Prvi kompromis sa svijetom učinio si već nakon nekoliko dana škole. Obuzdao si maštu i počeo govoriti tako da te razumiju. Najprije da te razumije učiteljica – to je izgleda najvažnije – a onda i da te razumije i ono najtuplje čeljade u razredu. Bio je to tvoj prvi i najveći estetski kompromis u životu, koji se poduzimao da bi se moglo živjeti među ljudima. 

Budeš li se poslije bavio umjetnostima, ono što budeš radio uvijek će biti jedva trideset posto onoga stvarnog, predškolskog tebe. I onda ćeš pisati romane, pripovijetke, pjesme, razumljive svima, i onom najtupljem čeljadetu u razredu, i bit ćeš pomalo nesretnjikav što je u njima tako malo od onoga što je bilo i što je moglo biti.

Ali drukčije nije moglo biti. S tim se kompromisom silazi među publiku, na njega su pristali svi, taj kompromis neizbježna je posljedica i osnovni razlog polaska u školu. Sve zaista važno dogodi se u prvih nekoliko dana škole, u obuzdavanju mašte, kad počneš govoriti tako da te svi razumiju.

Alema sam upoznao prije trideset godina. Teško sam ga razumio. Zato što drukčije izgovara riječi, mislio sam. Zato što ima neku čudnu govornu manu, učinilo mi se zatim. Zato što govori kao duh Petra Hektorovića, govori kao da se nije pomakao s Hvara, iz Paiza. 

Viđali smo se uz ratove, obično u većim skupinama ljudi, za priredbi i ceremonijala u koje nismo vjerovali, na mjestima i u gradovima sred kojih se nisam osjećao dobro. Prolazile su tako godine, prolazili su životi, on je crtao direrovski precizne crteže uz moje kratke priče i novinske članke, nalazeći u svom tom realizmu oniričku dubinu i smisao. Crtao je ono čega je u tim pričama bilo i ono što je postojalo u njemu, njihovom čitatelju, ali ono što bi na takav način nastajalo zaustavljalo je gledatelja, zarobljavalo ga, tako da stane i gleda, i da ne može svratiti pogled s novinske stranice, jer to što vidi istovremeno nešto je što nikada nije gledao, i što mu je odnekud poznato. Nije mu poznato kao motiv, ili kao stil, nitko nije crtao ono što Alem crta, i nitko nije tako crtao, ali u govoru tih slika nešto je veoma blisko, pred čime se čovjek nađe kao pred jezikom koji je znao i koji je onda zaboravio.

Nisam ga teško razumio zato što drukčije izgovara riječi, zato što ima neku čudnu govornu manu, ni zato što govori onako kako govori – kao duh Petra Hektorovića, nego sam ga teško razumio zato što on nikad nije učinio taj prvi, formativni estetski kompromis, nije obuzdao maštu ni počeo govoriti tako da ga razumiju svi, najprije učiteljica, a onda i ono najtuplje čeljade u razredu. Kako mu je to uspjelo, ne znam. Možda je bio bolestan prvoga tjedna škole, ili ga nije bilo briga. Ali za razliku od tebe, koji ćeš zauvijek ostati na onih trideset posto predškolskog sebe, reducirane i usmjerene mašte, disciplinirane imaginacije, prilagođene idiotima, koji misle da sve moraju razumjeti, i da se mogu diviti samo onome što razumiju, Alem je svakoga trenutka bio na svojih sto posto. A to bi bilo mnogo i za manje talentiranog čovjeka.

Crtajući mojim pričama i suhim novinskim člancima, on te je podsjećao, tebe i sve pažljivije novinske čitatelje, na sve ono što stane između trideset i sto posto. Podsjećao te je na to da ništa ne može biti zaboravljeno, i sve što se zbilo između nas, sve za što znamo, pohranjeno je negdje iza čela, iza očiju, i tako će biti dok god je života. Tamo je, u toj glavi, i sve čega si se, protiv svoje mašte, odrekao da bi te moglo razumjeti.

Alem nikada nije nacrtao svoj veliki strip, svoju veliku epsku naraciju. I nije dovršio svoj veliki roman. Što mu je falilo da to učini? Falio mu je tvoj manjak. Roman, crtani kao i pisani, forma je za obuzdanu maštu, za ljude koji su na svojih trideset posto. Oni se romanom pomažu kao štakom. Alemu, međutim, ta štaka ne treba. On ne zna što će s njom, i onda je na kraju baci.

Svaki je njegov crtež izveden na najdragocjenijem, unikatnom papiru. I visi pod savršenim svjetlom jedne od tisuća prostranih bijelih galerija, koje u stalnom postavu imaju samo Alemove crteže, a otvorene su dvadeset četiri sata dnevno. Ti crteži nešto su najbolje i najvrednije što ostaje iza naše generacije u ovoj malenoj zemljici, s kojom smo u trajnom, nerješivom nesporazumu. Oni su istodobno neponovljivi, i imaju tu karakteristiku da se multipliciraju. Dok ih gledamo, ili dok se pokušavamo prisjetiti, mi ne vidimo samo crteže koje je Alem nacrtao, nego i one koje je mogao nacrtati, a nije. Vidimo svijet njegovim očima, razumijemo ga jezikom za koji nismo ni znali da ga znamo. Ti crteži djelo su jezika koji je on stvorio i kojim je komunicirao, jezika u kojem je crtao, a koji mi, eto, odnekud savršeno razumijemo. Kao da smo se rodili i živjeli u njegovoj glavi.

I svaki taj crtež umnožen je u crnom olovu, u teškom i opojnom vonju štamparskih boja, na lakopotrošnom papiru, u tisućama i desetinama tisuća primjeraka. I svaki vrijedi kao original, onaj nacrtan na najdragocjenijem, unikatnom papiru. To je ta umjetnost multioriginala. Umjetnost kojoj se vrijednost ne uspijeva izraziti u zlatu ili u novcu, nego se izražava u nečemu što je vrednije od zlata.

Jednom sam, već vrlo davno, u Sarajevu 1996. prao prozor svoje sobe, koji je još uvijek gledao prema Trebeviću, a niti je u ratu bio razbijen, niti je u četiri ratne godine opran. Prozori se najbolje peru starim novinama, i meni je, slučajno, pod ruku došlo tako da prozor perem dvolisnicom Nedjeljne Dalmacije s Alemovim crtežom i mojom pričom. Mogao sam odustati, mogao sam uzeti dva druga novinska lista, ali nisam htio, nego sam nadvijen van više nego što je trebalo, nad ambisom naše mrtve bašče, glancao staklo papirom i olovom Alemove duše, uvjeren da ništa prozor neće oprati kao on, i da ovo nije kraj nego je početak. A zapravo je bio kraj, jer nikad više nisam oprao prozor u Sarajevu.

Sada ga sve razumijem, dok šutimo jedan naspram drugog, i dok mi ne ide u glavu gdje je, kako je, samo zbog srca, u nebo i u ništa prhnuo sav taj talent, i tih sto posto slobodne mašte. Alem je pošao u maštu.

Uskrsnuće živih, 2

Snom zaveden, i stvarnost jutra nikako da prihvatim bez njega. I u njoj smo Mihaela i ja jedina dva živa bića na Zemlji. Na Trgu. Posljednji čovjek i posljednja žena. Kao Adam i Eva. I u njoj je naš opstanak upitan, neizvjestan: Što će biti s nama dok traje lockdown, hoćemo li preživjeti prijetnju nevidljivog ubojice iz Wuhana? Nije li njegovo  pravo ime Strašni sud o kojemu se šapuće na raznim mjestima ili samo klopka koju je za čovjeka proizveo čovjek? Što me je to u snu povezalo s pričom o Adamu i Evi i vremenu koje živimo i nas dvoje?

Sadržaje biblijske priče iz mog noćašnjeg sna o prvom čovjeku i prvoj ženi na Zemlji i probuđen pamtim s različitim emocijama. One se smjenjuju neujednačenim ritmom. Čas su tanki vodoskoci, čiji je šum jedva čujan, čas je njihov mlaz podebljan i bučan. U ekstazi, emocije dostižu vrhunac svoje ljepote, vesele su, sve je u njima rajski obojeno, ali sve završava tragično, s opomenom da ne postoji život bez pravila. Progon je siguran za svakoga tko ih ne poštuje. 

Ima li i moja i Mihaelina sloboda pravila? I u lockdownu, eto, ima. Ona su drastična. Izbezumljuju osobito mene. Ima li naša ljubav slobodu života i u vrtu naše zemaljske prirode? Pod zabranom je. Zaključana. To je naša stvarnost. Nova je i nepoznata.

Jednako vjerujem da je njezino pravo ime, zapravo, ime bolesti iz Wuhana koja se širi cijelim svijetom, radi koje sam u snu vraćen i na početke života na Zemlji. Sučeljavanjem s njom moram dokučiti kakvo bi novo stvaranje čovjeka bilo u odnosu na ono koje je završeno progonom? Koja će ga misao graditi, s kakvim idejama, na kojim će temeljima u budućnosti postojati dugovječnije od srušenog, preživjelog? Hoću li na Trgu danas naći išta što to već naznačuje?

Mihaela još uvijek spava, supruga epidemiologa Pašagića je sigurno i u mojim ranim jutarnjim satima budna i neutješna. Temperaturu je dobio 21. ožujka 2020., njegova četrnaestodnevna drama završena je smrću 05. travnja. Duga je bila ova noć, a njezino je jutro stidljivo i nekako anemično, s mnogo pitanja i s malo odgovora. 

Sredina travnja dvije tisuće i dvadesete godine nikako da se sasvim oslobodi svog mrkog ogrtača, taj proces se odvija vrlo sporo. Hoćemo li Mihaela i ja u narednim danima samoizolacije uspjeti sačuvati svoje dostojanstvo ili ćemo zajedno s njim, u vlastitom stanu, stečenom s teškom mukom, potonuti u zaborav i svojih susjeda i svoje obitelji rasute po mnogim zemljama svijeta? Hoće li naš novi svijet graditi stari graditelj i hoće li u njega stići neki sasvim drugi Adam i Eva? Hoće li taj novi stvoritelj našu Zemlju uljepšati drukčijim biljem, dugovječnijim stablima, hoće li na njoj novim sjemenom razviti nove plodove?  

U svom obiteljskom vrtu Mihaela i ja nismo imali kušnju Edena, život nam nije protjecao u blagostanju, jest kao svakodnevna bitka za pristojnu egzistenciju. I čovječnost. Zar je pravedno u nečemu drukčijem imati nešto drugo, ne bolje, već… nitko sličan nama nije zaslužio nikakvu kaznu, jest nagradu! Jer, nitko i ne zna kako je naša ljubav velika. Nju treba poticati, nikako sputavati i gušiti. Ni nevidljivi neprijatelj iz Wuhana, uvjeren sam, ne može joj ništa?! Naša ljubav ne traži nikakve vrtove izobilja ni u novom jutru, sva je usmjerena da bude očuvana kao samostalnost. Kao sloboda. Otkud joj onda tako opak neprijatelj? Zašto, onda, zamjena svjetova, nekog novog za poznati, građen po mjeri čovjeka i njegove pune slobode? Da uskrsnu živi, da živi ne pomru, da živi ne budu osuđeni na uskrsnuće mrtvih koji svoje uskrsnuće čekaju predugo.

Napokon, i Mihaela se budi. Kašljuca. Nije to suhi kašalj, onaj simptom o kojemu se mnogo priča. Licem je okrenuta prema meni, odmah na njemu primjećujem nešto između smiješka i plača. I radost i sažaljenje. Prihvatljivo. Nije mrzovoljno kao prije nekoliko sati kada sam je probudio da joj kažem što sam dotad sanjao. Kada mi je neočekivano okrenula leđa i ponovno me prepustila tami naše sobe.   

Otvara oči, kao da im je prostor nepoznat, oprezno šeće s njima po zidu sa slikama, vraća ih meni s istim smiješkom i umiljatim glasom govori:

– Otkad si budan, Adame? 

Uzvraćam smiješak, očekujem promjene na njezinome licu, nema ih. Kažem: 

– Budan sam, Eva… pa, gotovo od trenutka kad si mi okrenula leđa. 

Obrazlaže:

– Oteo si me od dubokog sna. Još dok si govorio, san me je vraćao sebi. A otkud tebi baš san o Adamu i Evi? Od stalnog čitanja onih svetih knjiga?

– Valjda i to… 

– Stvarno?  

– Pa, to je tako jasno. 

– Molim te!  

– Sve sam ti objasnio prije nekoliko sati. Svemu si okrenula leđa. 

– Sad me sve zanima. 

Iznenađuje me njezino neshvaćanje mog bijega u daleko vrijeme, dvojim hoću li joj bijeg ponovno objasniti ili ću sve prešutjeti. Krenuti dalje?

– Čemu? Pa, odgovorio sam ti i na to pitanje… Vratila si se u san bez odgovora zato što ti je nastavak sna bio preči… 

– Tvrdio si da sam i ja bila s tobom u tom tvome snu… toga se sjećam. Jesam li? 

– Jesi. S glasom. I podsjetila si me da si od mog rebra.

– Da sam od tvog rebra… Bože, dragi, toga se, eto, uopće ne sjećam…

– To nas je i u snu povezivalo s pričom o Adamu i Evi… I s koronom napadnuta stvarnost koju i danas u lockdownu proživljavamo zajedno. U njoj nam je zaključana sloboda.

– Ubojica iz Wuhana, tako ti nazivaš tu stvarnost. 

– Da. Taj ubojica me je s našeg Trga, u snu, povezao s prognanim prvim čovjekom i prvom ženom na Zemlji. Na njemu smo ti i ja u mom snu boravili kao posljednji čovjek i posljednja žena. Kao njezini čuvari. Kao dva njezina jedina svjetla. Goli. 

– Putovao si u tom snu baš daleko, na sam početak ljudskog roda. Vrati se nazad! Sve što muči tebe, muči i mene. S tobom sam pa što god bude. Ti čuvar moj, ja čuvar tvoj… I mene muči prijetnja tog nevidljivog ubojice, ali muči me i ono najbanalnije: tko će nam sutra kupiti kruh, što ćemo jesti, kako ćemo u svom stanu ostati normalni. Dokle ćemo biti zaključani? Vrati se u naše svakodnevne jutarnje muke.

– U njima sam do grla. Ali, snom zaveden, i stvarnost ovoga jutra nikako da prihvatim bez njega. Odveo me na početak ljudskog roda da saznam zašto je pred čovjekom ponovno sve neizvjesno već od konca prošle godine. Zar samo zato što se i u Edenu drznuo da osvoji malo više slobode? Da se sučeli s nevidljivim moćnikom koji mu određuje pravila što je dopušteno a što nije. Nevidljivi ubojica iz Wuhana nije naš stvoritelj, nema pravo na to. On je demon, branim se od njega svetim tekstovima. Koje su nam ga sile poslale? Eto, i zato sam morao da se podsjetim kako je svijet stvaran, da bih bar naslutio kako će od sada biti rušen i ponovno stvaran. Tko će nam sutra kupiti kruh, što ćemo jesti, kako ćemo u svom stanu ostati normalni dok traje prokleti lockdown, i mene to muči, i ja sam s tim pitanjima razapet poput Krista.

– Mislim da paničariš. Ništa se neće radikalno dogoditi. Živjet ćemo s maskom i rukavicama, prati ruke dok god na njima bude bilo kože, držati rastojanje… 

Pucam od našeg ispraznog razgovora. Žestoko se bunim protiv njezina nonšalantnog pomirenja s našim neprirodnim stanjem:

–  Ma, ženo, mi smo u lockdownu već nekoliko dana. U kući kao u zatvoru. Sloboda? Gdje je naša dojučerašnja sloboda? Pandemija će nas temeljito otuđiti, a odavno smo ionako otuđeni. Sve dok traje, čovjek će biti sam, morat će se družiti sam sa sobom. Kad sam sebi dosadi, počet će se ubijati… Ubijat će se i oni koji su se voljeli i koji jedino priznaju ljubav kao vrijednost. 

– Kao i nas dvoje. 

– Da. Kao i nas dvoje. Ali može se i ljubav pretvoriti u vraga. I u ubojicu.

– Mi se nećemo ubijati. Izdržat ćemo u njoj, ma što da bude. 

– Ehhh. 

– Nećemo prihvaćati izdaju niti jedne vrijednosti ljubavi. Niti bilo kakvu vrstu progona iz vrta slobode. 

– Ali, već smo u zatvoru! Zaključani. Bez sigurnog ključa za otključavanje.

Iznenada, Mihaela me napušta.

– Odoh ja u kupatilo, a ti… Čisti svoje misli od sličnih crnih predviđanja bez mene…

– Nažalost, nisu predviđanja. Uistinu je počela neka nova stvarnost… I, stavi naočale, Mihaela, da u kupatilu, po običaju, ne obaraš stvari već u rano jutro. 

– I s njima sam gotovo potpuno slijepa. Zvat ću te ako… Ali i ti bi morao… i kad ne sanjaš, tvoje su naočale previše mračne. Uzdrmala te i ona priča o epidemiologu Pašagiću, bezbeli… Samo si mi je prepričao, kad ćeš mi je konačno cijelu pročitati? 

– Moram čim prije vani, da provjerim stanje na Trgu… Je li se na njemu nešto promijenilo… Da nam kupim maske, kod Avde i Alme kruh i još štošta. Idem opet na rizik, pa što bude.  

– Samo se ti igraj sa zakonom. Maske nam ovdje ne trebaju, nešto hrane još imamo, sve ostalo može pričekati dok nekoga ne nađemo… 

– Nema dragovoljaca u našem neboderu, čekamo ga dugo. Bit ćemo u njemu zaboravljeni. Izbrisani.

– Hajde, ne pričaj. Kad budeš izlazio, zaključaj vrata svojim ključem. Ako ugledaš policajca, odmah natrag! Kazna je za nas preko napunjenih 65 godina života 500 KM. Viša od moje mirovine.

Dok se oblačim, osluškujem šum vode iz kupatila. Mihaela je već pod tušem, prije odlaska na Trg, zove me da joj operem leđa. Dočekuje me njezino golo tijelo pod mlaznicama vode, preuzimam tuš i usmjeravam ga na njezina ramena. Odatle se lagano spuštam na njezinu kralježnicu, na butine i kukove. Misli me opet odvode do nagih Adama i Eve u Rajskome vrtu, u Edenu, a svijest me stalno opominje da čim prije u stanu moram Mihaelu prepustiti samoći… Virus i po Sarajevu već ždere ljudske organe, osobito pluća, mogao bi požderati i njezina i moja… Uznemiruje me ta mogućnost. Znam da je na Trgu stanje isto kao i prije mog noćašnjeg sna, moram ondje biti čim prije, a ne znam objasniti zašto to moram… Znam  da je ubojica iz Wuhana stigao i u Sarajevo, njegov virus širi se iz europskih zemalja po svim gradovima i moje zemlje. Je li stigao i na Trg, u moje naselje, u koga se već ušunjao, nije li uz epidemiologa Pašagića, možda, još nekoga i usmrtio? 

– Možeš li sve dalje bez mene – pitam Mihaelu bježeći od sve crnjih misli. – Evo ti tuš, saperi se sama. Ručnik ti je na perilici, na njoj ti je i krema za tijelo. Možeš li ga i namazati sama?

– Mogu – odgovara. – I idi, već je jedanaest, vrati se što prije. I zapamti, ako opaziš policajca i u daljini, nazad! Možemo bez svega što si spomenuo, bez novca ne možemo.   

Brzo navlačim odjeću za izlazak. Stavljam torbicu na rame i uzimam štap. Iz hodnika zaključavam vrata, spuštam ključ u džep i krećem na sporedni ulaz. On je prošlogodišnjim utopljavanjem nebodera dobio i invalidski most. I danas nikoga na njemu. Za momčiće i curetke taj most je od prvoga dana most uzdisaja, njihovo vlasništvo, svakodnevno mjesto okupljanja… Nema ih na njemu danima. Prije lockdowna, na njegovim dugačkim bijelim dvostrukim gelenderima cvrkutali su kao ptičice, na njima su se zadirkivali, sašaptavali, vrištali, s njih su i padali… Dok ga prelazim, prisjećam se svih tih njihovih vragolija, svakog povratka na njega nakon izlaska iz školskih klupa. Svakog boravka u slobodi u kojoj su se na tim gelenderima, poput vrapčića, svakodnevno oglašavali u blizini mog balkona… Tužno sjećanje za mene, vjerujem, još tužnije za njih…

Pješačku stazu prelazim polako. Oslonjen na štap, odmaram se dva puta. Iz Konzuma, kraj kojeg prolazim, stalno netko izlazi, u njega stalno netko i ulazi. Neću među svjetinu koja se u dugom redu unutra stiska i sporo pomiče prema kasi. Penjem se uz stepenice na betonski plato Trga, koji je opkoljen raznim drvećem, s nekoliko klupa za odmor s obje strane. Idem prema obiteljskoj ambulanti pred kojom je također dugačak red. Isto je stanje i ispred dviju apoteka. Neću ni u njih, Mihaela je u pravu, dok smo u lockdownu, možemo i bez maski. Gužve su i pred vratima pekare i pošte, a tako jučer ništa nije bilo ni pred njima. Panika. Nije ni čudo: svi mediji danima truju stvarnost dramatičnim sadržajima o opakoj novoj bolesti. U svim razgovorima dominiraju priče o njoj kao o velikoj pošasti koja već hara u susjednim zemljama i koja će se sigurno razorno ponašati i u našoj. U mome naselju, priča mi svatko s kim god zastanem, te bolesti još nema, ima tjeskobe i straha. Ali, ne mogu da vjerujem: na Trgu ničega od onoga što me je iz stana u provjeru istjerao moj noćašnji san. I dok sam sanjao, varnice svijesti su me opominjale da je to samo san. I dok sam nakon sna osjećao snažnu potrebu da na Trgu provjerim svoj san, znao sam da je na njemu sve onako kako je bilo i prije sna. Ali, od provjere nikako nisam mogao odustati, eto, i to je san. 

Život je, dakle, uvjerljivo drukčiji, neuništiv, nema u njemu nigdje edenske bašče, ni golih Adama i Eve. Kao mrava, na Trgu ima samo mojih Alipašinaca. Oni su tu sigurno od ranog jutra, bit će na njemu i kad sve potone u mrak sličan onome s početka mog sna. Svoje svakodnevne potrebe u svim prodavaonicama, bez ikakvih zapreka, istina je, obavljaju u žurbi, ali ne nadziru ih policajci, niti jednog od njih ni na vidiku… Nitko ih ne zaustavlja i nitko ih ne zapisuje. (Mogla bi ih, možda, skupo stajati ta sloboda.) Na svim mjestima Trga mnogi su s raznoraznim vrećicama, punim hrane. (Hoće li to od sutra možda neki novi rat, gori od minulog od kojeg smo udaljeni već punih dvadeset pet godina?) Kupovina je pojačana i u Mercatoru. Kraj njega prolazim usporenim korakom. U bašči pizzerije BFAZA sve stolice su zauzete. Žurim i ja, ne zadržavam se ni tu. 

Vraćam se u stan na krilima olakšanja, bez tereta sna o kataklizmi i novom stvaranju svijeta. I s praznim vrećicama. Mihaela me dočekuje obučena i počešljana. Pita me je li dobro našminkana, jer to svako jutro, s povećalom u ruci, radi gotovo napamet. Čeka sud svog svakodnevnog ocjenjivača. Odgovaram potvrdno, ne stižem da joj opišem stanje na Trgu, ona mi izdaje naređenje da se odmah vratim do Avdine i Almine MA NARDE u novu nabavku, jer sam ušao u stan bez svega što sam namjeravao kupiti. 

– Kad se vratiš, popit ćemo još jednu kavu, baš mi se nešto pije. U tom će i ručak… Onda ćeš mi pročitati i ono o epidemiologu… Davno si mi obećao…  

– Moram isprintati, tekst je spremljen u računalu… 

– Ne mogu više ništa ni sa svojom lupom. Dok si ti lunjao Trgom, to sam jutros otkrila maljajući lice puderom napamet. Gotovo je s mojim čitanjem, dragi. Zauvijek.

A moje vrijeme čitanja i od toga dana je svakodnevno. U rukama su mi čas Biblija, čas Kurʼan, čas Talmud (Toru proučavam na jednom vjerskom portalu). Mir pronalazim u tekstovima o stvaranju svijeta, prvog čovjeka i prve žene kad god sam nemiran. A nemiran sam nakon svake nove vijesti o žrtvama nepoznate bolesti koja je u ratu s cijelim čovječanstvom. Otkad se razvila u Wuhanu koncem prosinca prošle godine, o njoj se još uvijek ne zna sve, neki otkriveni simptomi kod oboljelih se još uvijek izučavaju, novi tek otkrivaju. Sve je nekako varljivo, složeno, sklisko, sve izmiče konačnom i sigurnom. Kao i u snu. Od smrti korone prezasićen je i zrak, u to me je uvjerio i odlazak na Trg. 

 Po povratku iz MA NARDE priznajem Mihaeli: 

– Od jutrošnjeg buđenja progoni me misao da za mene i tebe tek započinju mučni dani. 

– Pobijedit ćemo, budi hrabar, dragi moj. Ne mogu biti mučniji od onih u ratu. 

– Ratovi, glad, emigranti, vjerski fanatici, kalifati, nacionalisti, mafija, uragani, potresi, bolesti… Autori: čovjek i priroda… Sinoćnje mrtvo nebo, pusta zemlja… Progon… Pripremi se za borbu, posljednji čovječe i posljednja ženo! 

– Ja sam pripremljena – govori Mihaela. – Ne može nas, valjda, taj ubojica iz Wuhana ščepati i kroz prozor. 

– A tko to zna, draga Mihaela. Demon je demon. Pred nama je još mnogo nepoznatog.

(Drugo poglavlje romana u nastajanju Uskrsnuće živih)

(Срђан Секулић, Кавалов јек, Buybooк, Сарајево 2019)

Име Срђана Секулића први пут сам видио и запазио читајући његове пјесме на порталу Миљенка Јерговића, у рубрици „Ајфелов мост“. Било је то прије три године. Како се он с пјесмама почео релативно често јављати код Јерговића, тако сам и ја постајао све сигурнији у препознавању његовог пјесничког израза, па сам већ послије неколико почетних редака пјесме могао да погодим чији је то рукопис. За мене је то био добар знак за појаву новог пјесничког имена од кога се могла очекивати врло вриједна или одлична поезија. А када ми је дошла у руке дебитантска Секулићева збирка Кавалов јек (у издању сарајевског Buybook-а, 2019), добио сам пуну потврду својих очекивања.

Секулић се родио  1993. у Приштини – те године ја сам из Сарајева морао поћи у избјеглиштво, стигавши до Берлина. Али ни Срђан није могао дуго остати на родном Косову, па ће и он послије рата НАТО-а против Србије и Црне Горе 1999, али и критичне косовске ситуације тих година, кренути избјегличким путем. Стигао је с родитељима у Војводину, у град Врбас. Данас живи у Новом Саду, гдје је завршио факултет и, хоћеш-нећеш, „уклопио“ се у нову животну и културну средину.

Срђан је, по свему, један од најдаровитијих младих српских пјесника. А за њега се с пуним правом може рећи да је и пјесник проширених, балканских па донекле и медитеранских хоризоната. Збирка Кавалов јек указује на изузетно богату панораму балканских повода за пјесму, почев од косовско-српских, македонских, цинцарских, албанских, грчких, јеврејских, турских до босанско-муслиманских и хрватских културолошких топоса и мотива. Да појам мултикултуралности није изгубио на својој привлачности и увјерљивости, могли бисмо га као наљепницу ставити на ову књигу умјесто препоруке читаоцу. Али такве препоруке нису потребне аутентичном и култивисаном пјеснику какав је Срђан Секулић. Он је пјесник који чиста срца прима подстицаје за пјесму из других култура, а с културама и из религија, предања и обичаја других народа. И по томе се ова пјесничка збирка разликује од многих других поетских дјела како млађих тако и старијих домаћих аутора.

Пјесме Срђана Секулића припадају поезији која, чини се, извире из вјеродостојног животног и интелектуалног искуства. У њима се обично описују ситуације и доживљаји који нису плод пуке маште или некаквих „експерименталних“ формално-језичких играрија  – читалац вјерује у њухову истинољубивост. Вјерује јер га дирају у његове духовно и естетски осјетљиве струне. Често настају на документарној подлози, на географским и историјским подацима, уз помињање стварних личности. Та помињања говоре о пјесниковом емпатијском односу према јунацима својих пјесама, и готово према свему о чему пјева. 

И језик ове поезије је прилично једноставан (мада не и упрошћен); то је разумљив језик, близак говорном идиому, а одаје добру књижевну културу и изграђен пјеснички укус и стил. Секулић пјева претежно у слободном стиху, али се служи и римовањем. Стихови су већином лапидарни, састављени из двије-три ријечи, дати у краћим или дужим строфама. 

Биће свакако занимљиво пратити даљи развојни пут Срђана Секулића.  

Priredio Ivan Lovrenović

Hej moja ti, da ti  samo znaš, kako sam se obrukala u Bosni. Krenula ti ja u Bingo, i obukla helanke, bijele čarape i papuče, kad će ti meni moj brat, haj se vrati u kuću i presvuci se. Nemoj me Bogati, brukat. Nećeš vala sa mnom takva u grad. 

A meni to ovdje normalno. Isprva sam se i ja cifrala, kad bi pođi na pos’o. Pa ustanem u pet. Pa se našminkaj. Te, isprobaj šta obuć. Te, pripremi kafu, i doručak. Bogati draga, umorim se prije nego dođem da radim. Reko, e nećeš više vala. Kad’ vidim da i one mogu svakakve doć, i raščupane, i nenašminkane, i u trenerci i papučama, što ne bi i ja mogla. Pa jel’, k’o da me ko gleda. K’o da će mi ko šta reći. Neće ovdje sigurno. Naši su ljudi u Bosni, ja mislim, opterećeni s tim.

Jest, jest. Izađeš u sred bijela dana na Ferhadiju na kafu, pa haljina, pa crveni karmin, pa štiklice, pa torbica. Pa onda zasjedni tri sata, i bleji kako se k’o obuk’o. Prepoznat ćeš dijasporca na sto metara. Hej, kad’ se samo sjetim kako smo ih kajlali, kad naiđu. Hej, ti, Kelvine Klajnu, đes to, nisam te prepoznala. A veliki mu znak Kelvin Klajn na majci, bajgi da svi vide, pa bijele čarape, i Nike papuče na nogama. Kad to vidim, ja se sva ospem. Pa dobro, brate dragi, u redu što si u dijaspori, ali kog se đavola foliraš i šepuriš, a ljudi nemaju šta jest.

Ma hajde, čuj nema se šta jest. A ima se za kafe, za nove mobitele, za nove krpice, i šta ti ja znam. Nije to baš sve tako, kako ljudi pričaju.

Tačno je i to, al’ vjeruj mi da i mi ovdje pretjerujemo. Neki dan nazvala mene majka, i tako nešto pričale o tome. Reko sad ću joj pokazat svoje ormare. Pita ona mene, znaš ovi plakari ovdje, jel’ se to ugrađuje, ili se mora kupit. Reko, draga mama, to tako u svakoj kući, ugrađeno već dođe. Ne moraš ništa kupovat, ni ugrađivat. I ja sam ti njoj pokazala naše ormare. Kod mene puno krcato, od odjeće do obuće. Kod djece isto tako. Kod muža da ne pričam. Kad će ti ona meni, drago dijete, šta će ti to toliko? Grehota je! Podaj nekome! Možda neko nema. Reko, tako i jest draga mama. Pola toga meni ne treba. Te ti ja sutridan, sve što mi ne treba potrpam u vreće, i pravac Goodwill. Tamo sve doniram !

Znam, moja ti. Isto je i kod mene. Eno pun podrum haljinčuga što mi ne trebaju. Odi tamo, kupi nešto. Odi vamo, opet kupi. Šta bi, kad je bagatela !? A opet, Bog dragi zna, kad ćeš to sve obuć!? I da hoćeš, nemaš gdje ni pronosat. K’o kad niko pažnju na tebe ni ne obraća.  

Otšili mi, kad smo ono tek došli, u Walmart ja mislim. Sredili se, napicanili, ma ludilo. Kupovali namirnice, pa ćemo poslije negdje na kafu. Na kasi, u redu ispred nas, jedna u bademantilu, i s viklerima u kosi. Kupila grudnjake, i neku haljinu. Hej, mislim sama u sebi, kad’ si sad mogla takva izać, što ćeš se poslije ikako sređivat. Pa, jel ? 

Na kasi, pitaju nas, gdje smo se to mi sredili. Za photoshooting, kaže ona radnica. Ja se smijem, crći hoću. Sredili se zato što smo izašli napolje, kakav photoshooting, kažem ja njoj, a ona će ti meni, da predobro izgledamo, ali da je malo pretjerano. Od tada, vjeruj, u Walmart idem u trenerci, bijelim čarapama, i papučama. Šta me briga! Kad može ona u bademantilu, ili onaj u pidžami, s češljevima u kosi, zašto ne bi i ja mogla. Mada, opet, poželim se srediti. Što jest jest! Poželim sjest na kafu, i heklat dijasporce u prolazu. Hej, ti, Tomi Hilfigeru, nešto ti curka ispod pazuha. Haman, pa lokva puna.   

DJECA CVIJEĆA

Čajlak je tetki Safiji rođak jedini 

Svake je godine išao pješke
U Beograd na grob
Brozu Josipu

Safi je otud
Donosio ruže crvene
Pješačenjem izmorene

Kad rat ukinu hodočašćenje
Čajlak dođe skahren
I položi na zemlju
Puste dlanove –

Mezar
Ustade i upita ga:
Aga: moju jesi li mi donio djecu 

(1991-2019)

POKUDA SMRTOČOVJEKA

Primoli me jučer moj sin:
Ćalac – kaži mi nešto
O smrti

Neka prespava to: riječi
Brazda su vode
S jaza 

A žedna usta ne čekaju 

I evo – jutros
Kad sam joj najbliži

Velim mu:
Smrt je dobra –
Ona ne bira kao mi, ljudi

(2020)

STARI ZAVIČAJ                   

Kraj plota bašte još uvek jorgovan cveta,
na livadi šarena krava kakva je i bila.
Da, i mesarku prepoznaš nakon mnogo leta.

Ponekad bi ti belu kobasicu dobacila.
Gde sada disko tutnji buvara tad stajaše,
zagonetno mesto, tabu, leglo mračnih sila.

Parking: nekada tu konjsko pojilo bejaše.
U ambaru s moljcima nađeš, pri zuju krila,
Svežanj ljubavnih pisama, molitvenik, čaše.    

Živelo se zid do zida s čudnim osobama.
Jedan je bio svinja, drugi mudrac, baš jak.
A uveče su se čuli po ishrakotinama.

Na radiju se, promuklo, derao jedan ludak.
Većnica beše ukrašena kukastim krstovima.
Poslednji komunista, serator neki, bedak,

u Zelenoj lipi pozvao: „Ubijte Hitlera!“
Pokazivao na doktora s palicom uz bok.
„Znam ja tačno šta mi taj dilber smera.“             

(Sveštenik je s tim lekarom igrao tarok.)
„On bi da me kroz dimnjak klinike protera.“
Crkva beše vrlo hladna, sve sami barok.

Ležala je na groblju koje od stričeva vrvi.
U tami pojate golicalo bi te seno.
Tamo te u nebo dizala stričevka po krvi,

i što ti pokaza beše novo, neviđeno.
Tada bi prošao voz puštajuć pisak prvi,
od kojeg volovi ustuknu preplašeno.

U školi: miris uvoštenog poda, urina
i straha. Samo nam je vratarka bila mila.
Najednom nigde više ne beše benzina.

Reka koja je vodenu lešinu nosila
vuče se i danas crvenkastožuta, mirna.
Evo brane gde se lešina zaustavila.

Osećaš da gotovo te steže za gušu.
Vraćaju se gluvi časi prastarog sveta.
Ježiš se od zime i smeješ. Dira ti dušu.

Kraj plota bašte još uvek jorgovan cveta.

SEĆANJE NA SMRT

Alkibijade moj saučešniče
dugo već nisi tu
Ja ne znam: kuda otplovi
Ni kod regate ti nisi na brodu
i pastrmke sad moram sam da lovim
i čak me ni mljevenje kafe ne veseli više
i nisi više mokar kad padaju kiše
Sada sam tužan kad mi se grog srče               

Alkibijade moj saučesniče
već dugo nisi tu
U mom ormaru još leži lula stara
Drugde (podsetnik možda zna o mestu)
u sobi što od sveg znanog odudara
leži mačor naš crveni i naša mlada
Prazne su i bučne sve krčme sada
noći zelena svetlost proniče

Alkibijade moj saučesniče
nisi već dugo tu
Moram te, dragi, zaboravit na kraju
Besana još reč kapne uz koju zgodu
mašnica promuklost šega pri zalogaju
zov prestrašenih belih ptica u moj kutak
Inače sam star i nasmešen ko belutak
i vedar čekam na onog što nas miče
na blagi talas
Alkibijade
Alkibijade moj saučesniče

S njemačkog preveo Stevan Tontić

Prije osam godina Naklada Vuković&Runjić objavila je Murakamijevu knjigu “O čemu govorim kad govorim o trčanju”. Pročitat ću je tek koju godinu kasnije, u srpskom prijevodu s japanskog, i u izdanju Geopoetike. U toj knjizi veliki pisac, Japanac obuzet euro-američkim uzorima, opčinjen džezom i Raymondom Carverom, piše o još jednoj svojoj opsesiji – trčanju maratona. I onda vrlo samouvjereno piše nonfikcionalnu knjigu, nešto između autoportreta i vješto napisanog priručnika za samopomoć, šarmantnu, odlično napisanu, takvu da jednako može poslužiti kao idealan poklon menadžerima u velikoj korporaciji i ljubiteljicama Murakamijevog književnog stvaralaštva. Kaže da je nekad pušio tri kutije cigareta dnevno, i da ga je trčanje oslobodilo i očistilo od koječega u životu. Čitatelj dok ovu knjigu čita sklon je diviti se i mistificirati japansku upornost, urednost i fanatizam. U svakom slučaju, pohvala je to, premda skrivena, zdravom životu i onom nadljudskom u čovjeku i Japancu. U Murakamiju.

Godinama kasnije, ne referirajući se nijednom riječju ni osjećajem na Japanca, Nebojša Lujanović napisat će i objaviti knjigu “Maratonac”, u kojoj pripovijeda o, manje-više, istoj temi kao Murakami, ali ne samo da u njihovim razlozima za trčanje i otrčanim maratonima nema nikakve sličnosti, nego teško da i postoje dvije različitije ljudske aktivnosti od Murakamijevog i Lujanovićevog trčanja. Kao što ne postoje ni dva različitija života od života ove dvojica ljudi i pisaca. Jedan od njih pritom nam mora biti potpuni stranac, toliki stranac da bi ga odmah bilo uputno nazvati migrantom. Kako je Murakami posvuda, pa tako i u Hrvatskoj ili u Srbiji, među najdomaćijim svjetskim piscima, i kad god se bliži datum od Nobelove nagrade, novinarčice web portala, jednako stručne za sve kulturne teme, od bluzica i frizure sve do literature, kao po dužnosti zapitaju se hoće li Haruki Murakami konačno dobiti Nobelovu nagradu, tako je euroamerički Japanac, koji, da se razumijemo, ni meni nije mrzak, kod kuće gdje god dođe, dok je mučeni Lujanović stranac baš posvuda gdje je Murakami domaći. Tako bi bilo i bez knjiga o trčanju maratona, ali je s njima tako bolno očigledno.

Najprije razlozi za trčanje. Dok Murakamija na trčanje navede veliki životni plan, težnja za zdravljem i stanovita ibermenšovska ambicija ispitivanja granica vlastitih mogućnosti, Lujanović trči iz nevoljnog bijesa, trči iz ljudskog jada. On trči iz nemoći, dok njegov parnjak, s kojim ćemo ga, evo sad, prestati uspoređivati, trči iz moći.

“Maratonac” je knjiga o istrčanim maratonima. Ali možda i nije, možda je to knjiga o izbjeglištvu, onom nedovršenom, o kojem mogu govoriti i pisati – naravno ako nađu nekog tko će ih slušati i čitati – samo oni koji su iz Bosne izbjegli u Hrvatsku (ili u Srbiju, to je vrlo slično). Osim što njihove životne nevolje nigdje nisu priznate i ovjerene, ti ljudi su u kolektivnoj percepciji glavni krivci što se u Hrvatskoj (ili Srbiji) ne živi dobro, i što su na vlasti oni koji su već na vlasti. Da nije njih, Nebojše i drugova, niti bi bilo rata u Bosni i Hercegovini, niti bi bilo ustaša, lopova i katolibana po Hrvatskoj. Da nije tih bosanskih dojdeka, u Hrvatskoj bi na vlasti bila neka sasma druga gospoda… E, tu je, dakle, Lujanović došao kao dječak, nakon što se 1981. rodio u Novom Travniku, i tu je rastao u atmosferi obiteljskog rasula i siromaštva, koje se najprije ticalo, i danas se tiče toga što jedino on tu nije imao nikoga svog. Školovao se po Zagrebu, studirao pa doktorirao književnost, godinama se naokolo potucao s doktoratom, tražeći posao, da bi ga na kraju čudom i našao. Pisao je romane, cijenjene, ali manje priznate, jer nije pripao nijednom poželjnijem serklu, pisao je vrlo akribične, metodološki dorečene znanstvene knjige. I u romanima, i u znanstvenim radovima Lujanović se dosljedno bavio otpadnicima i prezrenima, od Cigana do – dopustite da budem krajnje osoban – Andrića, Mlakića i Jergovića. A kada se u Hrvatskoj baviš prezrenima, logično je samo da budeš ispraćen prezirom. Potom je napisao i iznimno važno djelo o strategijama sotoniziranja Ive Andrića, u kojoj je prvi fiksirao novi književni žanr, kojim su Hrvati, Bošnjaci i Srbi pridonijeli suvremenoj poetici i estetici: žanr hajke.

Kakve sve to ima veze s “Maratoncem”, toj knjizi u šest maratona, objavljenoj studenoga 2020. kod Frakture? Pa ima, kako je ne bi bilo, samo o tome i govorimo kad govorimo o trčanju. Naime, “Maratonac” je i knjiga o jednoj književnoj poetici. Najpreciznija koju će Lujanović u životu napisati. Ovdje je dobio priliku da pišući o sebi kao o maratoncu, zapravo piše o svojoj vlastitoj književnoj poetici. To ponekad čini i mimo vlastite volje i namjere. U trenucima, pak, kad tu rabotu osvijesti, napiše nešto što će se mnogim čitateljima svidjeti, ali meni se ne sviđa, jer ne vjerujem da je tačno: trčanje maratona isto je što i pisanje romana. No, vjerojatno se radi o tome da nikad ne bih mogao istrčati maraton, niti bih iz sebe mogao izvući takav životni bijes, a roman katkad napišem.

Ali mogući nesporazum s ovim čitateljem Lujanović brzo razrješava. U trčanju, kao ni u pisanju, nikakvi savjeti ne pomažu. Dvoje ljudi ne trče isto, kao što dvoje ljudi ne piše isto. Svatko na drukčiji način dolazi do onog po što je krenuo. I to je zaista tako. Takozvani savjeti mladom, ili svejedno kakvom piscu, imaju učinka samo u dva slučaja: ako ih čitamo kao autonomni i autoreferencijalni, možda čak i fikcionalni književni tekst, koji se tek posredno referira na nekakvu stvarnost, te ako smo užasavajuće nedaroviti, frustrirani i ambiciozni pisci, koji traže potporu u riječima književnih generala.

Lujanović u “Maratoncu” traga za svojim glasom, izmišlja, sklapa, konstruira formu. Teška je to, i krajnje rizična stvar. Osim što nije lako pisati izvan žanra – to je kao golih nogu probijati se kroz maslinike zarasle u šikaru i draču – neće se tako osvojiti srca nemoćnih i slabih među čitateljima. Takva ih je, na žalost, većina. Ljudi teško čitaju ono što prelazi prag njihovih krajnje šabloniziranih očekivanja, to im je kao da slušaju glazbu koja ne vodi računa o harmonijama. Imaginacija čitatelja bi, u najširem smislu riječi, uključujući i imaginiranje različitih etičkih i intelektualnih pozicija, morala biti ravna imaginaciji pisca. To je razlog zbog kojeg Murakami svoj maraton opisuje u žanru priručnika za samopomoć, a to je istodobno razlog zbog kojeg Lujanović nastoji pisati izvan bilo kakvog žanra, kao da čitatelja golonogog vodi kroz draču. Lujanovićeva knjiga je bolja i važnija, knjiga stranca i migranta, knjiga onog koga policija traži u svakom kombiju koji zaustavi na cestama uz granicu. 

Evo početka poglavlja o Ljubljanskom maratonu: “Neka ta kopilad piša po nečijem tuđem krevetu.

Tako su rekli kada su došli po ključ.

Prva zagrebačka adresa nakon što ste izbjegli iz Bosne bila je ona tetkina i njene obitelji. Bili su tvoji. A nisu. I tu nema više ni razočaranja. Svatko je uvijek sam. Nema tvojih.

Zagreb je prvo bio usputna stanica. Pa su sve opcije propale, postao je trajno odredište. Još jednom su sve opcije propale, one za preživljavanje u njemu. Zagreb se vratio u ono što je bio dvadeset i nešto godina prije. Usputna stanica. Tada biste možda krenuli skupa s te stanice, sada ste prestari za to. Krenuo je svatko svojim putem. Nekad mala obitelj. Majka, brat, sestra. Jer, svatko je uvijek sam.”

A zatim nastavlja dalje, da bi stigao do same utrke. Lujanović izvanredno opisuje te trenutke trčanja, ambijent, ljude pored staze, ljude na cilju. Njegova je knjiga i zbir malih priča, apendixa načinjenih od tuđih biografija, propupalih romana usred jednoga većeg, također nenapisanog romana. Opisuje ljude koje je sretao svakodnevno trenirajući, trčeći po Savskom nasipu, a zatim po Marjanu, piše o njihovim životima, piše o vlastitom tijelu, koje se preobličilo od trčanja, piše o noktima koji nakon otrčanog maratona otpadaju s nožnih prstiju, piše o tugi, o melankoliji, o trajnom i neotklonjivom jadu, o potrebi da se trči, o potrebi da se o svemu tome piše. Lujanović piše o pisanju, i to čini izvanredno dobro, piše o djelomice nerazvijenom srčanom mišiću, zbog kojeg je i počeo trčati, o mladalačkoj aritmiji, o smrti uz stazu, o ljudima.

Ovo je mnogo bolja knjiga od Murakamijeve, ali to nije važno. Književnost nije natjecateljska disciplina. Kao ni onaj maraton koji trče trkači poput Lujanovića, ili poput Pere Pitura, čija je epizoda ovdje također ispričana. Svaki je trkač, i svaki čitatelj, sam. Drugi su u toj stvari samo smetnja. Potreba za uspoređivanjem ili je laž, ili je prevara onih koji nisu ni otrčali maraton, ali su se nekim čudom pojavili na cilju, nakon što su ih prethodno vidjeli kako se pripremaju na startu. Književnost je ono između starta i cilja. Kao i maraton. Tu te nitko ne gleda i ne vidi. Sam si pred tekstom, sam si pred bjelinom ekrana. Jedino je tako moguće.

A, ne, nije to što ste pomislili, nego je detalj života, trenutak straha u jednom jedincatom slovu, ženina nesigurnost u tome gdje se uopće nalazi, živi li svoj prošli ili je to ipak sadašnji život, pred kim progovara, svi oko nje njoj su nepoznati, ponedjeljak je, sedmi decembar, doba za kapu, šal, rukavice, pridodana maska, i žene nema, samo ona zna da postoji, bila je maloprije pred špiglom u predsoblju, nije mogla nestati izlaskom na ulicu, prvoj osobi koju sreće, onako kako je običaj u varošicama, u sokacima, ispred dvorišta, kazuje kud je krenula – idem po p … pa se kapa strese, rukavica pade sa jedne ruke, ma idem po m … zimska oprema opet na svome mjestu, žena hvata strojevi korak s okruženjem, u drugom zakoraku ipak priznaje – idem u p. m., a ne ide, nego krenula u banku po p … penziju, pa kao i početkom svakog mjeseca, godinama, ponavlja gradivo – idem po m … mirovinu, treba na šalteru znati reći pravilno, moglo bi se dogoditi da i ne dobije ono po što je došla ako ne zna što je to, stupa uličicom, ponavlja: mirovina, mirovina, mirovina … ponekad izleti poluglasna riječ, obraduje se onda, kao da je već na ograđenom šalteru, nije se zabunila, bila je jednom u zoološkom.

7. 12. 2020.

Dnevnik jednog penzionera/106