– Nemam nikog drugog od koga bih mogao to da tražim. A ti se baš lepo slažeš s Bakijem. On te stvarno voli… Nećeš me valjda odbiti…
Anton ga je gledao nekoliko sekundi kao da ne razume molbu. Onda je samo slegnuo ramenima, što je trebalo da znači da se slaže, da prihvata predlog svog prijatelja. Pogledao je Bakija koji je ležao kraj njihovih nogu, u kafiću u koji su seli da popiju kafu. Bio je to lep pas, oštrodlaki jazavičar, srednjih psećih godina. Ležao je potrbuške, kao da drema, spustivši čupavu, brkatu glavu na prednje ukrštene šape, ali je povremeno otvarao jedno ili drugo oko i pogledom šarao unaokolo, kao da nekog čeka.
Nastavili su razgovor, Anton i njegov prijatelj Maksa, o uobičajenim temama, baš kao što su to radili svakog vikenda u tom istom kafiću, leti u maloj, osunčanoj bašti sa svega četiri stola, koja je smrdela na izduvne gasove automobila koji su kraj nje prolazili, a zimi unutra, u toplom separeu kraj akomulacione peći, gde su svi pili kafu, a ipak je mirisalo samo na kuvanu rakiju. Malo su bistrili politiku, ali to su uglavnom bile jalove priče, pa su prešli na svakodnevne teme o svemu i svačemu što im se događalo od poslednjeg susreta u istom tom kafiću. Više se nisu vraćali na operaciju koja je čekala Maksu, kao da su oboje želeli da to izbegnu kao neprijatnu temu. Anton i zbog toga, što je tako lako prihvatio obavezu da prijatelju čuva psa, dok je ovaj u bolnici, jer je znao da će mu zbog njegovih dnevnih obaveza to u priličnoj meri iskomplikovati život, a Maksa verovatno i zbog zebnje da bi se u nastavku razgovora na tu temu njegov drugar mogao predomisliti.
Poznavali su se od gimnazijskih dana, Maksa i Anton. Život ih je povremeno razdvajao i spajao. Sada su, u šestoj deceniji života, obojica bili samci . I to ih je na neki način ponovo zbližilo. Maksa je bio udovac, jer mu je nekoliko godina ranije ženu iz života zauvek odnela teška, ali ne i duga bolest. Decu nisu imali, pa je Maksa pokušao koliko-toliko da novonastalu prazninu u životu popuni. Tako je u njegov dom stigao Baki. Anton je bio razveden. Supruga ga je napustila kada je na nekoj međunarodnoj konferenciji o turizmu upoznala Stavrosa, bogatog Grka iz Soluna. Anton je uvek pokušavao da to pripiše Stavrosovim parama, lepoj kući na obali mora na periferiji Soluna, luksuznom čamcu, gotovo maloj jahti koju je posedovao i sigurnom, uhodanom poslu vlasnika dva polpularna restorana u tom gradu, a u drugi plan je potiskivao činjenicu da je Grk bio deset godina mlađi od njega i čak tri godine mlađi od njegove bivše drage, kao i njegov široki osmeh koji je otkrivao blještavo bele zube ispod crnih, gustih i negovanih brkova. A koje Anton, takve, nikada nije imao. Ni osmeh, ni zube. Zato je imao sina, dobrog programera, koji je nekoliko godina ranije našao posao u Irskoj, u Dablinu i tamo nastavio da živi, a koji je uvek bio više privržen majci nego ocu, Antonu. Čak je u poslednjih nekoliko godina dva puta, sa svojom devojkom, irskom katolkinjom, letovao u Solunu, u kući Stavrosa i njegove majke. Tamo su odlazili avionom iz Dablina, preskačući Beograd i Antona u njemu, koji je opet sve ponovo pripisivao parama, kući na obali mora, jahtici, ovog puta sasvim opravdano preskačući Stavrosove godine i njegov široki osmeh. I brkove, naravno.
– Za tri dana idem u bolnicu, na tu prokletu operaciju – obratio se Maksa Antonu držeći Baka na povocu ispred kafića u kome su do maločas sedeli. – Veče uoči toga dovešću ti Bakija, sa svim njegovim prtljagom i hranom potrebnom za tih nedelju dana, dok me ne otpuste. Neće ti biti dosadno, imao on neke svoje štosove. I voli te. Znam da ti to znaš.
– Znam – odgovorio je Anton, čučnuo o počešao Bakija iza ušiju i po grudima. Ovaj je zadovoljno mahao repom.
– I mnogo ti hvala – rekao je Maksa na kraju.
– Ma, jebi se, nemoj da mi zahvaljuješ. Neće mi biti teško, taman posla. Čuvaj se ti tamo, gde ideš…
Anton je krenuo put svoga stana, udaljenog gotovo dvadesetak minuta dobrog hoda. Bila je nedelja popodne, ulice su bile poluprazne. Nije imao kuda da žuri. Razmišljao je o tome kako će organizovati život i obaveze dok Baki bude s njim. Bilo kako bilo, ta nedelja će proći, baš kao što sve u životu prođe. Bolje da unapred ne izmišljam muke i probleme, pomislio je na kraju, dok je otključavao staru, drvenu kapiju zgrade u kojoj je stanovao.
Iste večeri, dok je sedeo ispred televizora i gledao nekakav okrugli sto, na kome su se političari raspravljali oko toga ko je više pokrao narodnih para i ako nisu pokradene, gde su netragom nestale, zazvonio je mobilni telefon. Zvao je njegov sin, iz Dablina. Anton se iznenadio, jer to se retko dešavalo.
– Kako si matori, šta ima kod tebe?
– Dobro sam, evo, buljim u televizor. Kako si ti? Nisi se tri meseca javio. Zaboravio si da imaš oca. Jel’ se opet spremaš u Grčku?
– Ne preteruj, ćale, nije tri meseca prošlo. Tebi izgleda sporo protiče vreme, a meni začas prođe mesec dana. Ne znam da li ćemo ponovo u Grčku. Možda ovog leta sasvim preskočimo putovanja. Navikao sam da obično nisi u dobrom raspoloženju kada razgovaramo telefonom, ali večeras si ga preterao sa tim svojim namćorlukom…
Onda mu Anton objašnjava da je u brigama, jer mu prijatelj ide na operaciju, a njemu ostavlja psa na čuvanje, što je za njega nešto sasvim novo, pa ne zna kako će se u svemu tome snaći.
– Pa ti si sam, ćale, što bi ti to teško palo?
– Pa baš zato što sam sam, zato bi mi teško palo. Ništa ti o meni ne znaš, sine…
Uz kratke pozdrave razgovor se tako završi i Anton baci mobilni telefon na niski sto pored fotelje u kojoj je sedeo. Pogled mu padne na sliku u vitrini, pored televizora, na kome su njegova bivša supruga, on i njihov sin kada mu je bilo sedam ili osam godina. Svo troje su u pokretu, nasmejani. Anton je sve slike svoje bivše supruge odavno sklonio, samo je ovu ostavio. Zbog toga što je mali Marko na njoj, često se pravdao samom sebi. Nije hteo da prizna da ju je ostavio jer je jedina ostala da svedoči o srećnom životu koji ni njega u prošlosti nije zaobišao.
Onda daljinskim ugasi televizor, na kome su se politički protivnici još raspravljali o tome ko je više zahvatio od narodnih para, popio lek za kontrolu krvnog pritiska, što je činio svakog jutra i večeri, obukao izgužvanu pidžamu i legao u krevet, uvek razmešten za spavanje. Valjalo mu je da odspava, sutradan ustaje rano, jer radi u prepodnevnoj smeni.
***
Anton je bio snimatelj i montažer zvuka, a radio je i na emitovanju programa u relativno popularnoj lokalnoj radio-stanici. Jedne nedelje pre podne od osam do dva popodne, druge posle podne od dva do osam uveče. Nije bio posebno omiljen u relativno maloj ekipi te radio-stanice, važio je za namćora i gunđalo, ali je bio koristan, jednako kao snimatelj, montažer i emiter, pa su ga kolege uvažavale. Jedno vreme su pokušavali da zbijaju šale na račun njegove ažurnosti na poslu, ali pošto Anton, te šale, niti je prihvatao, niti na njih odgovarao, od toga su odustali. Ponekad bi, posle završene smene, Anton popio kafu sa kolegema s posla u obližnjem kafiću, ali se teško uklapao u razgovore, mada se ne može reći da se nije trudio, pa je uglavnom slušao, ili se pravio da sluša ono što drugi govore. Ostatak dana najčešće je provodio sam, osim ako ga na kafu i partiju šaha ne bi pozvao komšija koji je stanovao sprat iznad njega, stariji gospodin, penzioner i udovac, jednako ćutljiv i namrgođen kao Anton, ali dobar šahista, koji nikada nije izgubio partiju protiv Antona, ali se ipak činilo da uživa u igri protiv njega. Možda baš zato što je uvek pobeđivao.
I baš u toku jedene takve partije, u utorak predveče, Antonu je zazvonio telefon. Maksa mu je javljao da će mu za jedan sat dovesti Bakija, baš kao što su se dogovorili, jer sledećeg jutra mora u bolnicu, na zakazanu operaciju.
I zaista, sat kasnije, na vratima Antonovog stana oglasilo se zvono. Kada je otvorio vrata, prvo je na njima ugledao Bakija, koji ga je gledao pravo u oči i žustro mahao repom, a onda iza njega i Maksu, sa velikim rancem u rukama. Ušli su u dnevnu sobu i seli, dok je Baki lagano obilazio svaki komad nameštaja u toj prostoriji, njuškajući ga pomno kao da će na njemu naići na ne znam kako važan trag. Anton je Maksu ponudio pivom, ali je ovaj to odbio, pravdajući se da priprema za sutrašnju operaciju, od večeri uoči nje, zahteva upravo takav režim – ništa osim vode. Onda je Maksa objasnio Antonu kakve su Bakijeve navike, koji povodac se za koju priliku koristi, koliko puta dnevno i koliko dugo ga treba šetati, kako odmeriti količinu granula, kojima je napunio onaj ranac, a koje Baki jede jedanput dnevno, uveče pre spavanja. Anton je po govoru i ponašanju svog prijatelja shvatio da se ovaj poprilično uspaničio zbog operacije koja ga čeka. To ga je začudilo, jer reč je bila o operaciji koja se već godinama rutinski radi, ali mu se nije dalo da prijatelja bodri i hrabri. Lakše mu je bilo da to kao temu izbegne, pa su uglavnom pričali o psu.
– Večeras ne moraš da ga izvodiš u šetnju, ja sam ga dobro prošetao na putu do tebe, i u parku se jurcao sa nekim kerovima, samo mu daj da pojede njegov obrok – rekao je Maksa na rastanku i sagnuo se da pomazi psa, koji ga je gledao pravo u oči i mahao repom.
Pošto je napunio Bakijevu tešku, metalnu činiju granulama, onako kako mu je Maksa objasnio, a ovaj ih smazao kao da ništa nije okusio nedelju dana, upalio je televizor, kao svake večeri, otvorio limenku piva i zavalio se u izlizanu kožnu fotelju. Baki se izvalio na tepih ispred druge fotelje i netremice gledao Antona pravo u oči. Šta se krije iza tog pogleda, pitao se Anton, koja je to pamet, kolika je, šta pas i koliko može da razume od sveta koji ga okružuje, i zašto je priroda, ili tvorac, ili bilo ko stvorio takvu životinju, jedinu na planeti koja tako odano i tako bezrezervno voli pripadnika jedne druge šivotinjske vrste – čoveka. I šta taj pseći pogled, koji je stvorila priroda, ili tvorac ili bilo ko, treba da kaže čoveku, možda da ga poduči kako može da se voli bez ikakvih uslova, da se bude odan i veran, makar se zauzvrat ne dobijalo to isto ili makar ne isto toliko, je li ta šivotinja neka vrsta nesvesnog kontrolora ljudske savesti, je li taj pogled, toliko jednostavan, a ipak tajanstven, opomena za čoveka, pa ko ga prepozna, prepozna…
Onda je ugasio televizor, Baki je malo pre toga spustio glavu na prednje šape i zadremao. Lako mu je da zaspi, nasmejao se Anton u sebi, što mu se baš retko događalo, pa njemu je savest uvek čista. A ja moram sutra da ustanem sat ranije, da ga prošetam, jer Maksa mi je naglasio da mora da kaki i piški, ali i da se dobro proluftira. Samo mi je još to trebalo! Pa je krenuo u svoj uvek razmešteni krevet na spavanje…
***
U šest i petnaest, onako kako ga je Anton programirao, oglasio se alarm sa mobilnog telefona. Anton je ustao i onako bosonog krenuo u dnevnu sobu. Baki je ležao sklupčan na fotelji u kojoj je njegov domaćin sedeo prethodne večeri. Nije se pomerao, samo je podigao pogled i naglo počeo da maše repom, tako žestoko da je ovaj glasno lupao po naslonu fotelje.
Onda su izašli u šetnju, prvo u park iza zgrade, a onda do pustih placeva iznad nje, zaraslih u visoku travu i korov. Anton je držao Bakija na povocu, nije hteo ništa da rizikuje. Pa, još se njih dvojica dobro ne poznaju. Išli su zajedno od drveta do drveta u parku, od klupe do klupe, sve ih je Baki pažljivo onjušio, a onda i zapišao. To se ponovilo i u gustišu napuštenih placeva. Onda se Baki natrtio uz jedan oveći žbun i počeo da kaki. Dok je to radio nije skidao pogled s Antona. Gledao ga je pravo u oči. Bože, šta li je to u njegovoj glavi, pitao se ovaj. Ali laknulo mu je. Baki je piškio i kakio, pa i procunjao malo, sada može da ga vrati u stan i spremi se za posao. Pa, ni kafu jutarnju nije popio, pomislio je.
Pošto je završio svoju prepodnevnu smenu, Anton je izbegao odlazak u kafić s kolegama i krenuo kući. Dok je otključavao vrata čuo je sasvim tiho cvilenje s njihove druge strane. A kada ih je otvorio, Baki je počeo vrlo glasno da cvili, ponekad bi čak i zalajao, skakao je oko njega, petljao mu se u noge i sve vreme mahao repom. Kakva radost, pomislio je Anton. I zbog čega, zapitao se. Pa, samo sam se vratio kući…
Uveče mu se telefonom javio Maksa. Nisu ga operisali, rekao je, samo su ga pripremili za operaciju. Sutra ujutru je prvi na redu za operacionu salu. Kako se snalazi s Bakijem, pitao ga je. Dobro, dobar je on, odgovorio je Anton, nadam se da će me u ovoj nedelji zaobići odlazak na teren, pričao sam ti o onim našim akcijama u prigradskim naseljima, zbog kojih sam neke dane radio od jutra do mraka. Snaći ćeš se ti, odgovorio mu je Maksa, pa, nedelju dana prođe dok trepneš… Naravno da ću se snaći, evo upravo se spremam da izvedem Bakija u šetnju, onda će dobiti svoju klopu, pa na spavanje, ništa ne brini…
*
Sutradan, pošto je završio svoju smenu, Anton je svratio s kolegama na piće u obližnji kafić. Bilo mu je glupo da ponovo odbija poziv da im se pridruži. I ovako ga nisu obožavali, pomislio je. A žurilo mu se kući. Za vreme jutarnje šetnje Baki nije kakio pa se bojao da to ne učini u stanu, mada mu je Maksa naglasio da to nikada nije učinio.
Pošto je istresao kapućino u sebe i bez mnogo uspehao pokušao da se uključi u ćaskanje s kolegama, Anton je obajasnio da mora da krene, da mu je drugar, koji je u bolnici, ostavio kera na čuvanje, pa se plaši da mu se ne usere u stanu. Otkud baš tebi da ga ostavi, dobacio mu je mladi voditelj radio-programa, koji se uvek trudio da bude duhovit, a obično mu to nije polazilo za rukom. Jebi ga, ne znam ni ja zašto je mene odabrao, odgovorio mu je Anton, ne trudeći se da bude duhovit, jer je znao da i njemu to retko uspeva. Pa je krenuo put kuće.
Usput mu je zazvonio mobilni telefon u džepu. Pogledao je, nepoznat broj.
– Jordan je ovde, Maksin brat. Da li je to Anton? – čuo je glas iz telefona.
Nije poznavao Jordana, ali Maksa mu ga je pominjao. Bio je to njegov stariji brat, koji je, za razliku od njega, koji se školovao, pa kasnije i nastavio da živi u glavnom gradu, ostao da živi na jugu Srbije i tamo osnovao porodicu. Anton je iz tih razgovora naslutio da se braća, što nije redak slučaj među Srbima, baš mnogo ne mirišu.
– Maksa mi je dao vaš broj pre odlaska u bolnicu – nastavio je glas iz telefona. – Za svaki slučaj. Pa vam javljam da je Maksa umro na operaciji…
– Kako, umro!? – otelo se Antonu.
– Otkud znam kako – odgovara mu glas iz mobilnog. – Nisam ih ni razumeo najbolje, od srca valjda, nije izdržao totalnu anesteziju. Pre operacije moj brat je u formularu ostavio moje ime i broj telefona, tako je valjda bolničko pravilo, da imaju kontakt sa nekim iz bliže rodbine…
– Primite moje saučešće – setio se Anton formalnosti.
– Hvala – odgovara glas.
– Samo – nesigurno nastavlja Anton – kod mene je ostao Baki…
– Koji Baki?
– Pa Maksin pas…Baki…
– Pustite sada psa. To je najmanje važno. Valjda vam je to jasno…
– Da, razumem, ali ne znam šta ću s njim…
– Na mene ne pomišljajte. Ne treba mi pas, a i žena mi pati od alergije. Što se Makse tiče, ovde ćemo ga sahraniti, imamo porodičnu grobnicu. Ovde je rođen, nek’ ovde i počiva…
– Ali Maksa je mnogo voleo svog psa…
– Makse više nema, gospodine – pomalo nervozno se oglasio Antonov sagovornik. – Pa, nismo deca! Sada mu je sigurno svejedno…Dajte psa nekome, pustite ga negde da odluta…ili ga zadržite…Na vama je izbor.
Razgovor se završava upravo kada Anton stiže pred ulazna vrata zgrade u kojoj živi. Penje se lagano na sprat i otključava vrata stana. S druge strane vrata čeka ga razdragani Baki, diže se na zadnje noge prema njemu, povremeno zalaje, maše snažno repom. Anton ga počeše po vratu i iza ušiju, ovaj to mirno, sa očiglednim zadovoljstvom dočeka, a onda ponovo počne da đipa i mota mu se oko nogu.
Anton opere ruke u kupatilu, otvori frižider, izvadi iz folije dva komada svežeg pilećeg filea, stavi tiganj na ringlu, uspe malo ulja u njega i čeka da se zagreje. Baki sedi na ulaznim vratima kuhinje i netremice ga gleda. Anton ga pogleda, onda skine tiganj sa šporeta, odseče jedno malo parče filea, a ostatak vrati u frižider. Iz ruke ga da Bakiju, ovaj ga zgrabi i bez žvakanja proguta.
Onda zajedno izađu u park.
***
Sutradan, posle slabog, isprekidanog sna i kraće šetnje s Bakijem, Anton kreće u radio, na svoju prepodnevnu smenu. Pola radnog vremena montira zvuk u studiju, drugu polovinu radi na emitovanju programa. I načini dva velika gafa, što se njemu nikada ranije nije događalo. Pogreškom pusti u program džingl, zbog koga se njegova radio – stanica tužila sa naručiocem, nekom privatnom farmaceutskom firmom, a potom skrivi i pauzu u programu, pobrkavši reglere na pultu. Zbog toga ga je uhvatila još veća nervoza, jedva je dočeo kraj svoje smene.
– Šef ti poručuje da mu se javiš pre odlaska – kaže mu sekretarica pošto se uputio ka izlaznim vratima. – U svojoj kancelariji je, javiću mu da dolaziš…
Anton se onda uputi kraćim hodnikom do vrata kancelarije svoga šefa, kucne nekoliko puta i uđe unutra.
Njegov šef, mlađi čovek izrazito crne kose, neobrijan onoliko koliko moda nalaže, sedi zavaljen u fotelji, dok se sa mini-linije, na polici pored pisaćeg stola čuje program radio-stanice kojom rukovodi. Nekoliko sekundi bez reči gleda Antona, a onda mu se strogo, ali bez ljutnje obrati:
– Šta je, bre, Antone? Tebi se to nije događalo. Kažu mi da ti je umro prijatelj, da je njegov pas ostao kod tebe, da si sav sluđen zbog toga. Ali to nije opravdanje. Pa svi mi od ovog radija živimo…
Anton ga gleda, pa samo slegne ramenima. Ne zna šta da kaže.
– Hajde, reši to, pa da nastavimo da radimo kako valja. Znaš i sam koliko nam je važno da se izborimo za što bolji rejting. Pa nećemo valjda da dozvolimo da slušaoci počnu da nam okreću leđa zbog nekakvih gluposti. Reši se, Antone, tog psa. Veruj mi, imam neka iskustva u tome, što pre to učiniš, biće ti lakše. Ne odlaži…
U kafiću pored radija Anton se pridruži kolegama. Naruči svoj kapućino i pokuša da se uključi u razgovor. Ali mu ne ide.
– Šta si se snuždio? Jesi debelo zasr’o danas, ali nećeš dobiti nogu, ne boj se! – kaže mu onaj mladi voditelj, uvek brbljiv i duhovit u pokušaju.
– Da li znate nekog ko bi hteo da udomi lepog, rasnog psa – umesto odgovora nekako stidljivo prozbori Anton.
Svi odmahuju rukama. Ma kakav pas, kome je danas do toga. Onaj mladi, nadobudni, odmah pokuša da plasira nekakav štos sa zoološkim vrtom, ali se njegov kraj i poenta, nesumnjivo neduhoviti, izgubiše u opštoj graji.
– A koje je rase pas? – nagnuvši se prema njemu, nekako poverljivo se Antonu obratila mlada koleginica iz redakcije vesti, uvek spremna da razume tuđe probleme, mada za njene, prouzrokovane mukama sa metabolizmom i upadljivom gojaznošću, niko mnogo mario nije. Čak su joj tepali “debela”, ne razmišljajući mnogo o tome koliko joj to tepanje prija.
– Oštrodlaki jazavičar – odgovara joj Anton. – Mnogo je pametan… i mnogo je dobar…
– Ti znaš da sam ja iz Smedereva – kaže mu “debela”. – Tamo, pored Dunava, pre nego što dođeš do tvrđave, ima nekoliko lepih parkova, gde ljudi sa psima odlaze u šetnju. Odvedi ga tamo i ostavi ga. Budi siguran da će ga neko uzeti. Tamo su ljudi drugačiji, ovaj velegrad melje u ljudima ljubav prema životinjama, a i nemaju uslove gde da ih drže. Smederevo i okolina puni su dvorišta, nekome će dobro doći takav pas, a i njemu će biti bolje nego u ovom smrdljivom, zagađenom gradu…
Anton je samo gleda i klima glavom. A ona nastavi, kao da se dogovorila sa svojim i Antonovim šefom.
– Što pre to učiniš, biće ti lakše…
B
Na kiosku brze hrane Anton kupi pljeskavicu u lepinji, koju pojede u hodu, na putu do stana. A tamo ga dočeka Baki, razdragano kao i obično. Onda Anton otvori limenku piva i sedne u fotelju. Televizor ne pali, što inače obično radi. Samo sedi i gleda u Bakija, koji opet onim svojim jednostavnim, a istovremeno tajanstvenim pogledom zuri u njega, sedeći ispred fotelje na drugoj strani sobe, kao da iščekuje šta će sada biti. Anton ga pozove da priđe i Baki ga nekako neodlučno posluša. Po navici, Anton ga onda počeše po vratu iza ušiju i prvi put zapazi malenu metalnu čauru okačenu na alku kožne ogrlice s metalnim nitnama. Pažljivo odšrafi poklopac na njoj i iz njene unutrašnjosti proviri komadić belog, urolanog papira. Anton ga odvije i ugleda na njemu nekoliko redova sitnih slova. Zapisano je bilo ime psa, ime njegovog vlasnika, sada već pokojnog Makse i njegov broj mobilnog telefona. Malo je gledao u papirić, malo u Bakija, koji opet nije skidao onaj svoj nevini pogled s njega. Onda zgužva papirić, iseče makazama novi sličan, uzme crni flomaster i na njemu sitnim slovima napiše: “Zove se Baki. Mnogo je dobar. Čuvajte ga.” Onda urola papirić, vrati ga u onu čauru i čvrsto zašrafi poklopac.
Svoju “fabiju”, najčešće parkiranui tri bloka od zgrade u kojoj je živeo, Anton je vozio dva-tri puta u toku meseca. Nije imao s njom gde da ide. A i kada je išao uvek je bio sam u njoj. Sada se vozio s Bakijem, koji je mirno sedeo na sedištu do vozača i zurio kroz prozor. Upravo su prošli Vinču, pa Boleč i do Smedereva im je ostalo još malo više od pola sata lagane vožnje.
Na ulasku u grad, kako mu je “Debela” objasnila, Anton skreće levo i približava se Dunavu. Ubrzo s njegove leve strane pojavi se velika travnata površina, koja se pružala sve do Dunava, obrasla starim, velikim drvećem. Anton nastavi dalje i odmah posle ovog pojavi se drugi park, sa dečjim igralištem, malo bolje uređen i održavan. Ipak, onaj prethodni mu se više dopao, pa načini polukružno skretanje na prvoj raskrsnici, vrati se nekoliko stotina metara i na desnom trotoaru, odmah do travnate površine parka, parkira svoju “fabiju”. Onda zakači povodac na Bakijevu ogrlicu i zajedno izađu iz kola. U šetnju.
Baki vuče povodac levo, desno, zaustavlja Antona u hodu, sve bi da onjuši, sve da zapiša, deluje uzbuđeno, nov je to teren za njega, novi mirisi, novi izazovi. U parku je malo ljudi, sa zapada se namrčilo, crni oblaci se skupljaju, kao da će kiša, možda zato nema više ljudi, razmišlja Anton. A Baki ne razmišlja, niti ume to da čini, samo vuče levo-desno i neumorno njuška. I tako, u toj šetnji, obiđoše ceo park, sve do Dunava, čak i jedan deo onog drugog parka, s dečjim igralištem, koji se Antonu manje dopao. Onda Anton čučne kraj Bakija i otkopča povodac njegove ogrlice. Oslobođen povoca , Baki još pomnije nastavlja inspekciju terena, od drveta do drveta, od žbuna do žbuna, ali se ne udaljava od Antona, koji nogu pred nogu lagano ide prema kraju travnjaka i parkiranim kolima. I tako stignu do “fabije”.
Anton više ne gleda Bakija, otključa vrata automobila i sedne za volan. Startuje motor, upali levi žmigavac, polako siđe s trotoara na kolovoz i uključi se u saobraćaj. I napravi samo jednu grešku – pogleda u retrovizor. A u njemu ugleda Bakija kako sedi na travi, na samoj ivici parka i gleda za kolima koja odlaze. Njegov odraz u ogledalu retrovizora je mali, Anton ne može da vidi njegove oči, ali tačno zna kako one tog trenutka izgledaju. U njima je samo blago čuđenje, zapitanost gotovo, posledica situacije kojoj je svedok, a ne može da je razume, ali nema ni prekora, ni ljutnje, čak ni zamerke, ničega od svega toga. I taj pogled, koji Anton nije video, ali je znao da je bio upravo takav, nastavi da ga prati ostatak dana i noći…
***
Posle gotovo besane noći, u kojoj je nekoliko puta zaspao, ali se brzo posle toga budio, Anton uspeva da odradi svoju prepodnevnu smenu u radiju bez gafova, odbijajući uporno pošalice na svoj račun, da je prethodne večeri prepio, pravdajući se da ni pivo nije popio, što je još više budilo sumnje njegovih kolega da su ipak oni u pravu.
Pošto je bez objašnjenja i pravdanja izbegao odlazak u kafić s kolegama, Anton kreće prema stanu, ali umesto da uđe u zgradu, žurno prođe pored ulaznih vrata zgrade i nastavi dalje prema svojim kolima. Posle tri bloka zgrada sedne za volan “fabije”, izađe na Bulevar, pa preko Đerma, Cvetka i Malog Mokrog Luga nastavi brzom vožnjom prema Smederevu.
Tamo se parkira na istom mestu kao i prethodnog dana. Izađe iz kola i krene da obilazi park, u kome je ponovo malo ljudi. U jednom delu nabasa na dve žene i starijeg muškarca u kombinezonima, koji u sveže okopanim lejama sade cveće.
Pita ih da li su primetili nekog psa otkad su tu. Jesu, ali uglavnom s ljudima koji ih šetaju. A kakav je taj pas koga on traži? Oštrodlaki jazavičar, odgovara im Anton. Oni ne znaju kako takav pas izgleda. Onda im Anton opisuje Bakija. Ne, takvog nisu videli, kažu.
Anton krene prema svojim kolima, zastane kraj njih minut-dva kao da razmišlja, pa pređe ulicu. Naiđe na pekaru, kupi tri pogačice i jogurt, dve pojede, treću baci u korpu za otpatke, onda polako ispija jogurt i obilazi okolne ulice. Nema pasa-lutalica kao u Beogradu, poneki naiđe, a Anton ga onda prati pogledom, ne bi li saznao da li svi idu u istom pravcu, pa da onda i sam krene na tu stranu. Ali to ne daje rezultate. Svaki džukac ide svojim putem.
Onda se vrati u park, ponovo ga obiđe uzduž i popreko, uz jedno drvo, kada nikog nije bilo u blizini, na brzinu se pomokri, onako, do pola, samo da ga niko ne vidi, računajući da će tako nešto zadržati Bakija na tom mestu, pa će ga tu pronaći narednog dana. Ko bi ga znao kako to ide sa psima, razmišljao je. Hodajući stazom uz Dunav, dva tri puta je zastao, okrenuo se prema unutrašnjosti parka i, osvrćući se oko sebe, nekako stidljivo povikao: Bakiiiii!
Mrak je polako pčeo da se spušta kada je seo za volan svog automobila i krenuo put Beograda.
***
Ujutru je Anton ustao vrlo rano, pošto je loše spavao i sanjao nekakve glupave snove. Njegova smena u radiju je počinjala u osam, a tek što je prošlo sedam sati. Sekretarica je dolazila u devet, ali nije imao strpljenja da čeka. Pozvao ju je mobilnim telefonom.
– Šta je, Antone, jel’ negde gori? – čuo je bunovan glas sekretarice, očigledno je bilo da ju je probudio.
– Ne gori, ali je važno. Ne mogu na posao, otrovao sam se nečim – laže Anton isforsirano kenjkavim glasom, kao da mu nije dobro. – Javi u radio da se organizuju i preguraju ovo prepodne bez mene. Sutra sigurno dolazim…
– Vodi računa šta radiš – opominje ga sekretarica. – Šef je bio veoma ljut zbog onih tvojih sranja prekjuče, a juče su te po radiju neki ogovarali da si došao mamuran u studio. Ne znam šta da ti kažem. Nemoj da se sve to loše završi. Ovakav posao, kakav u radiju imaš, bez obzira što je plata mala, nećeš nigde naći…
– Znam, hvala ti, ali šta da radim, otrovao sam se, proći će me valjda to do sutra- nastavlja Anton s lažima. – Samo sredi da me neko zameni, vratiću mu to kad god bude hteo…
Onda se na brzinu obuče, preskoči jutarnju kafu, otrči do kola, startuje motor i uputi se istim putem kao i juče, u Smederevo.
Pošto je parkirao auto na istom mestu, Anton krene u unutrašnjost parka, pravo prema drvetu uz koje se prethodnog popodneva pomokrio. Pozove Bakija po imenu nekoliko puta, pa krene da tumara po parku. Uz Dunav vidi mladu, lepu devojku koja vodi psa na povocu i ide pravo prema njemu. Kada su se mimoilazili, Anton joj onako usput dobaci, tek da bi započeo razgovor:
– Koje je rase ta lepa kuca?
– Nije rasan, mešanac je – odgovara mu uz osmeh devojka – meni je bio lep pa sam ga usvojila…A i pametan je.
– Svi su oni pametni – odgovara Anton, pa zausti da nešto upita devojku, a ova, kao da mu čita misli, preduhriti ga.
– A vi, kao da tražite psa, čula sam da ga zovete.
– Da, bio sam ovde u parku s njim prekjuče. Nešto sam gledao u mobilnom telefonu, nisam obratio pažnju, u trenutku je nestao – neuverljivo laže Anton. – Pa bih vas molio, ako dolazite ovde da šetate psa, a vidite ga, da mi javite, odmah ću doći…Ostaviću vam svoj broj telefona…
– Na žalost, ja sam ovde u poseti roditeljima, živim u Beogradu, ko zna kada ću opet doći. Pitajte nekog drugog ili zalepite slike psa, pa ako ga neko nađe…
Devojka ode niz stazu sa svojim mešancem, a Anton pređe ulicu, ode do kioska i kupi paklo cigareta i upaljač. Nije pušio već šest godina, a sada ga je odjednom uhvatila žestoka želja da zapali cigaretu. Pa ode do klupe u parku, sedne na nju, otvori ono paklo, stavi cigaretu u usta i zapali je. Povuče dugačak dim, onda uzme cigaretu između palca i kažiprsta, pogleda je sa svih strana, kao da nešto takvo vidi prvi put u životu, pa je baci u travu ispred sebe i zgazi nogom. Potom začuje lavež nekog psa u daljini, ustane sa klupe, osvrne se oko sebe na sve strane, pa nemoćno ponovo sedne.
Onda počne da plače. I to je potrajalo…
***
Uveče, pošto je našao parking za svoja kola sasvim blizu zgrade u kojoj je živeo, Anton se popeo u stan, bacio ključeve “fabije” na policu pored ulaznih vrata i seo ispred televizora. Ali, nije ga palio. Zurio je samo u njegov tamni ekran, u kome je, kao u ogledalu, jasno video odraz sopstvenog lika, zavaljenog u crnu, iskrzanu kožnu fotelju. Misli su mu stihijskii porolazile kroz glavu, ni na jednoj se nije zadržao. Kao da su sve bile suvišne. Samo je gledao onog čoveka uokvirenog sjajnim ramom televizijskog ekrana, pitajući se zašto je tako miran, ukočen, kao da taj obris pripada nekom sasvim drugom, a ne njemu lično.
Nije bio svestan koliko je vremena prošlo do trenutka kada je naglo ustao iz fotelje, strčao niz stepenice i otišao do male samoposluge na uglu, koja je bila otvorena uvek, i danju i noću. Kupio je malu veknicu još svežeg hleba i tri limenke piva. Onda se vratio u stan, sipao malo ulja u tiganj i stavio ga na uključenu ringlu šporeta. Iz frižidera je izvadio isti onaj pileći file, skinuo foliju s njega, omirisao ga i video da je još dobar, pa ga bacio na zagrejano ulje u tiganju.
Uz večeru popio je limenku piva, a onda je otvorio drugu, seo pred televizor i počeo da gleda drugu polovinu nekog glupog holivudskog filma. Čim se film završio, podesio je alarm na mobilnom da ga ujutru propudi na vreme, da ne kasni na posao. Onda je popio svoj lek za snižavanje krvnog pritiska, obukao izgužvanu pidžamu i legao u onaj za spavanje uvek raspremljen krevet.
Odmah je zaspao. Bio je umoran.
***
Bila je to noć čvrstog spavanja, ali bez snova. Kada ga je alarm probudio učinilo mu se da je maločas zaspao. Ali, bio je odmoran. Obrijao se, natukao na sebe garderobu od juče i bez jutarnje kafe krenuo u studio. Popiću je tamo, pomislio je.
I popio je, ne jednu, nego tri. Celu smenu odradio je na emitovanju programa, nije bilo lako, ali sve je proteklo bez problema. Na kraju smene, vrata studija su se odškrinula, kroz njih je provirio njegov šef i palcem podignutim uvis ga pozdravio. Anton je na trenutak podigao desnu ruku sa reglera i na isti načim mu odgovorio.
Nešto kasnije s kolegama, po običaju, seo je u kafić. Verovatno primećuju da nisam raspoložen, misli se, ali već me znaju kao namćora. Neće valjda ništa da me ispituju o Bakiju, bolje da im nikada ništa nisam ni spominjao. Važno je da ništa nisam zasrao u programu. Onda se prema njemu, baš kao i pre nekoliko dana, naginje ona koleginica iz redakcije vesti, ona koju svi zovu “Debela”, jer je stvarno debela, a pravi se da joj ne smeta što je tako zovu, jer joj stvarno smeta. Pa mu kaže:
– Šta si uradio s onom kucom?
– Poslušao sam te, seo u auto i otišao u Smederevo, pravo u onaj park pored Dunava – odgovara Anton.
– I?
– Naišla je jedna mlađa žena, pas joj se toliko dopao, da sam joj ga dao. Ima kuću i dvorište i sve…
– Eto, jesam li ti rekla da ćeš ga tamo udomiti!
– Jesi, hvala ti.
Susjeda
Ukoso od mene stanuje kuća
Mirna dostojanstvena
visoka lijepa dotjerana
zatvorena pomalo odbojna
iz nje izbija tišina
Jednom je iz nje došao plač djeteta
jednom se nakratko oglasila Aida
pa odmah prestala
Navečer joj zasvijetle okna
pred spavanje iza zavjese izvire sobe
a onda sve utrne u noć potone
Ujutro izađu tiho kola
nestanu na vrhu ulice
Onda nikoga
Samo povremeno poštar
spusti pred vrata pošiljku
pozvoni, pa ode bez potpisa