Prije rata bi svako jutro sjedio u Semberiji, stol odmah do prozora, i pio kavu. Ne bi još bilo ni osam. Gužva u radnji. Sekretarice iz okolnih firmi dolaze po pite za činovnike. Žene prije posla kupuju kruh. Besposličari bi da prevare nerazbuđene blagajnice. A jedini on sjedi za stolom u zdravljaku, i između kažiprsta i palca one svoje goleme šake drži šoljicu. A šaka mu sva krvava.

Kakav si to, bolan, Savo, ljudi se prepadnu kada te vide, pa mi bježe iz radnje, govorio bi mu Stjepo, onaj stari voditelj Semberije. A Savo ništa. Niti bi se nasmijao, niti bi šta rekao. Savo ti je, modernim jezikom rečeno, bio malo depresivan. Žena ga ostavila, uzela djecu – blizance su imali – pa s onim Senčijem, bivšim taksistom, pobjegla u Austriju. Roditelji stari, žive u Sokolović koloniji, i stalno im nešto treba pomagati. Jal naručiti ćumur, jal zvati vodoinstalatera, jal samo im onako doći, da se ne tuguju, tako da je Savo stalno bio u tramvaju trojki. Sjeo bi kod Vijećnice, kad se ono tramvaj najviše isprazni, pa oko grada, malo-pomalo, za sat bi vremena stigao do Ilidže, pa onda pješke do njih. Koliko puta bih tako išao uz Titovu, i tamo nakon katedrale, kad pločnik postane uzak da uži i ne može biti, slučajno pogledam do sebe, i lice mi se na dvadeset centimetara sretne sa Savinim. Sjedi u tramvaju, iza stakla, uvukao glavu među ramenima, čini ti se da je tri metra u njemu, ja mu vičem Savo, Savo, Savo, bolan!, ali Savo me kroz ono staklo ne čuje, ili me ne želi čuti, nego se samo u svoju muku sve više uvlači. I danas mi se često dogodi da tako prolazim tim istim pločnikom, uz onu ogradu koju od prije rata nisu ofarbali, pa kad čujem da tramvaj nailazi, pogledam kroz staklo, mislim sad ću ga vidjeti. Ali nema ti mog Save, nego sve neki drugi ljudi. Različiti ljudi. A prije rata, kažem ti, kad god bih tako pogledao, vidio bih Savu u tramvaju, pa bih ga zvao Savo, Savo, Savo, bolan!, a Savo ni mukaeta, nego se vozi dalje, nego ode, kao što, evo, malo pomalo nam ode i život. Ti se sve nešto plašiš, sve bježiš od metaka i granata, bajaš kojom ćeš ulicom kad proći, a onda se upitaš zašto? I šta ti to, prijatelju moj, toliko čuvaš, oko čega toliko strepiš? Život ti je, reći ću ti i to, sve tuga na tugu. Nigdje meni moga Save!

Nismo nas dvojica bili nešto specijalno dobri. Viđali smo se u Semberiji, jer on bi taman ujutru sjeo kad bih ja naišao da za sebe i za inženjera Rejca kupim po dvije paštetice sa sirom i po jogurt. Tad bismo se i upitali. On bi svaki put pitao kako Milica? Rekoh dobro, fala bogu! Pozdravi je. Rekoh hoću. A onda bih ga opet vidio kroz staklo u tramvaju trojki, pa bih zvao Savo, Savo, Savo, bolan!, a Savo me ne bi čuo. Poslije bih sreo onog Antu, tramvajdžiju koji je uvijek vozio trojku, a pričalo se da je dijete silovao i ubio, i da je poslije neke duge godine odležao, njega bih ja upitao je li bilo Save, i Anto bi mi potvrdio da jest. Na to bih se ja i nasmijao, ili bi izgovorio neku šalu na Savin račun, samo da ga se što prije riješim. Nije mi baš mio. Ne znam ja je li on stvarno silovao pa ubio nečije dijete, ili je to samo priča, ili je u ležao u zatvoru zbog nekakvog ustašluka, ili zato što je pjevao pjesme i pričao viceve, ništa ja od svega toga, kažem ne znam, a nije me ni briga, ali kad nekog prati priča da je silovao dijete, onda mora da u tome ima nešto. Ima Ante oči u koje nije zgodno pogledati. I bolje je što prije ga se proći, i vazda imati tu neku priču s kojom bi ga se prošlo. Ja sam ti, eto, imao to pitanje prođe li Savo danas za Ilidžu? Prođe, prođe, potvrđivao bi Anto. Ne znam je li mi jednom ili dvaput za sve te godine odgovorio: e bogami ne prođe! Bit će da je i to samo kad bi Savo bio na vojnoj vježbi.

Bili smo jednom zajedno na vojnoj vježbi na Crepoljskom. Savo je dužio minobacač. Na ramenima ga je nosio, kao što, evo, ja nosim ovaj svoj torbak. Visok za dvojicu, širok za trojicu, Savu kao da je Bog načinio od materijala za petoricu ljudi. Ali s dušom kao u curice. One koju je, Bože mi prosti, tramvajdžija Anto silovao pa ubio. Zna to biti da velik čovjek bude tako nježne pameti. Sve ti je njega, druže moj, ranjavalo. A šake mu, koliko god da bi ih oprao, i dalje krvave. Kako su bile ko lopate goleme, tako mu ni dlanovi nisu kao u drugih ljudi, nego one linije života, ljubavi, smrti – Milica moja ti svim tim linijama zna imena i svrhu, po pola centa duboke. I kad mu se tu krvi uvuče ne može je oprati.

Pitaju ga Savo, kolješ li? Uf, ne daj Bože, odgovara im on! Ne bih ti ja mogao ni kokoš zaklati. Kad preko plota vidim da će komšija klati prasca, meni se zamanta i zamagli, odmah u kuću bježim. Dok sam mlađi bio, dok sam se školovao, mogao sam šta ti je volja. Sad ne mogu živine za klanje ni blizu sebe. Sad samo s gotovim mesom radim. Pa gdje onda nađeš svu tu krv? Nije to krv, to je samo ono što u mesu ostane. 

I tako bismo od duga vremena razgovarali sa Savom kao s djetetom. Znaš kako je to kad ljude koji su davno vojsku odslužili, poženili se i imaju svoje poslove, doktore, inženjere i direktore, digne na tri sedmice na vojnu vježbu. Naokolo djetinjiš da ne bi pobudalio. A Savo je i ovako i onako dijete. Sve dok ne ugrabi onaj minobacač i digne ga kao da u njemu i nema težine. E, kakav bi ti heroj bio u ratu, rekao sam mu gledajući ga kako uzbrdo trči s minobacačem na leđima, dok oko njega svi mi padamo od umora. Nisam, budala, ni znao šta mu govorim.

Moji su znali njegove oca i strica. Strica još bolje nego oca. Njih dvojica na Ilidži su držali mesnicu. Bilo je to još u ono doba kad se na Ilidžu išlo vozom. Moj stari bi uzeo onu veliku starinsku jutenu vreću, koju bi podložio ledom – led je kupovao kod ledara Joze Jozića, odmah pokraj željezničke stanice na Marijin dvoru, pa bi se vozio do Ilidže, i tamo bi nakupovao mesa pred slave i praznike. Uvijek bi kupio previše, jer je do Đurine i Krstine mesnice valjalo putovati, pa bi svatko kod njih previše kupovao. Bilo je to poslijeratnog siromaštva, kad ni mi nismo imali koliko smo htjeli, iako smo imali više od većine svijeta, ali Sarajlije su bile takve: zadnju bi paru dali za janjca ili prasca. Na Ilidži sam, putujući s ocem po meso, prvi put Savu i sreo. Moglo nam je obojici bili dvanaest-trinaest, mislim da smo ti mi vršnjaci, ali on je već tad za dvije glave veći bio od oca i strica, pa tako i od mene. Pomagao im je u poslu. Čini mi se da sam mu tad pomalo, kao, zavidio. Obojica smo bili djeca, a on je, eto, radio s odraslima.

Onda je prolazilo vrijeme. Godine su prolazile, a da vjerojatno nisam na njega pomislio. Tko zna na šta misliš kad ti je osamnaest ili dvadeset. Sigurno ne na mesara Savu. Od nekih vremena proradio je i tramvaj do Ilidže, nestalo je stare željeznice, Sarajevo se širilo niz Miljacku, i samo što i ono već nije stiglo do Ilidže. Ne pamtim kad se prestalo ići kod Đure i Krste po meso. Upitao sam  oca, a on me u čudu gleda. Ništa ti ja o tome, sine, ne znam! Ne sjeća se ni da je ikad išao na Ilidžu po meso. Rekoh mu: sjeti se, bolan, nosio si onu veliku jutenu vreću, pa bi natrpao u nju leda, pa bi se u akšam vraćao uz Dalmatinsku, a za tobom bi kapalo, led bi se topio, i na asfaltu je ostajao trag kao od sukrvice! Nisam, kaže, ti si me to sine s nekim pomiješao! I gleda me onim svojim očima, sitnim, crnim, vodenastim, pa samo što se ne rasplače. Rekoh: dobro, stari, nešto sam krivo povezao! I odem da se ja ne bih rasplakao. Takva ti je starost.

I onda inženjer Rejc dođe za direktora u Arhitekt. Dobar neki čovjek, Zeničanin, metalurg, dugo u Moskvi živio. Govorim mu jedno jutro: druže direktore, odoh ja do Markala, hoćete li da vam nešto donesem za užinu? Kaže: nemoj, ne treba. Drugo jutro, opet pitam. Pitam i treće jutro. Hajde, kad si navalio, kaže, otiđi do Semberije, pa mi donesi dvije paštetice sa sirom i jogurt. Odem ja u Semberiju, i nakon tolikih godina vidim unutra Savu. Sjeo za stol do prozora, ni sa kim ne priča, nikog oko njega, nego drži onu malenu šoljicu u onoj golemoj šaki, i kahveniše. Ne bih bio siguran da je to on, ali šaka krvava mesarska, tko bi drugi bio nego Sava. Otad sam ga viđao svakoga dana. Prvo u Semberiji, gdje sam za sebe i za inženjera Rejca kupovao paštetice sa sirom, a onda kroz prozor tramvaja trojke, s kojim bi se mimoišao idući do Stare crkve, da sebi i svojima zapalim svijeću. Sebi što sam živ i zdrav, a njima da znaju da ih se sjećam. U plamenovima svijeća žive mrtvi.

Dobro mi je Savo i naišao, jer sam sad imao Antu šta upitati, da se što prije mimoiđemo. Najgore je kad nemaš šta upitati nekoga koga ti je milije ne sresti.

Savo ti je bio drugi po redu dućan u tržnici, ako nailaziš od Titove, a pretposljednji ako nailaziš od Vase Miskina ulice. Samo sirovo meso je prodavao, teletinu, junetinu, svinjetinu. Znalo se tko je kod njega kupovao, a tko je kupovao kod ovih drugih. Ama sve se, govorim ti ja, prije rata znalo i sve se ovo moglo predvidjeti. Samo što nam nikome nije bilo do predviđanja. Kakav bi to morao biti pa da si nevolje u životu predviđaš. Nego ti je bolje da živiš dokle se živi, i da ne misliš kako će sutra biti. Mi smo ti kao nasmrt bolesni, kojima doktor laže da bi im sutra moglo biti bolje. Znaju oni da im doktor laže, jer mu njegova doktorska etika ne dozvoljava da im kaže da im nikada više neće biti bolje, i da će im svako sutra biti gore i bolesnije nego danas, ali svejedno ga pitaju i svejedno im je drago slušati ga kako laže i piti one najskuplje lijekove, koje ne plaćaš toliko zato što liječe, nego zato što lažu. A čovjek će ti povjerovati samo u takvu laž koju je platio mnogo više nego istinu. Eto, tako su se jedni, kupujući meso isključivo kod Save, koji je uz teletinu i junetinu prodavao i krmetinu, pravili da ne primjećuju da oni drugi kupuju meso isključivo kod Seje, koji uz teletinu i junetinu prodaje samo ovčetinu, kao što su se i ovi drugi pravili da ne primjećuju gdje kupuju oni prvi.

Jest, muslimani ne jedu krmetinu, i ne bi da im se ono što jedu opogani krmetinom, ali nije tu više bilo u pitanju samo meso. Da jest, ne bi se ni jedni ni drugi pravili da ništa ne primjećuju. I ne bi u svemu tome bilo nekog čudnog međusobnog srama. Ljudi su se prije rata sramili jedni pred drugima. A onda su se samo oni koji bi ostali u manjini sramili pred onima koji su bili u većini. Ali tada više nije bilo ni Save, a ni Savine mesnice u tržnici.

Kažu da se tramvajem trojkom vozio do Ilidže, pa pješačio do svojih u Sokolović koloniji, sve dok su tramvaji u Sarajevu radili. Računam da to znači sve do 2. maja. Onda je tog dana došlo do velike bitke, tramvaji su zapaljeni, i grad je bio sa svih strana blokiran. Ne znam zašto nije ostao sa svojima, zašto se vraćao u grad, kad tu nikoga nije imao i kad tržnica od polovine aprila zapravo više i nije radila. Stanovao je pri dnu Vuka Karadžića ulice, pa je, možda, čuvao stan, da mu netko ne provali. Devedeset i četvrte sam, na proljeće, prošao kroz taj njegov stan. Kuća, stara bosanska, od ćerpiča, s drvenim podovima i zidovima koji se uvijaju kao da su od plastelina. Na prvom katu, gdje je Savo stanovao, više nije bilo ni vrata ni prozora. Kasim me bio doveo. Kaže, dođi da ti pokažem gdje je živio Savo! Neću, bolan, što ćeš mi pokazivati. Neka, neka, da ti pokažem, blizu je! Tako je on mene tu dovukao. Puste prostorije, ničega u njima, prazni zidovi, u kupaonici ostala samo neka prastara kada, sve prazno, napušteno, nigdje ničega nema, samo u onoj velikoj sobi na zidu trag: kao je netko iz onoga vatrogasnog šmrka prsnuo mlaz govana! Nisu to govna, govori mi Kasim, to je krv.

Ispsovao sam mu sve živo i mrtvo. Rekoh: Kasime što si me ovdje dovodio, dabogda te Mladiću dovodili, u snove će mi ovo dolaziti! Kaže: Izvini, morao sam. Nisam znao kome bih ovo pokazao, osim tebi. Samo si ga ti znao.

A nisam ga samo ja znao. Svi su na kraju Savu znali, ali to se više nije računalo. Istina je da sam samo ja znao kakav je Savo bio po duši i što ga je pomelo s ovoga svijeta.

Nakon što više nije mogao odlaziti svojima u Sokolović koloniju, Savo bi se znao s njima telefonom čuti. Kod Kasima u štabu bio je telefon, i on bi mu, iza leđa komandantu, ugovarao da se čuje s ocem ili s majkom. Starci bi u dogovoreno vrijeme išli u tamošnji štab, gdje je Kasim imao nekoga svog rođaka, čini mi se da se zvao Redžo, i onda bi razgovarali sa Savom. Ništa mi Kasim ne htjede reći o tim njihovim razgovorima. Ali iz priče mi odmah bi jasno da sve to nije bila samo usluga od dobra srca. Niti je Kasim pomagao Savi, niti je Redžo pomagao starima, samo da bi tako sevape skupljali, nego su ti razgovori i za Kasima i za Redžu bili ko neko pozorište. Jedva bi dočekali tu subotu, jer čuvenja su obično bila subotom, da Savo popriča sa starim Đurom. Poslije se to naokolo prepričavalo, kao što se vicevi prepričavaju. I tako je priča stigla i do mene. A tako je, bit će, stigla i do onih do kojih nije smjela stići.

U neka doba prekinuše se telefonske linije sa Sokolović kolonijom. Ili su ih naši namjerno prekinuli, da iz viška komunikacije između onih u obruču i onih izvan obruča ne nastane neki belaj. Nakon što se mjesec dana nije mogao čuti sa svojima, i nakon što je već sasvim izludio od brige, do Save stiže vijest da su mu roditelji zaklani. Javili su mu to preko radio-amatera. Kažu da je bio u Jevrejskoj opštini, otamo se komuniciralo radio-vezom, htio je razgovarati s tetkom u Beogradu, ali se tetka nije javljala, pa je tražio nekoga drugog, nije zabilježeno koga, i taj mu je rekao da je radio na Palama objavio da su u Sokolović koloniji muslimani zaklali čuvenog ilidžanskog mesara i ženu mu.

Savo je ostao miran. Samo je naglo ublijedio, zaiskao je da mu vode donesu. Netko ga je upitao šta je bilo. Ubili su mi roditelje. Tko ih je ubio. Rat ih je ubio, odgovorio je Savo. Baš je tako rekao. Kao što ne bi nitko u takvom trenutku. Nije to više bila Savina pamet. Nije to više bila pamet djeteta. Pustili su ga da ode kući. Znao sam te ljude, neću im sad imena spominjati, jer su dobri i ispravni ljudi, pa sam ih poslije pitao: pa gdje ga, jadni, pustiste? Kako ga pustiste ako mu je upravo reklo da su mu zaklali oca i mater? Ali bio je tako miran i razložan. I kako ga onda ne bismo pustili? Mislim se, pa tako i jest. Tko zna šta se sve tog dana dogodilo, i koliko je ljudi izginulo. I šta je sve drugo ovim mojima bilo na pameti, kakvi sve strahovi i užasi, pa im nije bilo baš toliko veliko što su Savi zaklali oca i mater. Ili su ga pustili jer su povjerovali u njegovu hrabrost i mirnoću. Pa su i sami malo htjeli biti takvi.

Uglavnom, došao je kući, uzeo taj neki mesarski nož kojim se služe samo pri klanju – ne pitaj me ništa o njemu, jer ti ja o noževima ne znam ništa – otišao u spavaću sobu, i jednim si potezom prerezao vrat. Nitko u kući ništa nije učio. Na vratima stana stoji papirić: “Ne ulazi, nije lijepo za vidjet. Odma zovi policiju.” Tako piše crnim flomasterom.

Kasim nije zvao policiju, nego je ušao. Sljedeći put je, kaže, ulazio onda kad je meni pokazivao. Sad mu je, veli, lakše, nakon što mi je pokazao. Rekoh: dabogda ti bilo još lakše!

Danima je trajala istraga. Ustvari, danima su se po komšiluku i u štabu navikavali na ono što se dogodilo. Kasim je kao mahnit ponavljao da je to Savu netko ubio. Spominjao je imena, sumnjičio ljude, svega je tu bilo. Nije se mogao pomiriti s onim što se dogodilo. Ako je Savu netko ubio, tada ni on, ni Redžo nemaju ništa s njegovom smrću. Ali ako se Savo sam zaklao, tada je iz njihovog pozorišta nastala velika nesreća.

Ne znam šta danas Kasim misli. Ne bih ga ispitivao ni podsjećao.

Radio na Palama nije javio da su muslimani zaklali čuvenog ilidžanskog mesara i ženu mu. Savini otac i majka živi su, eno ih u njihovoj kući, u Sokolović koloniji. I tko će im sad javiti, i kako, da im se zaklao sin. I zašto?

Išao im je Redžo. Sjedite čika Đuro? Zašto da sjedim, sine? Je li Savo, sine? Jest, čika Đuro. Granata? Granata. Hajde, popij, sine Redžo, za mog Savu.

I popi Redžo tu rakiju, Savi za dušu. Ali prvo malo proli na pod, jer je takav u Srba običaj.

Stari mesar Đuro bio je u tom trenutku miran upravo onako kako je miran bio mesar Savo kad su mu preko radio-amatera javili da mu je zaklalo oca i mater.

Meni, koji sam ih obojicu slabo znao, u pameti su samo onaj strašni zid, i dvije goleme, vazda krvave Savine šake.

(Sonet Repatica
povodom glasovanja o izdajstvu
u Državnom zboru Republike Slovenije
15. februara 2021.)

Tko su zastupnici? Poslovne lije.
Jedino za lisnicu njihovo im srce bije.
Tko su zastupnici? Financijski subjekti.
Kome pripadaju? Svojoj političkoj sekti.

Tko li ih bira? Birači, ta fukara.
Koju svaki zastupnik razočara.
Je li glasovanje javno? Ne, tajno.
Koliko zarađuju zastupnici? Bajno.

Tko su zastupnici? Predstavnici naroda.
A tko je narod? Rulja pred Zakonom nemoćna.
I što rade zastupnici? Riječ je o pedantima

koje palicajci štite pred demonstrantima…
Piše li se riječ pedanti velikim početnim slovom P?
Jesu li to zakonodavci? Ne, to su izdajice.

Samo izdajice s velikim početnim slovom P –
Pizdajice, Pizdajice, Pizdajice …

Boris A. Novak, pjesnik, dramatičar, prevoditelj i esejist, rođen je 3. prosinca 1953. u Beogradu gdje je proveo djetinjstvo. Otac mu je bio ljevičar, „vječni fantast i vojnik Povijesti“, partizanski prvoborac, a majka glazbeno nadarena ljepotica. Obitelj se 1968. preselila u Ljubljanu, gdje je Boris A. Novak (veliko slovo A između imena i prezimena stavio je u znak poštovanja i ljubavi prema ocu Anti i majci Anici) maturirao i diplomirao komparativnu književnost i filozofiju.

Objavio je 18 pjesničkih zbirki za odrasle te nekoliko zbirki za djecu i mladež.  Njegov opus magnum jest ep Vrata nepovrata (43.000 stihova na 2.300 stranica) u tri knjige: Zemljevidi domotožja (Zemljovidi nostalgije), 2014; Čas očetov (Vrijeme očeva), 2015;  Bivališča duš (Obitavališta duša), 2017. To monumentalno djelo po mnogo čemu jedinstveno je u modernoj slovenskoj književnosti i majstorski oblikovano u dosluhu najvećih epskih pjesnika svjetske književnosti. Treća i najopsežnija knjiga OBITAVALIŠTA DUŠA  prevedena je na hrvatski, a izaći će tijekom ljetnih mjeseci u izdanju Frakture.  

Preveo sa slovenskog i bilješku o autoru sastavio Božidar Brezinščak Bagola

(уз петнаестогодишњицу пјесникове смрти)

   Прошло је већ петнаест година од смрти Душка Трифуновића, богомданог, по много чему јединственог српског пјесника друге половине минулог стољећа. Знамо да године брзо пролазе, а изузетан пјесник, и кад нас напусти, остаје заувијек с нама. Наставља да живи у свом и нашем језику као најдрагоцјенијој, ваљда и јединој неуништивој баштини.

   У недјељама и мјесецима прије смрти (преминуо 28. јануара 2006. у Новом Саду, у 73. години живота), пјесник Душко Трифуновић није никоме, осим себи самоме, личио на човјека који ће се ускоро опростити од овога свијета. Јер он је сав био “човјек од овога свијета”, иницијатор књижевних и културних збивања, учесник многих сусрета и јавних скупова, пожељан саговорник и сарадник, пјесник-путник… Дружељубив, духовит, забаван, свуда радо виђен као прави пријатељ људи. Личио је на необичног мудраца из народа са маском вицмахера и забављача. Умио је да заподјене дијалог са сваком људском врстом, од неписмених до најобразованијих. Био је неуморни мисионар доброг духа поезије и духа љубави. Обилазио је босанске градове и варошице, као и многа мјеста у Југославији (понајвише у Србији – у Војводини је провео својих посљедњих петнаест година), говорио своје стихове и трагао за младим даровитим пјесницима којима је радо дувао под крила. Тјелесне снаге јесу већ биле угрожене (знао је рећи да је „труо, а славан“), али дух му је био жив и врцав као у бољим годинама. 

   Посљедња поетска збирка, невелико  Велико спремање (2005), говори о коначном свођењу овоземаљских послова и рачуна. Говори с нескривеном тугом, језиком меланхоличног растајања од вољене жене, од свега што му је испуњавало ведрије и љепше животне тренутке.  Душко се, међутим, одувијек бавио и пјесничким симулирањем најтежих животних исхода, својеврсним црним пророштвима – познаваоци његовог начина мишљења, те “својеглавости са две оштрице”, научили су да га не узимају здраво за готово. Ваљало је знати читати његове метафоре с дуплим дном, густо посијане по свим његовим књигама. Отежавао је живот сарајевским идеолошким цензорима, одржавао их у будном стању, иако је пазио да их не изазива преко допуштене мјере. А и они су то, изгледа, умјели да цијене, тако да никад није заглавио иза браве. Нити је, колико знам, нешто из његовог пера било забрањивано. Вјероватно није било препоручивано за извођење на сваком мјесту и у свакој прилици, али забрана није било. Бавио се и “примијењеном” поезијом по поруџбини (и мимо писања за поп и рок музичаре) : тако је, рецимо, за празник милиције написао пјесму са стихом који ће постати општенародна мантра:  “Милиција тренира строгоћу.” (Само тренира? Јер не иде да јој за празник пјеваш како жестоко бије!) Вјешто се поигравао и са собом и са својим цензорима, балансирајући над стално отвореном провалијом која се хранила субверзивним ствараоцима те политички непоћудним личностима различитих етничких, вјерских, идејних и професионалних профила. А политичка руководства Босне и Херцеговине често су се, у примјени “чврсте руке”, истицала на нивоу цијеле југословенске федерације.

   Та Душкова игра с идеолошки настројеним читаоцима и тумачима поезије, и нарочито с идеолошким цензорима, кроз коју је он успио проћи без видљивих ожиљака, личи ми на неку врсту чуда у његовој биографији. Вријеме у којем он ступа на књижевну сцену (крајем педесетих и шездесетих година) и објављује у кратком року четири пјесничке збирке раног периода – које ће остати и најбоље што је дао у поезији – јесте вријеме превладавања доктрине соцреализма, али и доба у којем се књижевност још није била сасвим ослободила извјесних идеолошких стега и табуа. Те збирке већ и својим насловима указују на пјесника с “искошеним” погледом на свијет: Златни куршум (1958), Бабова рђава баштина (1960), Јетке приповетке (1962), Тумач тираније (1966). Све четири збирке објављене су у Сарајеву, граду у којем се Душко настанио 1957, дошавши из завичајног Босанског Брода. (По сопственом свједочењу, из Брода га је у Сарајево довео новинар Свето Маслеша.) Од школе је тада имао само браварски занат и шумарску школу. У Сарајеву је почео да студира српскохрватски језик и књижевност, али је тај студиј споро напредовао, протежући се на дужи низ година. Душко је с већом посвећеношћу проучавао сам живот у свим његовим појавним облицима, свакодневним изазовима и парадоксима. 

   Трифуновић је дакле већ у младости, у доба интелектуалног формирања,  досегао врхунце своје пјесничке умјетности. Та његова пјесничка дјела, у којима он на оригиналан начин лирски распјевава “бабову рђаву баштину” и своје “јетке приповетке”, спадају међу најдаровитија и најизразитија  појединачна пјесничка дјела српске књижевности друге половине 20. вијека. Она и данас одају пјесника чудесног, богомданог талента и посве особеног језичког израза. Душко је створио свој особени и препознатљиви поетски идиом који је често загонетно шифрован, понекад и непрозиран. Али нас увијек осваја и својом неглумљеном мудрошћу и својом тајновитошћу.   

   Држим да Босна, у другој половина 20. вијека, није имала – и поред неколико других, изузетно значајних имена – даровитијег и аутентичнијег пјесника од Душка Трифуновића. То је најљепши пјеснички дар Сарајева и Босне српској књижевности. 

    И наредне двије збирке, Шок соба (1972) и Слободни пад (1987), мада су другачије, могу се умногоме сврстати у најбоље Душкове ствари. Књига Шок соба развија у форми велике, мотивски веома разуђене поеме, критичке судове и алузије на изопачену, “шокантну” стварност у којој пјесник живи. То је књига заошијане ироније, с фантастичким и халуцинантним визијама перверзно устројеног свијета, у којем су хумане вриједности потиснуте на маргину или уништене. У тој књизи дошло је до праве експлозије негативног осјећања пјесничког субјекта, осјећања живота у посве отуђеном модерном друштву. Мало шта је остало изван пјесникове негативистичке и песимистичке аксиологије. Ту су очито и оне идејне и симболичке вриједности, које је промовисала званична политика, биле доведене у питање. Изложене критичким алузијама, па и несумњивој порузи.

   Душко је, међутим, одбијао да се јавно сврста у критичаре “наше стварности”, односно међу пјеснике који теже да стиховима мијењају животне и политичке прилике. Био је у том смислу врло опрезан, прибојавао се идеологизованих и политикантских читања своје поезије и могућих напада са те стране. Стога су разумљиви стихови попут ових из пјесме “Молба”:

Ако већ живим танко гласовито

живети онда
бити ван свега тога
а не против по сваку цену
Ласкати повремено
овом примамљивом ужасу
а стално знати своје

   У подробном поетичком разговору који сам 1982. године водио с њим за сарајевски часопис “Живот”, објављујући и опсежан есеј о њему, Душко је отклонио и моје тумачење своје поезије као умјетности у којој се развија наглашено критичка слика свијета.  Рекао је: “Већ годинама примјећујем како ме неки људи виде као “опасног”, екстремног, као накомицу спремног да удари, као шерета, као сатиричара, изругивача, као својеглава човјека који је стално против. А ја сам, у ствари, један тужан човјек…” (…) 

   Ево с каквом је самоодбрамбеном вјештином и досјетљивошћу објаснио значење синтагме златни куршум из наслова своје прве стихозбирке. “Увијек сам сматрао да се писањем ствара умјетничко дјело, а не обара дрвље и камење на текућу збиљу и савременике. Златни куршум није метак и пуцањ у некога или у нешто. То је био свијетлећи метак који се испаљује као сигнал, као потреба да се огласи онај који га испаљује; то је пјесник откривао свој положај у жељи да га примијете макар и непријатељи. Он је већ тада знао да се пјесмом ништа не рјешава и да је не вриједи усмјеравати у убојите сврхе”.

   Истицао је како код њега “између редова нема ништа”. Објашњавао је и зашто је једној књизи својих изабраних пјесама дао наслов Буквално тако. “Буквализам је моја побуна против симбола које ми теоретичари проналазе и потурају по сваку цијену”.

    Данас ми се чини да је то наглашено ограђивање од “теоретичара” поезије, и оних који су трагали за тајним пјесничким порукама “између редова”, било израз пјесниковог страха од политичког проказивања па и могуће репресије. Сад ми је то јасније него у оно вријеме. Такав страх био је разумљив у једној земљи са догматском политичком влашћу, у затвореном и неразвијеном друштву без демократских традиција. У разговорима с Бранком Перићем Душко је, између осталог, казао и ово: “Ја сам се бојао тумача. Ја сам знао да нико не може да погоди моју мисао, да погоди шта је писац хтио да каже. Ја сам сву своју мудрост претворио у аутоцензуру. И ту аутоцензуру сам тако вјешто проводио да сам могао да пишем о стварном догађају, о стварним људима, а да се односи на сасвим неког другог или на све. И онда, дођу тумачи и почну да причају глупости”. (Бранко Перић, Душко Трифуновић, пјесме и разговори, Бања Лука – Београд 2002)

   Душко је постао веома популаран на цијелом сх. језичком подручју захваљујући великом броју пјесама – многе су постале прави хитови – које је написао за познате музичаре и музичке саставе. Признао је да је “срећан човјек због тога што се моје пјесме знају напамет. Али, фалинка је у свему томе што не знају да сам то ја писао.”

   Дугогодишњи музички уредник на новосадском радију, Богомир Мијатовић, открио је и сакупио преко 300 Душкових пјесама које су биле компоноване и јавно извођене. То је рекорд своје врсте. Мијатовић је о томе објавио позамашну књигу Памтите ме по пјесмама мојим, која садржи детаљно документовано истраживање о томе шта је све Душко написао као тзв. “естрадни пјесник”. А Душко је осјећао да се тај често употребљавани израз, који га је одвећ везивао за естраду, користи “кад желе да ме деградирају само по томе што знам да рецитујем своје пјесме”.

   Мијатовић је такође пробрао и прошле године у омањој збирци објавио “Душка мудраца, да не кажем филозофа”. Збирка је изашла под насловом Слушај мене, а ради по своме, што је једна од трифуновићевских уврнутих мудролија.  Повадио је из свих Душкових дјела мудре мисли, гномске и афористичке изразе, језичке бисере, мјеста која показују колико је био уман овај популарни, за површне читаоце/слушаоце и “лаки” пјесник.  

   Само они који су остали при површној рецепцији Душкове поезије, па и његових романа и драма, могли су Душка Трифуновића држати на одстојању од првог реда српских пјесничких величина.  А они који су предано и посвећенички пратили и проучавали његово књижевно стварање, одавно знају гдје је мјесто Душка Трифуновића у српској поезији. То је мјесто у уском кругу ријетко аутентичних, прворазредних пјесника српског језика нашег времена.

     Љубитељи Душкове поезије знају напамет велик број његових стихова. Они се често присјећају, а и ја с њима, стихова из пјесме “Играчка”, који личе на тестаментарну поруку:

Заблуде сам престао да бројим
немам коме да се вратим кући
докле певам дотле и постојим
пријатељи бивши и будући
памтите ме по песмама мојим

У Новом Саду, крајем марта 2021.

Душко Трифуновић

ПЕТ ПЕСАМА

ПОПЛАВА

Пукла равница а пукла брана па нема о што
да удари вал…

Вода ко хорда – хорда ко хорда…

Мрси се густи ивик црни се пусти шљивик
уз воду узводно врбе се вуку
голе и беле као да слазе тополе газе
дигнутих руку
за њима јаблан један жури
свијен у струку…

Већ грца грмље већ шкрипи храст
још мајка бира смер још плачем ја
још сусед псује псује још сунце на нас зја…

Пливају видре пливају даске пливају краве
лети вика кружи птица плива пласт
на њему рода за њима кров са крова зов…

 и виче ко човек и кликће ко ждрал. ..

А нема о шта да удари вал…

Небо вода – вода хорда…

Пукла равница а пукла брана па нема о што
 да удари вал.

1956-1966.

ДУГО СУШЕНА ТВРЂ

Мој вук халапљив и неискусан
једе стрв
над којом
већ мудар и одмерен
црче
вучина твој

Мој вук је пристојан питоми скот
од врсне вреже
да сме ланути наглас и оно
што многа пашчад тек реже

јер на њега је дошао ред

А то што још није стигао да липше од части
моја је погрешка
горда

Он је мој
а ја знам свој наум напамет
смак свој
и цео ритуал већ видим око њега
и већ сам задовољан

Довде ми је твога нуткања печене среће
мој вук будан једе
то од чега мудар црче вучина твој

Што би још хтео
чему да се дивим
кад тако уско и укосо
напрасно живим овај животуљак
скупим крпама утегнут шарен
варави замотуљак
који се не да мени
и који од мене неће
све док не струне све око убода
па снова не зарасте

У моје време
а то је окрутни чистац са обе стране Христа
били смо људи
и били јестиво људождерачу

због тога неко постаде кров
а неко биста камена

Обилазим свете споменике
и враћам се кроз коров
међу живе као с погреба

Ко камен првобитно
нешто се у мени успротиви:
А шта је са мном
који од рођења
под крилима чувам црне ластавице
ја када полетим
да јато полети цело
кад дигнем тешка крила
божије птице да суну
и црним задиве сјајем

Ко камен првобитно и старо
нешто се у мени успротиви
и не да да се дајем

Ниједна омча достојна није мога врата
У мом животу ја сам најважнији
и све моје има прошлост само моју
док траје надгробност ова

А искушења ће доћи
вечито настају само тешки дани
и ватра ће бити страшнија
од свих страшних севова
кад здробљена букне моја
дуго сушена тврђ

Још док ми у тврђи
хладна светлуца та ватра
пола ми спокоја сатра
а половином стрепим

А верујем да се могло и мирније
стајати у средини
а бити пострани

али од срца мога кад правиш
мемљиву земуницу
и присиљаваш ми жељу јединицу
да бледи у њој
и да зидове порукама шара

нисам ли у средини
нема ме ни пострани

Ја знам свој наум напамет
смак свој
и цео обред већ видим око њега
и већ сам задовољан

А прича о мени тек од сутра почиње.

1961.

ТУМАЧ ТИРАНИЈЕ

Мој часни мајстор Тумач Тираније
охоло хлади лед
да цвокне студен у њему
да срце склони у њега
ум да му се не помрачи
тиранију док тумачи

1966.

СУВЕРЕН

Кад будем имао своју државу
имаћу коначно своју правду
и своје правосуђе
Имаћу своју војску
своје фабрике наоружања
купце и препродавце
имати свој новац
имати свој кључ

Неће ми бити лако
имаћу својих брига
Имаћу своју супругу
њене осмехе
њену љубав
своју кашику
своју чашу
свој отров у чаши
револвер под јастуком
свој страх
и страх за народ свој

Неће ми бити лако

Имаћу своје песнике
веселе за тужне дане
а тужне за веселе 

имаћу своје атентаторе
и своје агитаторе
своје душебрижнике
и своје доушнике

Моћи ћу да бирам
и да будем биран

Неће ми бити лако
уз мога фотографа
и моја руковања
уз мога биографа
и моја кумовања

Имаћу тешких брига

 Имаћу своју смрт

Своју заставу на пола копља
и своју жалост националну 

1965.

АНАтема

Наша се љубав састоји у томе
да своју жену не дамо другоме

Уместо да се убијем погрешним лековима
ја хватам себе како саможиво
седим на обали Панонскога мора
које се вратило зато
да по њему плива моја АНАтема

Моја крв је данас
једина
усправна текућина

Нити бол од страха
нити страх од бола
него ми је жао
што залазак сунца
не могу да упишем себи у заслуге

И место да се убијем халапљиво
ја седим
несносно здрав
и описујем море

Плаво дубоко
и не видиш му краја

а по њему плива моја АНАтема

Ја сам говорио теби
како је вода опасна божија творевина
и како ће доћи моја АНАтема

плава дубока
и не видиш јој краја

како ћу бити миран
а дрхтаће ми руке над водом
као хвалоспев

плаве дубоке
и не видиш им краја

а снаге колико је у мојој џигерици
и још двапут толико
са непознате стране
толико биће моје мржње

плаве дубоке
и не видиш јој краја

Као дивљи човек бићу
као зверка
изумрла
а остала општи баук

бићу мрак који се смеје
да и моји слепци
имају од мене знака

Од живе воде
живи песак

Од живог ипак живо
од мртвог
ништа баш

или бар ништа нарочито

А поврх свега моја АНАтема
то страшно женско А
то А
та асонанца живчаног система

плава дубока
и не видиш јој краја 

1965.

(Изабрао Стеван Тонтић)

***

U babinom dvorištu živi tvoj neprijatelj, Zli Pijetao. Ničega se na svijetu ne bojiš kao tog pijetla. On je pernata gužva neobjašnjive mržnje. Čeka i vreba da tvoja baba nekud ode, da okrene glavu pa da te on pojuri. Tad trčiš, trčiš kao bez duše, dok ne zalupiš vrata za sobom. Pijetao je manji od tebe ali je moćan, jer svoju snagu crpi iz toga što on tebe mrzi, a ti se njega samo plašiš. 

Kad uroniš uveče u babin krevet sa visokom perinom, u prohladnoj sobi koja miriši na ustajale jabuke, ti maštaš kako ćeš jednom stati. Doći će možda taj dan i ti nećeš potrčati ispred pijetla, nego ćeš stati, okrenuti se ka njemu, podići na njega kamen. 

Ali svakog narednog dana to se ne događa. Potpuno si blokirana strahom. Krećeš se kroz avliju oprezno, zagledajući pažljivo u uglove. Sad si već u vlasti pernatog đavola i nemaš predstavu kako da se to promijeni.

Dok otac ne dođe jednog dana po tebe. Sjedne da popije babinu kavu sa zeru varenike, a pijetao baš tad izleti iz zaklona i zatekne te nespremnu. Ti očajno potrčiš ka ocu, spotakneš se i padneš. Pijetao ti pobjedonosno skoči na leđa. Ti si zgranuta. Potpuno zaprepašćena. Tvoje noge su otkazale poslušnost, ruke ne mogu da se odupru i zbace pijetla. 

I to je tvoje prvo veliko zaprepašćenje, te kandže u tvojim leđima. Ta mržnja zakačena za kožu, besvjesna, slijepa, besmislena. Koliko će je još biti nakon ovog prvog puta?

Sa stola kaplje tek poslužena kava sa zeru domaće varenike. Ruke tvoga oca hvataju Zlog Pijetla i odnose ga nekud. Ti ustaješ, drhteći. Vidiš oca kako se udaljava sa pijetlom i odlazi do velikog bureta sa kišnicom. Zaranja pijetla u kišnicu. Avlijom se širi strašna tišina. Otac pijetla drži pod vodom dugo, predugo. 

Izroni ga. Ptica, potpuno mokra, dolazi do daha. On zaranja iznova. Tvoj otac sve to radi mirno, ponavlja tu radnju ritualno, sa koncentriranim izrazom lica koji ima kad odvija neki šraf ili mjeri nešto u svojoj radionici. Ali su se oči tvog oca promijenile. Kao da je njihova plavet sasvim potamnila. Pijetao je u potpunosti van sebe, davljen a neudavljen, iznova i i iznova.

Na kraju otac spušta izbezumljenu pticu na zemlju. Pijetao se tetura. Ti stojiš, nijema. Babina avlija savila se u neku kuglu tišine. Otac ti prilazi, podiže te u naručje. Ruke su mu mokre, i ti osjećaš to pod svojim pazusima, tu iznenadnu hladnoću. Baba je već sipala novu kavu. Sjediš u očevom krilu dok je on polako ispija. 

Tvoj pogled prelazi sa pijetla na očeve ruke. Osjećaš, cijelim bićem, da se dogodilo nešto sudbonosno i strašno i sa očevim rukama, i sa pijetlom. I jedno i drugo je izgubilo svoj dotadašnji identitet. Pijetao nikada više neće biti pernati đavo. Očeve ruke promijenile su cijelu njegovu prirodu, ali su time promjenile i svoju.

Pijetao je naišao na nekog čija je mržnja bila veća od njegove i zbog toga je osuđen na život u strahu. Taj život neće biti dug. Presudiće mu tvoja baba. „Pijetlu je tvoj ćaća utjerao stravu i on više nije ni za šta“ – reći će. 

***

Pa tako dođe dan da obiđeš Draginjinu napuštenu kuću, četvrt vijeka poslije svega.

Na to se ognjište vratio ujak.

Tvoj ujak – to su dvije snažne ruke. Nikad te ništa nije toliko plašilo i privlačilo kao ujakove ruke. Jer se te ruke na tebe malenu zatrče, uhvate te oko struka i onda te bace u nebo, i tako nekoliko puta. Svijet ispod tebe postaje naizmjenično mali pa velik, a ti letiš gore i padaš dolje. Eto takvu moć imaju ujakove ruke.

Ujak te zimi posjedne na saonice i tad si cijela ti jedan veliki strah. Jer tvoj se ujak tim saonicama survava niz padinu, urlajući iz sveg glasa i zaustavi se u okretu santim iznad potoka. Pa se smije i grli te tako da te boli.

I zbog te snage tvoj je ujak za sve druge „moj ludi“. On je „moj ludi sin“, „moj ludi brat“, „moj ludi šurak“. 

Taj se ludi jedini vratio na ognjište. Sve je u ravnici imao, osim brda. A ima ljudi kod kojih je nedostatak brda neprihvatljiva životna okolnost.

Prolaziš kroz praznu avliju koja se na tebe podiže kao strašni talas, zalaziš iza kuće, u kukuruzište koje izgara pod tvojim očima kao da ga one peku.

Ujak je do tad već čuo da si došla, žustro korača za tobom, okrećeš se i pogledate se.

Iza njega nepregledna kolona mišjih sijenki – djedova, pradjedova, prababa i čukunbababa povezanih rupcima, djece i starih, pametnih i ludih – svi zaustavljeni u ujakovom koraku. Pored njega njegova mati, tvoja baba. Vladarka iz začarane šume sa čarobnim pletaćim iglama.

On se zatrčava kao nekad, ruke te grabe u zagrljaj koji boli, boli, boli, kao da te stežu ruke svih onih sjenki odjednom.

Ridate, ti i tvoj ludi.

Ridate i od tog ridanja se potresa cijela zemlja pod vama, tresući onim kostima kojima je tako gusto zasijana.

Ispod vaših nogu otiče uzaludnost, strašna uzaludnost svih oranja i kopanja, svih zasijavanja i žetvi, svih tkanja i paranja, svih obaranja i dizanja.

Mišu ujakov.

Na istočnoj strani Trga bana Jelačića, pred samim ulazom u Jurišićevu, posljednjih se zimskih dana 2021. pojavio novi mural. U pseudo-secesijskom stilu i imitaciji ukrasnih keramičkih pločica naslikan je zaslužni građanin Herman Gollubé. U zlatnom okviru, iz poluprofila, s halpcilindrom, u bogato dekoriranom aranžmanu karakterističnom za art nouveau, gdje se kitnjasti ornamenti prepliću s idealiziranim prikazom ljudske – dobro, je li baš ljudske? – figure, bolje će oko prolaznika naslutiti društveni komentar. I od tog će mu komentara biti nekako milo oko srca. A onaj drugi, koji baš nije od gledanja i razumijevanja, i kojeg se baš i ne tiču slike koje vidi, pored murala će proći bez spoznanja i svijesti o onom što vidi. Ali svejedno će nešto osjetiti. I od toga će mu biti bolje. Jarke, izrazite boje naprosto prijaju oku. Pogotovo na glavnome gradskom trgu, u depresivnom neredu građevinskih skela i u skurilnoj pornografiji džinovskih reklamnih panoa, kakvi su u Zagrebu, kao i u većini gradova neosviještene istočnoeuropske provincije, dopušteni i sveprisutni, vidjeti mural Hermana Gollubéa gotovo da je oslobađajuće. U toj usputnoj i kratkotrajnoj estetskoj senzaciji elementarno je iskustvo umjetnosti

Autor je Bare, građanskim imenom Boris Bare, jedan od najupečatljivijih zagrebačkih i regionalnih uličnih slikara. (Regija je ovom hodaču i gledaču mjerilo, jer se po regiji krećem, vidim murale, bilježim potpise umjetnika…) Njegov je, u parku na Opatovini, mural “I park je nekome doma”, s jednostavno ornamentiranim ćilimom, filadendronom u plavoj saksiji, foteljom, jastučićima i svjetiljkom za čitanje. Estetika iz jeftinih socijalističkih stambenih interijera, prema kojima se navečer nadvirujemo kroz prozore novozagrebačkih prizemlja. Sve je tu vrlo tačno, precizno i u duhu epohe. Kao što i Herman Gollubé tačno i precizno zaziva jednu drugu epohu. On kad Guliveru slika adidas tenisice, to bivaju baš određene, konkretne i stvarne tenisice, ali s nekom svojom neispričanom pričom – jer vezice su zamjenske, nisu prave. Što se dogodilo s originalnim vezicama? Je li Guliver ove stavio zato što su mu se više sviđale ili…

Na platou iznad Ljetne pozornice na Tuškancu, tamo gdje sam lani, za jednoga kišnog dana s društvom predstavljao knjigu Đurđice Čilić, Baretov je mural – ili, možda više i nije? – koji se mogao vidjeti samo iz aviona, zmaja, paraglajdera, drona. Skejter i skejterica promatraju nebo. Ona ga snima fotoaparatom. Lijepa, velika i romantična slika. Vrlo velike stvari, široki, golemi prizori danas mogu biti romantični. Kao film “Titanic”. Ali moraju biti toliko veliki da, na neki način, ostaju skriveni. Kao ovaj mural koji se vidi samo iz zraka, s razdaljine. Onaj tko hoda po njemu, ili se niz njihove noge vozi autom, ne može vidjeti ništa. Baretove su, čini mi se, i “Baba Luna” u Plitvičkoj, kamo sam do prije nekoliko mjeseci često prolazio, i “Djevojka koja sanja”, na zgradi osnovne škole na Peščenici. Djevojka koja je zalegla i ugnijezdila se u nečijoj fotelji – svojoj nije, jer je obučena za van – na nogama ima iste tenisice kao Guliver.

Baretovi su i neki drugi radovi. Nisam ih sve vidio, niti mi je obilazak murala i grafita posao. Ne planiram izdavati monografiju, pisati knjigu, pretvarati se da sam ekspert. Samo hodam i gledam. I gledam ljude kako gledaju. Gledam ih kako se snalaze među grafitima. Prije dvadesetak godina, kada je scena bila u začetku i kada je prvi pa drugi put oslikavan onaj opustošeni zid prema željezničkoj pruzi, uz koji su prije vremena epidemije žurno marširali putnici, vukući za sobom od željezničkog do autobusnog kolodvora prtljagu na kotačićima, ulične su freske slikali i oni koji se ovom umjetnošću nikad poslije neće baviti. Komunalna je ideja bila da se razigra sivilo jedne mrtve gradske prometnice i da se zašareni grad. A pokušavalo se, na neki način, i preodgojiti tu prvu generaciju uličnih umjetnika, da ne nagrđuju gradske fasade, nego da tu, gdje je slikanje dopušteno i poželjno, svijetu predstave svoju umjetnost. Bilo je to, naime, vrijeme kada su grafiti bili isključivo doživljavani kao nagrđivanje i huliganizam. Mnogo kasnije će se, tek u generaciji Stipana Tadića, u glavama uličnih čuvara stvoriti jasna razlika između šaranja i slikanja po zidovima. (Istina, u to vrijeme će se, pod visokim pokroviteljstvom gradskih i državnih vlasti, u svakom kvartu pojaviti i agitpropovski murali u čast jednoga lokalnog nogometnog kluba, koji će prečesto, uz zloupotrebu domoljubnih i ratnih motiva, slaviti ustaške i neonacističke simbole i ideale. Ali i to je nekako prirodno: barem u našim krajevima doba avangarde i novih tendencija vazda je usporedo išlo s dobom agitpropa i arta u ime rata, te pod zaštitom vlasti.)

Generacija Bareta, Afrike, Modula, Marina R. i drugih možda je prvi potpuno slobodni i samostalno formirani naraštaj uličnih umjetnika u Zagrebu. Vrijeme je velikih radova, i malenih i neočekivanih sličica na najzamazanijim, najtužnijim i najskrajnutijim kotama grada. Slika neki mladi, umjetnički vrlo osviješteni i na svoj način obrazovani svijet. A uplašeno, konzervativno i vječno nepovjerljivo građanstvo pomalo se otvara pred tim začudnim šarenilom, u kojem doista ima i čuda prvobitne pećinske umjetnosti, i sakralnosti onih veličanstvenih renesansnih crkvenih stropova, i proletkultovske umjetnosti za sve i svakoga… Stanari velikih zgrada sve češće spremno potpisuju da im umjetnik oslika onoj sivi, pusti i prazni zabatni zid, gradske vlasti i velike tvrtke naručuju umjetnike, i oni im za vrlo mali novac stvaraju čuda. Slikari gradskih murala najjeftiniji su ulični umjetnici. Oni su poput violinskih i gitarističkih virtuoza, ili poput cijelih malih orkestara, koji se katkad pojave na ulicama grada, i sviraju kao da su u najboljoj koncertnoj dvorani grada. Netko će na licima tih glazbenika, prije nego u tonovima njihovih instrumenata, prepoznati instrumentaliste s televizije, ali to neće utjecati na njihovu zaradu. Slično je i sa slikarima murala. Za razliku od autora ulične, dekorativne, memorijalne i policijski štićene – uglavnom očajno loše i zastarjele – spomeničke plastike, koja će zajednicu koštati kao svetog Petra kajgana, mural je jeftina, brehtovska umjetnost. Umjetnost za siromahe i za preodgajanje zajednice. Potencijalno najmoćnija likovna umjetnost današnjice.

Nisam upoznao nikoga od tih zagrebačkih umjetnika, premda imam prema njima veliko poštovanja. Druga je to generacija, drukčiji običaji, sve neki vrlo mladi svijet, ukorijenjen na širim zemljopisnim prostorima nego svijet iz kojeg je potekao moj naraštaj. Ali ono što rade, vrlo mi je blisko. Pogotovo način na koji to Boris Bare radi. Estetski krajnje osviješteno, angažirano i vrlo poetično, on nastupa kao slikar jedne zagrebačke i hrvatske epohe. Pritom, gotovo da je nevidljiv – kao što su suštinski, te iz perspektive službenih medija i elitne kulture, općenito nevidljivi street-art umjetnici. U tom opet postoji nešto elementarno, izvorno i arhaično. Na svojim počecima svaka je umjetnost anonimna, vezana je za epohu i ne računa na vječnost. Čuvanje umjetničkih djela, kao i njihovo preprodavanje, relativno je nova navada među ljudima. Murali se, međutim, ne čuvaju. Grafiti se uništavaju. Murali se prebojavaju, onako kako su se u crkvama prebojavale freske, da bi se izradile nove, s aktualnijom metafizičkom situacijom ili u novoj vjerskoj denominaciji. Tako će i Baretovi murali u relativno kratkom vremenu nestati. Bit će dokumentirani na fotografijama, onako kako se dokumentiraju djela izvedbenih umjetnosti, performansi, kazališne predstave i hepeninzi, ili će, ukoliko su naslikani na panoima – kao što je, čini mi se Herman Gollubé naslikan na panou, biti preneseni i tretirani kao djela tradicionalnog slikarstva. Ali golem će biti njihov utjecaj na ljude koji su ih vidjeli. Mnogo veći od utjecaja bilo čijih slika obješenih po galerijama. To je važno i uzbudljivo. Zato je čudno da se muralima kod nas više bave sociolozi, ulična čeljad i novinari gradskih rubrika, nego likovni kritičari i kunsthistoričari. Ili možda nije čudno. Moje je, pak, da kažem da je Bare veliki umjetnik.

A na kraju, evo, nešto sasvim lično: prve intervencije bojom po fasadi u našim se krajevima tiču antifašističkih – a u Istri i Primorju nakon 1945. pomalo i fašističkih, iredentističkih – ilegalaca za Drugoga svjetskog rata. Oni su ispisivali borbene parole. Nastavili su to još neko vrijeme činiti i nakon pobjede. Sljedeća generacija grafitera javlja se 1968, pa 1971. u Hrvatskoj. Desetak godina kasnije, s nailaskom punka i Novog vala, prvi put atak na fasadu nije vezan isključivo za politiku i rat. Godine 1981. bio sam, kao petnaestogodišnjak, među onima koji su kupovali crne i crvene autolakove, pa smo u ime muzike koju slušamo i umjetnosti u koju vjerujemo, po zidovima u centru grada, uglavnom noću, a najbolje u cik zore kad nikoga nema, ispisivali svoje parole, ili na zid, uz pomoć šablona, prenosili jednostavne crteže, recimo rekonstrukciju Maljevičeve Juriš crvene konjice, ili sjenu Tatljinova Spomenika Trećoj internacionali. Najveći moj doprinos vandaliziranju fasada i svijesti mirnoga socijalističkog grada, na koji se već više puta pozivam, bio je kada sam preko snježnobijelog zida samoposluge na Markalama, u kojoj je bila i mesnica, velikim crnim slovima, i neobično smirenim rukopisom s obzirom na strah koji me tresao, napisao: “Meso smrdi, jedite govna!” Grafit je tri dana ostao na zidu, a u dnevnim je novinama izašla gnjevna notica dežurnog urednika. Bio sam ponosan. Uskoro se autolak mogao kupiti samo uz predočenje lične karte, koju danas znam pod njezinim bezazlenijim nazivom – osobna iskaznica.

Zapravo je nevjerojatno da se iz takve prethistorije jednoga dana rodila umjetnost.

Zlate dugo ostaje najveći i najjači u društvu. Posle zemljotresa, još je okrupnjao, te nameće svoju volju, kad zatreba i ponekim udarcem, te se tako svi, uz pritvorno kikotanje motaju oko njega, preplašeni da ih ne zatvori u lift zgrade iznad “Putnika” i da ih unutra, u tesnom prostoru, pritiskajući dugme za najviši, šesti sprat, “malo prodrma”. Ovakvu ponižavajuću situaciju trpi do dolaska druga Tita u Skoplje, kada su svi učenici iz njegove osnovne škole, sa crvenim pionerskim maramama i svetloplavim titovkama, a oni primerni i sa ispeglanim belim košuljama i plavim pantalonima i svaki peti sa papirnom zastavicom FNRJ na drvenom štapiću, raspoređeni od Železničke pa sve duž ulice Maršal Tito (ne slučajno podudaranje) u dva reda: on kao niži u prvom, Zlate je, nažalost, iza njega, a doček traje već ceo čas: limuzine sa drugom Titom još nema na vidiku, a deca postaju sve nemirnija, dovikuju se preko ulice, guraju se, blebeću i kikoću se, i pored neprestanih opomena nastavnika. – Blesane jedan smotani! – bolno ga udari Zlate u slabine: – Gde ti je čalma, bre? Zna, upaničen, da sledi tortura rečima i perdašenjem. – Skinuo sam je… još odavno… – promrmlja uz bedni osmeh (još bednije jer Zlate ne može da ga vidi). – Zašto bre? Lepo ti je stajala – kaže Zlate, iako ga je najmanje deset puta do sada video bez čalme, produžavajući da ga maltretira otpozadi kratkim, nevidljivim udarcima. Ponižavanje neće prestati do dolaska druga Tita koji za inat nikako da se pojavi. 

Još pre pola godine, među dečacima iz komšiluka pojavljuje se sa zavojem oko glave. Rezultat pada među alejama gusto posađenih paradajza, u bašti dedine kuće u Pajko-mahali. Svuda unaokolo iznikli poluzreli plodovi, zelenkasto-roze lopte, odozgo se nebo spustilo  najniže što može, a on trči li trči i posle sve one pritajenosti u stanu na četvrtom spratu, sada najslobodnije oseća svu radost kretanja, kao tek probuđeno ždrebe što jedva čeka da se pusti u galop. I tada pred njim iskrsnu debeli, crni Miki, i sam zbunjen direktnim susretom. Iako ga poznaje, iako se mazi i prede u njegovom krilu, sad se odjednom nakostreši kao crni veštac i pobeže. Potrča za njim ne pazeći na udubljenje između puteljka i aleje, noga zape i on se stropošta, udarajući glavom u zašiljen vrh jednog od štapova za potporu stabala, zari nos u zemlju, a licem mu poteče lešljiva, bljitava tečnost. Bespomoćan, umazan zemljom i krvlju, uskoro i slanim suzama, iako još nesvestan bola koji će da usledi nakon što ga njegovi (majka plačući, otac iznerviran zbog tolike trapavosti „šeprtlje“) hitno odvedu u bolnicu na šivenje i previvanje. 

Te večeri, kada se pojavljuje u komšiluku sa zavojem oko glave, Zlate, najkrupniji dečak u mahali, potsmeva mu se  – „šmokljane čalmosani“, a on mora da podnosi ovo šikaniranje, iz jednostavnog razloga, jer ga se plaši. 

Pre nego što će ih „organizovano“ postrojiti za doček Predsednika, u školi se održava priredba. U jednočinki “Deda i unuk“ on glumi unuka, a deda mu je Vane. Iza zavese, dok na sceni učenica Sonja Stojanovska recituje „Titov naprijed“ ugleda u publici svoje roditelje, u drugom redu, iza direktora i nastavnika, kako ukočeni i ponosni očekuju njegov nastup (Vane, sav znojav: “Kaži mi, kako ide ono, kad mi sediš u krilu, šta mi kažeš?“, on: “Ovako, deda, hoću da me povedeš sa sobom na njivu…“, nastavnik: „Hej, vas dvojica tamo, tiše!“). Pa ipak, na opšte zadovoljstvo, jednočinka je odigrana kako treba, i on, pohvaljen od nastavnika, očevim osmehom iz publike i s dve-tri majčine suze radosnice, poletno otrča do ulice Maršala Tita. Ali, onda ga dočekuje Zlate i gordost mu splasnu kao mehur od sapunice. 

Najzad, drug Tito se pojavljuje. Sa poluotvorenog prozora velike crne limuzine maše njegova desna ruka u beloj rukavici. „Tito! Tito!“, ori se iz brojnih grla oko njega, i upravo tada, u tim posebnim trenucima, dobija jak šamar preko ušiju. – Prebiću te kao mačku – procedi Zlate uz zmijski šapat usred aplauza i udruženih tonova Hej Sloveni još ste živi… koje školski hor počinje da peva dok limuzina sa Titovom desnom rukom koja otpozdravlja promiče pored njih. U glavi mu odzvanja od pljuske, pomešano sa … dok za narod srce bije njihovih sinova… tako se boji da ga Zlate ne tresne još jednom… živi živi duh slovenski živjeće vjekovma… zna da se onaj iza njega ceri, „vrati mu, udari ga“ jedan slabašan glas pokušava da ga ohrabri, zalud prijeti ponor pakla zalud vatra groma… završava harmonično hor, iako je limuzina s drugom Titom već daleko odmakla. – Molim te, Zlate, nemoj – zacvile, ponižen i prebijen. 

Jesenas sam, u rujnu, prvi put posjetio Hlebine. Par sati sam, s Marijanom Generalić, proveo u galeriji Generalića, ali i po čitavoj kući i imanju, od Ivanove spavaće sobe, gdje još stoji njegova kolijevka, pa do Josipovog ateljea u kome na radnom stolu i sad stoji njegova posljednja, nedovršena slika „Bijele žabe“. Na prvu izgleda kao da je maestro načas izašao i svakog časa će se ukazati ispod dovratka. Vratio se iz Firence,  Londona ili iz Tokija i sad će s nama na kavu… 

Osim kod Generalića, svratio sam i u mjesnu školu, vidjeti znamenitu fresku Krste Hegedušića, pa produžio doživjeti i onih milijun čuda u hlebinskoj „državnoj“ Galeriji naivnog slikarstva. Trajala je izložba slika Ivana Večenaja, ali su se po zidovima nanizali i Mirko Virius, Franjo Mraz,  Dragan Gaži, Franjo Filipović, s tim da ni ovdje nije moglo bez Generalića. Boje jarke kao u Lazara Drljače i fra Perice Vidića, letu štuke, dakle ptičurine, ali i ljudi, čak i djeca i bakice, i to na krilatim konjima, k’o da im je, dok su slikali, iza leđa stajao Marc Chagall ili glavom i brad(ic)om Salvador Dali i milozvučnim riječima ih navodio na grijeh. Vesele se Podravci, zaigrani i u prisoju i u osoju, i na zimi i na žegi, i ubogi, i bosonogi, i bogati, i obijesni i pobožni. Pomiješali se među njih i vrazi i bozi, eno Nerona kako slavi požar u Hlebinama, zadjenuo se Eiffelov toranj međ’ proste podravske potleušice, umjesto turista s njega zori i pastiru kliče šareni pijetao… 

Stigli su su hlebinski naivci koji put i do rimskih papa, dolazili im i Tito i Tuđman, zvali ih i lunjali svijetom i tamo i amo. Ima njihovih slika i sim i tam, pa i u vatikanskim galerijama. Trebala je biti još jedna, naručena je, ali je evo u Hlebinama: Ivan Generalić naslikao Isusa, raspetog, ali ne na gori Kalvariji već u nekom podravskom selu, ne za vječnog ljeta, kakvo valjda vlada u Jeruzalemu, već za ciče podravske zime. I sve bi to valjda nekako prošlo, čak i to što je Isus namrgođen, nezdovoljan time što je završio na križu, da mu se ispod nogu nije pojavilo svinjče i još ga počelo njušiti. Toliko umjetnosti Vatikan nije mogao podnijeti. 

I valjda čitav svijet zna za Generaliće, za šatiranu Janis Joplin ili za „The Beatles“ u Podravini oko čijih nogu se vrzmaju dva prasića i jedna maca, a da bi se sve spomenuto vidjelo, nije baš nužno ići u Hlebine – stotine u galeriji izloženih djela mogu se vidjeti i na internetu, zašto se pobrinuo – pazi sad! – Google! Odgovornim u njegovom Cultural Institutu neko je nekad došapnuo da u podravskom seocetu rađaju čuda vrijedna svjetskog divljenja i… 

U proljeće 2017. bio sam, pak, u Šidu. Nagledao se Save Šumanovića, u galeriji je izloženo točno 417 njegovih slika. Goluždrave kupačice, na stotine ih, i smjerne beračice grožđa. Gledam ih, a nikako mi iz glave ne izlazi Savina zlehuda sudba. Ni dok, koji čas kasnije, u rodnoj mu kući gledam radni stol, štafelaj, kutije s bojama te otoman i fotelje sasvim nalik jednim u mom Kreševu, u sobi fra Grge Martića; kupio ih od Omer-paše Latasa. Slikareva spavaća soba uredna: mamuran od cjelonoćnog slikanja, Sava se umio, oprao zube pa odšetao do omiljenog kafića na jutarnju kavu u podne… 

I sve je to fino, ali na poseban, drugačiji način ostajem oduševljen kad, u istom tom Šidu, i to nakon dobranog omišljanja (da mi ne bude previše slikarstva i slika za jedan dan?), ukoračim u Muzej naivne umjetnosti „Ilijanum“. Fasadom jure krilati konji, dvoglavi pauni, zmajevi… Ilija Bašičević-Bosilj (1895.-1972.). Ne treba mi puno vremena da umislim kako sam i sam dio tog šarenog društva, svih tih vila, zmajeva, ptica… Bosiljevi konji lete, mame u jednoj ruci nose čitave zgrade, čak i zmije izgledaju miroljubivo. Na jednom od zidova i Ilijina deviza o slikanju: „Teško je poznati život, slikati je lako. Treba samo započeti, posle ide samo.“ 

Ilija je, kao i neki iz Hlebina, završio svega četiri razreda osnovne škole i onda se, kao i mnogi drugi u plodnoj Vojvodini, dao na zemljoradnju. Slikati počeo u 62. godini života, nakon što je država procijenila da je njegova zemlja potrebnija njoj nego njemu, pa mu je oduzela. I napravila veliku stvar, jer inače vjerojatno nikad ne bi uzeo kist u ruke. Ispočetka niko u stručnim krugovima nije vjerovao da su to njegove slike; sumnjali su da ih slika njegov sin Dimitrije, inače već tada poznati zagrebački povjesničar umjetnosti. Tamo-amo, drži-ne daj, nakon sve sile prepucavanja, u koje su se uključili i mediji, napravljen je presedan: Ilija je morao u Zagreb, gdje ga je u sinovljevom stanu „ispitalo“ četveročlano povjerenstvo – morao je sjesti i pred njima napraviti jednu sliku. Tek nakon toga genijalci koji su napravili čitavu frku poklopili su se ušima i zašutjeli. Bosiljeve slike danas se nalaze u nekim od najvećih svjetskih muzeja, a ona nacrtana pred zagrebačkim povjerenstvom je ovdje, u šidskom muzeju: članovima povjerenstva sve je bilo jasno pa je nije trebao dovršiti. Ostala je takva. 

Lani sam, ne mareći za gripu promoviranu u kugu, tjedan dana lunjao zapadnom Bugarskom, sve do granice s Grčkom. Obilazio sam rimske, kasnoantičke i srednjovjekovne utvrde, lunjao po čudom sačuvanim čaršijama iz osmanskog doba tipa Melnika ili Samokova, krivudao kroz ratoborne poglede svetaca s ikonostasa i crkvenih plafona. Jednog dana me sa staromodnog socijalističkog izloga doma kulture, iznad male etnografske zbirke, ubode ne baš kvalitetna kopija slike što prikazuje seosko veselje: oko krošnjastog stabla seljaci igraju kolo, druge u saonicama dovoze konji, i svi su malo nakrivljeni, popilo se… Slikar se zove Radi Nedelčev, itekako je poznat i izvan Bugarske, makar mi je plavojka koju sam priupitao čija je slika znala reći samo da je to „jedan naš slikar, skroooz dobar, cijenjen, slavan, ali mu se sad ne mogu sjetiti imena“. 

Jučer je (ponedjeljak, 29. ožujka) iz svog Gaja, zaseoka sela Azapovići, Lepenica, općina Kiseljak, BiH, na svoje posljednje putovanje otišao Sekula Dugandžić, najveći slikar naive u našoj zemlji. 

Za Sekulu znam nekih 40, a Sekulu znam nekih 30 godina. Onih 10 dok sam znao za njega, a nisam ga znao, mislio sam da je čovjek, kao i svi mi, i da živi na zemlji, kao i svi mi. Onda sam došao u godine kad sam se, možda ne samo zbog godina, i sam polako počeo odljepljivati od zemlje, a jedan od ljudi koji su tome pripomogli bio je, ne znajući me, i on, odnosno ono što je ostajalo na njegovim platnima. U neko doba, tad smo se već upoznali i nekoliko puta popričali, shvatio sam da živi, postoji, levitira ili se elegantno ljuljuška obješen za dušu negdje između zemlje i neba. 

Dok nisam upoznao Sekulu, bio mi je, po njegovim djelima, zagonetka. Kad sam ga upoznao, prestao mi je biti ona i postao neka druga, nova zagonetka. I što god sam ga više upoznavao i znao, to je ta zagonetka svejedno bila veća. 

Uglavnom smo se susretali na izložbama u našem kraju, ali i mimo toga. Jednom je mene i sina mi vodio na arheološki lokalitet Orlovača na strani suprotnoj njegovoj kući u Azapovićima, više puta sam njemu i njegovoj Ani s ondašnjim prijateljicama dolazio na kavu, kod njega sam nalazio stare fotografije za publikacije koje sam pravio, a nekoliko puta sam mu dovodio ili poslao  prijatelje pisce. Ima ljudi koji te, kao bljesak, oduševe, u sekundi raspomame, izmame uzdah zvani „nikad ja tako neću moći“, pa se vrate u sivilo, toliko čvrsto da se zapitaš da možda nisi umislio onaj bljesak. Ima i ljudi koji te oduševljavaju svaki put, makar pričali o jesenskoj sjetvi, kristalima, gripi ili o ljekovitom bilju, o temama, dakle, koje, same po sebi, nisu umjetnost. 

Sekula je čitavog života bio vozač kamiona. Detaljno je proputovao bivšu Jugoslaviju i čitav Balkan. Pomalo je, koliko se moglo stići, slikao i tad, ali se slikarstvu potpuno predao tek nakon što je umirovljen, kao, dakle, i Ilija Bosilj, kao i neki iz Hlebina, u već poznim godinama. Putovanja će nastaviti nakon što – a desilo se to vrlo brzo – njegove slike budu predstavljene ne samo u brojnim europskim galerijama već i u SAD-u. Vozačku formu nikad nije izgubio pa je koliko lani, u 86. godini, iz svog Gaja „trknuo“ u Split, na aerodrom, po sina koji, kao i ostalih dvoje djece, živi u Londonu.

Nikad ga ne pitah je li ikad zakoračio u zgradu neke likovne akademije, ali mislim da nije, spomenuo bi. Nije ni morao, ni zakoračiti, kamoli završiti akademiju. Umjetnici se rađaju. Neki taj Božji dar zatrpaju kao onaj biblijski denar, neki ga, unatoč nemogućim uvjetima, oplođavaju. Koliko, kad i kako će ući u ono umjetničko ludilo, to je neka druga priča. Sekulinog oca selo je zvao Zvjezdar. Dok bi drugi, umorni od svakodnevnih seoskih poslova, odavno čvrsto spavali, Zvjezdar je znao probdjeti noć gledajući zvijezde. U katoličkoj crkvi, kojoj je pripadao i  Zvjezdar, u doba kad je Sekula rođen djeci je bilo dozvoljeno davati isključivo svetačka imena, ona iz zidnih kalendara, ali je on insistirao da svom sinu dadne ime Sekula. Uporan on, uporan župnik, ali su na kraju ipak našli kompromis: uz ime Sekula dopisano je Sveti Anto Pustinjak. 

Možda ovo ni ne treba pojašnjavati, ali ću ipak napomenuti onu Per omnia saecula saeculorum ili Na sve vijeke vjekova. Sekulin otac „urekao“ je sina, prorokovao mu, označio mu put. I malo zatim nestao u onom nesretnom kolopletu 1945. Otišao, tamo gdje stremi umjetnost njegova sina. I fratar je dodatno podebljao taj Sekulin put, jer šta je umjetnik, makar ne znam koliko bio fizički prisutan među ljudima, ako prije svega nije pustinjak! I svetac, na neklasičan, svoj način, kao da mu je cijeli život ustvari samo generalna proba za odlazak u raj. 

Umjetnost je šutnja, zaglušujuća šutnja, shvaćanje, hiljadito, milijunito, o tome koliko smo mali i koliko je kvalitetna šutnja, kad se ima o čemu, vrjednija od uspjeha i od pobjeda, jer je onaj ko je dosegne već samim time pobjednik. Sekula je umro u 87., a posljednjih godina počesto je znao reći kako je „pri kraju života“, pa bih mu napomenuo da je tako znao reći i prije deset i više godina. Ali to je u njegovom slučaju samo broj godina pređenih na onom putu ka nebu, ka tišini, kad nas nestane, a ostanu samo naša djela. Ili, kao kod većine, iza nas ne ostane ništa. 

Jednom sam mu banuo nenajavljen i na zidu ateljea vidio jednu od ovih njegovih žena utopljenih u prirodu. Nepoznata. „Ovu“, kažem mu, „nisam vidio, je li nova ili…?“ „E“, odgovara mi, „ova nije izlagana, još je junferica!“ Nedavno jedna kruži ateljeom i na kraju mi šapće: A gdje su mu te slike golih žena? Pogled na Sekuline slike, ma kojoj fazi pripadale, pogled je na moguće, samo što svi ne samo ne vide već i ne naslućuju to moguće. Možda je to korak dalje, a možda i korak u mjestu, ali se moguće u neko doba, neprimjetno i oku i umu, pretvara u onostrano ili u, kako je rekao René Magritte, predio varke, ne varke čovjeka, onog koji gleda, već varke prema životu, smislu, čak i prema Bogu, makar je umjetnost neka vrsta skrušene molitve. U svijet čežnje za beskrajem, koji je, pak, moguć, samo ako čovjek, a Sekula je taj, živi s one strane gotovo općeprihvaćenog poimanja smisla i bitka. 

Ostala je nedovršena monografija koju je o Sekuli godinama pravio Vojo Vujanović, ali će je, prihvatila se toga, dovršiti Vojina Živka. Nadam se da će u njoj najviše biti Sekulinih lepeničkih proljeća, a najmanje sumornog ratnog ciklusa; okvire slika tog ciklusa Sekula je obložio komadima isječenim od maskirne uniforme koju je, kao i svi, morao obući tijekom posljednjeg rata. 

Posljednju izložbu imao je ljetos u Tešnju, kod Amira Brke. Odvezao sam njega i slike taman prije koronaludila pa smo mjesecima čekali. I dočekali, pa opet hodočastili u Tešanj. Nedavno sam ga posjetio s ekipom BHTV-a, da tv-auditoriju priča o životu ne bi li se tako još nekom otvorio onaj beskrajni i beznadni prostor između zemlje i neba, između ničega i ničega. Njegova Ana i on dočekali su nas ne samo lijepom riječju već i mezom, kolačima i rakijom. 

– Gospodine Sekula, a šta pijete od lijekova? – upitala je mlada novinarka. 

– Pa eto lijeka na stolu – pokazao je Sekula u čašicu rakije. – Jednu izjutra, jednu prije ručka, jednu uvečer. I jednu, nakon što operem zube, za dezinfekciju. To je sve što trošim od lijekova.  

Majstori iz Hlebina uglavnom su umirali u svom pitoresknom selu, kao i Ilija Bosilj u svom Šidu. Radi Nedelčev mogao je postati zvijezda svjetskih galerija, ali je ostao u svom selu Ezerče, kao i Sekula u svom Gaju. Izašao jučer, kao i svakog dana, raditi nešto po dvorištu, ali je srce reklo: Sekula, sad je dosta! 

Kako reče Ivan Generalić: “Kaj je Pariz spram mojim goricam.”

*

Mada mi kažu da sam porijeklom neko drugi
Da moji kraljevi i nisu moji
Da odbrana moja i nije odbrana
Znam od rođenja da nas lažu
Tuđi istoričari tuđi analitičari tuđi dnk znalci
Da bi nam oteli naše, uništili ponos
Zatrli sjeme, obeščastili žrtve
Naše svetinje su vječne, istinite,
Naše proslave nikome ne smetaju
Osim onima koji nam zavide
Na svijetlim podvizima, stradanjima i žrtvama
Ako svi tako kažu, svi lažu
Već vijekovima to su zavjere protiv nas
Koji baš i nismo više sigurni ni odakle smo
Ni čiji smo, ni koja je naša sveta misija
Osim da budemo svoji na svojima
Osim da smo žrtve i nevine duše
Bogobojažljivi i svakako sveti.
Slavne prošlosti koja ne poznaje sadašnjost,
Kako nam govore, da bismo se promijenili,
Da bismo pogledali od čega živimo, ako živimo,
Da bi nam i dalje podmetali svoju nauku,
Svoja istraživanja, svoje lijekove, svoje vakcine,
Kako bi nas istrijebili sa lica zemlje
I tako oteli ono što sami nemaju.
Neće to tako ići, strpljivi smo mi,
Čekaćemo da nas Gospod pogleda,
Onda ćemo im pokazati ko smo i odakle smo. 

Evo, ponovo prelistavam Vašu knjigu i pročitam poneku pjesmu. Pri svakom novom čitanju, pjesma se na drugačiji način otvara. Slična je ženi koja se voli.

Po ko zna koji put čitala je ove tri rečenice, tanane i lepršave, kao leptirova krila na kojima su sinoć izlepršale iz inboksa elektronske pošte. Leptir je nekud odletio, sakrio se od samog sebe, rasplinuo tišinom, a one su ostale na lelujavim krilima koja, ma koliko se upinjala, više neće moći da polete, jer ih je čvrsto za sebe nevidljivim nitima vezao iskričav ekran laptopa.

Do sinoć nije znala ni njegovo ime. Upoznala ga je prije nekoliko mjeseci, u vozu, kada je poslom putovala u glavni grad. Bili su sami u kupeu i jednostavno su morali da razgovaraju, jer dvije osobe kada su duže u zatvorenom prostoru ne mogu da ne razmijene koju riječ. Nisu govorili o sebi, razgovarali su o opštim temama. On je listao novine i komentarisao zbivanja u svijetu. O fašizmu koji, kako je rekao, podiže glavu iz prašine istorije. Odnosi velikih sila na granici su požara, dovoljna je samo iskrica da bukne rat kakav do sada nije vođen. Svjetska ekonomija je na koljenima, privredu guše dugovi koji neprestano rastu.

Kad je u njenim rukama ugledao knjigu, razgovor je krenuo u sasvim drugom pravcu. Po koricama i opremi, rekao je, vidi da je to neko starije izdanje, djelo iz klasične književnosti. Američka škola kreativnog pisanja i naši izdavači koji prevode i objavljuju romane nastale u tim, uslovno nazvanim, školama, i koji su često rezultat kolektivne kreacije, nanose veliku štetu njiževnosti, u prvom redu zato što utiču na formiranje pogrešnog čitalačkog ukusa.

Kada se složila s tim, zapitao se kako se i da li se danas vrednuju nova književna ostvarenja, jer uopšte nemamo književne kritike. Ponekad se ponešto objavi u časopisima koji neredovno izlaze, u neshvatljivo malim tiražima, a novine su sa svojih stubaca gotovo sasvim potisnule popularisanje vrijednih izdanja. Televiziju više interesuju knjige starleta u kojima praktično nema umjetničke vrijednosti. Uz to, ko je danas voljan da utroši nekoliko dana da bi pročitao i prikazao knjigu, a da za objavljeni tekst ne dobije nikakvu naknadu?

A knjiga je, poslije točka, govorio je kao da razgovara sâm sa sobom, možda najveća tekovina civilizacije. Ona podstiče, krijepi, pamti, posrnulima pomaže da se usprave, kolebljivcima da smjelije zakorače u nepoznato, uplašenima da skupe u sebi rasuta zrnca hrabrosti. Čovjek često sraste s knjigom, pa ne zna da li je ona u njemu ili on u njoj, zbliži se s njenim junacima, izvjesno vrijeme živi njihovim životima, pa mu i njegovo bivstvovanje na ovom svijetu postaje smislenije.

Dok je govorio, pogledom je, kroz pomalo zamućen prozor prelazio po poljima isklasale pšenice i u rastu tek zahuktalih kukuruza i suncokreta. Sticao se utisak da pejzaže, usredsređen na misli koje izgovara, ne gleda, nego da ih čita, ali ne na uobičajen način, nego fragmente pšeničnih polja s isklasalim slovima, zametke glava suncokreta slične velikim tačkama i listove kukuruznih stabljika kao treperave pridjeve upija u bistru plavet svojih očiju, pa će ih kasnije, u nekoj sasvim drugačijoj atmosferi, reprodukovati i sjediniti sa slikama iz pročitanih knjiga. Tako će dva svijeta, možda onaj iz Provanse i ovaj iz vojvođanske ravnice spojiti u jedan, ljepši od bilo kojeg koji je ljudsko oko vidjelo.

Zatim su razgovarali o virusnoj bolesti koja je zaprijetila cijeloj planeti.

Hoće li ova pandemija promijeniti svijet? Neće, odgovarao je sam sebi. Nažalost, samo planetarni ratovi speru pogan sa ljudskoga roda. Borba protiv zla istisne na površinu dobrotu, zatomljenu negdje u dubini bića. Kada se rat završi, bez obzira na to da li su na pobjedničkoj ili gubitničkoj strani, ljudi se zgražavaju nad onim što im je činjeno i što su oni činili, sami sebi se zaklinju da nikad više neće učestvovati u takvoj gadosti, ali kada njihove vladare nažuljaju nove cipele ili kada im – neka mu oprosti što se tako izražava – rascvjetali hemoroidi ne dozvoljavaju da udobno sjede, pa prvom ko ih naljuti objavljuju rat, poslušno se hvataju oružja. Čovjek lako zaboravlja data obećanja, a dugo pamti nanesene mu uvrede.

Kada se voz zaustavio, brzo su izišli i krenuli u različitim pravcima, pa je na taj susret sasvim zaboravila i vjerovatno ga se nikada ne bi sjetila da od njega sinoć nije stigla elektronska poruka. Navratio je u knjižaru, piše, razgledao nova izdanja i sasvim slučajno na zadnjoj strani korica jedne knjige ugledao njenu fotografiju. Lice mu se učinilo poznatim i, prelistavajući zbirku pjesama, pokušavao da se sjeti otkud zna pjesnikinju. Možda je fotografiju vidio u nekim novinama ili časopisu? Ili je zapamtio iz neke televizijske emisije? Možda je govorila stihove na književnoj večeri kojoj je prisustvovao? Moguće da je bila njegov student, mada sumnja u to, jer on dobro pamti lica svojih studenata. Pročitao je kratku bilješku o pjesnikinji ispod fotografije i iznenadio se kad je tu vidio i adresu njene eletronske pošte. 

Nastavio je da lista knjigu. Da, sinulo mu je pred očima kada je negdje na sredini naišao na naslov Žeđ tačke u daljini, to je ona dama iz voza koja je više govorila očima nego što su joj riječi klizile preko usana. Kupio je knjigu, požurio u stan, natočio čašu crnog vina, udobno se smjestio u fotelju i otisnuo – baš tako je napisao – u avanturu poniranja u pjesnikinjinu intimu i imaginaciju. Svakom novom pjesmom, zapravo svakim novim pročitanim stihom, njena zagonetna ćutljivost otvarala se u vrtlog misli, uzburkanih damaranjem uzbuđenog srca. Uporedo s tim bistrilo se sjećanje na susret u vozu. On je nepristojno – da, da, nepristojno – govorio bez prekida, a ona je pažljivo slušala. (Moraće jednom da napiše esej o umijeću slušanja, o tome kako je mnogo lakše govoriti nego smisleno slušati i kako su dragocjeniji oni koji znaju da slušaju od onih koji govore). Kada bolje razmisli, njih dvoje su tada razgovarali pogledima koji su se ukrštali tamo negdje na poljima zasijanim pšenicom, kukuruzom i suncokretom, da, u nekoj žednoj tački u daljini.

Nije mogao da ispusti knjigu dok nije pročitao i posljednju pjesmu. Njena poezija, pisao je, odiše nepatvorenošću. Pjesme su sušti život, upakovan u latice rascvjetale duše. Ona svijet oko sebe osjeća i udiše svim čulima i dok ga pretače u stihove ne opterećuje ga suvišnim refleksijama. Gotovo neprimjetno prodire u sve pore života i pri tome ga ne razgolićuje, nego čitaocu prenosi njegovo okrepljujuće treperenje, pa tako i njega, čitaoca, uvlači u pjesmu, čini ga njenim koautorom. U pjesmi Žeđ tačke u daljini, svu žeđ čovječanstva i cijeli vidljivi i nevidljivi svijet smjestila je u jednu tačku, skrivenu u najtananijem predjelu svoga bića, bolje reći, u pogedu kroz vagonski prozor kojim je raščešljavala polja pšenice, kukuruza i suncokreta, ali istovremeno tu spasonosnu tačku nudi i čitaocu, podstičući ga da i on promišlja svoje mjesto u treptaju koji mu je vječnost dodijelila. Vrlo dobro zna da pjesnik nije svemogući i sveznajući pa da mu je dato da odgovori na suštinska pitanja koja čovjek sebi postavlja otkad mu je prva misao zasvrdlala u mozgu, ali je svjesna da je zadatak poeziji (ako poezija uopšte može imati nekakav zadatak koji je ne bi odveo u banalnost) da postavlja prava pitanja. Tako se u pjesmi Jesam (li) od malog nožnog prsta do tjemena izvija u upitnik i prepušta čitaocu da pokuša razmrsiti njegove čvrsto upletene niti, pri čemu začuđeni čitalac zapravo odgoneta samoga sebe.

Čitala je poruku, vraćajući se na susret u vozu, i osjećala da je to možda najcjelovitija kritika njene poezije. Psihološka analiza pjesnika, mislila je, trebalo bi da se vrši na osnovu njihove poezije, a ne tamo nekakvih Roršahovih mrlja. I te analize, pratila je svoju misao, trebalo bi da obavljaju vrsni književni kritičari, a ne psiholozi i psihijatri. Evo, on je, u samo nekoliko rečenica, jednom dijelu njenog života, samo njenog, koji ni s kim ne dijeli, dao toliko svjetlosti i smisla, tako  potrebnih svakom živom biću. Ženi, posebno…

Večeras se ponovo vratila poruci i posebnu pažnju zadržala na posljednje dvije rečenice: Pri svakom novom čitanju, pjesma se na drugačiji način otvara. Slična je ženi koja se voli.

Treba li odgovarati na ovu poruku? Ima li smisla učvršćivati uzgrednu vezu koja nema nikakvu budućnost? I, šta bi mogla da mu napiše a da to ne djeluje kao ushićenje tinejdžerke koja je od urednika nekog časopisa dobila mišljenje o pjesmama koje mu je poslala, prvo mišljenje o njenoj poeziji?

Nakon dužeg premišljanja, prinijela je prste tastaturi laptopa.

Kako ste ovo lijepo napisali! Ako Vas je moja poezija podstakla da to tako napišete, onda osjećam kako je divno biti nečija inspiracija!

Dok je gledala kako tek napisane rečenice trepere na ekranu, kažiprst je dugo držala iznad tipke Delete, osjećajući da postaje sve teži i da traži oslonac na kome bi, sa svojim, ostavio i otisak njene nedoumice. Ima li smisla slati tu poruku? I kakvog uopšte ima smisla uspostavljati neku novu virtuelnu vezu?

Misli li ona već jednom gasiti svjetlo i uskočiti u krevet?

Čuvši muževljev glas, trgla se, kažiprst brzo prenijela nad tipku Enter, zažmurila i naglo ga spustila, kao da se uplašila da bi, prije nego što to učini, sve ispred nje moglo pobjeći u košmarne misli.

Ljudi ovdje, čim te čuju kako govoriš, pitaju odakle si. Prvi put kada sam bio u Americi, nisu pitali. Ili nisam primjećivao da pitaju. A sad se stresem, kao da mi je ledena kap za vrat kanula. Kažem – iz Europe! I bježim, prije nego što pametnjaković upita a odakle, brajko, iz Europe? Šta ja znam odakle, mani me se čovječe, nisam ti ja za tih priča. Svi naši ljudi tako: čim ih upita odakle su, njih kao da je nešto strefilo. Čuj odakle sam! Pa odavde sam, čim me ovdje vidiš. Eto, reci je li tako?

U Sarajevo sam se vratio pred rat. U mjesec dana umrli su mi, jedno za drugim, mati i otac. Ona bila bolešljiva. U mladosti preboljela reumatsku groznicu, pa joj ostalo slabo srce. Doktori joj rekli da ne smije rađati. Ubit će ju dijete. A ona svejedno mene rodila. I bogme poživila skoro šezdeset i pet godina. Skoro koliko ja sad imam. Više nego što joj je itko od njih davao. I umrla mi dok je sukala pitu. Za srce nije dobro sukati pitu, a babo moj volio krompirušu. Pala, i dok je padala već je nije bilo. Lijepa smrt. Zazvonio mi telefon, otac se javlja, kaže sine znaš li zašto zovem? Rekoh, znam. Upitah kad? Evo sad, prije minutu. Pa zovi hitnu, možda je živa. Nije, znam ja. Svejedno zovi hitnu. A šta ću s ovom jufkom, taman ju je razvukla?

Zamisli ti njega šta on mene pita. Izgubio se, jadan.

On je bio zdrav ko zdrav zimski dan. Doktora u životu nije vidio. Ali kako mati ode, tako se babo pogubi. Kao da mu je na neku nevidljivu rupicu život u mjesec dana iscurio. Čuli bismo se svaki drugi dan. Grdne sam novce taj mjesec dao za telefon. Ja bi mu govorio da se trgne, da se sebi prizove, a on bi govorio hoću, sine, hoću. Pa bi dalje šutio. Eto, takvi su bili ti naši razgovori. Jedan dan mi kaže: grehota, sine, onog tijesta! Kakvog, bolan, tijesta, babo? Grehota one pita, govori, mati je život na njoj predala, a ja ništa. Tako kaže, i plače. Tu sam znao da je kraj. Kad su me sutra nazvali komšije, pekar Savo, fin čovjek, prijatelj s mojima još od prije onoga rata, znao sam šta je.

Tu sam znao da moram u Sarajevo. Ostala mi je za njima kuća, velika katnica na Kovačima, babin ju je dedo za Austrije od ćerpiča i od hrastovine podizao. Takve kuće u Sarajevu nije bilo. Znao sam da se za nju moram pobrinuti, a nikako mi se nije išlo. Tu sam se bio snašao, i ne bi se iz Kalifornije više ni pomakao da oni tako ne pomriješe i da kuća ne ostade sama. Šta mi je bilo na pameti? Da ju prodam, da ju iznajmim, da nekoga uselim, samo da mi kuća ne samuje? Nemam pojma. Išao sam za kućom, i vjeruj mi da nisam znao ni šta se u Jugoslaviji događa, ni da je u Europi pao komunizam. Doletio sam u novembru 1990. Taman minuše prvi izbori. Na vlast došli vjernici. Rekoh, dobro je. I ja pomalo vjerujem, pa mislim se da će mi biti lakše sa njima nego s komunistima koji su se pravili da Boga nema. Pa i da ga nema, kako se, bolan, možeš praviti da ga nema? I kakav ti je to život ako ti ga nema?

Devedeset i prva mi prođe na upoznavanju sa situacijom i na čišćenju kuće. Nakupi se za čovjekova života koječega. A njih oboje bili sramežljivi ljudi. I znam, kada bi znali da im je ovo netko našao, kroz one bi svoje mezarove na Barama iz crne u još crnju zemlju od stida propali. Pa rekoh, da ja sve to sklonim, da mi se jadni ne sramote.

A onda je od nekih doba trebalo nešto i raditi. Nije mi bilo do para, imao sam ja dolara za fina života, moglo mi je dotrajati i za tri-četiri godine, ali ne može čovjek a da ne radi. To ti je kao s kućom. Kuća u kojoj nitko ne živi, uruši se sama od sebe. Eto, tako ti je i s ljudima. Penzija ti je, dragoviću moj, kao smrtna presuda. U penziju te šalju kao slona u samoću. Da crkneš i da te više nema. Zato sam se ja ovdje namjestio, odakle me nitko neće slati u penziju. Sve dok se sam ne ispružim pokraj ovih mojih mrtvaca.

Bakije mi bile blizu, muslimansko ukopno društvo. Odem tamo, pozdravim se po propisu, pitam ima li ovdje za mene kakvog posla. Gleda me jedan – umašćeno sivo odijelo, svijetlozelena sjajna kravata, baš je onako po propisu – i vidim ja da on u meni vidi zadnjeg jadu. Ali nije me briga. Nakon što malo živiš na Zapadnoj obali, i s kraja svijeta gledaš ocean, nije te više briga kako te u Bakijama gledaju. Umiješ li ti da kopaš?, pita on mene. Rekoh, umijem. I tako me dopade da kopam grobove, najprije na Barama i na Vlakovu, a poslije će biti i na Alifakovcu, gdje ih više nitko osim mene nije kopao, pošto je to mezarje snajperistima bilo kao na dlanu. Ali ja sam kopao, i računao da se nikom ne isplati ubiti grobara. Ušao sam u glavu tog snajperista, gledao sam sebe kroz njegov okular i nišan, i razmišljao hoću li usmrtiti tog jadnika. Zanimljivo bi bilo gledati kako mu se glava rasprskava kao lubenica, i kako pada u grob koji je upravo iskopao, ali zar već sutra ne bi bilo dosadno bez njega. A on ti svakoga dana iskopa barem po jedan grob. Osim toga, ubiti grobara je, računam tako, loš znak. Baksuz i baksuzluk. Kao crna mačka i broj trinaest. Bolje je ubiti ženu, dijete, penzionera, oca koji poslije ručka istresa stolnjak s mrvicama, nego grobara. Tako sam ti ja mislio, i kopao. Govorili – vidi ga, lud! Onaj što me je primio na posao, sad u novom odijelu i s novom zelenom kravatom, poslao mi je američkog novinara da razgovara sa mnom. Na CNN-u bio je dokumentarac o meni. Dobro im došlo što sam znao engleski.

U to dođe i devedeset peta. Rat se bliži kraju, ljudi cure iz grada, pa je i posla sve manje. Jednog mi ponedjeljka tako naručiše maleni mezar. To ti je kao pola groba, pa je onda i cijena upola niža. Kažu, ne boj se, samo kopaj, i pola groba će biti previše! A meni je draže kopati prave, velike grobove. Ne zbog novca, to sam već rekao, para mi nije usfalilo. Ali veliki grob kopam za nekoga tko je poživio, a kad kopam mali, čini mi se kao da neki grijeh činim, kao da u zemlju gonim život koji nije ni stigao živjeti. Kad, odjednom, stvori se tu čovjek. Visok, krupan, s onom modrom radničkom kapom na glavi. Stoji i odozgor me gleda. Rekoh, skloni se odatle, ubit će te snajper. Neka ubije, kaže on. Nemoj, bolan, tako, kažem mu. On šuti. Ubit će te, ponavljam. Neka ubije… I tako nas dvojica razgovaramo. A zašto me gledaš dok radim? Zato, kaže on, što kopaš mezar za moje dijete. To reče, kao da ništa nije rekao, a meni u trenutku onaj kramp, motika ona, oteža kao da je sto kila u njoj. Hoćeš da ti pomognem? Hajde, rekoh, ne znam šta mi je odjednom. Pa sjedoh u travu, a on mi podno nogu kopa. Mislim se, možda me sad onaj snajper ubije. Sad više nisam grobar.

Ali me, vidiš, ne ubi.

Bio sam na toj dženazi. Jedini, uz oca i nekog mladog hodžu, koji je premirao od straha. Grdno je kada te na vezi s Bogom drže ljudi koji se toliko plaše. Ocu je ime Ragib. Zidar iz Goražda, izbjeglica. Amna mu je bila jedina kći. Ubilo je pred kućom. Ima još trojicu sinova. Ona mu je bila najmlađa. Ima i ženu, te ženine roditelje. Žive u nekakvom podrumu blizu Slatkog ćošeta.

Rekoh, dođite kod mene živjeti, velika je kuća. Ne mogu, nezgodno je! Kako, jadan, ne možeš, pa rat je? Dođi, govorim mu, veliku ćeš mi uslugu napraviti. I tu ti ja već mislim kako ću Ragibu ostaviti kuću, a ja bježim nazad u Ameriku. Lijepo je Sarajevo, kao što je lijepa svaka prava žalost. A ja bih ti još živio, ako to ikako može. I nije mi do ljepote i žalosti.

Ja ću ti jednom sedmično sliku slati! Kakvu, bolan, sliku? Sliku kuće, da znaš da je sve u redu. Ne moraš… Hoću! Dobro, kad hoćeš.

I od tog vremena, dragoviću moj, Ragib šalje meni slike kuće na Kovačima. Tih slika imam tri ove kutije od cipela. To je ono što mi je poštom slao. A u kompjuteru su mi slike iz vremena digitale. Pitao me: je li, druže, tako on mene oduvijek zove – druže, a meni drago što me tako zove; dakle, pitao me: je li, druže, hoće li tebi biti nezgodno ako ti ubuduće slike budem slao mailom. Znaš u Sarajevu ti je sve teže izraditi fotografiju, svi nabaviše ove nove aparate, nitko više ne snima na film, pa nema više ni majstora… Objašnjava on to meni, i sve se izvinjava. Kao da je lično kriv što se tehnika tako modernizirala.

Evo, pogledam mi kuću. Ragib ju je ljetos obijelio, učini to svake druge godine, a sljedećeg će ljeta, kaže, mijenjati vanjsku drvenariju. Kaže da su dolazili neki ljudi iz Zavoda za zaštitu spomenika, divili se kući i slikali je. Rekao sam im: ne znam ja, Boga mi, ništa, eno vam gazde u Kaliforniji, pa njega pitajte. A šta su pitali?, pitam ja Ragiba. Ustvari, ništa. Divili se kući. A meni drago, kaže Ragib. Vala i meni je drago, kažem ja Ragibu. I bilo bi drago mojim rahmetli ocu i majci. To je važno, kaže Ragib. Pa jest, kažem ja. I dobro je što se ti onda vrati u Sarajevo. Jest, baš je dobro, odgovaram. Jer da nije bilo tebe, tko zna gdje bismo sad mi bili. Ma snašli bi se nekako, kažem mu. Jedino što mi ubiše curicu. Sad bi mi za fakultet bila. Arhitektura, kaže Ragib. Šta arhitektura, pitam ga. Računam da bi arhitekturu studirala, govori on. Ako bi na mene povukla. A i mati joj lijepo crta. Sigurno bi bila za arhitekturu. I ja mislim da bi, odgovaram mu. Tako moj Ragib i ja razgovaramo.

U Los Angeles stigao sam prvoga novembra 1995. Tačno pet godina proveo sam u Sarajevu. Ali u tih pet godina kao da se sve promijenilo. Nigdje onih mojih ljudi, mojih Jugoslavena. Kao da su i oni u međuvremenu postali Amerikanci. Samo što me i oni ne upitaju a odakle si ti, mister, došao? Nemam pojma odakle sam došao. Išao sam udomiti kuću, pa sam je, eto, sretno i udomio. Ne bi od Ragiba boljeg za svoju kuću našao ni da sam ga po cijelom svijetu tražio. Jedino mi je žao kako smo se upoznali. Pa kao da je život tog djeteta u temeljima kuće na Kovačima. Ili kao da je moja kuća nastavila da živi Amninim životom. Tko će ga znati! Ja to ne znam, a sve mi se manje čini da zna i dragi Bog. Što se mene tiče, Bog je zbunjen.

Čim sam se vratio, zaposlio sam se tu, u ovom staračkom domu. Nemam prijatelja, nemam drugog posla, sa zemljacima se slabo nalazim, nego tu dođem satima prije posla, sjedim, listam novine, ponesem od kuće neku knjigu, Andrića, Ćopića ili Selimovića, pa čitam. I gledam ljude oko sebe. Oni misle da radim kao vrtlar. Ili da sam domar, da sam hauzmajstor, kako se to u Sarajevu govorilo. A ja im ne smijem reći šta je tu ustvari radim. Bilo bi nezgodno, uznemirilo bi ih. A osnova je stvar ne uznemiravati starce. Takvo je pravilo službe.

Sedmično ih, u prosjeku, dvoje umire. Nekad ih biva i troje, jednom ih je bilo i petero, a bude i takvih sedmica da nijedno ne umre. Umrloga njegovatelj i njegovateljica, uvijek u takvom, mješovitom paru, spuštaju u podrum. Tamo su prostorije za koje stanari ne smiju znati. Ako je smrt nastupila mimo moga radnog vremena, tijelo se smješta u hladnjak. Ako smrt nastupi u vrijeme vikenda, zovu me na prekovremeno, koje mi se posebno plaća. U vrijeme kada sam na dopustu, zamjenjuje me kolega, rođenjem Armenac, iz drugog doma. Ovdje je na stotine domova staraca, i više je oko Los Angelesa starih i umirućih, nego što je djece i mladih. Ovo je kraj svijeta, tu se umire.

Nakon što njegovatelj i njegovateljica spuste u podrum kolica s tijelom, i vrate se gore, ja izlazim iz svoga ureda, u kojem su samo stol, stolica i ormarić s presvlakom, i bez velike žurbe odlazim dolje. Važno je da nitko ne poveže moj silazak s njihovim povratkom. Ulazim u prostoriju obloženu šarenim keramičkim pločicama – nešto tako šareno nikad nisi vidio; biva to je da smrt ne bude depresivna, da se smrt ne ubije od depresije – na sredini su kolica s prekrivenim tijelom. Otkrivam ga, zagledam u kakvom je stanju i koliko će posla oko njega biti. Lice previše ne gledam. Katkad prepoznajem o kome se radi, ali to mi nije važno. Tu sam među ljudima na odlasku, u svijetu koji je na odlasku. Njihova me se smrt nekako i ne tiče, jer o njihovim životima ništa ne znam. Nije to što ih ne volim. Ne daj Bože, dragi su mi ti starci. Draži nego što bi mi u Sarajevu bili. Amerika te nauči da voliš i poštuješ nepoznate ljude. Na kraju krajeva, nauči te i tome da ih slobodno ispituješ odakle su. I da ih poslije pitaš i sve drugo, što je meni kao da mi nokte, jedan po jedan, čupaš. Ali ne tiče me se njihova smrt, iako ih volim. Kao što me se ne tiču ni njihovi životi, o kojima ne znam ništa. Volim ih onako kako se zavoljeti mogu ljudi koje ćeš samo jednom vidjeti. I ljudi s kojima ne dijeliš ni život ni smrt, nego samo taj užasni trenutak u kojem ti se neki od njih približi, pa te upita odakle si. A ti onda proklinješ sebe što ti se u govoru čuje strani naglasak, i proklinješ engleski jezik što nije kao bosanski. Ljudi govore različitim jezikom samo zato da bi jedni drugima mogli nasjedati na muku pitanjem odakle si ti? Čuj odakle sam! Otamo sam gdje ti nikad nisi bio. I ne daj Bože ti doći. Eto, otamo sam!

Ja perem mrtvace i oblačim im mrtvačko donje rublje. To je moj posao otkako sam se vratio u Ameriku. Moglo bi se reći da sam učinio korak unazad u karijeri. U Sarajevu sam ih sahranjivao. Kopao sam grobove. Ovaj je posao teži. Često duže traje. Nije lako očistiti ljudsko tijelo. Tek kad mrtvaca imaš pred sobom, vidiš koja je to beskonačna geografija. Ljudi bi se trebali više družiti s mrtvacima, pa bi onda imali veće poštovanje prema tijelima živih. I prema svome bi tijelu imali veće poštovanje. Ponekad se, nakon tuširanja, dok sjedim gol u fotelji ispred uključenog televizora, zagledam u svoje tijelo, pa se zamislim tko li će, Bože, sve ovo očistiti i oprati? I kome, ako ovdje nemam nikoga svog? Nikoga tko bi prigovorio da sam prljav, da smrdim i da me se ovakvog ne može ukopati. Jedini koje imam su Ragib, njegova Mirsada, i sinovi im. Ovaj najmlađi bi da studira film u Americi. Rekoh, šalji ga Ragibe, ja ću mu sve pokazati, tu kod mene može i da živi, i da cure dovodi, velika je kuća. A Ragib kaže, ne mogu, nezgodno je! Ama, kako, bolan, opet nezgodno?, pitam ga ja. A Ragib se smije. Rekoh, sve ti je to, dragoviću moj, od toga što jednom sedmično slikaš kuću, i šalješ mi je. Tako se mali zaljubio u film. Pa jest, govori Ragib, bit će da je tako.

Nikad više nisam bio u Sarajevu. Zašto bih išao kad mi se Ragib tako o kući brine. Bilo bi kao da nešto u njega sumnjam. A ja mu vjerujem više nego sebi.