Kupila ga je majka, davno,
Toliko davno da mu pucaju
Leptirice koje stežu noge.
Stariji je od Emine,
Koja preživljava dječije
Hirove i lijepi na njegovu plohu
Male ikone svog ubrzanog svijeta
I poneki reperski harf.
Za njim je otac znao držati
Duge monologe o štetnosti
Trave i piva po zdravlje.
Majka bi šutjela
I pokatkad priupitala:
Kad će kućni komesar završiti
Svoju teraviju, ohladi mi se supa.
Čuvam ga, jer na njemu
Kućni duhovi često
Postave pozornicu na kojoj
Porodična povijest
Dobije oblik bajke
S krajem u koji ulazi rat.
On je most između
Moje samoće i majčinih očiju
Ispod kojeg teče smrt.

Iz ciklusa priča “Jastrebova koljena”, nastalih po pjesmama Jamesa Tatea, iz zbirke “Jastrebove uspomene”, štampanima u Mogućnostima, jesen 2011, u prijevodu Miloša Đurđevića

Nije bilo šanse da je zaobiđem. Upravo sam se vraćao s nekog konventa, ili tako nečega, ne sjećam se više. Dalek je to bio put, i kišilo je kao u listopadu, iako je bilo ljeto. Još nisam bio vičan dužem letenju, a bio me i strah od groma, pa sam uzeo auto.

Stajala je pod kestenom, usred ljetne nevere. Njen poveći stomak mi je govorio da je možda lovac na munje. Izgledala je kao da je ulovila bar jednu.

Zaustavio sam kola nedaleko nje. Nije me primjećivala.

– Trebate li prevoz? – doviknuo sam.

Nije me ni čula. Izišao sam iz auta i prišao joj. Tanka ljetna haljina bila joj je skroz mokra i prozirna. Njezina kosa se pokorila vodi i prekrivala joj lice. Nisam mogao znati je l’ ružna ili što. No njezina je koža davala na porculan, onaj najfiniji, kineski. Da nije Kineskinja, promislio sam. Gdje baš da u ovoj pustoši, i po kiši, nabasam na djevojku iz Kine? Bila je očito izgubljena i daleko od kuće. Oboje nismo imali sreće, ali nije valjalo odustajati.

– Ni Hao! Hao Đju Bu Đian. Ni Hao Ma? – zacvrkutao sam na kineskom. Brzo učim.

– Ting Hao De, Xie Xie. Ni Hao! – odgovorio je mokri porculan, ne podižući glavu.

– Duo Bu Ći… Mao Ze Dong!! – provocirao sam i dalje.

Na te je riječi razmakla kosu s lica. Nije bila Kineskinja. Nije bila ni ružna. Dapače.

– Oprostite, jeste li u redu? – repetirao sam izbliza.

Treptala je očima, kao da se budi iz transa.

– Tražila sam bijelog konja. Jeste li ga vidjeli? – progovorila je tek u autu. Dok je ulazila u prometalo, pridržavala je stomak s obje ruke.

– Nažalost, da. Upucala ga je policija koji kilometar sjevernije. Mora biti da se kretao u suprotnom smjeru. Tako su mi rekli – nije mi se lagalo.

– Rekli su vam? A da niste to bili vi? Najvjerojatnije ste ga vi upucali! – buncala je u zavoju.

– Molim? Vežite se! – zamolio sam je strogo – Slijede oštri zavoji!

– Pa vi ste policajac, zar ne? Znam da ste ga baš vi ubili! – navaljivala je i dalje.

– Odakle vam to? I to da sam policajac? – počela me nervirati.

– Valjda je negdje pisalo o tome. Čini mi se – poslušala me je i zavezala se.

– Pogriješili ste. Ja sam pilot. Pilot budućnosti! – umalo sam joj otkrio svoju tajnu.

– A tako – rekla je odsutno.

Vozili smo se dobrih pet minuta, u tišini nizbrdo. Zavoji su mijenjali jedan drugog. Kiša je pojačala. Smračilo se u po dana. Jedva sam održavao auto na asfaltu.

– Izgleda da je ugrožavao promet. Nisu htjeli riskirati po ovakvom nevremenu – presjekao sam mučanje – To je bio vaš konj? Moje iskreno saučešće.

Bio sam koncentriran na neprozirnu šofer-šajbu. Brisači su jedva radili. Morao sam usporiti.

– Hvala, ne treba. Naime, nismo se upoznali. Spavala sam s njim samo jednom. Ni imena mu ne znam – njezin je trbuh rastao pred mojim očima.

– I što…? Što ćete sad? – prepao sam se da nećemo stići na vrijeme.

Nagazio sam na gas, pa što bude da bude, ali neka bude na vrijeme.

– Mislite, što ćemo mi sada? Ja ne znam. Što mi nudite u zamjenu? – raspričala se ona.

– Plave antilope. Mislim da bi bile taman – nisam skidao oči sa šajbe.

– To u slučaju ako bude sin. A ako bude kći? – nije se dala suvozačica.

– O tome ne želim niti promislit! – bio sam odlučan i odličan.

Bio sam na visini. Komande su me slušale. Za dvadesetak minuta, seksi bomba će biti isporučena.

– Vi ste pilot, pilot budućnosti, znači? – javila se nakon duže stanke.

– Aha! – ta mi je tema bila draža.

– Vi ste loš pilot! – rekla je.

– Ma bogati, odakle vi to znate? – pokušavao sam se izvući iz snopa reflektora protuzračne obrane. Postajalo je vruće.

– Zato što vrijeme ne postoji! Eto, toliko! – njezin projektil me sasjekao popola.

U tom je grom udario u branu, rijeka je poplavila automobil. Bujica nas je zgrabila. Probudio sam se tek u bolnici. Vedro lice doktora davalo mi je neku nadu.

– Dijagnosticirana vam je mladenka. Oko toga nema nikakve sumnje – rekao je doktor.

Njegove kolege su klimale glavom u znak potvrde. Nije bila baš neka utjeha.

– Vi-vi-je-je po-po-zna-jete? – jedva da sam imao snage i za to.

– Mjesec ili dva, ne više, zar ne kolege? – obratio se doktor svojima.

Oni su i dalje klimali potvrdno.

– Ja znam letjeti! – priznao sam djevojci s djetetom, pri izlazu rodilišta.

– Znači tako. Onda poznaješ jastreba? – zastala je u po koraka.

– Aha! – bio sam ponosan što me je uopće primijetila.

– A je l’ znaš da mu je to konspirativno ime? – već je gledala iza mene.

– Ti mu znaš pravo ime?

Preskočila je odgovor. Otišla je ravno u dječju sobu.

– A gdje su plave antilope? Obećao si mi! – ostala je razočarana.

– To je bilo samo u slučaju sina – branio sam se.

– Hm… Kako ćemo je zvati? Da li si mislio o tome? – montirala je bebu na svoje velike prsi, dojila je.

– Mislim da si imala dužu kosu, kad smo se sreli, zar ne? – trudio sam se, ne znam ni sam zašto.

– Ma daj? Ti ne pamtiš ni kako se ja zovem! – gledala me ravno u oči, tražeći u njima ikakav smisao.

– Ok… Ajmo od početka… Kako ti je ime? – bilo je krajnje vrijeme da upoznam vlastitu budućnost.

– Ni Điao Šen Mo Ming Zi? – zacvrkutao je kineski porculan.

– A?

– Ajde, ti se prvi predstavi.

Malo je koja kuća bila da u njoj nije sjedila – baba.
Baba Anđe, baba Jele, baba Kate, baba Ane,
baba Luce, baba Ruže, baba Gena, baba Anka…
sve udovice, sve odjevene poput matere
Gabrijela Jurkića na moćnom portretu iz 1915. godine:
široka bezoblična gornja haljina
široke dimije
glava zavijena u maramu
sve u mrkim bojama, crnoj, kafenosmeđoj
izviruju samo lice i nadlanice
prekrštene u krilu ili položene na koljena
pokoja s tetoviranim križima.
A ispod te jednake vanjštine bile su različite
svaka na svoju ruku
kako samo živo čeljade može biti.
Jedna nečujna i neprimjetna,
da je i živa bila, sazna se kad umre.
Druga zanovijetna, hoće ovo, traži ono, a ništa joj ne fali.
Jedna draga i razgovorna, šaljiva, voli djecu,
uvijek odnekud vadi kocku šećera
iz beskrajnih nabora
pa te daruje.
Druga ironična i oštra, podrugljiva,
samo promatra,
pa kad ošine kratkim komentarom, dosjetkom,
idi pa misli…

Sve ih je nadživjela baba Marija Jakinova. Ostala
da živi sama u velikoj crno-bijeloj bosanskoj kući
na Platicama, u sred kovačkih vignjeva i novih kuća
koje su posagrađivali njezini sinovi, dobrostojeći majstori.
Nudili joj da priđe živit s kojim god od njih hoće –
jok! Navaljivali da joj uvedu struju i vodu,
nije htjela da čuje. Do smrti se nosila à la turca,
kako je opisano, bavila se ljekovitim travama
imala ih za svaku bólu i za svaku ranu
svuda po kući na vratima i za gredama
bile joj ponazadijevane. U crkvi bila
nepopustljiva čuvarica stare pisme. Mogle su dolaziti
kakvemudrago reforme iz Rima, mogao je
pjevački zbor s kora pjevati ovo i ono
ali kad bi pod misom došlo da se zapjeva
prastara pučka osmeračka mantra Zdravo tilo
u to se nitko nije smio miješati
počinjala bi i završavala baba Marija svojim
kreštavim glasom i priprostom otegnutom melodijom
od koje te svaki put, još i danas
kada si se već odavno odbio
prolaze trnci:

Zdravo tilo Isusovo,
Od Divice porođeno.
Zdravo tilo Isusovo,
U jaslice postavljeno.
Zdravo tilo Isusovo,
Vele gorko izmučeno.
Zdravo tilo Isusovo,
Za nas na križ pribijeno.
Zdravo tilo Isusovo,
Mrtvo u grob sahranjeno.
Zdravo tilo Isusovo,
Treći danak uskrsnulo.
Zdravo tilo Isusovo,
Nam za hranu svima dano.
Zdrav od meda slađi kruše
Kim se hrane virne duše...

Kao da je gledam: zabrađena, prirasla za zemlju
od starosti, od izrađenosti
široko razmaknuta pingvinskog hoda u crnim dimijama,
brzala je ulicom takva
i kada su već odavno njome sijevala mlada bedra
pod mini suknjama, traperice, duge kose
na mušku kao i na žensku
i bila čudo svakome strancu.

Baba Ane živjela je sama na svijetu
u staroj bosanskoj kućici
bez struje i vode, na pola brda Zborišća
nije imala ništa.
Nije imala ništa.
Slali su te da joj odneseš
sad kruh, još topao,
sad mlijeko u limenoj kantici.
Ona ga prelijeva u neki sud, a sve túžī:
„Grdne rane, nemam ništa da ti dadnem, Bog ti platio!“

Baba Anđe nikome nije dala preda se:
sve je znala najbolje
svi su je u kući slušali.
Kad bi i pokušali što mimo nje
brzo se pokazalo da je krivo, da su pogriješili.
Dolazilo joj se po savjet i iz drugih kuća.
Nije rekla nikad:
neću
nisam
ne znam
ne mogu.
A kad ne bi svjetovala i ružila, pripovijedala je.
Tako je pripovijedala, da bi je insan gladan sluš’o.
Govorilo se za nju sa strahopoštovanjem:
Bog joj dao dar govora.

Baba Kate bila je ona ironična. A to joj je
jedino i ostalo: prvo ju je ujela šarka za ruku
kad je u njivama oko ograda pod Grabežom
srpom rezala travu da nahrani kravu
pa joj je desnica ostala ukočena, potom ju je
udarila kap pa je legla u postelju
odmah uz prozor na ulicu
tako da si se s njome mogao pozdraviti
i upitati u prolazu.

Uz ime pridijevalo im se
muževljevo ime ili nadimak:
Stipančeva, Kikilova, Jakinova,
Glavičareva, Šarinica, Dujmušina
ali baba – to je bio pravi izraz njihova statusa
časna titula.

U njoj bilo je sadržano sve
i priznatost, i nježnost, i poštovanje, i strpljenje, i ljubav
i tek malko podsmješljivosti obasjane dragošću.

*

ivanlovrenovic.com

Grad: Krapina

Igoru Zirojeviću

*

Golema slika užasa koja ne uznemiruje čak ni snove.
Treba moći shvatiti moć zaborava, još nehumaniju i
nerazumljiviju od moći zločina, da bi se bolje
upoznao monstrum u ljudskom biću.

Artur Adamov

Svaka se umjetnost temelji na prisutnosti čovjeka,
ali samo fotografija izvlači koristi iz njegovog izbivanja.

Andre Bazin

*

KOD CRNOG ORLA I.

Warena Landsmana upoznao sam sredinom zime. U to vrijeme bio sam povremeni prevoditelj i početnik, ali kako će slijed događaja pokazati, to uskoro više neću biti. U ovim krajevima, hoćeš-nećeš, brzo se odraste.

Samo za uske krugove, Waren je u Krapinu došao fotografirati neandertalske ostatke. O pronalazaču slavne pećine Dragutinu Krambergeru znao sam tek nekoliko skromnih školskih podataka. O lubanjama ništa.

Te subote, dosta rano izašao sam s foto-aparatom i okom spremnim uloviti kadar. Pogledao sam na sat – bilo je devet, a zatim u zamračeno nebo: mirisalo je na skori snijeg. Pomislio sam da ću oko jedanaest imati dobro svijetlo, najbolje što se može. Da ubijem vrijeme, skrenuo sam k “Crnom orlu”, jedinoj gostionici u mjestu. Stigavši, tamo nezadovoljno primijetih da je malena terasa zauzeta, ali bio sam žedan i nisam imao namjeru odustati.

Pošao sam unutra.

Iz prostrane i mračne sale s čijih zidova staklucaju oči prepariranih životinjskih glava. Waren mi je prišao – ponudih upaljač. Nepripaljena cigareta bila je samo uljudni paravan, mala vrata na koja je ušao u moje druženje. Obješen o vratu, privukao ga je novi Nicon od kojeg se u to vrijeme, niti za vrijeme pića i jela, nisam odvajao.

Pomislio sam da je Waren još jedan od zanesenih amatera. Međutim, kada je za stol dovukao svoju opremu, 35-icu s objektivom nalik na topovsku cijev, sa svojim aparatićem ja se stidljivo pogrbih.

Malo zatim, aludirajući na protekle krapinske dane i pećinske artefakata, raspričao se kako mu je dosta rutine.

– Sve više me zanima ratna fotografija!

Još jednom, pogledao sam materijale rasute po stolu: grubo obrađeno kamenje i polomljene kosti glave.

– A nagrada, za ove tužne ostatke? – upitah.

– Honorar je i dalje pristojan! Jedino se na njega još ne žalim! – reče bez snebivanja.

Bila mi je simpatična iskrenost toga visokog, nikotinski nervoznog stranca snažnoga nosa, kome azijski izražene jagodice pomalo zatvaraju oči, a kuštrava i prosijeda frizura opire svakom češlju.

– Planovi su ti u redu – rekoh raspoloženo – ali moram te podsjetiti: Ovdje kod nas nema rata.

– Istina je, rata još nema! – mirno tresući cigaretni pepeo potvrdi Waren, a onda završi. – Ali kao i na rijetku zvjerku, treba pričekati.

KOD CRNOG ORLA II.

Brzo se približilo jedanaest sati. Posljednja stvar koju sam mislio napraviti bila je podići se od stola, zahvaliti na društvu i poći na svjetlo: to je bilo prvi put da sjedim i razgovaram s fotografom. Srećom, niti mome sugovorniku nije se žurilo. Naručujući pića, objašnjavao je na koji način fotografija umirućega španjolskog partizana prelazi granicu običnog, aparatom dokumentiranog događaja i postaje umjetnost.

– Sve je sadržano u toj sekundi kadriranja koje oko ne može primijetiti, ruka ponoviti, niti mozak zapamtiti. Zbog toga, svaki put kada pogledaš tu fotografiju, umiranje se ponavlja!

Mislio sam da ću saznati više o zatvaranja blende, kadriranju, tajnama zanata. Međutim, kao ni smrt dobrovoljca u padu, niti ovoj temi nije se nazirao skori kraj.

– Jesi li čuo za djevojčicu iz Vijetnama, Napalm djevojčicu? – nastavi. – Gledaš je, a ona trči prema tebi vrišteći: Gorim! Gorim! Jesi li ikada pomislio kakvu je sreću imao onaj dvadesetogodišnji mladić kada mu je takav plijen utrčao pred objektiv?

– Nisam nikada o tome razmišljao – odgovorih. (Doista, o tome nisam razmišljao.)

– A samo to je bilo dovoljno za Pulitzera! – uzdahnu.

Toga trenutka požalio sam za propuštenim svjetlom, a moj je sugovornik zašutio stisnutih usnica i obrva koje su zabrinuto stršile naprijed, nije izgledao pijano.

– Čemu najednom taj izraz? – upitah.

Waren povuče dim cigarete. Zadržavši ga u plućima, napokon se isprazni prema niskom stropu i životinjama po zidovima:

– Zapravo, želim ti nešto reći. Premda možda ne bih trebao, jer jedva se poznajemo. Ali tebi mogu: podsjećaš na mene kada sam započinjao prije mnogo godina.

– Shvatit ću to kao kompliment! – rekoh zainteresirano.

– Nas dvojica smo u istom poslu – nastavi ovaj – ali to je odavno prestao biti posao.

Ovoga puta nisam želio prolaziti beskrajne uvode.

– I mi u ovim krajevima zaslužujemo poneki sažetak! Prema tome, nema potrebe da okolišaš! – rekoh požurujući.

Waren me pogleda, pomalo iznenađeno.

– Znači, direktno u glavu?

Klimnuh potvrdno.

– Kada je o tome već odlučeno, onda jedva čekam da započne! – reče tada.

Ulazna vrata se otvoriše, i nekoliko naoružanih ljudi smijući se i glasno razgovarajući uđe u salu. Odmah se osjetio težak miris duboke šume, ispaljenog baruta i obećavajućeg snijega. Bili su to lovci. Grupa konačno zauzme šank.

– Ne razumijem – rekoh nagnuvši se – šta to da započne?

– Ti, kao da ne znaš? – upita iznenađeno.

– Ne, ne znam! – ponovih. – Ali mislim da ćeš mi sada reći!

Waren se lupi po čelu, pogledavši me kao budalu.

– Rat!

– Ali ne bih želio da me pogrešno shvatiš! – nastavi odmah, ne dozvolivši da išta kažem. – Ja ovdje govorim o poslu! Sve drugo je izvan kadra.

Između stola i ostatka sale priječila su se dva uspravna stupa, kao pošteđene šume, a tri poprečne motke pridržavale su teški drveni strop koji je glumio potkrovlje s plastičnim povijušama. Gore u kutu, među ukrštenim gredama, skriven od pogleda i kao na prijestolju, kočila se ptičurina prašnjavih krila, s očima od šarenog stakla. Dok je govorio, Warenova usta bila su poput kljuna, s kojeg vise komadi mesa.

– Ovo je prilika koju fotografi ne smiju propustiti, a bojište usred Europe je lako dostupna destinacija – nastavio je. – Istina, bit će krvavo i gadno! Ali što je opasnije, to su veći izgledi da se nešto vrijedno ulovi objektivom!

– Federico Borell Garcia na Cerro Muriano, nedaleko od Cordobe! – podsjetih na mrtvog partizana.

– Točno! – uzviknu. – Međutim, ima tu još nečega! – pokaže užarenim vrhom cigarete prema šanku.

– Oni vrapčji lovci koji sada veselo sjede i čavrljaju, za nekoliko će mjeseci postati fotografski poželjni. Jesi li ikada o tome razmišljao?

Okrenuh se prema šanku. Ta bi fotografija, neoštra od trešnje foto-aparata, djelovala uvjerljivo – u kicoški kratkim šeširima, tri pijana fazanova pera gledaju u smjeru kamere – u tome trenutku nije me zanimala.

– Pa što ja imam s njima? – upitah, vrativši pogled.

– Naravno da imaš! Ti budući ratnici i koljači – to su tvoji susjedi, ne moji. Sasvim je drugo kada se rat dogodi kod tebe. Domaći čovjek nije ni svjestan da je manipuliran. A priznat ćeš, to nije jednostavno.

Razmišljao sam nekoliko trenutaka.

– Bogami, nije jednostavno!

– Pa hoćeš li – upita me tada, povjerljivo spuštajući ruku na rame – u onome što slijedi moći fotografirati ljude koji pate, a da pri tome ništa drugo ne…?

Ovoga puta nije trebalo razmišljati. To što mi je visilo o vratu više nije bio fotografski aparat, već strašno i moćno oružje kojim počinju i završavaju ratovi. Bio sam spreman da svakoga, bez razlike, izrešetam objektivom i zaslijepim blicem. Sve drugo je, kako maloprije reče Waren, bilo izvan kadra.

– Hoću! – dreknem s podignutom čašom.

– Jer u onome što slijedi važna je jedino fotografija!

Lovci, bučno kako su i ušli, napuste salu. Pred otvorenim vratima je sniježilo. Nekoliko pahuljica uleti među životinje po zidovima i ljude za stolovima. Više se ne sjećam kako je razgovor tekao dalje, jer alkohol sve slike izbriše.

* * *

Nakon probdjevene noći snijeg je još padao. Žuti autobus boje pijeska s nalazišta i kotačima prteći snijeg, jednim sporim manevrom golemog kukca ispustio je nekoliko jadnih i smrdljivih oblačića, a zatim nestao u jutarnjoj izmaglici. Dok se okretao na cesti, vidio sam Warena kako maše. I ja podigoh desnicu, mrdnuvši dlanovima.

– Zbogom!

Siguran sam, nismo pomislili da ćemo se ponovo sresti.

POČETAK RATA

Godinu dana kasnije, početkom listopada, započeo je rat kojeg je Waren u “Crnom orlu” nestrpljivo očekivao. Premda nije bio formalno proglašen, započeo je najprije na fotografijama i novinskim člancima, potom su gorjele kuće, automobili, i druge nekretnine. A onda su na red došli ljudi. Kada je umjesto tinte prolivena ljudska krv, kada je pala prva žrtva, nitko se nije previše iznenadio.

S tim prevratničkim događajima sam napustio svoj redoviti i slabo plaćen posao, te postao novinar-slobodnjak.

Fotografirao sam kolonu tenkova. Poput zelenkaste zmije puzila je savskim mostom. Polovica mosta gubila se u jutarnjoj izmaglici, pritom čineći varljivi utisak da druga nedostaje. Međutim, tenkovi su se neoštećeni pojavljivali na suprotnoj obali.

Fotografirao sam studenta na peronu autobusnog kolodvora. Okupljeni su gledali premlaćivanje, nisu učinili ništa da ga spriječe. I ja sam stajao po strani i fotografirao. Fotografije nisam objavio. Bilo je to gubljenje talenta, prilike i vremena.

PONOVNI SUSRET

Na poslovima od ratišta do ratišta, Warena sam (trebam li uopće reći: slučajno) ponovno susreo sredinom zime, u istočnoj Hrvatskoj, blizu Slunja. Bio je to prijateljski, ali neočekivani susret.

U gradiću sam namjeravao ostati, a Waren je sutradan nastavljao prema Bosni i Sarajevu. Pijući rakiju, bosansku prepečenicu, večer smo proveli u skloništu. A vani je padao snijeg pršić, prvi te suhe zime. Podrum trošnog kućerka bio je tako plitko iskopan pa bi nas neka zalutala granata podigla u zrak zajedno s pokrajnjim dijelom iz kojeg je, usprkos pokrivaču od mladog snijega, dopirao smrad izmetina. Ali zbog rakije i osjećaja bezazlenosti koji je dolazio sa snijegom mi smo se osjećali sigurni i zaštićeni. Waren Landsman nije bio čovjek kojeg sam upoznao – bilo je to starački pogrbljeno i mršavo tijelo plavih očiju, lica išaranog alkoholičarskim spajderima.

Pitao me što je s onom gostionicom, “Crnim orlom”, u kojoj smo se upoznali.

– Nakon tvog odlaska pretvorena je u vojni štab! A onda je jedne noći izbio požar. Niti ga kiša nije mogla ugasiti.

– Šteta tako lijepih kavana – komentirao je sa žaljenjem, pritom znakovito pokazujući na aparat.

– Na žalost: ne! – odgovorih. – Mislio sam: tko će mi objaviti sliku seoske lomače? Kada gore, na ovom svijetu sve su kavane iste.

– Sada znaš da nije tako! – reče pripaljujući cigaretu na opušak stare. Zatim, kao da želi srediti misli, još jednom nervozno prođe prstima kroz guste kovrče.

– Jer u kavani uvijek nekog ima – završi.

– Pa što s njima? – upitah, ponovo se prisjetivši one kobne noći i jedne srneće glave s očima od praskajućeg stakla.

Waren najprije potegne gutljaj rakije, a zatim, protrljavši dlanove kao da pere ruke i s dojmom da se tu više ništa ne može učiniti, reče.

– Na žalost, imao sam i tu priliku! Film sam kasnije sakrio u čizmu, za slučaj da mi ga hoće oduzeti! Zatim uzme svoju fotografsku torbu.

– Uostalom, pogledaj i sam.

Otvorio sam časopis i gledao kao što kirurg gleda otvorenu ranu – bez emocija, pokušavajući pronaći položaj koji je zauzimao objektiv. Veliki naslov iznad slike vrišti, a oči mole za pomoć, obraćajući se kameri.

– Ovo je iz kavane? – upitah, promatrajući tu fotografiju snimljenu iz donjeg rakursa, s unošenjem u svaki detalj: u bolnom kriku širom otvorena ženska usta. Bilo je to pravo seciranje.

– Pila je s nekim vojnicima, polijevajući se alkoholom – pojasni. – A onda je netko na nju bacio Zippo upaljač.

Pomislio sam kako je tom prilikom baš prisutnost fotografa potaknula gorenje – htjeli su da se takvo nešto objavi. Mislim da je i Waren to znao, iako je jedini otponac koje je držao u rukama bio foto-aparat.

– Napravi još nekoliko ovakvih – rekoh – a onda će i ovaj pakao poslužiti da potvrdi vrline raja.

Waren me promatrao, kao da ne razumije.

– World Press! Pulitzer! – pojasnih.

– Dragi moj, ja se više nikada neću odmoriti – reče tada. Nigdje ne žureći, jer imao je pred sobom sve ratne noći ovoga svijeta. Ulio si je još jednu čašicu. Ovoga puta nisam imao namjeru požurivati.

– Sjećaš li se našeg susreta? – upita zatim. – Spominjao sam onog španjolskog dobrovoljca.

– Kojeg si osudio na vječito umiranje! – prisjetih se. – Što s njim?

– Umro je pred pet godina! – reče.

– Pa što? Umro čovjek. Svih to na kraju čeka.

– Slažem se – reče. – Međutim, nedugo nakon našeg susreta upoznao sam sina fotografa. Išao je posjetiti grob oca koji si je prostrijelio glavu.

– Prostrijelio glavu?! – ponovih zainteresirano.

– P-a-k!!! – viknu, pritom na sljepoočnici prstima ruke oponašajući okidanje revolvera. – I to starim browningom, uspomenom iz rata. A znaš li zbog čega?

– Ne pada mi ništa na pamet.

Promatrajući me rakijaški, nagnu se prema meni, osjetio sam dah iz usta i znoj tijela.

– Razmisli, možda mogu pomoći u onome što te čeka!

– Ne pada mi ništa na pamet! – ponovih, uzmičući. U napetosti, opet sam čuo topove u daljini i smrad izmetine u susjednoj prostoriji.

– Kako ne razumiješ? – reče tada. – Umiranje partizana ne ponavlja se samo na fotografiji, već i u glavi onoga tko ju je fotografirao. Fotograf je ostao na životu, ali njegov model još nije mrtav. A neće nikada ni biti, jer ga mrtvim nije uslikao. Tako se život pretvara u beskrajno iščekivanje te smrti koja nikako da se dogodi, samo se trenutak umiranja ponavlja kao neprekidna sadašnjost, neki pokvareni, pakleni vrtuljak! – završi dršćući, s prstima na sljepoočnici i časopisom u drugoj ruci.

JUTRO OD ŠLJIVA

Jutro sam proveo s Warenom. Kavu smo pili šuteći. Mislim da niti njemu nije bilo na kraj pameti da spomene sinoćnji razgovor. Okolne planine bile su bijele od sinoćnjeg snijega, svjetlo na njima biblijsko, zrak svjež, a nekoliko metara dalje jedan potok bio je pokriven skramom od nježnog leda. Činilo se da ništa ne može pokvariti ovu lažnu idilu zimskog jutra.

– Ovdje kod vas kasno sviće, ali je lijepo! – primijeti Waren. – Kao da nije rat.

Tada mi još reče da je zbog sinoćnjeg alkohola prespavao kamion za Sarajevo. Srknuvši gutljaj kave, pogledao me od alkohola izmrežanim bjeloočnicama.

– Ali zapravo mi je svejedno – nastavi. – Rat ovamo – rat onamo, isto je.

TVORNICA

Ono što slijedi pamtim kao niz fotografija. Međutim, posljednja je sasvim osvijetljena.

Sa šalicom kave u rukama, nagovaram Warena da pođe sa mnom. Za to vrijeme ima ruke mirno položene na stolu prekrivenom prljavom mušemom. U lijevoj mu ruci cigareta, u desnoj jutarnja rakija. Gostionica u kojoj razgovaramo smrdi na nedavni barut i jučerašnju janjetinu.

Vozeći se u razvaljenoj Ladi Nivi samo se gledamo, nitko ništa ne govori, ali proživljavamo isti strah. Na crti razdvajanja prisustvujemo dogovoru oficira oko prestanka borbi.

– Do dva sata! – podignutih ruku objaviše okupljenim stranama.

Zatim nastavljamo!

U unutrašnjosti kupole sve je mračno, samo je arena osvijetljena. Na nedavno granatiranje podsjećaju pocrnjele rupe i ispale instalacije – proviruju iz zidova kao iz tijela lešine. Na južnom zidu, preko stiliziranih slova zamršenih kao povijuše, stoji svježe obojen, golemi Isusov mural, s prizorom iz Novog zavjeta. Malo zatim, u pokrajnjoj prostoriji čudom pošteđenoj barutom, zatekosmo nekoliko ljudi. Svi u različitim uniformama. Na metalnom stolu raspoređuju se boce s otopinom i vrećicama krvi.

– Naši psi se vole boriti! Nema većeg mučenja nego da se drže kao kućni ljubimci! – objašnjavao sam pokazujući na pune kaveze i improviziranu ambulantu.

– Važno je da i poraženi prežive.

Waren je najviše bio iznenađen činjenicom da su vojnici koji su prčkali oko pseće krvi na ratištu bili neprijatelji.

– Ovo su prvi sportaši koji probijaju granice – objasnih, trljajući palac i kažiprst.

– Pedeset tisuća za pobjednika!

Borilište je omeđeno pivskim kašetama. Otprilike, četiri puta četiri metra. Publika sjedi na improviziranim tribinama. Tišina kao na Wimbledonu.

Prva borba brzo je završila: bull terijer cvili, izgrižen po tijelu, krvari. Dižem aparat.

– To su naša današnja lovina – rekoh okidajući.

* * *

Predzadnja borba bila se oduljila, a dogovorenih dva sata je isticalo. Još pod dojmom izgriženih ušiju i otkinute butine, dvojica vojnika ne povlače tijelo. Spustio sam objektiv prema izmrcvarenoj životinji. Ali Waren i dalje ne podiže aparat.

– Misliš li da su se fotograf i pogođeni Španjolac poznavali? – upita najednom.

– Možda jesu, možda nisu – rekoh i dalje zabavljen ranjenom životinjom. Bio je to pogled bez kadriranja, svjetlo bez blende i ekspozicije. Ali to još uvijek nije bio trenutak koji sam očekivao, jer posljednji psi krenuše.

– Fotograf je znao da će partizan poginuti! – nastavi ovaj analizirati smrt staru devedeset godina.

– Cijelo vrijeme imao je aparat uperen u njega!

Okrenuo sam se prema Warenu. Nekoliko trenutaka gledao me najtužnijim pogledom koji se može zamisliti, a onda nastavio:

– Spašavanje ponekog života važnije je od svakog izvještavanja! – i mirnoćom kao da je to najnormalnija stvar na svijetu, zakoračio preko kašeta.

Pomislio sam: što više čekati kada primirje ističe. Waren je još jedan pas u areni koji nije imao sreće! Trenutak zatim, u objektivu imao sam moju najbolju fotografiju koju nikada neću razviti: u pozadini uzbuđena gomila, a ispred nje Waren koji pokušava razdvojiti zaraćene životinje što mu kao dva okrvavljena grozda vise na vratu.

Trenutak zatim, udarac granate po krovu najavio je prestanak primirja.

PURGATORIJ

Više nisam siguran nalazim li se na nekom prijateljskom mjestu ili u opasnosti. Kako se prašina od eksplozije razilazi, pojavljuje se obojena prilika u haljini, raširenih ruku, sa svjetiljkom u jednoj i mačem u drugoj, grudi opasanih redenikom sa zlatnim povezom, krvavog čela i kose oblivene krvlju. Ne usuđuje se sići, kao da još uvijek motri – mene, svoju sigurnu žrtvu, pored plijena čete vragova pod nogama, koji podsjećaju toga naoružanog, posjednutog, s plamenom svjetiljke u ruci:

– Zamahni svojim srpom i žanji, došao je čas, jer je dozrela žetva na zemlji!

A možda će ta naslikana prilika zauvijek i ostati tamo na zidu, zgađena od maloprijašnjeg prizora. Od te misli, možda je samo strašniji ovaj snijeg, kao u crkvi? Već je palac napadao, ali pada i dalje. Ljute kao igle, pahuljice sve luđe kovitlaju kroz otvorene rupe na krovu, razvaljena vrata i razbijene prozore, sve izjednačavajući svojim bijelim, istovjetnim slikama.

Prteći stazu, netko će doći pokupiti razbacani novac, satove na rukama i pseće ogrlice. Do tada, u lokvi pseće krvi gledam snijeg kako pada, a kroz rupe na zidovima svjetla u daljini što titraju, kao na aerodromu, šarajući zasnježenim mrakom.

* * *

Još malo snijega i – gotovo. Čim sklopim oči da bih se ugrijao, odmah neki kosmati demon iz snijega iščeprka foto-aparat i vrati rolnu filma na početak. Tada čujem viku gomile i režanje pasa, dok haljinu na zidu ližu plameni jezici, a pluća mi se guše pepelom sjećanja.

Ulica Jelene Vitas

Između Himzarine i Čapajeve vijugala je, sužavala se pa širila, Ulica Jelene Vitas. Stotine si puta prošao njom, u rano jutro, svakoga radnog dana, kada si imao sedam, osam, devet godina. Tom ulicom s Nonom si išao prema Očnoj klinici, na polusatne vježbe. Liječili su te od strabizma, od razrokosti, nosio si naočale, i na jednome čudnom, starinskom medicinskom aparatu ugonio si papagaja u kavez. Naslanjao si bradu i čelo na ledene plastične utore, lijevo bi oko gledalo papagaja, desno kavez, rukom si pomicao ručicu koja jednu sliku spaja s drugom. Nakon vježbi išli ste u grad, na tržnicu, ili ste se istim putem Ulicom Jelene Vitas, pa preko Bjelava, Nušićevom i Lajoša Košuta, vraćali kući.

Nije bilo ljepšega ženskog imena: Jelena Vitas. Pet pravilno raspoređenih slogova, glasovi koji su se rasklapali pa sklapali, i zatvarali u savršen zvučni sklop.

U Ulici Jelene Vitas, na broju dvanaest, stanovala je Kate Vragolov, Nonina školska drugarica iz talijanske gimnazije u Dubrovniku, udovica inženjera Vragolova, koji je nakon rata radio u ilijaškoj željezari. Žena koja se nikada nije smijala, stajala bi nadimljena na prozoru, s tankim pernatim jastukom pod laktovima, i gledala tko prolazi. Takav je bio sarajevski običaj: stajati nad prozorom i gledati tko prolazi, a Kate Vragolova svesrdno ga je prihvaćala.

Zastajali smo da Nona razmijeni s Katom onih nekoliko vazda istih rečenica o zdravlju, meteorologiji i općim prilikama u svijetu. Kate bi na rastanku govorila: moraš mi jednom doći na kafu, ali nije bilo precizirano kada će se to jednom dogoditi. Trajalo je to godinama, koliko i liječenje mog strabizma. Razrokost je česta kod djece, čini mi se da je bila i češća u našim generacijama, ali vjerujem da znam kako sam postao razrok. Bile su mi dvije, jedva tri godine, kada sam slučajno otkrio da kad prstom pritisneš očnu jabučicu, na određenom mjestu i na određeni način, slika se udvostruči, pa umjesto jednog prozora vidim dva, mjesto jednoga Sarajeva u dolini i Trebevića vidim dva Sarajeva i dva Trebevića. Bio sam fasciniran tim čudom, koje je za mene sve do danas ostalo, možda, i najveće od svih čuda. Svijet nije jedan, nego su svijeta dva, ako si na pravi način gurnem prst u oko.

Tako sam došao do dragocjenog saznanja kako ovo oko mene, možda, i nije neka čvrsta stvarnost, nego je samo slika, na koju se može utjecati. I onda sam, sve pritiskujući očnu jabučicu, počeo maštati, i zamišljati svijet drukčijim nego što jest dok ga se samo ovako gleda. Tako sam počeo izmišljati priče, i tako sam, gurajući oko, postao razrok.

Ovo još nikome nisam ispričao. Najprije sam se plašio da ću dobiti batine ako javno izložim anamnezu svoje bolesti, a poslije više i nije bilo važno. Strabizam je odavno izliječen, trajno mi je ostala neka sitna dioptrija na oba oka, koja ni do danas nije dorasla do nošenja naočala. Ta me dioptrija podsjeća na vrijeme kada sam otkrio svijet u njegovoj začudnoj dvostrukosti.

A onda je jednoga dana Kate Vragolov sačekala Nonu ispred svog haustora – prvi put sam je tada vidio, bila je vrlo visoka, uspravna starica – sva uznemirena i unezgođena, zamolila je Nonu da popodne navrati na kafu. Ali neka bude sama! Tako je na moje uši rekla. Bit će da je poludjela, rekla je Nona, ali znatiželja joj nije dala mira pa je popodne otišla na tu kafu kod Kate Vragolov, koju je ona zvala Kate Vragolova, ali ja ne mogu, nešto mi ne da, jer je nitko drugi nije tako zvao, i jer je s njih obje iz Sarajeva iščezla i na onaj svijet pošla ta sitna intervencija u imenu, koja je malo kvrgavih pet slogova razvijala u lijep i skladan šesterac, kojim je mogao započeti neki tajanstveni narodni spjev iz okolice Dubrovnika.

Ono što joj je Kate tog dana ispričala povlačilo se dugo po našim obiteljskim razgovorima, bez ikakve nade ili svejedno čije ambicije da konačno bude privedeno nekoj poanti ili naravoučenju. Bila je to jedna od onih priča koje se pričaju po kući, i zavuku se među ljude kao neki miris što ga prepoznaju i osjete još samo poštar i skupljač televizijske pretplate.

Dan ranije Kate Vragolov išla je na pijacu. Bit će da je to bilo u petak, jer je ona vazda petkom išla na Markale. Znalo bi se zalomiti i da drugim danom pođe, ali je petak bio obavezan, pošto je tada dolazila friška morska riba. Za katolike petak je bezmesni dan, dan od ribe, čak i kada nisu veliki vjernici; ama i ateisti iz katoličkih kuća su po nekome običaju petkom jeli ribu.

Kate nikada nije išla u crkvu. Inženjer Vragolov bio je komunist, ratni ilegalac i konspirativac, u kojem ako je prethodno još i bilo neke vjere, izvjetrila je skupa sa strahom što ga je tokom četiri ratne godine odstrahovao, tako da bi bilo nečega skoro pa nepristojnog i u samoj pomisli o Božjoj prisutnosti u njegovoj kući. Ali time nije bila ništa manja njegova potreba da petkom jede ribu. Je li se iz Kate Bog iselio ranije, ili se iseljavao tokom godina njihova skladnog i nerodnog braka, to se više ne može znati. Ali da nije vjerovala, nije. I to je za ovu priču važno.

Digla se rano, i već u sedam bila je na Markalama. Tako se nekad išlo na pijacu, pogotovo na ribarnicu, jer bi se do osam razgrabila sva dobra roba, ostalo bi, možda, zgnječenih srdela sa dna kašete i zamrznutih japanskih oslića, a Kate je kao žena s mora bila osjetljiva na ribu.

Kupila je jednoga lijepog pagrića od kilu i pol; malo previše za nju samu, ali nema veze, neka ostane za sutra; pa je kupila kilu crvene kapule, tri česna bijelog luka, petrusimul i pet-šest mrkvica, i krenula da će uza one skaline pa preko Dženetića čikme, kad li na vrt tih skalina mlada, lijepa žena, stoji i plače, a pred njom rasuta verdura, kruh, kosti za juhu, porazbijana jaja, užas za vidjeti. A što se dogodilo? Ništa, pukli joj oni UPI-jevi saketi, jedan i drugi u isto vrijeme, i sad ne zna šta bi, nego stoji i plače. Ja joj govorim ama zlato moje, nije ti sve to vrijedno suza, i vadim onoga pagra iz burse – a ja ti imam bursu na kolo, da je mogu vući, da ne moram nositi uzbrdo, to mi moj pokojni Andro donio sa službenog puta u Njemačku, kad takvih bursi kod nas nije ni bilo – i govorim joj evo ti curo draga moja bursa, ti imaš više stvari, a ja mogu ovo svoje u jedan saket, pa ćeš mi je sutra vratiti. Joj teta nemojte, unezgodila se ona, ama pusti, bona, govorim joj ja, zašto nemojte, kad bi i ti meni dala bursu da su meni tako popucali saketi. Je li tako da bi? Naljutit ću se ako kažeš da ne bi. Tu se ona ko nešto i nasmija, i kaza da se zove Esma.

Pošli smo zajedno tako dalje, pa pored Lovca, niz Mehmed-paše Sokolovića, pa uz Kevrin potok, sve korak za korak, reče mi i da je vjerena, momak joj se zove Bogdan, za mjesec dana se žene, neće raditi svadbu, ali moraju požuriti, govori, pa se rukom gladi po trbuhu. A, rekoh, tu smo! Neka, neka, Bogu hvala, u naša vremena nije bilo tako, ne daj Bože da zaneseš prije udaje, ne bi mu mogla vjerovati da će te oženiti. A sad je, mila moja, drugo, i neka je drugo, dobro da je tako. Tu me upita imam li ja djece. Rekoh, eto, nemam. Ne znam je li bilo do mene ili do mog Andra, nismo kod doktora išli da nam kaže do koga je. Mene bilo strah da je do mene, njega bilo strah da je do njega, pa smo se fino dogovorili da možemo i bez djece. Mnogo smo ti se voljeli, kažem joj, a ona me gleda milo, oči joj ovlažile, kao da će zaplakati nada mnom i Androm. A niti nas zna, niti smo joj kakav rod ni pomoz bog, nego samo što sam joj dala bursu na kolo.

Rastali smo se pri dnu Duvanjske. Pita me za adresu, gdje da mi donese bursu. A ja joj kažem nemoj ti donositi, meni će biti lakše da ja tebi pozvonim kad budem išla na Podhrastove, da obiđem zaovu. Usput mi je. A nije baš da mi je usput, kako će mi Višnjik biti usput, ali nekako ne htjedoh da vidi gdje stanujem.

Mogla bi se sažaliti nad mojom samoćom, a ja to, zlato moje, ne volim. Dok sam joj govorila o mom Andri, nijednom nisam rekla ono pokojni, pa je ona pomislila da je moj Andro živ. I bi mi krivo da joj kažem da nije živ. Eto, zato je bilo bolje da mi ne dolazi na vrata.

Adresa joj je Višnjik 45, prvi kat, zvono Pašić.

Kad smo se rastali, dok sam išla prema kući sve mi pred očima bi ona moja bursa na kolo. I moj Andro kako se kasno vraća s puta, ja sam već bila zaspala, ali on me budi, nestrpljiv je, ne može da dočeka jutro, jer hoće da mi pokaže to njemačko čudo: bursa na kolo! I jest, bila je čudo, i barem će pet godina proći prije nego što se iste takve burse ne pojave u Sarajevu. U tih pet godina sve su se za mnom okretali, govorili su: vidi žene, vidi joj cekera s točkovima! Oni govore, a ja sva ponosna. Ama ne bi u Sarajevu bilo takvoga čuda ni da je moj Andro došao iz Njemačke s mercedesom!

A sad sam se, eto, prvi put rastala od te burse.

Nisam se prepala da bi mi Esma mogla ne vratiti moju bursu. Vidjelo se na njoj koliko je poštena. A i da nije: što će ikome, osim meni, trideset godina star ceker, sav pokrpljen, s kotačima koji škripe?

Nešto mi svejedno nije dalo mira, nego sam sačekala sat-dva, i pošla na Višnjik. Nisam si ni ručak skuhala, ostavila sam pagra u lavandinu, neka čeka, a ja odoh po svoju bursu.

Pozvonim na zvono Pašić. Otvara mi starija žena, sva sitna, malena, u dimijama, i smiješi mi se, ne pita što ću, nego čeka. A ista Esma, iste one oči. Rekoh, ja bih Esmu, a ona se u to ukoči, pa pokri šakama usta, kao da će joj nešto van ispasti, okrenu se i povika: Salko, Salko, dođi…

Odnekud iz kuhinje izađe starac u sivom džeperu na kopčanje, u rukama mu rastvorena beogradska Politika, naočale na pola nosa…

Rekoh, Esmu bih trebala.

On stisnu šake, krenu gužvati one novine. Esma je, kaže, umrla prije osam godina. Na porodu je umrla. I unuče je umrlo. Curica. Govori to i plače.

A meni u glavi samo moja bursa na kolo, pa ni ne shvatim što mi to kaže.

Rekoh: je li, možda, ostavila neki ceker?

Jesam li to upitala, ili mi je samo bilo na umu da pitam, to više ne znam, Sjećam se još samo da silazim niza stepenice, otvorim vrata haustora, zalupim ih za sobom, i ovako stara trčim. Bježim, a znam da ne mogu pobjeći.

Znaš li ti, moja Olga, što je to bilo?

Ne znam.

Kako ne znaš? Lorko, lorka sam srela.

Noni je trebalo nekoliko trenutaka da se sjeti što je lorko, dubrovački vukodlak, koji se diže iz groba, i okolo plaši ljude. Ne čini im nikakvo zlo, samo se onako mrtav u živome obličju javi. Ali Nona u lorka nije vjerovala.

I bila je sasma sigurna da je Kate Vragolova sišla s pameti. Sišla je, kao niza skaline kod Dominikanaca…

Nekoliko tjedana kasnije, ili možda i cijeli mjesec, našli su je mrtvu u stanu. Nije se dva dana pojavljivala na prozoru, pa su komšije zvale miliciju, a nakon što je milicija odbila intervenirati, zvali su bravara, koji je zajedno s njima provalio u stan.

Umrla je u snu, Kate Vragolov, nije se ni otkrila…

I tu je, zapravo, kraj priče, koja je ostala nerazjašnjena, a pričala bi se samo onima koji objašnjenje nisu ni tražili. Što se Kati prividjelo, i je li njezino priviđenje bilo u vezi s tajanstvenom bolešću od koje će umrijeti i ne znajući da je bolesna, o tome se nije govorilo.

Jednom je Nona bez mene išla na pijacu. Pazi da ne sretneš Esmu, viknuo sam za njom, i nije joj bilo drago. Dan danas, kad god vidim starije gospođe kako oko zagrebačkih tržnica navlače one torbe s kotačićima, koje su se već tako modernizirale da skoro same od sebe idu, sjetim se Kate Vragolov, i padne mi na pamet ono čuveno detektivsko pitanje, koje se postavljalo u kući na vrh Sepetarevca, svaki put nakon što bi se ispričala priča o Esmi: a što bi s Katinom bursom na kolo?

Na broju dvanaest, u Ulici Jelene Vitas, pokraj vrata od haustora uza kućna zvonca koja odavno više nisu radila, bila je sačuvana samo jedna pločica s imenom stanara. Prikovana u dovratak, pozelenjela pločica od mijedi, sa ćiriličnim natpisom Vragolov. Kao dječak pitao sam se: kako to katolik iz Cavtata, a ćirilično mu ime? Kasnije sam naučio nešto o tome. Na početku zadnjega rata, 1992. pločica je i dalje bila na svome mjestu. Desetak godina kasnije, kada sam se sjetio da je opet potražim, nije je više bilo.

Išao si, držeći Nonu za ruku, Ulicom Lajoša Košuta, Nušićevom pa preko Bjelava, i za sreću bi s prve pločice s kućnim brojem čitao: Jelene Vitas. Da si propustio to ime da pročitaš, sigurno bi se dogodilo nešto loše. Papagaj bi pobjegao iz kaveza, Kate Vragolov ne bi bilo na prozoru. Ili ne: dogodilo bi se neko zlo i nesreća, koju danas više ne možeš prizvati u pamet, jer naše strepnje s vremenom izblijede da bi ostavile mjesto novim, sve brojnijim i većim strepnjama, koje će, također, jednom nestati. Svega se možemo sjetiti, ali ne i onog čega smo se plašili kada smo bili djeca, a što bi nestajalo čim sa zida pročitaš sretne riječi: Jelene Vitas.

Ulica je dobila to ime 8. lipnja 1948. Da je bila živa, Jelena bi tada imala dvadeset devet godina. Rođena Sarajka, predratna omladinka, aktivna u ilegalnom partizanskom podzemlju. Imala je dvojicu braće: Branka i Milana. U jesen 1942. dobila je, kao činovnica, prvo zaposlenje. Uskoro su je uhitile ustaše, i zatočili je u logor Stara Gradiška. Posljednju dopisnicu ocu je poslala 20. travnja 1944. Mjesec dana kasnije, 23. svibnja Mjesni komitet Komunističke partije Jugoslavije za Sarajevo uputio je Vrhovnom štabu prijedlog da se zarobljeni ustaški časnici zamijene za jedanaestero aktivista narodnooslobodilačkog pokreta iz Sarajeva, zatočenih u Jasenovcu i Staroj Gradiški. Do razmjene nikada nije došlo. Kažu da je Jelena u svibnju već bila mrtva.

Prethodno, bio je to Tahtali sokak, ali nitko ga nije tako zvao. Osim što ovaj krivudavi uličak nije ljude asocirao na sokak, ime Jelene Vitas bilo je takvo da je posve prekrilo uspomenu na jedno, uostalom prilično nedavno, imenovanje. Naime, Tahtali sokak nastao je 1910, po neobičnome i jednokratnom zanimanju: tahtalija. Tahtalija je izrađivao i postavljao drvene pločice s kućnim brojevima, čega u Sarajevu nije bilo prije 1853. Tada su se pojavile prve tahte, uveo ih je vezir Muhendis Ćamil-paša, kojega su Sarajlije, nepovjerljive prema novotarijama i neprijateljske prema svakoj modernizaciji svoga, u otomanskome srednjem vijeku zaostalog grada, izrugale imenom Tahtar-paša.

Objavljeno u Politici od 14. 2. 2015.

Песму „Знам” објавио сам пре скоро тридесет година, 1986, у „Књижевној речи”. Посветио сам је жртвама Првог холокауста. О томе шта је то Први холокауст биће речи мало касније. „Знам” је била полемички одговор песми „Славим” Изета Сарајлића, сарајевског песника (1930–2002) који је у својој песми славио пад Берлина у Другом светском рату, али и Ј. В. Стаљина, и грдио дисиденте, јер своје књиге „пишу пљувачком”. Сарајлић и ја смо се после ове песничке полемике помирили, иако „Знам” да га нисам убедио. Вера је код неких људи јача од разума, што се више не може опростити ни песницима – а камоли политичарима. Додуше, филозоф је одавно приметио да се људи не могу убедити разлозима које они сами не могу пронаћи.

Као што је познато, Гулаг претходи Аушвицу. Гулаг је основао В. И. Лењин, којег је „стигао и престигао” Ј. В. Стаљин.

Давно пре него што је Хитлер освојио власт у Немачкој, пракса истребљења постојала је најпре у првој земљи социјализма. То је Први холокауст. Како је бољшевичка револуција силом постајала светска, свуда где би бољшевици дошли на власт, оснивани су концентрациони логори, покретани су таласи масовних депортација, незаконитих хапшења, раздвајања породица, отимања деце и – истребљења. У свим комунистичким земљама, поред мреже концентрационих логора постојала је и паралелна мрежа масовних гробница. Други холокауст броји шест милиона јеврејских жртава. Прво истребљење броји готово сто милиона жртава.

У стиховима моје песме, посвећене жртвама Првог истребљења, говори се о десетинама милиона душа. Да прецизирам: у Русији реч је о двадесет милиона, у Кини о шездесет и пет милиона, у Вијетнаму милион мртвих, у северној Кореји два милиона, у Камбоџи два милиона, у источној Европи милион, у Латинској Америци сто педесет хиљада, у Африци милион и седам стотина хиљада, међународни комунистички покрет и странке које нису биле на власти десетине хиљада мртвих (о терору у Србији в. Срђан Цветковић „Између српа и чекића”). То су квантитативни подаци, који су још потреснији када се посматрају квалитативно – за свега три године Пол Пот је у Камбоџи убио четвртину становништва своје (?!) земље. Нарочито су – и вишеструко, од бољшевика и нациста наизменично – страдали три пута прегажени Балти, Пољаци и Украјинци. Терор руских бољшевика у овим земљама био је посебно масован и суров. Без знања о том терору није могуће исправно тумачити ни данашњу политичку ситуацију у тим земљама и њихов однос према Русији.

На суђењу у Нирнбергу један западни правник рекао је да је зло одсуство емпатије. Готово сви злочинци били су и даље потпуно неосетљиви. Али суђење је било апсурдно, гротескно и кафкијанско у једном другом смислу – правници из СССР-а, тужиоци и судије, судили су и тужили оптуженима за дела чији су једнаки починиоци у њиховој отаџбини били награђивани одликовањима.

Кривци за Друго истребљење осуђени су у Нирнбергу и широм света, суде им и данас, када их пронађу и ухвате. Не увек доследно, јер: право није у сваком случају правда. Кривци за Прво истребљење – ако се нису узајамно потаманили у фракцијским обрачунима – умрли су спокојно у својим креветима. В. Молотов (1890–1986), човек који је уз Стаљина потписао највише смртних казни у историји човечанства, весело је трчкарао по Црвеном тргу чак и у време перестројке. М. С. Горбачов је одлично обавио тај део свог задатка.

И кажњен злочин се понавља. О некажњеном то важи двоструко. Ако ништа друго, неопходно је непрестано подсећати да је реч о злочину, викати да је то злочин, растеривати маглу и мрак. Украјина, претње Балтима, тобоже анексираној „Источној” Немачкој, стварање једностраног, навијачког, необјективног и лажног јавног мњења, све то подсећа на старе – нове злочине. Да ли ће се остварити злокобно предвиђање Ен Еплбаум: Гулаг ante portas?

На крају, скраћени речник скриваних историјских истина из појединих (наравно, не  свих) стихова ове моје једине песме (због које је амбасада једне велике стране земље, по ко зна који пут, још од „Студента” и „Видика” тражила да будем „примерно кажњен”):

1. Дана 23. августа 1939. Стаљин и Хитлер склопили су пакт, Стаљин је шчепао Балте и део Пољске, Хитлер је окупирао Пољску и добио одрешене руке да стигне до Ламанша,

2. Коктел Молотов, алузија на сарадњу тоталитарне Немачке и СССР-а са терористичким групацијама, све до Црвених бригада, Шакала и арапских терориста.

3. У Катинској шуми откривена је масовна гробница 14.700 пољских официра које је побио НКВД, осталих 11.000 побијено је у другим логорима; Године 1992. Б. Јељцин послао је Л. Валенси документацију о овом случају,

4. У украјинском месту Виница НКВД је изнад масовне гробнице подигао Парк културе и одмора, томе додати „геноцид глађу”,

5. Стаљин је по списку Гестапоа предао Хитлеру немачке антифашисте,

6. Стаљин је занемарио упозорење Р. Зоргеа о почетку немачког напада на СССР, што је довело до огромних страдања Црвене армије и цивила,

7. Стаљин није притекао у помоћ херојима Варшавског устанка, пустио их је да изгину и спречавао је западне силе да им дотуре помоћ… И тако даље… све до оних готово сто милиона душа.

И ако с разлогом осуђујемо Други холокауст, крајње су сумњиви разлози због којих се понекад – данас и овде – прећуткује Први холокауст.

ЗНАМ

Не могу као Изет Сарајлић само да славим
jер Знам не само да је пао Берлин
него и да су пакт потписали Хитлер и Стаљин
Не знам као Сарајлић „с каквим су запрепашћењем ту вијест
примили Езра Паунд и Луј Фердинан Селин”
али Знам зашто је нијесу стигли прославити
Владимир Мајаковски и Сергеј Јесењин.
Не могу као Изет Сарајлић да славим
јер Знам да августа 1939. године
седам дана пре почетка Другог светског рата
прогласише у Москви и Берлину Хитлера и Стаљина
за брата
читајте млади старе новине кад старци истину не говоре
већ славе
свирала је капела маршеве у Москви и Берлину
вијориле лепршале црвене заставе
средњовековна симболика боја
испијали коктел Молотов
и Рибентроп
беше то велико славље и братски договор
седам дана касније почео је да пламти одсудни рат
тоталитаризма против демократије
Балти су већ пали Пољску братски поделише
необичне гљиве и данас ничу у Катинској шуми
о чекању на обали Висле док патриоти не изгину и да не
говоримо
падале су труле и лажне грађанске демократије једна за другом
(тамо где и данас мршави капиталиста, линија Карден, тлачи дебелу радничку
класу)
пред мостом на којем почиње железница уских трачница стао је воз
широки братски
није се могло даље! није се могло даље!
из воза поклон пакете избацише
немачке комунисте социјалисте демократе Јевреје
поклон је израз љубави и савезништва верног све до
вероломног напада
Жуков наздравља Монтгомерију прекорно за други фронт
срамно сте одуговлачили вели
Монти наздравља за други фронт
second second front
Жуков мисли да Монти муца али овај вели
Две године ми смо држали тај „други” фронт
тада сте ви били савезници
Читај Изете најновијег ућуткиваног Жукова
види из твојих извора
ко је крив за десетине милиона руских и неруских душа не само у Гулагу
него и за масовне гробнице у првим месецима рата
разарања и страшне поразе
То неће бити Берија кога лицемерно кунеш
то је најсмешнија званична верзија Никитина
који је осудио култ а не и систем стаљинизма
мали су и Берија и Јежов и Јагода за толико зла
зашто само славиш Изете зашто мало и не сумњаш
макар малчице

Али не!
ти и Миркиног оца славиш остави Мирку на миру
чему те ружне недостојне скривалице шифре
пусти Изете
Облак у панталоне
и викни
На сав глас:
Ја то Зоговића славим! А дисиденте грдим!
Јер како велиш пишу књиге пљувачком а не мастилом
Књиге се Изете пишу мастилом крвљу спермом знојем сузама
и пљувачком
зар је то важно, важна је истина
кад неком зачепиш уста седамдесет шездесет педесет четрдесет
тридесет двадесет десет пет година
ама пола сахата Изете
њему се пљувачка скупи у устима
то ти је Изете болан природна појава и
Шта да се ради?
Ти би хтео Изете да и даље пљувачку гутају и да ћуте
то није добро за метаболизам Изете
они да гутају пљувачку и ћуте гутају и ћуте гутају и ћуте
а ти да певаш и славиш славиш и певаш певаш и славиш
они да ћуте о десетинама милиона
мртвих душа
што из леденог вихора историје лелечу дозивају плачу и моле
а ти да певаш и славиш
Мастилом у разним бојама
Зачепите им уста! Нареди Гаргамел (видети Игора Мандића*)
нека гутају сопствену пљувачку крв сузе и зној и нека
ћуте заувек
А гле!
Венце сад шаљу на гроб Тарковском који није имао пет
копејки за аутобус у домовини
некрологе поштене пишу у Лит газети
Шта ћемо сад Изете?
А што се овдашњих маргиналија тиче Изете
хтео би да наше море буде само наше
има једно море које је само њихово
албанско
изволи Изете ако ти толико прија
тамо и хазјајинов споменик глачају на тргу
и разне Радоване своје славе
теби сметају немачке марке Изете на нашем мору
није ти сметала јадна далматинска сиротиња
просјаци и божјаци
сад ти сметају кад најзад пристојно живе
а што се марке и динара тиче Изете
читајте млади старе новине кад старци истину не говоре
беше неко време пре твојих и Радованових
бунцања на јави
динар је имао златну подлогу и
Шта да се ради?
Збогом Изете
Јер пишеш (мастилом):
„Јесен увијек рачуна с душом, а код Сарајлића или код Одна
душа је увијек малчице старомодна.”
Не знам Изете како је код Одна
али Знам како је код тебе
није то душа јесења, него зимска, ледена
душа је људска за сва времена
онога који је чуо десетина милиона душа лелек и
хракнуо – без мастила.

***

Надахнуће за ову моју прву, а надам се и последњу „песму” добио сам читајући стихотвореније Изета Сарајлића, објављено под насловом „Славим” у „Књижевним новинама” бр. 720. У наводима из Сарајлићеве песме променио сам само име француског романописца Луја Фердинана Селина, јер Сарајлић вероватно мисли да је Селин Немац, кад наводи његово средње име као Фердинанд.

* Видети говор Игора Мандића против организатора погромашке „Бијелe књиге” на последњем конгресу југословенских писаца у Новом Саду.

18. siječnja mamin je rođendan. Navršila bi devedeset godina. Željela ih je, nije bila umorna od života, od čitanja. “Tko zna hoće li biti knjigâ tamo gdje idem”: nisam čuo da se itko nada onkraju sazdanu od knjiga. Pravile su joj društvo češće nego ja.

Velike romane Prousta, Dostojevskog, Tolstoja, iznova je čitala danju a i noću, kad bi je napustio san.

“Daj reci mi nešto, ne ostavlja me tako”: izgovorila bi mi iznenada kiticu iz neke pjesme, za naših večera, kad bih ja bio više šutiljiv i zatvoren, šutljiv i prazan od dana provedenog na radilištu. Jeo bih razmišljajući o ulomku pročitanom toga jutra, o kuki koju nisam uspio zadržati te nedjelje, pokušavajući savladati liticu.

“Daj reci mi nešto, ne ostavlja me tako”: trgnuo bih se od odsutnosti glupim osmijehom, ne znajući govoriti ni praviti joj društvo koje joj je trebalo. Njezin glas koji je razbijao tišinu kiticom iz te pjesme, danas mi odzvanja u glavi, poput zubobolje.

Ali ona je bila ta koja je govorila: čitala je troje dnevne novine, jedne iz Napulja, slušala je i kako ih čitaju na radiju, pratila je tv-dnevnik. Obavještavala me o događajima u svijetu kroz svoje osjećaje i gledišta. Zauzimala bi stranu, branila, optuživala. Htjela me svrstati u neki svoj gnjev, inat, suosjećanje. Podsticala me, a ja sam već imao svoje posvemašnje podsticaje.

O mojoj prošlosti nije pitala niti je htjela znati. Za nju sam ja bio pisac i gotovo.

Pričala mi je priče o lijepim vremenima, koje su nadolazile ili iščezavale, album obiteljskih figurica izlistanih ponekad uvečer uz priču. Slušao sam i preslušavao imena ljudi koji su njoj bili dragi a za mene ugašeni. Osjećao sam se daleko a griješio sam. Ticale su me se sve te figurice iz njezina albuma. Bio sam sazdan od njih, bile su moji sastojci, više nego rođaci. Kroz te ljude pričala mi je o meni. Davala mi je do znanja da sam ja to mnoštvo.

Sada je i ona dio svega skupljenog. Uvečer u kuhinji, sjedeći za našim pustim stolom, žvačem svoju večeru s pogledom u tanjuru i gutam te nestašice od kojih sam sazdan.

*

S talijanskog preveo Tvrtko Klarić

U mom selu, u Donjem Prološcu kod Imotskog, narod puno voli čitati. Nema kuće bez velike biblioteke. Gradi li tkogod kuću, to mu je najvažnija prostorija. Prije nego što zamisli i kuhinju, i kupaonicu, i špajzu, i spavaću i dječju sobu, domaćin gleda gdje će složiti onih stotinjak tisuća omiljenih naslova koji su mu ostali nakon što je višak od pola milijuna manje dragih teška srca razdijelio rodbini i prijateljima ili dao u reciklažu.

Dođeš li mu u goste, on u ćošku kod čađavog špahera čita Faulknera, žena pod dekom na kauču Kafku, stariji sin se mršti nad Robertom Musilom, mlađi zadovoljno cokće gutajući Amosa Oza, kći ne može pustiti iz ruku Balzaca, zet obožava Brechta, a unuci se otimaju za Shakespeareove tragedije. “Gledaj ti koze”, kaže svekrva podrugljivo pokazujući nevjestu, a znate kako svekrve znaju biti zlobne, “u njizi se u Gornjin Vinjanin samo kaubojski romani čitali. Da se u nas u Proložac nije udala, ne bi ni znala za Buddenbrookove.”

Dok se u drugim selima navečer u gostionicama očijuka s konobaricama ili igra briškula i trešeta, pljeskaju masne igraće karte o stolove, kuckaju biljarske kugle i pijukaju aparati za poker, a u nas je potpuna tišina. Seljaci svaki sa svojom knjigom odsutno piju gemište i potežu iz pive, cigarete im se gase na pepeljarama jer oni ne mogu odvojiti pogled od štiva. “O, prčin ti mater blesavu!” opsuje samo netko nehotice kad junak Alberta Camusa ubije onoga Arapina, a drugi ga prijekorno pogledaju preko knjige i s prstom preko usana zašište: “Ššššš!”

Zadnji put da se netko u nas u Prološcu u birtiji potukao, ali baš ozbiljno, s razbijenim glavama, pola metra staklene srče i uništenim inventarom, bilo je kad je jedan Radeljić jednom Maršiću o Turgenjevu rekao da je, citiram prema policijskom zapisniku, “pičkin dim za Tolstoja”. Goru mu uvredu zapravo nije mogao reći. U njih Maršića već tradicionalno, takoreći racom, svi vrlo poštuju Turgenjeva.

U nas u Donjem Prološcu muškarci jednom rukom režu grabovinu motornom pilom, dok drugom ispred lica drže Andrićevu “Travničku hroniku”. Žene trijebe slanutak ili čerupaju kokoši analizirajući Steinbeckove “Plodove gnjeva”. Kad se ono išlo raditi u Njemačku, jednog su se Božića gastarbajteri vratili oduševljeni Günterom Grassom.
S proljeća u polju, u vinogradima i na njivama, gotovo nitko ništa ne radi. Krenu moji zemljaci zorom okopati loze ili posijati kukuruz, ali prvo legnu u visoku travu pod jablanove, kontajući kako će pročitati dvadesetak stranica, tek da ih želja mine. Onda se, jasno, zaborave i sunce se visoko podigne, podne s crkvenog tornja zvonko tuče, a oni još s Murakamijevom “Norveškom šumom” u rukama.

“Kakav je?” upita ih netko sa susjedne njive.

“Onako, neloš”, odvikne mu ovaj zdvojno. “Draža mi je ‘Južno od granice, zapadno od sunca’.”

“Daćeš mi ga kad završiš.”

“Oću kurac! Zadnji put kad san ti zajmio Šolohova, dvi godine mi ga nisi vratio, i još si mi ga nečista i iskidana donio ko da si ga ćuki bacio.”

Nema, da vam dulje ne opisujem, na čitavom svijetu sela u kojem se lijepa knjiženost cijeni više nego u momu, ali to, kako ste u prethodnim pasusu već mogli naslutiti, ima i loših posljedica. Loze su se osušile, kukuruz propao, krumpir istrunuo. Većina zemlje više se ustvari i ne obrađuje, nego leži zarasla u draču i korov. Pa i u Frankfurt na bauštelu se mnogo rjeđe ide, a njemački penzioneri jedan po jedan tiho putuju na seosko šamatorje. Osim toga, zatvorene su i vinarija, i farma pilića, i tvornica rublja i pogon za proizvodnju nekakvih metalnih dijelova. Sva je privreda u kraju krepala, ništa osim šverca i sportskih kladionica tamo nije ostalo. Da čitavo mjesto naopako izvrneš, ne bi valjda ni pedeset kuna iz njega istresao.

U jednu riječ, čitanje ih je uništilo. Knjige su im došle glave. Ne može se u Hrvatskoj živjeti od književnosti, primijetila je bistro Branka Kamenski u emisiji “Pola ure kulture”, no u Donjem Prološcu je, čini se, nitko nije gledao. Oni su, budale, čitali dok je njihov svijet propadao i istom prije nekog vremena, kad su zaklopili korice, zapanjeno su shvatili da nemaju gaća na guzici, da su siromašni, opljačkani i prevareni.

Književnost i književnici krivlji su više od ičega i ikoga drugoga što ljudi u mome selu bijedno životare s gastarbajterskim penzijama, da su im iskopčali struju, a krov im prokišnjava, što ženi ne mogu napraviti zube, a djeci kupiti sendvič na velikom odmoru, da su im automobilske gume ćelave, a limarija sagnjila od hrđe, i zbog toga se prije nekoliko dana, kad su vijećali koga će tradicionalno spaliti na Pokladni utorak, nisu mnogo premišljali. Slamnata lutka Krnje, princa karnevala što utjelovljuje sve njihove nesreće, morala je imati lice nekoga tko piše knjige, a zgodna je okolnost da su u selu imali jednoga takvog.

Knjige, đavo ih odnio, kontali su u Prološcu svijajući i zavarujući željeznu konstrukciju u garaži, natežući platno i oblikujući Krnjino lice prema mom licu. Ja i moje ušljive knjige i moji prokleti novinski članci upropastili smo jedno bogato i sretno mjesto, kazali su primičući baklju lutki, a onda plesali i cerekali se kao demoni plešući oko lomače.

I meni to, po duši govoreći, nije bilo mrsko. Ako sam ih nekako zajebao, neka sam. I opet bih. Pa i da me još jednom spale, nema veze, lijepo ću se ogrijati. I neću se ni potruditi objašnjavati im kako za njihove očajne i uboge živote ja zaista nisam ništa krivlji od Tolstoja, Turgenjeva, Andrića, Steinbecka, Harukija Murakamija ili Mihaila Šolohova.

*

Titov urar

Kasno popodne odlazim na Narodni trg kod pijace, koji je Lizeta zvala Pjaca Verdi. U urarskoj radnji, iza pulta, sedi čovek četrdesetih godina. Posmatram ga kroz izlog. I sa te daljine na njegovom licu prepoznajem crte urara Maleše. Sumnje nema, to je njegov sin. Kada uđem, odmah ustaje.

Za razliku od direktorke u Rovinju, kojoj je bilo potrebno neko vreme da razume razlog moje posete, budući da sam u nameri da budem jasan, maksimalno iskomplikovao situaciju, sinu Josipa Maleše u nekoliko rečenica iznosim motive svog dolaska. Kaže mi da je već naviknuo na novinare. Njegov otac je mitska figura Pule. Nedavno je TV ekipa iz Slovenije snimila prilog o Titovom uraru, kako su ga u filmu predstavili. Kada pomenem imena svojih roditelja, Maleša junior se osmehne i kaže da su mu poznata iz očevih priča.

“Mome ocu je blizu devedeset, ali bistre je glave, još uvek svira usnu harmoniku, vozi auto. Odustao je samo od lova. Živi sam u svojoj kući na Monvidalu. Sećanje ga održava. Jedva čeka da nađe novog sagovornika. Čim mu se da zadatak da se nečega priseti, odmah živne. Čudo jedno šta sve on pamti. Najaviću vas kao posebno iznenađenje. Siguran sam da će vas prepoznati.”

“Poslednji put smo se videli pre više od trideset godina”, kažem. “Gde stanuje?”

“Na vrhu Škalete, to vam je onaj uspon kod bivšeg bioskopa Istra“.

“Neverovatno. Ja sam odseo u hotelu Skaleta.“

“Vi ste onda komšije. Sad ću ga pozvati, da odmah ugovorimo susret. Reći ću mu samo da ga traži neko iz daleke prošlosti. Poželeće da vas vidi još večeras.”

Tako je i bilo.

Uveče izlazim iz hotela Skaleta, i upućujem se stepenicama na vrh uspona. Urar Maleša dočekuje me na ulazu. Video me je sa terase kako dolazim. Odmah me je prepoznao. Kaže da imam isti očev korak. Pita me da li je živ? A mama? Oćuti nekoliko trenutaka moje odgovore. Uvodi me u prostranu dnevnu sobu. Na bočnom zidu, jedna ispod druge, izložene četiri lovačke puške. Pominjem Disa. Čudi se da pamtim njegovog omiljenog psa. Trenutak je da rešim enigmu.

“Kako je Dis stigao čak iz Engleske?”

“Vodio je poreklo iz legla engleske kraljice. Ja sam ga kao štene dobio sa Briona. Znaš da sam tamo redovno odlazio da servisiram satove.”

Nudi mi teran iz Vižinade. Nazdravljamo. Kažem mu da sam tog jutra bio u Rovinju. Da li se seća kuće koju su moji hteli da kupe?

“Kako se ne bih sećao. Preko puta hotela Jadran. Kakva je to prilika bila, nije se smela propustiti. Danas bi ta kuća vredela čitavo bogatstvo.”

“Bogatstvo je neuništivo, kao prašina, samo se premešta”, kažem i gledam ispod oka njegovu reakciju, da li će prepoznati rečenicu koju je pre pola veka tako često izgovarao na večernjim sedeljkama u Vili Marija.

Ćuti neko vreme, duboko zamišljen.

“Da, da, u pravu si, baš tako, kao prašina”, kaže, i odmah prelazi na drugu temu. “Kakva je rupa bio hotel Jadran početkom šezdesetih godina, ne možeš to ni da zamisliš. Gori je bio samo hotel u Raši. Tamo nikada nisam bio, ali jednom sam prenoćio sa nekom ženskom u Jadranu. Pamtim da nisu davali doručak. Čitav Rovinj je bio kao taj hotel, oronuo i napušten. Danas, čujem, Jadran opet postao Adriatik, vratili mu sjaj iz vremena Austrije.”

I dok slušam kako Maleša sa vidnim zadovoljstvom otkriva i niže filigranske detalje svakodnevice od pre pola veka, ne mogu da se otmem čudnom utisku da je svoju uzrečicu – kako je bogatstvo kao prašina neuništivo – zaboravio. Kako je moguće da je ta rečenica, po kojoj ga pamtim, koju je toliko puta izgovorio, nestala iz njegovog fundusa? Da li se i navike troše, pa nestanu kao da ih nikada nije bilo, i zamene ih neke druge? Nove uzrečice, gestovi, pokreti. Ne može se baš sve dozvati, rekonstruisati, čak i kada jasno prizovemo određeni trenutak iz prošlosti.

Čim se prenem iz misli, čujem Malešov glas. Jezdi Titov urar kroz vreme ujednačenim ritmom, rečenice se nižu, prelazi sa jednog događaja na drugi nekom samo njemu razumljivom logikom. Seća se kako je jednog leta, negde u avgustu, u njegovu urarsku radnju došla drugarica Pepca Kardelj sa ćerkom. Donela Kardeljev sat da mu se zameni kaiš. U to vreme urari su imali slab izbor kaiševa, a drugarica Pepca hoće baš onaj od zmijske kože. Drug Edvard za to vreme šeta po trgu, u diskretnoj pratnji dva bezbednjaka u tamnim sakoima. Odlazi do ugla Lenjinove ulice da osmotri novu pulsku samouslugu, jednu od prvih u Jugoslaviji.

“Obećao sam drugarici Pepci da ću za sedam dana nabaviti kaiš od zmijske kože za druga Edvarda. Pitala me zbog čega su kaiševi od zmijske kože najtrajniji. Rekao sam joj da to ima veze sa prirodnom toplinom našeg tela koja je mnogo viša od zmijske. Temperatura tela zmije zavisi o temperaturi okoliša. Kaiš od zmijske kože i ljudska ruka su u idealnom kontrastu.”

“Leti su mi sa Briona stalno dolazili visoki rukovodioci”, nastavlja dalje urar Maleša. “Uvek ista priča, voda u mehanizmu. Gedže se kupale sa satovima koji nisu vodonepropusni. Ranković bi poslao ađutanta. Ni on nije imao sat za pod vodu, to je tada bila retkost. Samo su Titovi satovi bili vrhunski: filip patek, certina grana, šafhauzen. Najskuplji sat koji sam imao u rukama je njegov marvin, bio je to vanserijski model. Dobio ga je na poklon od finskog predsednika Urha Kekonena. Na tom satu je bio dupli poklopac. Onaj unutrašnji se razdvajao, međutim, to je mogao da uoči samo iskusni profesionalac. Na poleđini ugledam šifru, kombinaciju tri slova i četiri cifre, ručno ugravirana, očito naknadno. Nije fabrički.”

Malešin pogled sija. Očekuje moju reakciju. Pitam ga šta bi to moglo da znači? Da li je zapisao šifru?

“Jesam, zapisao sam je. Imam je negde. Ali zašto ti to govorim? Pa sve one afere o navodnom prisluškivanju Tita, sve su to budalaštine. Njega prisluškivati? Tog lisca, koji ugravira šifru u satu da je jedva ja otkrijem? Nekoliko godina nakon njegove smrti, svakojake su se gluposti pisale. Da je čak suvlasnik bečkog hotela Imperial. Ali, kao svuda nedostaje šifra. Hteo sam da odem u Beograd, i potražim nekoga odgovornog za ostavštinu. Da im ukažem na tajni poklopac marvina. Posle počeo rat, i tako sam odustao”, kaže Maleša.

Prisećam se političkih paktova moje majke i Maleše od pre pola veka, uz karte nakon lovačkih večera, kako su se u debatama vođenim u pola glasa suprotstavljali mome ocu, mornaričkom oficiru, koji je po dužnosti zastupao zvaničnu politiku. On je navodno bio titoista, a oni nekakva reakcija. Kako su sve to bile relativne kategorije, kako tek neumitni hod vremena stvari postavi na pravo mesto. U konstelaciji svih onih tragedija, koje su za poslednjih četvrt veka snašle podanike bivše Jugoslavije, vlasnik marvina i nesuđeni suvlasnik bečkog Imperiala jeste istorijska figura koja je jedina posedovala tajanstvenu šifru suživota na trusnim balkanskim terenima. Nasledili su ga drumski razbojnici, secikese i prevaranti malog formata, najamnici u službi velikih igrača, izvršioci još jedne promene katastra.

“Seiko je napravio pravu revoluciju sa jevtinim vodonepropusnim satovima, zatim su došli kasio, fosil, svoč, festina, ali sve su to igračke u poređenju sa švajcarcima“, kaže, i zastaje za trenutak, kao da se i sam pita gde je to zalutao.

Da li je to način da se zadrži kondicija i bistra glava u starosti? Pretvoriti se u memorijsku mašinu, baviti se samo detaljima, utonuti u balaste efemernog, i tako, u tom beskraju gluposti sačuvati se od svakodnevnih stresova, od dubokih emocija koje satiru dušu. Jer, kada Kardeljev kaiš od zmijske kože preživi u sećanju više od pola veka, i ne samo kaiš, već i dva bezbednjaka koji se u tamnim sakoima kuvaju na trgu pod avgustovskim suncem, onda je bezbrižnost trajno stanje, i ništa više ne može poremetiti tu blaženu poziciju.

Urar Maleša otvara džepove vremena kao satove. Na moje pitanje kako uspeva da sačuva tako dobru formu, kaže mi da je tajna u spavanju.

“Osam do deset časova sna, u tome je tajna. Kada sam bio mlađi i nedeljom odlazio u lov, trebalo je ustati u tri ujutro, međutim, meni nikada nije bio problem da uveče rano zaspim. Ne znam šta je nesanica, mada u poslednje vreme sanjam čudne snove”, i tu zastaje za trenutak, kao da se premišlja da li da nastavi priču. “Često sanjam san u kojem me nepoznati muškarac i žena ubeđuju da su mi roditelji. Kako je to strašno. Uzalud ja njima dokazujem da oni nisu moji roditelji, potežem argumente, postavljam im nezgodna pitanja. Za čudo, sve oni znaju, u detalje mi opišu našu kuću u Šapcu. Čuj našu! Čak i mesto gde smo krili dukate za vreme rata. Budim se u goloj vodi. Baš grozan san.”

Zagleda se negde kroz mene, pa nastavlja dalje. Kaže da ga opsedaju sumanute ideje. Recimo, zar nije glupo da napuštamo ovaj svet u trenutku kada mnogo toga shvatimo. Potvrđujem mu klimanjem glave.

“Ponekad pomislim da tamo negde gore, u svemiru, nas zapravo uzgajaju. Zemlja je jedna velika farma sa najrazličitijim uzorcima ljudskih bića. Oni nas uzimaju po potrebi. Ne mislim da nas jedu, ali da im za nešto služimo, u to sve više verujem.”

Odmahuje rukom, i kaže da je očito izlapeo pa samo gluposti priča. Pita me da li pišem? Čuo je da sam napisao neke romane o Puli, da u jednom i njega pominjem. Obećavam da ću mu poslati.

“U Rovinju sam bio zbog Hiterotovih”, kažem. “Namera mi je da pišem roman o toj porodici. Koliko se sećam, naša komšinica iz Gupčeve ulice, Lizeta, poznavala je baronicu Hiterot i njenu mlađu ćerku Barbaru sa kojom se družila još u Trstu. Mislim da je Lizeta neko vreme i živela na Crvenom otoku.”

Maleša kao da je malo zbunjen mojim pitanjem, ili mu je potrebno nekoliko trenutaka da promeni kolosek, da skrene u novu priču koja se nameće mimo njegovog uobičajenog redosleda.

“Lizeta? Ta je bila format. Ne baš kao Tito, ali maher da se iz svake situacije izvuče. Kada sam ja došao u Pulu u jesen 1947. godine, odmah nakon odlaska Engleza i Amerikanaca, Lizeta je važila za najsposobnijeg crnoberzijanca, nabavljala je sve, od svilenih čarapa do penicilina. Iako već u godinama, bila je lepotica, jedna od onih žena koje ne stare, koje su kao švajcarci, neuništive. Grkinje se baš ne odlikuju lepotom, ali kada su lepe, onda su prave boginje.”

“Ja se nje sećam kao brižne gospođe sa prozora, deca iz kraja su je obožavala. Baš ne mogu da je povežem sa tim pričama, kako se navodno kurvala sa nemačkim i italijanskim oficirima u Vili Marija.“

“Kasnije i sa engleskim oficirima, i sa našim drugovima, tako se barem pričalo”, kaže Maleša. “Prodao sam na crno nekoliko njenih skupih satova.”

“Od čega je živela? Da li je imala penziju? Koliko znam, odmah posle rata, predavala je solfeđo u muzičkoj školi.”

“Penziju je nasledila od muža.”

“Od muža? Zar je ona bila udata?”

“To je luda priča, čuo sam je od njene prijateljice Fažov, suparnice na bahanalijama u Vili Marija. Negde početkom tridesetih godina, Lizeta je otišla od Hiterotovih i nastanila se u Puli. Uspela je navodno da dođe do nekog nasledstva. Živela je u četvorospratnoj zgradi na uglu, preko puta Mornaričkog parka i zida arsenala, tamo gde je tramvajska pruga skretala za San Polikarpo.”

Po toj priči, zaljubila se u jednog muzičara, lokalnog zavodnika, mnogo mlađeg od nje. Čim su se venčali, on je nastavio sa flertovima. Čitava Pula je brujala o njegovim avanturama sa mladom tramvajdžijkom. Ta ženska je imala običaj da vozeći poslednju turu, dune u pištaljku kada bi prolazila pored Lizetinih prozora. Bio je to dogovoreni znak. On je odmah hitao iz kuće na sastanak sa tramvajdžijkom. Negde pred rat je nestao iz grada. Ništa se nije znalo o njemu, sve dok sredinom pedesetih godina Lizeta nije primila službenu obavest da je nasledila muževljevu penziju. On je umro u Splitu. Lizeta se preselila u Gupčevu ulicu.

“U Pulu su tih godina počeli da se doseljavaju iz čitave Jugoslavije. Grad je živnuo od pridošlica. Mnogo toga se odjednom promenilo. Bilo je sve manje svedoka o tamo nekim prošlim vremenima”, završio je priču Maleša.

Opet pominjem Hiterotove, monografiju o njima. Sagradili su hotel Jadran, uredili obalu, čitav Rovinj je živnuo, a da tako završe, metkom u potiljak.

Maleša me gleda nekoliko trenutaka, kao da se nešto premišlja.

“Eh, da je tako, bila bi to laka smrt”, kaže. “Znam kako su završile Hiterotove. Mučili su ih satima, iživljavali se nad njima, na kraju su ih masakrirali toljagama. Sutradan su tela utovarili u motorni čamac, odvezli na pučinu, i bacili kod školja Banjole, tamo gde je more najdublje. Bila je to ekipa egzekutora OZNE. Predvodio ih je izvesni Pulčinović. Sa njim su još bili Baba, Spalato i rovinjac Benusi, koga su zvali Cvikeraš. Pitaš se odakle sve to znam? Od Lizete. Koliko puta je prepoznala dragocenosti Hiterotovih koje su joj dolazile na preprodaju. Rovinj je bio u Zoni B, pod partizanskom vlašću. Njene mušterije su uglavnom bili engleski oficiri iz Vile Marija. Kada je ukinuta anglo–američka uprava, i Pula došla u sastav Jugoslavije, Lizetu su nekoliko puta hapsili, međutim, uvek je uspevala da se izvuče.”

Ponoć beše uveliko prošla kada sam se rastao sa Malešom. Čim sam izašao na hladan decembarski vazduh, osetio sam dejstvo terana iz Vižinade. Krećem u šetnju Monvidalom. Nebo je vedro. Nigde jednog osvetljenog prozora. Samo pun mesec blista u mrzloj noći.

Pod utiskom Maleševih priča svakojake misli mi padaju na pamet. Recimo, ozvučiti snove onih koji u tom času leže na nekoliko metara od mene, iza debelih zidova, u toplim brlozima. I možda, kao urar Maleša, vode žučne razgovore sa nepoznatim osobama, koje ih ubeđuju da su im roditelji. Ili, vode ljubav, u snovima, i na javi. Dišu. Neki se više neće probuditi.

Neponovljiva je konstelacija koju čine stanovnici Pule u decembarskoj noći 2012. godine. Kada bi se mogla preneti na grafički zapis, sa pozicijama svih učesnika, kakva bi to fantastična šara bila. I onda, koračati arhivom noći jednog grada. Listati dosijee. Zaviriti u tamu godine 1947., kada kolone budućih izbeglica napuštaju svoje kuće i stanove, i natovareni stvarima, kreću na rivu gde ih čekaju brodovi, Toskana i Pola. Poslednji pozdrav gradu u praskozorje.

Spustiti se u novembarsku noć 1958. godine, dok beogradski voz juri slavonskim ravnicama, kroz magle Slovenije, između Zidanog mosta i Postojne, i u rano jutro spušta sidro na pulskoj rivi. Nema dalje. Jer, dalje je more. Kraj, i početak.

Na recepciji hotela Skaleta uzimam ključ od sobe. Tiho se penjem na drugi sprat. Visoki plafon, obasjan mesečinom, beli se u tami sobe. Još jedan zakasneli spavač na Monvidalu upisuje se u mapu noći.

*

Tišma

Sredinom januara 1993. godine našao sam se u grupi pisaca sa prostora bivše Jugoslavije koja je nastupala u Literaturhausu u Hamburgu. Bili smo raspoređeni po obližnjim hotelima i pansionima na jezeru. Aleksandar Tišma i ja smešteni smo u Miramaru.

“Većinu hotela u ovom kraju vode bivše prostitutke. Na vreme su uložile ušteđevinu”, rekao mi je Tišma dok smo sedeli u foajeu i pili kafu.

“Odakle vam to?”

“Da li ste primetili njihove poglede? Kao rentgen, sve snime. Ništa im ne možete sakriti.”

“Mislim da preterujete.”

“Vi nikada niste bili u javnoj kući?”

“Nisam.”

“Gledam vas juče na stanici sa onim ogromnim koferom kao da ste krenuli na put oko sveta. Ja sam manji kofer imao kada sam putovao u Indiju.”

“Kakve to veze ima sa bordelima?”

“Prtljag, moj Velikiću. Nikako da se otarasite viška stvari.”

“Ne možete unapred znati šta je višak.”

“Vi ste kao moja Sonja. Sigurno vam je špajz pun rezervi?

“Nemam špajz u stanu.”

“Zato ga imate u glavi.”

“Šta je u tome loše što želim unapred da se obezbedim?”

“Nije loše, ali je besmisleno. I opasno. Jednom ćete poželeti da imate rezervni život. Tako to ide.”

Pre nekoliko godina u novosadskoj Katoličkoj porti ugledao sam visoku brinetu. Bio je sumrak, i tek što su se upalila ulična svetla. Šetala je od ugla do ugla, osvrtala se kao da nekoga čeka. Stajao sam ošamućen, ne skidajući pogled sa njenog tela koje jedva da je pokrivala kratka haljina dubokog dekoltea. A onda je odnegde izronio debeli pedesetogodišnjak, prišao joj, i nakon kratkog razgovora, ušli su u obližnju kuću.

“Ode vam lovina, moj Velikiću”, čuo sam u sebi Tišmin glas.

Bio sam u njegovom gradu. U suton, kada obrisi gube oštrinu, a žudnja obuzme dušu i telo, i nema tog mesta na kojem se može primiriti. Hodati, samo hodati, bez cilja. Svi ti ljudi sa kojima sam se mimoilazio, žene koje sam krišom zagledao, fasade i izlozi, parkovi, trgovi, kejovi, imaju svoje neprolazne otiske u Tišminim knjigama. I dok on već godinama leži na novosadskom groblju, njegovi junaci nastavljaju svoje svakodnevice, pod nekim drugim imenima. Dolaze na svet, davno već upisani u Tišminom registru.

Kao pas tragač krenuo sam u noć, lutao uskim ulicama i prolazima oko Katoličke porte. Sve vreme priviđao mi se Tišmin lik, njegov šeretski osmeh, zaustavljen negde na pola puta pre nego što bi sagovornik, možda, ne daj Bože, osetio malo topline.

Ponavljao sam u sebi reč “lovina”, koju je Tišma one večeri u Hamburgu toliko puta izgovorio. Sve što je rekao bilo je britko, ogoljeno do kraja. Po nekoliko puta bi ponovio kakvo oštro zapažanje, čekajući moju reakciju. Ublažavao sam njegove dijagnoze, kao da sam i ja odgovoran što su stvari takve kakve jesu, uglavnom loše.

“Samo petljate. Zato i ne možete u bordel?”, rekao je đavolski sijajući očima. – “A hteli biste? Je li tako?”

Neodređeno sam odmahnuo rukom, i mašio se za novu cigaretu.

Tog jutra za doručkom mi je rekao da već duže vreme ne puši. Kad god bih zapalio cigaretu, njegove sitne oči bi poskočile. Zato sam pušio mnogo; sa svakom cigaretom slao sam mu poruku da sam u najboljim godinama, bezbrižan; ne nasedam na njegove provokacije; između nas je čitavo jedno životno doba. On kao da je naslućivao razloge moje uviđavnosti. Čangrizavo je terao dalje.

“Niko nije zakinut. Svakome se događa, više ili manje, upravo ono što mu i priliči po sklonostima i moćima. Uostalom, svako sebi sam odredi mesto. Nigde se nismo tek tako, slučajno zatekli.”

“Hoćete da kažete da svako sebi nešto dozvoli ili ne dozvoli?”

“Upravo tako”, rekao je Tišma. “Eto, vi bordele sebi niste dozvolili.”

“Kad bi tako bilo, svako bi sebi upisao slavu, novac, žene…”

“Zanimljiv vam je redosled”, prekinuo me Tišma.

“To je zato što prikrivam ono do čega mi je najviše stalo. Zbog uroka. Sujeveran sam. Inače bi na prvom mestu bilo zdravlje.”

“Zato i pušite, zbog zdravlja. Samo da znate, vi ćete biti gori mizantrop od mene”.

“Kako to znate?”

“Teret prećutanog se jednom mora istovariti. Da nije tako, zar bismo uopšte pisali? A vi nikako da se tog posla poduhvatite?”

“Odakle vi to znate? Da niste možda čitali moje knjige?”

“Nisam. Ali, čitam ono što govorite po novinama. Mnogo ste naivni.”

Zastao je za trenutak.

“Zašto izmišljate?”

Rečenica koju će četiri godina kasnije, na hodniku staračkog doma, izgovoriti moja majka; rečenica koju će toliko puta ponoviti tokom naših mučnih susreta, u trenucima kada bismo oboje zaćutali, i kada sam jedva čekao da se udaljim iz tog predvorja ništavila.

“Zagledate li se nekada u trotoare po kojima gazite? Oslušnite. Ima šta da se čuje”, rekao je Tišma. “Eto, vi biste mogli da napišete roman o trotoarima. Razmislite o tome.”

U međuvremenu prtljag se uvećao. Sve manje izmišljam. Raspoređujem doživljeno. Često mi u sluhu rečenica izgovorena u duetu moje majke i Tišme. Kakav bi to susret bio. Ona, sva satkana od teških zapleta, strahova, od prećutkivanja i sitnih laži; i on, ogoljen, direktan, drzak. Ko zna, možda su se nekada mimoišli na ulici u ono posleratno doba dok je Tišma živeo u Beogradu, i lutao noću Savskim pristaništem u potrazi za lovinom, oko hotela Bristol i strmim ulicama ispod Zelenog venca, tamo gde je bila redakcija Službenog lista u kojoj je mama radila kada se vratila iz Rijeke.

Kadgod se nađem u nepoznatom gradu, krenem nasumice da šetam, spokojan i bezimen, skoro nevidljiv; sa svakim korakom tonem dublje u obrise nekog rezervnog života koji se tu dogoditi mogao; uranjam u lavirinte priča koje su mi prethodile, u nepreglednu knjigu genetike u kojoj je sa enciklopedijskom tačnošću upisana svaka odrednica iz života predaka. Kreću se sa mnom, nemi i tihi; šestim čulom istražujem tu ogromnu ostavštinu, to nasledstvo koje se ne može tek tako odbaciti, već se usvaja sa svakim proživljenim trenutkom; tako i ja postajem još jedan u nizu, u toj sviti bez početka, koja baulja iz dubina postojanja u sutrašnji dan.

Najviše je laži, teskoba, zabluda i strahova. Isti su to zapleti koji muče mladu službenicu Direkcije luka Severnog Jadrana u Rijeci tokom kratkog službenog puta dok zamiče pustim ulicama Pule, i njenog sina dvadeset godina kasnije, koji ne samo da ne zna koga je to prvi put poljubio, nego da li se poljubac sa jednom od bliznakinja iz Gupčeve ulice zaista dogodio. Tako će biti i u kišno avgustovsko popodne, kada su odjednom nestali ljudi sa plaže, a on se po prvi put osetio spokojnim i slobodnim. Samo za kratko, jer već sutradan granulo je sunce, zavladale su gužve na kupalištima, pa se plašljivi plivač povukao u borovu šumu na rezervni položaj sa prilično nepouzdanim sećanjem na prvo ljubavno iskustvo.

Ili je to logična posledica, tačnije anticipacija one senke u centru lobanje koju otkriva snimak magnetne rezonance; proširenje praznine u obliku deteline sa četiri lista, najava Alchajmera, kako je nekoliko godina ranije zapisao nepoznati gost u sobi hotela Garibaldi u Veneciji. Tu belešku pronalazim nakon povratka sa puta među praznim listovima notesa, kožnih korica, sa malenom hemijskom olovkom od ljubičastog metala, zbog koje sam i prisvojio taj hotelski inventar.

Od autizma do Alchajmera nije daleko. Struktura utisnuta vaspitanjem, svakodnevnim drilom, nikada do kraja izgovorenim aluzijama, proizvodi osobenu sliku sveta pretrpanu upozorenjima. Ne dozvoliti telu da se opusti, biti stalno napet, u niskom startu pred onim što se valja iza krivine sledećeg trenutka.

Čeljust melje zalogaje, buka u glavi je nepodnošljiva. Osluškujem. Pun strepnje da bi disanje moglo prestati, mehanizam gutanja zatajiti. Bez prisustva drugog hrana je bezukusna. Gubim apetit. To majka u meni odustaje od uživanja, kao galeb guta nesažvakanu hranu. Što pre napustiti restoran narodne kuhinje u tom utvarnom gradu. Za susednim stolom dva muškarca dobacuju joj duge poglede. Oseća kako pupa kap znoja na vratu, i polako klizi niz leđa. Ovde više nikada neće doći. Zove kelnera, plaća račun, izlazi na ulicu. Kreće prema autobusnoj stanici, u smeru koji joj je pokazao jedan prolaznik. Međutim, ulica krivuda, ne vidi se kraj. Sa desne strane zgrada nekog prenoćišta, jedno od onih zapuštenih zdanja kakva su širom nove države, neuporediva sa predratnim dubrovačkim i opatijskim hotelima. Ili sa Terapijom u Crikvenici gde se nekada samo češki govorilo. Konačno u daljini izranja amfiteatar iz doba Rima. Tu negde je i autobusna stanica. Usporava korak. Prošla je kroz maleni park i našla se na rivi. Vreme do polaska autobusa provela je na klupi. Izvadila je svesku u kojoj beleži skice za sledeći dan, navika stečena tokom pet dugih godina u internatu u Šapcu. Misli su joj unapred određene rubrikama, tamo gde valja upisati obaveze čije ispunjenje jedini je zalog sigurne i srećne budućnosti – nauk vaspitačica iz šabačkog internata, neoborivi postulat njene životne filozofije. I tako sebi nije dozvolila ono za čim je žudela: ljubav. Uporno je terala po svome, nesposobna da se opusti, da diše punim plućima, da bude otvorena za svaki susret, već je bujicom reči zatrpavala udvarače, podizala ogradu, pričala kada je trebalo ćutati i samo se pogledima dodirivati, olako propuštajući trenutak za koji nije postojala rubrika u njenoj svesci, pa je tako ostao neproknjižen, tek najava nečega što se moglo desiti. A nije. Ne zato što ona u nečemu duboko greši, već zato što je svet tako ustrojen, da čiste duše bivaju kažnjene samoćom. Krivica, verovala je, nije njena. Vlastiti postupci niti proizvode, niti utiču na okolnosti, već su okolnosti dar sudbine. Njoj je sudbina odredila velika iskušenja, ali njena vera je jaka. Nema tog cilja koji ne može dostići neiscrpnom energijom, upornošću i strpljenjem. Damari neizgovorenog nizaće se u slojevima. Sa tom hipotekom opteretiće svoje potomstvo.

Teskoba koja me obuzme kada sedim sam za kafanskim stolom, panična potreba da što pre završim sa jelom, i pobegnem napolje, u sledećem kolenu rezultirala je nesvesnim izbegavanjem moga sina da se suoči sa iskušenjem obedovanja u samoći. U restorane odlazi samo u društvu. Tragaće za simptomima porodičnih neuroza na univerzitetskim klinikama u Singapuru, Štokholmu, San Diegu, osluškivati nemi jezik demencije, uočavati kod pacijenata prve simptome Alchajmera po metodi profesora Galaska. Gejziri neizgovorenog, duboko potisnuti u limb podsvesti, vremenom se gase, ostavljaju za sobom prazan prostor, crnu rupu ništavila. I zato valja na vreme aktivirati milione neurona u potrazi za odbeglim sećanjem; neprestano se suočavati sa opasnim nasleđem predaka; ići u susret uznemirujućim prizorima koji mimo svake hronologije iznenada iskrsnu pred očima, opterećivati gustu mrežu prenosnika upornim radom memorije, izvlačiti iz pamćenja slike, šumove, mirise, dodire; snabdeti se strpljenjem arheologa, jer šta je sećanje do iskopavanje; zamišljeno je tek senka nečega, što se već dogodilo.

I zato Lizeta. Zato Titov urar, Lado Leskovar, Remarkovi junaci, Hiterotovi, Tišma, znani i neznani koji samo minu objektivom svesti – svi oni čine arhitekturu koja je gradila jedan život. Kao što je i taj život građa, vidljiva ili manje vidljiva, u ko zna koliko hiljada drugih života, ili tek obris bezimenog učesnika na fotografiji nekog japanskog turiste na Trgu San Marko u Veneciji.

Šta je roman do pokušaj da se nekoliko kadrova svakodnevice dovede u uzročno–posledični sled, da se oslobodi priča koja postoji, kao što postoji skluptura u komadu neobrađenog kamena. Svako u sebi nosi nevidljivu biblioteku, hor nenapisanih romana.

Bruje trotoari i železničke šine.

*

(Odlomak iz romana Islednik koji će sredinom godine izaći u izdanju Lagune iz Beograda)