(O ustvarjanju Boba Dylana)

Bob Dylan je pred zdaj že dolgimi desetletji pripomnil, da »niso vsi veliki pesniki – denimo Wallace Stevens – veliki pevci. So pa vsi veliki pevci – recimo Billie Holiday – vedno tudi veliki pesniki«. Videti je, da se s to oceno strinjajo tudi člani Švedske akademije, ki so letošnjo Nobelovo nagrado za književnost prisodili prav ameriškemu kantavtorju.

Kako torej interpretirati Dylanovo zgornjo domislico? – Slej ko prej tako, da zna velik pevec tudi iz najbolj banalnega, sentimentalnega ali od rabe utrujenega verza iztisniti nesluten semantični presežek. Z melodijo, intonacijo, dinamiko petja, celo samo s premolki ali pokljanjem v glasu resnično vešč pevec besedilo, ki ga interpretira, razgibava, razpira, prelamlja, obrača na glavo in nenehno širi meje njegovega pomenjanja. Na ta način pevec postaja pesnik in – kadar je na vrhuncu svojih stvariteljskih moči – navsezadnje proizvaja tisti notranje protisloven, izmuzljiv in, kajpada, neskončno dragocen učinek, ki je slej ko prej v jedru vse polnokrvne poezije: da namreč v trenutku, ko umetnik poje, njegovi poslušalci obenem pritrjujejo in se čudijo. Pevec-pesnik, drugače rečeno, s svojo interpretacijo besedila po eni strani ustvarja vtis, da zgolj potrjuje staro, pravzaprav večno, a že vsesplošno pozabljeno resnico o stvarstvu, po drugi plati pa natanko skozi to potrjevanje na svet prinaša nekaj novega, neznanega, s čimer znotraj obstoječega razpira dimenzije, ki jih pred tem preprosto ni bilo, in širi prostor možnega oziroma predstavljivega.

Natanko v tem smislu je tudi Dylan sam, ki je v več kot pol stoletja pisanja pesmi, snemanja plošč in koncertiranja poleg literarno povsem izbrušenih zagrešil tudi kopico šibkih, šepavih, precej neprepričljivo izpisanih verzov, vendarle velik pesnik. Kar manjka njegovim besedilom na papirju, pač dopolni njegova interpretacija. Ko, na primer, v izjemni pesmi Brownsville Girl s sicer precej katastrofalne plošče Knocked Out Loaded (1986) nekoliko prozaično ugotavlja, da je nenavadno, kako so ljudje, ki trpijo skupaj, tesneje povezani, kakor oni, ki so povsem zadovoljni, je prav njegov glas tisti, ki verz povzdigne na raven eksistencialno zavezujočega uvida.

Seveda pa bi bilo napak Dylanov talent reducirati le na njegovo zmožnost, da s petjem odklene, kar je na papirju ostalo zaklenjeno. Nespregledljiva vrlina njegovega pisanja – tako rekoč od njegovih najzgodnejših poskusov pa vse do danes – je izostren občutek za oblikovanje vizualno močnih, izčiščenih, natančnih podob. Te njegovo pesem – tudi kadar ta ostaja na ravni asociativno nametanih lirsko-izpovednih izjav in ne koagulira, kakor, denimo, v izvrstni Lily, Rosemary and the Jack of Hearts (1975), v epsko intonirano besedilo, z izrazitim zgodbeno-narativnim lokom – praviloma varujejo pred zdrsom v abstrakcijo ali v prazno govoričenje.

Kadar je na ravni svoje naloge, Dylanova pesem torej brbota od barv, zvokov in vonjev, od okruškov resničnega sveta. Osebe pa, ki jim je dano govoriti, nikoli niso papirnate, iz mesa in krvi so in tudi kadar izrekajo obča mesta, ki nam jih ponuja dominantna ideologija poznega kapitalizma, same v ta ideološki horizont nikoli niso potopljene na »srečen« način, se pravi brez preostanka in brez refleksije. Nemirne so. Ta značilnost Dylanovih pesemskih protagonistov je bila v določenem zgodovinskem trenutku seveda kulturno zelo vplivna. Ko je namreč v šestdesetih Dylanov subjekt opazil – kakor, denimo, v The Ballad of a Thin Man (1965) –, da kalejdoskopa veselo pisanih pa obenem tudi absurdnih in vseskozi nekako grozečih podob resničnega sveta ni nič več mogoče sintetizirati v koherentno sliko po ključu, ki ga je ponujal sistem prevladujočih vrednot, navad in prepričanj, je Dylanova pesem na simbolni ravni precej hitro zavzela mesto katalizatorja ali vsaj talismana liberalnih družbeno-kulturnih sprememb, ki so potem, v zadnji tretjini 20. stoletja preobrazile zahodni svet.

Tu smo bržčas trčili ob mesto, kjer je Dylan kar najbolj zanimiv za zgodovinopisje in sociologijo kulture. Obenem je to tudi najbolj »literarni« Dylan, ki ga je, kolikor je med leti 1964 in 1966 pač pisal pod izrazitim vplivom francoskih simbolistov, posebej Rimbauda, in anglosaksonskih modernistov, zlasti Eliota in Pounda, najbrž še najlaže obravnavati s klasičnim pojmovnim instrumentarijem literarne vede. Težava pri vsem tem je, da večji del njegovega poznejšega opusa ostaja v očeh najširše svetovne javnosti približno tako neznan, kakor so v glavnem neznana dela drugih književnikov, ki jih je kanoniziral Nobelov odbor. To pa slej ko prej pomeni, da je Dylan danes pravzaprav znani neznanec.

Še več; vprašamo se lahko, ali ni v naši današnji obotavljivosti, da bi temeljiteje reflektirali, kaj pomeni njegov umik s položaja barda generacije, ki je zatrjevala, da bo, samoupravičena v vrlini svoje mladostne neomadeževanosti, po svoji podobi izboljšala svet (najprej gre za umik v intimo družinske idile – recimo na plošči New Morning (1971) –, nato – začenši z albumom Slow Train (1979) – za umik v versko gorečnost, ki se napaja v prepričanju, da lahko grozi sodobnega sveta napravi konec samo poslednja sodba s precej neprizanesljivim sodnikom v glavni vlogi, in, nazadnje, nekako v času plošče Time Out of Mind (1997), za umik v intertekstualnost, kjer si enciklopedično širok poznavalec ameriške pesemske tradicije iz citatov in aluzij tke poslednjo mrežo provizoričnega, zgolj znotraj-besedilno obstojnega smisla sredi sveta, v katerem je vsakdo žrtev in rabelj v enem), pravzaprav na delu nepripravljenost soočiti se z dejstvom, da se projekt šestdesetih, nekaterim nespornim dosežkom v polju človekovih pravic navkljub, navsezadnje ni posrečil, da so mehanizmi izkoriščanja, alienacije, družbenega nadzora in ukalupljanja žive misli v parametre hedonistično-potrošniške miselnosti še vedno pri močeh (nemara celo vse bolj tako), in da bi bil že skrajni čas, da se iz vsega tega česa naučimo. Medtem ko se, drugače rečeno, njegovi poslušalci še vedno tolažimo s sanjami, vpisanimi oziroma projiciranimi v Dylanove pesmi iz sredine šestdesetih, on že dolgo piše brez njih.

Zato, mislim, bi bilo dobrodošlo, ko bi ob vseh že potekajočih debatah o zahodnem kanonu in na novo začrtanem razmerju med visoko in nizko umetnostjo, ki jih je podelitev Nobelove nagrade za književnost Bob Dylanu pričakovano sprožila, ne pozabili na lavreatov opus. Pri tem pa si velja predočiti, da ta še zdaleč ni zvedljiv le na Blowing in the Wind, The Times They Are a-Changin’ (obe 1963), Like a Rolling Stone (1965) ali Rainy Day Women # 12 & 35 (1966). Dylan je bolj raznolik in bolj protisloven, njegova večidel grenka poročila o tem, kako preživeti Ikarjev padec, kako se soočiti s porazom, kako vztrajati, ko je na videz vsega konec, pa se sploh zdijo vse bolj nujno domače branje. Hočem reči: poslušanje.

Za naše majke
što nas naučiše kako bol se pod rebrima nosi
ko dukat na prsluku izvrnutom
I dah zaustavlja u prsima
kad oduzima se sve ono što nikad nam pripasti neće
a lude nam glave usanjaše na jastucima mekim
Pa ispiremo veš na ruke
pod hladnom vodom
ne bi li i srce zaledile
I iglom prikrivamo drhtaj prstiju
dok tugu ko konac ušivamo
u goblene što poslije će godinama blijedjeti na našim zidovima
I brzim, žustrim, teškim pokretima
u tijesto od hljeba umijesimo i zvuk kojim nam srce bubnja u ušima
i posmatramo kako se po njemu hvata smeđa tvrda kora dok se peče
pomislivši na to srce što se više i ne čuje da tuče
Ptice i lišće i sunce umiru u našem prozoru
dok ga trljamo zgužvanim novinskim papirom
da bude što čišći, što čišći
kao da ga nema
I još samo da naučimo iz njega iščistiti
i taj odraz iz kojeg nas gleda njeno lice
dok drhtavom rukom prekriva usne
i bježe riječi
Proći će, kćeri, proći će

“Nismo se mogli nadati da ćemo upravo u Beogradu susresti najprijaznije Europljane, stanovnike velegrada i svjetske ljude čiji se urbani karakter očitovao u nenadanoj susretljivosti. Kad bi vidjeli stranca zadubljena u plan grada i ne baš jednostavnu operaciju uspoređivanja latiničnih imena na karti s ćiriličnim oznakama na pločama s nazivima ulica, prolaznici su često zastajali i pitali mogu li pomoći; tek što bi, međutim, dali traženo objašnjenje, oprostili bi se s dobrim željama i otišli svojim putem. Nakon nekoliko dana činilo mi se da ta nenametljiva susretljivost ovdje nije svojstvo posebnih ljudi, kakvi se posvuda mogu sresti, nego prije karakter samoga grada Beograda.”

Kakva dijagnoza! Eto, kako je jedan stranac video Beograd i Beograđane. Da, znamo mi to, mi koji živimo u gradu na ušću Save u Dunav, međutim, drugačije je kada stranac to kaže. I to ne običan stranac, radoznali turista, već jedan od najvećih književnih kritičara i esejista nemačkog govornog područja. Njegovo ime je Karl-Markus Gaus. Rođen u Salcburgu, gde i danas živi, vrsni poznavalac južnoslovenskih književnosti i kultura, iz porodice Dunavskih Švaba. Oba roditelja rođena su i  do kraja Drugog svetskog rata živela u Vojvodini, majka u Futogu, a otac u Bačkoj Palanci.

Citat sa početka ovog teksta je iz Gausove knjige U šumi prijestolnica,  objavljene nedavno u Hrvatskoj (Fraktura, Zaprešić, 2016). U trinaest poglavlja autor se prošetao evropskim gradovima. Međutim, Karl-Markus Gaus ne prolazi samo gradovima, nego i životima slavnih, ali i manje poznatih i zaboravljenih istorijskih ličnosti. I tako pred očima čitalaca defiluju Vuk Karadžić, Ivan Cankar, baron Trenk, Jernej Kopitar, rumunski pisac i nesuđeni nobelovac Tudor Argezi, kontroverzni Žan Žene, ali i belgijski kralj Leopold Drugi, eksploatator Konga i vinovnik genocida nad deset miliona Afrikanaca čiji životi su uzidani u temelje raskoši i bogatstva današnjeg Brisela.

Reč “prestonice” iz naslova knjige ne odnosi se samo na metropole, već i na manja mesta gde su živeli ljudi koji su svojim delom ostavili vidljiv trag. Pa tako, nakon Beča i Beograda, stiže se u slovenačko selo Dragutaš u kojem je rođen pesnik Oton Župančić, da bi nekoliko strana kasnije čitalac sreo još jednog slovenačkog književnika, Ivana Cankara. Onaj ko je rastao u Jugoslaviji šezdesetih i sedamdesetih godina kreće se kroz prostore koje prepoznaje. Ne, nije jugonostalgija, ali jeste emotivni doživljaj kada se u knjizi austrijskog pisca pojavi Sluga Jernej i njegovo pravo, pripovetka iz školskih lektira svih šest jugoslovenskih republika.

“Čitao sam Slugu Jerneja i njegovo pravo, tužno dosljedno ispričanu povijest slovenskoga sluge kojeg su lišili njegove svojine i koji nije htio ’kucati na vratnice milosti, nego na vrata prava’ i tražiti samo ono što mu pripada; kad su mu to u njegovom zavičaju uskratili, zaputio se caru u Beč, da bi napokon, budući da ni tamo nije uspio dobiti svoje pravo, podigao grešnu tužbu protiv samoga Boga”, beleži Karl-Markus Gaus. Iz ove naše perspektive socijalni kontekst Cankarove priče veoma je prepoznatljiv. Nema tog cara i tog Boga koji može današnje podanike izbaviti iz ropstva stambenih kredita u “švajcarcima”.

Sve je u vezi, govorio je Crnjanski.

Davno nisam pročitao knjigu kojoj tako dobro pristaje ova odrednica srpskog klasika. Svih trinaest poglavlja povesti o Evropi – u kojoj su desetine i desetine priča koje su prave skice za romane – ostvaruje se kroz otkrivanja međusobnih povezanosti ljudi, stvari i pojava. Sve vreme pisac putuje i kroz sebe samog, jer u gradovima kroz koje je nekad prošao, pa ih posle mnogo godina ponovo posećuje, on zapravo sreće sebe samog. “Sebe, dakle onoga koji sam bio prije trideset godina, a kojemu je pripadao i onaj kojim odonda nisam postao. Nekadašnje Ja uvijek je veće i bogatije od sadašnjega, koje je nastalo u stalnom procesu odbacivanja, odustajanja, odricanja, izmicanja, smežuravanjem brojnih mogućnosti koje su u njemu bile pohranjene, kao što će i sutrašnje Ja nastati smežuravanjem ovoga današnjeg.”

Ono što posebno pleni jeste duboka emocija kojom Gaus opisuje predele i ljude, lucidna uočavanja posebnosti lokalnih svetova, svejedno da li posmatra Romkinju koja prosi na Pjaci del Kampo u Sijeni, ili, pse lutalice na pešačkom prelazu u Bukureštu. Na opasnost od napuštenih pasa po ulicama rumunske prestonice bio je upozoren sa više strana. Međutim, evo kako je protekao prvi susret sa tim bićama na jednom od najprometnijih bulevara: “Kao da su znali kakav ih glas bije, neopazice su se stvorili kraj mene, jedan sa sivim i bijelim mrljama, kojemu je krzno na leđima bilo spaljeno do kože, dok drugi bijaše čudnovato izdužena, pokunjena crna životinja, kojoj je trbuh pri hodu ribao tlo. Čekali su dok nisam krenuo i držali se tik uz mene sve dok sva trojica nismo stigli na drugu stranu, a onda je jedan hitrim skokovima nestao u sporednoj ulici, dok je drugi polako klipsao uz bulevar kao da i na ovoj strani prvo želi promotriti kako stoje stvari”.

Gaus ne robuje stereotipima, pa tako i jeste moguće da u Beogradu sretne najprijaznije Evropljane, a u Bukureštu najpoštenije taksiste. Ovi putopisi nastali su nakon mnogih imaginarnih i stvarnih putovanja kroz knjige i pejsaže. Samo rođeni pripovedač može sa toliko lakoće da se kreće kroz slojeve prošlosti gradova, da plete romanesknu mrežu i vodi čitaoca iz priče u priču. U napomeni na kraju knjige autor kaže da mu je o Vuku Karadžiću govorio otac, vrsni pripovedač za kuhinjskim stolom. Očito je za tim stolom u Salcburgu određena sudbina Karl-Markusa.

Beogradski putopis počinje na Terazijama, pričom o hotelu Moskva, gde su se tridesetih godina dvadesetog veka okupljali Zenitisti. To je mesto koje Gaus dobro poznaje još iz vremena sedamdesetih godina kada je Beograd prestonica Trećeg sveta. Čitalac ne može sa sigurnošću da odredi kada to pripovedač ponovo posećuje srpsku prestonicu, međutim, samo poređenje Moskve sa pozorištem koje su napustili i glumci i publika – kao i detalj da kada žešće zatvori vrata redovno mu ostane u ruci kvaka, a iz slavine u kupatilu neprekidno curi tanak mlaz voda, bila ona odvrnuta ili ne – sugeriše da je to neki mračaniji trenutak iz istorije grada, ali svakako pre velikog renoviranja slavnog beogradskog hotela.

Nakon Moskve autor vodi čitaoca u šetnju, obilazi Dorćol, prolazi glavnim beogradskim ulicama, i nervom vrsnog poznavaoca istorije grada i mentaliteta njegovih stanovnika ispisuje mnogo širu priču od pukog razgledavanja srpske prestonice. I onda, kako to često biva u ovoj knjizi, mešaju se svetovi, iznenada iskrsava ulica nekog drugog grada, pa se tako usred Beograda čitaocu otkriva Marokanska ulica u Beču, u kojoj je stanovao Vuk Karadžić, da bi se zatim, dospelo u Mađarsku ulicu u kojoj je živeo austrijski general i pesnik Petar Preradović, sa kojim počinje savremena hrvatska književnost.

“U Beču su i Srbi i Hrvati otkrili da imaju zajednički jezik”, veli Gaus, “i upravo su se u Beču, protiv čije će se vladavine slavenske nacije kasnije pobuniti, dogovorili da njihov zajednički jezik treba imati dvije različite forme pisma. Oduševljen svim tim svitanjima svijetle budućnosti, Petar Preradović, pacifistički pjesnik i general, koji je svoj izgubljeni, oteti materinski jezik iznova otkrio tek kao kadet habsburške vojne akademije u Milanu, smatrao je upravo Hrvate i Srbe, te bratske narode koji se nikada neće zavaditi, pozvanim da Europi donesu vječni mir.”

I ne nailazimo samo u Beogradu na ulice nekih drugih gradova. Dospevši u poljski grad Opol, putopisac kreće sa železničke stanice prema središtu grada. Odjednom se nađe u Firenci, pred jednim od simbola firentinskog grada, Palacom Vekijem sa svojim prepoznatljivim tornjem. Ista građevina u dva grada.

Svet jeste nastao iz haosa, iz onog prvobitnog praska, međutim, istorija civilazacija ne oskudeva u “vizionarima” koji su sprovodeći neki svoj sumanuti red izazivali katastrofe. Veliki rumunski pesnik, Tudor Argezi (kojem Gaus posvećuje čitavo poglavlje), opisao je u knjizi Crtice iz zemlje Kuti carstvo budućnosti. Ono počiva na tri stuba: na fenomenalnoj gluposti njegovih državnika, na neuništivom oportunizmu državnih umetnika i na borniranosti državnih službenika koji prebivaju u nekoj vrsti birokratskog delirijuma i sanjaju uredbe i proglase kako bi logičnije uredili svoj grad, pa bi tako u jednoj četvrti bile samo crkve, u drugoj samo vodovodne cevi, u trećoj sve ulice koje su se pre uređenja pružale uzduž i popreko, a sada lepo stoje izravnate na gomili”.

Da li smo to, opet, dospeli u Beograd?

Kad mi pogled na stol padne, neovisno o tome jesam li
krenuo da zapalim cigaretu, vidim ga, i osjetim odbojnost,
prije svega spram njegove boje. To je ona neka, kako bih
rekao, zelena, ali jedva zelena – kao da je nekad bila zelena,
pa je potom prošla kroz nekakva, hm…, recimo: ispiranja,
tako da se još krajnjom snagom u zelenome drži… Uz to,
taj je upaljač od onih kakve, neovisno o njihovoj boji,
nikako ne volim, jer ja mnogo pušim, dva pakla dnevno,
najmanje, pa mi takvi upaljači, mali – kakav je i ovaj, nemir
proizvode, kojemu samo u lucidnim trenucima otkrivam
porijeklo.

Nesvjesno se, dakle, pribojavam da će me upaljač, takav
kao što je ovaj, na cjedilu ostaviti upravo onda kad mi je
najpotrebniji: kad se svi raziđu i kada sam na cijelome
svijetu posve sam. Jer svakoga trena on može bez plina
ostati, i ja ću se naći u bezizlazu. Kad god sam imao takav
upaljač, pomišljao sam da bih u džepu još jedan trebao
nositi, ali budući da nikad nisam znao odakle upaljači stižu,
a uvijek sam jedan odnekud imao, propuštao sam da strah
otklonim rezervnim upaljačem.

No, ovaj me mali ružno-zeleni upaljač radikalno čudi: već je
dva, možda i tri mjeseca kod mene, ali plina mu, svejedno,
ne ponestaje. Čak, njegov je plamen, kada cigaretu palim,
neobično bujan, onako – centimetar i po, ponekad i dva.
Pokušavao sam da ga stišam, kako ne bih došao u nepriliku
da ostanem bez mogućnosti da zapalim cigaretu kad nikoga
nema ko mi bi mi ruku sa plamenom ponudio, ali taj mali
zeleni upaljač nema čak ni ono što normalni upaljači redovno
sadrže: regulator plina.

Evo, i sada, sasvim sam, u gluho doba, još jednu cigaretu
njime palim, a on, kao da je neiscrpan, opet baca plamen –
centimetar i po, pa možda i dva. I već osjećam začudnu
promjenu: kao da sam se, na volšeban način, s tim groznim
minijaturnim upaljačem srodio, pa u sebi razaznajem crva
brižnosti za njegov plameni život – koji mi, u neočekivanoj
količini, tako dugo daruje.

I sad, zatečen stadijem do kojeg sam doveden, ne znam šta
dalje da činim. Ako njega poštedim tako što ću ga po strani
nepotrošenoga ostaviti i odlučim koristiti drugi upaljač, koji
će mi odnekuda već nekako doći, bit će to kao da sam ovaj
mali odani ružni zeleni upaljač, još za njegova života,
u grob pokopao. A to bi isto bilo kao da se meni dogodi
ostvarenje najcrnjega straha: da me, usljed neke pogrešne
ljekarske konstatacije, pod zemlju neumrlog smjeste, pa da
se, potom, u podzemlju živ probudim… A da prestanem pušiti
kako njega ne bih više trošio, a niti živa izdao…? Pa i to bi
bilo kao da mu uskraćujem pravo na njegovu bît – na ono
radi čega se, zapravo, na svijetu obreo.

I doista, sad ne znam šta da činim – u tešku sam situaciju
dopao… A nju još težom čini spoznaja o tome da me ljudi
pjesnikom smatraju, te će, možda, pomisliti kako je ovaj
upaljač metafora, ili kakva god figura u mojoj pjesmi,
a da nije to što jest: moj jadni, mali, ružni, zeleni, odani,
najdraži upaljač, o kojemu ništa ne znam, pa ni to odakle
i kako je stigao do mene, a, evo, robom me svojim načinio.

Slika Apokalipsa
Autor: Akademski slikar Džeko Hodžić

Velika, u svakom smislu, velika slika “Apokalipsa” Džeka Hodžića, dragog mi prijatelja, jedna je u nizu koje uvijek iznova posmatram, čitam, ulazim u nju kao u sobu bez vrata i izlazim iz nje, kao što su iz prepunih soba izlazile sandžačke nevjeste, ili vojnici u kasarnama poslije raporta – licem okrenuti onim koje ostavljaju iza sebe.

Odaje se tako poštovanje ljudima i objektima koji su vam od izuzetnog značaja, a, bar za kratko, se rastajete s njima.

Stati pred slikom Apokalipsa znači biti spreman da se suočite sa vremenom i prostorom koji živite. I to u širem smislu!

Ova slika izranja iz prohujalog i na svojim plećima nosi svu prljavštinu, sve strahove, prijetnje, bolove, ali – i ono dobrote što je uspjelo da nas okrzne.

Stati pred ovom slikom znači biti spreman da čuješ kako dozivaš samoga sebe; stati pred Apokalipsom znači stati na vagu etike i pogledati u njen brojčanik.

Nekad nismo ni svjesni dokle doseže i po širini i po dubini likovni jezik!

Nekad nismo ni svjesni batova i lomova koji ističu iz glasa likovnog stvaraoca.

Skoro ni sa jednom slikom se Džeko Hoidžić nije sjedinio kao sa ovom. Slikajući motive na ovom širokom platnu naslikao je vriskove u znak protesta zbog dekadencije kulture i – života uopšte.

Poruke su jasne da jasnije ne mogu biti. Čovjekovo djelanje na ovom svijetu je djelanje za sebe i protiv sebe; ovo drugo je prisutnije, intezivnije, očitije, ljudima, izgleda, slađe…

Onaj ko stane pred ovom slikom uzima na sebe veliku odgovornost za svaki korak koji će napraviti u životu. I to ne može biti ista psihologija prije i poslije razgledanja ili šetnje po platnu ove velike i veličanstvene slike nastale kao rezultat autorovog prolaska kroz vrijeme, kroz nevesele godine koje su nam bile suđene, kroz porodične tragedije i kroz ono malo radosti za koju vječito plaćamo previsoku cijenu.

Ova slika mogla je komotno nositi naslov i Opomena i ništa se ne bi promijenilo na platnu; ni jedan vrisak ne bi utihnuo, niti bi se onom jarcu – prljavku ni za dlaku smanjili rogovi, niti bi se pročistile njegove prljave misli.

Postoje umjetnička djela pred kojima se klanjam. Jedno od njih je, bez ikakve sumnje, i slika Džeka Hodžića – Apokalipsa.

Raspeće

Htjela sam ući, ali majka me
Povukla za rukav što je bio znak
Da ostanem
Uz nevidljivu liniju, uz opale plodove
Od kojih smo pravili smokovaču.
Otac je donio desetak plitki i preko noge ih
Prepolovio. Jedino mu prvu nisam
Dodala. Zatim ih je rukama utisnuo u
golu zemlju oko nje.
Vlagu su upijali kanapi što sam ih nasjekla
To jutro prije nego što je prokuhala voda za kafu.
Vezali smo je sa svih strana. Majka je
Rekla da pazimo na lišće. Iskoristila
Sam trenutak kad su počeli da je rastežu
I nabrzinu nekoliko ubacila u haljinu.
Sada sam morala biti još pažljivija.
Popravila sam traku oko struka. Vrpoljile su se
u pupku kao rečenice koje sam
privezivala za kočiće.

Historija crvenog luka

Iz harmonikaša u beretki
Kao poklopcu za bure ispadaju
mokri opušci cigareta. I sunce.
Okrećem se prema čovjeku koji sjedi
Za susjednim stolom.
Ali, to nije bio taj čovjek. Ispod naočala
Nije bilo podočnjaka. Naginjao se ka
razglednicama ispred mene.
Osluškivala sam njegovu smirenost. Kada je mahnuo
Harmonikašu, ja sam ustala. Miris preprženog šećera
Gutao je moju sjenku. A mogli su to biti i oblaci.
Čovjek je htio da vidi more.
Na morskom dnu spava njegova majka.
Kosa joj je pjenušava, kao krv u pljuvački.
Njegova kosa je siva.
Htio je da vidi more, ali na stijenama su ljudi
gurali štapove u kofe s mrtvim ribama. Htio je nešto
Da ih upita. Da li oni ipak petama
Razbijaju glavice crvenog luka?
Okreću se na njima kao trapezisti
oko konopaca. Ili one kapaju kroz njihove dlanove.

I

Sjećam se kapljica znoja, kako
Klize niz okvir naočala – koje on
Gura uz korijen nosa
I crvenih latica rasutih
Po kamenčićima
I da sam uzela kamenčić, a
Ne laticu
I da sam htjela da on
utrpa taj kamenčić u unutrašnji džep – da
Ga izgubi i zaboravi na mene

Sjećam se žuljeva – na oba mala prsta
I da nisam izula baletanke, jer
Šta bi on sa mojim ranjenim stopalima

I mušica koje su opsijedale kolica
Sa bananama, u svojim pokretima
Dokazujući da je svaka individualna –
prvi primjer iz Svete knjige

Sjećam se smijeha
Između zidova ulice u kojoj
Smo se izgubili

Komedijant

Navuče klovnovsko lice i pođe u svet.

Tirani su ga smatrali za ludu. Ipak, i najžešćima uspeva da izmami odavno neviđeni osmeh.

Stidljivi bi zaigrali sa njim, te mada im je to izgledalo luckasto, posle ne osećaju nikakav stid.

Razbarušen, bezbrižan, po prašnjavim krčmama ohrabruje ponizne da ga uvrede. I dok mu se još smeju, prosto začuđeni odakle im toliki kikot, on već uveliko hita na putu ka drugom gradu.

Ponekad, noć ga zadesi na putu. I tamo, u travi, naspram zvezda, skida masku. Polako, kao zanesen, prelazi dlanom preko svog lica.

Da se ne zaboravi.

Pilot

Pilot se polako penje stepenicama, premišljajući se pre svakog koraka. Dok ne stigne do trosobnog komfornog stana na najvišem spratu, njegova žena ima dovoljno vremena da se još jednom strasno prilepi uz telo svog mladog ljubavnika, da ga ugura u lift, vrati se u stan i da čeka još dva-tri minuta…

Pilot sledi spuštanje lifta, a onda zadihan stiže do poslednjeg sprata.

Ona trči ka vratima, pritiska kvaku. Baca mu se u zagrljaj, još uzbuđena, topla od ljubavnikovih milovanja, i pita: – A šta si mi lepo doneo sa puta?

Pilot otvara putnu torbu iz koje vadi minijaturne biljke sa još manjim plodovima, bambusovu frulu, prozračne lepeze, šarene papirne ptice sa pokretnim krilima i slične tajanstvene darove sa leta na Daleki istok.

Vernici

Uopšte uzev, razlikujem dve grupe vernika. Bogate i siromašne.

I. grupa – gospođe obavijene krznom, ćerke koje veselo čavrljaju. Njihovi ćutljivi pratioci koji dileme rešavaju kao ukrštenice (sa poluosmehom, sigurni u svoju šemu). Žene u igri nalaze zadovoljstvo flerta, nagoveštaj zabranjenog voća. Ironija im je meka, širom otvorenih očiju gledaju napolje, u promenljivi svet, kao u lepu opsenu.

II. grupa – amorfni talas dođoša. Odbija se o nezainteresovane bedeme dobrostojećih, ali i dalje uporno buči i kljuje. Tek tada shvatam da je nadmoć prvih prividna. Oni su odvojeni, ne zbog ravnodušnosti, nego su odsečeni zbog straha. Sa gorkim iluzijama, oproštajima, mrtvima. Uglađeni gospodin sa dugim belim šalom i glatkim licem zaliči na klošara, žena u godinama zbunjeno se osmehuje kao preplaćena studentkinja.

Svečana liturgija započinje.

S makedonskog preveo autor

Odbor Akademije, probran od najboljih sinova i s dodatkom jedne časne kćeri, razmotrio je djela kandidata F. Kafke, J. Joycea, L. Tostoja i M. Prousta, i nakon pažljivog razmatranja, odlučio: gospodin Kafka nije objavljivao u našim renomiranim narodnim novinama i uglednom časopisu, ni prije, a ni tijekom domoljubnog rata, iz čega je lako zaključiti kakav je čovjek i pisac; što se tiče gospodina Joycea, Akademija smatra njegovo ponašanje skandaloznim: ne samo da se ne odriče svojih novijih tekstova, od kojih je jedan čak pod tuđim naslovom, nego je pisao i opscena intimna pisma svojoj zakonitoj supruzi, a više puta je viđen u alkoholiziranom stanju, kako ovdje, tako i u inozemstvu; grof Tolstoj, iako pravoslavac, prihvaćen je kao kandidat, ali je utvrđeno da je ranije već odbijen, pa ne može ponovo biti kandidiran; gospodin Proust u Akademiju ne bi mogao doći iz zdravstvenih i nacionalnih razloga, ergo: njegova kandidatura iz duboko humanističkih poriva otpada. Naknadno je Odboru prispio i prijedlog za jednog francuskog spisatelja po imenu André Malraux, ali je uvidom u dokumenta nepobitno dokazano da se isti borio u II. svjetskom ratu i nanio ozbiljne štete legitimnim okupacionim vlastima, što ga kao pisca i čovjeka diskvalificira. Zato odbor Akademije jednoglasno bira svog kandidata, koji je najviše zaslužan da bude izabran, s čime se ovaj Odbor u potpunosti slaže i iza svoje odluke odlučno stoji.

– Mora da s Nobelom Boba Dylana kreće nešto novo u toj instituciji, u književnosti uopće – reče u šetnji veliki pjesnik uglednom romansijeru. – Toliko je dobrih pisaca u svijetu, i najbolji među njima u ovoj su godini zaobiđeni. I mnogi od njih su ostvarili novi poetski izraz, ali nikada neće biti takvom nagradom počašćeni.

– Oni koji istovremeno pišu, komponiraju i pjevaju, sigurno je da hoće – odgovori mu romansijer ironično.

– Ali, Bob Dylan je jedan, onih koji pišu, komponiraju i pjevaju mnogo. Nikome od njih nikada više neće biti dodijeljen Nobel.

– Kad budeš jedinstven kao Bob Dylan, možda počaste i tebe. Književnost nije više ono što je bila nekad, ona odavno rađa posve novo voće.

– Hoćeš mi reći da kao pjesnik ubuduće i ja moram istovremeno i pisati i komponirati i pjevati – reče romanopiscu veliki pjesnik. – Pa, u mojim pjesmama nije samo tekst, u njima je i cijeli Dylan.

– Ali svoje pjesme ne pjevaš – opomenu ga ugledni romansijer sa smiješkom, opet ironično. – Govorio sam ti o mogućnosti žanrovskog sažimanja u jednoj knjizi.

– Misliš na ono što si ti u svom zadnjem romanu… malo dokumenta, malo putopisa, malo sjećanja, malo i tuđeg teksta, esej… eto ti i roman!

– Eee!

– Onda bi se i ti mogao uskoro zakititi Nobelom… Strah me, narušit ću zadata pravila, ali, ponukan tim tvojim sažimanjem, danima radim na nečemu sličnom: pjesma, zapis, priča, dnevnik, intervju, esej… Za koji mjesec predat ću izdavaču baš takvu knjigu.

– Eee! – reče romansijer bez ironije. – I mi, dakle, stvaramo nešto novo, dolazi i naše vrijeme. U strahu je krutost, sažimanjem se osvaja nova sloboda.

– Zbilja – iznenada pojača glas veliki pjesnik – zašto dosad nije nagrađen niti jedan esejist, a toliko ih je dobrih.

– Ehhh! I esej je naša šansa, ako poživimo dugo.

Jutro svježe, popodne sunčano i ugodno toplo. U parku roditelji s klupa promatraju igru svoje djece na travi, na jednom igralištu mladići izmjenjuju rukometnu loptu, na drugom lopta završava u košu. U hladu jednog drveta dašće sibirski haski, obilazi ga povremeno mačka i šapicom poziva u igru. Prostor parka sažima sve zvučne i slikovne razlike i tako autorizira posve novu vrijednost. The Man In The Long Black Coat – odnekud sve glasnije pritječe i Dylan u tu novostvorenu vrijednost.

Iz srca grada, udaljenog od parka stotinjak metara, u srce parka ne dolazi nikakav zvuk.

Njegovo slavlje ugodnog i toplog jesenjeg popodneva traje sve do prvog mraka u koji se, potom, vraća i puni gradski život.

Ona mačka mijauče ispod balkona na kojem su čovjek i žena. Opčinjeni pjesmom The Ballad Of Frankie Lee And Judas Priest kao da uopće i ne čuju životinju koja treba dom.