Dnevnik jednog penzionera/78

Dan prvi

Pećnica, hoklica i vlaga na zidu
kolačići ko hanumice mirišu.
na vanilice, urmašice, baklavice
i tulumbice mislim…
ušerbetio sam se
Bože
Amin! 

Slatko testo se rastapa u ustima,
Ne mogu žvakati.
Oko mene gore voštanice
u vosak sam se pretvorio
a majka peče bakine kolače,
grehota je majko
kad bake nema
rahmet joj duši
napaćenoj
Amin! 

Koje crno amin
Viče otac iz sušnice
Oko njega meso suho,
Pečenice, slaninice, pršutice,
Neozbiljna čeljadijo
Đetinju vam majku jebem!
Koje crno Amin!
Usolio sam se
Kao kulen posut tucanom paprikom.
Umrtvio se kao dim u sušnici
Kojim kadi otac mesinu.
Prođe dan.
Dan prvi.
Sjutra će drugi doći…
Inšalah! 

***

Lesni brežuljci

Gdje li se tako može grliti
žena
kao u ovoj varoši na granici
između jave i sna

kuckanje dopire iz kujundžinice,
ostarjeli derviš niže brojanice,
miriše na kovilje koje raste
po lesnim brežuljcima

gdje li se tako može
žeđati
kao u ovoj varoši
pustoj

u mahalama koje mirišu na loj
gdje ezan doziva akšam
i čuje se grlica poj

gdje kušam kruh i sol
i umjesto da se prekrižim
nastavljam hodati dalje

zavirujem u bašče,
teturam tesnim sokacima,
slutim na razvrat i znoj

pa ugledam nju
kako spušta se niz skaline
njišući
i osjetim joj razdražujući
vonj

trnci me tada podiđu
i skrušen
zapjevam
kao pred boj

***

Lipar u lipnju

Lipe u lipnju
Lipar je lep u svibnju
ali ti ni ne znaš gde je Lipar

njega krase skeleti socijalističke fabričke gradnje
betonski mamuti
ravnica, švapske kuće,
bakute, žene mlade
mame
dede
i gonak hladni,
kotobanja bez klipa kukuruza u njoj
kad padne magla

njega krase laste u proleće,
kiše u zimu
i guste dlake međunožja
oznojene seljanke što plevi papriku
a sa teških dojki joj kaplje kap po kap
navodnjava, krepi bakarnu zemlju

osvežava
Lipe u lipnju
Lipar u svibnju

Maš Džodžor i tajna jevrejske kuće Ernesta Rihtera
u Kondžićevoj pripovetki,
Handkeov esej “Kroz sela”
na polici

svibanj u lipnju

devojčica šapuće pužu golaću
“di si bio do sad?”
i sama odgovara u igri
“nije bitno di sam bio, bitno je da sam svuda
ostavio vlažan trag”

(filozofska refleksija u doba epidemije)

Piše Miljenko Jergović u zapisu „Ispovjed“ (Ajfelov most, 12. 04. 2020.) da ga je prošao metafizički drhtaj kada je čuo šta je papa preporučio vernicima: obratite se, ljudi, direktno bogu (ja tu, kao njegov namesnik, više ne mogu ništa). Nije, naravno, papa izgovorio rečenicu koja ovde stoji u zagradi, ali ona se u onom izgovorenom nalazi, šta god da je pontifex maximus, u međuvremenu, zaista hteo reći. Pisac, nesklon veri u nadnaravne sile, osetio je teskobu pred rečenim („a mene je, nevjerujućeg svog, uplašio“), kao da mu je led prošao niz kičmu, „u svakom ga osjetim pršljenu“.

Šta je to pisca ispunilo teskobom?

* * *

Postoji u papinim rečima stanoviti višak (ili pak manjak). Kao Njegov namesnik na zemlji, moćni ali nesavršeni posrednik, povlašćeni tumač božjih reči i dela, onaj ko, s vremena vreme, u Njegovo ime podseti duhom odlutale vernike šta im je činiti, sada sugeriše vernicima da se mole direktno bogu. (Ostavimo po strani detalj po kojem se vernici uvek mole neposredno bogu – jer zna se ko je glavni – čak i kada se obraćaju svecima i sveticama, čudotvorcima, čudotvorkama i čudotvornim predmetima: svi oni samo su izraz božije volje.) Sveti otac, dakle, svojim obraćanjem izuzima sebe iz lanca posredovanja kao sud što sebe ume proglasiti nenadležnim za određeni slučaj: „Umjesto da kažeš učiteljici, a ona da nekako svidi s ravnateljem”, piše Jergović, „umjesto da kažeš majci, i ona sredi stvari kada se otac vrati s posla, umjesto da kažeš nekome svom i bliskom, grešnom, nesavršenom i tebi sklonom, sklonom tvojim slabostima, ostaje ti da kažeš izravno Njemu. (Kojem ne možeš prenijeti virus, niti ga On može prenijeti tebi)”. 

Nelagodu, dakle, rađa izostanak posredovanja.

* * *

Sećamo se inauguracije Donalda Trumpa i odlazećeg predsednika Sjedinjenih Država Baraka Obame koji, svoj svojoj uzdržanosti uprkos, ne uspeva da izbriše gadljiv izraz s lica kada Trump, govoreći iz glave, izgovara da se obraća direktno narodu, e da bi ga voljeni narod razumeo na pravi način, bez senke koju posredovanje, kao u igri gluvih telefona, uvak ostavlja. Direktno obraćanje, dakle, smanjuje opasnost od nerazumevanja, jer nema posrednika, jer se smisao prenosi neposredno, jer se u komunikaciju vođe i njegovog naroda ne upliće niko treći koji bi jasnoći samoj mogao da natovari nekakav šum. Poruka se prenosi jedan kroz jedan u svoj svojoj čistoti. I, dabome, obratno, ako narod ima nešto reći voljenom vođi može to uraditi – jer vođa je milostiv – izravno. Okupi se na trgu svih 250 miliona Amerikanaca i jednodušno saspe vođi šta ima, a on, potom, mudro promisli i donese najbolji moguću odluku u interesu naroda. Karikatura? Ni najmanje. Pogledajmo samo veselo dvadeseto stoleće u rasponu od druga Lenjina, do, recimo, Miloševića, ili danas do, šta-ti-ja-znam, Vučića na primer? Kvaka je u neposrednoj komunikaciji s narodom. Eliminisati posrednike poput medija (čiji se smisao iscrpljuje u posredničkoj ulozi), parlamenta (koji je posrednik između građana i vlasti), sudova (koji su posrednici ne samo između građana i vlasti, već i građana u njihovim sporovima, inače bi građani, sa svojim privatnim razumevanjem pravde, bez posredovanja trećeg povadili uzajamno oči), univerziteta… Poruši li se sistem posredovanja, dakle sistem slobodnog javnog prostora (res publica) ruši se demokratski poredak (evo Srbije, na primer). Demokratija je, onkraj svih definicija, u osnovi sistem posredovanja.

U redu, ali nije li povod za ovaj tekst nešto drugačiji? Nije li reč o teološkoj perspektivi, o odnosu s bogom lično, o komplikovanoj igri posredovanja i tumačenja božje volje? Uostalom, bog nije čuven po svojoj posvećenosti republici, komunikacija s bogom nije podlegala demokratskim pravilima igre, a ni crkva nije čuvena po fanatičnoj odanosti demokratskim procedurama. Čemu, onda, mešanje teološkog problema s profanim političkim zahetvima? 

* * *

Ne bivajući toga svestan, papa je, zapravo, skrenuo pažnju na sebe, odnosno na svoju funkciju u tom komplikovanom posredničkom nizu između boga i pastve. Posrednička uloga crkve se, zapravo, nikada nije dovodila u pitanje, jer molitva i jeste neposredna komunikacija s bogom, duboko intimni čin, a crkva kao organizacija oduvek je imala tu paradoksalnu ulogu da čini sve što je do nje kako bi posredničku ulogu odigrala što uspešnije. Paradoksalnu, jer upreže upravo ljudske snage kako bi ispoštovala božiju nužnost. Ovaj se paradoks jedva da misliti, premda je krajnje funkcionalan. Bog i božja volja su nužnost. Tu se niko od smrtnika ništa ne pita. Sudbina nas smrtnika unapred je upisana u božijim knjigama. Tome uprkos crkva deluje s velikom marginom, s velikim stepenom slobode u timačenju božije volje, božijih postupaka i Njegove reči, e da bi vernike privela nužnosti koja nas, na ovaj ili onaj način, ipak čeka. Paradoks je – da potpuno svedemo problem – u tome što ako smo određeni božijom nužnošću onda je svako delovanje, pa i delovanje crkve, bespotrebno, ono je samo koprcanje u unapred postavljenoj mreži nužnosti. Zbog toga amor fati. Ako je naša sudbina već određena, ako je bog nužnost, onda slobode nema. Ako je, pak, čovek biće slobodno, onda boga nema. Sve teološke rasprave svode se na ovo pitanje. Sva sila crkve nastoji da pomiri te dve nepomirljive veličine. Ali kada papa, najednom, izuzme sebe iz lanca posredovanja, kada ostavi vernike da izravno komuniciraju sa najvišim bićem, onda stvar postaje ozbiljna. Ovim svojim vapajem papa je, zapravo, abdicirao. Odustajući od svoje posredničke uloge on je odustao od onoga što se, u ovakvim situacijama, od posrednika i očekuje: da tumači božiju volju. Jer, šta nam bog poručuje šaljući na pastvu gadan virus? Gde smo mi to tako zgrešili da nas pogađa tako strašnom kaznom? U redu, svako se od nas kao pojedinac može lako prisetiti čime je zaslužio pokoru, ali odjednom se otvorila provalija između nas i boga, prevoditelj se izuzeo, te smo ostali sami da tumačimo znake être suprême. Papinim abdiciranjem ukida se momenat opštosti kao konstitutivam za religijsku svest. Ako objašnjenja nema onda virus nije ništa drugo do nerazumljivi božiji hir. Izručio je papa vernike nesputanoj božijoj volji, stihiji koju nikakvo tumačenje ne može da zaustavi. 

* * *

Pisac, međutim, i nije neki vernik, te, u tom slučaju, papina abdikacija ne bi trebalo preterano da ga uznemiri, a možda bi, čak, mogla malo i da ga zaraduje. Ipak, uznemirila ga je. Time što je reč predao direktno bogu, papa je izbegao odgovornost tumačenja, čitav je ljudski svet predao u ruke nerazumljivoj i, možda, nerazumnoj sili. Odustao je od paradoksa koji je konstitutivan za crkvu, da, naime, na zemlji radi najbolje što može kako se bi se upripodobila božijoj nužnosti, izručujući svu slobodu – bila ona stvarna, delatna ili tek prividna – na izvol’te jebenom božijem virusu. Između virusa kao izraza božije volje i vernika sada ne stoji niko ko bi tu volju protumačio. Božija volja je ono što se u drugom pojmovnom režimu naziva činjenicom. Virus je činjenica. Božija volja, dakle. Ali božija volja bez tumačenja nije ništa, kao što i činjenice ostaju tek nedolotvorni znaci dok ih ne pokrene tumačenje. To je ono što je u piscu, večitom tumaču, probudilo duboku nelagodu. Jer, tumačenje je ono što pripada ljudima, makar ono bilo i pogrešno. A gore od pogrešnog tumačenja samo je izostanak tumačenja. Kada nema nikog da tumači volju être suprême, suverena, kada nema prostora između Njega i nas, već smo svi jedno telo, kada je sve prepušteno njegovoj volji bez prelamanja kroz institucije (dakle posredni element koji tumači), kada je sve svedeno na odnos suverena i naroda, onda stvar ne završava dobro ni po narod ni po suverena. 

Eto zbog čega se politički momenat, po definciji, ne može izuzeti iz religije i eto zbog čega ona digresija s Obamom i Trumpom.

* * * 

Na jednom slavnom mestu iz Fenomenologoje duha piše Hegel da onostranost zbiljnosti svesti „lebdi nad lešom iščezle samostalnosti realnog bitka ili bitka u koji se vjeruje kao u isparivanje nekakvog bljutava plina, praznog être suprême“ (prevod Milan Kangrga, str. 381). Realnost postaje puki privid, rasplinuta struktura bez delotvorne moći, puko isparenje, kada izostane rad opštosti (u ovom slučaju oličene u papi), kada onostranost – dakle bog – ostane pojedinačna ili privatna realnost (stvar pojedinca), kada je pojedinac ostavljen sam pred bogom. Tada se gubi razlika između onostranog i realnosti, realnost gubi svoju samostalnost i postaje praznom (apstraktnom) ljušturom najvišeg bića, tek krhki izraz njegove volje. Tada je sve moguće (kada ima boga sve je moguće). U drugom pojmovnom registru: kada je komunikacija između boga i vernika izravna, kada izostane posredovanje, kada papa odustane od slobode tumačenja, kada se izvuče i, na taj način, iz religijskog delovanja isključi momenat opštosti – tada kičmom sklizne led. Komunikacija je saopštavanje i odvija se samo u zajednici, communitas, koju simbolizuje i predstavlja upravo papa. Communion, jedan od latinskih prevoda grčkog koinonia, „zajednica“, religijski je čin koji potvrđuje učestvovanje u opštem (communis fides je onaj koji učestvuje u zajedništvu. Kada se sve svede na molitvu kao pojedinačni čin koji se može izvesti bilo kada i bilo gde, kada odnos s bogom više ne artikulišemo jezikom u nekakvoj zajednici – jer sada se, po preporuci vrhovnog posrednika koji se izuzeo iz uloge posrednika obraćamo vrhovnom biću izravno, te vrhovno biće jeste zajednica kao u znamenitom haikuu od kojeg se ledi krv u žilama: ein Volk, ein Reich, ein Führer – tada virus nije drugo do stihija pred kojom ostajemo bez slobode, bez otpora, bez svega onoga u čemu je hrišćanska civilizacija, uza sve svoje neoprostive svinjarije, i te kako učestvovala. Preporučujući vernicima da se obrate direktno bogu odustao je papa i od sebe kao posrednika i od sveta i od hrišćanstva, pa i od samoga boga. 

Postanak
(Dvojnik prvi)

Prilično je mračno u svjetlovitom ovom pročelju
Što sazidao si korak u jednost da ti slakša,
Obmanom orobljen da u najposlijem nekom razdjelu
Pripašće ti slovo i nedogledna r’ječ mudrijaška.
No beščasna ta r’ječ je koju sričeš u okolnosti,
I nisam je ni počuo, a već gnusobom grca,
Moraćeš preporađat’ je u prekrasnoj mogućnosti
Obraćanja pogledom lovačkim i rastvorom srca.
Poprilično je mračno u sjenovitome dometu
Patiska r’ječi one u početku što ne bješe,
Pa uzmi me za ruku sve u padajućem poletu
Pjesme koja nečujna je, a ipak čulnost pokreće.
          I proživjećemo postanak podvojenog svemira
          Potvrdivog tačno time što samog sebe negira.

Zemlja
(Dvojnik četrdeset i treći)

Čovjek se straši visina i strahote na ravnoj stazi…
(Propovjednik 12,5)

Raskošna je žerava kojoj misli svoje darivaš,
Samotničkom smrću pjevca kada hvastaš se i iskriš,
No prokazuje mi vjetar da s proroštvom se salivaš,
Razumjevši tek svjetove koje okom sv’jeta vidiš.
I poodmakla noć je već i ta svjetlosna joj kr’jesta,
Nazr’jeta jedvito u pretkazanju što sam disao:
Utonut u svemoć, ti do nemoći previđaš pr’jelaz,
Okrnjen za smisao da i smrt je samo misao!
Pa razmnožen uzdahom tako u bajoslovan vazduh,
Hiljadiš prostranstvima šumorenja reskih si ht’jenje,
No mističnost sva tvoja više mi spominje na razum
I ranjenika teškoga posljednje zemljano bd’jenje.
          I put te tu i dovodi da smrt ti put izobrazi,
          Uzdrhtalom i visine i drhata na ravnoj stazi.

Tajna koja promišlja sve
(Dvojnik šezdeset i deveti)

Sagrađujuć’ oblik sv’jeta što tek jedan je i jadan,
Služiš se vjerom da on je sve što sam u njemu nisi,
Služiš se kredom b’jelom, dok boje si ostao gladan,
No božanski je upravo to, koliko grešan li si.
Jer oslobađajuć’ sv’jet sebe, oslobađaš i sebe
I sloboda je sa lutanjem bezgranična fuzija –
Skoro pa vjera lišena posve strahova potrebe –
Majstorija ćutilna – aluzija i iluzija!
Kojem djelu stvoritelj si, a kojem ktitor tek,
Sv’jetu je dato da sudi, a nikada ne prosudi,
Ja svojim stvoriteljstvom dokazujem da jesi čovjek
Sa licem božanskim, koje gotovo je da posudi
          Zemlji tajnu, što ne otkriva se, nego tek se desi –
          Tajnu koja promišlja sve – da ti nisi, a ja jesi.

Dvojnik Besmrtnik
(Dvojnik sedamdeseti)

Između tebe tamnoga i plamnoga ovog mene
I sve tame kojom plamtim i plamena kojim tamiš,
Sakrivena bogovjetna je dubina vaseljene
Iz koje pripadnuti padamo u besplaman magliš,
Gdje odjekuje svjetlošću tek tišina nam skrovišta,
Gdje sjaji se raspjevan tek još prećućen strasnosti huk,
I u toj sraslosti vatre i izgorenog ognjišta
Čovjek raskoćen jedan,  u osami ugiba dvostruk.
I trostruk i stostruk i storuk i s ruku onoliko
Koliko stotina je strukova urušenih zv’jezda,
I koliko zvjerstvu je nalik ovo čovjekoliko
Stranstvovanje u dalekosti od čovječ’jega gn’jezda.
          I zato i dolaziš mi, da pjesma čovjekom me krsti
          I plamen njegov smrtnički tamom oslobađaš od smrti.

Alhemija
(Dvojnik sto dvadeset i šesti)

Treba da se vinemo prema Jednom,
da mu ništa više ne pridajemo, već da se sasvim zaustavimo
 u strahu i od najmanje udaljenosti od njega
i od napredovanja prema dvojstvu.
(Plotin)

Kadgod bi’ magijskim pečatom probao u crnilo
Pror’jeti da nečisti zgorenoj ujeknem ti ml’ječnost,
Duša tvoja demonska okamenjena u bunilo
Propuštala nije pjesmu moju ni vazduh ni tečnost.
U miru tom skrnavnom koji podsjeća na furiju,
Ti raščinjen si svemira koji prorokom te čini,I kao umir krvi te prošikljale iz ustiju
Ti lokotom se zavraćaš hermetičan u grčini.
No u smaragdu nebesnome čovjeku nema kraja
I retorta gdje krvariš neisušivo je vrelo
Dragocjenih nam svjetlosti, svih gutljaja i grcaja
Na uviru u beskrajnost Duha i Veliko Djelo!
          Na izviru iz t’jela sajedinjen sa Djelom – čekaću te krunjen
          Konačan beskonačno i konačno beskonačan – Božanski Crven

Zavjese nema, sve je sada scena,
Ista je i drama svuda po svijetu,
Svi mi skupa publika smo njena,
I glumci što se primiču marketu.

Iz novih samica pjesma se ori,
Čak i pljesak stiže stražarima.
Ne više Onom, što vjeru stvori,
Klanjamo se novim titanima. 

Ima li Gospod ulogu u drami?
Ili je u izolaciji,
A mi smo opet jednako sami,

Kao što bjesmo, nekad u raciji –
Na ulicu sada ne smije starac,
Ausweis treba Isus i magarac. 

Zima 1975, vikend u Drveniku, otac mene i majku, od koje je godinama rastavljen, uči pokeru.

Igramo u zrna graha.

U rukama imam par šestica, ali pokušavam blefirati.

To je sve što od pokera pamtim.

Život kasnije, ustvari njihova dva života kasnije, imam taj isti osjećaj da se držim za par šestica, i jedino što je važno da to nitko ne sazna.

Metafora banalna.

U književnosti se izbjegne, ne u životu.

Na sećiji kraj furune, umornu pradjedu iz gunja
Procvao furunkul, kao ruža, latičasto iz žbuna

Vani vrijeme vrani, sikće zimljivica zmija
Dani ko brabonjci, usta šejtanska puhaljka

S pradjedom došla i dva rata, dva brata brđanina
Ne znamo koji od kojeg je veći, od njih kao od kruha

Mrve se riječi španjolka, soča, komin, kam-kam
Jasenovac, jesen, jes-jes, u jamu se obukao čempres

Nena na postećiji lebdi, kukom iz bunila kraj furune
Vadi platnene komadiće duše, kao iz rijeke nabujale i mutne

Hotli nešto izjes, hotli vode – smreškana starica u riječi hramlje
Odgunđava joj pradjed, u gunjinu, podase svio rat kao gnijezdo

Na nj uzjahao drugi mu brat, brđanin, za vrat ga drži
Ižnjega mrzi mraz i przni se mržnja ko s tavana prašina 

Da nijesi koga, zaklo, vraže stari!?, grakti starica na gunjinu
Da nijesi u jamu, baco, da prangiju nijesi međ tuđe noge

Nasilu guro? Ali ništa pradjed ne odgovara, samo mumlja
Procjeđuje muku, u historiju, u vječnost pustu

Tutnji furuna u podnožju gunja, dlakavog i crnog kao planina
Tutnje topovi našom kućom, gruhaju tanad, gruhaju grudve snijega

U ovo malo mesa, što na nama langara kao da je najlon ćesa
Ali koje nosimo kao šinjel protiv zaborava, što rukom davi iz zime

I na nas šalje žilete, te metalne leptire
Zbog kojih tišina, najednom, samo zazvekeće

Poštovani doktori,

Sa pažnjom i ozbiljnošću pratim, evo već četvrtu nedelju, Vaša obraćanja i odgovore na novinarska pitanja. Nisam novinar, pa ne mogu direktno ništa da Vas pitam, a nemam ni neki drugi način komunikacije jer sam kao osoba starija od 65 godine u kućnom pritvoru. Zbog toga sam dala sebi slobodu da Vam se obratim na ovaj način. Imam samo dva pitanja i jedan savet ili pre molbu.

Od trenutka kada uđete u stariju dob, svi lekari, koje silom prilika obilazite, uporno vam skreću pažnju da je, s obzirom na vašu starost, fizička aktivnost neobično važna za vaše zdravlje. „Šetajte, krećite se, družite se“ – saveti su sa kojim vas dočekuju i ispraćaju iz ordinacija. Koliko razumem taj stav trenutno preovlađuje i dalje u svim zemljama Evrope. Otuda se neminovno nameće pitanje iz kog razloga smo mi jedina zemlja u Evropi u kojoj je za nas starije građane određen kućni pritvor? Jesmo li nešto zgrešili, pa ste nas zato kaznili? Ako jesmo, budite ljubazni kažite nam šta i na koji način bi to mogli da ispravimo. Ako nismo, pustite nas na slobodu na kojoj ćemo se ponašati odgovorno i poštovati sve preporuke kao i mlađi sugrađani. I molim vas nemojte nam reći da je to zbog brige za naše zdravlje. Verujte, nama je potpuno svejedno da li ćemo umreti zbog neaktivnosti od koje, kako kažu Vaše kolege, nastaje čitav niz fizičkih i psihičkih tegoba sa letalnim ishodom, ili od Covida 19. Moguće je da bi to pokvarilo Vašu statistiku i donekle umanjilo uspeh u borbi protiv pandemije, ali evo mi se spremno odričemo da se Covid 19 navede kao uzrok našeg odlaska. Pred nama nema baš mnogo proleća, pa smo u potpunosti spremni da ovo jedno proleće založimo za princip „uzrok smrti ne pominjati“.

U potpunosti verujem prof. Zoranu Radovanoviću da ste Vi izuzetno stručni. To je uostalom utisak koji ostavljate u svim Vašim obraćanjima. Mene, međutim, muče neki drugi aspekti Vaših ličnosti. Zašto za vas predsednik države nije čovek, kao i svi drugi građani? Zašto se nama, obraćate sa visine Vaše profesije i strogo nam saopštavate šta smemo, a šta ne smemo da radimo? Verujem da u Vašim udžbenicima epidemiologije piše da je Vaša dužnost da građanima saopštite i neprijatna istine jer je to u njihovom najboljem interesu. Ali, ako je to tako, objasnite nam molim Vas, zašto to isto ne možete da saopštite i Aleksandru Vučiću, koji, dok mi sedimo zatvoreni u kućama, šeta Srbijom? Je li on nije građanin, pa Vam njegov interes nije važan? Ili u nekoj fusnoti Vaših knjiga možda piše, „predsednika izuzeti jer je to u vašem ličnom interesu“.

I na to sve nam doktorka Kisić kaže da je sve u redu ako se održava propisano rastojanje! Pa ako je to tako, zašto ste nas zatvorili? I molim Vas, nemojte da pomislite da je ovo političko pitanje. Jer ono to nije. Ovo je pitanje poštovanja dostojanstva svih nas „osuđenih“ koji smatramo da u bolesti svi zaslužujemo isti tretman sa Vaše strane.

I na kraju, ako dozvolite, samo jedan savet starije sugrađanke. Srbija je mala zemlja i kada u njoj živite duge 73 godine, vi neminovno upoznate niz ljudi, a preko njih onda saznate i niz činjenica. Drugim rečima, koliko god se svi trudili nemoguće je sačuvati tajne. Utoliko je važnije da nam se kaže puna istina, jer samo tako ćemo izgraditi poverenje. Tako bi, na primer, bilo svakako bolje da ste nam rekli da je onaj prvi oboleli identifikovan 1. marta bio Kinez, a ne naš državljanin, pa da se to po propisima ne smatra početkom epidemije u našoj zemlji, umesto neveštog baratanja prvim martom i prvom nedeljom. Neki od nas bi to razumeli, neki verovatno i ne bi ali bi, sigurno je, svi i dalje verovali da svaka sledeća izgovorena rečenica dolazi iz profesije a ne iz nečije naredbe. Mi bi se bolje osećali jer bi Vam u potpunosti verovali i razumeli da nas poštujete, a Vi ne bi imali razloga da se u budućnosti zbog toga stidite. Verujte mi, kad dođete u moje godine, shvatićete da je u životu jedino važno da li možete sami sebe ujutro da pogledate u ogledalo. Ceneći sve vaše napore i samopregoran trud u borbi protiv ove pandemije, želim Vam da doživite upravo takvu starost.

Pisano u četvrtoj nedelji kućnog pritvora

O užasu neću mnogo, časna reč, samo dve rečenice: u koncentracionom logoru Langenštajn-Cviberge od januara do februara 1945. nismo imali nikakve krevete, na patos barake bačena je slama, preko nje prljava ćebad, spavali smo poređani kao sardine u konzervi. Niko nije mogao da se okrene na drugu stranu, a da ne pomeri sve druge.

Gledajući američke filmove o zatvorima čudio sam se zašto je samica predstavljena kao posebno stroga mera kažnjavanja zatvorenika. Nikad nisam voleo masu. Ja bih odmah molio da me pošalju u samicu, ali posle logora više nisam imao prilike da se upoznam sa robijom.

Pod stare dane osuđen sam na neodređeno vreme na samicu veličine 68 kvadratnih metara, sa velikim prozorima okrenutim ka dve strane sveta i terasom koja gleda na jugozapad. Proteklih lepih popodneva sam se sunčao na toj terasi. Izvesna tuga me je spopadala dok sam gledao u samoposlugu preko puta zgrade, u kojoj sam svakog jutra kupovao novine, hleb i još ponešto. Onog četvrtka kad je seniorima starijim od 65 i više godina još bilo dozvoljeno da izađu na ulicu, kupio sam minimalne zalihe – kao bivši logoraš uvek imam neke zalihe kod kuće – a sa kasirkom se oprostio sa: “Vidimo se kroz koji mesec!” Jedva smo se uzdržali da se ne rukujemo i ne poljubimo preko kase.

Sada svako veče kroz prozor gledam u prazne ulice, prisetim se Bokačovog Dekamerona i Markesove Ljubavi u doba kolere. Mnogo čitam, gledam vesti i slušam kako predsednik Srbije naročito voli bake i deke. U Austriji se ne govori “starci” ili “bakice i dekica”, već sa poštovanjem “seniorke i seniori”.

Piše mi direktor Memorijalnog centra Buhenvald kako je tri meseca spremao sedamdesetpetogodišnjicu proslave oslobođenja logora, trebalo je da govorim i ja, zatim je mesec dana danonoćno radio na otkazivanju svega što je s tim u vezi naručeno. On je i profesor na univerzitetu u Jeni, gde su nastava i ispiti otkazani. Šeta se po šumi, čita, sluša muziku, zapisuje ponešto i dodaje da nije mislio da takva pošast nekom može da podari i toliko mira i sreće.

Ja sam po godinama veoma rizičan tip, ali se ne osećam takvim. Slučajno sam baš nedavno bio na redovnom polugodišnjem pregledu, doktor je bio više nego zadovoljan mojim stanjem. Pre nekoliko dana sam slučajno novim, superoštrim nožem zasekao kažiprst desne ruke. Đavolski je krvarilo, jedva sam levom rukom namestio flaster. Otpao mi je u snu druge noći posle “udesa”. Morao sam da razmišljam koji sam to prst posekao, toliko je lepo zarasla rana. Znači, regenerišem se ne baš kao gušter, ali još uvek kao zdrav čovek.

Pošto je statistika ovih dana u modi, izračunao sam da je statistički bilo bar 50 odsto verovatno da me 27. maja 1944. ubiju u Aušvicu. Tada je jedan rasejani esesovski lekar odlučivao da li sam ja, petnaestogodišnjak, sposoban za rad ili viđen za gasnu komoru. Danas mislim da je statistički verovatnije da se spotaknem o prokleti tepih u dnevnoj sobi, lupim glavom u ćošak masivnog stočića i preminem u trenu, nego da me virus sa lepim imenom korona ubije upalom pluća, gušenjem sličnim, iako sporijim, pa zbog toga bolnijim, nego u toj slavnoj gasnoj komori.

Nije mi teško da se pridržavam osnovnih pravila. I inače sam često prao ruke, mislio ponekad da to činim bolesno često, možda zato što me zbog nečeg grize savest. Perem ih “hirurški”, ne samo šake nego i nadlanice do lakta, sigurno bar pola minuta. Sobe vetrim, to je logično i bez pandemije. Doskora sam se kajao što se uprkos savetima lekara ne šetam dovoljno. Mrzelo me je, nemam više psa, a sad više ne treba da me grize savest. Šetam se u dnevnoj sobi sto koraka oko tog opasnog stočića.

Nemam nameru da ne pijem samo zbog toga što je naš veliki vođa preporučio da to činim, ostajem pri staroj navici da uz ručak popijem pola boce vina, a uveče čašicu-dve dobre rakije ili konjaka – viski ne volim.

Mislim na sve one koji su neizmerno nesrećniji od mene. Nije to nikakva uteha, daleko bilo, stvarno nije, već tuga. Tužan sam zbog sunarodnika koji ne da nemaju za vino, o tome čak i ne razmišljaju, nego se bukvalno snalaze za hleb nasušni, ali i zbog onih miliona koji se dave u Sredozemnom moru ili gladuju i pate na bezumnom putu u potrazi za zemljom dembelijom, za rajem na zemlji, za srećom.

Dok ovako prisilno zatvoren budem imao struju, daljinsko grejanje, televizor i internet, dok mogu da slušam muziku, čitam, pišem, a ako mi je dosta svega da gledam što gluplje filmove na televiziji, dok zahvaljujući modernoj tehnologiji viđam decu, unuke i praunuke, dok fiksni i mobilni telefon zvone svaki čas nema šta da mi nedostaje, osim moje pokojne žene.

Sanjao sam, nakon što je 2. svibnja 1992. izgorjela Pošta i poštari više nisu stizali na Sepetarevac, veliki paket s knjigama, koji mi nikada nije stigao. Nije u snu rečeno tko mi ga je poslao, ali u paketu su, toga se dobro sjećam, bile nove knjige Danila Kiša, Mirka Kovača, Oskara Daviča, Gorana Babića i Mihaila Lalića. Gledao sam ih u Pošti, nekoliko trenutaka ili sati prije nego što će biti spaljena – jer sve to u snu je moguće, i žalio sam, kao nikad u životu, za knjigama koje mi poštar neće donijeti, naslaganim uredno do vrha kartonske kutije, koja je zamotana u modri pakpapir, povezana kanafom i zalivena crvenim pečatnim voskom. U snu sam mogao vidjeti knjige, ali ih nisam mogao prelistati. Jer to se ne može, kao što se u zbilji ne može vidjeti što je u kutiji zamotanoj u pakpapir, ako se pečati ne slomiju i kanafa ne prereže. Logika sna neporeciva je kao i logika zbilje.

Te knjige najveći su materijalni gubitak što sam ga imao u ratu. I često bih pomišljao na onog koji mi je slao paket: zašto ga nije poslao samo dan ranije? Jer da jest, poštar bi ga stigao donijeti.

Autora knjiga se sjećam, ali naslova se nisam sjećao, premda su u snu i naslovi bili stvarni.

Pamtim i to da je Kišova knjiga bila najdeblja u paketu. Barem šesto stranica. I bila je deblja od ijedne knjige koju je Kiš u zbilji objavio.

Nijedna od knjiga koje su izgorjele s paketom nije u zbilji napisana.

Ali da je paket poslan samo dan ranije, svaku bih ovu knjigu pročitao, jer bi svaka bila napisana.

U ponedjeljak 13. travnja 2020, u vrijeme zatvorenih granica, stiže mi od Alena Bešića elektronsko pismo, u kojem usput kaže da mi je sigurno došao paket s novim tomom izabranih djela Vujice Rešina Tucića i s knjigom Sebaldovih eseja. Paket je, kaže, poslao prije nego što je ovo počelo.

Sve se već dogodilo. Što je u snu bilo, sada će biti u zbilji. A što se u zbilji zbilo, dogodit će se u snu.