1.

Ponovo sam, ima godina, preselio.

Zadnja stanica, High Barnet. Rub Londona, nema dalje. Predgrađe . Selo. Možda to više neće biti za nekoliko godina. Sada jest. Sada je ovdje lijepo živjeti. Mirko Kovač bilježi da su samo dva stana uistinu važna: onaj prvi, u kojem odrastemo, i posljednji, u kojem svoje završavamo. Onaj prvi pamtim, na ovaj novi navikoh vrlo brzo.

2.

Richard III  je ovdje, na Barnetu, vodio svoju prvu bitku, 1471., gore, iznad crkve. Imao je samo osamnaest godina. Pobijedio. Poslije ga je u svojoj slavnoj drami veliki pisac ocrnio, mnogi mislili da je Richard baš takav bio. Ja sam tu Shakespeareovu dramu prvi put gledao u kinu. Richarda je igrao nenadmašni Sir Larry Olivier. „Počinje zima našeg nezadovoljstva…“. Richard je bio posljednji iz Kuće York, posljednji iz dinastije Plantagenet, posljednji engleski kralj koji je poginuo na bojnom polju, 1485., u trideset drugoj godini života. Njegovo tijelo su pronašli tek prije koju godinu, ispod jednog parkirališta, na mjestu gdje je nekada bila crkva, onda ga ponovo pokopali, ovaj put uz dužni pijetet i pogrebne ceremonije, u katedrali u Leicesteru. Tamošnji nogometni tim, vječiti autsajder, te je godine osvojio šampionat. Jedna luda je tvrdila da je kralja Richarda ponekad čula. Ja ga ne čujem, primirio se, kao fantom projaše kradomice, kada nema nikog u blizini, prema svom bojnom polju.

3.

Ovdje je živio slavni ovaj, a i poznata ona. Stanovao je ovdje, u blizini i Treword Howard, snimao filmove u blizini. Kažu da je najbolji bio u filmu Ryanova kći.  Volio sam ga u svakom filmu, da više ne spominjem Trećeg čovjeka, sam sebi sam dodijao. „Moji studenti ne bi znali tko je on“, kaže mi Mladen M., koji u Americi godinama predaje filmsku glazbu na uglednom univerzitetu. I slava je za vremena. Ljudi sve više pamte samo ono što je sada, prošlost im sve manje postoji, budućnosti još nema, a možda je, kako stvari stoje, neće ni biti.

4.

Crkva Ivana Krstitelja je na najvišoj geografskoj točki grada Londona. Lijepa, kamena crkva. Njena vrata je jednom zapalila neka mjesna luda. Poslije je nestala. Možda s Richardom III, u nekoj noći.

Na stanici kod crkve izađem iz autobusa. Preko puta crkve je lokalni muzej, iza crkve mali park, u kojem se jednom godišnje, na dan Bitke na Barnetu, pojave vitezovi i vojnici u uniformama različitih vojski, koje su pod vodstvom tri kralja, a iz dvije obitelji vodili bitku za jednu krunu. Tako piše i na ulazu lokalnog muzeja.

Kroz glavnu ulicu dođem do knjižnice, uvijek pune starijeg svijeta koji još čita novine i drži do „klasika“. Nedaleko odatle prodavaonice jedna do druge, a preko vikenda štandovi sa „pravim medom“, indijskim karijem, talijanskom „originalnom pizzom“ (probao, stvarno je bolja od drugih), poskupim francuskim sirevima, kobasicama i vinima. Najradije idem u obližnju radnju u kojoj prodavač telefonira, odmah mi petkom, bez pitanja, stavi na pult vino koje ću kupiti. Idem i u kavanu u kojoj kelnerica priča sa poznanikom, nikako da me posluži, onda se naglo nasmiješi, „Kako ste danas?“, u autobusu se sa svima pozdravljam, ali ne upoznajem. U ovom kraju nema mojih „zemljaka“. Upamtio sam brzo lica prodavača, putnika autobusa, lokalnih policajaca. Mladež izbjegavam, koliko mogu. U lokalni pub ne dolazim više često, ali kada dođem sjedim li sjedim, pije li pijem, nešto i pojedem, dobro potrošim, pa su me upamtili, uvijek mi nađu dobar sto.

Od crkve se spustim niz ulicu, mogu i autobusom, ali radije pješke. Mala kuća, u njoj moj mali stan. S lijeve strane pogled na bašču, s desne tihi zvuk crkvenog zvona. Na kraju u svemu prepoznajemo znakove nama znanog, znake života koji smo sami bili. Sada živim između odlične, velike bolnice, one male crkve, čije se zvono jedva čuje i malog groblja, na kome je puteljak koji vodi u šumu. Sve što mi još treba blizu, a daleko od treperavog svjetla reklama i zavijanja policijskih sirena. Sa susjedima se ljubazno pozdravim. Znam imena njihovih pasa, ne znam njihova, ali se ljubazno smješkamo, upitam kako im je kućni ljubimac, „Such a lovely dog“. S prozora vidim susjeda, koji noću izađe pred vrata kuće, puši. Nikada se nismo upoznali, samo ga s prozora vidim. Njegova samoća mi je bliska. A i distanciranost.

5.

Davno sam gledao film Daj ruku đavolu. Naslovnu ulogu, ulogu irskog teroriste, igrao je James Cagney. Najviše mi se usiječe u sjećanje slika neba u tom filmu (Gdje počinje neznana budućnost?). Često sam gledao oblake, ali nisu to bili oni. Čuveni engleski filmski studio Elstree je u blizini moje kuće. Veliki broj filmova je snimljen ovdje. Možda i slike neba u nekim od starih filmova, neba koje sam tražio.

Kada sam uselio već pred prvu noć prepoznam nebo iz onog filma. Pod kraj života dobih nagradu: nebo koje sam volio, sanjao. Vidim ga s mog prozora. Nebo mojih filmova, snova, plovidbi, moje nebo. Našao ga. Iz moje zemlje dođoh do mog neba. Doslovno. Nisu u pitanju simboli i metafore. Život je mnogo ozbiljniji od toga.

6.

U ulici se pojavio jedan dan stariji gospodin, u tamnom odijelu. Hodao je polako, bez žurbe, kao da šeće, kao što šeće spokojan čovjek u pola dana. Pogledao je i prema mom prozoru, onda produžio, odlučno, zna kuda ide. Nisam ga više vidio.

7.

Ponekad, noću, povjetarac. Kiša ponekad. Ponekad ništa. Tišina, u kojoj prolazi svijet koji jest, tiho, kao da ga je sramota što nestaje, što više neće biti. U noći punog mjeseca s obližnjeg groblja duhovi mrtvih krenu u obilazak mjestā u kojima su nekada stanovali, osmotre ih, ali u njih više ne ulaze čak ni ako su njihovi novi stanovnici u dubokom snu. Bježe i od zalutalih lisica i krika noćnih ptica, jer više niša ne bi htjeli imati sa svijetom živih. Pred zoru sve utihne, ni šuma. Onda iz daljine svjetlost i ptica oglase početak novog dana.

Odlomak iz romana u nastajanju

I sećam se 25. juna 1991. Pre večeri i mog odlaska u školsko dvorište, celo popodne sedeli smo u dnevnoj sobi i gledali televizor.  Majka je donela sa pijace jagode koje su bile krupnije no ikada. Te godine je dobro rodilo. Sećam se i Zdravka, starijeg brata od tetke koji je došao da nas poseti. Živeo je u studentskom domu. Tetka i teča su imali kuću na selu. Pričao je da je pre dva meseca odslužio vojsku i da želi da nastavi da studira književnost koju je upisao pre dve godine. Ne boji se rata. Pacifista je. Ako ga pozovu, odbiće poziv. Rekao je – Skinuo sam sam se i neću ponovo u vojsku! Ne želim da ubijam tuđu uniformu, jer svoju nemam. Sedeli smo celo popodne majka, otac, brat od tetke i ja. Pričali smo i na momente gledali u mali ekran. Zapadne republike su tih dana izlazile. Proglašavale su odcepljenje.  Posle 72 godine, država se raspadala. Otac je verovao da će se sve dobro završiti i da se zemlja neće raspasti. Borio se u sindikatu za bolje uslove rada, dok je u magacinu fabrike alata brojao čekiće, šrafcigere, klešta…

Bio sam jak nakon pecanja na Kambodži. Priroda je naokolo bujala. Sijalo je sunce posle dugih, prolećnih kiša. Sve je procvetalo. Početak leta i proleće u punoj snazi. Tada smo prvi put videli izbeglice na televiziji. Skelama su prelazile reku. Novinari su ih predstavljali kao nejač. Žene sa malom decom u naručju pričale su da su pobegle jer se u njihovom selu puca. Voda je bila visoka, uzvodno od rukavca gde smo bili na pecanju. Željeznički saobraćaj je bio u zastoju zbog borbenih dejstava. Samo pre godinu dana, istom prugom putovali smo na more. Otac i ja smo stajali u hodniku voza i gledali beskrajnu ravnicu. Na televiziji su pominjali mesta kroz koja smo prolazili i silose koji su se pretvarali u snajperska gnezda. Sve se prekidalo i za par meseci, sve će biti razoreno. Iako sam se do pre nedelju dana osećao slabim, moje telo se obnovilo. Još uvek pamtim ribe koje skaču u vodi i praćakaju se na suvom. Bio sam jači nego ikada.

Posle večere brat Zdravko je otišao kući u studentski dom. Bilo je oko pola osam. Izašao sam na ulicu, napravio krug oko kvarta i došetao do školskog dvorišta. Društvo je sedelo na stepenicama kod ulaza u hodnik koji je vodio do fiskulturne sale. Vrata su bila zaključana, jer škola nije radila. Sedele su i devojke iz razreda. Došla je i Leonora u koju sam mesecima gledao. Vreme je bilo vedro. Nebo bez ijednog oblačka. Neuobičajeno za proleće te godine. Na betonskom terenu niko nije igrao fudbal. Travu su tog dana pokosili. Kosilica je prepodne bila u školskom dvorištu. Pored, na betonu bilo je i pokoje pokošeno popino prase koje je počelo da se šuši. Ipak, jedan deo pored ograde je ostao netaknut. Tuda kosilica nije prošla. Sa spoljne strane, trotoar je delio ogradu od parkinga. Padao je sumrak u predgrađu. Između zgrada zalazilo je sunce. Sve je bilo mirno i išlo je ka miru. Jedino su deca sedela na stepenicama školskog dvorišta i bezbrižno se kikotala.

I onda je došao Tuta. Mali Dragutin Lukić Tuta, koji je nastavniku fizičkog zagorčavao život svojim infantilnim ponašanjem. Sećam se sumraka, sećam se večeri. Zapadne republike su izlazile. O tome se stalno pričalo na televiziji. Sedeli smo mirno na stepeništu. Tog dana je kosilica radila u dvorištu, ali je jedan deo ostao nepokošen. I sve je bilo zeleno. Tuta je započeo svoju priču o popinom prasetu koje ubija. Ponovio je da je jako opasno staviti ga u usta i da ga je nemoguće izbaciti napolje. Ko to uradi i pokuša da kaže mir ili krompir, počne momentalno da se guši i nema mu spasa. Ja sam hteo da pokažem suprotno. Mislio sam da ću travku zadržati zubima. Krenuo sam prema ogradi školskog dvorišta, prema nepokošenom delu. Niko nije ni slutio šta nameravam da uradim. Moj kobni odlazak prema ogradi. Na tom mestu sam pre koji mesec fasovao batine od Obrada Tesača dok smo igrali fudbal. I danas, dvadeset i pet godina prolazim pored te iste ograde.

Ubrao sam. Nekoliko minuta mi je bilo u rukama, dok su ostali sedeli na stepenicama. Svetlo zeleno popino prase. Imalo je oblik žita. Tako lepo, tako nežno. Raste oko zgrade, na livadama. U cvetnom maju i u junu. Stavio sam ga u usta. Trava je elegantno skliznula u grlo. Popino prase. Kao gospodin u fraku kad ulazi u pozorište. Nije dugo trajalo. Nije bilo šanse da je zadržim zubima. Počeo sam da se gušim i da kašljem. Osećao sam je u grlu. Gušio sam se, gušio, gušio… Nisam ni stigao da kažem mir. Tuta je viknuo NE! Zašto si to uradio?! Ostao sam bez vazduha. Mislio sam da ću se možda ugušiti. Tuta je viknuo NE! Bio je ozbiljan i staložen. Kao kada se ubio Andrija. U ključnim momentima uspevao bi da suzbije svoju infantilnost. Rekao je – ovo je opasno, otpratite ga kući, mora ići kod lekara. Od toga može da umre!

Drugari su me odveli do stana i rekli mojim roditeljima šta sam uradio. Seo sam na krevet u dnevnom boravku. Oči su mi bile crvene. Nisam mogao da govorim od kašljanja. Kašljao sam, kašljao, kašljao. I to je trajalo. Nismo znali šta da radimo. Majka mi je dala sredinu od hleba da proguram. Lupali su me po leđima. Posle pola sata, još uvek sam ubrzano disao. Bilo je oko deset uveče. Na televiziji je voditelj itonično prokomentarisao kako je zapadna republika proglasila nezavisnost. Moji roditelji nisu znali šta da rade sa mnom. Kašljao sam i oči su mi još uvek bile crvene. Došao je komšija sa svojom suprugom. Dobri ljudi koji su mene i moje roditelje odbacili do dežurne ambulante.

Izašli smo iz ulaza zgrade i pošli do njihovih kola. Roditelji me nisu držali za ruku. Hodao sam sam, disanje se smirivalo. Mogao sam da pobegnem i izbegnem lekara. Da dezertiram i ne prihvatim borbu. Odem daleko izvan predgrađa i da umrem. Zauvek napustim i bolnicu i državu i ovaj svet. Da dezertiram, kao što je pričao moj brat Zdravko da će uraditi. Ipak, otišao sam u ambulantu. U trenutku kada smo ušli u prvu čekaonicu i predali moju zdrastvenu knjižicu, počeo je rat. Rat koji traje 25 godina. U kasnim noćnim satima. Kada rane od operacija počinju da me žigaju. Nisu primetili da mi je zdrastvena knjižica neoverena. Primio me je stariji doktor koji je dežurao te večeri. Majka mu je rekla da sam progutao popino prase. Mislio je da je u redu i da ubrzano dišem zbog alergije na pokošenu travu. Prepisao mi je anti-alergijsku injekciju i rekao da idemo kući i da mirno spavam. Popino prase i sva jačina proleća svariće se u želucu. Takve stvari se dešavaju. Dete proguta i dugme pa nikom ništa. Mlad sam, u ranom pubertetu i treba da sazrim. Tuta nije bio u pravu. Stavio sam popino prase u usta i nisam se ugušio. Progutao sam svetlozelanu travku i ona će se svariti u mom želucu. Kao da ništa nije bilo. Komšija nas je vratilo kući i ja sam legao da spavam.

***

Prošlo je nekoliko dana. Dok su otac i majka sedeli u dnevnom boravku i pili prvu jutarnju kafu, čuli su iz moje sobe užasne krike. Kriknu sam, vikao, urlikao. Nisam mogao da udahnem vazduh. Osećao sam svu silinu bola. Kroz maglu se sećam toga jutra. Bilo je, čini mi se, u nekom drugom životu. Bolelo je, bolelo, bolelo! Probadalo me je nožem i bacalo po krevetu. Kao da mi je neko tog dana polomio ne nogu, ili ruku ili kičmu, nego kao da mi je polomio život! Oštrica metala uranjala je i rđala u tkivu. Nemilosrdno i svom silinom. Kočio sam se od bolova. Nisam mogao da se okrenem u krevetu, a kamoli da ustanem i odem do kupatila. Mučio sam se da pronađem odgovarajući položaj u kojem bi mi bilo udobno. Bolela su leđa, bolele su grudi. Napolju je bio oblačan junski dan. Osećao sam jezive bolove na desnoj strani, koji bi se malo umirili, pa bi opet krenuli. Svetlo-zelena trava. Popino prase. Tako nežno, tako lepo. Kad ga staviš među ruke i počneš da trljaš šake ono ide napred.                             Otac je mislio da sam se ukočio u leđa. Pomogao mi je da  da se umijem i obavim malu nuždu. Nisam mogao da doručkujem za stolom. Majka me je nemoćno gledala. Dali su mi brufen za bolove. Ništa nije vredelo. Posle nekoliko sati, bol u grudima se pojačavao. Pa se stišavao. Bolelo je, uglavnom je bolelo. I kada je malo bolelo, jako je bolelo. Sutradan, nakon što sam stavio popino prase u usta, dobio sam temperaturu. Lekari su mislili da je prehlada zbog kupanja na Kambodži, kada smo išli na pecanje. Za njih je popino prase bilo svareno u želucu. Nisu ni slutili da je trava otišla u pluća i počela da stvara upalne procese.U petak, 28 juna, bolovi su krenuli da mi razaraju telo. Celog tog dana, prevrtao sam se po krevetu. Sećam se isprekidanih segmenata svetlosti i bola. Brzo je prolazilo vreme, ali meni je bilo teško. Moje telo je bilo prepušteno samo sebi. Nisam mogao ni da jedem, ni da pijem. Čajevi i limunade koje mi je majka pripremila, stajali su na stolu netaknuti. Iako je temperatura počela dan pre bolova, prestao sam da je osećam. Bio sam toliko iscrpljen da nisam bio svestan svoga tela. Moje telo je bilo bol. Proleće je u svoj svojoj jačini razralo njegovu unutrašnjost. I svi travnjaci sa popinim prasetom između stambenih zgrada u predgrađu, i sve prolećne kiše bile su u meni. Samo par dana ranije, gacao sam bos po pesku u rukavcu Kambodža. Uspeo sam da popravim ocenu iz fizike. A onda je počeo raspust, betonsko igralište, narandžasta ograda, popino prase.

Bolnica nije htela da me primi, iako je bolelo. Roditelji su nekoliko puta zvali hitnu pomoć. Molili su da kola dođu po mene. Niko ozbiljno nije shvatao moj slučaj. Govorili su im da pijem brufene i diklofenake i da će bolovi u grudima prestati. Moje telo nikome nije trebalo. Mogao sam da umrem. Svi su gledali kako počinje rat i kako vojska osvaja karaule u najzapadnijoj republici . Država je štedela resurse. Zavoje, injekcije, anestezije… Sećam se da toga dana nigde nisam pripadao. Ležao sam urličući od bolova. Lekari u hitnoj nisu znali šta da rade, kako da me pošalju u bolnicu. Bilo bi im lakše da su me boleli bubrezi, ili da sam imao napad slepog creva. Onda bi znali gde da me svrstaju. Bili su sigurni da sam travu svario u stomaku i nije im padalo na pamet da je ona otišla u pluća.. Država se raspada. Što bi se bolnica bavila nekim dečakom koji je stavio u usta popino prase?

Prvi dan moje borbe sa popinim prasetom trajao je do večeri. Na kraju, posle nekoliko poziva i dosađivanja mojih roditelja, ipak su poslali sanitetsko vozilo. Ulazak u kola, značio je odlazak u bolnicu. Telo je bilo u sistemu, a ja sam bio u telu sa bolom koji me je razarao. Otac me je spustio do vozila na kojem je bio nacrtan crveni krst. Moj slučaj još uvek nije bio ozbiljan i klasifikovan, iako su pristali da me prime na pregled u bolnicu. Dok su me spuštali dole, se sprata zgrade u kojoj sam živeo, u kretanju kao da je sasvim utihnuo bol. Možda sam mogao da dezertiram. Da se otrgnem i pobegnem. Da završim negde na ulici u bolovima. Ipak, nastavio sam do kola. Pomagali su mi medicinski radnici u farmerkama. Nisu bili obučeni u bele mantile iako su pripadali medicinskom osoblju. Oni su bili sporedni momci u celom tom sistemu. Sedeo sam u sanitetskom vozilu, vozeći se iz predgrađa prema bolnici. Gledao sam kroz prozor i video kako ulična rasveta osvetljava debele platane na bulevaru i bicikliste koji voze biciklističkom stazom. Na ulasku u klinički kompleks, čekala nas je spuštena rampa. Vozač sanitetskog vozila morao je da pokaže nalog bi nas pustili u ograđeno dvorište ispred. Hitna pomoć je stala metar od ulaza. Sa roditeljima sam ušao u zgradu na prijemno odeljenje. Bolovi su skoro prestali, iako je zasecanje bilo prisutno. Obreo sam se sa one strane rampe. Ušao sam sa ocem i majkom u zgradu iz koje neću lako izaći.

Luka J. Šumski

Da je internet sveznajući, dovoljno bi bilo u pretraživač upisati ime, i sve bi se o njemu odmah reklo.

Ovako, leži Luka J. Šumski u svome grobu, ispod nadgrobnika solidno sagrađenog u secesijskome duhu predratnih koševskih klesara i grobograditelja. Na ovalnoj slici pod križem muškarac široka čela i gustog brka, kravate malo opuštene, pogledom prati kažiprst fotografa – Molim, gledajte ovamo! – pokrivenog crnim kadifenim pokrivačem. Poštanski ili željeznički činovnik, učitelj ili majstor nekog modernog zanata, mehaničar ili urar, koji je u Bosnu došao zajedno s austrijskom administracijom, i ostao tu da leži.

Rođen 25. listopada 1874, umro 8. studenog 1933, ušavši tek u šezdesetu godinu svoga života. Vrijeme malo pred odmor, kada se s proljeća i jeseni po sarajevskim parkovima i na Trebeviću provode lijepi penzionerski dani. Ehej, kakvo li je samo Sarajevo kad ga se gleda iz kabine uspinjače, što se naglo od Bistrika uzdiže prema vrhu!

U istome slogu, lijepom secesijskom, poruka oproštaja:

“Dobar si bio

 i snivaj san pravednije”

            Pa:

“Spomenik podiže

tugujuća supruga”

            U riječima što ih je smišljala dugo u ranojesenje popodne s proljeća 1934, nakon preporučenih šest mjeseci, koliko, klesar joj govori, zemlji treba da se slegne nad grobom, zaboravila je jedno h (pravednijeh). Ispada ovako da za muža moli da mu san bude pravedniji nego što je za života bio, kao da su ga mučile noćne more ili ga je, možda, usmrtio zao i nepravedan san.

*

Zagreb kojeg se sjećam iz posjeta od prije rata s ovim Zagrebom nema nikakve veze. To su dva različita grada, različitih ulica, parkova i trgova, koji se, možda, samo isto zovu. Tako gledajući plan ovoga Zagreba ne mogu tačno reći gdje sam u onome Zagrebu kupovao crnu kožnu jaknu. Moglo je to biti negdje u Aveniji Bolonja, niže od Črnomerca, u jednoj od onih starih jednokatnica na putu prema ludnici. Dućan se zvao Military Shop, i držao ga je čovjek koji je napisao pjesmu “Pit i to je Amerika”, i koji će se nekoliko godina zatim trajno iseliti u Ameriku. Došao sam u Zagreb primiti novinarsku nagradu – za koju se govorilo da je nisam zaslužio – imao sam puno novaca, njemačkih maraka, u džepu, jer sam usput namjeravao kupiti vojničku vindjaknu američke vojske, vijetnamku, i crnu kožnu jaknu, onakvu kakve su nosili onodobni motociklisti i punkeri.

U toj ću jakni, noseći preko nje i vijetnamku, nakon nešto više od godine dana rata odlaziti iz Sarajeva. Bio sam apsolutno pretoplo odjeven za to kasnoproljetno doba, ali se nisam mogao osloboditi straha od zime. S te dvije jakne, jednom preko druge, mogao sam otputovati i na Sjeverni pol, a ne u Zagreb.

Crno-bijela fotografija nastala je pola godine ranije. Bio je listopad ili studeni 1992, popodne u zlokobno pustom i razrušenom gradu bez struje, vode i nade, Milomir Kovačević Strašni zaustavio me je ispred dragstora na uglu Kulovića ulice i Titove, dvaput okinuo i pustio me da idem dalje. Bilo je to ono vrijeme kada su gradom patrolirali Cacini ljudi, i odvodili na kopanje rovova i na Kazane. Istovremeno, bilo je to i vrijeme neke unutrašnje sreće i ispunjenosti.

Strašni je razvio sliku i pokazao mi je. Vjerojatno mi ju je i poklonio, to sam zaboravio. Dvadeset godina kasnije na mail adresu poslao mi je upravo izrađenu digitalnu verziju. Gledao sam je na kompjutoru, povećavao je, proučavao izraz lica, palac i kažiprst čiji se vrh gubi izvan slike, košulju i jaknu od teksas platna koje sam nosio ispod kožne jakne. Htio sam se upoznati i tako sroditi s likom na fotografiji, tako da se vratim u njegovo vrijeme i opet pokušam biti onaj ja, koji već dvadeset godina nisam bio.

Crnu kožnu jaknu pronosao sam kroz cijeli svoj rat, a onda sam je često oblačio tokom zagrebačkih godina, pogotovo kada bih išao na put. Džepovi su joj još od onog vremena puni memorabilija, amajlija, predmeta koji su mi donijeli sreću: recimo ispaljeni metak kalibra 7,62, koji se zaustavio u dovratku volkswagenove bube, dok sam polovinom travnja 1992. vozio Ulicom vojvode Putnika. Između mene i tog metka ostalo je desetak centimetara. Trebalo bi preračunati brzinu kretanja automobila, ustanoviti trenutak ispaljenja metka, uračunati njegovu brzinu, i egzaktno utvrditi jednu od onih važnih životnih formula.

Druga je fotografija snimljena krajem rujna 2017. u Rustu, na obali Nežiderskog jezera (Neusiedler See), na granici Austrije i Madžarske. Fotograf je Marko Zloušić, Bečanin i Austrijanac, koji je iz Sarajeva odlazio u proljeće 1992, kao jedanaestogodišnji bosanski Hrvat. Crna kožna jakna na slici je ista. Dvadeset i sedam je godina stara, ali se u njoj i dalje dobro osjećam, iako sam više nego dvostruko stariji nego onog dana kad sam je kupovao. Ako na prvoj slici nisam današnji ja, ako ovaj Zagreb nije onaj Zagreb u kojem sam kupovao crnu kožnu jaknu, barem je ona ista. Starija i trošnija, ali ista. Koža lijepo stari, a ja znam da bih ja s prve fotografije bio sretan kada bih imao tako staru kožnu jaknu. Njegova jakna dugo je nosila intenzivan miris nove kože. Pa i danas, kada naglo otvorim ormar u kojem je ona, zna mi se učiniti da osjetim taj miris. To se čuje naša zajednička mladost.

Čudo je da sam živ i da gledam ove dvije slike. Čudo da je i Strašni živ i da iz Pariza ljudima sa svojih starih fotografija šalje njihove digitalizirane verzije. Da ljudima šalje njihovu digitaliziranu mladost. Čudo da je onaj dječak koji je s roditeljima, bratom i sestrama bježao sa Stupa, postao fotograf, i da je snimio mene u crnoj kožnoj jakni.

Na kraju, čudo nižega reda, ali ipak još uvijek čudo, da sam pred putovanje u Rust obukao nju.

dušmansko tijelo me izdalo u najboljim godinama
spokojna okrećem kormilo papirnatog katamarana
jedrim prema Tristanu da Cunhi
davim se baklavama žderem bijelo od pršuta
ništa se tijela ne prima, ponoćno sjeme u hotelskim sobama
zaborav sjevernih mora
zaobilazim fluktuaciju robova
golove u bundesligi
u praznoj kući čelo Johanna Sebastiana Bacha
amore traditore, kiseli krastavci
ciganska duša napušta stara skrovišta
vjetar rasteže trošne grede potkrovlja
na kojima sjedi Visocki s kristalnom kuglom u ruci
osim mene  i Sime tu je i sveti Jure
koji ubija aždaju

Nikola Dražić, poduzetnik

“Treba uzeti batinu i vucibatine najuriti iz sredine, koji hoće da budu čak i literati i mislioci, a duša im je crnja od njihove vanjštine, jezik poganiji od onih što spavaju po Rimu i Napulju po kanalima i u podzemlju. Ovakva klasa ljudi spada u popravilišta i na robiju, pa ne smiju da se zovu boemima, kulturnima, nego apašima.”

Pisao je tako u Večernjoj pošti advokat sarajevski Dražić doktor Ambroz, 4. ožujka 1931, u danima kada se Ujević još naseljavao u Sarajevu, mjerkajući hoće li mu ovaj grad biti za ostatak života dosta.

Ovako on piše koju godinu zatim:

Nikola Dražić

poduzetnik

✶ 1847 ✟ 1921

Ana Dražić

✶ 1852 ✟ 1934

A u dnu crne ploče, tako da ostane što veći prostor, za što više budućih imena, još piše:

Počivajte u miru!

Podiže sin Ambroz.

Ispod imena dvoje sarajevskih staraca, Nikole koji u vremena Ujevićeva već ležaše na Svetom Mihovilu, i Ane koja umrje dok on još u Sarajevu bi, upisano još jedno je ime:

Marija Dražić

✶ 1884 ✟ 1965

Njezino ime druga je klesala ruka, manje uredna i precizna, što se vidi na simbolu križa, te obliku brojeva i slova, na kojima više ni pozlate nema.

Marija Dražić, bit će, bje sestra Ambrozova, koja se nije udavala, a umrla je, vjerojatno, nakon bratove smrti.

Još ću tražiti po groblju, da nađem gdje leži on.

I tako između dva teksta, različita u izboru riječi i tonu, oživjela uspomena na sarajevskog advokata Ambroza Dražića, o kojemu se, zapravo, samo i zna po jednome novinskom članku, kojim je apelirao da se Tina Ujevića protjera iz grada i da ga se prethodno prestane literatom zvati.

U drugome svom obraćanju ponizan je i krotak.
Od namjernika išće kratak pogled i milost
za roditelje svoje i sestru, što minuše životom
i ovim gradom, a da osim njega ne imahu baš
nikoga svog. Pa ako naiđe tuđin neka dobro zna
da će i sam jednom kao oni biti, napušten od svijeta i sam

Срећа за којом јуримо стоји нетакнута на далеком плавом брду као огроман црвени цвет. Од живог меса, влажна, топла, непрекидно отвара и затвара своје латице. Светли дању и ноћу, сама, окружена младом пролећном травом. Својим лелујањем мрси сунчеве зраке, као завесе, и то се види одасвуд. Својим пулсирањем бистри ваздух и он понекад стиже до нас у плавим размаханим чаршавима. Срећа испушта гласове и јечи у набубрелом заносу.

Њено постојање омогућава да се поднесу порази свакодневнице.

Човек у њу нарочито верује изјутра, у купатилу, док пере зубе.

Te godine ramazan je padao prvog dana proljeća. I samo što se zaposti, a bi srijeda, odmah poslije iftara – Ibrahima Kukolja iz sela Sehilova, zabolje ispod lijevog pazuha i stade mu se predvajati dah.

Sa svojim raštrkanim kućama Sehilovo odvajkada leži izdignuto po vrhovima bihorskih brda, kao da ga nekakve džinovske ruke drže iznad sebe. A da Sehilovu Bog, slava njegovoj bezgrešnoj vladavini, bješe dao malo duže ruke – ono se komotno moglo držati za Pešter, ko što se dijete sehilovsko drži za majčine dimije; ovako, preko Tutnjibrda, dodiruju se ova dva kraja, kojima je suđeno da ih skoro cijele godine šibaju oni isti hladni planinski vjetrovi, a zimi okuju snjegovi, pa ničeg sem neba iznad glave.

Razbolje se Ibrahim, a kako nikad prije nije bolovao – plaho ga uhvatio stid kao da bješe konja ukrao Peštercima i sada prinuđen da svakim svojim jekom priznaje krađu i izgovara: priznajem, ja – Ibrahim Kukolj iz sela Sehilovo, ukrao sam konja Peštercima i evo me sada, nagledajte se mene lopova i konjokradice.

Jekne tako Ibrahim, uhvati se ispod pazuha sa obje ruke kao da nešto pridržava, sjedne, pa ponovo ustane. Blijed kao duvar, po prvi put u svom životu, reče da ga vode doktoru.

Neko je pitao da se nije prepio hladnoga hošafa – a žena mu Esmana reče da ga ni ustima nije primakao i da on hošaf ne pije od kako se prije desetak godina prepio, kod Muzaferovija, a onda ga svunoć patilo.

– Vodite me, možda mi nešto daju – veli i utonulim očima pogleda preko dalekih brda iza kojih se hvatala večernja sumaglica.

Samo što to izgovori, zapovjediše malom Murselu da odmah ide na Veliku Njivu i da moli učitelja Rifata da odmah dođe sa svojom fićom, jer je Ibrahim zanemogo i svaki čas može pretegnuti.

Zadihan i znojav – Murselčić stiže na Veliku Njivu, pokuca na vrata učitelja Rifata, a kada se otud pojavi krupna i stasita žena, onako zadihan reče da Ibrahim Kukolj dalje ne može i da mole Rifata da odmah krene da ga vodi u bolnicu.

Rifat se nije rzmišljao – uskoči u svog fiću, pokraj njega Murselčić i – okrenuše izlokanim putem uzbrdo. Kada stigoše blizu Ibrahimove kuće sva se čeljad bjehu ushodala oko kuće kao da se Ibrahim, ne daj Bože, bješe odmorio. Legoše ga na zadnje sjedište i bijela Rifatov fića zajauka sehilovskim brdima. Ibrahim je i dalje ječao. Oko ponoći stigoše pred bjelopoljsku bolnicu.

***

Sutradan, negdje oko podne, zabolje i brata mu Hamida, samo njega ispod desnog pazuha.

I samo što se Ibrahim bješe, koliko-toliko, privikao na bolnički krevet i toliku bjelinu oko sebe – dovedoše mu brata.

Njega su do asfalta doveli na konju, pridržavajući ga usput da se ne prevrne sa samara, a kada dođoše do puta kojim su svaki čas fiktala auta, kao naručen naiđe beranski autobus, te ga dvojica sinova Mahko i Ćerim uvedoše i posadiše na sjedište odmah iza vozača, a treći sin Kaplan – uzjaha konja i vrati se nazad.

Kaplana presretoše u Lupovici, skidoše s konja i toliko su ga udarali po glavi i hrbatu da je čak i konj, iako njega nisu ni dohvatili, njištao kao da je po njemu pucalo.

Ni dan-danas se ne zna ko su bili, ali se sumnja u Ferizoviće sa Visočke, jer i oni bjehu naredni i kavgadžije kakvih nadaleko nije bilo.

Od kako je prebijen u Lipovici, Kaplan je često oblačio dimije. Ustvari, imao je svoje dimije i svoj klin, pa kada bi se odnekud vratio, prignao stoku ili iz drva došao – prvo što bi pitao: Da mi nije ko oblačio dimije?

Kada bi mu rekli da nije niko, on bi se zadovoljno osmjehnuo i po ko zna koji put ponovio:

– Moje su i da ih niko nije dohvatio!

***

Od dvije infuzije, koje već bješe primio, Ibrahimu laknu i već razmišlja da upita doktora da ga pusti da ide u svoje Sehilovo, ali kada u krevet do njegovoga spustiše starca, približno njegove starosti – zaboravi na doktora i obradova se što će u dugim noćima nespavanja moći sa nekim prozboriti.

***

Čekajte, sve će vam biti jasno… Priča je istinita, kao što je istina da sunce grije, ko što je istina da voda teče, ko što je istina da čovjek često zapjeva od straha…

***

– Eto vas, rođaci ste, iz istoga sela i još skoro istih godina – veli doktor Velija Čolović, pa se dade na razgledanje nalaza; nisu mu se sviđali Ibrahimovi, a ni Hamidovi, ali ih je kuražio kako će sve biti dobro i da će se njih dvojica vratiti u svoje Sehilovo, kao dva momka stasala za ženidbu.

Njih dvojica su se pogledivali, navlačeći bijeli čaršav do na svoju bradu kao da su se njime branili od muha zujalica koje ne miruju između dva stakla na prozoru koliko miruje li crv u rani.

To da su skoro istih godina i sami su vidjeli, a to da su istog prezimena i iz istog sela – čuše od doktora Velije.

Ali i jedan i drugi pomisliše da se doktor maskari, te se obojica suzdržaše i sačekaše da doktor obavi svoje, pa kada ode, ionako ih čeka duga bolnička noć – o svemu će nadugo i naširoko…. I od Kulina bana naovamo, sve redom…

***

Ostadoše sami, pogleduju se, kao da su poznati jedan drugom, pa će prvi Hamid:

– Ti, starino, odakle si?

– Ja, vala, odozgo s ovija bihorskih brda, iz Sehilova, ako si čuo za to naše selo, povisoko je…?

– Čuo, čuo…

– A ti, odakle si? – upita Ibrahim svoga brata Hamida, koji je živio samo stotinak metara od njegove kuće, ali ih je razdvajala dolina u kojoj je grljala voda Stovodnica. Nisu govorili punih pedeset godina. Još od kako se Hamid oženio Muškom, rijetko su se kad i sretali, a ni oči ih, zadnjih godina, nisu najbolje služile…

Doduše, Muška je Hamida rijetko gdje i puštala od kuće; njegovo je bilo da ore, kosi, premješta tor, ode u drva, a čak ni do prodavnice u Lazine ga nije puštala….

– I ja – odgovori Hamid, pripodiže glavu i zagleda se u gomilu tijela ispod čaršafa ispod kojega je izvirivalo naborano lice njegovog brata Ibrahima. Sada su bili toliko blizu da su jedan drugoga mogli rukom dohvatiti.

– Koji si? – upita Hamid.

– Ja Ibrahim – odgovori mu brat – A ti?

Hamid ništa ne odgovori, okrenu se na drugu stranu, i tiho, sasvim tiho – jeknu.

***

Pitate se – zašto nisu govorili? I otkud tolika šutnja među njima? Polako… sve će vam se lijepo kazati…

Dok bijahu djeca, pa momci, bjehu to dva brata, dijelila ih je samo godina; toliko je Hamid bio stariji od Ibrahima. Bili su kao jedna glava; ako je svadba – skupa su, ako se radi, i tu su zajedno. Bili su braća!

Ali, Hamid oženi Mušku Kopitović iz sela Glavica, gdje svi ljudi i žene i djeca bijahu mirni i uštivni, samo njena kuća – sve hrsuz do hrsuza. Bi sudbina da Muška padne Hamida i tu bi završeno bratstvo sa Ibrahimom. Doduše još koju godinu, pošto Muška dođe u njihovu kuću, potraja, nekako nazor, ali kada se Ibrahim odvoji na drugu stranu dola i tu sagradi kuću čatmaru, pa ubrzo dovede Hasniju Selmanović iz Bioče, i ne omjeseči, a puče patlama. Hasnija bješe mirna ženica, poslušna i nasmijana. Jednoga dana nasloži haljinke na dasku peraljku, podbi sve pod pazuho, pa siđe na vodu Stovodnicu i stade prati. Muška joj se, bez ove i bez one, prikrade s leđa, pa izvuče skriven kamen ispod zaprege i svom snagom je udari u krsta. Hasnija pade i jedva se kasnije na noge pridiže. Muška mirno produži svojoj kući kao da se ništa desilo nije; voda jeste bila na državnoj zemlji, ali najbliža njenoj kući, za cijeli konopac bliža nego Ibrahimovoj, te je smatrala svojom i nije mogla podnijeti da je bilo ko drugi pije osim njih i njihove stoke, ali za bezvodno Sehilovo – voda Stovodnica bješe izvor života.

Godinama je Hasnija nosila uboj na leđima i na to mjesto privijala kupusov list. Od tada se dva brata ljuto zavadiše i više ne progovoriše do duboke starosti. I to u bolnici!

Muška narađa sedam sinova, četiri kćerke i sva se djeca baciše na nju, vrijedna i goropadna…

Ono kada se tuđe jagnje primiješa u njihovo stado, brzo je završavalo u loncu na šporetu, a jednom su, pošto je Bilal, ljut na majku otrčao Idrizu Habiboviću i kazao mu kako je majka njegovo jagnje zaklala i eno ga kuha se na šporetu, te Idriz odmah dotrčao u njihovu kuću – lonac i meso i kožicu ljutito mu tutnuše u ruke: evo vam, izite ga, zadnje vam bilo, te se Idriz sa onim što je bilo njegovo vrati svojoj kući, meso prebaci u svoj lonac i podložiše šporet. Lonac su isto veče vratili Muški, Hamidovici, naopakoj ženi, kojoj snage i brzine nemaše – ne nad ženom, to je malo reć – već nad čovjekom, svi joj se sklanjahu s puta, svi koji su je znali i o njoj čuli. Bez pištolja za učkurom dimija – nikud, ni potamo se, ni na vodu, ni pod kravu, nigdje…

***

Jednoga proljeća, tek se kaoc bješe zazelenio poljima, a jagorčevina se žutaše u plotovima, u potoku nedaleko od njihove kuće, nađoše sjekirama iskomadanu Hivzijinu ždrebicu.

Vidjeli su je dan prije kako, vukući jular, trči sehilovskim poljem, njištala je i vrtjela repom – tražila je pastuha, pa pošto je prođe jangija među puštenim konjima, siđe na vodu Stovodnicu i više se ne vrati. Sutradan su je, iskomadanu, nađoše u potoku, nizvodno od česme.

Optužiše istoga časa Mušku i sinove njene, a oni – Abazoviće.

Zatalasa se priča selom, krenuše prijetnje kao zmije otrovnice.

Harun Baka, najamudriji u cijelom Sehilovu, predloži da se u prvi petak ide u Leskovu i da se zakunu pred hodžom Kamberom Alihodžićem: i Muška i sinovi njeni i Abazovići, da oni nisu iskomadali životinju – nema druge i jedni i drugi da se kunu, pa ako se zakunu – da se sa njih spere ljaga, a da se krivci traže na drugoj strani.

Još prije zore krenuše iz Sehilova i Muška sa sinovima, a i Abazovići krenuše nekako u isto vrijeme, ali se nijesu primicali jedni drugima – držali su ostojanje i nadirali naprijed. Stigli su ispred džume i Abazovići se, kako je red, s ugljevljem u rukama, s raonikom na glavi i pod nogama, zakleše da nisu ni dotakli Hivzijinu ždrebicu, a kamoli je iskomadali. Muška i njeni sinovi se vratiše i ne htjedoše se kleti.

– Nije tako pravo – rekoše i okrenuše natrag. Sinovi uz Mušku ko pčele uz maticu. Idu a ne progovaraju…

***

Njih dva brata, Hamid i Ibrahim, sada su u istoj sobi. Rukama se mogu dotaći, ali ni sad ne pričaju. Uglavnom leže na bok, leđima okrenuti jedan drugom. No ako se nekada u snu i okrenu jedan drugom, odmah se, kao po komandi, okreću na drugu stranu. Jedne noći Hamid se probudi. Bio je okrenut prema bratu Ibrahimu, jer se i ovaj u snu bješe okrenuo prema njemu, pogledaše se i najednom obojici krenuše suze, ali ne progovoriše…

Dolazile su im posjte, ali se svako držao svoga bolesnika kao da ne bjehu korak jedan do drugog, već kao da ih i dalje dijelaše ona sehilovska dolina u kojoj žuboraše voda Stovodnica, u čije je korito Muška često sipala nekakvu zelenu tečnost od čega se stoka razboljievala i lipsivala po pašnjacima okolo sela.

Skoro iz svakog potoka udarao je miris lešine, a psi i divljač razvlačili kosti, koje se bjelasahu po pašnjacima.

Hamid je umro sredinom ramazana, a Ibrahim okrenu nabolje. Ostao je još nekoliko dana u bolnici. Jedan cijeli dan i cijelu noć, sve dok ne dovedoše nekakvog momka sa Kovrena koji se bješe ljuto nagrdio motornom pilom, bratski krevet je zjapio prazan.

Kada bi se Ibrahim navečer okrenuo, falio mu je brat u praznom krevetu. Brat s kojim nije govorio punih pedeset godina.

Osjećao je da mu nešto ima kazati….

Mnogi slavni pisci, od Kazanove do Lorensa Darela, radili su za svoju zemlju, dakle, po potrebi su bili i špijuni. To je valjda izraz patriotizma, biti u misiji u ime bolje budućnosti. Ili, tačnije, imati tačku identifikacije sa postojećim režimom, raditi za prestiž svoje zemlje.

Uvek sam se pitao za koga radi naša DB? Da li je pedrigre Ozne i Udbe zauvek odredio senzibilitet osoblja tajne službe? U kojoj meri je poluvekovna negativna selekcija kadrova, koju je na širem planu sprovodio DB, pogubno delovala i na samu Službu? Nije li najvažnji zadatak te institucije očuvanje mentaliteta koji učvršćuje svaku satrapsku strukturu? I nije li sve ono što se desilo nakon ubistva Zorana Đinđića, uključujući i samo ubistvo, delo DB-a? Jer, tek što su se nakon 5. oktobra odškrinula vrata prema Evropi, a već su treskom zalupljena. I tako je ostalo do danas.

I ne samo da je ostalo, nego je proces restauracije režima, koji je početkom devedesetih godina prošlog veka Srbiju odveo u ratove i katastrofe u potpunosti sproveden i okončan vladavinom naprednjaka. Sistem vrednosti je poremećen, postali smo u svakom pogledu dno dna, šudre Evrope, bez ikakve perspektive da se sa tog dna pomerimo. Svakoga dana građani Srbije su izloženi pogubnoj propagandi medija koji legalizuju laž, korupciju i pljačku. Sve je dozvoljeno u osvajačkom pohodu na zdrav razum, na ono malo slobodnih medija, na sve one koji se ne mire sa postojećim stanjem.

Ostvarenje pogubne metamorfoze srpskog društva omogućili su i pripadnici stranaka demokratske orijentacije na privremenom radu kod naprednjaka, međutim, koliko sutra izmestiće se tamo gde budu vlast, moć i novac. Stranački predznak samo je maska ispod koje diše uvek jedno te isto lice. Za to lice radi naša DB. Sve je učinjeno da 5. oktobar nestane iz srpskog kalendara. Taj ukradeni dan čuva se u crnom fondu DB-a, najvećeg javnog preduzeća Srbije.

I to je poražavajuće, to demorališe i stvara apatiju kod one ćuteće većine, drži je u stanju hibernacije. Jer, kada nema pravne države, ugrožene su osnovne norme morala jednog društva. Kod nas je država ta koja najviše krši Ustav. Zato je moguće da predsednik sa lažnom diplomom nakon isteka mandata ostane u državnoj rezidenciji, koja mu se za njegove penzionerske potrebe još i renovira. A pride dobije sinekuru u vidu nekakvog Nacionalnog saveta za saradnju sa Kinom i Rusijom. To mu je valjda nagrada što se nije mešao u svoj posao tokom predsedničkog mandata.

Naša priča nije počela sa Oznom i Udbom. Pre njih je bio pandur Josa iz Sumnjivog lica. Čitajte Nušića! Čitajte Steriju! Čitajte Domanovića! Njegova Danga je satirična pripovetka u kojoj građani žele da budu žigosani, da im se na čelo lupi pečat (danga) kao dokaz moralne ispravnosti i poslušnosti vlastima. Čast im je da budu jahani. Što ih više jašu, ugled im je veći. Potomci tih građana su današnji botovi, sav onaj polusvet koji nikada nije mislio svojom glavom, kojim se tako lako manipuliše.

Svakodnevica u Srbiji prevazišla je Domanovićevu alegoriju. Šta radi Vulin, nego doslovno jaše generale. Ima li većeg poniženja za Vojsku Srbije od činjenice da je takav lik ministar odbrane?

Ipak, nisu vulini, bajatovići, bojići, babići i ostale kreature samorodni. Duga je geneza kvarljivog ljudskog materijala u Srba. U prirodi je svake vlasti da zloupotrebljava svoju moć. Međutim, zato postoje institucije. One čuvaju demokratski poredak. Nije slučajno prvi korak naprednjačke vlasti bio obesmisliti i do kraja uništiti institucije.

Šta nas čeka ukoliko se ovakvo stanje produži?

Srbija je već dve decenije prva na listi u regionu po iseljavanju, uglavnom  mladih i obrazovanih. Uskoro ćemo ostati bez lekara. Zdravstvo će kolabirati. Uvozićemo sumnjive prehambene proizvode. Neće biti penzija. Srbija će postati deponija u svakom pogledu. To će biti posledice naše duhovne i fizičke kapitulacije. Bićemo Rumunija iz vremena Čaušeska.

Vratimo na izborima u martu 5. oktobar u kalendar Srbije!