Davno nekada (moglo mi je biti 10-ak godina), sjedim sa majkom kod tetke – njene sestre u Ljubinju. Moju majku, najmlađe dijete u porodici, i tu sestru, najstarije dijete, dijelila je starosna razlika od cijelih 17 godina.
Viđale bi se jednom, eventualno dva puta godišnje kad bi moja Fadila sa nama krenula svojoj majci u posjetu, tačnije na rad (posjeta nani svakog ljeta značila je samo puno posla za moju majku, nikakvo izležavanje i nikakvo gostovanje, ali ona je sve do svog posljednjeg pokreta provodila ljeta kod svoje majke tako što bi joj kuhala, krečila, prala, zakrpila, okopala…).
Najstarija njena sestra, a moja tetka Hata, imala je dvije krasotice. Obje su bile prilično starije od mene.
I tako ja sa svojih 10-ak godina gledam lijepu tetkinu kćerku koja se sprema da izađe napolje… na njoj neki crveni samtani tregeršos, duga crna kosa, krupne crne oči, zubi ko biseri, noge ko pivske flaše… ma, gori!
Tetka se nakašlja, pa onako preko cigare dobaci: Jel’ se to opet dokobelj’o onaj Đeneral?
– Admiral, majko! Admiral!, reče kćerka.
– Znam da je neki čin!, reče tetka.
– Eto, jest!, uzvrati joj kćerka i pođe navlačiti kaput.
Tetka se okrenu prema mojoj majci i reče, odmahujući glavom:
– Naki se pjesnik oko nje mota, svako malo eto ga… Pjesme joj piše, u knjigu je turio… Kažem joj: Sutka, dijete… neka te u knjizi, al’ ne miči iz nje. Taj te nahranit neće. Na početku ti piše pjesme, a kad te ispiše, onda novu teku traži… Ne’š duše mi, od tog ni poživit, a ni pojest dobro. Njihove ljubavi traju taman toliko, koliko i stvaranje te knjige koju kobiva tebi pišu.
A, Bosa mi je rekla i da se malo leluja… ne more od prve potrefit ulaz u hotel. Haman mu se pritisak poremeti od poezije… pa ga zaljulja malo. Ne bi’ da griješim duše i kažem da je to od cuge!, završi tetka monolog.
– Ama, majko… đe se gasiš, svega ti?, doviknu već spakovana Sutka.
– Lako ti je mater ugasit!, uzviknu tetka. – Ugasi, bolje ti je tog Đenerala, dok je na vrijeme!
Ode Sutka preko vrata, a tetka reče:
– Jest bogumi, dovez’o je se naki pjesnik… eno mu izašla zbirka i pjesma unutra kako je volio jednu Suadu u Ljubinju… sve imenom…
Ama, neće zar nak’a u te vode i u taj svijet.
– Pusti je!, reče mati. -Što joj više govoriš protiv njega, može joj postati slađe.
Tetka skoči i turi majci zbirku poezije u šake. Počeše listati i dođoše do pjesme u kojoj Đeneral piše kako voli Suadu iz Ljubinja.
Ja uzeh knjigu od njih i počeh čitati…
Nisam se mogla sa 10 godina razumjeti u poeziju, ni u ljubav vala, a posebno ne u te neke činove… ali, znam da sam onako kržljava i majušna poželjela tada da i mene nekad neko stavi u pjesmu ili u knjigu…
Nisam zapamtila kako se zvala zbirka koju sam držala u rukama, ni pjesma… znam samo da su korice bile narandžaste i da knjiga nije bila debela.
I da joj je autor bio Admiral Mahić.
Suada je, naravno, poslušala majku. Ljubav je trajala taman toliko koliko i pisanje njegove “narandžaste” zbirke.
Ona je umrla prošle godine… rano. Pristojno udata, baš kako je tetka željela. Za intelektualca koji ne piše pjesme, ali vodi računa o porodici, kao rijetko ko… I koji se nikada zalelujao nije. I koji je otac svojoj djeci, baš kao iz knjige.
Imala je sreće tetkina Sutka što umrije ostavljajući djecu takvom čovjeku, da dalje na njih pazi… kad ona već nije mogla.
A, “Đeneral” je volio još mnogo puta u svom životu, još mnogo imena je poslije Suadinog u pjesme svoje “turio”, rijetko kad je pravo i od prve potrefio ulaz u hotel. Lelujao se kroz život… na svoj neki način… visokom cijenom plativši slobodu koju je živio.
Sve do danas kad je zaklopio sve korice i odložio činove.
Tat, taština i tišina… na kraju svakog kraja.
Burn, Man, Burn!
Ako je verovati Larry Harveyju, jednom od pokretača i Glavnom Filozofskom Oficiru (CPO) festivala, Burning Man je kao ona svećica na torti koju nikako ne možeš da ugasiš. I stvarno, ovaj umetnički festival već punih 20 godina opstaje uprkos mnogobrojnim skepticima među samim Brnerima koji ga proglašavaju mrtvim i pre nego što se pepeo gore pomenutog Čoveka od drveta pošteno ohladi i nestane u oblaku pustinjske prašine.
Da li je postao prevelik, pitanje prestiža, preplavljen turistima koji suprotno svim njegovim principima kupuju svoj lenji boravak na festivalu ili je nemoguće nabaviti karte – razlozi za najavljivanu propast ovog fenomena koji uveliko poprima globalne razmere svake godine se menjaju. Ipak, Burning Man i dalje ponosno odživi svoj kratki, dvonedeljni život od trenutka kada se u jalovo alkalnu zemlju Nevade zabode prvi kolac na mestu gde će stajati Čovek, axis mundi privremene metropole koja nastane oko njega i epicentra koji je ove godine okupio 69,000 globalnih nomada u zanosu lične i kolektivne kreativnosti, autoru omiljene ljudske vrste, do njegovog ceremonijalnog spaljivanja.
Bilo kako bilo, posle višegodišnjeg virtualnog učestvovanja u ovoj jedinstvenoj proslavi života i stvaranja napokon se stiču sve okolnosti i sa kartom za Karneval Ogledala u ruci, temom ovogodišnjeg Burna, napuštam Los Angeles i krećem na sever. Posle celonoćne vožnje sa jednim pit stopom u usamljenom Lone Pine, CA, ulazim u Nevadu i stižem u Black Rock City zajedno sa prvim suncem koje se posle nekoliko olujnih dana pojavljuje na horizontu i umiva ovaj grad od RV-ja, kamp kućica, kombija, šatora i raznoraznih bajkoliko psihodeličnih struktura i gradjevina načičkanih oko ulica organizovanih u obliku savršenog amfiteatra.
Nekako se rešavam automobila i kao pravi virgin veteran nesputan, praznih ruku i napokon slobodan krećem u svoj prvi krug. Dok mi srce bubnji u ušima od uzbudjenja izlazim na Esplanadu i nailazim na ogromnu Gorgonu koja me tiho posmatra svojim užarenim očima. Zatečen njenim nametljivo zavodljivim prisustvom i lepotom obilazim je sa svih strana i nailazim na Serendipity, devojku u belom od glave do pete koja me zagrli i pošto joj kažem da sam tek stigao, poljubi i šapne Welcome Home.
Istog trenutka osetim da sam stvarno došao kući i postao deo ove velike porodice pustinjskih sanjara i istomišljenih zaverenika privučenih principima radikalnog self-reliance, inkluzije, samo izražavanja i razmene i spremno stavljam mundanu svakodnevnicu na hold, razvijam krila i puštam se niz Playu.
Vreme, novac i ostale ljudske konvencije ustupaju prostor fascinantim art instaliacijama koje obilazim i istražujem pešice, na komunalnom žutom biciklu zelene boje ili u veseloj gomili koja djuska, vrcka guzama i skače u raznim ritmovima na velikim pulsirajućim platformama u obliku blještavih morskih nemani, vatrenih nosoroga, iluzivnih jednoroga i drugih fantastičnih stvorenja i kreacija gotovo neopisive lepote.
Dok noć razvija široko zvezdano platno, Playa odeva svoje omiljene fluorescente boje i sprema se za veseli večernji ples. Jezik Burning Mana je jezik poezije, ljubavi i kreacije, bilo da li si došao prvi ili dvadeseti put, iz Kalifornije, Evope ili Australije, dok alkohol, aderall, amfetamini, kokain, DMT, ecstasy, Molly, Moon Rocks, MDMA, GBH, ketamin, LSD, mushrooms, marihuana i ostali legalni i nelegalni aditivi brišu granicu između opipljivog i interaktivno imaginarnog učestvovanja u svetu koji te okružuje – ako si ljubitelj i pristalica istih. Pre nego što priča o ilegalnim supstancama preotme ovaj tekst i formira vaš stav prema samom festivalu, dozvolite da vas podsetim da su droge dostupne svugde na svetu ali da je Burning Man – daleko više od brzog, instant zadovoljstva – samo jedan.
Mene ne prestaje da zadivljuje neposrednost u kontaktu sa ljudima i jednostavnost interakcije u kojoj svaka individualnost kulminira u kolektivnom, bilo da li si na Robot Heart, jednoj od velikih bina na kojoj nastupaju čuveni DJ-evi – u duhu Burning Man-a incognito i lišeni svog često velikog ega, da li prolaziš kroz Human Carcass Wash, lanac za pranje ljudi koji te tera da preispitaš granice svoje tolerancije, ili se polako topiš u živom Cuddle Puddle, ogromnom, kolektivnom zagrljaju.
Potpuno prepušten Burning Manu i otvoren prema transformaciji koju on nosi u svojoj samoj suštini, osećam kako se napokon tržem iz egzistencionalnog zimskog sna i uspravljen hodam Playom odlučnim korakom iznenadjujuće elokventnog burner-a koji upija svaki trenutak, reč, svaku razmenu, ideju i susret koji mi donese pustinjski vetar.
Kada bih pokušao da jednom rečju sumiram utiske o svemu čemu sam bio izložen, čega sam i sam bio deo i šta sam sve propustio kroz svoja čula na mom prvom burnu, bez ikakve dileme to bi bilo Radikalno. Od trenutka kada se potpuno isključiš iz mreže do trenutka kada nebo prošara jedan usamljeni svetlucavi spermatozid za kojim ubrzo eruptira gomila ostalih u vatrometu koji označava početak ceremonije spaljivanja. Čovek polako podiže ruke i počinje da gori pred nama, gomilom svedoka koji nemo posmatraju kako ga ližu i proždiru plameni jezici koji vatrene sene šalju duboko u mrak.
Pomalo antiklimaktično ali nikako zanemarljivo, žurka se nastavlja još koji dan dok se brneri jedan za drugim osipaju i sa sobom odnose sve što su i doneli u ovu privremenu pustinjsku oazu. Kao nekakva fatamorgana, Black Rock City polako nestaje negde iza ali i ispred mene, na imaginarnom mestu koje tinja cele godine dok ne dođe vreme da se se ponovo izvadi prašnjava Playa odeća, šešir i pustinjske naočale i krene nazad kući, do sledećeg Welcome Home!
)’(