priču o Jovu“ je nemoguće prevideti. Šulc je osetio – kao što je znao Tomas Man u povestima o Josifu, kao što će kasnije otkriti Roland Bart – da pseudoracionalni svet ne može bez svojih mitologija.

Ma šta pričao, čovek je antropološki mitološko biće.

Ja, Ana Čilag, rođena u Karlovicama u Moravskoj imala sam slabu kosu…

Moderni ljudi, kao varvari, grade kuće od komada skulptura bogova praveći se da su to obični kamenovi. Savremene ljude iznenađuje što poezija prepoznaje izgubljena značenja i što reči iracionalno hrle jedne drugima, kao delovi isečene zmije koji se traže u mraku. Čim se relaksiraju utilitarne stege kojima su podvrgnute reči, one imaju tendenciju da se vrate svojim primordijalnim poetskim korenima. One nalaze svoje mesto u konstelaciji mita.

Nauka je jedan od oblika mita.

Drugi je reklama.

Ovo su – malo retuširane – ideje Bruna Šulca.

Šulc je verovao da nema nijedne naše ideje koja ne potiče iz preoblikovane mitologije.

On bi potvrdio da – u naše vreme – instant gratifikacija zahteva instant mitologizaciju.

Reklama kao da nam ne nudi robu nego uzbuđenje, ljubav, besmrtnost. Reklama nam se neprestano magijski obraća. Emocije, prognane na vrata nauke, vraćaju se kroz prozor reklame. Čak i tu se postojanje duše čovečanstva, koja eruptivno izvire, ne može sasvim priznati. (Soul is the most shameful of four letter words.) A ni poreći! I tu je ogromna moć reklame. Naboj strahova i želja, pometenih pod tepih, eksplodira na stranicama lakovanih časopisa, suzom presvučenih plazma ekrana, pod reflektorima bilborda, i kroz pulsiranja neona.

Namažite se magičnom kremom iz Majstora i Margarite i menjajte se dok spavate.

Somatoline cosmetics je linija proizvoda za preoblikovanje vašeg tela.

Postanite poput Homerovih bogova koji su večito mladi.

There’s a new master of the digital universe. YOU! (Reklama za Yahoo)

Skopsko pivo i sve je moguće! (Skopsko i sve e možno)

Ako je to moguće onda je moguće da je kralj Anhalta jednim udarcem ubio medveda i da će Ana Čilag doneti čovečanstvu blagoslov kosmatosti.

Čovek ne može istovremeno da misli i oseća – upozoravao je Čarli Čaplin. Obećanja beskraja pogađaju u najtreptaviji živac naše uzbudljivosti. Nadrealizam duguje svoj uspeh činjenici da umetnost koja ne obećava beskraj – nije umetnost! Umetnost reklame nam obećava besmrtnost! Ljudska čežnja je večna ovca za šišanje. I političar i propagandist moraju ljudima dosledno nuditi ono što ne mogu ili ne žele da im daju.

Zato reklame gospodare godišnjim dobima, prirodom, tvrde ili nagoveštavaju da znaju tajnu besmrtnosti i večite lepote u saradnji sa prirodom, mogu vas učiniti visokim, mršavim, lepim, zdravim, poželjnim, pametnim, nesutrašivim, seksi i objektom zavisti čak i ako tu vrstu zavisti ne biste trebali želeti ili zavisiti od nje.

Bog vedri

Jedna od srpskih reklama između Prvog i Drugog svetskog rata je otvoreno razotkrila demijurške tendencije potencijalno svojstvene svim reklamama:

Bog vedri a kompeks oblači!

Druga reklama iz tridesetih godina je srpskog potrošača smestila u zemlju dembeliju, oslobodivši ga krivice za smrt živih bića koja jede. Reklama se zove Praseći džez. Na toj reklami prasići sviraju različite instrumente, srećni što će od njih napraviti kobasice baš za Vas. Mesar im diriguje kasapskim nožem. To je jedna vrsta potrošačkog raja. (Raj mačaka je pakao miševa) sličnog onim Brojgelovim zemljama dembelijama u kojim prasad trče sa nožem zadenutim kroz slabinu. Ipak, uvek su me čudila ta prasad i pilad oduševljena što ćete ih Vi pojesti. Ta bezazlena oduševljenost žrtava [sakrivenih klanica i kasapnica, onog dela života koji se sa grobljima i bolnicama i zatvorima obično krije] što će biti žrtvovane. To sebično oduševljenje, to konzumentsko samozadovoljstvo mi je uvek izgledalo malo… preterano.

Pas je…

Možemo li zamisliti Odiseja – koga je Homer nazvao čovekom mnogih načina – kao savremenog spin doktora? Ne. Odisej je lutao. Percepcija nikad ne sme da luta. Jer spin doktori vode percepciju.

Spin doktori znaju da rečima vajaju svet, sa svim stupnjevima osude ili odobravanja, otvorenosti ili zatvorenosti, koji se naravno predstavljaju kao vrednosno neutralni. Evo par različitih opisa iste situacije:

Pas se posrao na tepih.

Pas se pokakio na tepih.

Pas je uprljao tepih.

– Devedeset posto ljudi ne bi primetilo da se radi o istoj stvari – kaže mi jedna gospođa.

Možda. U praksi njihov pas se uvek posrao na tepih. Naš pas je uprljao tepih.

Beograd sa druge strane ogledala

Onaj seljak koji je čuo gramofon je od šoka budućnosti umro.

– Polako treba – govorio je Tolstoj – Tom seljaku još pod pragom živi kućni duh. Polako treba.

Nije se išlo polako. Kroz petoljetke.

Moja prijateljica Mina mi je pričala o nekom davnom 25. maju kad su na paradi za Titov rođendan ulicama klizila izložena čuda udruženog rada i između ostalog kola puna televizora. Na televizorima je titrao isti taj prizor kome su pioniri prisustvovali.

– To je bila najbolja reklama za televizor koju sam videla u životu.

Jedan hrvatski pisac me je podsetio da su jugoslovenski komunisti voleli modernost koju je oličavala reklama. Istovremeno, reklama im je bilo neprijatna. Nije se to baš potpuno slagalo sa podruštvljenjem sredstava za proizvodnju etc. Zato su na sednicama CK Hrvatske insistirali da reklama treba da bude – objektivna.

I Srbiju je proces modernizacije punom snagom udario u vreme komunizma. Naredba vremena je bila da se napusti ono što je Lenjin nazvao idiotizam seoskog života. Arsenije Čarnojević i Čarobni Svirač poveli su ljude iz logičnih sela u nelogične gradove, sa mističnim bidermajerima, sa kaljevim pećima i parketima, sa nedokučivim diskrecijama. Novopečeni građani su odbacili bičalje i šubare i pokuljali u tržne centre. Izašli su odatle u slamnim šeširima i prugastim odelima, široko osmehnuti ispod tankih brčića. Kuće od ćeramide su uvrle u zemlju a nad njima su iznikli neboderi, koji noću liče na saća svetlosti. Sive ceste su se odvile kao spisak papirusa. Po njima su pojurili automobili, ostavljajući za sobom svetlosne pruge. Plavim nebom su poleteli mlaznjaci, crtajući za sobom beli trag. I deca su za njima vikala: avione kupi mi bombone! Na krovovima su se hipnotičnim pulsom palila imena Nivea i Dahlia. I Oziris. I Baal.

Džoni je mogao iz stegnutog grla zapevati:

Kanalom što protiče iz srca neona
Stigla je večeras kulisa od znoja

Jura je mogao objaviti:

U srcu sivog grada mi smo sijali kao reklama…

Jelena je mogla reći:

Napravi mi sina
U svetlima kasina

Beograd se pretvorio u Fric Langov Metropolis. Označeni su šetali ispod označitelja i pomalo ih odgonetali. Blejači su blejali. A dole…

Dole su svetleli neoni kao šareni baloni
Mokre ulice su pevale

Zar nije Žan Lik Glodar rekao:

– Mi smo deca Marksa i koka kole.

Kome pripada lepota?

Neke reklame imaju neočekivano komunistički prizvuk:

Oni koji su zdravi i mladi da im bude lepše i udobnije a za stare i bolesne da im bude lakše sigurnije i pogodnije. Stolica za kadu…

Ili:

Lepota pripada svakoj ženi.

U apoteci

Vodopad poruka ne presušuje ni u apoteci.

– Ne želim bol! – kaže u vaše ime Rapidol.

Vega protiv depresije veli da:

– Treba otimati radost!

Espumisan nudi efikasnu pomoć kod nadimanja i problema sa gasovima.

Lactogyn je prvi oralni probiotik za zaštitu zdravlja vaginalne mikroflore.

Cenesten nudi brzi put do intimnog zdravlja. Zvuči mistično. Seksualnost je mistična.

Demetrin plus savetuje:

Poštuj sebe!

E baš i hoću.

Umesto cigatrete uzmite nicorette.

Danas započnite život bez dima.

To sam odavno započeo.

Velik je put pređen od sveta potkovanih jaja do slapova neona. To je najvećim delom bio put kroz ideje.

I gde su sad bili oni?

Ti ljudi iz sveta letećih čabrica, razigranih medveda, prevarenih popova i domišljate čobančadi. Gde je Aleksija, devojka s pola gradskom a pola seoskom nošnjom, čiju nadgrobnu ploču vidimo u etnološkom muzeju u Beogradu? Gde su lica i dlanovi isečeni borama? Gde je svet u kome su se krili blago i osećaji? Gde su ljudi koji su igrali hrkljuš i loptali se ježom? Gde su sad oni šajkaši i katunaši? Ko sad privija gorčicu na mošnice?

Kada su svi jedne bajke zamenili drugim?

Odtamnjenje.

Nova muškost i nova ženskost

Kao što Milanka Todić primećuje: reklame po izmišljenom scenariju sreće oblikuju pozitivna emotivna stanja koja se onda „lepe“ za nedostižnu i fetišiziranu robu. Ona takođe upozorava da reklamni film ili fotografija stvara mogućnost da se gledalac – voajer – transformiše u ljubavnika. Reklama manipuliše ljubavlju. Ona predstavlja radikalnu reformu celokupnih navika, kako mišljenja tako i opažanja. Ona proizvodi posledice u sferi privatnosti i subjektivnosti. Ukratko – ona projektuje predstavu novog idealizovanog muškarca i žene, muškosti i ženskosti.

– Ljubav se može primiti i poslati! – uči nas American Express.

Reklame najviše manipulišu seksom.

– Prilagodljiva svakoj podlozi! – pisalo je na jednom bilbordu sa slikom obnažene žene.Čudo među nogama! – je slogan za piaggio motore. Ako imate čudo među nogama dobićete prilagodljivu svakoj podlozi.

Ili:

Enjoy the crisis 700 posto down!

Dole!

Na slici je cura sa troje svučenih gaćica na nogama. Dvoje su čipkane crvene, jedne plave na butinama. Ona je u poslednjim crvenim gaćicama. Bilbordom odjekuje naredbodavno:

Dole!

Zanjihane poruke

Najpoželjniji reklamni prostor na svetu je pozadina ženskih trenerki. Nikad nisam propustio ni jednu reč ispisanu na toj pozadini. Sa tugom mislim kako je taj reklamni prostor decenijama stajao prazan, sem zanjihane talasaste poruke koju je sama priroda tu upisala, poruke slične protoku vode, njihanju mora ili krošnji u vetru.

Zanjihane i pisane poruke veoma dobro se kombinuju.

Reklame posreduju između nas i naših najbližih potreba i čak najelementarnijih odlika naše ljudskosti, kao što je ljubav:

– Ti ljubav i ja! Pionir iz Subotice!

Posrednik između nje i njega je “Pionirova“ bombona od jagode. Ljubav je kroz istoriju predstavljena u mnogim oblicima: u obliku Afrodite, Zevsa (u vidu magle, zlatne kiše, bika, labuda) ili amora sa strelama. Kroz te amore gađala su nas zaljubljenošću deca koja žele da se rode. I konačno ljubav je mitologizovana u obliku bombone od jagoda koja posreduje između tebe i mene.

Ljudska čežnja je večita…

Na putu ka Kristalu

Ekstrakt Ane Čilag deluje kao neka vrsta napitka besmrtnosti. Očito je da se lepa kosa smatra jednim od glavnih simbola ženstvenosti (ne krije se uzalud upravo kosa u tradicionalnom islamu). Bradatost je, kao što se zna, amblem medveđe muževnosti. Dakle, sledbenici Ane Čilag, zahvaljujući otkrovenju koje joj je bog uputio u obliku biljnog preparata, postali su u najvećoj meri ono što jesu – žene i muškarci, u zenitu svoje reproduktivne moći, koji je tačka života u najvećoj meri udaljena od smrti, znači u izvesnom smislu besmrtni.

Reko Hitler

U određenom trenutku moraju se nositi samo uske cipele, ili samo patike. Ili samo šljašteće trenerke. Ako to ne radiš, nisi čovek. Zašto? Mladost je najmanje refleksivno doba. Onaj ko pita pokazuje da nije „in“. “Zašto“ je najgluplje pitanje.

Zašto nosimo ono što moramo da nosimo?

Zato što je tako reko Hitler!

Da li?

Da li ti reklamiraš naočare koje nosiš ili samo daješ znak o sebi ili uramljuješ sebe tuđom inventivnošću. Kad nosiš košulju određene marke da li ti reklamiraš nju, ona tebe ili se samo izražavaš njome. Da li te ona čini? Do koje mere mešaš svoje ime sa tuđim? Koja je veza između originalnosti i društveno šablonizovanih načina da se ona izrazi?

Pandora

Kad je Pandora otvorila kutiju iz nje su izašla sva zla i – nada.

Za tu nadu se uhvatila reklama i obećala nam sve što želimo.

A šta želimo?

Ešerovi ambigrafi

Prvo treba ubediti svet da je racionalan a onda bešćutno-sofistički iskoristiti sve njegove iracionalne tendencije. Prvo ćemo se odreći Frojda a onda ćemo eksploatisati sva njegova otkrića. Reklame koriste sve nedostatake logike i percepcije, sve ešerovske ambigrafe, svaku dvosmislenost znakova, iracionalne impulse i tehnike, svaku bojazan i svaku želju. Mi nismo oni koji smo. Mi ne radimo ono što radimo. Nas ne pokreće ono što nas pokreće.

Reklame su po definiciji zavodničke kreacije. Njihov zakon je zakon pristrasnosti. One stvaraju sopstveni Parnas i sopstvene bogove, makar privremene, sa kojima nas vezuje veliki Ugovor. Reklama je, kao Abraham, za nas sklopila ugovor sa bogom modernosti.

Kroz reklamu govore oniričke sile, sile van ljudskog. Htonske, podzemne sile se propinju i vrište sa krovova. Prastaro se izražava kroz najmodernije. Kroz nju nam i demonsko namiguje i božansko seva. Kroz reklamu se odvija večiti dijalog čoveka sa samim sobom. U njoj su raj nade i pakao straha.

Kako bi se u tome snašao prost čovek kome su rekli:

O višem od sebe ne razbiraj.

Oko reklama se ljube noćni leptiri u ekstazi svetla. One nam nešto govore, one nam nešto ponavljaju. Trepću svoje naredbe. To su neonski Delfi, koji nam, tamnim izrekama, sugerišu šta da i šta ne. Kroz njih obični predmeti postaju mistični fetiši. Da li mi znamo značenje njihovih reči? Da li one znaju značenje svojih reči?

Znakovi se propinju iznad znakova. Kao karte u ruci žonglera – neonski špilovi lete sa krova na krov. Pod njima mi ostajemo bez vazduha. Vetar nam misli odnosi. Pod njima, verujemo u kombinacije, kao što je mistička racionalnost i intuitivni razum. Dišemo tuđe misli. Reklame nam pokazuju žene a prodaju nam kola. One su vidljivi snovi. Mi se svađamo sa tim salomama i pandorama, sa tim zavodnicama. Reklame su moderne poslovice. One su svetleća biblija, koja teče po glatkim stranama časopisa, krovovima i bilbordima.

One su javni predmet želja. One su Bodlerovo cveće gradova. One osnivaju svetove. One peru oprane ulice. One ljubičastim jezikom ližu parkirana vozila. One osvetljavaju i zamračuju ljubavne parove u potkrovlju.

Ipak…

Osigurajmo se

Zadržao bih se na jednoj reklami specifično srpskoj, ironijskoj i umetničkoj, koja odražava pretpostavke društva u kom je nastala. Kad kod nas vozač zaustavi saobraćaj niko ne pretpostavlja da je to učinio iz racionalnog razloga. Svi pretpostavljaju da je to učinio iz idiotske nebrige za druge ljude, da je otišao na piće a ostavio kola sa upaljanim štop svetlima na sred Bulevara. Protiv takve opasnosti, u svetu punom pretpostavljenijh idiota, autor reklame, poznati režiser Srđan Dragojević, priziva u pomoć sigurnost pravih vrednosti oličenih u Vojvođanskoj banci.

Ako ne želite da vas šišaju električnom testerom, da vam piroćanski šusteri sa hitlerovskim brčićima skraćuju nožne prste giljotinom. Ako ne želite da vam, kvekeru sličan, Nikola Kojo u ulozi zubara otpeva:

A noćas ako sluša nek čuje boool…

… Ne preostaje vam ništa drugo…

Već…

Vojvođanska banka…

Ep o Gilgamešu

Uglavnom, reklame nisu specifično srpske.

Reklame su univerzalne.

One mitsku sadržinu kombinuju sa instant formom.

Na primer…

Starica zablenuta u špansku seriju u staračkom domu greškom otpije gutljaj sinovljevogKristal piva.

I…

Istog trenutka ona skine naočare. Lice se zategne. Vrat joj pobeli. Vrana kosa jurne niz vrat kao da je Kristal pivo napravila Ana Čilag iz Karlovica u Moravskoj. Grudi joj upadljivo porastu, zaoble se i izlože u dekolteu.

Promenu prvi primeti čiča u smešnom šeširu i jurne na telefon.

Svi starci shvate šta se dešava i navale da piju Kristal pivo.

Ćureći vratovi se ispeglaju, muške i ženske grudi se odjednom nadmu i popune, majmunoliku izboranost zameni sjaj muške i ženske lepote. Tanka i seda kosa se obnovi i, u crnim slapovima, padne niz ramena. Bivši starci – a sad magnetični mladići i devojke – počinju da igraju lambadu.

Upada čuvar staračkog doma i ugleda bivšu staricu kako uvija moćnim kukovima.

– Gospođo… Marlena! – šokiran je on.

Lepotica se začudi:

– Gospođa?

I trzne glavom uz magični osmeh:

– Gospođica.

Eto. A u jednom najstarijem od mitova sveta Gilgameš je pošao na kraj sveta sa rečima:

– Ja Gilgameš, vladar sumerskog Uruka, imao sam slabu kosu.

Izvinite, on uopšte nije to rekao.

Gilgameš je rekao:

– Idem da nađem Utnapištima dalekog, hoću da vidim njega besmrtnog, koji je našao život.

Naš nesrećni Gilgameš je otišao na kraj sveta da od Utnapištima izmoli tajnu večne mladosti. Iako je Gilgameš bio dve trećine bog a samo trećinu čovek, on Utnapištimov ispit nije položio. Savladao ga je san. Na njega se sažalila Utnapištimova žena. Žena mu je dala travu besmrtnosti. Zmija je Gilgameša prevarila i on je travu izgubio. Gilgameš se vratio u Uruk i utvrdio ga. Zidovi Uruka su ostali kao njegova jedino dostupna ljudska besmrtnost.

Nije morao Gilgameš da ide do na kraj sveta do Utnapištima i da se bori sa snom i sa zmijom.

Mogao je da popije Kristal pivo.

*
Peščanik.net, 09.04.2014.

(1962-1963)

_____________________Za Džin

Avlija s ključalom glinom u podini.
Tri suhe krošnje bagremove
i pod njima – konji. Konji koji drijemaju
i mokre. Kad kiša pada ogrću ih
ponjavama koje ispuštaju boje.

Jahudijsko groblje u burjanu.
(Mramorne glave, kao dinje, zru okolo
u gomili). Dalevere, dalge,
divanije. Derviši* što taje pod kamdžijom.

Godina je, mislim, 1963, a godišnje
doba jesen. Dobjegli smo davno iz Bihora
ali nam vasike još uvijek nema. Otac nadniči
kod Beća molera, majku je sušica nagrdila.
O smrti, o srebroljupče, zašto nas bar jednom
nisi poštedela, pjeva danima moja luda
strina. Topi se vosak. Grade se zapisi.
Vonja mišinjak iz hlebnih mešina.

(2012/13)

*

Derviši – dječja igračka; drvena čigra, u čiji se kupasti vršak ukiva ekser, kako bi se bolje obrtala. Derviš se obrće/”tera” tako što se šiba minijaturnom kamdžijom.

ili neobično poučne erotske premise s bezobraznim konkluzijama

I.

Pogrbljeno sjedim u sumornom polumraku svijeća za (švedskim) stolom na izdisaju zadovoljstva, potpunoma pripremljen na udisaj po (jednako takvoj) postelji razasute sjete, mirno čekam (dugo očekivan) posljednji nastavak, konačni rasplet ove sad po svemu i svačemu već predvidljive trakavice, samoproždiruće kič-sapunice (s mnogobrojnim promidžbenim pretpostavkama redovito duljim od same epizode), patvorene mreže valovito srebrnastosivih silnica što polu(ne)mirno, lijeno, bezvoljno i upitno titraju među nama predugo šumeći tako prepoznatljivu tišinu, protoka polutjeskobne povorke crnobijelih kadrova iz mrežastih omči nekad davno snimljena filma (sada ponovno patetično nadosnimljenih kolor scena), protjecanja vremenitih slikopisa predorgazmičkih pogleda, mjehurića bistrih spoznaja potpuna prelijevanja tijela, rastakanja razuma u pokvareni svijet akvarel-filma, i čemu nam je trebao taj miris (zapravo vonj), taj anakroni mediteranski ugođaj, atmosfera netom izlešana brancina, unatoč svega slasno probavljena prije uobičajene već rutinom načete radosti, nisi primijetila kako vinske čaše orošene sitnim kapljicama zaboravljene čežnje dosadno miruju na uzglavlju kreveta, ovom zgodom nije bila gotovo zaboravljena (negdanja) zgoda: negdje dobro skrivena među nama pa zatim (poslije svega i svačega) na samome neznatno podebljanome staklenome rubu čaše, nakon obilatog gutljaja rozea, neskriveno prilijepljena tvoja ili moja stidna (čega li se stidi?) dlačica (nezaboravni dražesni znak potpunosti, bezvremenske prisnosti i sveprostorne privrženosti), bilo ih je dakako i sada, više ne među nama, stalno na pogrešnim mjestima, k tomu iz nekoga nepoznata prkosa prije negoli smo vinom ohrabreni krenuli u (i prije nego sam sjeo na) sumrak kreveta, u bradi si mi ugledala i olako nonšalantno izvadila sasvim malu, da li simboličnu, riblju kost, brzopleta pomisao na vaganje (ezoterija rođenja) riblje i pičkine lešade više se nije mogla suzbiti, i eto nas u polumraku, predsumračju, predmraku, nebitno, mrak je u blizini, sjedim na ivici (dok Marica skuplja riblje kosti) polustanja zadovoljna izdisaja i sjetna udisaja, nerazumljiva međuspoznaja, a ti potrbuške polusneno, bezbrižno i zadovolj(e)no ležiš položene umorne ruke, odmaraš i hladiš zagrijani dlan na mome bedru (prsti su ti, poput moga iznemoglog spolovila, mekani, sluzavi, vlažni) opetovano me iskušavajući s te dvije tako izazovne rupice, primamljive jamice, skladna simetrična udubljenja ponad jedre stražnjice (lirski i nelirski liječnici nalaze latinsku milozvučnost u gluteus maximus), prirodnoga kiparskog remek-djela kojemu ni michelangelovska vještina niti rafaelovska mašta (ne pomaže ni precizna warholovska intervencija) nisu ni po čemu dorasli, simetrična perfekcija savršena udubljenja samo pokazuju sve umjetničke i dizajnerske nedostatke…

No nisam nasjeo na više puta iskušanu krasotu,
spokojno sam preselio tvoj dlan s bedra na kušin,
bacio pogled na moju ničim obilježenu čašu upravo
kad je mjehurić s dna lelujavo grabio prema površini,
na kojoj kratko plutajući pusti trag i raspukne se,
prihvativši poruku ustanem iznenađen sobom:
kamo nestade sjeta, gdje zaspa tjeskoba,
oslobođen polustanja hitam k vratima…

II.

Danonoćno buljim u garamond slova (gade mi se više), no paradoksalno sijevnu mi potajne misli (jesu li to uopće misli?) – čipkasto-pičkaste krivulje, ako se ne varam (a posve sam siguran: ne varam se!) bilo je užasno sparno, zaparno sparno i fjakom opterećeno ljeto, ti nesputana bez gaćica (grudnjak ne treba ni spominjati) i predrasuda, u kratkoj, prokleto prekratkoj suknji(či)ci, pred predjutro ili pred samo jutro, u osvit omarom zapriječeno svitanje, nakon uvertirsko (baladsko rockerske kulise) neprospavane, beskrajno bespredmetno brbljave kratke ljetne noći i ispijenih zaliha očeva beffeta, poglavito cognaca (otmjeno, iz proparenih tulipanskih čaša, Martell ili Courvaise, ne sjećam se, ali sjećam se, odstajalog najmanje približno tvojim godinama u teškim hrastovim bačvama), besramno sam promatrao tvoja najprije pristojno a potom nepristojno (već cognacom osnažena) neprekrižena bakreno osunčana bedra, njihovu mekanu nedodirujuću unutrašnjost podno prepona (učeno, regio inguinalis), pogledu dostupne (ni malo slučajno, dapače) namjerno otkrivene (u ovome slučaju svakako) bestidne dlačice, one namjenski ostavljene (ne znam zašto se zaboravu otela nimalo originalna filmska zamisao, higijensko-depilacijski dokumnetarčić: kamera klizi po potkoljenicama, bedrima, predpičju, podpičju, uzpičju, pomnih kadrova i polagana ritma, na koncu, niti jedna nepotrebna dlačica nije ostala, samo one vješto sačuvane na pravome mjestu jer priroda je tako htjela, zaštiti neka područja od iznimne važnosti: ekologija erosa, civilizacija razvrata), tvoj zamamno bestidni garamond font, te bezbrojne medobojne krivulje, ljeskave funkcije zaštitnoga keratina u zapriječeno svitanje erektivna pogleda, fotonskoga sladostrasja u krajnje nepojmivom trajanju, neutvrdivom (ne zna se i ne treba se znati, dugom ili kratkom) vremenu, disperzivnom vremenu kao takvom, natopljene sluznim, gustim, pomamnim sokovima, izazvanih ustrajnim pogledom izlučena isparavanja, svjetlucaju i lome svjetlost još žešće (sluzopara je vidljiva, ni po čemu usporedivi bouquet), ne, ne, nisam nijednu dotaknuo dok si dremljivo tražila udobniji, prirodniji, vodoravniji položaj, samo sam promatrao, i kao što si očekivala približio sam se i cognac-dahom podgrijavao podatno (zlatno) runo iz neposredne blizine, zapravo blizine nije ni bilo, samo isparena sumaglica kondenzirajućih kapljica neupitne, neutažive strasti, jedinstvenoga nimbostratusa što se njedri ponad dlačica, netremice sam motrio promjene svjetlosne preobrazbe među tvojim nogama, ne, lijepim uličnim rječnikom rečeno, pičkin već (među)svjetlosni (točnije, luminescentni) fluid (vaginalni dim), zapanjeno uživao u prizoru neprimjetno raskriljena, sjajno orošena okna (ča bi Istrijani rekli, iza škure), ispod medonosna, vatrenoiskričava žbunja, jedva nazirući stidnu sramnicu, ili možda sramnu stidnicu, blještave usn(ic)e i pozorno slušao što mi tiho pripovijedaju: nijemi vrisak, topli krik, potpunoma razumljiv vlažni jezik, čist i iskren, lišen metafora, figura, alegorija, elipsi, hiperbola (i ostalih krivulja) i primisli, jezik sjajno blistavih kovrča, treperava međunožna (duboka) semiotika, suvisao metadijalog pogleda i nemirnih dúga (fizičari bi lanuli, linijskih spektara) na ama baš svakoj dlačici, pa ipak, koliko se god trudio zadržati krasnoćutje, posustao sam, nisam odolio, morao sam okusiti svjetlost, zaći iza svih tih dúga i totalno, definitivno razjebati neponovljivi prizor…

Zagonetni sukob nedolične suradnje estetike,
razuma i požude nije te nimalo morio, ili si znala
(u što uistinu debelo sumnjam) za nerješiv prijepor,
premda prividno rješiv primitivnim sredstvima,
što samo po sebi nije rješenje (možda, ukoliko je
poraz zadovoljstvo), ali ostaje slutnja: vjeruješ li u
metafizičku mogućost ustreperenih garamond-dlačica
(malo prozaičnosti, molim: i kad piškiš!) samo zato
jer pogled ih mojih misli uznemirava…

III.

Ovako nalakćen na vjernom četveronožnom prijatelju – krevetu, iznad poetične Strukture znanstvenih revolucija uz cool Milesa Davisa, tamno(puto)ga nedarovita penetrača (pa što ako se rimuje s trubača), točnije, black fuckera (u preslobodnom hrvatskom prijevodu, jarosnoga umakatelja) u svakom pogledu, redovito nježnijeg u oblizivanju pozlaćenih pisaka truba negoli u izobilju podastrijetih mu bijeloputih pičaka (dakako, u ginekološkom smislu, organa), svakovrsne (osim ženama nepojmive jazz improvizacije) konzumacije željnih obožavateljica…, dakle, sasvim sporadično slušam inverzno napaljenog senzibilca u orgazmičkoj Time After Time i čujem, jednako ovako nalakćen bez ikakve kuhnovske strukture pod sobom, nerazgovjetni i nepotrebni morski žamor suncem opičenih kupača (posve prozirno blijedih spram mračne kurčine trubača) sa, po svim jadranskim kriterijima, divlje nudističke plaže u kasno poslijepodne, u skorašnji spori sumrak s kičastim utonom sunca u morski obzor, dok s druge (ili prve) pak strane disharmonična buka pretjerano nervoznih, odlazećih vozača dopire s uske prašnjave, gustim žbunjem zaklonjene, priobalne ceste i (pojma nemam, zašto) posve slične šumove iz tvoga težišta, tvoje ženske gravitacijske negacije, iz same evolucijsko-galaktičke esencije, iz samo tvoga lijepoćutnog središta, umbilicusa (ma ča ni to bunigolo), naravno pupka, spiralnog udubljenja kojeg sam ti i toga ljeta predano čistio od zaostale kristalizirane morske soli dok si poput tuljana (ili budimo jadranski primjereniji, sredozemne medvjedice) potpuno opuštenih, glatkih i ležernih mišića, poluraširena ležala na jednako takvoj goloj stijeni, lijeva mi podlaktica lagano gnječi međunožnu simetralu (ježim se i smiješim od mekana dodira, ali to je priča za drugu zgodu) dok prstima te iste ruke pokušavam na tvom mekanom maronbakrenom trbuhu što je moguće smirenije i tankoćutnije prčkati i čeprkati, razdvajati i razvlačiti okopupkovnicu ne bih li lakše desnim malim prstom dopro do svijetloga, blijedog neosunčana dna, dok ti spavaš (uvijek dobro došla skuža: nizak tlak!) opijena suncem – mada ne znam (i još uvijek nisam prozreo, a kako zaborav napreduje, neću ni uspjeti odgonetnuti), ipak smo na baš takvoj plaži (divljoj i nudističkoj), kad si već skinula apsolutno i doslovno sve, zašto si nakon brčkanja u plićaku ponovno navukla te (nevino vražje) bijele soknice – pod prstima sam osjetio prijelaze od maronbakrene do svjetlo okeržute blago maslinouljne kože kako sam dublje zalazio u trubu tvoje utrobe, bojeći se valjda sunčeva bljeska u zalazu (i refleksije reflektorom osvijetljene Mailsove utrobe trublje), nisi se ni pomakla, samo nezamjetno trgnula iz sna, žmireći si dotakla odsoljeni pupak, uvjerila se u dobro i pomno obavljen posao, i dozlaboga nehajno, kratko počešala brežuljak, venerin gaj, te isprve, trebalo je ispasti slučajno (kako je slučajno i ispalo), položila ruku baš na rasplodni mi obrt te minucioznim njihajima ručice istodobno blago zibala vlastitu oblu stražnjicu koja se nehajno odrazila na pičketinicu trljajući mi unutarnju stranu podlaktice, jer itekako si dobro u ručici zamijetila i primijetila: dio mene dosljedno ignorira gravitacijsku nuždu, ležernim trzajem zabacila si slane pramenove s čela, oblizala mekane usnice (kao Miles trubu) i sasvim polako, gotovo bezvoljno, poprilično usput, latentno palucajući jezikom, krenula prema antigravitacijskom dijelu mene…

Lagao bih da ne znam svršetak, plazma je skončala
(i zločesti Davis cijedi trubu), prevencije radi,
baš u tvome netom očišćenom umbilicusu, a ja,
ja sam pokušavao čuti, dok si ponovno zadovoljno
tonula u niskotlačni san, makar maštom osluhnuti
uz tihu bonacu, ovako nalakćen kao sada iznad struktura,
suzvučno pucketanje (ili oksidiranje) genske tekućine i,
usto, poprilično usput, gotovo zanemarivši kratkotrajnu,
tako prolaznu postojanost različitih pupkovnih sadržaja,
strahovao (više sebe radi) hoćemo li sve ovo zaboraviti
prije no što mušati, komarci krenu (na sutonsku gozbu)
oblijetati naša naga tjelesa u tvojim bijelim soknicama…

IV.

Kako god, prije svega pristojnosti radi (i lišca tek dozrele djevojčice, dražesne njuškice), sve u svemu, pomislio sam, bilo kako bilo, svejedno sam (krijući nevoljkost) pristao na kratki večernji espresso, ne znam ni sam zašto, vjerojatno samo zato što sam časkom prije smjerna poziva silazeći stubištem zamijetio onu dugokosu, nježnoputu, distanciranu, samozatajnu neznanku s predavanja (zapisivala je rijetko, sporo, pomno i odsutno, tko zna što, ali profinjeno, elegantnim nalivperom) kat niže, na izlazu, ali tamo gdje smo dospjeli (možda sam trebao, da je makar malo, samo trunke pameti bilo, unatoč svemu, ipak naručiti uobičajeni macchiato, možda bi mlijekom razblaženo crnilo polučilo sasvim drugačiji ishod, možda), koliko sam god pogledom streljao i po gužvi istraživao, samozatajne nije bilo, samo tupasto nasmiješena lica s čašom, bocom, prljavim prstima i smrdljivom cigaretom na ustima i ta nezaustavivo brbljava, dopadljiva i dozlaboga umiljata njuškica (pored stubišta, zapravo jedini uvjerljiv argument mog espresso pristanka), stroj za neprestanu proizvodnju riječi, nevjerojatna tvornica nesuvislih banalija, naravno nisam slušao i odavno bih napustio dražesnu njuškicu da nisu krenula, kao uvijek u takvim (ne)prilikama, na ledu, brza kratka alkoholna ohrabrenja, uz prokleto malu mogućnost, minimalnu vjerojatnost, daleko udaljenu slutnju, tajanstvenu nadu, u pojavu dugokose samozatajnice, nježnopute distance, blenuto blejeći u bijeli dim, zureći u zadimljena vrata, očekujući njenu prikazu, a tu samo ta tupasto nasmiješena lica s čašom na ustima i cigaretom među prljavim prstima, mislima na elegantno nalivpero u etuiju, mila mi se njuškica nasloni na rame, lizne mi čašu, unese u moje blentavo nasmiješeno lice, uđe mi u uho, po prvi je puta jasno čujem večeras, pa mogli bi u kino, na pretpremijeru, pa zašto ne, još dva-tri-četiri brza kratka alkoholna ohrabrenja i idemo, slabo ispunjen balkon, zadnji red, gase se svjetla, njuškica skida naušnice, steže je grudnjak a i traperice su preuske, sve to valja otkopčati, otpučiti, pokriti nas mojim montgomerijem (na pregijanom balkonu), jer valja, šapne mi, komotno gledati i uživati u dobrome filmu, a na platnu apsolutna nevjerica, nisam previše popio koliko znam pretjerati, priseban sam i posve razuman, ali to ne može i ne smije biti istina, kako i kamo je nestala zbilja, što mi to u mraku čine filozofija (misli), fizika (njuškica) i film (zbilja), zašto mi pomiču fikciju u stvarnost, i obratno, stvarnost u privid, zašto postoji filmska stvarnost, mišljenje o stvarnosti, predodžba zbilje, gdje je mašta, sve je odvratno reverzibilno, kao i ovaj prokleto pogođeni naziv filma: Loš spoj (originalno točno: Bed Timing, doslovce rječnički: U krivi čas, U nevrijeme…, Nicolas Roeg, čovjek koji nije pao na Zemlju), samo slučajno primjerena naslova, u ovom trenutku nikako, puka stvarnost, realnost ispod montgomerija dok pokušam uloviti koji kadar filma, spojiti razdrobljenu priču, nemoguće, njuškicu isključivo zanima samo loš spoj u zadnjem redu balkona, pristojnost požude (klaićevski: dolično građansko ponašanje, najčešće, sa suprotnim spolom) sama po sebi uljudno nalaže aktivno sudjelovanje, djelatan angažman habitusa i u datim okolnostima međudjelovanje fizikusa (naposljetku, premda nevoljko i s posve drugom, distanciranom nakanom, pristao sam na dražesnu njuškicu, espresso, kratka ohrabrenja i pretpremijeru), mimo svih mojih kaotičnih misli, kritičkoga mišljenja, neprijepornih stavova i melodramatična filma na platnu, makar to bio i potpuno oporbeni Loš spoj, kulturne regule su ipak regule, teško stečene tradicije, neumoljiva gradska pravila, nezaobilazni građanski nenapisani propisi pa ih valja, iz civilizacijske patetike, nametnutih dobrih običaja i jednako tako predobro odgojenih građana, usrdno prihvatiti, a dražesna njuškica fino je odgojena, iznimno pristojna, veoma ugodna, vrlo slobodna i vesela ponašanja, toliko fina da je pred sam kraj filma, kad više ništa nisam uspio ni filmski ni nefilmski povezati, izvukla glavu ispod montgomerija, uvukla mi se (ponovno) u uho i šaptom me uljudno zamolila papirnatu maramicu, jer i njuškica i ručice (kao i moje uho) ljepljivi su…

Na izlazu, umorni, zgužvani, raščupani i mačani,
naletimo na distanciranu, nježnoputu samozatajnicu,
njuškičinu bivšu susjedu, poznanicu iz djetinjstva,
slučaj tako lako i tako (pre)često potvrdi slutnju,
a kanio sam njuškicu, još na stepeništu, u kafiću,
i u kinu, zapitati poznaje li dugokosu samozatajnicu,
ali iz puke pristojnosti nisam, a bila je kinu, sama;
građanski pristojno pratim brbljavu njuškicu doma,
šutim s ponekim: ma da, doista, zbilja, stvarno…,
na rastanku upita: onda vidimo se sutra navečer,
zaista ne mogu, idem u kino, sam,
dobar je film: Loš spoj…

V.

Bez sumnje svaki je razgovor bio unaprijed sputan svom tom zimskom odjećom na nama, sve te kvazipametne nesuvislo izgovorene hladne riječi plahovito sklizahu sa usnica na usnice u prostornovremensku usjeklinu prijateljske tmine ne bi li rastopljenom slinom riječi i šaptom promrmljane glasove prepuštali mješavini pičeće bure sa sitnim kapljicama predsjemene morske pjene, mediteranske slane prašine što dirljivo upozorava i drsko pecka obraze po noćnim strminama, studenim stijenama imunim na sol, vjetar, noć, sudbine, samo zato što smo među sobom uzajamno krokodilski gutali poluotvorene tajne i sumanuto slušali svilenkastim pogledima svjetlucavo razvratno more, grotlo razjapljenih valova sa snježnim grivama što orkanski pljušti po otpornim, eonski cijepljenim liticama, čudeći se samo odrješitosti, oštrini i žestini neumoljivo mahnite bure, baeufortskom bacanju nesuvislih riječi u burno vjetrovanje noći, usoljeni jezik u umaku bure, trajno izazivajući, potičući buru na buru smijeha, semiološka konverzacijska sramota, bedasta fritaja predrasuda i žudnje, glupa kajgana nesoljenih riječi i fermentno-čokoladnih misli blistavo je ukazivala na ubrzanu promjenu ovoga mjesečevim odsjajem prošaranoga sumornog susretišta, dodirilišta svekolike biološke i moralne pojave, spojive isključivo i samo u podsvijesti, nisu ostavljale traga ni sjene vrijednosnih odlika, svijet mraka i neuništiva nemorala bila nam je jedina domovina, razodjeveno ognjište onkraj varljive pameti i zbunjena razuma, točnije sva ta povijesnosvjetska pamet i mudrost najstarijih zanata grobara i kurvi bila nam je ezoterijski podastrijeta a mi smo je nemilice peštali i gnječili samouvjereni u vlastita gnoseološka sranja samoironije i cinizma, sve što smo znali i što smo mogli spoznati utopljeno je u samo jednom trenu dodira kada um zastane pod uzgonom ustreptalih golih koža, nagih naježenih tijela, vječnoga dodira svemirskih blizina, dohvatljivih obzora putenosti skrivenih u pogledima pora, razotkrivali smo posvemašnju mižeriju teleskopskih mikroskopa, sve nepojmivo bilo je itekako shvatljivo, razumljivo i posve prirodno od kvarka do galaktika, od nevina slučajna začetka do iskompleksirane životne konačnosti, orgazmični izdah i smrtni hropac nisu se razlikovali ni po i ni u čemu, ateistička božica i sveznajući bog bahato su se poigrali sadašnjošću navještavajući planetima novi poredak ljudskih sudbina u prošlosti i stari u budućnosti, novu znanost pretkazivanja povijesti, i zasigurno bili bi ostali nepredvidljivo pametniji, elokventniji, ingeniozniji, intuicijski slobodniji spram svih svjetovnih i okultnih spoznaja, da nismo pristali na primitivnu slutnju, nerazumni magnetizam, na sirovu privlačnost rasplodnih tijela, gologa mesa što smo ga malo pomalo, pomno i postupno, polagano otkrivali, (iz)lagali i nudili hladnoj oštrici vjetra, pičećoj slanoj buri, u povremenijim istovremenim međutcima pribranosti razotkrivanja tajni, osobnih titraja duše, nikome bitnih, osim pičećoj buri, istina koje su (pomno i postupno) postajale sve banalnije i beznačajnije, sve pliće i bedastije, posve ništavne izrodile su se u suprotnost, kako smo nerazborito napredovali s razodijevanjem, razmetanjem debelih naslaga teške zimske odjeće, postale su notorne laži, nemaštovite obmane nas samih i svega u nama, nismo se razlikovali od golih, slanih, vlažnih, grubih, tupih eonski otpornih stijena ispod nas, bili smo mesarski izlog u mraku oduzete pameti, u peckavoj buri noći gdje se krila na tren, na tili časak, na beskrajno mali trenutak topla, mekana, glatka, podatna koža sveudilj nestajući u naježeni, hrapavi reljef neugasive požude, opirući se pičećoj buru i ozeblim hladnim prstima što uporno traže komadić tople kože…

Promrzli, mokri, slani, nezadovoljni, melankolični,
grabili smo u vlažnoj odjeći prema udaljenom svjetlu,
što dalje od pičećom burom zahuktala mora, pjene,
studene stijene nepromišljenosti, praznine mraka,
zgažena smisla, vrijednosti istina i filozofije laži,
žurnim, sigurnim koracima spašavali smo golu kožu,
glupih primisli, s rukama u džepovima, nijemi,
bježali smo od uništena prijateljstva i
grabili prema toploj zavjetrini poznanstva.

Ne sjećam se mnogo iz vremena kad sam imao četiri, ali jedna mi je čežnja ostala za cijeli život. Rođaci su na Badnjak kitili bor, a mi ga u našoj kući nismo imali. Mi ga nismo smjeli kititi jer smo oplakivali moju mamu. Držalo se nepriličnim, ne znam je li još vrijedi taj običaj, imati božićno stablo ako vam je tkogod umro. Selo bi zamjerilo da to učinite, a selo je, znate, neumoljivo. Čak i kad su djeca u pitanju.

To mi je tada slomilo srce i za čitav život je ono ostalo nezacijeljeno. Četiri desetljeća meni je loše kad se toga sjetim. Radost svih kasnijih božićnih stabala, svi oni očaravajući trenuci kad bi na zelenim iglicama zasjao niz svjećica, ne mogu se mjeriti s intenzitetom tuge kad su meni nejakome rekli da mi taj prekrasni svjetlucavi predmet u našoj kužini nećemo imati.

Okrutni čuvari tuge jednaku stvar čine Vukovaru. Oplakuju nesretni grad više od dva desetljeća. Zarobljeni u uspomenama na njegovo stradanje, uskraćuju mu svako veselje. Ne daju mu da skine crninu premda je nekakvo razumno vrijeme za korotu vjerojatno davno prošlo. I u tome bih još mogao razumjeti odrasle, mnogi od njih ne znaju drugačije, mnogi možda i izopačeno uživaju u svijećama i suzama, ali kako im nije žao djece. Razmišljaju li kako mora biti užasno četverogodišnjaku koji nema Božića, u jednom mjestu gdje je svaki dan Dan mrtvih.

(zapisi s bojnog polja)

Već sam gotovo zaboravio kada sam prvi put video vetrenjaču. U Panoniji, ili možda u Austriji, na nekom od letnjih putovanja “fićom” mojih roditelja. Sećam se samo da mi ona tada, sa svojim pohabanim krilima, pričinila kao oličenje Don Kihotovog protivnika. Nije bila od ovih novih, metalno-sivih proizvođača struje, nego od onih staromodnih drvenih, sa kamenim postamentom, u kojima se nekad mlelo žito, a koja su danas, i pored svog neobičnog, posebnog izgleda, ostavljene na milost i nemilost zubu vremena. U svakom slučaju, onda, kada sam video vetrenjaču, već sam dva puta pročitao Servantesov roman: kao dečak, u ilustrovanom, adaptiranom dečijem izdanju, i kasnije, kao gimnazijalac, u dvotomnom, takođe ilustrovanom, sa 170 crteža Tonija Žoanoa, predratnom izdanju beogradskog Eosa, u prevodu sa španskog Đorđa Popovića. Susret se sa pravom veternjačom, u prirodi, odmah me asocirao na njen crtež iz knjige. Bar sam onda tako verovao.

Ovih dana, pišući o nadljudskoj radinosti Tomasa Mana, prepročitavao sam, predano, njegove eseje i ponovo našao onaj o “Don Kihotu”, svojevidni dnevnik koji je Man vodio za vreme plovidbe od Evrope do solitera Menhetna, od 19-29 maja 1934. Podstaknut esejom, sa raftova biblioteke sam izvukao dve Eosove prašnjave knjige. Zaustavio sam se na žutoj, prilično krutoj šezdeset i petoj stranici prve knjige gde počinje 8. Epizoda, “O dobrom uspehu, koji je imao Don Kihote u strahovitom i nigda nezamišljenom zbitiju sa vetrenjačama, uz druge događaje dostojne srećne uspomene”. I bio sam, u najmanju ruku, iznenađen!

Ilustracija bitke sa veternjačom nije bila uopšte ona koju sam imao u glavi i koju sam nekad prepoznao pri susretu sa “živom” veternjačom. Crtež prikazuje na zemlju palog Viteza u oklopu, Sanča koji na magarcu uzbuđeno hita da pomogne svom gospodaru, a od vetrenjače se vidi samo malo parče krila i u daljini, još jedna takva, prilično trošna (u romanu ih je trideset-četrdeset). Šta se tiče brojnosti, u Servantesovo vreme hiljade vetrenjača širom kraljevine mlele su žito, hmelj, pirinač, biber… pa me baš zato iznenadilo što je slikar Žoano predstavio vetrenjaču kao trošnu, jer sam je kao džinovskog protivnika hidalga zamišljao bar većom. Ali me je još više iznenadilo što u knjizi nema celovitog prikaza vetrenjače. Otkuda sam onda mogao da povežem vetrenjaču sa letnog putovanja iz detinjstva sa vetrenjačom, odnosno sa divom sa kojim se bori vitez od Manče?

Postoje dva objašnjenja: ili sam sliku vetrenjače upio iz prethodne lektire, dečje slikovnice, koja se kasnije u nepovrat “iščistila” iz kućne biblioteke zajedno sa mnogim drugim (iskidanim) slikovnicama, ili, što je verovatnije, Servantesov opis je bio tako plastičan te mi je rečima projektovao sliku vetrenjače sa rukama “dugačkim i od dve milje”.

Još jedan dokaz da sam odmah (i nepovratno) zavoleo Hidalga fantazera, mnogo pre nego što sam pročitao Borhesovu tvrdnju da je to najbolji roman u istoriji književnosti.

* * *

Servantes je počeo sa pisanjem “Don Kihota” u veoma teškim egzistencijalnim uslovima, možda dok je još bio u seviljskom zatvoru za dužnike, sa svojih šezdeset godina, napaćen, sakat… ali bih pogrešio kad bih rekao da je bio “za žaljenje”, kao što neki lakomisleni čitaoci ocenjuju Viteza tužnog lika (kako što bi, takođe olako, kaže Oktavijan Paler, “internirali nekog sa donkihotskim karakterom iz svog susedstva u duševnu bolnicu na lečenje od iluzija”). Ubeđen sam da se Migel Servantes nije hranio samosažaljenjem, jer je osam godina posle objavljivanja prvog dela romana koji je primljen sa umerenim interesom, 1615. oštampao njegov drugi deo. Od tada broj čitalaca, zaljubljenika i obožavaoca ovog književnog remek-dela, rapidno raste, iako sam Servantes nije baš imao mnogo vremena da uživa u svom uspehu, jer je umro 23. aprila naredne godine (1616.), istog dana sa još jednim bespogovornim književnim genijem (fakat da su Servantes i Šekspir umrli istog dana bio je prepoznat u vreme kad sam prvi put video vetrenjaču u živo kao mistična potvrda izuzetnosti literature).1

Da li je don Kihot i nostalgični autoportret pisca? Mladalačkog idealizma Servantesovog, koji, za razliku od nepresušnog Hidalgovog, zamire pred pragmatičnošću sančopansovske lekcije života? Da li je onda Sančo svojevidan antipod don Kihotu? Nasuprot individualne nespretnosti jahača jadne Rosinante, lukavost i snalažljivost kolektivnog Panče je očigledno koristoljubiva. Ipak, mislim da je ovakva oštra karakterna deoba nepravedna, jer povezujući putešestvijama Viteza i Slugu, Servantes ih neosporno spaja u jednu celinu. Čak i u jedan plemenito-smešan organizam. Don Kihot je neophodan Sanču i obrnuto, njihova komunikacija putem dijaloga i uzajamnih doživljaja suštinska je nit vodilja romana, njegova potpora i snaga. Kao da i autor menja svoj stav: na početku don Kihota “je svest sasvim ostavila”, “nesrećnik već gledaše sebe kako je zbog hrabre svoje mišice krunisan barem kao car od Trabizonde”. Sanče je, pak, “sa sasvim malo mozga u tikvi”. Ali, kako roman odmiče, ovakav početni podsmešljiv odnos autora prema svojim likovima vidljivo se menja – zajedno sa čitaocima koji zavole Kihota i Sanča iskazuje im sve više simpatija i podrške. Kako kaže Man: “… smeh zbog Don Kihotove ‘tužne’, groteskne figure uvek je pomešana sa iznenadnim respektom i nema čoveka koji ne bi osetio da ga, uz svo neodobravanje, privlači bedno-veličanstveni, ponekad luckasti, ali inače besprekorni plemić”.

Za veleumnog plemića od Manče, navika je ravna smrti. Vitez Tužnog Lika sa stopostotnim ubeđenjem sledi svoj put, i ma koliko on izgledao nelogičan i nepotreban parohu i berberinu, postepeno i oni ulaze u njegov scenario, obogaćujući ga i time osvežavajući svoje sopstvene živote. “Krajnja tačka mudrosti je ona koju ljudi nazivaju ludost”, kaže Žan Kokto i za potvrdu ovog mišljenja, Don Kihotovo duhovno punoletstvo nasuprot normiranim standardima “pravilnog” života izgleda – ubedljivo! (tu bi kao dobra ilustracija došao privatni filmski kadar sedokosih mladića Koktoa i Čaplina kako silazeći niz stepenice veselo skakuću i prave figure).

* * *

Da li u današnjem svetu mogu opstojati Don Kihoti?

U politici, siguran sam – odavno ne. U nju se ulazi, to već i vrapci znaju, iz interesa, a ne iz ljubavi, i ta namera, ma koliko da se prikriva, jasna je svima koji se bore za vlast. Donkihotizam Nelsona Mandele, ubedljiv u požrtvovanosti i predanosti ideji o ljudskoj ravnopravnosti, kasnije je zagađen politikanskom i materijalnom alavošću njegove najbliže okoline i rodbine. Sa druge strane klackalice, slučaj Asanž je pokazao totalnu degradaciju “demokratskih”, javno proklamovanih načela o jednakosti u današnjoj geopolitici.

U tom smislu, zamišlja me jedno pitanje iz Manovog eseja: Ali kakav bi bio jedan tmuran, pesimističan, u snagu sile ubeđen Don Kihot, Don Kihot brutalnosti, a koji bi ipak ostao Don Kihot? Strašna pretpostavka, nemoguća, hvala Bogu, da se izvede u romanu, mada je danas u književnosti sve moguće, pa Romeo, u novoj verziji, postaje lovac na vampire, Julija zaražena vampirizmom, a Ana Karenjina android! Srećom, Servantesov Don Kihot sadrži roman u sebi, kao i Hamlet tragediju, njihov život izvan matičnog dela samo je neuspešna parodija, kao što je bio tobožnji produžetak romana koji se pojavio 1614-te pod “autorstvom” Alonsa Fernandesa Aveljaneda. Pod tim pseudonimom plagijator prikriva sopstvenu književnu prostotu, jer Servantesa napada najnižim uvredama i preti mu da će mu svojom knjigom oduzeti čitalačku publiku i dobit od prodatih knjiga. Servantesov odgovor, u drugom nastavku romana, onom gospodinu koji “se ne usuđuje da izađe na otvoreno polje i pod vedro nebo, jer krije svoje ime, izmišlja svoj zavičaj”, pa zato on, Servantes, predaje javnosti svoj, drugi deo romana koji je “skrojen od istog umetnika i od istog sukna kao i prvi, i u njemu ti dajem Don Kihota produženog i na kraju umrlog i zakopanog, da se niko ne usudi da o njemu donosi nova svedoštva”, sasvim jasno (i duhovito) pokazujući autorovu samosvest da je njegov Don Kihot, Don Kihot hidalga Miguela de Servantesa Saavedre jedini i da ga je nemoguće kopirati. A za onog drugog, nazovi pisca, “ako ga slučajno poznaješ, kaži mu od moje strane da sebe ne drži za uvređena, da dobro znam šta su vražja iskušenja, a da je jedno od najvećih kad se kome uvrti u pamet da može sačiniti i štampati knjigu, sa kojom će da dobije isto tako slave kao i novaca, i isto tako novaca kao i slave…”

Pa ipak ne mogu da prenabregnem pomisao da se onaj mračni, “u silu ubeđeni”, krajnje opasni Don Kihot, o kome se pita Man i kod koga se posvećenost u službi obožavanoj Dulčineji obrće u istu takvu posvećenu opsesiju prema posvećenom svetom Cilju, arijevskoj vladavini svetom, otelotvoruje se u liku nekadašnjeg kaplara, a potom svemoćnog diktatora Adolfa Hitlera, koji u svojoj izbuljenosti, sa prepoznatljivim brčićima, stavom i ekstazi u govoru ima nešto što bi se na prvi pogled moglo prepoznati kao “donkihotsko”. Pred ovakvim zastrašujućim iskustvima sa zlostorničkim, TOBOžnjIM Don Kihotom (ima), može da nas uteši misao iz eseja “Preko mora s ‘Don Kihotom’. Misao o savesti čovečanstva: “Ali, u osnovi, ono ne zaboravlja ljudski loše, nasilno-nepravedno i brutalno koje se odigralo u njegovoj sredini, a na kraju krajeva, bez njegove simpatije nije moguć uspeh svake sile i svačijeg umeća”.

* * *

Njegov ovozemaljski život se završava početkom Zlatnog Veka španskog slikarstva. El Greko, došljak sa Krita, njegov je savremenik (umro je dve godine pre Servantesa), Velaskez mlađi pedesetak godina, što je u okvirima ljudskog života možda velika razlika, ali u istorijskim razmerama se može sagledati kao nabijen vremenski odsečak, u kome se zgušnjavaju vrednosti (i gubici). Zapravo, čak i kod najvećih i najdugotrajnijih kultura, takoreći ne postoji neprekidna prisutnost značajnih autora i dela. Na primer, francuska književna Renesansa sa Rableom, Vijonom, Montenjom, Ronsarom, je impresivna po svom dometu, ali na likovnom polju, mada je kraljevska naklonjenost prema italijanskim slikarima najdarežljivija – pre svega, Fransoa I-og prema Leonardu, a zatim prema Benvenutiju, Andrei del Sartiju, Rosu, Primatiču… – samo jedan domaći slikar, Žan Fuke, autor predivne Bogorodice sa razgoljenom dojkom, savremenik Jovanke Orleanke, uspeo je da se približi likovnom nivou renesansnih majstora.

U tom smislu, španska književna i likovna istorija je skokovita, hirovita, sa blistavim, zbijenim decenijama i dugim pauzama između njih. Servantes pripada jednom takvom sjajnom periodu – krajem 16-og i u prvoj polovini 17-og veka. Podeljen između kasne Renesanse i Baroka, imenjuje se zajednički i sa pravom kao “Zlatni Vek”. Dovoljno je reći da su u Servantesovo vreme stvarali pesnici fra Luis de Leon (koji za Servantesa je “genije koji zaprepašćuje svet”), San Huan de la Kruz i Luis de Gongora, veliki dramatičar Lope de Vega i nepomirljivi Kevedo, da bi se bar osetilo koliko su književno moćni bili njegovi savremenici.

Pa ipak, među svim ovim književnim velikanima, Servantes se izdvaja, nekako sam i različit. Kao i El Greko i Velaskez, vrhunski majstori slikarske tehnike i veštine, geniji likovne istinitosti, nema prave sledbenike. Ne pripadaju, niti iniciraju likovne škole kao što su tadašnje fiorentinska, venecijanska ili flamanska. I oni su, kao Servantes, usamljenici, mada su bili putnici kroz likovne teritorije i iskustva drugih i od njih se inspirisali – El Greko od Vizantijaca i Venecijanaca, Velaskez od Venecijanaca također, ali i od Flamanaca, jer je u dvorcu svog kralja pokrovitelja Filipa IV imao “na raspolaganju” bogatu kolekciju flamanskih slika. Uticaj je vidljiv: u tačnosti portretiranja, u tretmanu enterijera. Uporedite Van Ajkovu “Svadbu Đovanija Arnolfinija” sa Velaskezovim “Meninama” – rešavanje prostornosti, korišćenje ogledala pri tom rešavanju – sličnosti se mogu naći. Ali ipak, iako se može govoriti o sličnom prepoznavanju vizantijske svetlosti “iznutra” kod likova Teotokopulosa, slikarstvo El Greka, kao i Velaskesovo, izdvajaju se, razlikuju od onog njihovih savremenika, od scenske dramatike Zurbarana ili od sentimentalnih Bogorodica i mladića Murilja, na primer. Kao uostalom što se u svojoj neponovljivosti, veoma razlikuju i medju sobom.

Tako i Servantes, kod koga je očigledno da sa doživljajima svog smešno – uzvišenog glavnog lika parodira tada veoma popularna viteška pisanija, sa likovima alla Amadis ili don Klarisel, a za sobom, u vekovima koji dolaze, inspiriše redove pisaca (da pomenem jednog od najsvežijih, Eka i njegovog “Baudolina”, a i kod Mana, u nezavršenom delu “Prevarant Feliks Krul” je vidljiva Servantesova senovita vedrina), stvara remek-roman koji je nemoguće kopirati. Ovaj autor, otvoren i pristupačan, kreator jednog karakterno i vizualno krajnje prepoznatljivog para, čija pojavnost ostaje ista bilo kad i bilo gde, a koja je neiscrpna za tumačenja i domišljanja među decom, ali i među najsuptilnijim misliocima, je istovremeno blizak i enigmatičan.

Otuda nije čudno što je, posle “Biblije”, “Don Kihot” najprevođenije književno delo, što će u drugom produžetku romana nagovestiti mladi Sanson Karasko u razgovoru sa veleumnim plemićem od Manče i njegovim slugom: “… pa čini mi da nema naroda, ni jezika gde ova knjiga nije prevedena”.

* * *

Taj Sanson Karasko, bačiljeros, je jedan od najnepredvidljivijih likova u “Don Kihotu”. Iako se pojavljuje tek u trećoj glavi druge knjige, njegova uloga, u romanu sa brojnim preokretima, je mnogo više od epizodne. Titula “bačiljer” svedoči da je sin Bartolomeja Karaska obrazovan, da je završio srednju školu u Salamanki, znači da nije bilo ko, pa možda i zato što je vrlo mlad, a učen, Servantes ga je odabrao da upravo on saopšti Don Kihotu i Sančo Pansi da je o njihovim nezaboravnim doživljajima već napisana knjiga, u kojoj su oni, zajedno sa gospođicom Dulčinejom od Tobosa, navedeni pod njihovim pravim imenima. I da autor te knjige nije Španac. Znači, da nije ni Miguel de Servantes Saavedra. I, kako Sanson Karasko ubeđuje svoje sagovornike, njegovo ime se zna – Sid Hamet Patlidžan (o kome, opet, mi čitaoci znamo od ranije, iz prvog dela romana).

” – To je mavarsko ime – primeti Don Kihot.

– Tako je – odgovori Sančo – jer sam čuo da većina Mavara vole patlidžane”.

Ovo smešno podigravanje rečima, inače često u Pančinom govoru, potiče otuda, kao što svom pridružniku objašnjava hidalgo, jer je pomešao zvučno bliske “benenheli” = “gospodin” sa “berenhena” = “patlidžan (paradajz)”. Ali i u tom naizgled nelogičnom povezivanju, Pančo je skopčao da su Mavri zaista voleli i gajili paradajz, naročito u Toledu, te su ih zato meštani Toleda zvali “paradajzi”.

I tako, Karasko obznanjuje Sida Hameta Benenhelija za autora romana koji će se prevoditi na sve jezike. Još jedan kreativni gol svojstven Servantesovom lucidnom pripovedanju: narator samog sebe potstiče, uz “Slava moćnom Alahu!” (tri puta), da bi mogao uspešno da naniže priče koje se nadovezuju, nadopunjuju, prepliću, prateći dramatična, “junačka dejanija i vragolije” Don Kihota i Sančo Panse.

Ali ovim značajnim delanjem se ne završava uloga bačiljerosa Sansona Karaska u romanu. njegovo sledeće pojavljivanje zaista nosi dignitet dobro odigrane uloge. Tojest – dve. Hrabri Vitez od Ogledala koji će izazvati na dvoboj Viteza od Manče i koji će izgubiti od njega, i kasnije, plemeniti Vitez od Belog Meseca koji će ga pobediti i tako naterati Don Kihota da ispuni dogovor – da se, kao pobeđen skrasi u svom selu i godinu dana da se ne upušta u avanture – ustvari su jedna ličnost. Maskirani Sanson Karasko!

U svoj rašomonijadi, interesantno je što i bačiljeros Sanson, koji je “izneo istinu” o relevantnom naratoru romana, u kasnijem dejstvu i sam postoji aktivan lik o kome pak govori upravo Sid Hamet Benenheli. Ličnost aktivna i u delovanju, i u smišljanju planova, a i sa željom da se upušta u duge razgovore. O ovome Servantes ima svoje objašnjenje. Za razliku od Sanča koji prevrće reči iz neznanja, Servantes se svesno poigrava njihovim značenjima. Tako “bačiljer” znači, kao što sam već rekao, “diplomirani srednoškolac”, al i “brbljivac”!

Ali taj “brbljivac” Sanson Karasko je onaj koji će najiskrenije žaliti odlazak viteza od Manče sa ovog sveta, do kraja će biti kraj njegove postelje i sastaviće mu epitaf na grobu, koji zvuči nekako ovako:

Malen beše njemu sav svet,
Beše svetu strah i trepet,
A u zgodama takvima,
Da za njega reć se ima:
Lud požive, mudar umre.

* * *

Čitajući zapis o prvom susretu Hajnea, mladića “koji još ne poznaje ironiju”, sa “Don Kihotom”, kad je jedva zaustavljao suze na staroj kamenoj klupi i dizeldorfskom gradskom parku, podsetio sam se da sam i ja, kao gimnazijalista, prvi put zaplakao čitajući “Zločin i kaznu”, baš na jednoj staroj klupi u skopskom parku.

Zašto je sve manje čitalaca po gradskim parkovima? U mojoj mladosti sam ih susretao u skopskom, kalemegdanskom, luksemburškom, oksfordskom… možda nisu bili toliko brojni kao mladi ljubavnici, majke sa decom ili penzioneri, ali ih je svakako bilo. Najčešće sami sedeći na klupi, mada sam video i udubljene čitaoce na kraju iste klupe koju su delili sa drugim ljubiteljima urbane prirode, kako zaneseno i posvećeno okreću listove. Danas su čitaoci po parkovima postali retka sorta. Takoreći pred istrebljenje!

Hajne piše kako se često vraćao “Don Kihotu”, “sa najrazličitijim osećanjima koja su se naizmenično menjala”. U svim prekretnicama u njegovom životu, kaže Hajne, pratile su ga seni slabunjavog viteza i njegovog debelog sluge, pa da zaključi – Servantes, zajedno so Šekspirom i Geteom, čini veliki trijumvirat epskog, dramskog i lirskog… Verujem da je svakom proznom piscu u zrelosti korisno da ponovo pročita “Don Kihota” (kao što je za pisce u mladosti dobro da čitaju Prusta, Džojsa i Južnoamerikance). Da bi video dokle je stigao, koje su mu slabosti pri suočavanju sa jednim remek-delom spisateljskog zanata.

Mislim da je i Tomas Man sa sobom poneo Servantesov roman na dugo prekookeansko putovanje brodom da bi preispitao sopstveno stvaranje. Istih godina kao i Servantes kada je završio pisanje drugog dela svog besmrtnog romana, bio je Man kada je pisao “Josifa i njegovu braću”, ambiciozan i dugotrajan projekat da se otelotvori uspostavljeni biblijski sadržaj. Iz njegovog dnevničnog eseja o “Don Kihotu” može da se vidi kakav je bio njegov odnos prema španskom piscu. Mešavina ushićenja i primedbi. Man mi je oduvek bio primer pisca sa viškom sujete. Nasuprot autorske samosvesti kojom je tako superiorno rešavao književne dileme u svojim delima, on je skoro nametljivo u dnevnicima, pismima i ponekim esejom isticao sopstvenu književnu važnost.

Što se ne može reći za autora Don Kihota i Sančo Panse. Može se pretpostaviti da, kao što se dičio junaštvom i izgubljenom levom rukom u bitci kod Lepanta (zašto je dobio i pismeno priznanje od vrhovnog komandanta hrišćanske flote, Don Huana Austrijskog, lično), Servantes je bio svestan da stvara nešto različno od svojih savremenika i da je to vredno za tadašnje i buduće čitaoce. Ali, zahvaljujući svom genijalnom smislu za humor, on ume (od srca) da se našali na svoj račun. Tako, na početku romana, kada paroh i domaćica izbacuju kroz prozor viteške romane koji su zaludeli Don Kihota, praveći svojevidnu selekciju među knjigama, jer, kako kaže sinovica, “ne treba oprostiti ni jednoj, jer su sve bile štetočine; bolje će biti da ih pobacamo kroz prozor na dvorište i od njih načinimo gomilu i da ih potpalimo, ili ako to ne, da ih odnesemo u stražnju avliju, pa tamo da se načini lomača, bar neće dim dosađivati”, među onima kojima se oprašta, da ipak ostanu u biblioteci (koju paroh i berber na brzinu sazidaju, uz izgovor da je neki čarobnjak “odneo i njih, i sobu”, je i Servantesova “Galateja”! Evo kako je ocenjuje paroh:”Taj Servantes mi je već od toliko godina veliki prijatelj i znam da se bolje razumeva u nedaćama nego li u stihovima. U njegovoj knjizi zamišljaj može da podnese, gdešto započinje, a ne dovršava ništa. Valja pričekati drugi deo koji obećava; možda će se popraviti i potpuno zaslužiti pomilovanje, koje mu se sad odriče, a dok se to ne vidi, držite ga kume, zatvorena u svojoj kući”.

* * *

Pretpostavlja se da je Servantes znao ko je Alonso Fernandes Avaljeneda, grubi plagijator koji je istovremeno želeo da se obogati i da uvredi autora pravog Don Kihota. Rekli bi, bezobrazluk (u najmanju ruku!), ali Servantes se tom zlonamernom čoveku obraća sa “gospodine autor”, što možda svedoči da je dotični imao moćnu poziciju, al i dokaz da je Miguel ono otmeno “de” ispred prezimena s pravom nosio.

Šta se napadača tiče, možda je i on imao “de” ispred prezimena, ali, za razliku od siromašnog Servantesa, izgleda da je bio potkrepljen mnogo boljim socijalnim i ekonomskim statusom. Naime, u predgovoru falsifikata, tobožnji Avaljeneda, otkako se podsmeva Servantesu kako je star i sakat, optužuje ga i za ličnu uvredu nanešenu “onom koga s pravom slave i najudaljeniji narodi, a naš mu toliko duguje jer je godinama časno i plodno hranio španska pozorišta predivnim i bezbrojnim komedijama, primernom umetnošću koju svet traži, sa sigurnošću i čistotom, kakva se uostalom i očekuje od službenika Svete Oblasti”.

Aluzija je jasna. Život Lope de Vege, još jednog značajnog predstavnika španskog Zlatnog Veka, kao i Servantesov, obilovao je dramatičnim promenama, pa tako 1609. on je počeo da služi “Svetoj Oblasti”. Što će reći, Inkviziciji!

Otud, iako ga Servantes ne imenjuje, neki tumači smatraju da se iza Avaljanede krije upravo Lope de Vega! De Vega, mlađi savremenik Servantesov, nije baš podnosio autora “Don Kihota” (što nije redak slučaj u književnosti, da se dvojica velikih pisaca-savremenika, prikriveno ili otvoreno, suprotstavljaju: Tolstoj i Dostojevski, Man i Muzil, Krleža i Andrić…). njemu je uputio i ove otrovne i samodopadljive stihove:

“Poštuj Vegu, starče, ili teško tebi,
Vega je sunce, ako se naljuti, kiša će da lije!”

Ni Servantes mu nije ostao dužan. Na ovaj napad stihovima odgovorio je de Vegi anegdotom o ludacima iz Sevilje, koju priča berberin na početku druge knjige (inače Lope de Vega je često išao u Sevilju, zbog ljubavnih avantura). Anegdota je o jednom pacijentu iz seviljske ludnice koji je umislio da je zastupnik Jupitera na Zemlji i da će kazniti Sevilju da pune tri godine ne dozvoli da padne kap kiše na grad i okolinu. Ali drugi luđak koji je za sebe umislio da je Neptun, otac svih voda, odgovorio mu je, da dokle god on to bude želeo, učiniće da kiša lije bez prestanka.

Tako je de Servantes uzvratio de Vegi.

* * *

Izbor Sida Hameta za jedinog koji je dostojan da piše o Don Kihotu (što će neki, vrlo nepažljivo, komparirati sa Borhesovim izborom Pjera Menara) je dalekosežno servantovski. I sa naratološkog aspekta, ovaj Servantesov izum daje romanu još jedan neponovljiv šarm, bez usiljenosti i izveštačenosti, koji inače smetaju pri čitanju mnogih savremenih romana. Iako ga je Sančo nespretno preimenovao u “Patlidžan”, Sid Hamet je pravi “Benenheli”, Gospodin sa visokom duhovnom elegancijom i stilom, i spisateljskim umećem, pre svega.

Sid Hamet je Maor. Osim toga, po svedočenju Sansona Karaska, njegova istorija o “veličanstvenim delima” Don Kihota je napisana na arapskom, da bi se zatim neki “ljubitelj” potrudio da je prevede na narodni, kastiljanski jezik, “za opštu zabavu međ svetom”.

U Servantesovo vreme, Maori u Španiji su bili u veoma teškom položaju. Od nekadašnjih, viševekovnih gospodara sa superiornom kulturom, oni su, kao savremenici Servantesovi, neprestano ugnjetavani i ponižavani. 1492., padom Granade, gube svoje poslednje špansko uporište, 1525. su na silu pokršteni, a 1566. Zabranjen im je jezik, nošnja i običaji. Dok nastaje knjiga o priključenijama veleumnog viteza od Manče, Mavri su, od 1609. do 1613., po ličnoj kraljevoj naredbi, proterani iz zemlje.

O tom tužnom progonstvu svedoči 54. glava druge knjige “Don Kihota” (“u kojoj je reč o stvarima, koje se tiču ove povesti i nikoje druge”). Pančo se susreće sa svojim komšijom iz istog sela, prepravljenog u axiju, Mavra Moriska Rikota od koga doznajemo za njegovu tragičnu sudbinu izbeglice iz sopstvene otadžbine, doma, porodice, od sopstvenog identiteta, u neizvesnu budućnost – sudbina koja se neprestano ponavlja kroz istoriju progonjenih naroda – žrtava. U ovoj epizodi, veli Man, Servantes se ne otkazuje svoje pametne strategije lojalnosti prema kralju, ali pokazuje i “najživlje ljudsko saučešće prema strašnoj sudbini mavarskog življa, koji je pogođen kraljevom naredbom za progon, bez bilo kakvog obzira ka individualnom stradanju, žrtvovan zbog takozvanog državnog interesa i prisiljen na bedu”. Pred rastanak, Sančo i Rikote će se zagrliti kao prisni prijatelji.

Tako i u odnosu sa “višeg nivoa” između Don Kihota i Sida Hameta neprestano je prisutno uzajamno prepoznavanje između dva plemenita, srodna karaktera. Posle smrti hidalga, Sid Hamet naređuje svom peru: “Tu ćeš ostati obešeno o ovoj polici i o ovoj žici od medi, perce moje, ne znam, da li dobro zarezano ili zlo zaoštreno, i tu ćeš živeti duga stoleća, ako te visokoumni i pogani povestopisci ne otkače, da bi te obesvetili. Ali pre no što ti priđu, možeš ih opomenuti i privikati im, kako bolje znaš:

Dalje miči, poganijo!
Niko neka me ne tiče!
Mimo mene ovu povest
Niko više da ne piše!

Jedino za me rodio se Don Kihot i ja za njega;on je umeo delati, a ja pisati; samo nas dvojica jedan smo za drugoga…”.

Nesumnjivo poštovanje Sida Hameta prema Don Kihotu ukazuje da se srodne duše međusobno pronalaze bez obzira kom narodu, veri ili politici pripadaju. Sa druge strane, i od onih “običnih”, vitez je, ma koliko im se čudan i neobičan činio, bio voljen, i u skladu sa njihovim prirodama, poštovan, na neki način – i od Sansona Karaska, i od paroha, i od berbera, i od domaćih. Kada umire i ponovo, od Don Kihota od Manče postaje Alonso Kihano Dobri, svi se brinu o njemu. A i on za njih. Ostavlja im celo svoje malo nasledstvo. Najviše dobijaju unuka i gazdarica, al ii njegov saputnik i drug kroz ceo roman, onaj koji mu je uvek bio odan, mada je ne retko sumnjao u njegove zamisli, verni Sančo (koji ipak neće dobiti vladavinu nad obećanim ostrvom). I tu dolazi do izražaja Servantesovo genijalno poznavanje ljudskih karaktera. U zadnja tri dana svog života, hidalgo je svaki čas gubio svest . “Svi se u kući zbuniše, ipak sinovica jedaše, gazdarica pijuckaše i Sančo Pansa beše veseo, jer kad se što nasledi, onda to hoće da ograniči i ublaži u naslednika pomisao na žalost, koju zadaje mrtvac”.

* * *

Iako nije doživeo slavu Lope de Vega i Keveda, ili Mana i Borhesa (za koga je neprilična, iako u osnovi tačna misao iz “Pjera Menara”: “Slava je nerazumevanje, a možda i najgora vrsta nerazumevanja”), ne može se reći da je Migel de Servantes Saavedra bio zapostavljen i nepoznat čitalačkoj publici. Tvrdnja Sansona Karaska – da je istorija mudraca Mavra “do danas oštampana u više od dvanaeset hiljada knjiga, neka vam o tome kažu Portugal, Barcelona i Valensija gde su ove knjige štampane, a čuje se glas da se štampaju i u Antverpenu…”, nije daleko od istine. Već prvi deo romana se umnožava u više izdanja, a fakat je da su se u vreme Servantesa tražena dela štampala u Lisabonu, Valensiji i naročito u Barseloni. Popularnost i svest o značaju “Don Kihota” vremenom rapidno raste. Tako Baltazar Porenjo u svojoj “Hronici o vladavini kralja Filipa III” (objavljenoj u Madridu 1663.) pripoveda kako je jednom kralj kada je sa prozora svog dvorca ugledao kako neki student na obali Manzanaresa čita knjigu, udarajući se od radosti dlanom po čelu, odmah iskomentarisao: “Ili je onaj student lud, ili čita Don Kihota!”. Servantes je, istina, osetio samo delić te rastuće slave i pitanje je koliko je on pri kraju života bio svestan o besmrtnosti svog “Don Kihota”. Uglavnom je prihvaćen utisak da je tokom procesa stvaranja romana, sa njegovim narastanjem, isto tako porasla i piščeva svest da ono što piše postaje mnogo važnije od obične parodije na viteške romane. Incident sa Avaljanedeom, u svoj svojoj brutalnosti, samo je potvrdio, što se jasno vidi u drugom delu “Don Kihota”, autorovu plemenitu samosvest.

Ponovo se navraćam na dvojicu pisaca koji su se, blagodareći svojoj autorskoj samosvesti, nametnuli kao reperi u razvoju proze 20. veka – Man u prvoj, Borhes u drugoj polovini veka. I jedan i drugi sebe smatraju, svaki na svoj način, za kasne, dekadentne, barokne pisce. I jedan i drugi su na svoj način, bili opčinjeni raskošnom Servantesovom prozom. To je, kaže Man, “zaista neobična tvorevina, veličanstveno suverena u svojoj protivurečnosti”. Nastao na pragu između renesanse i baroka, “Don Kihot” poseduje i tu neobičnu, veličanstveno nenameštenu naivnost i tu složenu majstorsku protivrečnost. Kao što opčinjava i neponovljivo proticanje između komičnog i tragičnog, što mi se sad, posle čitanja, čine kao nedovoljne, otrcane oznake o “Don Kihotu”, koje bi bilo puno bolje da se zamene sa suštinskim “smešno” i “tužno”, u svim varijantama – od urnebesnog do dirljivog.

Noć pre dolaska u njujoršku luku, tako završava njegov esej, Man je sanjao Don Kihota u ničeovskom liku: “Kao što se stvarnost, kad se suočimo s njom, razlikuje od predstave koju smo o njoj stvorili, tako je i on izgledao nešto drugačije nego na slikama: imao je pune, guste brkove, visoko, koso čelo i, ispod isto tako gustih obrva, sive skoro slepe oči. On se nije nazivao vitez od lavova, nego Zaratustra.”

Zabeleške o “Don Kihotu” sam započeo podstaknut čitanjem Manovog eseja, koji mi je vratio maglovita sećanja na moje prve susrete sa romanom i vetrenjačom u živo, i toj razlici stvarnosti od predstave koju smo o njoj stvorili, o kojoj govori Man. Potom, u toku pisanja, desilo se putovanje u Španiju, u posetu kod ćerke i unuke. Tamo sam se sreo sa više starih vetrenjača, odavno van upotrebe, ali još uvek lepe: šestokrile, izdužene, sa čvrstim kamenim osnovama i malim prozorima, otvorima za ventilaciju na vrhu is a kupastim, slamnatim krovovima.

Jednog jutra došao sam ispred najbolje očuvane vetrenjače, ponevši sa sobom i knjigu, sada izdanje ilustrirano grafikama Gistava Dorea. Nisam dočekao ni da sednem na klupu, a već sam prelistavao stranice, nestrpljiv da stignem do grafike “Konj i konjanik su bili oboreni” od osme glave “Don Kihota”. I na ovoj grafici, što sam unapred znao, Dore, kao Žoano, nije naslikao celu “onu” vetrenjaču koja obara hidalga, već samo njeno krilo, preko koga leže oboreni Don Kihot i Rozinanta. U pozadini je Sančo koji se hvata za glavu i još nekoliko udaljenih veternjača.

Ali za razliku od Žoanoovog crteža, Doreova veternjača je zastrašujuće velika i opasna. Sedeći na klupi sa otvorenom knjigom, ispred veternjače koja odavno više ne melje žito, ali još uvek deluje impresivno i gordo, mogao sam s lakoćom da zamislim kako se osećao veleumni vitez od Manče pred mnogokrakim džinom. I kako se hrabro upustio u duel koji se na razne načine i u najrazličitijim oblicima obnavlja kroz naše živote, bilo kao borba sa autoritetom, bilo kao borba sa avetima, bilo kao borba sa sopstvenim, uplašenim, konzerviranim “ja”!

*

1 23. april ozvaničen je i proslavlja se kao Svetski dan knjige, mada upečatljivi podatak da su dva književna genija umrla istoga dana iste godine je samo delimično tačan: umrli su iste godine, 1616., ali je Servantes napustio svoj zemaljski život 23. aprila po gregorijanskom kalendaru, dok je u Engleskoj važio julijanski, pa je datum Šekspirove smrti ustvari deset dana kasnije, 3. maja. Tačnija je “dramatika” Šekspirovog datuma rođenja i smrti, istog dana, 23. aprila (1564.-1616.), mada je i tu u igri pretpostavka – sigurno je samo da je kršten 26. aprila (prema julijanskom kalendaru)

*

S makedonskog preveo autor

Otišao sam u Ameriku pisati filmski scenarij s Rajkom Grlićem i bio tamo skoro dva tjedna u malom sveučilišnom gradiću na obroncima Appalachi gorja. Radili smo čitave dane, prekidajući samo zbog kratkog objeda u baru. Smazali bismo žurno burger ili fish and chips i vraćali se kompjuterima, a navečer bi nas iscrpljene dočekivala Ana, Rajkova supruga, da nam prehrambenu jednoličnost razbije finom zagrebačkom papicom.

Rajko i Ana, srećom, nisu jedini našijenci na Ohio University. Uželite li se domaće spize, tu je i Hajrudin Pašić, strojarski genijalac, koji je jednom davno doktorirao na prestižnom Stanfordu. Amerikanci mu još onda nudili da ostane, mamili ga sjajnom plaćom i izvrsnim uvjetima za rad, a on im odbrusio, ma, bjež’, bolan, kako bi on brez Bosne. Mnogo godina kasnije on i njegovi su u zadnji čas, doslovno s jednom najlonskom vrećicom, umakli s Grbavice. Dobro su žive glave na ramenima iz voljene bosanske zemlje izvukli. Hajrina žena Nađa počastila nas je čudesnim sogan dolmama, ni u najboljim sarajevskim aščinicama nisam takve jeo.

Zateknete li se neobičnim slučajem u Athensu u Ohiju, možete se javiti i Srđanu Nešiću, direktoru sveučiličnog Institute for Corrosion and Multiphase Flow Technology, svjetskom autoritetu u ovoj metalurškoj disciplini. Nekoć je radio u Vinči, najboljoj jugoslavenskoj naučnoj ustanovi, a onda su došla rđava vremena i kraj mnogih srpskih i inih stručnjaka za rđu, Srđan se osjetio suvišnim. On i njegovi otad lutaju od Nizozemske, Norveške i Australije do Sjedinjenih Država. Srđanova supruga Slađana dočekala nas je sa izvanrednim sarmama od kupusa koje Srđan sa sinom Markom svake jeseni kiseli.

Krasno sam večerao u svih ovih ljudi, koji su pobjegli iz ovoga našeg balkanskog blata i bijede da bi Ameriku učinili još većom i moćnijom nego je ona prije bila. Dočekali su me kao rod rođeni, a ja sam im na odlasku uzvratio jednom nešto i nezahvalnom pjesmom s naslovom “Ovdje u Ohiju”. Pa kaže…

Pazi šta ću ti reć’, Hajrudine,
Amerikanci su ljudine.
Prave najbolje aute, pivo im odlično,
Hamburgeri ukusni, kuće lijepe,
I ceste široke, ali ne shvati lično
Dućani ne drže nenine klepe.
Koješta ipak ne znaju
Ovdje u Ohiju.

Pa i tebi da kažem, Srđane
Voliš ti te brđane.
Dobrodušni su, pristojni, dragi
Primili te lijepo, premda si stranac.
Uredio si život k’o po špagi,
Ali nećeš nać’ dobar prebranac.
Za mnogo opet ne haju
Ovdje u Ohiju.

I ti na kraju, Rajko moj mili,
Postao si pravi hillbilly.
Ne fale ti, kao, ni zavičaj ni ljudi.
Ali puno puta život ti prokle
I opsovao si usud hudi
Jer ne mo’š pojest šnenokle.
Jebem li im snaju,
Ovdje u Ohiju.

Svakoga jutra, još od početka februara, na pustom parkingu velikog trgovinskog centra jedini auto je sivi Lexus na čijim tablicama piše 6OD (broj 6, pretpostavljam, treba čitati kao G)… I jeza kad prolazim pored auta, zbog zatamnjenih prozora

*

Nakon mnogo godina, evo nas skupa u restoranu. On upravo otvara srebrenu tabakeru. Na zidu iza njega je ogledalo. Stigao je iz daleke zemlje, iz duboke prošlosti, ne zna da je pušenje na javnim mjestima odavno zabranjeno. Kad se nasloni na zid, ogledalo se potrese i tada se iza mene zanjišu prozori, skupa s kamenim zidom katedrale i šeširom jedinog prolaznika

*

Kroz prozor gledam u drugu sobu (ovo nije san, već sarajevska favela, dominantna arhitektura moje mladosti). Na sredini sobe je krevet s ljubavnicima: on grabi gole bokove djevojke, ona zabačene glave unazad ispušta reski metalni zvuk. Uznemireni njenim glasom, dva ruska hrta trče oko kreveta, oko kreveta… U dnu sobe je prozor, a s njega visi indigomodra muška košulja, stopljena s bojom novembarskog neba

*
*

Na parkingu ispred kuće je bijeli Cadillac. Vidim ga samo vikendom. Uz samu kuću je vrt ograđen visokim zidom. S prozora ne mogu vidjeti šta je u tome vrtu. Znam samo da je jedan njemački ovčar zaključan tamo; pretpostavljam da ima dovoljno hrane i vode za cijelu sedmicu. Kad se u petak navečer na parkingu pojavi Cadillac, vozač izađe, otključa vrtna vrata i nazad se vrati s razdraganim psom, potom skupa uđu u kuću. Ali prije svega toga: nakon što otvori vrata Cadillaca i iz njega iskorači, on pažljivo podigne crveni plastični auto, i tu dječju igračku pomjeri u stranu, tako da mu nije na putu dok iz svoga auta izlazi ili se u njega vraća. Zatim otključa vrtna vrata, oslobodi psa i uđe u kuću. Nekada je vozač sam, a nekada u društvu žene. U svakom slučaju, opisane radnje se dosljedno ponavljaju svake sedmice. U ponedjeljak kuća opusti, i sve do petka uglavnom je tiho, vrlo rijetko čujem lavež psa. I kada s prozora pogledam, prvo što vidim je crveni plastični auto koji svakoga vikenda promijeni svoje mjesto na parkingu ispred kuće, onako kako ga pažljiva ruka stanovnika te kuće pomjera okolo, sklanjajući ga ispred sebe. Ovo je pustinja, trava je sasušena i boje su iz svega izblijedile, osim iz plastične igračke. Već neko vrijeme, uznemirava me crveni dječji auto. Otkad stanujem ovdje, još nisam vidio dijete

*
*

Godina je 1980. On stiže od Muzičke škole, ona se spušta s Vrbanjuše i zaustave se u okviru moga prozora. Kratko se gledaju i onda bez riječi sastave u poljubac… Devet mjeseci sam stanovao u prizemnom stanu i svaki pogled kroz taj prozor bio je ravan čudu. Pošta nije stizala. Ljudi su me s ulice dozivali, kucali na prozor. Ako me nije bilo, na simsu bi ostavili kratku poruku, knjigu ili jabuku. Lijepa mladost! Prvi jutarnji pokret: otvorim prozor da uzmem knjigu

Vaništa, Josip Vaništa je velikan hrvatskog slikarstva. Posvećenik koji je oplemenio hrvatski duh, potvrdio našu vjekovnu kulturu, smjestio hrvatsku likovnu umjetnost na njeno mjesto: na vrh europskog slikarstva. Taj nježan, tih, mršav, plemenit čovjek ogromnog znanja i božanskog umijeća pokazuje nam put kojim trebamo ići i način kako se trebamo ponašati. Uskoro će navršiti 90 godina – što i njega samoga zapanjuje. Slikar i pisac. Fenomenalan crtač. Kroničar naših patnji i uspjeha. Iznimno bistar erudit začahuren u svojoj intimi i istovremeno strog promatrač naših života. Akademik HAZU. Prijatelj velikog Krleže, samozatajni etik kakvih malo ima… Čist, pošten, darovit. Čudesno biće… Živi negdje između zemlje i neba.

***

Ne volite davati intervjue?

Užasavam se intervjua.

Koji je smisao čovjekova života? Djelo? Postojanje? Djeca…?

Zašto smo ovdje? To se Gauguin pitao potpisujući jedan svoj akvarel… sa Tahitija. Tko smo, što smo i kuda idemo? Napravio sam jedan takav crtež. Zidić je to izložio na izložbi, kao jedan od mojih prvih radova. Ja sam čovjek koji je puno čitao, zanimao sam se cijeli život za literaturu, za poeziju i za filozofiju. Jedan od filozofa zove se Émile Cioran, Francuz rumunjskog porijekla. Nije imao stan, sa 47 godina života zaradio je tek 40.000 starih francuskih franaka, živio je od milodara. On je smatrao da je snaga filozofije u kratkim mislima, koje su kod njega, Ciorana, vrlo žestoke. Jako volim Ciorana. Njegova strašna misao je odgovor na vaše pitanje zašto živimo: živimo da bismo umrli. To je najradikalnije i najgrublje. U mojoj groznoj situaciji, u mojim godinama u kojima jesam – nalazim jedini smisao u toj Cioranovoj rečenici. Naravno, prije nisam tako mislio. Živio sam i veseleći se životu, radeći… Ali, napravio sam jednu pogrešku. Htio sam živjeti građanskim životom, imajući suprugu koja je bila vrlo fino biće… i dvije kćeri koje smo vrlo lijepo odgojili. To su arhitektica Eva i psihijatrica Ana. No, istovremeno sam se zanimao za jednu vrstu artizma kojim sam želio prekoračiti, prijeći neku stanovitu granicu. Nisam u tomu bio radikalan do kraja. Mogao bih prijeći tu granicu da nisam imao familiju i da se nisam građanski ponašao. Bio sam skroman profesor na fakultetu i supruga također. To nas je odvelo u jedan dvostruki život: život artizma koji ima velike ambicije, ali ih ne može realizirati zbog tog građanskog načina života. Tin Ujević je bio jedini u našoj sredini koji je mogao ući u to područje, a i Tom Gotovac koji je morao uzeti “ludilo” kao oblik da bi se umjetnički izrazio, odnosno “ušao je u ludilo”. Svjesno. Ja sam sagorio u nemogućnosti, kako je to kazao Stanko Lasić. To je bila sudbina, po Hegelu. Ja sam po mojem dubokom uvjerenju – čovjek neuspjeha. Ono što sam učinio to je, možda, jedan – bezuspješni prekoračaj.

Vi ste jedan od “otaca” slavne Gorgone…

Čak me stavljaju na vrh konceptualista, jer sam 1961, svojom slikom “Srebrna linija”, zamijenio formu riječima. To je moja mala pozicija u povijesti moderne umjetnosti.

Ma kakav čovjek neuspjeha, kakav bezuspješni prekoračaj…? U krivu ste…

Nisam. Ja sam samo pokušao preći prag. Bez uspjeha. Ima jedna stvar koja me dirnula. Slovenski slikar Gabrijel Stupica, grandiozan umjetnik, imao je u Zagrebu lijepu izložbu i na otvorenju je bio izvrsni slikar Marino Tartaglia. Stupica mu je tada prišao i rekao: “Marino, priznajem, nisam uspio”. Tartaglia je napravio sjajan autoportret 1921. godine, koji je izgorio u Beogradu. Onda je Tartaglia napravio repliku tog autoportreta i meni ju je poklonio. Tu je iza vas na mojoj komodi, vidite?

Vidim…

Stupica ga je zapitao: “Marino, kako ste naslikali taj autoportret?” Tartaglia mu je odgovorio: “Znate što, ima jedan fini kolač u Srbiji koji se pravi iz dvije posude. U jednoj je jedna tamna masa, u drugoj je jedna svijetla masa. One se izliju u novu posudu – istovremeno. Tako sam ja napravio taj autoportret.” Inače, Tartaglia je tu repliku autoportreta radio – 10 godina… Tartaglia i Stupica su dvije okosnice kroz koje sam se ja kretao u mladosti. Kad sam došao u ovaj atelje u Križanićevoj, Tartaglia mi je rekao: “Van, zašto nisam uzeo ovaj atelje pokraj vas? Pokucao bih na zid i onda bismo izašli na terasu i vidjeli se, svakog dana”….

Kako vas je zvao Tartaglia? Van?

Da, prijatelji su me zvali Van. Stančića smo zvali Stan. Stan i Van. Bili smo prijatelji. Hodali smo ljeti, Stančić i ja, u dugim kaputima s dugim rukavima pa su nas ljudi pitali: zašto ste tako obučeni? Stančić bi odgovorio: “zato jer on ima pretanke ruke, a ja imam predebele…”.

***

Često sam pročitao: Enigma Vaništa? Vi ste zagonetka?

Bio je to moj životni zakon: izbjegavao sam razgovore i intervjue. Nisam se dovoljno javljao, kao što su to, možda radili drugi ljudi. Stoga me prati ta riječ da sam enigma, zatajan. Nisam suviše dizao ruke… No, sad se pojavilo više mojih knjiga… Ovo je sada generalna proba za moj – sprovod. Iza smrti dolazi taj limb, sve se to spušta na svoje pravo mjesto i dolazi do – zaborava, koji traje stanovito vrijeme. Vrijeme je taj strahoviti sudac… Možda se za deset, petnaest godina pojavi mali element koji će oživjeti… Dolazi vrijeme apsolutne tišine… kad čovjek nestane…

Ali, vi ste dobro…

Ja sam loše, ja sam vrlo loše, samo – o tome neću da pripovijedam. Imao sam šest velikih operacija glave. Doktor mi je rekao, a i mojim kćerima: “Ja sam obavio moj posao. Stvar je gotova. Sve je u redu.” To je utješno i nije utješno…

***

Rođeni ste 1924. u Karlovcu…

Da. Živio sam tamo do svoje dvadesete. Onda sam otišao na Akademiju u Zagrebu. Više se nisam vraćao u Karlovac, taj lijepi mali grad u zelenilu. Svaka kuća je imala vrt. Četiri su rijeke. Divne livade. Hodao sam s prijateljima, šetali smo i pričali, kupali se… Bio sam malo zatvoreniji od mojih vršnjaka. To je lijepo razdoblje mog života.

Vrlo ste mirni i tihi…da li ste ikada podigli glas, vikali, ljutili se?

Vjerojatno jesam, ali rijetko. Nastojao sam to izbjeći. Ja nisam čovjek konflikta. Bolje je biti miran negoli ići u sukobe i tražiti pobjede. Poraz nije najgora stvar. Svaki poraz ima nešto pozitivnoga.

Imali ste poraza?

Naravno. Naravno da sam ih imao. Danas mnoge od tih poraza ne smatram više porazima. Koristili su mi porazi.

Govore da ste asket… ima velikih odricanja u vašem postojanju?

Ja sam bio vrlo skeptičan spram braka. Moji vršnjaci su počeli razmišljati oženiti se, a ja ne…Govorili su mi: ti si kao Karl Marx koji kaže da je brak – neprirodna institucija. To isto tvrdi i Cioran. Rekao sam da ima vrlo žestoke misli. O braku Cioran piše: “Brak je najstrašnija institucija koju je čovjek stvorio”. Međutim, dogodilo se obrnuto: ja sam se oženio među prvima. Imao sam 26 godina i vjenčao sam se s jednom idealnom osobom. Imali smo vrlo sretan brak i dvije krasne djevojčice… Moja žena Rozsa je bila dijete mađarskih roditelja, iz Velikog Bečkereka, koja je došla na studij u Zagreb. Nisam neki asket. Nisu to odricanja.

Jeste li se ikada bavili politikom? Politika je sve oko nas…

Nikada se nisam bavio politikom. Nisam bio niti član Partije, niti SKOJ-a. Niti član ovih naših političkih stranaka. Bio sam izvan toga. Niti na fakultetu… Tompa, koji me primio na fakultet kad sam bio bez dinara i sredstava, vrlo fini čovjek, rekao mi je jednom: “Kolega, na partijskim sastancima me pitaju ne biste li vi ušli u Partiju, a ja sam im odgovorio – pustite ga, on se posvetio slikarstvu”. Kad smo izdavali anti-časopis Gorgona, politika se dodirnula nas. U prvom broju objavili smo deset praznih izloga u gradu Zagrebu. A, istovremeno – socijalizam nastoji svake godine poboljšati standard života… Te fotografije praznih izloga predstavljale su, naravno, atak na državu. Policija se umiješala. No, tada nas je Božo Bek spasio kazavši na određenom mjestu: “pustite ih oni su artisti”. Pustili su nas na miru.

Politika se bojala umjetnika?

Da. Da…

***

Kako izabirete – što slikati?

Nako završenog studija na Likovnoj akademiji bio sam u Rovinju. Tada Rovinj još nije bio “naš Saint Tropez”, bilo je to jedno napušteno, desperatno mjesto. Bio sam očaran arhitekturom, talijanskom seljačkom, selo je bilo pusto…Blizina talijanskom slikarstvu metafizike, Giorgio De Chirico, Carlo Carrà… Nacrtao sam dva tri motiva iz Rovinja. No, moja linija se, na neki način, nastojala osamostaliti. Nije opisivala, kao što to obično na crtežima linija opisuje, kao priprema na temelju koje će slikar iz te skice kasnije raditi sliku s uljenim bojama na platnu. Moja linija se zaustavila na papiru i nastojala je biti što samostalnija. Možda se i ukočila i stekla neku autonomiju. Iz te autonomije se kasnije pojavila “Srebrna linija” na bijeloj površini. Bijela površina je pojam čistoće, jednostavnosti, ako hoćete i – stanovitog nihilizma. Da bi se interveniralo, tražio sam nešto što će najmanje dirati tu čistoću i bjelinu. Što god da sam stavio gore na tu savršeno bijelu površinu, boju ili crtu, igralo bi ulogu manjeg ili većeg oštećenja bjeline. Učinilo mi se da je ta srebrna linija, koja i nije boja, nego samo jedan potez – ono sredstvo koje će je najmanje povrijediti. Nisam imao hrabrosti, i to je moj neuspjeh, ostaviti bjelinu i ništa na njoj. Kao što je tu hrabrost imao Rauschenberg, moj vršnjak, koji je to radio u Americi. On je imao jednu fazu čistog bijelog platna. On je imao hrabrost koju ja nisam imao. Umro je Rauschenberg, nažalost. Imali smo sjajnu korespondenciju…

A Maljevič?

Da. Maljevič je imao crni ili bijeli kvadrat na bijeloj površini.

Zašto je vaša “Srebrna linija na bijeloj površini” – vodoravna?

Zato što je to – mirno. Pogled na more je pogled na moguće. To je napisao Paul Valéry. Pogled na more je pogled na moguće, ravna linija je mirna. Čim je kosa, već je nemirna. A okomita linija je agresivna. Tražio sam ne-boju. I, tražio sam da element bude prisutan, jer bez prisutnosti elementa prazni papir – nema smisla. Tako sam mislio. Nisam imao hrabrosti kao Rauschenberg. Tu je moj poraz u toj prokletoj avangardi…

To je vaša – pobjeda…

Sad ću vam reći nešto što zvuči neskromno: za 25 godina sve će otići… Onda će netko reći: “Da, bio je prije 25 godina jedan čovjek koji je napravio jednu bijelu površinu sa srebrnom linijom”. Od svega će ostati samo – to…

Mnogo više…

Mislio sam da sam i u crtežu nešto napravio. Recimo taj moj Krleža…portreti…

To su izvrsni crteži… Crtež je dar? Netko ga ima, mnogi ga nemaju?

Jednom sam napisao da se crtež ne može naučiti. Ljubo Babić je na Akademiji na velikom šlajfnu pak-papira napisao renesansnu misao: “Boje se mogu kupiti u dućanu, a dobar crtež nastaje svakodnevnim radom”. To je bila parola koja je morala tješiti mlade ljude kako će upornim radom svakog dana – svladati crtež. Ja ne vjerujem da se to može postići radom. Crtež se ne može učiti. Crtež se ne može naučiti. To je dar. Pogledajte Chagalla: svaki potez mu je krivi, a sve je – pravo. Pogledaje Cezannea: sve je krivo, a sve je pravo! To su misteriji umjetnosti.

Zašto slikaru dođe želja naslikati autoportret? Vaš prvi je iz 1943. Imali ste tada 19 godina.

Priča se da je to taština, a priča se i da “nije bilo modela”. To je neuvjerljivo. Zadnji koji sam napravio učinio sam na nagovor Zidića. Napravio sam jedan veliki pastel. Tamna površina, a dole je kao jedan put. Gore, na vrhu je jedna točka. To sam ja koji odlazim… a iz mora me gone bijele furije. To jako lijepo izgleda. To je moj zadnji autoportret, moj odlazak… Ja sam samo jedna točka… koja izlazi iz ceste, točka koja nestaje…

Munch…

Munch je – genijalan. Ja sam zbog Muncha išao u Oslo, vlakom. Volim tu Norvešku. Bio sam u Munchovom muzeju. Usred noći sam uspio pročitati nekoliko redaka Biblije koja je bila uz krevet, u hotelu. Bijele noći su bile… Munch.

Slikate? Slikate i danas?

Je. Kako ne… Radio sam neke bilješke za jednog putovanja u Podravinu. Jedan veliki pejsaž. Rijeka je u daljini… Napravio sam tamo neke skice pa sam razrađivao na platnu.

Vaša velika izložba u HAZU traje?

Zatvara se ovih dana. Ali, sada imam drugu veliku nepriliku: bit će izložba u Karlovcu. Velika je to muka. Nešto će iz HAZU ići tamo, a ja sam sabrao iz mog “magazina” 120 eksponata. Ukupno 130. Konačnu selekciju napravit ću u samom izložbenom prostoru. Tako obično radim. To mi postavlja briljantni arhitekt Fabijanić, bio je moj student.

Što ste vi predavali na Arhitektonskom fakultetu?

Plastično oblikovanje. Kad sam došao tamo, bio je predmet: crtanje. To je prvo vodio Tompa, pa onda Kauzlarić. Malo sam to promijenio, uveo sam teoriju forme, pa uveo predmet – plastično oblikovanje. To je bila baza. Radili smo s trodimenzionalnim maketama. Tada se osjetio element trodimenzionalnog prostora. Kad danas sretnem arhitekte, lijepo mi govore o tim studentskim danima, kad sam im predavao…

***

Što je kič? Gdje je granica između kiča i umjetnosti?

Ima lijepa Giacomettijeva misao: “Gledam s istom pažnjom sliku Cezannea i s istom pažnjom djelo jednog – mazala”. Picasso je ovako rekao: “Kad prelazim Pont des Arts, vidim diletante, slikare koji slikaju pariški motiv i pomislim da bi na istom mjestu s istim bojama, na istom platnu to božanstveno naslikao Cezanne”. Ta tolerantnost Giacomettija mi je jako lijepa. Ne volim osuđivati i ne volim loše govoriti ni o kome. Povijest nas je naučila da se možemo lako prevariti, da se vrijednosti pretvaraju u ne-vrijednosti, i obrnuto: kič u veliku vrijednost. Moja rana mladost, na Akademiji, bila je, na primjer, borba protiv bečke secesije, koja je navodno uništila Meštrovića, Kljakovića… Onda se uvidjelo da je ta secesija dala grandiozne slikare. Klimta, recimo… sa specifičnim rasporedom boja, specifičnim crtežom, posebnom povezanosti planova… Te teze i granice kiča i umjetnosti mogu se lako srušiti, s vremenom. Ne volim biti rigorozan u tome…

Ne vidim slika na zidovima vašeg stana…

Ne, ne… tako mi se čini da je sve čisto, da je veći prostor. Ovo je vrlo mali prostor. Iznajmio sam jedan prostor u kojem je 250 mojih slika.

Ipak, na zidu je jedna skulpturica…

To sam kod Pučara našao. Jedan mali put ili anđeo bez nogu… To je došlo negdje s granice Slovenije i Austrije ili Zagorja, iz nekakve kasnobarokne crkvice.

***

Zapravo se zovete Vanjišta. To je ispravan izgovor? Vaňišta se pisalo…

Tako mi je Krleža govorio. To mađarsko-slovačko prezime… Moji preci su došli iz Moravske. Ne znam što znači… Ja sam Hrvat, naravno.

Još uvijek vas zovu Van?

Van. Pomrli su moji prijatelji koji su me tako zvali… Van i Stan, rekao sam vam. Kad smo Stančić i ja hodali ulicom, izgledali smo kao Pat i Patašon. Bili smo najbolji prijatelji, imali smo prvu zajedničku izložbu 1952 godine. Stančić je imao poseban “dar za ranjavanje”. Tako je i mene u jednom momentu povrijedio i mi smo se – razišli. Ima jedna činjenica koja je frapantna: on umire sa 50 godina. Ja sam od njega dvije godine stariji, bio. Kad smo se razišli, to je bilo 1955 godine, od tada do njegove smrti mi se nismo više nikad vidjeli. U tom malom gradu u kojem ljudi provode život u tri ulice, u Zagrebu. Nismo se vidjeli više od dvadeset godina. Ni slučajno se nismo sreli… Nismo se ni čuli… Prije smrti Stančić mi se javio telefonom, osjećao je da odlazi. Zvao me svaku večer. Dugo je govorio, nisam ga prekidao. Kad bi posustao, prekinuo je razgovor. Narednu večer je opet nazvao… Sjećam se jednog čudnog događaja: kad smo kao mladići išli u “Zagreb kino”, to je tamo gdje je danas Horvatinčićeva zgrada. Gledali smo američki film, od Metro Goldwyn Mayera. Izlazimo mi iz kina, jedanaest sati je navečer, on se zaustavlja pred izlogom u Preobraženskoj gdje je Vjesnik imao oglasni odjel. Gleda se Stančić u izlog i imitira lava od MGM uz grimasu i riku lava. Riče on kao lav i veli mi: “kad bum umrl onda bum tak umrl”. Prođe 25 godina, on je u bolnici. Pukne mu aorta, zalije ga krvlju, on se guši i riče kao lav Metro Goldwyn Mayera… tako je umro Stančić.

Uz dar crtača i slikara imate i naročit talent pripovjedača i pisca…

To i Zidić tvrdi, ali ja sam to obično negirao. Zidić se ljuti… U našem Leksikonu književnosti ugledao sam svoju fotografiju… Marko Grčić je napisao jako lijepi tekst o meni, o Vaništi – piscu.

***

Družili ste se s Krležom zadnjih 12 godina njegova života…

Kad sam dolazio Krleži – to je bio monolog. Ponašao se kao pijanist koji se, kao nećka započeti svirati pa onda ipak pristane i – uđe u temu. Onda valja tu temu, tema se širi, ja mislim – on će se izgubiti… pojavljuju se paralelne teme… opet pomislim, izgubit će se. Ne. On se fenomenalno vrati na svršetak teme koju je započeo. Postaje pritom umoran. Uzima cigaretu i kaže mi: sad vi pričajte. Tako je bilo uvijek kad sam k njemu došao, više od jedanaest godina. Ja sam nastavio, nenametljivo pričati. Donosio sam mu knjige, francuske.

Tih dvanaest godina s Krležom pretvorilo se u duboku intelektualnu vezu?

To je blagodat koju sam doživio. Nešto najljepše što sam imao. Najljepše što sam imao u životu. Nikad nisam dolazio nezvan. Uvijek sam bio pozvan. Ti večernji razgovori s Krležom trajali su do deset, jedanaest navečer. Onda sam, u bolnici kod njega, pogriješio i zapitao ga: “Kad ćete doma da nastavimo lijepe večernje razgovore”? Odgovorio je: “Ne mogu preko ovog zida. Stojim pred velikim – Ništa”. Odlazim nakon razgovora u atelje… U dvije minute sam napravio onaj njegov portret, crtež. Bio sam strašno impresioniran… Sam se čudim kako sam napravio taj crtež.

Fantastičan portret Krleže…

To je dobro, to je očito dobro. Toga sam svjestan. To je dokument vremena i jednog velikog pisca…

I velikog crtača i slikara…

Da, i jednog slikara koji je to nacrtao.

***

Čitao sam vašu knjigu “Skizzenbuch 1932 – 2010” gdje su najvećim dijelom razgovori s Krležom…

Bio je duhovit čovjek.

Smetalo ga je što nema djece?

Mislim da nije.

Rekao vam je: cijela naša povijest umjetnosti je – povijest siromaštva…

On je možda mislio na refleks jedne knjige ili jednog likovnog djela koji nisu našli protuvrijednost u materijalnom, u novcu. Novac omogućuje umjetniku da stvara, da putuje… Uvijek je govorio u “Kazališnoj kavani”… sjećam se jedne njegove priče: sjedio je Donadini u kavani i došao je za stol Frangeš Mihanović, gospodin profesor koji je imao i posla i novaca. Donadini je nešto večerao i rekao: “Gospodine Frangeš Mihanović, upravo na vaš račun jedem jedan ajeršpajz…”. Frangeš Mihanović je, naravno, mirno platio taj “ajeršpajz”. Donadini zaista nije imao novaca. Bilo je vremena kad nismo ni Stančić i ja imali novaca za kino…

Tvrdio je da su Bijenali – putujući cirkusi…

Je.

Zamjerao nam je “da se odijevamo i ponašamo bez stila i odgoja”…

To je iz jednog finog teksta u kojem Krleža oštro piše o našem ponašanju. Sjajne rečenice. Istinite. Čuvena je i njegova rečenica: “Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti je stari ormar pun moljaca”. Ha? Izvrsno… Znali ste za to?

Ima tu istine… Krleža je bio pomni promatrač i kritičar društva…

Jest.

HAZU ima danas 141-og redovitog člana. To je skup mudraca. Hrvatski senat. Ali, ne javlja se kao relevantni korektor našeg društva… I vi ste – akademik…

To što ste rekli je apsolutno – istina. Ima nastojanja da nešto promijenimo…

Stvorili ste vrhunski odnos s Krležom – prijateljstvo…

Prijateljstvo je lijepa riječ, prevelika riječ. Imao sam taj osjećaj… Jako sam volio Krležu. Ja sam još kao mladić, u gimnaziji, pročitao sva njegova djela. Napamet sam znao njegove rečenice. Sjajan književnik. Mislim da je s njegove strane bila stanovita simpatija, prema meni. Inače me ne bi pozivao da dođem… Pričao mi je i tada zaboravljao na realitet u kojem je živio, na bolest…

Bio je sujetan i tašt?

Je, zaista. Nije bio jednostavan karakter…

Njegove riječi, koje su u vašem “Skizzenbuchu” zapisivali ste pred njim?

Nisam. Zapisao sam ih tek kad sam se vratio u atelje. Nikad pred njim.

Znao je da zapisujete?

Upitao me, jedanput. Mislim da je shvatio da bilježim.

Mislite li da je Krleža trebao dobiti Nobelovu nagradu za književnost?

Da. Apsolutno. Krleža je ličnost grandioznih dimenzija. Šteta da nije dobio Nobela.

Smetalo ga je što nije nagrađen?

Mislim da ga je to jako smetalo. Patio je… Njegove riječi koje mi je rekao o Andriću su grube… “Da nije dobio Nobela, Andrić bi ostao nepoznat pisac…” i “bio je Stojadinovićev čovjek, diplomat u Berlinu, kod Hitlera”. Sjećam se, jednom me Krleža zamolio da mu donesem iz Pariza knjigu jednog mladog trockista, Krivina. Rusa, koji je probudio duh trockizma u Francuskoj. Otišao sam u knjižaru u Parizu i kupio mu Krivina. Usput, upitao sam starijeg knjižara: da li prodajete Krležu? On mi kaže: da, ide. Prodajemo ga.. Ali, dok je u vašoj ambasadi bio jedan sekretar koji se zvao Šegedin, koji je i pisao u francuskim novinama o Krleži – onda se to kupovalo. Prodaje se, ali dok je tu bio Šegedin, išlo je to puno bolje, veli knjižar. Krleža me gleda, ja mu to pričam, on drži u ruci neupaljenu cigaretu i pozorno me sluša… Ukočeno me slušao. Potom je zapalio cigaretu. Ništa nije rekao. Bio je jako osjetljiv na mogućnost svog proboja u svijet. Strahovito je to želio i nadao se tome… Ali, evo, nije uspjelo. A, sad ga počinju “čerečiti” u Forumu gdje tvrde da je kao pjesnik – gotovo nula. Kažu da nije bio u toj društveno-političkoj poziciji, u kojoj je bio, kako ne bi ušao u antologije hrvatske poezije. Vele da njegova poezije ne spada u Antologiju hrvatskog pjesništva…

Pričao vam je i o Françoise Sagan…

Je. Ja sam bio malo skeptičan kad mi je nju spomenuo, nisam ju čitao. On je rekao: “Imate krivo, dijalozi Saganove su izvrsni”.

Međutim, prema A. B. Šimiću i Tinu Ujeviću nije bio milostiv…

Nije. Grubo je govorio o njima… Nije ih volio. Najgore riječi je imao za njih… Krleža je bio osvetoljubiv. Oni su ga napali kad je bio mladi pisac…

***

Krleža vam je rekao “svi smo mi uronjeni u politiku, sve je politika…”. Kako vi vidite danas Hrvatsku?

Jako sam žalostan. Ja sam uvijek bio lijevo orijentiran. Socijalist. Mislio sam da je to jedina solucija. Kapitalizam je uvijek bilo nešto nepodnošljivo. Sada kad kapitalizam ulazi u ovo naše siromaštvo – to mi strahovito smeta. Prije dvadeset godina nisam mogao vjerovati da će se nakon dvadeset godina dogoditi ovo što se dogodilo. Osjećam i jedan veliki subjektivni poraz, jer sve što sam radio, sve što sam nastojao, svi ti napori jednog dugog života – bili su promašeni. Sve je apsolutno – straćeno. To je moj osjećaj poraza. Potišten sam i ne mogu se iz te potištenosti izvući… opet se sjetim filozofa Ciorana koji je kazao: “Društvo oko nas ima jedan jedini cilj – da nas uništi”. Gledam na televiziji sve te političare iz raznih stranaka. Oni su tu da unište moj život. Naše živote. To je njihova funkcija. To je, nažalot, moj rezime.

Slušam vas, ali ne mogu vjerovati da se to događa svjesno…da je to zaista – cilj.

Ja vjerujem.

***

Čemu se radujete?

Ničemu. Ne pijem, ne pušim. Nemam poroka.

Idete u kino, kazalište?

Ne više. Prekinuo sam s tim.

Da li vam glazba znači nešto?

Da. Jako puno. Muzika se sluša noću. Kad si sam… Muzika je nešto najnematerijalnije. Muzika i poezija su prekrasne. Najveći suvremeni njemački filozofi smatraju da je muzika – iznad filozofije. Muzika je – vrhunac, nešto božanstveno, nešto neshvatljivo. Na primjer “Für Elise” koju je Beethoven skladao za svoju malu 14-godišnju rođakinju… to je prelijepo. Ili Schubert… Mahler…

Krleža je bio političar?

Da. Apsolutno. On je ljevičar, oduvijek. Jednom je rekao: “Lenjin me je izludio”. Doslovno je tako rekao. Bio je jednom s Titom na putu u Rusiji. Pričao je kasnije kako je bio impresioniran veličinom prostora te zemlje: “Nisam nikada mogao zamisliti da je to tako veliko. Ta veličina strašno djeluje na čovjeka…”.

Ali, nikada nije imao stvarne političke funkcije…

Bio je vrlo oprezan, znate. Jednom je Šoljan razgovarao s njim o pokretanju lista koji bi imao više sloboda. Tražio je pomoć od Krleže kako bi on smirio Partiju. A Krleža mu je odgovorio:”Vi ne znate, osim Partije postoji još jedna Partija, zove se – Krleža.”

To je dobro, ne?

Tito i Krleža su bili prijatelji?

Mislim da jesu. Krleža ga se bojao, imao je veliki respekt prema njemu. Jedanput mi je kazao: “Nikada nisam o Titu ništa loše rekao, u društvu, u razgovorima… to je vrlo opasno”. To mi je rekao, otvoreno. Kad je zadnji put Tito došao do njega doma, odrezali su neko drveće da Titov auto može doći blizu kuće. Ivka, Krležina domaćica, htjela je ponuditi kavu ili čaj… policija je to odmah maknula. Donesli su svoju kavu, svoj čaj, svoje kekse…policija je donesla svoje… Što je, zapravo, ponižavajuće za jednu kuću koja je htjela ugostiti Predsjednika… Policija je takva.

Jednom vama Krleža veli: “Ne mogu razumjeti kako još niste propali”…

To je, mislim, vrlo točna njegova primjedba. Gledajte, svaka stvar s kojom sam se ja bavio bila je – krhka, osjetljiva. Moglo se lako stradati, propasti u materijalnom i fizičkom smislu riječi. Gubitkom namještenja, pozicije, egzistencije, familije…

Bela Krleža umrla je pola godine prije njega…

Da. Ona u proljeće, on iza Božića 1981. Plakao je kao dijete… nije se stidio plakati… To je bio znak povjerenja. Plakao je preda mnom…

Ima jedna Krležina rečenica: “Starost je strašna, čovjek ne bi smio star umrijeti…”

To je strašno, ali to je velika istina. Mislim svaki dan na tu misao. Ja imam probleme koje imam i kroz koje sam prošao, o kojima vam neću govoriti, tako su strašni. Ja znam da od smrti postoji nešto gore. Prolazim kroz vrlo teško razdoblje. Krijem to.

A, vaša je rečenica: “Život je potpuno iracionalna pojava”…

Jesam, to sam rekao. Misterij. Život je neobjašnjiv misterij. Vraćam se na Ciorana: jedini cilj života je – smrt. To je teška istina.

Oprostili ste se od Krleže?

Krleža me upitao: “Praznina, što je to?” Šutio sam, nisam odgovorio. Gledao me. Ništa nije rekao…

***

Dobroslav Silobrčić

Zagreb 2. travnja 2014.

Objavljeno u Magazinu Jutarnjeg lista 4. travnja 2014.

Iz ciklusa priča “Jastrebova koljena”, nastalih po pjesmama Jamesa Tatea, iz zbirke “Jastrebove uspomene”, štampanima u Mogućnostima, jesen 2011, u prijevodu Miloša Đurđevića

*

Volio sam je gledati dok se redi, brije, tušira i sve tako, u vezi kupaonice i nje. Stajao bih i samo promatrao, dok mi je krv razapinjala tijelo. Izvana je dopiralo zavijanje sirene, činilo se kao da netko doziva naša imena.

– Što je to? – podigla je glavu i prekinula radnju.

Vani je vladao pakao. Po svemu sudeći, grad je bio u plamenu.

– Nešto bez veze. Ne zamaraj se s time – nisam mislio o ničemu izvan keramičkih pločica.

Nije me bilo briga. Bio sam napaljen. Zabole me za grad. Jedino do čega mi je bilo stalo u tom momentu, bilo je uletjeti kada ona završi.

Ipak, krikovi onih što su se još ufali u nas, krikovi očaja što su dopirali kroz zidove, ometali su je. Zato je ona pomela mene.

– Idi, molim te, vidi šta sada hoće! – bilo je više zapovijed nego molba. – Bogamu, da čovjek ne može imati ni pet minuta samo za sebe.

*

Uletio sam direktno u kaos.

Eksplozije što zaglušuju, plameni jezici što se belje s krovova i prozora, bujica iz puknutih cijevi što se kotrlja niz ulice noseći za sobom automobile, iz zbirke kolekcionara saobraćajnim znakovima, i mumije, izgnane iz milenijskog sna. Nesnosan smrad i zavijanje sirena drobili su zrak.

Kroz nebo od dima, netko je dozivao.

– Yo-Yo, tebe sam tlažila! – čulo se odozgo.

Mlado od King Konga i Jassice Lang nesigurnim je koracima, kao da je tek prohodalo, razaralo grad. Žensko nahoče, od dvadesetak i kusur metara, zgrabi me i podigne visoko u razini svojih očiju.

– Saćemo se iglat, samo ja i ti! – iz usta joj je smrdilo na sasušenu rigotinu.

Jedan kraj iščupanog kabela zaveže mi oko struka, zatim me kompletnog omota istim kabelom do drugoga kraja koji je držala u desnoj ruci. Pa me pusti da padam, da se vrtim, da se vraćam, da povraćam. Gore dolje, bezbroj puta. Bio sam njen Yo-Yo!

Prolazio sam kroz kuće sugrađana, provlačila me kroz rijeke na mjestima gdje rijeka nikada nije ni bilo. Dok se čudovište zabavljalo, plakao sam od očaja i vikao:

– Ovo je besmisleno! Ovo nema smisla!

– Ne trebaš se obazirati na ovo. To je samo golemo, jadno traćenje vremena! – doviknuo mi je punog kljuna jastreb što je doletio oglodati mi jetra.

– Nema straha. Nemam hepatis ce. – ohrabrio sam supatnika. Glavno mi je bilo da nisam sam.

Vrtjeli smo se dalje zajedno. Proletjeli smo kroz moju kuću. Jedna gola žena je vrisnula:

– Sram vas bilo! Upadate bez kucanja.

*

Začulo se kucanje na vratima. Svoj tovar izbacio sam hitro kroz prozor. Ušla je sasvim nepoznata gola žena i rekla:

– Dragi, jesi li uspio bebi promijenit pelene?

Na krevetu je bilo golo žensko dijete. Kroz prozor su se čule psovke i glas nekog uvrijeđenog građanina.

– E, jebiga! Ovo stvarno nema smisla! Pa nije uopće moj broj! – s gađenjem je mumija od sebe odbacila usrane pelene što su joj netom doletjele, kroz prozor naše kuće, ravno na glavu.