– Halo? Dobar dan. Jel to firma za deratizaciju?
– Halo?
– Halo? “Antierozin” mi treba.
– Aha, samo Stojče nije kod kuće. Ali kažite slobodno. Njegova žena je na telefonu.
– Pa, hteo bih da prijavim… možda biste vi…
– Slušam?
– Miševi. Izgleda da na tavanu imam miševe.
– Bez panike. Pomoći ćemo vam. Pa to nam je posao. Destimulišemo svaku vrstu gamadi. Pacove, miševe, buba-švabe, mrave…
– Znam, znam. Video sam vašu reklamu u novinama.
– U “Novostima”?
– Ne, u “Večernjim”.
– Ima nas po svim novinama.
– Gospođo…
– Zovem se Verka. Stojčetova žena.
– Gospođo Verka… i kada ćete doći, u vezi miševa?
– A od kad su vam miševi?
– Pa ne bih baš znao… možda jedno tri-četiri dana…
– Tako dakle. A gde stanujete?
– Karpoš. Ulica Fin…
– Da, tamo su se ovog leta namnožili. Prema parku li vam je kuća?
– Pa ne baš. Sa desne strane “Partizanske”.
– E tamo, da, u celom tom kraju borave razne životinje. I kad zahladi, i njima je hladno, i idu na toplo, razumete. Hajde sad polako, adresu, samo da je zapišem.
– Andonov Vlatko. Ulica Finska, broj 23, drugi sprat. U stanu sam sa porodicom i bratom, on je student na Elektro fakultetu. Ispod mene je komšija Petar sa svojom porodicom…
– Dobro. Sve je zapisano.
– Kažem komšiji Petru o miševima. Kaže da postavim mišolovku sa slaninicom ili da ga uhvatimo na lepak, ali ja…
– Znate šta, mišolovka je možda za jednog, ali ako ih ima više, nema mnogo fajde. Kako što se ono kaže, gde je jedan, tu je i njih pedeset. Sutra će vam Stojče doneti otrov za miševe, zove se “Freš”. Sto posto efikasan. To vam je, gospon Vlatko, specijalna smesa od najsavremenijih hemikalija koja mišu razgrađuju creva i ovaj da poludi. Živcira druge miševe i oni ga prosto rastrgnu. Ali tada i oni prime otrov, dal vam je jasno gospon Vlatko, i onda i njima spasa nema.
– A za ljude?
– Za ljude nije opasno. Ekološki je.
– Pa ipak, gospođo Verka, ovo je pomalo morbidna priča.
– Molim?
– Pa strašna je.
– Možda malo strašna, ali efikasna. Onda dobro, rećiću Stojčetu i on će sutra, oko deset izjutra, doći sa opremom. Dakle, da ponovim, Andonov, Finska broj 23, drugi sprat… Samo još nešto, zaboravili smo, gospon Vlatko, vaš telefon, za svaki slučaj, znate.
***
– Gospodine Stojče, javljam vam se već drugi put, izvinite, ali moj brat kaže da gore još uvek nešto mrda.
– …
– Antierozin? Stojče?
– Ja sam. Ko me traži?
– Andonov Vlatko. Vaša mušterija.
– Ah, još koliko ih ja imam pored vas.
– Iz Finske broj 23. Drugi sprat. Andonov Vlatko, opština Karpoš. Imam problem sa miševima.
– A da, sećam se. U čemu je sada problem?
– Ne, sve je u redu, samo moj brat kaže da ima još miševa na tavanu.
– Znači da su se nakotili, pa im treba vremena da svi pocrkaju.
– Ja… znate… nikad nisam imao toliko miševa u kući. Eto komšija, Petar, kaže da uzmemo mačku…
– Od mačke, Andonov, nema fajde. To vam govorim iz ličnog iskustva. I ja sam imao jednog, poluangorca, težio je više od deset kila. Mislio da je red, kao što priliči svakom gazdi, da ga naučim da lovi miševe. Donio sam mu jednog, stavio mu ga ispred nosa, i šta se desilo? Moj mačak ga dva-tri puta pogura šapom i pusti ga! Ma čekaj bre, kažem mu, ne ide to tako, ti si mačor, ono je miš, ulovi ga, ubij ga! A on ni da mrdne. Uzeo sam miša i zaklao ga satarom, misleći da će mačak da se namami kad oseti krv. Ništa od toga. Gleda u miša kao tele u šarena vrata, i prede.
– …Ako može…
– Izvolte?
– Moj brat kaže da miševi prenose strašne bolesti, kuge…
– Malo ga pretera. Po toj logici, do sada bi svi mi pocrkali. Ali treba da se pazi i da se deluje na vreme. Ništa se vi ne brinite, gospon Andonov, sve će se srediti sa vašim miševima.
– Nadam se, gospodine Stojče.
***
– Dobar dan. Andonov Vlatko kraj telefona. Izvinite što vam dosađujem, ali komšija Petar, onaj ispod mene, znate, on, umro je. Iznenada, za manje od nedelju dana. Zabole ga stomak, bolovi, bolovi… i dok trepneš, ode čovek.
– Bog da mu dušu prosti.
– Izvinite, ali imam još samo jedno pitanje, ako bi mogli da me saslušate.
– Kažite.
– Moj brat, znate, on studira na Elektro fakultetu, kaže da u vašem otrovu, u “Frešu”, ima strihnina koji je, kaže, i za ljude opasan. Video na Internetu da može da otruje i ljude. Kada se koristi kao pesticid protiv miševa može, kažu, da zagadi vodu, hranu, da se zalepi za odeću, pa je opasan čak i da se udiše.
– Čujte, baš me briga šta taj vaš brat kaže. I ne lovite vi tu meni ribu u mutnom.
– Ali, gospodine Stojče, tu se o ljudskom životu radi. A i moj brat kaže kako mu se u zadnje vreme nešto vrti, mučninu oseća…
– Ma čujte vi, nisam ja lekar za ljude, nego za miševe. I šta mislite vi, da ja nisam najotrovaniji u svakodnevnom radu sa otrovima, sa tim strihninom i drugim još opasnijim. Pa majku mu, gde vam je duša kad me tako optužujete? Pomislite malo, kome može da je kriv gospodin Stojče, kad baš on rešava sve probleme sa štetnicima. Ma ne dozvoljavam da me maltretiraju takvi kao vi. Ja sam vaš oslobodilac, razumete li? Vaš oslobodilac! I više da mi se niste javili, čujete?! Jasno?! …tit…tit…tit…
– Ne ljutite se, molim vas… ja… samo sam tražio informaciju… od stručnjaka… znam da ne treba… ali, eto i meni je ovih dana nešto loše… ne ljutite se… hvala vam…
– tit…tit…tit…
S makedonskog preveo autor
Sloboda
Za pulsku knjižaru Giardini 2 povodom Svjetskog dana knjige
Stari je Dubrovnik, barem onaj o kojem nešto znamo iz knjiga, posebno držao do slobode i zdravlja. Za slobodu su Dubrovčani odvajali znatna sredstva, a ako bi trebalo, uvijek bi se u apoteci našla i bočica otrova za one koji su im oko toga što željeli promijeniti. Gnušali su se i pojedinačnoga ropstva, trgovinu ljudima držali su uvredljivom. A na zdravlje su također pazili na više načina: u njihov se svijet zapravo uvijek ulazilo kroz karantenu, prvo na otočnim rubovima unutrašnjega mora, a onda i na hridi uz gradske zidine; od ranih sjećanja svoje zajednice držali su javno dostupnu apoteku; napokon bilo im je stalo da gradski liječnik bude ne samo na glasu u razmjerima ondašnjega svijeta već i sposoban nositi se sa zdravstvenim krizama. Znali su dakako da se spoznaje, pa i o slobodi i zdravlju, čuvaju u knjigama, pa ipak i knjige su u njihov svijet dolazile kroz karantenu, kao ljudi, što knjige zapravo i jesu. Neće biti da knjižara u starom Dubrovniku nije bilo iz razloga sličnih kao ni tržnica robljem, ali da se, kada je o protoku knjiga, ondje i inače, riječ, radi o trgovini robom drukčijom od pšenice ili zlata, i nadalje nema sumnje. No, koliko god nam se činilo da je taj nama važan dubrovački svijet sačuvan u riznicama i karantenama, apotekama i zakonima, do nas je zapravo došao kroz knjižare, balkone civilizacije u kojoj se sam više nije snalazio. Hoćemo li sačuvati svoj svijet, ako nam je doista važan, zavisi pomalo i od toga da razumijemo što su za njega knjižare.