U svakom svom intervjuu ili za brojnih susreta diljem svijeta, Luis Sepulveda volio je za sebe reći da je „građanin prije nego pisac“. Ista ta definicija itekako pristaje njegovom kolegi Erriju De Luki, kojemu su ga mnogi i u više navrata približavali zbog zapodjenutih borbi i zauzimanja stavova na više područja. Na dan njegove smrti – koja se dogodila danas u sedamdesetoj godini od posljedica coronavirusa – pisac iz Napulja htio je sjetiti ga se za HuffPost. Tek nekoliko redaka mailom, ali snažnih, punih istine, boli i naklonosti. tk

Čileanska diktatura raspršila je na sve četiri strane svijeta svoje građane koji su izgradili demokratsku vladu socijalista Allendea. Luis Sepúlveda i drugarica mu u svom su životu ponijeli diljem svijeta rane iz tog vremena tiranije, umorstava, torture, bijega. Ne postadoše zaraslice, već ostadoše rane bez šavova.

Osim što je pisac kojega treba čitati na prvu, Luis Sepúlveda je bio drug s kojim sam dijelio ideje i bratstvo. Podržao me u vrijeme procesa kojmu sam bio izložen zbog podrške borbi u Val Susi. 

Sreli smo se na više književnih prigoda, a zadnji put na Sajmu knjiga u Torinu prošle godine. U svojim rukama još osjećam njegov dug zagrljaj.

Preveo, priredio i komentirao Tvrtko Klarić

Kad bi jedan od njih trojice našao na pijaci sira ćurevca, odmah bi se sazivalo sijelo.

Došli bi tako tetak Salko, amidža Asim, nekad s tetkama, nekad bez, i onda se taj sir topio u gromuljicama i jeo uz glavice luka rezane načetvero i, naravno, uz rakiju.

Sir je dobio ime po selu u blizini Tjentišta.

Ja sam tada bježao iz kuće jer je smrdilo na mušku svlačionicu poslije fizičkog.

Prođe vremena i ja se zateknem u vrlo luksuznom restoranu  u Parizu.

Sve mi je tad nekako bilo dobro krenulo, pa mi je Trijumfalna kapija, preko puta restorana, bila taman mjera moga zanosa…

Uz početak kamernog koncerta – stiže i desert, neki rijedak plavi francuski sir…

Začu se cijeli Champs Élysées.

Miris mi ih vrati za sto, njih trojicu…

Ovaj dječak iz konvoja, to nisam ja.

Njemu je tog aprila ’92. bilo otprilike pet godina i tri mjeseca. Roditelji su mu se sinoć do kasno u noć svađali o tome što im je činiti, a onda je otac, teška srca, preuzeo odgovornost i prelomio da će njih troje; dječak, njegov četiri godine stariji brat i mama, sutra ipak izaći iz Sarajeva. On nije baš u potpunosti shvatio zašto, niti gdje idu, ali znao je da je nešto važno čim ga je mama prije spavanja posjela u kadu da se istušira i, ono što je najviše mrzio, da ga ošiša. Rekla je da ne smije biti neuredan, a onda mu je slučajno šiške odrezala ukoso, rasplakala se, te bez riječi otišla u spavaću sobu.

Tata nije mogao ići s njima, ali nema veze – govorio je potiho mami dok ju je tješio u spavaćoj sobi i molio da ne plače – ionako će se i oni vratiti za mjesec ili dva.

“Kada se sve ovo smiri”, rekao je.

—

Par trenutaka prije nego što će konvoj krenuti, dječak se još uvijek u potpunom neznanju veselo igrao sa svojim komšijom i trčkarao po stanici. Obojica su se od toga malo oznojila, a kako se dječaku i kosa navlažila oko ušiju, rečeno im je da će dobiti upalu mozga i neka radije uđu u autobus. To prijevozno sredstvo, učinilo se dječaku, rješenje je svih problema za njegove roditelje. Od onih o kojima su raspravljali sinoć, a o kojima on i dalje ništa ne zna, pa sve do, evo, ovog potencijalnog meningitisa o kojemu je itekako mnogo toga znao jer su ga njime plašili otkad zna za sebe. Isto kao i s Babarogom.

Ti strahovi su, međutim, sada pali tek u drugi plan.

Mali komšija od maloprije, s kojim je trebao sjediti tijekom cijelog puta, nesebično mu je, naime, ponudio da zauzme mjesto do prozora. Rekao mu je da će mu tako putovanje biti zanimljivije, vidjeti će kuda sve prolaze, te će u slučaju da se umori imati gdje nasloniti glavu i malo odspavati.

Nešto kasnije se pohvalio i time kako mu je mama – inače vrlo pristojna žena i dobra komšinica – rekla da sjedne do prolaza jer, citiram; ukoliko netko na njih bude pucao, prvo će, jebatga, nastradati oni do prozora…

Dječak se nakon toga okrenuo i zabrinuto pogledao kroz prljavo prozorsko staklo. Fotograf kojega je tamo ugledao kako ga snima, uspio mu je, nažalost, samo na sekundu skrenuti misli sa svih tih grozota za koje u svojim godinama zapravo ne bi ni trebao znati da postoje.

—

Prošlo je od tada tih mjesec dana koje je njegov otac spominjao, pa onda i dva, a evo sada, čak dvadeset i pet godina.

U međuvremenu je dječak shvatio o čemu je te davne aprilske noći u njihovom stanu u Lenjinovoj ulici, na kućnom broju 127, bilo riječ, te zašto je bilo toliko važno da budu u tom konvoju. Ono što, međutim, nije shvatio, niti će ikada, je zašto je do toga uopće moralo doći.

Zašto baš Sarajevo?

Kada malo bolje razmislim, ovaj dječak iz konvoja – to sam možda ipak ja. To su svi oni u zadnji tren ukoso ošišani dječaci koji su imali tu sreću da nitko na njih nije pucao, ali i nesreću da su zauvijek ostali bez svoga rodnog grada.

(Priča objavljena uz istoimenu fotografiju Milomira Kovačevića – Strašnog, u Umjetničkoj galeriji BiH, na izložbi: “Sarajevo – strašan grad, strašni pisci, Strašni fotograf”)

Intervju Olge Tokarčuk koji je vodio Mihal Nogaš za Gazetu Viborču 11.04.2020.  

Prevela Milica Markić

Kad smo pre pola godine razgovarali, konstatovala si da će svet na kraju morati da se zaustavi, jer ljudi su već shvatili da sat traje minut, da živimo u trku i da ne umemo da pogledamo sebe i svet sa distance. Nešto se mora desiti rekla si. 

– Mislila sam na ono što su mnogi osećali, duboko svesni toga da smo došli do zida i da nešto mora da se desi. Ipak, većini uopšte nije palo na pamet da pandemija može da zaustavi svet i parališe ga. Odavno se nije dešavalo ništa zaista dramatično, pa je naša mašta zaspala. Da nam je za prošli Božić došla Kasandra za sto i rekla: „Za tri meseca stajaćete u redovima s maskama na licima, dva metra udaljeni među sobom, većina će biti zatvorena u kućama“ – niko joj ne bi poverovao. Ponestalo nam je mašte i u tome što nismo dopuštali sebi misao da ovaj globalni, pokretni svet, prepun ljudi, prosto-naprosto neće delovati u beskraj na starim principima. Možda bi maštu trebalo uvežbavati na časovima kao što telo vežbamo na časovima gimnastike? 

I ti si se našla u novoj za sve situaciji, zatvorenosti, izolovanosti, prinudnog zastoja.

– Epidemija me je zatekla pred odavno planiranom promotivnom turnejom. Bila sam već spakovana i onda smo put morali odgoditi. I sama sam mislila da će taj poremećaj poretka u svetu biti trenutan. Moj španski izdavač me je umirivao da se ništa strašno ne dešava. Ipak, domino-efektom, sa širenjem epidemije otpadalo je mesto po mesto planirane turneje. Primila sam to, u neku ruku, s olakšanjem. Poslednjih godina neprekidno sam živela sto na sat. Suviše događanja, bila sam stvarno umorna. Sad sam se već navikla na rad u kući, muž mi se smeje, kaže da stanujemo u kancelariji u kojoj možemo da spavamo. Prve nedelje odmaranja, čitanja, počela sam da radim, možda i šteta, mogla sam to vreme da shvatim kao u detinjstvu, kad si mogao nekažnjeno da dokoličariš. Ali izgleda da imam u sebi imperativ da radim nešto. 

Niko ne ume da predvidi koliko dugo će ovo trajati, hoće li nam nešto doneti.

– Probaću da napravim metaforu, nezavisno od geografske širine – rekla bih da prolazimo jedan test. Nešto nas testira, ne znam da li je to fatum, demon, Priroda, Bog, nešto bezlično, slučaj? Testira nas na više nivoa, kaže: „Proveravam!“. Na individualnom nivou otkrivamo svoje zaboravljene potrebe: mir, osamu, povlačenje, refleksiju, dokolicu. Sedeći zatvoreni u kućama pažljivo možemo da gledamo sebe i svoje granice. To vreme je test za nas i naše bližnje. Možda će se pokazati da, uprkos hvaljenju i deklaracijama, porodica uopšte nije najvažnija i najdivnija, za mnoge će boravak sa voljenom osobom po ceo dan, bez prestanka, postati nepodnošljiv. Možda će se pokazati da nas sopstvena deca nerviraju, da je posao nešto na šta se treba siliti i da to, u stvari, mrzimo. Čeka nas sigurno mnogo takvih gorkih otkrića. Sigurna sam da će ova zatvorenost, prinudna i duga, postati nešto neizdrživo za osetljive ljude koji imaju psihičke probleme. Tome treba dodati i nespokojstvo za bližnje koji ne žive s nama, recimo roditelje. Oni su najveće žrtve lokdauna – često usamljeni, skloni zarazama, fizički slabi, bespomoćni spram tehnologije.  Javila mi se drugarica, žali se da joj nedostaje fizički kontakt, nečiji glas, dodir. Svet joj je postao irealan otkako sedi sama kod kuće. Zamišljam šta se sve dešava u soliterima, u zgradama, gde ljudi žive zajedno u višečlanim porodicama, sa decom školskog uzrasta. Mislim i o lekarima i bolničarkama, kako mora da im je teško u prvim borbenim redovima, mislim o kuririma i poštarima koji raznose pakete i pošiljke. Nije lako sa svim tim izaći na kraj, ali – neverovatno – ljudi su ponovo postali blagonakloni jedni prema drugima, osmehuju se izdaleka jedni drugima u šetnji sa psima.

Ali ima i drugih koji su zadovoljni potencijalnim najgorim scenarijima, kakav je to mehanizam, ta potreba za apokalipsom? Čini se da dominira Polijana princip, tendencija da tražimo dobre strane u takvoj situaciji. 

– Zahvaljujući njemu ćemo saznati kakvo smo društvo zaista. Umemo li da saosećamo. Umemo li biti odgovorni za sebe i druge. Da li se prilagođavamo i držimo normi, barem ta dva metra distance, onda kad se krećemo ulicom. Hoćemo li za koji čas, kad počne kriza, biti solidarni, da li je solidarnost samo geslo koje stavljamo na barjake kao postulat baš onoga što nam najviše nedostaje? Da li ćemo kao društvo umeti da se suprotstavimo ludačkoj ideji vlasti i izaći na izbore kao ovce na šišanje? Ili ćemo poslati na front svoje poklisare? Pred našim očima dešava se taj test, možda najvažniji, i prolaze ga države i institucije, videćemo koliko vrede narativi vlasti. Tek sad ćemo saznati jesu li državne institucije kadre, da li su dobro organizovane, imaju li ideju za bitku sa virusom, umeju li da stvaralački izađu nakraj sa kriznom situacijom. Da li uopšte umeju da zamisle to nešto novo koje dolazi posle krize? Mislim da se mnogi važni političari, u stvari, boje hoće li to moći.

Poljaci su uvek imali problem sa državom, zar ne?

– Za mnoge naraštaje bila je to okupirana država. Država se do danas tretira kao opresor, pobornik harača, platforma za preambiciozne gubitnike. U našoj političkoj kulturi nikad se nije obrazovalo višegeneracijsko poštovanje za institucije države i vlasti. I sami rukovodioci tretiraju državu kao svoj majur kad pristupaju narednim izborima. Država se ne doživljava kao garancija sigurnosti, zakona, pravde i tolerancije, nego pre svega kao aparat prinude. Ljudi gledaju sa strane i u isto vreme vide kako reaguju druge države; u Nemačkoj država daje podršku, u Švedskoj država daje pomoć – i opet ćemo čuti ono što nosimo duboko negde u sebi – da nismo ni za šta.

Čini se da naša politička klasa, pogotovo da se naši funkcioneri koncentrišu na druge probleme…

– O, kako bih želela da u svom životu doživim da vidim na vlasti nekoga kome verujem, koga poštujem, ko je kompetentan, ko ima viziju budućnosti. Kome je doista stalo do zajedničkog dobra a ne do toga da zadrži vlast po svaku cenu, čak, kao što je sad slučaj povodom raspisivanja izbora – ako treba i preko leševa. Sanjarim o vlasti koja bi tretirala građane s poštovanjem i istinskom tolerancijom, pokušavajući da pomiri razne, često protivrečne potrebe. Znam, čujem sebe – to zvuči naivno, ali naivnost nije uvek glupost, često izražava neku slutnju prirodne idealne očiglednosti. 

Umorna sam od politike kakvu imamo u Poljskoj.  Taj lov u mutnom, laktanje sa ironičnim osmehom partikularnih interesa. Malecni noćni atentati. Bestidni cinizam.

I niko tu igru ne ume da zaustavi. 

– Ona je postala toliko cinična da se više i ne zna šta da se radi. Ljudi koji su veoma dugo prepušteni vlasti i njenim ritualima, koji su se specijalizovali u makijavelističkom mišljenju, kombinovanju, računanju procenata – u jednom trenutku gube kontakt sa stvarnošću. Ljudi koji dugo ostaju u vlasti žive isključivo njome, lišeni bilo kojih drugih sfera života, gube se u tom ludilu. Setila sam se sad Envera Hodže koji je paranoično gradio bunkere na obali Jadrana, na svakih tridesetak metara.

Saznaćemo na tom testu i kakvu smo zajednicu napravili?

– Uverićemo se kakvo smo društvo posle 1989. sagradili: solidarno ili baš naprotiv, duboko neravnopravno, društvo u kojem će bogati imati pristup plaćenoj medicinskoj zaštiti i karantin u privatnim centrima na Mazurskim jezerima, a oni siromašniji će satima stajati u redu kod lekara, i dalje će voziti tramvaje ili će raditi u supermarketima. Ovo vreme biće test za to šta je za nas važno i dragoceno. Veoma me je dirnula i potakla na razmišljanje vest o tome da je nemačka država namenila za podršku umetnika velika sredstva. Vrlo konkretno je to početkom aprila opisao Antek Komasa-Lazarkjevič, navodeći sopstveni primer finansijskog padobrana. U Poljskoj se dugo o tome uopšte nije govorilo, a sada ministar najavljuje 20 miliona kad prestane epidemija, to jest ne zna se tačno kad, dodatnih 50 miliona kao nadoknadu za celu kulturu. To je veoma malo, ako se uporedi taj broj sa milijardama zlota koji su otišli državnoj televiziji pre samo nekoliko nedelja. 

Kod nas je kultura cvet koji se udene na kožuh. U Poljskoj, međutim, industrija nije jača od kulture. Upravo zahvaljujući kulturi uopšte opstao je nacionalni identitet, a ne zahvaljujući rudnicima i zemljoradnji. Zahvaljujući kulturi bili smo prisutni na mapi sveta u vreme komunizma, naši filmovi osvajali su srca gledalaca na celom svetu, poljski umetnici učestvovali su u svetskim tokovima. Zahvaljujući kulturi umemo da mislimo stvaralački i inovativno. 

Šta podrazumevaš pod inovativnim?

– Govorim o mišljenju kada nismo do kraja svesni kako nas oblikuju razne metafore koje nesvesno koristimo misleći o svetu. Ne udaljava li nas takvo mišljenje od želje i napora da izmislimo nove načine pronalaženja sredstava? Sem toga, da li smo zaista tako siromašno društvo? Koliko se sećam – Poljska ima ambiciju da bude među 20 najvećih privreda sveta, a već sad je negde oko 25.mesta. Možda je to obična misaona navika ljudi koji su nekoliko decenija trčali da stignu Evropu?

Mišljenje tih siromašnijih.

– Pa da. Sećam se svog razgovora sa ljudima koji su u šumi radili na proizvodnji drvenog uglja. To je težak, ne baš dobro plaćen posao. Oni, umazani čađi, natopljeni dimom, sve vreme su ponavljali: „Pa nema ništa za džabe, ništa nema za džabe“. Ponavljali su to kao mantru. Bezrezervno su verovali u tu istinu nesvesni da je to jedna od većih laži – jer u stvari je tako da što si bogatiji, više stvari imaš za džabe.  Takvih stupica za misaoni krivolov ima veoma mnogo. Moja omiljena deviza, protiv koje se borim, glasi: „Mani se ruža u plamenu kad gori cela šuma“ –ona nas uči lažnom pragmatizmu. Kad govorim o treniranju mašte, upravo tako nešto imam na umu. 

Međutim, nemoguće je, to je klopka i to je iluzija, jer promena odnosa prema životinjama je fundamentalna poslanica novog mišljenja, svojevrsni pasoš na put u nova vremena. Kad kažem „nova“, mislim na promenu našeg odnosa prema životinjama, odbacivanje industrijskih odgajivačnica, osuda sumanutosti lovačkog sporta, zabrana progona divljači.

Najčudnovatija i najdramatičnija čovekova ponašanja koja su se nekada „smeštala“ u ekosistem, danas, pošto su naši apetiti narasli – jednostavno su sistem digli u vazduh. Naučnici dosta jasno pokazuju zajednički izvor mnogih velikih epidemija kao što su AIDS, ebola, MERS, SARS – okrutno tretiranje životinja. Korona virus je prešao na čoveka sa mokrih pijaca u Aziji. Ko god je te pijace video, neće ih zaboraviti do kraja života. Za mene je to jedan od najupadljivijih dokaza čovekovog pada – životinje tamo maltretiraju, muče, ubijaju na najokrutnije načine. Nadam se da će pritisak svetskog javnog mnjenja naložiti da se zatvori taj košmarni biznis, ne samo u Kini, uostalom, jer ta pojava je, nažalost, opšte raširena u celoj jugoistočnoj Aziji, od Indokine sve do Indonezije i Filipina. 

To što radimo životinjama, u stvari je metafora toga šta radimo svetu uopšte.

– Baš tako. Treba nužno preispitati dosadašnju formulu turizma – taj drugi „novi“ izazov. Stvarnost svaki čas dopisuje naredna poglavlja „Beguna“, a u ovom trenutku pravi se nekakav dramatični epilog. Danas tu knjigu možemo čitati kao roman iz sveta koji je minuo. Jer koliko god da se optimistično završi današnja situacija, verovatno se nećemo vratiti putovanju u obliku kao što je bilo pre epidemije. Turizam je danas za Zemlju postao prokletstvo. Jednom sam stigla u Kankun u Meksiku – veliki hotelski kompleks na obali okeana. To je druga vrsta pakla, jednako strašna. Ljudi koji su zatvoreni u takozvanim risortovima, grupisani su u ogromnim blokovima hotela, hrane se u gigantskim menzama, odvojeno od prirode i lokalne kulture. Čitave dane provode u bazenima i na tobogamima, u blagoj ošamućenosti gratis pićima.

Pravi svet može sebi da priušte samo bogati ljudi. Ispričao mi je jedan veoma imućan čovek da je išao na treking u Severnu Koreju zato da bi se odvojio od sveprisutnih turista. Ne može? Pa baš može. Govorio mi je da su morali da daju gomilu novca na podmićivanje, potkupljivanje službenika i plaćanje viza, ali imali su od toga dobar provod. Bili su tamo gde nije kročila noga nijednog Evropljanina, i nije bilo drugih turista. Čak su nas i putovanja podelila na bolje i gore.

Znajući život, prestaće da putuju manje imućni, oni što su celu godinu skupljali za last minute varijantu. Svet biznisa i dalje će kružiti planetom.

– A ja mislim da će i to biti „novo”, da ćemo se naučiti u većoj meri da živimo daljinski. Promeniće se definicija prisustva, postaćemo nekako manje fizički, pokazaće se da uopšte nije potrebno leteti avionom na dvonedeljnu konferenciju na drugi kraj sveta, da se može u njoj učestvovati i iz sopstvene kuhinje. Brzo će se razviti dalje tehničke mogućnosti takvog daljinskog učestvovanja i nestaće svi, danas još uvek osetni deficiti te vrste komunikacije. To je klica potpuno nove kulture. 

Ovde je takođe, nažalost, prisutna opasnost od nejednakog pristupa tom novom svetu. To se vidi već danas na primeru škole koja radi na daljinu. To je neverovatno tužno da danas, dok traje lockdown, u potpunosti je došla do izražaja fundamentalna nejednakost u pristupu znanju i obrazovanju.

Već smo čuli kako oni koji imaju novac ili vrše vlast, pitaju u ime čega bi trebalo da dele i da se odriču svojih dobara?

– U ime opstanka. U ime sopstvenog komfora (jer istraživanja kažu da su u ravnopravnim društvima srećniji ljudi). U ime Boga i hrišćanskih vrednosti. I iz straha – revolucije su izbijale baš zato što su ljudi pitali: u ime čega treba da se dele? Mislim da je Poljska zemlja koja je utemeljena na dubokim nejednakostima i to je negde duboko ukorenjeno, čudesno je opstalo čak i u vreme komunizma kada se deklarisala jednakost. Podela na plemstvo i seljaštvo i dalje živi i pomalja se u jeziku u raznim poslovicama i izrekama, takođe i u našem nesvesnom mišljenju i zapažanju drugih. U knjizi „Narodna kultura Slovena” postoji tragikomičan fragment u kojem zapanjuje podela na „mi” (vlastela) i „oni” – i to je opisano kao da nas razdvaja provalija između različitih vrsta. Autor kao aristokrata posmatra divljaka u šipražju. Taj osećaj aristokratske visine i kompleks seljačkog niskog statusa formatira našu kolektivnu psihu, mi smo kao poljska verzija doktora Džekila i mister Hajda. Sarmati, poljsko plemstvo (šljahta) verovali su da se i rasno razlikuju od seljaka. Vreme transformacije vrlo je jasno pokazalo kako brzo umemo da se podelimo. Ljudi koji su doživeli društveni avans, u velikoj meri su to pokazivali na parašljahtinski način, podvlačili su karakter svojih „dvorova”, prigradskih kuća sa lovačkim metaforama na zidovima i portretima predaka, u koje nisu bili mnogo sigurni. Nikad nisam smatrala da smo društvo naročito solidarno, što je čudno za zemlju u kojoj reč Solidarnost jeste naziv pokreta koji je započeo promene. 

Vrlo brzo ćemo se uveriti da li će država koju tako mnogo nismo voleli, kojoj nismo verovali i dozvolili smo jednoj ekipi da njome upravlja – stati na visini zadatka. Pažljivo bih ja pogledala kako naši susedi sa razvijenijom demokratijom izlaze na kraj sa krizom. Takvoj vlasti – koja je u ovako dramatičnom trenutku zajunila da sprovede izbore, mada samo jedan kandidat sprovodi neprekidnu kampanju – jednostavno ne verujem. 

Jasno je da ne samo primer Mađarske, nego i pandemija može da bude savršen izgovor za rukovodstvo koje će još jače da konsoliduje vlast. 

Mnogo stvari dešava se sada po prvi put.

– Ova pandemija je probušila balon nemogućnosti i bespomoćnosti. Na svim konferencijama koje su se ticale potreba delovanja u korist zaštite klime, svi ti uticajni muškarci u skupim odelima koji su doleteli privatnim avionima ponavljali su: nemoguće, neće to moći tako, neće to uspeti. Odjednom se pokazalo da su radikalni potezi mogućni, čak neophodni, npr. lockdown. Mislim da ćemo postati još radikalniji i da ćemo tražiti radikalnija rešenja. Promena je i dalje mogućna, ne moramo živeti u potištenosti i osećaju bespomoćnosti. 

Kad govorim o Uniji, onda mislim pre svega na neveliko poluostrvo koje se zove Evropa. Razne kulture, različiti jezici, ponekad zajednička, ponekad zasebna istorija. U XIX veku ti etniciteti su oblikovali nacionalne države, pa ipak su uspeli ponovo da se ujedine, otvore granice, daju ljudima da se sreću, budu zajedno. To je moja Evropa, osećam se s njom povezanija nego sa Poljskom ili sa mojom Donjom Šlezijom. 

Jedno od najvećih razočarenja poslednjih nedelja bilo je zatvaranje granica. Prvi atavistički potez upravljen je bio protiv zajednice: regresivni povratak u prošlost i iluzionistički osećaj sigurnosti. Razumem sanitarnu ulogu takvog delanja, ali me je uznemirilo što niko nije pomislio na to da se zatvori samo najzaraženiji region, Lombardija, i veliki gradovi, tamo gde virus luduje. A ovako su se od početka ljudi odsekli jedni od drugih, i to budi sve mogućne resantimane i animozitete: Poljaci od Nemaca, Francuzi od Španaca… Da bude još gore, odmah su krenuli nacionalni interesi, ponekad totalno idiotski shvaćeni. Poljaci, na primer, nisu hteli da puste preko svoje teritorije Estonce koji su se vraćali kući sa zapada. Po njih je trebalo poslati brod preko Baltika. 

Jednog dana samo su se jednostavno vratile granice. Začudilo me je kako taj stari nacionalni poredak duboko uvrežen u nama, i kako ga je lako oživeti. Bojim se situacije u kojoj bi se sve to što smo godinama gradili, moglo odjednom pretvoriti u ruševine. Bojim se takođe sve veće ksenofobije koja se vratila zajedno s virusom, kao što je slučaj prebijanja Azijate koji već godinama živi u Poljskoj, a samo zato što je kosook, jer je pandemija počela u Kini. 

Ubeđena sam da kad pandemija prođe, Unija će morati da položi najvažniji test u svojoj istoriji. Ili će se još snažnije integrisati, ili će prestati da postoji. 

Kada će se svet kakav poznajemo vratiti u normu? Hoće li to uopšte uspeti?

– Moramo preformulisati značenje reči „norma“. Bojim se da do onoga što je već bilo, povratka nema. Pominjaćemo predepidemijski svet kao minulu epohu. 

Prvih se dana tišina nadaleko čula. Činilo se da je muk dokle god dopire uho. I da više ne postoji nikakvo iza gdje bi se čulo išta više osim tišine.

Onda su se, nakon nekoliko dana, koliko nam je trebalo da se na epidemiju naviknemo, začula crkvena zvona.

A sada se već čuje gromki motocikl, tutnji niz Novi Zagreb, ubrzava koliko god može. Pola sata kasnije i drugi.

Čuje se zuj električnih žica. Netko negdje viče. Jednom će možda i tramvaji.

Prozice o zavičaju

***

Žena Čestitog Hrvata je Srpkinja.

Kći Čestitog Hrvata je Hrvatica, udata za Srbina.

Najgore je onima koji nisu ni naši ni njihovi. 

I tako se desi da se u našem malom izbjegličkom stanu u Beogradu sastaju mati Srpkinja i kći Hrvatica. 

Mati živi u S, sa Hrvatima. 

Kći živi u P, sa Srbima. 

Srbi i Hrvati trenutno ratuju i zbog te okolnosti razdaljina od desetak kilometara između S. i P. prelazi se kroz neveseli bosanski ratni koridor i preko Mađarske. 

Tačka na pola puta između S. i P. tih je godina nekoliko stotina kilometara dalje, u Beogradu, potvrđujući relativnost geografije.

Mati i kći prvo plaču i grle se. Poslije leže na podu, na strunjačama iz humanitarne pomoći, koje se danju zavlače iza kauča. Na tim strunjačama tokom cijelog rata spavaju poznati i nepoznati ljudi, koji su došli kod doktora, da se nađu sa nekim ili nešto drugo obave. Nekad na strunjači spavaš ti, a gosti su u tvom krevetu. Nekad ti majka sa vrata kaže da nema mjesta i da odeš da spavaš kod drugarice.

Mati Srpkinja i njena kći Hrvatica pričaju po cijelu noć, šapatom, plaču i smiju se sa tih strunjača. Tako nekoliko dana. Nakon toga svaka na svoj autobus, kroz svoje koridore, bosanske i mađarske, putuju stotinama kilometara nazad kućama koje su međusobno udaljene ne više od deset kilometara. 

Mati Srpkinja jednom ne dođe i o njoj se ništa neko vrijeme ne čuje. Onda dođe ponovo i kaže da su je četrnaest dana držali u jednom podrumu u kom je jela šta joj daju i vršila nuždu. Bilo je mračno, kaže, a podrum je iznosio devet koraka sa šest koraka, jer ona je to brojila neprestano. I da misli da nije poludjela sasvim jer je naglas govorila Jesenjina. Kaže, ne zna otkud, nije ga se sjetila od mladosti. A puno njegovih pjesama zna napamet. Pa je tako brojila devet pa šest, stih po stih, dok je nisu pustili. A zatvorili su je jer često putuje u Beograd. 

Tokom tog poslijepodrumskog susreta mati Srpkinja je svojoj kćeri Hrvatici donijela paket kolača iz lokalnog hotela u koji ju je vodila kao malu. 

Svi stojimo oko tih kolača iz bivšeg života, kao oko nekog krunskog dokaza da smo jednom postojali na tom mjestu. Da smo jeli kolače iz hotela. Da te susjedi nisu prijavljivali i da te parauniformisani nisu zatvarali u podrume, dok ti muž moli nadležne i paranadležne da te puste. Da su se nizali dani u kojima tačka na pola puta između S. i P. nije udaljena stotinama kilometara, nego je tamo gdje po geografiji i treba da joj je mjesto.  

Nek život vodi Vaš
zvijezda što plamti
pod toplim dlanom obnovljene sjeni.
No s pozdravima zauvijek Vas pamti
poznanik dobri,
Vaš Sergej Jesenjin.

***

Početkom avgusta 1995. dolazi tetka iz Njemačke da nađe mater i ćaću u koloni. Dolazi u mali izbjeglički stan i zatiče tvoju mater sasvim ludu, na ivici nervnog sloma, jer ne zna ništa ni o kome.

Ti sa tetkom odeš na granicu i stojiš na jednom mostu ispod kog teče Drina, a preko kog teku ljudi. Stojiš, stojiš, stojiš cio dan.

Prvo ti se učini da si vidjela djeda. Onda shvatiš, nije on. Onda ti se učini od jedne žene baba, ona čiji si golub pitomi. Kad priđe malo – vidiš nije ona.

Onda, poslije nekog vremene svaki čovjek sa kačketom je tvoj djed, a svaka žena povezana rupcem je tvoja baba. Tvoji djed i baba prilaze umnoženi, i to ti stvara užasnu paniku, ne znaš gdje ćeš sa toliko njih, toliko djedova i baba i ujaka i ujni i stričeva i strina i braće i sestara, kad je stan tako mali, tako mali, sa svega nekoliko strunjača, ne daju se ljudi jedni na druge slagati, neće to ići nikako, vidiš već sad: previše ih je. 

Prvi je došao stric. Ušao je na vrata sa prstom prašine na sebi. Prašina se uvukla u kožu, u kosu, popadala po trepavicama. I kao ustali iz mrtvih, kao neko ko je sa sebe sasuo zemlju groba, sjeo je u kuhinju i zapalio cigar. Sa njega je sve visilo u dronjcima, kao da ga je dohvatila neka divovska mačka i cijelog pocijepala, onako kako se to čini sa miševima.

Poslije njega su preko mosta došli ostali. Narod miševa, kao u Kafkinoj priči.

A svi znamo da se Kafka nije šalio ni kad se šalio. 

POSLIJE KORONE 

 Vi, dragi moji, ne pamtite, kada je prije pedeset godina, našom planetom, poput požara prohujala koronavirus. Na današnji dan, kada je posljednji slučaj, nakon primljene vakcine i zvanične procedure, otpušten iz bolnice u N’džameni, uz pjesmu i aplauz koji se horio sa svih prozora i balkona Svijeta, okončana je mukotrpna borba, za opstanak ljudskoge rase. Sve je počelo u državi koja se zvala Kina, u gradu Vuhan, kada su ljudi poput ljesa počeli padati gradom. Daleko je to od nas, tiješila se bivša Evropa i Amerika. Šta uostalom imamo mi sa poluživim šišmišima u supi,  govorili su pametnjakovići. Sve je to dio zavjere, da nas porobe, ili eksperimentišu na nama, da se još više opare, da uspostave novi poredak, da pomore pola planete bez ispaljenog metka, dodavali bi polihistori, omamljeni svjetlošću ekrana, u rukama.   

Ovo će vas možda začuditi dragi moji, ali  ljudi su već mjesecima bili u kućnom pritvoru, u takozvanoj izolaciji ili karantini, i kod mnogih se, a da nisu bili ni svijesni, nazirala tama psihoze u očima.  Šta se poslije događalo, ostavljam vama da istražite. Očekujem esej, od svih vas do kraja iduće sedmice. Ove brojke koje vidite, matematički i statistički su izraz za svaki pojedinačni život, pogođen pandemijom. Imajte to na umu, dok budete radili domaću zadaću, dok budete istraživali fenomen opstanka ljudskoga roda. Želim vam puno uspijeha u radu. Sada je 12 sati i 45 minuta, i vrijeme je da se odjavim s holograma. Danas je 10. april 2070. godine. Iz  grada Svijeta, Sarajeva, pozdravlja vas i voli, vaša učiteljica.

KOŠEVINA

Dobra dva sata motor je drndao, poktresujući prvu proljetnu travu. Komšinica je sa slušalicama u ušima uživala u svom malom ritualu. Pjevušila je, ne obraćajući pažnju na susjede, za poslijepodnevnom kahvom. Ritual koševine u Americi nastupa s prvim zelenim travkama. U tim danima, posebno je zanimljivo posmatrati zadovoljna lica i maštovito dekorisane bašte pored ulica. Oni predaniji ostat će po cijele dane, poskakujući, poput djece, po tih nekoliko kvadrata slobode, dodatno je ukrašavajući. Kupuje se ukrasna zemlja, cvijeće, ograde i ogradice, lampe te raznorazne hemijske supstance protiv štetočina, koje će zemlju i travu štiti i čuvati netaknutnom, druga dok ne ponikne. S prvim koševinama, otkad smo u Americi, posigurno znam, proljeće je stiglo. 

***

Ništa ne miriše tako dobro, prijatno i opuštajuće kao tek pokošena trava. Ako je sunčano, miris je intenzivniji, i dok si u(z)dahnuo već je daleko u poljima sjećanja. Na tim istim poljima, imam četrnaest, možda petnaest  godina, i vučem se k’o prebijena mačka za abom, koji odbija dimove, otpuhujući. Upravo smo završili s kupljenjem sijena, i krenuli odmoriti u hladu starih petrovki. Majka, s mlađim bratom, na proplanku razmotava crveno-bijelu bošču. Na bošči je mlaka maslenica, i paradajz kao stisnuta pesnica, rumen. Kahvu će, rahmetli nana, na tacni donijeti od kuće. Sjedit ćemo, umačući vrh šećerne kocke u fildžan, u kojem će se iza kahvene tame, okriti zvijezda i vršak zlatnog polumjeseca. Travom, na kojoj sjedimo, prosut će se šećer, našeg smijeha. Ništa ne miriše tako dobro, rekoh li, kao tek pokošena trava, kad zvizdan ljetni pukne sve do horizonta.  

*** 

Crni je dim začadio mahalu. Garež se sa deset metara vidjela na Vehbinom licu dok je zadihan trčao da pomogne ocu. Ubrzo se iskupilo pola sela. Špalir se otegao sve do tekneta. Žene su sipale vodu u kante, a muški su jedni drugima dodavali. Sijeno, taj dan pokupljeno, dogorijevalo je sa zalazećim suncem. Na tavanu, šćućuren u plast, izvirio sam kroz prozor, razmišljajući o abinom vojničkom kaišu, i majčinim prutevima iz žive ograde, zasađenim uz  kuću. 

***

U plast sijena krio sam radničku Drinu vraćajući se iz škole. Majka je sigurno vidjela. Ocu prešućivala. Otac, ako je i znao, šutio je. Sve dok, nakon jedne iftarske sofre, kad smo ostali sami, nije izvadio kutiju plavog Ronhila, i rekao; evo ti, a ako imaš pare, ti sebi nastavi kupovati ovo govno. Kašike ti eno u hodniku, idi napolje i dimi.   

RAT, VILE I ŠPORET

Šporet pucketa. Plameni jezici ližu crveno-bijele baklave na rajnici koja se pri vrhu pjeni. Aba je sinoć, u cik zore, umotanu u zeleno podobransko platno, položio vreću brašna u podrum. U podrumu će, pred samu zoru, sestrin prvi plač utišati granate s Križa. Ratna je, devedestčetvrta. Brat i ja smo uz nanine dimije, stisnuti. Nana nam kazuje priču koja mi ovih dana, iz jedne sasvim drugačije izolacije naumpada. 

***

Priča je to iz onog vremena, kad su mladići i djevojke pjevali pjesme koje mi ne upamtismo, a oni ne zapisaše. Nana je mladalačkim koracima pratila stado. Podne je odmicalo za njenim leđima, a ovce su, brsteći slatku djetelinu, lutale proplancima i vrtačama. U sred šumarka, staza je koja vodi do izvora. Pri dnu, bjelina je studenog potoka. Ovce su žedne, i gladne istovremeno. Medni su maslačci zaposjeli obalu. Cvrkut i prhut je u krošnjama. U ikindijsko se vrijeme okrenula prema Ćabi, i rosnih obraza nasmijala. Ovce je zatim upravila put kuće. Sa štapom u ruci, i pjesmom na usnama, tražila je prečac. Lavež u daljini, gdje akšamsko sunce tinja. Ovce su site, al’ korak im težak. Akšam je ambasadorka na glavi. Iza one vodnice tamo, odmah uz brežuljak, doboš ječi, sve jače i jače. Na brežuljku vatra, nebesa dotiče. Noge joj, ukopane, zadrhtiše. Čuje pjesmu, maločas nošenu na usnama. Tamo gore, gdje ovce, sumanute, vatra guta. Oko vatre, s rukom u ruci, kosa raspuštenih, po tlu plešu vile. Vilinsko kolo. Znala je dobro, ko u vilinsko kolo uđe, iz njega lud izađe. Pjevaju, plešu, i skaču. Očiju iskolačenih, od zla i muke. Akšam je težak pao, i samo glas mujezina, lavež pseći može utišati, i vile otjerati. Koliko je noge nose trči, dok iza nje ostaje puteljak koji se gubi u šumarku što se uz brežuljak penje. Pogled joj ka brežuljku nikoga ne dotiče . Osim ovaca u krugu što brste, bišću, i povremeno bleče.      

***

Ova priča mi je naumpala još jednom. Bili smo tada za jednu jesen zreliji. Brat i ja što šutamo loptu kod Dragivuše. Sa brežuljka, otac nas sjećam se zove. Akšam je i mi smo već trebali biti u kući. Na tamnim će se nebesima ukazati crvenkasti trag, koji zatim prepukne. Jedan, dva, tri, deset, pa stotinu cvenkastih tragova koji paraju nebesa i uši. Otac nas idalje zove. Vidim mu to na zajapurenom licu, i mrkim obrvama dok kida dračov prut, trčeći prema nama dvojici, koji se od straha, vjerovatno, potrbušeni smijemo. Meni tada naumpadaju vile, i to da kad akšam pada, najbolje je biti u kući. Pored šporeta što pucketa, dok plameni mu jezici ližu, baklave na crveno-bijeloj rajnici, koja se pri vrhu pjeni. 

SLATKO ĆOŠE

Prebacivši nogu preko noge, u femininum maniru iskusnog zavodnika, ne krijući zadovoljstvo stečenim znanjem, uperio je pronicljiv pogled dvjema strankinjama do sebe. Odbivši Marlborov dim u eter, prošaputao je, a zatim i obznanio: (da l’ zbog žala za probisvjetskim danima slave ili pak zbog krize srednje dobi), jednu istinu: “u ovoj državi niko ništa ne zna” i naručio sedmi, mali makjato bez pjene.

Još jedan samoprozvani polihistor krio se pod Lorenovom kapom kupljenom na Shans Elizeu. Rezigniran prijevremenom deportacijom na rodnu grudu, nasmijavši se podrugljivo, na kant, vrisnuo je pobjedničkim tonom: “ja najbolje znam…”

“Au revoir monsieur” u glas su ga pozdravile djevojke na vratima. Naručio je osmi, promijenio položaj nogu i nastavio se izjedati u bespotrebnom saznanju.

***

Ovako sam prije devet ili deset godina opisao događaj čiji je glavni akter bio stalni gost na Slatkom ćošetu. Sjedio bi u ljetnjim danima u jednom, a ja nasuprot njega u drugom ćošku, kultnog kafea, na križanju Sarača i Gazi Husrev-begove ulice. Iza velikih izložbenih prozora, naročito onih okrenutih prema Ferhadiji, gdje se užurbani koraci prepliću sa žamorom i smijehom šetača – od studenata do turista – proćerdao sam većinu svojih Sarajevskih dana. U odnosu na pogled, određujem trenutni poredak stvari, smirujem bujicu misli i upravljam je u željenom pravcu. 

Došao bih nenajavljen, bez posebnog plana i cilja za taj dan. Zauzevši mjesto, iza prozora, na razmeđu istoka i zapada, Osmanskog carstva i Austro-ugarske, čekao sam mali makjato, bez pjene. Keno je otkrivao nove dilove Krkiju koji je sjedio u suprotnom ćošku, pokazujući mu plavu joop košulju. Krki je lik s početka ove priče, koji je godinama živio u Francuskoj. Govorilo se da je bio u legiji stranaca, zaštitar visokih dužnosnika francuske vlade, špijun, milioner koji posljedne dane krati na Slatkom ćošetu, komentarišući slučajne prolaznike. Sa mnom bi razgovarao o književnosti, o Ozu, o Orhanovim političkim pogledima, i pamučnom pletivu njegovih romana, o cvijeću kojeg nema u haremima naših džamija. Poeziju je smatrao neozbiljnom, osim ako je nije čitao kod Hajama ili Rumija. Prijao mu je misticizam kojim je i sam bio obavijen. 

Tih sam se dana pronalazio u prostranstvima poezije. Zadnjih sam pedeset maraka u džepu dao za Karverove Sabrane pjesme u knjižari Zoro. Uživao sam biti okružen ljudima, tek kao posmatrač, i slučajni registrator s bilježnicom na kojoj se pisalo Sarajevo Gas, kalendarska 2012. godina. 

Sklupčan na automobilskom sjedištu, desetak godina nakon toga, u plavoj joop košulji, na obali jezera Iri, gdje se galebovi otimaju za otpacima, i ljudi škilje na sunce iza retrovizora, u jednoj dakle, sasvim drugačijoj samoći, nadolaze mi sjećanja, odnekud s pučine podsvijesti, o događajima tako dalekim, o ljudima tako dalekim, koji su se zatekli, u opisu vremena, u kojem se nije gledalo dalje, od toza pri dnu šalice, neke naredne kafe. 

SLATKO ĆOŠE I DŽIGAL

Bez prethodnog dogovora, bez poziva i poruka, bez čekiranja na fejsbuku, nalazili bismo se svakog dana, obično kad se probudimo, nekad kasno poslijepodne, na jutarnjoj kafi, kako smo je zvali. U to vrijeme, mjesto prema Ferhadiji, na samom uglu, bilo bi slobodno, i mi bismo oprženi suncem izvirivali ispod streha, dočekujući i ispraćajući goste. Na nas su gledali kao na inventar, koji se već godinama nije mijenjao na Slatkom ćošetu. Interijer se nije znatno razlikovao od većine lokala, koji su tih godina bili ukrašeni orijentalnim motivima. To je ono vrijeme kad se dim nargila (poslije poznatih kao šiša) tiskao u uskim sokacima, gdje ćevapi, pite, pače, grah, sogan dolma, godinama nadražuju gladne stomake umornih prolaznika.

Ništa nas nije smetalo. Nigdje nismo žurili. Para smo imali sasvim dovoljno da dočekamo idući dan, i nismo o tome, iskren da budem, toliko ni razmišljali. Vodili smo se kao studenti, iako nas fakultetska vrata nisu odavno vidjela. Ako ikome na svijetu treba praštati, to su onda studenti koji tek stiču iskustva, prvih, velikih životnih grešaka. 

Kako rekoh, imali smo svoj mali ritual, ispijanja jutarnje kafe, u gradu u kojem svaki dan traje, isuviše kratko. Trebalo je popamtiti sva ona lica, usplahirene djevojke u žurbi, usputne razgovore, i poznata kafansko-čaršijska prepucavanja, i nadmudrivanja. 

Ustaljenu rutinu, tih će nam dana dobrano pokvariti novi konobar. Dadu, koja je radila za šankom, već smo poznavali, i ona bi nam osmijehom davala do znanja da će kafe za koji minut biti spremne. To je onaj hijerarhijski status, koji se stiče nakon godina vjernog bacanja novca u gazdinu kasu. Omiljeno lice, i zaštitni znak Slatkog ćošeta iz tog vremena, svakako je bio Keno. Nasmijani i uvijek pričljivi konobar koji je između ostalog u ostavi za kafu, miljeko, i šećer, negdje skriveno iza malešnih vrata, čuvao poneki Armani parfem, Ralf Loren košulju, ili rejbanke, sve po cijeni, ko za tebe.     

Već nekoliko smo dana uobičajenu kafu čekali duže nego inače. Cigare bismo nervozno premetali po prstima, pogledom tražeći konobara. On bi se gubio, negdje između telefonskog razgovora i gostiju. Jedni su tražili svoje narudžbe, drugi su ga vukli za rukav da plate, treći su ustajali i odlazili psujući. Ideja o disciplinovanju Džigala, tako se konobar zvao, i povratku zasluženog hijerarhijskog mjesta na skemliji Slatkog ćošeta, došla je od njega. Plan je bio da usitinimo pare, deset maraka čini mi se, koliko je bio račun, te da ih, sve po dest pfening, trasnemo Džigalu pred nos. Pa nek broji. Tako je i bilo. Koliko se sjećam, veliki problem iz tih dana riješen je čaršijskom podvalom moga prijatelja, koji je danas, kao što sam i ja, dovoljno ostario da se ovakvih, sitnih dogodovština, sjeća s osmijehom i blagom melankolijom, unutar svoje životne četvorine.

“Budi pod našim prozorima da te mogu viđet’… možeš ić’ samo do zelene zgrade… ‘vamo, s ove druge strane, možeš do po’ garaža i nemoj dalje!!“

Nena se povila u struku i svojim vitkim, koščatim kažiprstom maše mi ispred nosa dok se lift škripeći spušta u prizemlje. Stojimo jedna naspram druge u toj pokretnoj drvenoj kutiji, loše skrivajući zebnju.

Ona je svoju uvila u jetki, siktavi glas sedamdesetogodišnje žene iz Istočne Hercegovine, dok sam ja svoju udjenula negdje između čvrsto stisnutih usnica, uzdignute brade, istegnutog vrata, i širom otvorenih očiju četvorogodišnjeg djeteta.

Uzalud se nadam da će mi se osmjehnuti i pomilovati me po glavi. Ona me i dalje strogo probada svojim grahorastim očima i ne prestaje da vrti kažiprstom.

A kad tako gledam njenog sina, a svog tatu, on mi se uvijek nasmije i od kažiprsta i palca napravi krug prije no što mi dotakne obraze, prislanjajući mi, poput kakvog gizdavog monokla, svoj dlan prvo na jedno, a zatim i na drugo oko.

Onda od dragosti uzvikne:

“Okac moj!! Rodilo se!!“

Imam njegove nemirne crne oči i kad god se pogledam u ogledalo, jasno mi je zbog čega sam njegov Okac.

Ovaj drugi nadimak neobičnog, glagolskog oblika ne odražava nikakvu porodičnu sličnosti, niti tradiciju, već, upravo suprotno – neobične okolnosti mog rođenja.

Priča je to koja se često pripovijedala u toku večernjih sijela naše bliže i dalje rodbine, sve dok rat i izbjeglištvo nisu ukinuli ustaljenu praksu međusobnih kućnih posjeta.

Nedonošče sam. Rođena nakon svega šest i po mjeseci trudnoće koja je preuranjeno okončana jer se moja mama, kaže priča, dobro prepala čopora uličnih pasa koji se tog jutra iznenada stvorio pred njom, dok je pješačila do posla.

Čopor ju je okružio samo na par sekundi, jedan od pasa ju je kratko onjušio, a onda su svi mirno produžili dalje pustom gradskom ulicom.

Vječno u strahu od nekoga ili nečega, mama se jako uznemirila. Mora da je njen nemir i tada, kao i dan-danas, u meni pobudio instiktivnu želju da što prije uteknem od njenog straha od života. I tako sam, mimo prirodnih zakona, ili – kako ona voli da kaže: mimo svijet, u rano poslijepodne istoga dana iz njene utrobe, pobjegla u u život.

U Bolnici u Mostaru tada nije bilo inkubatora. Tu tehničku novotariju u godini moga rođenja posjedovalo je samo Porodilište u Sarajevu, a kako ni bolnička kola nisu imala grijanje, ljekarski konzilij odbio je preuzeti rizik mog tranporta preko prevoja Ivan na kojem se predhodne noći nahvatalo par centimetara prvog, novembarskog snijega.

Mirno su saopštili mom tati da svakako ne očekuju da ću preživjeti do jutra.

Tati je od cijele strke i panike pukao čir na želucu pa su i njega ubrzo smjestili na drugi sprat iste bolnice.

Kako sam ja uporno disala i kmečala i narednog jutra, moja sudbina je tada prepuštena daleko staloženijem maminom bratu. On je osoblju Porodilišta odlučno saopštio da ima novi Renault 8 i u njemu grijanje, pa će svoju sestru i njenu prije vremena rođenu bebu odvesti u Sarajevo na svoju odgovornost.

Nakon što su prestravljenu mamu ugurali na zadnje sjedište, jedna medicinska sestra predala joj u ruke kilo i pedeset grama tešku i 41 cm dugačku mene, umotanu od glave do pete u ogromnu balu vate, a jedan je medicinski tehničar pažljivo, ali odlučno zalupio vrata automobila.

Sestra i brat vozili su se više od sat vremena u potpunoj tišini.

Negdje na pola puta, nakon što su izašli iz Konjica i počeli se vijugavom cestom uspinjati prema planini Ivan, Renault 8 je mimo daidžine čelične volje i iskustva terenskog inženjera na održavanju puteva, počeo da proklizava na snijegom zametenoj cesti. Iz straha da ga ponovo neće uspjeti upaliti, odlučio je da, ipak, ne zaustavlja vozilo, već je samo preko ramena doviknuo sestri:

“De, provjeri diše li još to dijete… da se na prvom proširenju okrenem, da ne vozim džaba dalje, ako nema svrhe!”

Mama je zaustavila dah i pažljivo spustila svoje nosnice tik iznad mojih. Nakon par sekundi osluškivanja, uzbuđeno je uzviknula:

 “Diše, diše… Vozi dalje!”

Naredna dva i po mjeseca, dok smo mama i ja boravile u sarajevskoj bolnici, rodbina i poznanici su zabrinuto vrtili glavama i jedni drugima govorili:

“Rodilo se od šest i po mjeseci pa je sad u inkubatoru u Sarajevu… curica je… e, sad… hoće li preživjet’ pitanje je!”

A čim smo se mama i ja konačno vratile kući u Mostar, i bliža i dalja rodbina je danima i noćima znatiželjno pohodila naš mali dvosobni stana da vidi “to nedonošče”.

I kad god bi me mama pažljivo prinijela u vidokrug nekog od posjetitelja, tata bi prateći nas pogledom, trijiumfalno uzviknuo:

 “Evo ga, Rodilo se!!!”

Osim neobičnih nadimaka i porodičnih anegdota, u mojim sjećanjima iz ranog djetinjstva tako stoji i ovo:

Nena najprije otvara škripava drvena dvokrilna vrata, pa potom nadlakticom gura i ona teška metalna. Vuče me za ruku dok izlazi iz lifta. Onda je naglo pusti, i obuhvati tom istom rukom moje rame, dok mi kažiprstom druge ruke ponovo prijeteći vitla ispred nosa:

 “Hajde, sad, igraj se sama sa djecom kad si toliko navalila! Ali samo dokle sam ti rekla i ni cenat’ više!!!”

Zebnja mi se razlijeva po grlu i želucu dok nesigurno, prvi put koračam napolje bez pratnje odraslih ukućana.

“I NEMOJ DA BI SLUČAJNO LJEPOTANA DIRALA!!!” – odjekuje prijeteći nenin glas stubištem, dok se vrata lifta zatvaraju za njom.

Neni sam danima, kako kaže, “probila glavu” molbama da me pusti samu napolje da se igram s djecom.

I sada, kada je to konačno i uradila, ja ne znam kud sa sobom. Strah me je da budem sama, a stid me je da nepozvana priđem drugoj djeci koja se igraju u dvorištu.

Prvih nekoliko minuta stojim zbunjeno pred ulazom u našu desetorospratnicu i pognute glave buljim u okruglu zlatnu dugmad na mom grimiznom somotnom kaputu.

Ispred zgrade se poprečno prostire niz garaža, iza kojih se uzdiže desetospratnica identična našoj, osim što je njen bočni prostor između spratova plav, a kod naše crven. U zaleđu garaža, na pola puta između crvenog i plavog solitera je zelena četverospratnica, sa kojom oba solitera dijele neasfalirano dvorište, podjednako pogodno i za igru i za parkiranje.

 Od Ulica Stjepana Radića do Ulice Ante Zuanića, dvaju paralelnih saobraćajnica u ovom dijelu mostarkog urbanog naselja Strijelčevina, uporedo sa nizom garaža, proteže se uzak asfaltni put koji omogućava nesmetan prilaz vozilima do ovih zgrada.

Djeca iz plave i crvene zgrade se rijetko kreću tim putem. Što iz straha od vozila, što iz straha jednih od drugih.

Djeca iz plave drže se kruga koji s jedne strane dotiče trotoar Ulice Stjepana Radića, a s druge ide duž igrališta za mali fudbal i završava negdje kod kanti za smjeće poredanih nasuprot ulaza u garaže, na pola puta do crvene zgrade.

Djeca iz crvene zgrade takođe se kreću u krugu koji dobacuje samo do polovine garaža u pravcu plave zgrade, dok sa druge strane skaču i loptaju se sve do ruba Ulice Ante Zuanića kojoj zgrada i pripada.

Djeca iz zelene zgrade žele se igrati i sa onima iz plave, i sa onima iz crvene, ali su često zbog toga izložena šikaniranju, ucjenama i grubom udaljavanju iz zajedničke igre bilo crvenih, bilo plavih.

Koliko sam samo puta samo čula da djeca iz moje zgrade, djeci iz zelene kažu: “Ne igramo se više s tobom, jer se ti igraš i sa onima iz plave zgrade!”

Ili one iz plave kako viču odmahujući prezrivo put ovih iz zelene:

 “Ne igramo se više s tobom! Idi k’o i juče pred crvenu zgradu pa se s njima igraj!”

Djeca iz plave i crvene zgrade se nikad ne igraju zajedno, osim kad se igraju rata.

Linija koja je u mom ranom djetinjstvu dijelila djecu iz plave i crvene zgrade nevidljiva je, čvrsta i nepromjenljiva, baš kao i ona koju će – svega jedan kilometar odavde i samo dvadeset i koju godinu kasnije – u bojama krvi i tla iscrtati vojnici Hrvatskog Vijeća Odbrane, s jedne i Armije Republike Bosne i Hercegovine, s druge strane jedinog mostarskog Bulevara.

Neometano od jedne do druge zgrade trči jedino Ljepotan.

Ja, zapravo, i čekam da ugledam Ljepotana kako trči asfaltnom stazom praćen buljukom djece iz plave zgrade. Onda i sva djeca iz naše zgrade, što su sad u malim grupama raštrkana svuda po dvorištu, potrče njemu u susret. To će onda biti idealna prilika da im se i ja pridružim. Druga će ga djeca dirati, a ja neću. Bojim ga se, ali uživam da ga gledam. Zato ću samo stajati i diviti mu se iz sigurne daljine, baš kao i do sad.

Propeta na fotelju i fiksirana zagrljajem čvrstih neninih ruku, promatrala sam sa prozora našeg stana na sedmom spratu, već mnogo puta tu istu scenu.

 “Eno Ljepotana!” – rekla bih ja oduševljeno.

 “Tobe jarabi, tobe estagfirullah. Paščetu dali ime Ljepotan i u stanu ga drže!“- na to bi rekla nena, koja je kao prava muslimanka, uvjerena da život sa psom u kući predstavlja grijeh.

“Nemaju djece pa im je taj ćuko sve!” – na to bi se odnekud iz dubine sobe o bračnom paru iz plave zgrade očitovala i moja mama.

Mama je uvjerena da smisao njenog i svakog drugog života u imanju djece. Stoga redovno glasno promišlja u čemu li ga oni koji ih nemaju, zapravo pronalaze.

“E, baš im je lijep, nalet ga bìlo!” – ponovo bi se oglasila nena, koja je kao samohrana majka petero maloljetne djece na selu proživjela većinu života. Zbog toga se iskreno i otvoreno divila samo domaćim životinjama. Nikada ljudima.

Ja bih za to vrijeme nijemo promatrala taj jedinstveni prizor: Ljepotan je već zastao i isplazio svoj veliki crveni jezik između jakih čeljusti koje mu se naziru ispod njuške. Veselo maše svojim raskošnim repom. Ne može dalje jer su mu djeca iz naše zgrade prepriječila put i miluju ga po grudima, vratu i ramenima. I djeca iz plave zgrade su ga konačno sustigla, pa sad glade njegova leđa i slabine. Sve to sa osmijehom sa strane promatraju Ljepotanov gazda ili gazdarica. Najčešće oboje. Sretni i nasmijani kao njihov ljubimac. Sretni kao sva djeca oko njega.

Ljepotan svu tu strku oko sebe mirno i stoički podnosi. Svaki dan predano pristupa svojoj mirnovoj, ujediniteljskoj misiji. Istrajan i odgovoran kao pravi Nijemac. Tačnije, njemački ovčar. Jedino biće potpuno nesvjesno razlike i granice između plave i zelene zgrade, kao i razlika i granica među malim i velikim ljudima.

On je jedino svjestan da su ljudi sve manji, što su veći.

Zato ih sve podjednako voli i toleriše.

*

Ljepotan je u Mostaru živio prije više od četrdeset godina. Djeca iz plave i crvene zgrade naglo su odrasla u tornadu rata koji im je prije više od polovine njihovog životnog vijeka, podijelio i rod, i rodni grad.

One koji su preživjeli sada dijeli bezbroj linija razgraničenja – gradskih, kantonalnih, entitetskih, državnih, kontinentalnih, morskih, oceanskih.

Trenutno ih sve od ostatka svijeta dijele i zidovi vlastite kuće ili stana, svejedno da li su u Mostaru, Sarajevu, Splitu, Leuwardenu, New Yorku, Pittsburghu ili Calgaryju.

U ovim danima corone, razmišljam o svemu i svačemu, pa tako i o djeci iz crvene i plave zgrade, i o smislu života.

A kada da razmišljam o smislu života, ako ne sada, dok kroz otvoren prozor svog sarajevskog stana slušam zvona crkve Svetog Josipa i glas mujezina Ali Pašine džamije kako iz potpuno praznih bogomolja pozivaju vjernike na molitvu?

“Onima sa djecom, sigurno je u vrijeme pandemije puno teže, nego nama koji ih nemamo. Oni se razumljivo plaše da će im corona odnijeti smisao života, a mi smo ga, ili pronašli u nečem drugom, ili davno izgubili nadu da ćemo ga ikad pronaći.”

Moje misli i tišinu ulice onda prekine tihi žamor i pucketanje po asfaltu. Nasmijem se jer dobro znam ko ide. Da sam na ulici, sigurno bi se prepala. Taj mi je strah urođen i živim sa njim već više od pedeset godina. Sad nestrpljivo čekam naš susret.

Čopor pasa lutalica siđe sa Gorice i svako veče oko devet sati po mom naselju obiđe počasni krug koji vodi ispod moga prozora. Samo jedan od njih priđe bliže prozoru da me onjuši, a onda mirno produže dalje niz pustu ulicu.

Priznajem da ne znam koji mu je smisao, ali znam koji mu je oblik. Život je krug i svaki je isti, a različit, zastrašujući, a lijep – baš kao Ljepotan!

I nakon jednog od onih putovanja koja su podrazumevala iscrtavanje zamišljene linije preko zemaljske kugle, leta kojim je u rane jutarnje sate stigla do blistave nigdine nekog aerodroma, putnica je oko podneva presela na drugi let, te nastavila putešestvije. Provela je šest sati u drugom avionu, a možda je proteklo i punih šesnaest; teško beše razabrati tokom tog mirovanja u vazduhu. Njen ručni sat tvrdio je jedno, kalendar pak drugo, a telo izmoždeno vremenskom razlikom nešto sasvim treće. Najzad, oko podneva, avion je počeo da se spušta, i putnica je iz vazduha ugledala nešto što je, bezmalo u svakom smislu, ličilo na poznatu metropolu: isti vijugavi auto-putevi, isti izduženi parkovi, isti nizovi nebodera. Kao svaki pogled iz visine, i taj ju je podsetio na nešto što joj je majka jednom prilikom rekla o kolapsu masivnih zvezda, koje se mogu smanjiti na veličinu grada. Sudeći tek po pređenoj udaljenosti, putnica je možda samo okružila planetu i vratila se tamo odakle je i krenula. Ali bilo je u tom prizoru nečeg što ju je razuverilo: ogromni grad je bio kružnog oblika, i zamršene saobraćajnice u njegovom centru skladno su se razdvajale u nekoliko glavnih puteva koji su vodili ka obodu, nalik paocima na točku. Upravo je na osnovu te kartografske pravilnosti znala da je stigla, prvi put, u grad Ređanu.

Na terminalu je videla natpis sa gradskim grbom, na kojem su bila prikazana tri delfina. Stigla je u poznu zimu, i vreme je bilo nestabilno. Čas bi zavejala mećava, da bi odmah potom izgrejalo zubato sunce, pa ipak, ubrzo će ustanoviti da je temperatura, bez obzira kakvo je vreme preovlađivalo određenog dana, uvek bila viša od očekivane. Nju, koja je bila svesna koliko gradovi mogu biti slični, sada su zanimale isključivo njihove razlike. Kad je otkrila da su svi stanovnici Ređane izbeglice, nedavno prispele s raznih strana, znala je da je na pravom mestu. Grad je brzo izgrađen, pošto su svi došli maltene u isto vreme; prema mitu o nastanku grada, između trenutka njegovog osnivanja i dosezanja najvećeg broja stanovnika jedva da je minulo jedno godišnje doba. Ta kolektivna mladost grada značila je da je sámo upoznavanje sa njegovom kulturom predstavljalo ključni aspekt kulture Ređane. Poput Koma ili Tube, Ređana je bila sveti grad. Kao u Jerusalimu, Lasi, Meki ili Ifeu, sve njegove ulice i zidovi odisali su duhovnošću. Dodirnuti ogradu ili otvoriti kapiju u Ređani predstavljalo je opomenu na ljudsku smrtnost. Nije bilo međusobnog odnosa a da ne beše prožet ogromnom težinom; svaki odnos nalikovao je kocki šećera teškoj kao Mont Everest. I sve je bilo uistinu tako, ali u gradu nije vladala ni asketska niti dramatična atmosfera. Građani su, umesto toga, imali trezven osećaj da žive u začaranom svetu u kojem se sukobljavaju s nečim što nisu mogli da vide. Znali su da ono što je nevidljivo nije samim tim i nestvarno. Bili su izloženi Pošasti, i upravo zato je u glavama svih Ređančana bio policijski čas, a u srcima čvor.

U vreme putničinog boravka, ruka smrti nalegla je teško na taj oprezni grad. Kao i  svugde na zemlji, i tamo se rađalo i umiralo, ali Ređana je svakodnevno trpela mnoštvo dodatnih bolnih gubitaka. Toliko raširena beše ta pogibelj da su mnogi građani, čim bi otvorili oči, odmah proveravali čitulje. Kao što je jedan vozar rekao putnici, dok ju je vozio da podigne sledovanje: „Svako od nas proverava čitulje ne samo da bi video ko je preminuo tokom noći, nego i da se uverimo da smo još živi.“ Na njegovim kolima bio je oslikan gradski grb, na kom se nalazila kvaka. „Ređana“, dometnu vozar, „jedna je od retkih istinskih demokratija na svetu. Svako može u bilo kom trenutku podleći Pošasti: bogataši, siromasi, obrazovani ili priprosti, poznati ili nepoznati. Nejasno je koliko tačno ljudi živi u gradu, jer mi u naše popise stanovništva uporno ubrajamo i mrtve.“ Rekao joj je da je jedna od prvih žrtava Pošasti, inače njegova mušterija, bio glavni gradski arhitekta. O tom čoveku se još govorilo, rekao je vozar, u sadašnjem vremenu.

Ređančani su razmenjivali priče jednako kao što trgovci u drugim gradovima razmenjuju robu, začine, proizvode od kože, parfeme, ćilime i rezbarije. Svaka priča ispričana u Ređani bila je drugačija, i tek u sećanju, tek kad bi putnica pokušala da prepriča sebi priču koju je čula, ispostavilo bi se da su sve one zapravo jedna priča, varijacije jedne jedine pripovesti, koje su, na ovaj ili onaj način, bile povezane sa Pošasti. Ali ona bi to ubrzo smetnula s uma, i već sutradan, susrećući se sa novim pričama, svaka bi joj zvučala novo kao i pripovedaču koji ju je kazivao. Jednog popodneva, dok je zapisivala pripovest nekoga ko se oporavio od Pošasti, začula je crkveno zvono, koje nije sazivalo nikoga, i zvuk ezana iz obližnje četvrti, za kojim nije usledio užurbani bat koraka. Niko se nije sabirao u crkvama i sinagogama, niko se nije okupljao u hramovima i džamijama, škole su bile prazne, prodavnice zatvorene, ljudi nisu izlazili iz kuće. Ali žitelji Ređane su bili veoma povezani, i njihov svekoliki građanski i društveni život odvijao se unutar zidova vlastitih domaćinstava. Svaka kuća u gradu bila je opremljena sredstvima za komunikaciju. Porodice diljem grada dopirale su jedne do drugih iz tih skromnih ograđenih prostora; poslovi, veliki i mali, obavljani su za trpezarijskim stolovima ili iz spavaćih soba; ljubavnici, bivši ljubavnici i budući ljubavnici poduhvatali su se svih strategija koje su omogućavale da se održi plamen želje i pored odsustva voljenog tela.

Postoje posebni vidovi znanja koje poseduju oni što su bili prinuđeni da iznova sazdaju svoju stvarnost. Ređančani su bili veliki sladokusci, kuvali su nimalo ne mareći za granice, sa palminim uljem, ribljim sosom, tapiokom, repom, jogurtom, harisom, inćunima, jukom; ali pravo obeležje ređanske kuhinje bila je ljubav prema koncentraciji u svakom obliku: ako su mogli da biraju, izabrali bi demiglas umake umesto bujonâ, žestoka pića umesto piva, vino umesto vode, paradajz pire umesto pravog paradajza, čili papričice umesto babura. Pored te ljubavi prema svemu redukovanom, konzerviranom, osušenom, začinjenom i ukiseljenom, gajili su i sklonost ka štedljivosti i gađenje prema nepotrebnom otpadu, kulinarskom ili ma kom drugom. Nijedan grad slične veličine nije proizvodio manje đubreta. Ko god bi došao u Ređanu mahinalno bi usvojio te navike. Putnica je boravila među njima tek nekoliko dana kad je primetila da svoje beleške ispisuje istom olovkom, iz dana u dan, zarezujući je kad god bi se istupila. Nije osećala potrebu da izađe napolje i kupi novu, premda to ne bi ni mogla, jer su papirnice bile zatvorene. Olovka je postajala sve kraća dok se naposletku nije prometnula u patrljak. Putnica se, pišući, divila tome, ne samo zato što se još od detinjstva nije držala jedne olovke, već i stoga što je bila ganuta činjenicom da na taj način deli skromnost građana tog grada, iako je bila tek njegova privremena stanovnica.

* * *

U kući naspram njene živela je četvoročlana porodica: majka i otac, sa dvojicom sinova. Stariji momak, jedini član porodice koji je izlazio napolje, radio je za grad kao smetlar, skupljao je komunalno đubre i čistio zaražene zgrade. Putnici se dopadao njegov glas. Ulica je bila tako tiha da je čovek mogao govoriti normalnim glasom a da ga osoba preko puta savršeno razume, i taj razgovor na daljinu uobičajio se u Ređani. Jedne večeri, neobično tople za sredinu marta, ćaskajući sa tim mladićem, saznala je da je on proučavalac nebesa. „Radim kao čistač, ali po opredeljenju sam astrolog“, rekao je.

Nijedan zakon nije propisivao da su Ređančani dužni da poseduju kartografske globuse ili da okačinju mape sveta na zidove u svojim domovima. Pa ipak su svi to činili i voleli su da kažu „Ređana je svet“, ili „svet je Ređana“. Pod izrazom „postojbina“ podrazumevali su svaki zamislivi grad na zemlji. Te mape su podsećale Ređančane, inače privržene svom novom domu, na najdublje čežnje i želje, na gradove koje su nosili u srcu. Nikad se putnica nije susrela sa nekim mestom toliko uronjenim u uspomene. Nije to bila puka nostalgija, već žudnja za načinima razmišljanja koji behu na ivici da nestanu ili pak onim što su s mukom nastajali. Ređana beše grad sećanja na dodir, grad čiji su stanovnici ponekad tvrdili da su ravnodušni prema prošlosti. Govorili su da ih ne pogađa relativni nedostatak međusobnog fizičkog kontakta, ali onda bi, zbog kakvog običnog prizora, zavese što počiva na prozorskoj dasci, briznuli u plač.

U gradu se očekivalo da negovateljice, vidari, vozari, bakalini i smetlari rade izvan svojih domova. Smatrali su ih narodnim herojima, a u izvesnim slučajevima, poštovali kao svece. Oni su učestvovali u javnom životu. No, većina stanovnika Ređane mogla se samo čuti, ali ne i videti.

U Ređani je bilo ustaljeno pravilo da se ne izlazi iz kuće, običaj prirodan kao nošenje odeće. Bilo je izuzetaka, ali samo iz opravdanih razloga. Kad je o politici tela reč, sve što je bilo suviše neposredno ljutilo je Ređančane. Ako je nekome trebalo nešto dati, onda bi davalac to spustio na zemlju, a primalac bi datu stvar, posle prikladnog vremenskog intervala, uzeo. Susretljivost se nikad nije ispoljavala iz neposredne blizine. Ono što bi se čulo slučajno često je bilo sadržajnije od onoga što je nekome izravno rečeno.

Jednog popodneva, dok je putnica sedela za pisaćim stolom, odnekud se prolomio ženski glas. Žena je vrištala od zadovoljstva, u prepoznatljivom zanosu vođenja ljubavi. I ne čuvši stvarne reči, ona je znala kako se ženin vrisak prevodi na sve jezike sveta: „Nemoj da staješ, molim te!“ Otprilike u isto vreme, iz drugog pravca, začuo se zvuk violončela. Melodija je bila iscepkana, s dugim pauzama između odsečaka, kao da je violončelista razgovarao sa nekim nečujnim sabesednikom. Putnica se, kroz otvorene prozore, susretala s bezbroj takvih ulomaka osoba i osobenosti. Kaže se da nijedan čovek nije ostrvo, ali u Ređani, svi muškarci i žene behu ostrva. Sva deca i svi oni što nisu ni muškarci ni žene behu ostrva. Ta ostrva su mogla međusobno da se čuju, ali ostajala su razdvojen, razuđen, ljudski arhipelag.

U muzejima umetnosti u Ređani nalazilo se mnoštvo slika od neprocenjive vrednosti, ali oni su bili zatvoreni; u bibliotekama, krcatim knjigama, vladao je mrak; krojačke radnje bile su puste, a ni u jednoj krčmi nije se mogla utoliti žeđ. Sve je to bilo tužno, ali još tužnija beše akustički savršena koncertna dvorana u centru grada, zidova obloženih tikovinom, sa polukružnim redovima sedišta presvučenih crvenim plišom, veličanstvenim muralom na kom su bile prikazane brojne zemlje iz kojih su pristigle izbeglice, i ponad svega, visokom kupolom, pozlaćene unutrašnjosti. U koncertnoj dvorani je i noću i danju vladao muk. Dovitljivi ređanski muzičari iznašli su način da podnesu to nepodnošljivo stanje: svirali su ne ulazeći u koncertnu dvoranu. Onaj samotni violončelista bio je tek nit u ogromnom tkanju, jedan od dvanaest violončelista, violončelista koji su činili deo gudačke sekcije, gudačke sekcije rezonantne u sklopu većeg orkestra, uporedo sa limenim i drvenim duvačkim instrumentima, udaraljkama i jednom harfom. Ti muzičari su svakodnevno svirali zajedno, u stvarnosti i maštovito, a građani u svim domovima diljem grada upinjali su se svakog dana da ih čuju. Muzičari su svirali jedni za druge i za svoje sugrađane, kao i za samu koncertnu dvoranu, u nadi da će je jednog dana, sve do zlaćane kupole, ponovo ispuniti zvukom.

* * *

Jedne večeri, mladi astrolog je doviknuo putnici preko ulice: „Zdravo!“ Ona mu je uzvratila: „Zdravo!“ Zamišljali su jedno drugo u tami. „Da li je vaš posao opasan?“, upitala je putnica, pošto je čula da su smetlari, poput čuvara, lekara, grobara i vozara, posebno ranjivi kad je u pitanju Pošast. „Svaki posao je opasan“, odgovorio je, ne podižući naročito glas. „Hrabri ste“, rekla je putnica. Na nebu nije bilo meseca. „To ne sporim“, rekao je astrolog. „Devet meseci pre nego što smo prispeli ovamo“, nastavio je, „manje od godinu dana pre našeg dolaska, pre nego što smo nas četvoro – moji otac, majka, brat i ja – otišli iz postojbine, Uran je ušao u sazvežđe Bika. Sad je tamo i ostaće ukupno sedam godina. Uran je planeta pobune, i želite da znate šta se dešava kad је takva planeta u tranzitu kroz zemaljski znak Bika.“ Putnica, na sopstveno iznenađenje, reče: „Da, upravo to želim da znam.“ Odgovor je došao iz mraka, s druge strane ulice, od tog lica koje nije videla. „Bik se obraća prirodi u njenom nepomućenom obliku, pre ljudske intervencije“, kazao je glas. „Neukroćenoj prirodi. Setite se Minotaura u svom lavirintu. Nebesa se obraćaju našem gradu: Ređana je svet. Pošast povezuje mikrokosmos sa makrokosmosom, ono što ne vidimo sa onim što ne razumemo. Narušili smo prirodu u tom obliku, i sad priroda narušava nas.“ „Ili ne“, rekla je putnica. „Ili ne“, ponovio je astrolog, nasmejavši se. „Čuvajte se“, rekla je putnica. „I vi“, uzvratio je astrolog.    

* * *

Postojalo je jedno jednostavno pitanje na koje je putnica trebalo da dobije jasan odgovor, ali odgovora nije bilo ni od korova. Zagonetka se sastojala u sledećem: da li se Ređana nalazi na moru, ili je smeštena na obali jezera,  ili se oslanja na široku reku? Putnica je pročitala sve do čega je mogla doći, ali odgovora nije našla. Proučivši gradske propise, došla je do zaključka da ima pravo da izađe dva, tri puta nedeljno u kratku šetnju. Pokušala je napolju da razreši tu misteriju, ali stalno se vrtela ukrug, kao da ju je to područje obmanjivalo, kao da je bilo svojeglavo. Umesto da nađe obalu reke ili mora, zabasala je u udaljeno naselje prepuno stabala magnolije. Tamo je srela profesoricu fizike, stručnjakinju za neutronske zvezde. „Ovde si u Ređani?“, rekla je putnica. „To bi trebalo ja tebe da pitam“, odgovorila je astronomkinja. Nije joj bila od pomoći u razrešenju zagonetke gradskog okruženja, kao što joj nisu pomogle ni knjige koje je kasnije pogledala, jer je u njima nalazila kontradiktorne odgovore. Ne bi li došla do kakve naznake, putnica je u jednoj enciklopediji potražila grb grada. Na grbu se nalazio periskop. Te večeri, kao i svake druge, stanovnici Ređane su kuvali. Otvorila je prozor, i zapahnuo ju je vazduh ispunjen prijatnim mirisima. Utom je začula zvuk violončela i, malo dalje, jedva čujan kašalj.

Šetajući po gradu, putnica je počela da raspliće krajolik ulica. Po povratku kući, pogledala bi kartu sveta, koja joj je, začudo, pružala izvesne odgovore, postajući sve detaljnijom što bi joj se više približila. Nije joj otkrila pouzdane podatke o obližnjim vodenim površinama, ali joj je pokazala da je Ređana, između ostalog, i grad učenosti. Ređančani su poštovali geologe, antropologe, istoričare, etologe, kosmologe, botaničare i alhemičare, pa su značajnim gradskim lokacijama – trgovima, platoima i raskrsnicama – davali imena po tim cenjenim stručnim melanholicima. Na gradskim ulicama, kojima se šetala, viđala je samo putokaze sa geografskim koordinatama. Ali na karti su te iste ulice nosile imena po drugim gradovima učenosti: Kairska ulica, Ulica Berkli, Padovljanska ulica, Avenija Pušpagiri, Oksfordska ulica, Seviljski sokak, Ulica Esmeralda, Timbuktuanski put, Oktavijski drum, Avenija Kejsong, Bolonjska ulica. Putnica je zapisivala ta imena i pored njih beležila precizne latitudinalne i longitudinalne koordinate, kao da pravi indeks pojmova. Taj popis je iz dana u dan bivao sve detaljniji, a njene šetnje sve duže, a povremeno se vozila i tramvajem. Dok je dodirivala blistave šipke, sedala na ta drvena sedišta, pitala se da li time dovodi sebe u opasnost. Na prvoj stranici popisa nacrtala je gradski grb, prekopiravši ga sa papirne kese u kojoj je donosila svoja sledovanja. Središnji simbol na grbu bila je ruka u rukavici. „Ovo je poput onih putovanja“, pomislila je putnica, „opisanih u drevnim spisima. Putovanja koja je teško izvesti sledeći uobičajene mape, ali na kojima se stiže do stvarnih mesta, ništa manje stvarnih nego drugde. Suština takvih putovanja nije u razdaljini koja se pređe, već u spoznaji da se opasnosti putovanja ne rasprše po dolasku na odredište.“

U naselju sa magnolijama ponovo je srela astronomkinju. Njihov razgovor se odvijao za ranog popodneva, jer je astronomkinja volela da večeri provodi u tišini i osami svoje opservatorije na krovu. Razgovarale su sa udaljenosti. „Među nama ima mesečara koji veruju da su izuzeti od Pošasti“, rekla je astronomkinja. „Ko su ti mesečari?“ „Ne oni što spavaju, već oni koji će se uskoro probuditi.“ „Da li te to ljuti?“, pitala je putnica. „Naprotiv“, odgovorila je astronomkinja. „Zapamti, svi smo mi nekad bili mesečari.“ Bilo je toplo, toplije nego inače. Brestovi su prolistali, a magnolije procvetale. „Hoćeš da kažeš da je samo pitanje vremena“, rekla je putnica. „Vreme će pokazati. Ali zaista će pokazati“, rekla je astronomkinja. Čulo se cvrkutanje ptica, a cvetovi magnolije bili su ružičasti. Astonomkinjina afro-frizura bila je potpuno seda. „Mogu li da te pitam nešto što sam oduvek htela da znam“, rekla je putnica. „Želiš da me pitaš da li se plašim Smrti“, rekla je astronomkinja. „Da“, odgovorila je putnica. „Ne, ne plašim se Smrti“, rekla je astronomkinja. „Mogu li još nešto da te pitam?“, rekla je putnica, i zastala na trenutak, u slučaju da astronomkinja može i to pitanje da pogodi, ali ona je čekala da putnica nastavi. „Čula sam za paralelne univerzume, paralelne svetove. Da li ti, kao naučnica, veruješ da tamo negde u svemiru postoji još jedna Ređana? Ređana koja je identična ovoj u svakom smislu, uključujući ova stabla magnolije, i ovaj razbuktali crveni javor i ovo popodne i ptičji cvrkut i nas dve i ovaj razgovor koji vodimo, Ređana koja se samo u jednom razlikuje od ove: po tome što se u toj drugoj Ređani, u ovom trenutku, okončala Pošast.“ Astronomkinja je rekla: „Ideja o alternativnom svetu zasniva se na matematičkoj konvenciji, ne na opservacionoj fizici. S obzirom na ograničen broj načina na koje se materija može rasporediti u jednom beskonačnom multiverzumu, podudarnosti su aksiom, isto kao što su i bliske podudarnosti aksiom.“ „Poput Ređane bez patnje Pošasti?“ „Da, morala bi postojati. Da li te ta pomisao teši?“, rekla je astronomkinja. Vetar je uskomešao krošnje. Pesma ptica se spustila za oktavu. „Majko“, rekla je putnica. Bila je noć, i astronomkinja je nestala. „Mnogo si putovala; dugo te nije bilo“, rekla je astronomkinja.

Nedugo nakon toga putnica je zaključila da je vreme da se vrati kući. Ujutru tog dana kad je planirala da ode, saznala je uznemirujuću vest. Bilo je rano, i pre nego što će uraditi bilo šta drugo tog jutra, ona je, kao da je i sama Ređančanka, bacila pogled na čitulje. Najednom zastade, zinuvši u neverici: umro je mladi astrolog. Ređana na moru, Ređana na jezeru, Ređana na reci. Tog popodneva, ophrvana tugom i neizvesnošću, putnica je otišla na aerodrom. No, aerodroma nije bilo: bio je uredno demontiran, svaki njegov deo beše razvrstan i složen na odgovarajuću gomilu, od ogromnih nosača preko komada stakla pa do najsitnijih vijaka. Kad je stigla nazad u grad, kolima kojima je upravljao vozar sa maskom, osetila je olakšanje kao da se vraća kući.  

* * *

Minuti su se u Ređani protezali poput ogromnih katedrala, dok su neke sedmice proticale brzinom potrebnoj vilinom konjicu da raširi krila. „Juče“, rekao bi neko, ali nekom drugom to bi zvučalo kao „prošlog meseca“. Između govora i razumevanja postojao je mali, ali primetan zaostatak. Vreme ovde nema smisla, konačno je zaključila putnica. Nije shvatala kako u jednom ovakvo novom gradu mogu postojati tako stari nadgrobni spomenici. A možda tako izgleda kad vreme konačno ima smisla – usporava na mestima gde nije nužno, ubrzava tamo gde god je usmerena ljudska briga. Prazni stadioni, bazari i bazeni nisu znali ništa o prolasku vremena, ali bolnice su bile pune, i u njima je vreme proticalo brže nego što su ljudi mogli da podnesu.

Ne bi li nekako odvratili misli od tuge i brige, zdravi građani ostajali su kod kuće i prepuštali se ljubavi prema strateškim igrama i slagalicama. Provodili su sate igrajući ajo, šah, go i mahdžong. Za blagih večeri, ukoliko se nisu starali o bolesnima ili žalovali zbog nedavnog gubitka, gledali su pozorište senki koje se u svaki dom prenosilo pomoću složenog sistema ogledala. Priče ispričane u pozorištu senki, o običajima i verovanjima iz postojbine, uvek su bile drugačije, ali za razliku od novih priča o samoj Ređani, zadržavale su tu različitost i nisu se izjutra urušavale u istost.

* * *

Putnica je pisala i pisala, kao da progoni vreme i svojim ga rečenicama vezuje u zavežljaj. Jednog jutra objavljeno je da je Pošast odnela glavnog gradskog lekara. Sutradan je saopšteno da je umrlo sedam vozara. Dvadeset mrtvih, stotinu mrtvih, hiljadu mrtvih, deset hiljada, u tom gradu patnje koji je, poput crnog platna, prekrila potištenost. A kad je reč o izgladnelima, osiromašenima: neizbroj. Putnica je, za svojim stolom, susprezala suvi kašalj. Zarezala je olovku i zapisala: „Uskoro ćemo napustiti Ređanu i ponovo postati izbeglice. Ne svi mi, samo oni koje ovo prežive. Aerodrom nikad neće biti obnovljen, ali ukloniće se barikade na putevima. Stanovništvo će pokuljati napolje, a napušteni grad će se pretvoriti u ruševine brzo kao što je i podignut. Ređana će jednog dana biti samo sećanje. Naš novi grad biće izgrađen u skladu s onim što smo ovde naučili. Tamo gde je bila Pošast, biće nešto što nije Pošast.“ Zastala je. Da li je to zvuk klarineta? Nije više mogla da veruje svome sluhu. „Ali ta buduća Ređana već postoji, kao i budućnost u kojoj je ovo sve prošlost. Te dve Ređane žive istovremeno, jedna unutar druge, dve duše u jednom telu.“ Duboko je udahnula vazduh koji je strujao kroz otvoren prozor. Nikakvog mirisa. Olovka joj se toliko smanjila da je skoro nestala, a ruke su joj bile zamrljane grafitom. Osetila je jezu.

Probudila se te noći u suzama. Celo telo ju je bolelo, i grlo joj beše upaljeno. Uvidela je s jasnoćom koju samo tama može da pruži. Grb grada, bez obzira kakav se činio kad je gledala pravo u njega, nikad se nije menjao kad bi ga opazila krajičkom oka ili zamislila na osnovu sećanja. Uvek je izgledao isto: kruna iz koje su se zrakasto širili paoci, okrugli grad viđen iz vazduha.

(S engleskog preveo Alen Bešić)

Tu, gdje su do prije dva mjeseca, jedan uz drugi, stajali deseci prostranih drvenih stolova sa sezonskim voćem i provrćem, i s voćem iz dalekih zemalja gdje sva blaga rađaju i izvan sezona, sada su, široko razmaknuta i razdijeljena staklenim zidovima, četiri stola, a na njima po nekoliko sitnih krumpira, mladi luk, rotkvice i dvije-tri glavice zelene salate, onoliko koliko stane u gladni, tvorničkim garežom zasuti radnički vrt predgrađa. Da bi se do ta četiri stola stiglo, mora se čekati u redu, pa proći kroz kordon u fluorescentnim prslucima i s maskama na licima, koji kupcima dezinficira dlanove, da čisti dođu pred ono što kupuju.

I nikome više nije čudno ni malo. Nikome ne fali ananas, ni pitome jagode, kojima je sad vrijeme, nego je zadovoljan krumpirom i mladim lukom, nego zadovoljan odnosi strukove rotkvica, kao da će ih glodati u svojim betonskim krletkama, sve dok se u zeca ne pretvori.

Ne traže išta više, ne pitaju za ono čega nema.

Kao da su živjeli i umrli u Moskvi 1936.