Ljudi na mostu


(redom pojavljivanja)

    Ajfelov most

    Lopovica

    Kad u rano jutro, s prvim granatama negdje u daljini, majstor Hajro prođe ulicom s rukom u džepu sivoga, mirnodopski ispeglanog sakoa, u bijeloj košulji i s kravatom, tih i lagan kao sjena, stvari se u našem gradu vraćaju na svoje mjesto. Ili u sumrak, kad su na ulici samo patrole koje ljude odvode na kopanje rovova, zlonamjernici, krijumčari i matere koje traže izgubljene sinove, mine Hajro u sivom činovničkom sakou, u košulji bijeloj, s kravatom crvenom kao za kongres, i ljudima bude lakše jer im se opet učini da se stvari vraćaju na svoje mjesto. A nemaju ni velikih briga za majstora Hajru. Zbog nečega znaju da njega neće pokupiti na kopanje. A znaju i da ga neće ubiti granata. Ima tu ljudi, nisu brojni, možda svaki stoti ili svaka dvjestopedeseta među onima što ih znamo, za koje se nekako osjeti da ih neće ubiti rat. Jer u njihovim životima postoji neka teža i starija muka od rata, koju im je zadalo da otpate mimo svih zajedničkih muka i nesreća. A biva i da majstor Hajro prođe usred dana, u sakou i košulji bijeloj kao da vode ima na bacanje, s kravatom kojom kao da se ruga onima gore. Ako vam je do moje krvi, govori im Hajro kravatom, onda vam je evo!

    Prije rata bilo je drukčije. Tad ga se moglo vidjeti samo u rano jutro, gdje tih i lagan kao sjena, gospodstven kakav je i sad, promakne ulicom, i tko god bi ga s prozora ili s avlijskih vrata vidio, pomislio bi isto: mučenik Hajro vraća stvari na svoje mjesto. A poslije, tokom dana, više ne bi imao vremena kao što ga ima danas. Kvarili su se na sve strane televizori, gramofoni i gramofonska pojačala, kasetofoni su gutali traku, pregorjevale su lampe u onim starim radio aparatima, prestajali su raditi šareni tranzistori, kakvi se nose na nedjeljne utakmice, da čovjek može čuti i ostale rezultate, a majstor Hajro sve ih je popravljao, jer za njega nije bio nepopravljive elektronske naprave za zabavu i dangubu, niti takvog televizorskog i tranzistorskog jada koji bi bio nedostojan truda i popravka. Ako netko na popravak donese, umjesto da ga baci u smeće, tranzistor koji ne vrijedi ni pet stoja, to može značiti samo dvije stvari: ili je vlasnik toliko siromašan da nema para za novi tranzistor, ili mu je ovaj draga uspomena, pa ga ne može baciti. Zato je majstor Hajro vazda najviše vremena gubio na popravke koji se ne isplate. Ili se ne isplate u novcu, nego u nečemu drugom. U nečemu što je od novca svakako vrednije. Zato po cijele dane i nije dizao glavu od posla.

    Majstor Hajro nije bio pravi radiotelevizijski mehaničar – kako se to zvanično nazivalo. Studirao je elektrotehniku, dugo i temeljito, bez dubokog interesa i bez strasti. Diplomirao je i shvatio da nikad neće biti inženjer. Nije od tog svijeta. Dok oni razgovaraju, on šuti. Ne zna šta bi rekao, a da to što kaže ima veze s inženjerstvom i elektrotehnikom. S ispraznom metafizikom struje, koja ne prolazi, recimo, televizorom ili pločom na štednjaku, nego ima neku višu svrhu. I onda je u podrumu jedne od onih starih austrougarskih zgrada iznad Muzičke akademije otvorio radnju za popravljanje televizora. U početku je bilo problema s kvalifikacijama, ali onda je netko u općini pametno zaključio da ako mušterije vjeruju da im je majstor Hajro popravio televizor, onda bit će i da je kvalificiran za taj posao. Osim toga, valjda se na elektrotehničkom fakultetu nauči kako radi radio, kako radi televizor.

    U to vrijeme kada je već imao svoju radnju i svoj uhodan posao, i kada je majstorisao oko razglasa vodećih sarajevskih rock grupa, majstor Hajro zagledao se u lijepu krupnooku i crnokosu mladu službenicu u Privrednoj banci na Marijin dvoru, tamo kod Magribija džamije. Maksuz se tamo u banku prijavio, iako mu nije bilo ni sruke ni snoge, samo da je pogleda i da mu ona, bude li sreće, uzme papire. Dane kad bi kod nje došao na red, a ne kod druge dvije šalteruše, Hajro je računao kao sretne. I sve ih je više bilo, tih sretnih dana.

    A onda je jednog od takvih dana netko u banci viknuo:

    – Milice!

    A onda se osvrnula, pa je rekla:

    – Izvinite, samo trenutak!

    Ustala je i otišla negdje iza.

    Nije to trajalo dugo, možda ni minutu, ali u toj se minuti Hajri dvaput u njegovoj glavi i u srcu obrnuo njegov život. Ili mu se dvaput, neka ne čuje đavo, u glavi u u srcu obrnula sudbina.

    Najprije se razočarao, onako kako se čovjek samo jednom razočara. Razočarao se kao da mu je u tom času u srce došlo, oprosti mi Bože, da Boga nema. I da od ovog trenutka valja živjeti bez Boga i odlaziti u bilo koju drugu bližu i običniju banku. Ali odmah zatim, prije nego što se Milica vratila, u tih samo nekoliko sekundi, Hajro je odlučio da ga nije briga. I da će on ići za svojim osjećajima, taman to i ne bilo pametno. I taman mu cijeli svijet govorio da će mu to zagorčati život među ljudima. Uostalom, mislio je Hajro, ne može biti da Boga nema.

    Hajrinom još uvijek živom i dobro držećem babi nije bilo drago. Materi, koja je i danas živa, još i manje. Da im sin jedinac pođe za vlahinju za njih je bilo taman onoliko strašno koliko je za njega strašno bilo saznanje da Boga nema. Ali Hajrin je babo kao i on bio blage naravi, pa od njegova protivljenja nije moglo biti velikog zla ni gnjeva. Samo neotklonjive žalosti i brige. A mati, ona bi ga, možda, i klela, da joj Hajro nije bio jedini. Ali sebi je rekla da će za vlahinju imati tako ledeno srce da će se ona u njezinom srcu prehladiti, dobiti upalu pluća, poći prije reda svom vlaškom Bogu, a njezinom Hajri ostaviti priliku da se u životu još jednom sljubi, ali sad s poštenom i ispravnom ženom.

    Kako je Hajro osvojio Milicu? O tome ni s jedne strane ne postoje sjećanja ni saznanja. Ali pola godine nakon što je netko u banci zazvao njeno ime, i isto toliko nakon što je babi i materi saopćio da se zagledao u Milicu, i da ga ništa više od nje ne može odvratiti, bili su već muž i žena.

    Miličini protiv njene udaje nisu imali ništa. Živjeli su u Zaječaru, tamo negdje nakraj Srbije, i kad im je kćerka završila na studiju u Sarajevu, pa se zatim zaposlila tamo u banci, valjda su i računali da će se udati za Bosanca. A za njih je, iz te daleke perspektive, svaki Bosanac bio Hajro. (Kao što, ruku na srce, možda i jest. Samo što je nekima to tajno, a drugima javno ime.)

    Tako su doputovali iz Zaječara, skupa s Miličinim sestrama, na malenu svadbu u hotelu Bristol, na kojoj nije bilo nikoga od njegovih. Ali nisu htjeli ništa da remete ni da čine dodatnu štetu tamo gdje neki kvar već postoji, pa se oko toga nisu raspitivali. Oni nikada neće upoznati Hajrine roditelje.

    Ali Milica ih je upoznala tri godine kasnije. Taman je prvi put zanijela i do osmog mjeseca uznijela, kada je stigla vijest da je Hajrin babo leži ni mrtav ni živ na Koševu, u bolnici, pošto je doživio težak izljev krvi u mozak.

    Bližila se ponoć kada je Hajro kao bez duše dotrčao pred bolnicu, provukao se pored portira, ušao na odjeljenje, našao sobu. I u sobi svog babu u dubokoj komi, i mater kako sjedi u dnu njegovih nogu, ruke besposleno drži u krilu, jer ne zna šta bi s njima, i kako bi s njime kojeg sad ima i nema, a bilo ga je cijeli njezin život.

    I kad je vidjela Hajru, nije znala što da mu kaže. Glava joj je bila prazna. Srce joj je bilo prazno. Uspaničeno se rastrčala niz vlastitu dušu, kao niz savršeno praznu i pustu katedralu, pa je tako, strana sebi samoj, izgovorila:

    – A gdje ti je žena?

    Sutradan, popodne, u vrijeme posjeta, negdje oko tri, uz postelju na kojoj je tijelo još uvijek  trošilo svoje vrijeme, otkucavajući kao sat bez brojeva i bez kazaljki, ali u tom tijelu nije više bilo Hajrinog babe, upoznale su se snaha i svekrva. Milica je poletjela da ju zagrli, a mati se nije sjetila da ju je naumila prehladiti i ubiti ledom svoga srca.

    Sljedećih pet dana babu je doktor Milivoj Weber održavao u životu, a onda ga je jedne subotnje zore pustio da ode. Svakog popodneva sve troje bi se nalazili pokraj njegove postelje, i svih pet puta ponavljao se isti ritual. Njih bi se dvije zagrlile. Samo što Milica više nije letjela svekrvi, nego su se nalazile negdje na pola puta, ili bi mati bila hitrija. Da se dijete ne muči, vidiš da joj je jadnoj trbuh do zuba. Mora se, jadna, paziti.

    Triput je Milica rađala, i sve tri bile su curice: Alma, Azra, Ajša. I svaki bi ih put nosila svekrvi, a ona bi ih primala u njedra i govorila:

    – Vidi mi cure, vidi mi divojke, nana će njoj krumpirušu pitu sukati!

    Prozvala je sebe nanom, i tu riječ je izgovarala kao da se njome hvali. Kao da je to nešto najviše do čega je u životu mogla doći, i čemu se, istinu govoreći, nije nadala.

    Milica je podizala djecu, razvodila ih po obdaništima i školama, kuhala ručkove, pekla kolače, obavljajući po kuhinji poslove dviju kuharica: jedne sarajevske, druge srbijanske. Tako da nikome ništa ne zafali i ničija duša više da ne bude pusta. I nastavila je da radi u istoj onoj banci kod Magribije.

    Ali to je samo početak priče.

    Dobra i pažljiva žena, najbolja majka, vrijedna i marljiva u kući i na poslu, gdje joj nikad nije promakla nijedna brojka i gdje nikad nijedan papir nije krivo razvrstala, niti joj je u novčanom saldu ikad bio ijedan drugi broj osim onoga koji je trebao biti, Milica je imala jednu neobičnu manu. Ili to, možda, i nije bila mana nego bolest. Bilo je to nešto o čemu njih dvoje nisu mogli razgovarati. Nego su u tišini razmijenjivali svoje sramove.

    Gdje god bi ušla, kod koga god bi se došlo, u samoposluzi, u pozamanteriji, u gostima kod nepoznatih ljudi, ali nikad u banci i nikad kod nane, Milica bi uzela neku sitnicu, pa je turnula sebi u džep. Nikad to nije bilo nešto veliko ni skupo, nešto za što se ne bi imalo novca. Ali nije bilo načina da se izbjegne i da se ne uzme. Morala je ukrasti, i to je moranje bilo sramno. U njemu je bila neka cjeloživotna nesreća.

    – Vlahinja lopovica! – siknula je nani jedna njena kona, koja im je bila i ne baš tako daleka rodica.

    – Nećeš ti tako o mom djetetu – odgovorila joj je mirno – pa je onaj fildžan odmaknula od nje.

    – Je li tako?

    – Jest!

    Kona je mirno i bez pozdrava uzmakla, tako da joj više nikad u kuću ne uđe.

    – Neće ona tako meni govoriti – rekla je Hajri, kad je ovaj pokušao zagladiti stvar – nema u ovoj popišanoj čaršiji poštenije žene od Milice! U banci je, meni je čovjek govorio, drže ko malo vode. A gdje bi to u banci držali lopova? I meni tako dođe da negdje nešto, onako od šale, uzmem, pa bogme i uzmem, pa mi ne govore da sam lopovica!

    Tako je Hajri pravdala i branila Milicu, a on je samo šutio. Bilo mu je drago i stalno mu se nekako plakalo. Ali ne od žalosti, nego od sreće. Ili kao da je, gluho bilo, malo popustio na živcima. Ujutro bi skupljao stvarčice s Miličinog noćnog ormarića – dogovor je, postignut u tišini, bio da tu ostavlja sve što bi negdje uzela – a on bi ih ranim jutrom vraćao tamo odakle su uzete. Nije to bilo lako. Tražilo je mnogo priče i razgovora, a Hajro po svojoj prirodi nije razgovorljiv čovjek. Ali trebalo je saznati gdje je tog dana bila, pa onda domisliti odakle je što uzela, i sutradan ranim jutrom vraćati ukradeno, ili prijateljima i poznanicima u neka doba dana banuti u kuću, pa negdje odložiti figuricu olovnog vojnika, gljivu za štopanje čarapa, turpijicu za nokte… Znao bi se i zabuniti, odnijeti stvarčicu na krivo mjesto, pa se onda vraćati po nju.

    Dobronamjerni su se pravili da ne primjećuju što to Hajro radi, i živjeli su Miličinim poremećajem u miru i skladu, onako kako je i on živio, i kako se živi među ljudima koji se na svaku okolnost i svaku manu i osobenost spremno privikavaju, dok su im oni drugi svašta iza leđa govorili, podsmjehivali im se i svakog ih dana tjerali iz zajednice. Jer ne možeš zastalno iz zajednice potjerati nekoga tko je dobar, čestit i radin, nego ga svakoga dana moraš iznova tjerati, nadajući se da se jednom neće vratiti, ili da će doći takva vremena kad će biti moguće da ga se zastalno skloni s očiju grada i čaršije.

    Nikada se na njih takvi nisu naviknuli. I nikada Milici i Hajri nije sa njima postalo lakše. Nalazili su svako malo načina da je nekom gestom, riječju ili pogledom podsjete da je lopovica, i njega da je lopovičin čovjek. Ni ti ne možeš biti pošten ako ti žena krade. A ona, vidimo, krade, jer ti, svakoga Božjeg i đavoljeg dana, u tom svom sivom sakou, u bijeloj košulji i s crvenom kravatom, ideš naokolo i vraćaš svijetu ono što je ona ukrala. Koliko je, međutim, toga što nisi vratio? I koliko je toga što si, možda, ukrao skupa s njom, pa onda sakrio od očiju ljudi? Ne možeš u istoj postelji živjeti s lopovicom, i narađati s njom djecu, a da i sam ne postaneš lopov! To ni sveci i anđeli ne bi mogli. Ali vidiš da Boga, ipak, ima! Dao im je tri kćeri, jer je svijetu ipak lakše s lopovicama, nego s lopovima. Ne daj Bože da su im se sinovi rađali, kako bi Sarajevo izgledalo za desetak godina, kad bi ti sinovi poodrasli?

    I prođe desetak godina, a u Sarajevu se zarati. Uzeše grad da ga stišću čeličnom šakom i da iz njega cijede ljudske živote. Na sve strane samo smrt, patnja, nesreća, zima i glad. A u takvoj nevolji ljudima još važnije postaje ono što im je bilo važno u miru. Gledaju kroz prozore, vire iz haustora kako majstor Hajro vraća stvarčice što ih je njegova Milica negdje ukrala. I dok god to vide, znaju da su živi.

    Nana u to vrijeme brani svoju snahu, najbolju od svih snaha što ih je Sarajevo vidjelo, i suka za svoje tri divojke burek od riže i govedskog mesnog nareska iz humanitarne pomoći. Majstor Hajro popravlja pokvarene uređaje, policijske tokivokije, tranzistore i baterijske svjetiljke. Televizori ne služe ničemu, jer nema struje u gradu. I kad nema šta da popravlja, hoda naokolo, vraća ukradene stvarčice.

    I tako jednoga jutra, za vrijeme onog primirja koje se najbolje poštovalo, nakon što se već tri dana nije začuo ni pošten rafal, a kamoli eksplozija, tresnu prva granata, pa ravno u njegov mali podrumski dućan. Prosuli se geleri po zidu, tačno tamo gdje Hajro sjedi dok popravlja nepopravljive strujne kvarove i poput Tesle izmišlja elektriku i izrađuje nepostojeće rezervne dijelove. Da nije tri minute ranije izašao, da sirotoj Merkulovićki vrati veliki šareni kliker, koji joj je kao ukras stajao na televizoru, majstor Hajro bi u se primio sve ove gelere, što su razrovali vlažnu bjelinu podrumskog zida.

    – Ne bi me sad bilo! – govori komšijama, dok noktom grebe po rupi, dva centimetra širokoj, pod kojom se crveni stara austrijska cigla, u visini svog grkljana.

    – Bome, ne bi! – potvrđuju oni.

    A majstoru Hajri drago.

    Poslije ide do matere, priča još što se dogodilo, a ona mu šapuće, da je dobri Allah ne čuje:

    – Znala sam ja da je dragi Bog znao zašto je Milici učinio to njezino moranje. Zato da svom čovjeku danas život spasi. Tako je to, a oni bi da nema Boga, ne daj Bože! Ima ga, ima, samo što on učini nešto što ćemo mi za sto godina razumiti. Ili nećemo nikad razumiti. E, duša moja, kažeš kliker! Onaj mali, dječji, šareni…

    Pa se nana tu i rasplaka.

    A majstoru Hajri drago. I sam zna da je tako, i da nikako drukčije ne može biti. Iako nije jutros bio u radnji, nego je ravno iz kuće pošao da sirotoj Merkulovićki vraća njen kliker. Nikome to nikad neće reći, nego će prvi put i Milici nešto slagati.

    – Evo, samo što sam izašao iz radnje, nisam ni sto metara prešao, taman sam za ugao zašao, kad ono puče…

    Miljenko Jergović 25. 04. 2021.

    Prave vrednosti često dugo ostaju skrivene, ali kad se otkriju, onda je to montrealski vatromet

    Razgovarala Jadranka Milenković

    ***

    1. Kako izgleda biti profesionalni prevodilac u Srbiji, danas, dakle – ne baviti se prevodom pored drugih delatnosti – pisanja, izdavaštava, rada u kulturnim centrima ili časopisima, nego svu svoju radnu i kretivnu energiju usmeriti na književno prevođenje (zvuči kao nemoguć i neisplativ zadatak u današnje vreme)?

    Pre tačno dvanaest godina, kada sam ostala bez posla, odlučila sam se na rizičan korak prelaska na status samostalnog umetnika, i, ako izuzmem prvih nekoliko godina bazične konsolidacije, nisam zbog toga zažalila. Sada sam već izradila za sebe strategiju preživljavanja u uslovima sporadičnih, povremenih uplata. Živeti bez stalnih prihoda može izgledati neizvodljivo, ali ako čovek preuredi svoje životne potrebe i navike, to nije nemoguća misija, mada je za mlade ljude neprihvatljiva. Vidim to po svojoj deci, njihovi standardi za mene su astronomija. Odrasla sam, kao i ti, u Jugoslaviji kao Titov pionir, i mada nas od tog vremena deli već cela jedna epoha, ono što su nam ugradili kao dominantni sistem vrednosti za mene i dalje važi, iako su se stari moral, osećanje dužnosti i plemenitosti povukli pred oportunizmom. Opšte dobro zamenjeno je pojedinačnim, i sve više nismo u stanju ni lično ni društveno da se tome suprotstavimo. Kako danas da preporučiš deci da vredi biti posvećen, da vredi biti za nešto? Da ne moram da jedem suši i vozim se taksijem? Ako ti je prihod na godišnjem nivou ispod 3000 evra, kako će da ti veruju? Jedan poduži period na početku te moje samostalnosti označila je kompletna nesigurnost. Dok sam ranije prevodila samo u časovima odmora od redovnog posla, kao samostalac sam počela da pojačavam dinamiku rada, da taj fakultativni posao pretvaram u osnovni. I dugo mi je trebalo da shvatim da to jeste posao, a ne hobi, posao kudikamo kompleksniji od svega onoga što mi je ranije bio redovan posao za platu. Ljudi to tako ne vide, uvek te pitaju: a šta još pored toga radiš? Ili kao što su na studijama tretirali učenje jezika: ok, poljski, ali šta još? Tek kada sam osvestila sartrovsku istinu da je interpretacija ono što kreira značenje, izmrcvarena svojim raskorakom sa zalaufanim svetom, zakoračila sam u neizvesnost, kar bo pa bo. Počelo je onda sve samo od sebe da se sklapa, stvari su lagano dolazile na svoje mesto. I sad sam se već navikla na takav tempo, radim na više koloseka, kad knjigu prevedem, predam je izdavaču, i onda čekam uplatu od granta (jer, razume se da kod nas bez granta ni makac). Smešno mi je kad čujem floskulu „strani plaćenik“, pa meni gotovo nijedan honorar nije bio domaći.☺ Nemam plan, prepuštam se stihiji, kao kad pustiš vodi da te nosi. Ako naletim na nešto što mi se dopadne, ako otkrijem novog pisca, novu zbirku pesama, ili proze, svejedno – prekidam ono na čemu aktuelno radim i bacam se na tu novinu, nošena entuzijastičnim uživanjem u tekstu i njegovim prenošenjem u naš jezik. Neretko napravim snimak čitanja fragmenta koji kačim na fejs, što obraduje autora ili autorku izvornika, ali isto tako i podstiče moje kolege i koleginice da urade nešto slično. Sećaš se kako kaže Olga: sveta je previše, trebalo bi ga zatvoriti kao u panoptikumu – zaista se bore za našu pažnju toliki spoljašnji nadražaji, roj informacionih meteora udara nas sa svih strana, ako hoćemo da budemo dobri u jednom, onda ne smemo dati da nas buka ometa. Ne prodajem svoje vreme, što bi rekao Hose Muhiko, tako osećam i tako jeste: kad volite ono što radite, nedelji dodate još šest dana u sedmici. Šta god da radim, povezujem sa svojim fundamentalnim kolosekom. Bilo da pišem mejlove, čitam štampu, knjige, bilo da istražujem po netu, redigujem radove studenata koji prave svoje prve korake u prevođenju, bilo da sama izvodim pokušaje prevođenja u drugom smeru, jer hoću Poljacima da približim naše autore – sve ima za svrhu samo jedno: kalemiti na svoj jezik poljske pisce, donositi poljsku književnost domaćoj književnosti. Olgina postuliranja o svetu stubokom sam usvojila: sve je međusobno povezano i svaka najmanja čestica ima svoje mesto u zajedničkom mozaiku. Ako stalno žurimo i nestrpljivi smo da što pre opipamo rezultate, neće nam biti dato da vidimo drugačije.

    1. Jedini ste prevodilac knjiga Olge Tokarčuk na srpski jezik, i to uporno i posvećeno radite dugi niz godina. Ona je ipak dugo bila u senci, i sporo je pronalazila put do čitalače publike. Ipak, vi ste verovali da će dobiti najvažnije svetske nagrade za književnost, i to se i ostvarilo. Možete li da nam kažete nešto više o saradnji sa ovom spisateljicom, u čemu je ta saradnja drugačija nego sa drugim piscima?

    Nije čudno što je dugo bila u senci, teško se čitaoci otvaraju za novu književnu pojavu, obično se hvataju za kanonske, potvrđene vrednosti, ili za one oko kojih se napravi halabuka, koji munjevitom brzinom postaju mejnstrim. I među izdavačima je isto, koliko ih je spremno da objave nekog anonimusa? (skidam kapu Zvonku Karanoviću i njegovoj Enklavi). Kod nas je ruski pisac Zahar Prilepin postao senzacionalistička pojava, zvezda. Sećam se pompeznih najava njegovih gostovanja kod nas. Nekoliko puta sam pokušavala da ga čitam i nije mi išlo. Ne vidim u tome ništa naročito. S druge strane, sećam se izvanrednog francuskog pisca, Filipa Delerma, koji je ostao nepoznat široj publici. Njegova knjiga koju je odavno objavila Paideia, „Prvi gutljaj piva i ostala mala zadovoljstva“ – ostala je neprimećena, ne sećam se nijedne napisane recenzije, a za mene je ona bila otkriće. Poslednji takav primer bila je moja kupovina knjige o kojoj sam čitala baš dobre prikaze, „Žene koje trče s vukovima“ Klarise Pinkole Estes. Usudiću se da kažem da su to moji najgore proćerdani dinari u životu. Tekstovi u toj knjizi kao da su napisani na nekom čudnom jeziku, a delo da pretenduje na titulu literarnog cirkusa Monti Pajtona. Nije trebalo uzimati zaozbiljno sve te pohvalne recenzije, uostalom, nikad me nije privlačilo ono što viče vidi me! Prave vrednosti često dugo ostaju skrivene, ali kad se otkriju onda je to montrealski vatromet – i ne moraš više da sam raspaljuješ vatru u mangalu, vatra se otme i pretvara u rakitu (tako lutajuću vatru nazivaju u Šleziji i Velikopoljskoj). Nisam razmišljala o tome da će Olga dobiti Nobela, mene je ona kao književnica i kao ličnost fascinirala, i čim je objavljivala sledeću knjigu, mehanički sam se za nju hvatala, jer njeno pisanje je magično, a kad prevodiš te tekstove, to je kao da i sam učestvuješ u nastajanju jednog veličanstvenog dela, i dopadaš se onda samom sebi, čitaš se naglas, jedno milje samoostvarenosti. Sve ovo što radim doživljavam kao privatni univerzitet koji pohađam već niz godina, a sebi sam ga priuštila odustajanjem od stalnog posla i redovnih prihoda. Meni je Olga, praktično, prva autorka koju sam prevela, a pošto sam je već u startu lično upoznala, zbog tog privatnog, prisnog aspekta koji se upisuje u moje memoarske mape, ona je za mene vanserijska, drugačija od svih autora koje sam kasnije radila. Ono čime Olga doslovno očara čoveka, to je njena spontanost i sloboda kojom epatira, koja izbija ne samo iz izgovorenog, nego i iz njene gestikulacije, boje glasa, iz toga kako gleda, osmehuje se, kako prelazi s teme na temu, i to njenom sagovorniku imponuje. Kinga Dunjin, poljska kritičarka i publicistkinja rekla je da gde god se Olga pojavi, tu se odmah ljudi okupljaju i počinju da diskutuju. Olga je harizmatična ličnost. Prosto poželiš da budeš takav, da prekomponuješ svoju ekspresiju, da se ne ustežeš, da se okaneš ostavljanja utiska na druge. Sećam se kako mi je jednom, kada je moja ćerka još bila bubuljičava pubertetlijka rekla: „A Irina ima baš lep ten“, koliko me je to iznenadilo. Kasnije sam shvatila da je to taj njen moto, da stvari gleda tumbe, totalno drugačije od onoga što bi svako drugi na njenom mestu rekao. Obrnuta perspektiva, neočigledna stvarnost, zavirivanje pod rub sveta, stidljivo „ups“ posle otkrivanja rupice na čarapi. To je ta snaga njene sugestivnosti kojom menja vizuru svoga sagovornika. I tako je na mene uticala ne samo kao pisac, nego i kao nekakav vodič kroz zamagljenu percepciju do koje se probijam.

    1. Bruno Šulc je veoma poznato ime – u pitanju je kultni pisac čija se nevelika zaostavština još uvek proučava. Vi ste radili nov prevod za kuću PAIDEIA; čitaoci jako dobro reaguju na taj prevod. Sam Šulc piše na neobičan, slikovit, neponovljiv način – trebalo je pronaći adekvatne reči u srpskom jeziku da se dočara ta neobičnost. Koliko dugo ste radili na toj knjizi?

    Retko i nerado se odlučujem za prevođenje pisaca koji više nisu među nama, iako njihova dela ostaju večito živa. Šulca sam predložila Petru Živadinoviću, jer je insistirao na klasici. Budući da je prevod bio star, iziskivao je novo čitanje. Knjiga neobimna, ali prezahtevna, toliko visokog registra da sam se zaista mučila. U Šulcovoj leksici vlada estetika prepunjenosti. Sam rad na prevodu trajao je oko godinu dana, a dobila sam i stipendiju od Poljaka. Baškarila sam se u prekrasnom apartmanu Vile Decijuša u Krakovu, a baš u to vreme objavljene su Olgine „Knjige Jakovljeve“. Sećam se kako sam mislila – ko zna kad ću ja ovo završiti… već su me vukle Frankova priključenija. A pošto sam, ko što rekoh, puštala vodi da me nosi, onda sam verovatno bila nagrađena za to poverenje prema svetu, jer tada su bile objavljene dve značajne studije Jana Gondoviča „Duh priče“ i „Transautentik“, obe posvećene Šulcovom stvaralaštvu. I otišla sam na književno veče, da uživo poslušam autora, bila sam opijena tim susretom koji je postulirao asvojevsnim paseizam, superiornu prošlost iz koje se ispredala šulcovska naracija. Priče izranjaju iz kupusara koje se promeću u knjigu sjaja. Na primer, kako je Šulc koristio motive iz popularne umetnosti i ugrađivao ih u svoju naraciju. Herald Miler, britanski snimatelj iz 1930. napravio je animirani film „It’s a bird“, inspirisan stripom Čarlsa Bauersa, gde je junak vlasnik skladišta starog gvožđa i putuje u Afriku da nađe retku pticu koja jede metal. U tom filmu ptica pojede blatobran, točak, federe i snese jaje. Iz jaja se izlegne platneni auto, koji se kao meh rasteže u kabinu, niču mu svetla, volan, krov. Šulcovom Sanatorijumu Josif otvara paket i umesto naručene pornografske knjige nalazi astronomski teleskop na rasklapanje, od crne mušeme nabrane u pljosnatu harmoniku. Rastezao je lavirint mračnih komora, bio je to duguljast automobil od voštanog platna. Eto gde je Šulc pronalazio svoje motive. Jan Gondovič u svojoj knjizi otkriva niz ovakvih primera. Sve je tamo odnekud preuzeto. Magda Vang koja kod Šulca lomi mušku prirodu, to je glumica Asta Nilsen koja se u filmu „Afgrunden“ iz 1910 vrti oko partnera, obavija ga lasom, otire se o njega bedrima i zadnjicom i bestidno talasa kukovima i stomakom. Jan Gondovič je dešifrovao Šulca i govorio o tajni spisateljskog umeća, da ono: „leži na vrhu, a nije primećeno“ ; „remek-dela često su napravljena od kučina“ „svet je jedno veliko smetlište, bacam se u njega i tamo čeprkam“, „materijal remek-dela izgrađen je od iverice“, „hrana za moju maštu u skrivenom, u šifrovanom, u onome što je ostalo skriveno“, „da primetim stvari kojih nema“, „nalazim, ne znajući šta tražim – a to i vama želim“ – evo, to su samo neke rečenice koje sam sa te večeri zabeležila. I onda sam počela još više da kopam i da istražujem. U starom prevodu na srpski Šulcovog „Sanatorijuma“ ima mnogo nelogičnosti, jedna od njih je „otac je bio brodski lekar, majka je držala samce“ – ovde je posredi bila „kvarteronka“- četvrt crnkinja, prevodilac ju je pogrešno povezao sa „kwartira“, i tako tragajući dalje, pronašla sam roman Tomasa Majna Rida „Kvarteronka“, iz 1856, koju je kod nas objavio novosadski „Dnevnik“. Stari avanturistički roman koji je dizajniran poput onog trafikarskog ljubavnog vikend romana, našla sam ga na kupindu. I tada sam se osetila da sam iz velikog smetlišta sveta isukala dragocenost, tamo sam našla bezbroj paralela sa Šulcovom pričom. On je zaista pronalazio fantastične motive za svoje fabule u popularnoj kulturi. Ostalo mi je da na ovu temu napišem neki rad, jer tu vezu do sada, izgleda, niko nije pronašao, i možda ću se jednom nakaniti… kad opet počnem da prevodim Šulca. Inače, tada sam upoznala i Darijuša Čaju, došla sam do njegove knjige „Nekuda dalje, negde drugde“, I čitajući je, već sam je u glavi prevodila, a poseban užitak bilo je piti vino i razgovarati s njim. Ubrzo posle toga, jer tad je bio u toku krakovski književni festival „Conrad“, Olga je imala svoju prvu promociju Knjiga Jakovljevih, i sedela sam tada za velikim kafanskim stolom okružena piscima, ali najlepše od svega bilo je to što mi se tokom upoznavanja, među svim tim književnicima, jedna žena predstavila kao: „Ja sam Ana Jakubovska, čitateljka“. Otvorilo mi se tada, što bi rekao Jan Gondovič, nebo u boji ajkulinog trbuha.

    1. Ponekad vam je za prevod određenih celina u knjigama potrebna pomoć pesnika – poznato nam je da ste sarađivali sa Draganom Markovićem i Radetom Tanasijevićem. Ima li još takvih primera, i koliko je u našoj sredini moguća intenzivnija saradnja između autora i prevodilaca?

    Najlepše se poezija prevodi kad se konsultuješ s pesnikom. Uostalom, to je moje opšte načelo, bilo da je proza ili poezija u pitanju, da što više zapitkujem, da kucam na sva moguća vrata dok ne nađem ono što me najviše zadovoljava. U prevođenju poezije naročito je teško kad moraš preneti rimu. Sem toga, pesnik uvek ima oko koje ja kao nepesnik nemam. Ono tačno ulovi gde bolje stoji inverzija, gde treba prelomiti stih, gde šta skratiti, a gde produžiti. Rade je predragocen sa svojom arhaičnolirskom, ruralnom, florofaunskom leksikom, kako samo ume da izvuče odnekud glagol „žmićkati“ onda kad tražim naziv za zvuk koji prave svinjski papci. Dragan Marković mi je dosta pomagao u Nahmanovoj molitvi, pesmi iz „Knjiga Jakovljevih“ koja se modifikuje kroz razne jezike, vremena, prostore… Ipak, na kraju bih samo iskoristila putokaze koje mi je ponudio, jer nikad nisam bila zadovoljna, često mi je ta rima delovala veštačka, nategnuta, nije mi progovarala. Onda sam se okretala svojim alatkama – imam mnoštvo pretraživih fajlova sa domaćom književnošću, to mi je najznačajnija riznica, rečnici su tek prvi stupanj. Kad postavim zahtev za pretragu i uključim padajuću listu, nađem se pred takvim obiljem primera da klizim iz rečenice u rečenicu, i opet me to nekuda odvede – najčešće na ono mesto koje preporučuje Jan Gondovič. To su neverovatne stvari, te konstelacije i ta povezanost svega sa svačim, ako se samo s poverenjem prepustimo matici da nas nosi, verujući da ćemo stići tamo kud smo namerili. Za to je potrebno isključiti se iz svakodnevnog šuma senzacija, zabraviti se u svoju radionicu. Sa Radetom je milina raditi, jer njega sve zanima, odmah se uključuje, (ukoliko ne počne krava da mu muče ☺), ne otaljava problem, nego ulazi u problematiku. Ponekad je malo teže odvojiti ga od njegove vizure, ponekad potrošim dosta vremena da ga ubedim da nije na dobrom tragu, ali kad sam se već kao krpelj zakačila, onda nam ide sjajno. Jedno od najlepših iskustava je bilo zajedničko prevođenje pesme „Koplje“ Andžeja Burse. Toliko nas je ta pesma inspirisala da su nam reči padale u ruke kao orasi u kljun vrane, toliko smo je izvijugali i izmijugali u pravcu erotizacije (ona to u biti i jeste bila), da je kruna tog rada bila buka ljlubavne igre koja je dopirala iz susednog stana. Kao da ih Bursa lično isprovocirao.

    1. Na koji način dolazite do rukopisa savremenih pisaca, kao što su Natalija Fjedorčuk (preveli ste knjigu „Kako da zavoliš tržne centre“) ili Ana Avgustinjak, Darijuš Čaja, Kšištof Varga i drugi? Da li je veći problem naći izdavača za knjigu savremenog pisca ili za one koji su u Poljskoj poznatiji, iako kod nas za njih šira publika nije čula (Halina Pošvjatovska, Stanislav Grohovjak itd)? Neki prevedeni rukopisi sigurno dugo čekaju pre nego što dobiju korice; da li se dešava da povučete rukopis i ponudite drugom izdavaču?

    Za Nataliju Fjedorčuk čula sam na jednom književnom susretu gde je govorio književni kritičar Pšemislav Čaplinjski, za vreme Kongresa prevodilaca poljske književnosti u Krakovu. Čaplinjski je neverovatna intelektualna pojava, ne samo vrhunski analitičar, nego što njegovi javni nastupi imaju neku hipnotičku moć, barem za mene. Tako je o toj knjizi govorio, sa takvom dikcijom, takvim pauzama, takvim nabojem, da sam odmah otišla u knjižaru da pronađem knjigu. Pročitala sam je isto veče i znala sam da ću je prevoditi. Poljski Institut za knjigu tada je još uvek štedro delio grantove, danas to više nije tako. Promenila se vlast u Poljskoj, promenio se sistem vrednosti, već nekoliko godina unazad ne daju više podršku prevodiocima iz Srbije, tačnije, čine to u izuzetno redukovanom, gotovo simboličkom obimu. Fjedorčuk je gostovala u Novom Sadu na Prosefestu, sjajno je animirala publiku i kao vokalistkinja, muzičarka. Mislim da takvu priču o materinstvu u ovom našem vremenu nismo imali. Ili što bi rekao Čaplinjski: „niko nam to nije rekao“. Pomenutog već Darijuša Čaju sam upoznala preko prijateljice koja predaje na Jagjelonjskom univerzitetu, i velika je šteta što tu knjigu nisam dala nekoj manje alternativnoj izdavačkoj kući, sigurna sam da je taj njegov putopis po jugu Italije mnogo više od antropološke vizure siromašnog, prašnjavog juga. To su eseji o književnosti, filmu, istoriji, o plesu picika tamo gde žive tarantule, o muzičkim izvedbama Larpeđate, eseji koji tendiraju ka afirmaciji metafizičkog, što je intrigantno ako imamo u vidu da je Čaja naučnik. I evo, sad se nerviram što ko zna kad ću stići da prevedem novu njegovu knjigu „Gramatika beline“, koja me gleda s police, i za nju je bio u najužem krugu za najveću poljsku nagradu Nike. A Vargu sam pronašla tako što sam u tom periodu bila u vezi sa Mađarom, i kad sam otkrila Poljaka koji piše o Mađarskoj, odmah sam tu knjigu potražila… Tako je započela moja avantura sa Vargom – do sad sam prevela tri njegove knjige, a četvrta je u pripremi u Rendetu (Čardaš s mangulicom, drugi deo mađarske trilogije). S Vargom prijateljujemo već godinama, isto kao i sa Olgom. Smatram ih u bukvalnom smislu „svojim“ piscima, jer su oni za mene mnogo više od autora koje prevodim. Često se dopisujemo, Varga mi pošalje tekst iz Viborče kad god mi zatreba. Sve što arhiviram, posluži mi kasnije za nešto. Baš nedavno prevodila sam dominikanca Tomaša Dostatnjeg, i on mi sada mejlom šalje nekoliko poljskih nedeljnika, eto, iako nemam finansijske mogućnosti da se pretplatim na poljsku štampu, ja je sada relaksirano čitam. Zbilja nije zgoreg prepustiti se struji da te nosi, mogućnosti koje ne vidimo lakše nas tada pronalaze.

    1. Poseban je problem kako knjigu, u trenutku objavljivanje, učiniti vidljivijom široj čitalačkoj masi. Vi tada preuzimate na sebe i ulogu promotera, iako to nije vaš deo posla niti ste za to posebno plaćeni. Knjige šaljete kritičarima, gostujete u radio programima i emisijama na drugim medijima, dajete intervjue časopisima – u cilju popularizacije „Vaših“ autora. To je mnogo vremena i energije, kako uspevate to da uskladite sa poslom prevođenja? Da li vam čitaoci u tome pomažu – sad je moguće putem društvenih mreža uraditi jedan deo tog posla, kad već zvanični mediji, pogotovo TV programi, ne ostavljaju previše prostora za književnost?

    I to sam preuzela na sebe kao prirodan sastojak u svom dnevnom rasporedu. Razume se da mi je stalo do toga da čujem odjek onoga što uradim. Olakšavajući je u tome osećaj da nemam utisak da to radim za sebe, jer kao prevodilac govorim za drugog, promovišem to što je on uradio, a ja sam samo posrednik u tom procesu, pri čemu cenim svoj posao i ne mislim da je prevoditi književnost neka tehnička ispravnost, naprotiv! To je stvaralački čin per se. Lepo je kazao Jarnjevič: „Nešto je trulo u državi Danskoj“ nije rekao Šekspir, jer su Šekspirove reči: „Something is rotten in the state of Denmark“. Nemam nikakve sumnje da je to što radim umetnički posao, ali opet, radim to za nekoga, u nečije ime, i to me razrešava sujete. Kad sam uverena u vrednost, onda dajem sebi da se razmahnem bez snebivanja. Sećam se kako sam na početku svog prevodilačkog života pratila po štampi (tad još nisam koristila internet) gde se održava koja promocija, ko tamo učestvuje… Na jednom takvom susretu bio je Jerkov, zapucala sam tamo samo zato da bih mu dala Olginu knjigu. Istina, nijedan tekst o njoj nije napisao, ali nije on jedini. I Velji Pavloviću sam nosila knjigu, ni on nije pokazao interesovanje, sve dok Olga nije došla da otvori Sajam knjiga u Beogradu. Tako to kod nas deluje – senzacionalistički, mora da bude neka ekskluziva da bi se novinar, kritičar, ko god svejedno, nakanio da od toga napravi neki prilog. Mali je broj onih umeju da osluškuju i primećuju, umesto što funkcionišu vetrokazno, okreću se poglavito onamo otkud dolazi zveka. Kad se bavim tim promotivnim aktivnostima, zadovoljna sam što je reč postala javna, i prija mi da se izglobim s vremena na vreme iz ustaljenog ritma. Ne plašim se da ću u nečemu zaostati, jer sam, ko što rekoh, samostalac, i puštam svetu da me iščauri, pa se posle opet vratim svom ćumuranju. Autori su mi na tome zahvalni, i to mi je najznačajnije, na taj način uspostavljam s njima prisan odnos, spremni su za razgovor kad god su mi potrebni, šalju mi svoje knjige, često razmenjujemo i razmišljanja izvan striktno shvaćenog posla – ima li ičeg lepšeg od toga?

    1. Poljska književnost je jedna od najvećih –dokaz je broj nagrađenih Nobelovom nagradom. Da li su u samoj Poljskoj stvari sa kulturom drugačije nego kod nas; zna li prosečan Poljak mnogo o poljskim Nobelovcima i kako su ljudi reagovali na činjenicu da je Olga Tokarčuk nedavno dobila Nobelovu nagradu za književnost?

    Možda ću reći nešto nekorektno, ali moj utisak je da su Poljaci od nas daleko angažovaniji u kulturi, spremniji da čuju drugog… Ima, naravno, i kod njih navijačkih hordi, ali ako govorimo o krugovima u kulturi, onda zaista ne možemo se oteti utisku da je sve na nemerljivo višem nivou nego kod nas. Recimo emisije iz kulture, koje baš služe promovisanju književnosti, jedna od mojih omiljenih bila je „Knjižara“, u kojoj voditeljski par razgovara s piscem o njegovoj novoj knjizi. Vidi se da su oboje pročitali knjigu, ne postavljaju stereotipna, uopštena pitanja. Više iznose svoje utiske o tačno određenim delovima knjige, puštaju pisca da komentariše njihov doživljaj. Daju piscu da govori, on je važniji od njihovog pitanja. Ili pak emisija u kojoj nekoliko kritičara, analitičara, sedi za okruglim stolom i o istoj knjizi iznose svoja zapažanja: to obično prate zanimljive diskusije, ukrštanje različitih percepcija, ni takav tip emisije nisam primetila da kod nas postoji. A na Olginog Nobela reakcija je bila ambivalentna – desničarima nije bilo pravo, oni bi više voleli da je tu nagradu osvojio neki od savremenih proslavljača nacionalne političke istorije, ali su isto tako i mnogobrojni čitaoci, čitava armija čitalaca koja je voli, poštuje, godinama čita… Malo je nezgodno praviti tu paralelu, jer mi smo malecna zemlja spram Poljske, tamo na svakom postu možeš videti po 200 komentara za jednu knjigu, koliko bi to bilo kod nas? A da nije posredi dobitnik Ninove nagrade, ili drugi neki sličan laureat o kojem se javno bruji?

    1. Prevodioci Olginih knjiga se druže među sobom, i svi ste otišli da je podržite prilikom prijema nagrade. Takva podrška prevodilaca jednom autoru nije još nikad zabeležena?

    Da, to je zaista nešto vanredno. Taj fenomen okupljanja prevodilaca oko jednog pisca. Nekako je to došlo spontano, na tim kongresima koji se svake četvrte godine održavaju u Poljskoj, obično smo se upoznavali tako što smo odabirali isti program u rasporedu – skoro svake godine je bio termin rezervisan za Olgu, gde su njeni prevodioci mogli da joj postavljaju pitanja. Tako smo se upoznali, a posle smo već zauzimali drvene stolove ispod Vavela, zajedno jeli bigos i pili „živjec“ ili „tiskje“ pivo, nismo prestajali da govorimo o svojim iskustvima: e, a kako si ti rešio ono sa frizurom „simona“ u Dnevnoj kući, noćnoj kući… ili: a kako „anđeoska kosica“ iz Vuci svoje ralo izgleda u vašem prevodu… – takvih tema je bilo bezbroj, jer je svako od nas nailazio na problem koji nije bio siguran kako će ga rešiti, i nijedan od ponuđenih rešenja nije smatrao za adekvatan… Povezali smo se na fejsu, razume se, a kad smo čuli za Nobela, spontano smo odlučili da treba otići tamo, da to treba zajedno proslaviti… Ma ne bi to bilo tako da je to neki drugi autor, da to nije Olga – ona je taj stožer, njena naročita sposobnost da povezuje ljude, kao što ume da spoji i zametke priče razbacane po raznim konstelacijama. Nabaca ih, a posle vadi jedno po jedno i ispreda… kako to ona voli da kaže „ariga“ tkaninu. To je termin iz judaizma, veoma simbolička slika međuuslovljenosti sveta i koegzistencije.

    1. Koliki je vaš dosadašnji prevodilački opus i koju biste knjigu izdvojili kao svoj najznačajniji prevod?

    Ako se ne varam, imam pedesetak prevedenih knjiga, od čega su neka imala po više izdanja (Knjige Jakovljeve, Pamtivek i druga doba, Beguni; ali i knjige Andžeja Sapkovskog). Za najznačajniji prevod nesumnjivo uzimam Transatlantik Gombroviča, jer sam radila adaptaciju a ne prevod. Pravila sam nov hibrid različitih jezičkih registara, praktično sam pisala novu knjigu oslanjajući se na stil pisaca kao što su Jakov Ignjatović, Sterija, Dositej, Venclović, Koder… Pravila sam prave istraživačke ekspedicije i o tome sam napisala rad koji sam čitala na kongresu Gombrovičevih prevodilaca 2019.godine u Poljskoj, u Muzeju Vitolda Gombroviča, gde se održavaju stručni skupovi, kao i promocije pisaca kojima se dodeljuje Gombrovičeva nagrada. Rad je sad okačen na sajtu muzeja, a u srpskoj verziji kod nas ga je objavio Jergović na svom blogu. Boravak sa tim ljudima, s Gombrovičevim prevodiocima iz celog sveta doneo mi je nezaboravne utiske i sećanja, moj krug se proširio za divne prevoditelje s kojima veoma često komuniciram, razmenjujem materijale, stavove, saznanja. Tako sam prilikom prevođenja „Testamenta“ imala savršene konsultante u Ani Spulnoj, neiscrpnom majdanu praktično nedostupnih informacija, a posebno sam se sprijateljila sa prevoditeljkom iz Gruzije, Keti Kantarijom. Zahvaljujući njoj otkrila sam koliko je ukusna kafa s nekoliko kapi limuna, a zajedno već duže vreme kanimo prevesti istu knjigu, Kiborg u bašti, izvanredne pesnikinje Julije Fjedorčuk koju obe jako volimo. Preko Keti sam pak stigla do Katje Volters, Olgine prevoditeljke, a kojoj sam pak ja otkrila Uršulu Zajončkovsku, posle čitanja na fejsu jedne njene pesme. Eto, sad zajedno s Katjom prevodimo Uršulu.

    1. Prevodilac mora da uči zajedno sa autorom prilikom prevođenja određene knjige. Toponimi su različiti u našem i poljskom jeziku. Olga Tokarčuk vas je možda i „stavila na muke“ sa „Knjigama Jakovljevim“, jer je ta zahtevna knjiga smeštena u 18. vek, i njeni junaci govore na nekoliko jezika, kreću se velikim geografskim prostorom i menjaju svoja religijska uverenja. Koliko dugo je trajalo prevođenje ovog romana? Vaš prevod je preuzet (ili bar čitan, u nedostatku njihovih prevoda) i u nekim drugim bivšim republikama Jugoslavije? 

    Toponimi su tek jedna čestica svih poteškoća, naročito što sam morala voditi računa s kog jezika treba da ga preuzmem. Ne mogu preuzimati poljski zabeležen ukrajinski ili beloruski toponim. A još manje turski ili grčki. A tamo svega toga ima. Uporedo sa Knjigama Jakovljevim radila sam i druge prevode, jer je nemoguće bilo bataliti sve drugo, od čega bih onda živela, ako se zna da ja kao prevodilac koji živi od grantova dobijam honorar tek po izlasku knjige. Vremenski gledano, počela sam da prevodim 2015, a završila 2018. Ali i sam proces rađanja te knjige išao je jako teško, jer je Paideia bila u blokadi, i da nije bilo Službenog glasnika kao suizdavača, teško bi ta knjiga dočekala svoje izdanje. Ali nema ničeg rđavog što na dobro ne izađe. To mi je otvorilo nova vrata, tako da posle Knjiga Jakovljevih, sve naredne Olgine knjige izašle su mi u Službenom glasniku, i sva sreća da i danas mogu računati na takvog izdavača koji je u ova nepoćudna vremena koliko-toliko stabilan. U regionu su izašli Beguni i Bizarne priče u Sarajevu, u izd. kući Buybook, i sad se već dogovaramo za nešto drugo, što sam im sama ponudila, ali ne bih da otkrivam sve… Ne smeta mi što moj prevod pobošnjačuju, ijekavica mi se jako dopada, neka živi knjiga novim životom. Pa čak i ako se pojavi ono što Jarnjevič naziva felix culpa, može biti zanimljivo – poslednje je bilo to što je „mesecoslov“ u bosanskom izdanju postao „mesecolov“, zgodno, zar ne? Ispala je neka čudna, novoznačenjska tvorevina i od starog narodnog kalendara sa crvenim slovima pretvorio se u srp meseca koji ide u lov.

    1. Šta znači nagrada NIKE jednom poljskom autoru? Možete li da napravite poređenje, recimo, sa našom NIN-ovom nagradom?

    U rangu nagrada to jeste najveća i najznačajnija nagrada, kao što je kod nas Ninova, samo što je Poljska ogromna zemlja, dodele takvih nagrada kod njih obično prati „gala“ svečano uručenje koje ima direktan prenos na televiziji. Ogromna scena, večernje toalete, najavu svakog pisca prati kratak film o autoru i o knjizi, lapidarno, sofisticirano, elegantno… To su i veliki novčani iznosi, to je ogroman prestiž koji garantuje čitanost i prodaju, ali i što je najvažnije – interesovanje prevodilaca. Niko od nas nije imun na to, naravno da te nagrade u velikoj meri utiču na naše zanimanje. Kao i kod nas, ne dospevaju uvek nagrade kod onog ko ih je možda više zaslužio, ali nije u igri samo Nike, tu su i druge nagrade, poput Angelusa, ili Gdinje – onda nema nikakve sumnje da je autor izvrstan. Eto, uzeću za primer Dickog, pobrao je tolike književne nagrade da ih je već teško i pobrojati, ali više nego zasluženo – Dicki je pesnik koga poljski pesnici obožavaju i dive mu se. To je čovek koji živi to što piše, u životu je isti kao što su njegove pesme, ili kako je to Jarnjevič lepo rekao: „On je autokreacija. Magija“.

    1. Ima li trenutno u Poljskoj književnosti još velikih imena koji mogu da stanu rame uz rame sa Olgom i Vargom, a da još nisu dobili svoj prevod na srpski jezik?

    Varga je odličan, ali ne bih ga mogla meriti Olginim kalibrom, jer je Varga više „lokalan“ pisac, njegove knjige imaju nekakav štambilj manje-više istog tematskog delokruga, i mnogi ga u Poljskoj više gledaju kao feljtonistu nego kao prozaistu. A ako govorimo o onima koji nisu dobili još svoj prevod to je, bar po meni, nesumnjivo Uršula Zajončkovska, koja je za mene otkrovenje, i neke pesme su joj već izašle u periodici, ali isto tako sam već zagrizla za Barbaru Klicku, pokušavam već neko vreme da zainteresujem nekog izdavača za njen roman „Banja“. Ono što ne mogu prežaliti je Magdalena Tuli, čiji sam prozni fragment objavila u podgoričkom „Fokalizatoru“, velika je šteta što je nismo mogli objaviti, ona je dosta specifična i pomalo je s njom otežana komunikacija, ali je briljantni stilista. Poneki autori baš su se svojski načekali da budu prevedeni na srpski. Mislim tu poglavito na one koji imaju svoje knjige, ne mislim na periodičke objave. Stanislav Grohovjak, recimo, još je pokojni Vujičić pisao da se dugo kod nas neće naći model za prevod takvog jednog pesnika, i srećom da mi je naš pesnik, Zvonko Karanović, sam predložio da radimo Grohovjaka, sama se na to nikad ne bih usudila, preteško je, ta poezija je stubokom maskulina (ako mogu tako da kažem), i obavezuju je forme barokne poezije, stroga pravila versifikacije. I hvala mu na toj inicijativi, napravili smo zajedno sjajnu zbirku pesama, prvu integralnu kod nas prevedenu. Sam Vujičić u svojoj antologiji poljske poezije preveo je nekoliko njegovih pesama, i to samo iz „prve ruke“, sirovo, golo značenje, bez poštovanja broja slogova, rime, ritma, bilo čega drugog… Čudno je to koliko je i tako sirov, neprerađen prevod može da privuče čitaoca. Uostalom, imam utisak da je kod nas većina kanonskih poljskih pesnika prevođena baš tako – u presnom obliku, ispod valjka buldožera, bez svog esencijalnog tkiva… Poslednji put tako mi je oko zapelo za prevod jedne pesme Boleslava Lešmjana, suptilnost sekire, što reče moja draga koleginica Tanja Miletić iz Mostara, pa ne znam kako bih to drukčije nazvala ako ne devastiranje poezije.

    I mogla bih ja ovako još ihahaj, draga Jadranka, ali nedolično je toliko dati sebi prostora, evo me već na devetoj strani. Užasi pandemijske razmere ekspresije! I bežim dalje s gubicom u rukama, što bi Gombro rekao ✋

     

     

    Milica Markić 24. 04. 2021.

    Ponovni susreti

    MODEL 

    Pre nego što će postati model, Model je bio student prve godine Filološkog fakulteta, grupa italjanistika, tačnije duplirani brucoš, jer je odužio ispite. Nasuprot lenjosti u studiranju, Model je bio pokretan i okretan u druženju sa svojim vršnjakinjama i vršnjacima, pri čemu mu je prilično pomagao izgled: sa kudravom tamno-kestenjastom kosom koja mu je mazno obavijala lice i sa dugim nogama koje su naglašavale mišićavost ispod cevastih pantalona. Kada bi ga upravo zbog izgleda pozvali na žurku u MNT-u koju bi organizovali studenti sa Akademije, uvek je kasnio, kada su svi već bili prisutni, a i u đuskanje se upuštao postepeno, nekako postrance, dok ne puste Led Zeppelin ili Pink Floy“, tada bi zatvorenih očiju počeo da se klati i da njiše kukove i ramena kao da je nasred scene pod reflektorima. 

    – Tip je bio, ako bi se tako moglo reći, komplikovan u svojoj prostodušnosti – kaže Ilčo, jedan od studenata sa Likovne akademije na kojoj im je Model pozirao. – Ne bih znao ko ga je doveo kod nas, ali je bio različit od drugih modela. A sa minimalnim znanjem italijanskog, bio je ubeđen da se još više sviđa devojkama. Kome stai kara Sesi? Bene?, pozdravljao je studentkinju Svetlanu. Odzi, sei molto bela Marinela!, osmehnuo bi se Marini, koja je inače bila najneprimetnija u našoj grupi. 

    Ilčo prepričava epizodu koju je čuo od svoje tadašnje koleginice Jovanke, Jovanke Simonove, znaš onu slikarku akvarela, pre korone je imala veliku izložbu u MSU. 

    Model ju je zvao Djovana. Očigledno mu se najviše sviđala od svih prisutnih. Di pju! – Ali baš zbog toga, što ju je mnogo simpatisao, nekako bi se spoplitao pred njom. Zaljubljenost je nešto najsmešnije što je život poklonio čoveku… I možeš zamisliti koliko se uznemirio kada ga je pozvala da pozira kao akt sutra uveče kod nje u ateljeu. I to nasamo. 

    Zamišljam ga, te večeri, dok je išao ka njenom ateljeu. Magla se već spustila na gradsku kotlinu, sunčeva dobrobit je nepovratno iščezla. Naslućivala se teška, gusta, smogljiva skopska noć. Ali kod nje, u ateljeu, pretpostavljam, bilo je prijatno toplo, opušteno, ona ga je sačekala u tesnim farmerkama i širokoj, a kratkoj beloj bluzi, zamazanoj bojama. – I eto, čudak je došao. A što je najsmešnije, zakasnio je pola sata – smeje se Ilčo. – I tu je, jadničak, poželeo da si dodeli nekakvu važnost. Iako je bio sav zbunjen. 

    – Jovanka, kako je ona izgledala u to vreme? 

    – Jovanka, rekao bih, bila je veoma čudno građena, takoreći nije imala grudi, a sa uskim strukom i velikom zadnjicom, izgledala je kao da joj je telo sastavljeno iz dva dela, od pola na gore dečje, sa slabim krhkim rukama, a od pola na dole jako, sa naglašenim debelim butinama – Ilče je slikovito opisao svoju drugaricu i koleginicu iz mladosti. – Nije bila moj tip, iako je bilo nečeg otkačenog i privlačnog na njoj, nečeg sraslog sa skopskom, noćnom kaldrmom stare skopske čaršije, gde smo, u Galeriji 7 posle časova na akademiji vodili beskrajne razgovore. I tu, jedne od tih noći, Jovanka je, uz našu svesrdnu pomoć, smislila zafrkanciju sa Modelom. Previjali smo se od smeha dok je pred nama imitirala njegove glupe reakcije na njene provokacije. Iako nismo mogli da predvidimo kakav će biti krajnji ishod. 

    Prema smišljenom scenariju, rekla mu je da se raskomoti i ponudila ga viskijem Otkako su popili viski, on u brzim gutljajima, pocupkujući nevoljno nogama, ona namerno oduženo, dugo izdišući dim upaljene cigarete, rekla mu je da se svuče i da se namesti u kontraposto. – Kontraposto poza često se koristi na vežbama za slikanje aktova. Ramena su malko iskošena na jednu stranu, kukovi na suprotnu, a težište akta je na jednom stopalu. Poza stvara utisak dinamičnosti i deluje prirodno – stručno mi objašnjava Ilčo pozu sirotog golog Modela ispred Jovankinog štafelaja. 

    Jovanka je sela nasuprot, raširenih nogu da bi obuhvatila štafelaj – produžava Ilčo. – Možda zbog te njene poze u tesnim farmerkama, možda i zbog prijatne topline u ateljeu, tek, kada se razodenuo, telom mu je prostrujalo prijatno osećanje, a ne kao u Akademiji gde se smrzavao, i dok ga je ona posmatrala odozdo, onako namerno ga merkala, tip se je potpuno zaboravio i prepustio trenutku. Samo znamo da mu je tada Jovanka rekla mrtva hladna: „Ne mogu da te slikam ovako sa dignutim“. Naredila mu da se odmah obuče i gubi iz ateljea. 

    – Jadničak – nisam izdržao. 

    Mogu da zamislim kako se tada osećao Model dok se vraćao, ponižen i potišten, iz Jovankinog ateljea u svoju podstanarsku sobicu. Možda mu se tada među konfuzne misli uplela Azrina „Lijepe djevojke prolaze kroz grad, ja na uglu stojim sam“, prolaze kroz grad, prolaze kroz život, misle da su nešto specijalno, da su svetionici koji će večno da stoje i da nas omamljuju? Е, ne može to tako! … 

    – Sutradan se Model nije pojavio u Akademiji, a ni narednih dana. Šta da ti kažem, kao da je nestao iz našeg društva. Studentima koji bi ga putem sretali, obrusio bi da mu je dosta poziranja pred netalentovanim, razmaženim diletantima. Ja ga lično nisam video decenijama – kaže Ilčo, inače profesor na istoj Akademiji gde je kao student slikao Modela. – Mislio sam da se odselio iz Skoplja, iako su kružile priče kako je još uvek u gradu, ali da se sav zapustio, zarastao u bradu i kosu. Kada bi ga ugledali, jedva bi ga prepoznali. 

    Nije ni Ilčo mogao kada ga je, posle ravno četrdeset godina, usred karantina, sreo u pustoj uličici Antonio Grubišić. – Hej druže, amiкo mio! – odjeknu glas u tihom, pustom sokaku. Nije nosio masku, ali su mu ruke mlatarale kao kraci strašila pri jakom vetru. Tek kada mu je prišao na dva koraka, Ilčo je shvatio da je pred njim nekadašnji Model. 

    – Pa to si ti… Kako si? Jel’ sve u redu kod tebe? – upitao ga je. 

    – Daj pare za hleb i cigare! 

    Dao mu stotku. – Šta je bre ovo? Ne zajebavaj! – razvikao se Model. 

    Pretražujući užurbano po novčaniku, Ilčo izvadi još dve stodenarke i jednu desetku. 

    – Sa ovim mogu samo dupe da izbrišem! – dreknu Model, zgužva desetodenarku i hitnu na ulici – Ajd’ zdravo! 

    – I ode – kaže Ilčo – psujući glasno, najglasnije, sva svetska zlodela. I zamisli, dok se udaljavao ulicom, onako zapušten i razmahan, pomislih, ovaj još uvek ima dobru figure. Pravi Model! 

    TAPKAROŠ 

    Teško je u ovom sedokosom vlasniku menjačnice iz centra grada, u sivom ispeglanom odelu, prepoznati nekadašnjeg Tapkaroša, osobito jer mu crna KN95 maska pokriva lice sve do očiju, a i one su se smanjile sa godinama. Ali, kad se bolje zagleda u njih, postaje jasno da nisu izgubile mnogo od svoje olovno-sive oštrine, kojom je u ono vreme zaplašivao filmofilski naraštaj ispred bioskopa Kultura i Vardar I i II, dok se hladnokrvno, kao Klint Istvud u Leoneovim vesternima, kretao usred opšte uznemirenosti publike koja je pred zatvorenim blagajnama čekala „kartu više“. Gledaocima bez karte svakako je bilo jasno, čim bi ugledali njegovu visoku figuru kako se njiše u gužvi, istovremeno streljajući ih svojim hladnim istvudovskim pogledom, da je baš on taj najvažniji, koji će im obezbediti, uz izvesnu novčanu nadoknadu zbog usluge, dostupno mesto za večernju filmsku predstavu. Tada su gužve pred bioskopskim dvoranama, bilo za špageti-vesterne ili za Antonioniev „Blow up“, bile takoreći redovne. Tapkaroš se sa pravom ponašao suvereno, na tom svom terenu. Posedovao je čak jednu smirenu neusiljenost dok je delio karte i prihvatao banknote, bez suvičnih reči. Iz njegove dugotrajne tapkaroške aktivnosti pamtim samo jedan incident kada je ispred kina Kultura, usred gužve zbog tričasovnog Bergmanovog „Fani i Aleksander“ (onda se za takve visokoartističke, introvertne filmove čekalo časovima), izrekao nešto grubo. Iako nisam bio neposredan svedok događaja, nego mi je prepričano, veoma lako sam mogao da ga zamislim: u to vreme Tapkaroš je posle skoro dve decenije predanog rada, pustio bradu, onako štosnu, potkresanu, i uobičajeno spokojno je obavljao svoj posao. I tada: – Hej, ti tamo! Dolazi, tebi govorim! – gromoglasno je odjeknula naredba koja nije poticala od milicajca (sa narodnom milicijom Tapkaroš je negovao dobrosusedske odnose), već od robustne gospođe u bundi, u društvu omanjeg čoveka, inače, prema svedocima, socijalističkog funkcionera „drugog reda“ (otkud su uspeli da ga prepoznaju?), koji je, baš zbog svoje dominantne supruge, izgledao još sićušnije. Bez žurbe, Tapkaroš je prišao nestrpljivoj gospođi: – Izvolite? 

    – Daj dve karte, parter, sredinu. 

    Odabrao je, izvukao ulaznice i rekao cenu. 

    – Zarađuješ duplo za svaku kartu. Zar te nije stid?! A mogao bi malo i da se doteraš. Šta će ti ta bradurina? 

    Tapkaroš ju je odmerio onim svojim hladnim pogledom od glave do pete i procedio: – Ne duplo. Dvadeset posto… Muškarci sa bradom su, gospođo, ipak uredniji od žena sa brkovima. 

    – Druže, čekaj molim te, kakvo ti je to ponašanje… – pokušao je da se umeša malecki funcioner. 

    Tapkaroš ga nije konstatovao. Ćuteći se udaljio, nastavljajući svoj posao. 

     

    Aleksandar Prokopiev 23. 04. 2021.

    Četiri pesme

    Todor

    Todor je shvatio
    gledajući u pusto polje ispred kuće
    da smrt nije ponor

    Da je Todor Ponor
    i da je Ponor Todor

    Ponornica… Stojanka, majka!
    Ponornica… Stojanka, majka!
    Skender!

    Todore! Trgni ga majke ti
    vidiš da je opet upao u duševni
    Ponor, crni Todor!

    Viknu neko i pusto polje
    ispred Todorovih očiju zameni
    korov, šiblje, drvlje i kamenje
    krš i drača!
    a njegova majka Stojanka
    u kući se raspada od raka
    i izmučena hemoterapijama
    u bolovima stenje.

    Majko, shvatio sam da je u nama ponor!
    U našem mesu i izmučenom telu Hristovom
    koje nedeljom u crkvi jedem.
    Ne boj se smrti majko, kaže ti
    tvoj crni Todor
    sad je ponor
    a kad umreš
    tad je odmor.


    Tarih

    Ono što ljudi u selu znaju
    to se ćuti,
    ništa ne treba ni da se pita. 

    Možeš o mrazu da pitaš nešto,
    o najlon pijaci, ili možda o virusu u opštini
    ili klubu penzionera.

    Ostalo se braćo ćuti.
    Kao so… Ćuti se kao sneg
    u rano jutro u decembru.

    Možeš da dodirneš to jebeno ćutanje!
    Vidiš tu i tamo da neko pokušava da vikne
    ali ne ide brate. Ćuti u larmi. Zamisli to?

    Ćuti o ratu… Ooo da! O ratu se takođe ćuti.
    Ništa kao ne znaju ni Srbi, ni Hrvati ni Bošnjaci.
    Ni ptice na grani, mašala!

    E tako ti je u ovoj mojoj palanci.
    Svi su bre čitali Konstantinovića…
    A nikako da umuknu to
    njihovo ćutanje!



    Medihine oči, moje su oči

                           Medihi Šehidić


    Jednom mi je neko rekao da
    često imam izbečene
    oči, da mi igraju kao po zejtinu tokom
    gluvih zimskih noći
    da sijaju kao
    menorice, hanukijice, voštanice

    A onda mi je Mediha
    skinula mrenu sa njih
    gusto štirkanim tekstom,
    kataraktu mi izlečila

    Tada sam shvatio da kao i ona u svome
    detinjstvu, da sam isto tako i ja
    preplašen od smrti kao lasta
    drhturio

    Te u majku i oca izbečenih očiju
    u izbeglištvima, i tokom njihovih svađa
    zenicama zurio, u njih piljio,
    na trepavicama snove teške
    mirio, svuda zavirivao,
    majku koja se skrivala
    dozivao,
    oca dok spava pokriven ćebetom
    preko glave
    kao kakav ludi šareni
    tabut
    osluškivao

    Bilo me je strah svega, uz brata i sestru
    sam zaspivao
    upaljena svetla sam u snove tonuo
    i tako veštačko jutro
    prizivao, plastično sunce
    prstima dodirivao

    mislio sam da svojim trepavicama
    spasavam naš obiteljski svet
    a na njima se zadržao
    čitav jedan
    snegovima izlokan put i kaljavi
    smet

    Bašluk

    Težak bašluk pao mi na grudi
    pritiso me, i srce mi sada studi
    u čudesnim taktovima bubri
    utisnule su se dove, ostali mi urezani harfovi
    po pergamentu grešnoga mi tela

    Čekam da ga neko makne s mene
    ja Vlah hudi
    crnokos ko Turčin
    tamnoput ko Grk
    tužan kao Srb

    Težak bašluk pao mi na grudi
    s imenima braće pobijene,
    rođene mi braće preko Drine

    Čekam da ga neko makne s mene
    te da istetoviran u svet krenem
    i da ovo malo daha koji čuvam u grkljanu
    ispustim
    u sneg
    u kišu
    u maglu
    u nabrekla brda Srebrenice

    I s anđelima put nebesa
    oslobođen od sramote
    s rancem punim ključale vode na leđima
    što klobuče
    krenem

    Srđan Sekulić 22. 04. 2021.

    Vražja zemlja

    U kamenu vatra traji,
    Procvjetale žive rane
    Crn se đavo uskomešo
    Gorak li si, moj Balkane.

    Opet njište konji ludi,
    Sa vješala neko zove
    Slijepi miši prohodali
    Zemanci u bašti rove.

    Svud te prati odjek vriska
    Bajat hljeb ti za večeru
    U izvoru podno krša
    Razbojnici sablje peru.

    Brat na brata kolac diže
    Proklela ih mlijekom majka
    Uz kašiku zmija gmiže
    Što nas prati od nejaka.

    Ne da ti se uspraviti –
    Gvozden pojas oko struka
    Gorom crnom zapjevati
    Suza kapti iz oblutka.

    Pod pazuhom čir sazrio
    U sviralu barut pune
    Majka crnu vunu prede
    Rođeno je dijete kune.

    Faiz Softić 20. 04. 2021.

    Гoрки лиризaм Дарe Секулић

    In memoriam

    Дванаестог априла у Сарајеву је преминула Дара Секулић, по многима најзначајнија српска пјесникиња послије Десанке Максимовић. Отишла је у 91. години, имала дуг и трауматичан животни пут, који се окончао у породичном кругу у Сарајеву. Њен живот битно су означила два рата, у којима су се запатиле двије велике трауме. Траума дјевојчице са Кордуна, којој су усташе спалиле кућу и побиле више чланове бројне породице Секулића, те траума из времена Босанског рата деведесетих година, када је поново морала искусити драму избјеглиштва. 

       Након усташког покоља 1941. Дара се школовала по дјечјим домовима и интернатима, од Прве партизанске гимназије на Банији, преко прихватног логора у Италији, до Сплита, Карловца и Сиска. Потом неко вријеме живи у Загребу, у тешким приликама, када ће се растурити и њен први брак. У љето 1953. узела је возну карту за Сарајево, у нади да је то град у којем ће започети нови, пјеснички живот. (Претходно је упознала Мака Диздара и Изета Сарајлића.) Студирала је и бавила се послом социјалног радника, а радила је и у  редакцији дјечјег листа. У Сарајеву је живјела све до смрти, с тим што се 1992, с троје унучади, склонила од ратних страхота у Србију. Боравила је код пријатеља у Новом Саду, у Приштини и Власотинцу те у Дечјем селу у Сремској Каменици. Након девет година вратила се у Сарајево, с темељно измијењеном етничком, религијском, политичком и кулуролошком личном картом града. 

       У књижевности је дебитовала 1956. једном заједничком поетском збирком са двојицом одавно заборављених аутора. Затим је, током шест деценија литерарне биографије, објавила већи број пјесничких дјела, као што су Грлом у јагоде (1963), Горак конак (1970), Блиско било (1975), Лицем од земљице (1978), Облик студи (1985), Дух пустоши (1990), Лицем према сунцу (1998), Брат мој, Тесла (2000), те још нека, све до збирке Одбачене пјесме(2019). Објавила је и књигу прозних, изузетно лијепих Записа о биљу и нама, у оквиру својих Сабраних дјела (2005). Дара је вољела да бере гљиве по брдима и планинама око Сарајева.  А једно репрезентативно издање њених пјесама, посвећених Сарајеву и његовој околини, носи наслов Од града до брда (2018). Пјесникиња се богато одужила граду свог живота, али тај град је – након што је почетком рата  избјегла у “агресорску” земљу – постао резервисан према њој. Није примљена у Академију наука и умјетности БиХ, али није ни у млађу, сестринску установу у Бањој Луци. Заобишла су је и нека важнија признања као “Кочићева награда” и “Књижевни вијенац Козаре”, којима би она чинила част. За њу није радио ниједан лоби, чак ни нека критичарка феминистичког усмјерења.

       О Дариној поезији објављено је неколико озбиљних огледа – ту прије свега мислим на оно што су писали Мидхат Бегић и Славко Гордић. С добрим разумијевањем о њој су писали и други критичари (Ристо Трифковић, Ханифа Капиџић Османагић, Јасмина Мусабеговић). У зборнику који  је о Дари, поводом додјеле Змајеве награде, објавила Матица српска, запажени су есејистички прилози Душана Иванића, Миодрага Петровића, Ђорђа Сладоја, Милосава Тешића и Ненада Грујичића. 

       Мидхат Бегић, аутор чувене монографије о Скерлићу, указао је на “синтезу модерног искуства и народне мудрости”, на “горду узноситост” те “симболичку сажетост и прочишћеност” Дарине поезије. Ја сам у Дариној поезији запажао глас “патничког, трпког лиризма, глас неког неутаживог бола егзистенције, али и глас умне воље да се судбина (лична и судбина рода) прими и поднесе”.  

       Један од врхунаца Дарине поезије представља дужа пјесма “Дух сњежних висова”, написана почетком осамдесетих, током једног боравка у Индији и загледања у врхове Хималаја. Пјесма је посвећена Радмили Гикић, која јој је, као лектор за наш језик у Делхију, пружила тромјесечно гостопримство. Та пјесма је прави празник поетске визије и њене иновативне језичке експресије. А у опусу Даре Секулић свакако се могу наћи још неке пјесме, које су већ уврштене у антологије српске поезије, попут снажне, ребелске пјесме “Аве Марија”. 

       Дару сам, посљедњи пут видио у октобру 2019. у Источном Сарајеву, када смо у Матичној библиотеци говорили о њеној новој збирци необичног наслова Одбачене пјесме. Нису то, међутим, биле пјесме за одбацивање, како их је Дара третирала у почетним верзијама. Многи и од тих стихова остаће у трезору трајнијих вриједности Дариног горког лиризма.

     

    (Neznatno kraća verzija teksta objavljena je u Kulturnom dodatku Politike, 17. 4. 2021.)

    Stevan Tontić 19. 04. 2021.

    Hažetnama

    Kad sam davno, bogomi prilično davno, tražila tačnu riječ za ono što sam osjećala, što nisam umjela izreći a što se nematalo kao istina, nezaobilazna, očigledna; kada sam one noći vriskala nad Huremom koji će mi, u tiši radnjice na spratu, izdahnuti na rukama, za uzdahom koji će mu pobjeć sa usana – Ja, kao još neiskusna sricačica, jelda, luda, odvojila sam jednu, iz rječnika, kratku riječ-svjedokinju, taman, reklo bi se, srećno pristiglu, vrlo gluhu i vrlo tešku, riječ među svim riječima nejednaku, ali baš prednjačeću snagom, bojem od kojeg puca usna. Riječ blisku Huremovom jeziku i težini njegove patnje, koje sam se plašila i za koju sam, doskora, mislila da dolazi sa starošću. Sada, zaobišavši istinu, u zloslutu tako očiglednu i jezivu, evo, ježim se dok tu riječ mi, dušinu – slušam, za posve drugu slavu, dok žvatuckaju je okolo brbljivi učitelji raskokanih usana, ravnih čela, mjehurovima ogrozdalih zvijezda, čirovima puklim ljutinom alboje, jezom oborenih vjeđa.

    Odavno, parfimeriju “Duša” održavao je Hurem Alabaš, sin Zekirije Zade Alabaša Šarenkape. To je bio skroman dućan, ali na lijepom i prohodnom mjestu. Za Zade Alabašova vremena parfimerija je nosila ime “Surma”, iako u njoj surma nije bila glavni artikal. Dakle, Hurem je promijenio njeno ime i mnoge stalaže s robom koju je pregazilo vrijeme, zauvijek iz radnje istjerao. On je bio veliki majstor i spravljač mirisa. Još su ga se sjećali mladi službenici, otresite hanume i ljeporeki putnici. Pored mnogih kućnih, pretežno slatkih mirisa za svakoga, kako ih je zvao, Hurem je osjećao jak i čudan, u životu jedini miris kojemu nije mogao da otkrije izvor i sabije ga u teglu. Bezimeni miris nije odgovorao ni jednom mirisu dostupnom njegovim čulima. Danima je rovario po struhlim jabučarima, skladištima namirnica i hendecima, tražeći tanki trag koji će ga odvesti do otkrića. A to se zbilo u danu poslije kojeg je bilo teško nastaviti išta, pa i disanje. I Hurem je zastao, na pola puta, pun gorčine od koje bješe ljući samo miris starosti. 

    Osjetivši ga, zaželio je da mu otkrije izvor, nadjene ime i podari ga čovječanstvu kao mogućnost da se insan, barem, na svakome mjestu sjeti svoje suštine. Oguglalo na podvale iz raznih laboratorija, već duže vremena ovo je “čovječanstvo” osjećalo samo zapahu svoje ustajalosti. Kao svaki radinac, Hurem je bio pretjerano osjetljiv na mirise koji ostanu u sjećanju. Mogao je da se sjeti mirisa svakog dana proljeća, svake tihane večeri ili nagle promjene. No najteže, s velikom mukom reklo bi se, podnosio je mirise koje nose ljudi izglavljeni ili uglavljeni u duge i teške hizmećarske poslove. Zato je davno sročio detaljan katalog osnovnih, zemaljskih mirisa. Ta knjižica ispunjena raznobojnim pravougaonicima, ličila je na tablicu elemenata, na prestaralu bukvicu njegovog oca, s jednim praznim, plavo naznačenim mjestom na sedamnaestoj strani. 

    Ta “praznina” čuvala je mjesto baš tom nedostajućem mirisu među mirisima kojih je, po Jisaku Kovaljovu, imalo sto i osam, a po Huremu, uz onaj neuhvatljivi i neimenovani, tačno sto i devet. Praznini neimenovanog pravougaonika u katalogu nedostajao je upravo detaljan opis izvora i snaga dejstva. U sahane je uporno grumuljao, mrvio, strugao i dodavao sastojke: opiljke ženskih dlanova, osmijeh prvenčeta, kapljice ženskog miga, tragove oluja, prašinu baruta, otresinu duge, uzalud. Iza gotovo svih dokučenih, rasutih na nadlanicu mirisa, pod prstom se mogla napipati tek bljedunjava skrama očinje vode. I suze, u dodiru s kožom, izazivahu nepodnošljivo bljedilo na obrazima i crvenilo na usnama. Deformisahu ljudsko lice, ističući lijepu prolaznost, skrivajući i potirući s lica sve što pripadaše vječnosti. Da umanje upadljivost izvještačenosti i nestvarne ljepote, majke su kahvenskim kašičicama krišom sipale maslinovo ulje i đulsuju navrh glava svojim jogunastim kćerima, pod pundže i žabice.

    A ko je bio Zade Alabaš? 

    Prepisujem. “Početkom vijeka, bolesni Alabaš, otac Huremov, u snemoći napusti rodnu i ucvijeljenu Otadžbinu i zaustavi se nakratko ovdje, zadnjem odmorištu na dugom putu za pakao”. S puno nade u budućnost, slijedeći navike stotina sinova iz propalih familija, zarobljen stegom lične sudbine, još sumljen berzanskim čudima, zaustavio se na zelenoj čohi doline koju je u hljebnim lukovima prošivala ledna ruka Raške. Tada se on na brzinu oženio Emom Erak, mnogo starijom od njega učiteljicom krojenja, izbjeglom iz zgurenog gradića opasanog sa dve kržljave i vadama rasute rječice. Ema je umrla iznenadno, po rođenju Huremovom, uoči rata i velike gladi. S djetetom u naručju, Alabaš se zaudovčio. Od toga trena, ne cvilići, on je svoj jeftini život harčio u grozničavom dopisivanju s daljnjim rođacima, sa utvarama iz svoga smračenog sećanja. Opljačkan do zadnje pare, propao na crnoj berzi, zapijao se u neoprezu iz kojeg bijeda crpi snagu. “Ja sam svoju majku jedva pamtio, uporno dišući pod sličicom s njenim božanskim likom u krzavom medaljonu oko grla. Svi koji su znali Emu Erak – govorili su mi u hodu da ličim na nju i da svakim pokretom otkrivam jako prisustvo njenog duha u svojim jogunastim navikama. “Istina, takvih je gledača duše bilo sve manje i, uz starog Jisaka Kovaljova i jednog trgovca kabastom robom, mogao sam ih izbrojiti na prstima jedne ruke”. 

    Stari Alabaš odabrao je Mamara da mu on čizme dokoljenice održava. Mamar je bio vješt praktičar, čovjek obolio od prevelike odanosti poslu koji mu je prilično savio kičmu, ali se on još duhom držao uspravno. Samo u našoj ulici majstora je bilo sedam. Na desnoj strani: Hurija, Zibija, Ahmo; sa lijeve strane ulice, jedna do druge, radnje su Osmana, Halima, Omera, Bakije i Mamara. Svi su dobro radili, i svi su oni, osim Mamara, zbog poreza kukali kao da ništa ne rade. Mamar je došao u Grad davno. Sagradio je od lijesa kućicu na desnoj obali Jošanice, i u njoj živio dugo, sve dok se nije dohvatio čaršije šegrtujući kog Ešrefa, Bakijinog oca. Govorio je malo, rijetko i vrlo netečno. Govorkalo se da je iz Sirije, Makedonije, pa čak iz Arnautluka. Znao je posao isto kao i Ešref. Čak i malo bolje od njega. Izbirljivije mušterije tražahu da im on uzme mustru, zaobilazeći Bakiju, tersaća i bukadžiju. Uz sve fale, kad je Bakija teslimio radnju svome sinu, Mamar je postao majstor. Rano se osamostalio, kućom i radnjom, a malo teže poslom. No, vremenom, umiješan kakav je, pridobio je mušterije i ubrzo stao na svoje noge. Mamar je stekao radnju i uz radnju držao mali salon. U salonu se mogla popiti kahva i, kao nigdje u čaršiji, mogla se pročitati taze novine. Ostale su radnje samo obućarske radionice za krpež. U Mamarovoj radnji nije bilo cipelarskih kalupa, što znači da je on pravio cipele samo na živu nogu, po narudžbi. U narodu raznih nogu: šlapavih, žuljavih, gvrgavih, krivoprstih i tabansuznih. 

    Za vojnom kuhinjom nekoliko mjeseci su se iz čaršije izvlačili ostaci turkaluka. I Zade Alabaš, prvi čovjek otomanske sile, uoči “odlaska” proveo je cijelo poslijepodne s Mamarom u njegovoj kući, tražeći da mu Mamar, do jutra, napravi čizme za onaj put. Mamar ga nije prekidao nikakvim pitanjima, samo je odmahivao glavom i čekao da kapetan kaže što ima da kaže. Zade Alabaš je u vojnu stupio nenačet godinama, a otići će iz nje natovaren bolom, kojem ni vrijeme neće moći ništa. Nije se likom promijenio ni za jotu. Njegove izrazito modre usne, sa bljedičastom kajasom okolo, njegove upale ali oštre oči ispod još oštrijih vjeđa, pristajale su njegovoj strogosti kao znak uzvika vojnoj zapovijesti. Kao svaki oficir, ličio je na baletana koji je zaboravio da raspaše sablju upavši na binu. Sidžila je njegovo rodno mjesto. Sidžila je i veliko groblje na kojem je ležalo svo žensko rodstvo Zade Alabaša. Muškarci su svoje grobove rasipali širom dunjaluka, a samo su njihne žene čuvale pješčane okrajke zemaljskog pamćenja. 

    Zade Alabaš, ovdje iz milja prozvan Harap, zadnji punomoćnik velikog carstva, patio je što će svoje kosti odnijeti na to tamo groblje, u svoj daleki zavičaj. O njegov grob, u zavičaju i groblju, spoticaće se olinjali i oslijepjeli psi, a jata ptica zaobilaziće ga na putu ka svetoj zemlji. S njim, oficirom preteklim iz ovog sumračja, tamo u predačkom pijesku, zauvijek, ležaće i znamen velikog pada, poraza koji će se, od tog trenutka pa do kraja svijeta, duže i lakše pamtiti od svakog na zemlji njegova trijumfa. Mamar je prestao da se nećka. Drag mu je bio Zade Alabaša, draži od svih koji su te večeri slavili što će barem, brzih dana, poumirati u svojim dalekim kućama, među nepoznatom rodbinom. Doduše, niko se osim Zade Alabaša Mamaru nije obratio da mu on napravi čizme za dušu. A te je čizme Zade Alabaša vidio nekioć na rafu u Mamarovoj radnji, zapravo u salonu, prvog dana kad je tu nogom zakoračio. Bjehu bez tvrdih potpetica, bez šnura i šavova. Salivene. 

    Takve su se čizme, diljem carevine, pravile jednom ili nikad u stotinak godina. Naručivali su ih rjetki, a još rjeđi su bili oni koji su ih gradili. Od obrnute kamilje kože, štavljene i krućene na poseban način, čizme su čuvale više dušu nego nogu. Obuvali su ih najčešće nepravedno ražalovani oficiri, primorani obzirima. Mamar je pristao. Zade Alabaš napustio je radnju u akšam a vratio se u sabah. Na stalku su ga dočekale gotove čizme, salivene. One se nisu plaćale. One su bile dug i obaveza, i sveti dug i sveta obaveza. Dok su se rastajali, izgledalo je da se rastaju zauvijek. Sa sabaha već, pred komandom, bjehu se okupili oni koji će, kočijama, napustiti grad. U šutnji, kako i priliči ljudima koji su, polomivši sječiva, pozabadali patrljke sablji u tuđu zemlju. Prođe i jedan sahat a Zade Alabaš se ne pojavi na škripavim stubama. Njegov posilni, držeći konja kojeg je već podbadala dosada tapkanja u mjestu, netrimice je piljio u vrata. Nikad se u tim vratima neće pojaviti taj kojeg očekuju. Umro je u snu kapetan ZekirijaH Zade Alabaš. Nastala je pometnja, ali i splahnula čim je prašina na zemlju slegla. Između onih kojima se žurilo i onih koji su htjeli odložiti odlazak da odaju počast svome starješini, strah je obavio posao. Što strah što obaveze. Civili su otišli, a oni pod puškama ostali. Vojska je tek sutradan izbauljala iz grada. Zamičući, osvrtali su se uplašeni vojnici i vidjeli po prašnom putu stope, plitke, krilima bodene. Na čaršiju je padao mrak, kao zar na pendžer iza kojeg se crnio grob, mezar Zade Alabaša.

    Onda su iz Huremovog života iščiljeli svi koji su išta o njemu znali i koji su, bez izuzetka, njegovu stidljivost pred nepoznatim smatrali dobrom osobinom. U tom trenutku nije imao ni braće ni sestara, i nikoga iz bližeg rodstva ni s majkine, ni s očeve strane, da mu čuva strah. Huremova dadilja ostavila je zapis o stanju u toj nekad nam zajedničkoj zemlji, storiju u kojoj se uzgred spominjao i Alabaš, “neradnik koji se u neznan svijet otisnuo, žudeći za ljudima sličnim sebi. Kad sam od nekog u prolazu čula da našom čaršijom, od tezge do tezge ide neki izludjeli stranac sa drehavim papirima preporuka i garancija u naručju, znao sam šta treba da uradim. Poslije dugih i praznih godina, kao da se ni s mjesta nisam maknula, zadesila sam se ondje gdje je trebalo da se zadesim i odradila sve formalne poslove za preplašenog neznanca, da se Alabaška svojta ne zlopati”. 

    Među svim bližnjima, najmiliji i dobrome srcu bliži bio mi je Hurem, uzvišena osoba. Nenapadan, prilično uman i poprilično smeten čovjek, kao svi što su, samni, u riječi nepojamne zaljubljeni. Ni trgovac, ni diplomata, ni otac ni pootac, tek pjesmar zavržen u poslove halne i mutne trgovinluke, posvem saosjećajan, snovima otanjen i prijateljstvu odan, zdušan i samotan. Vještinu pisanja otkrio je u njemu stari Alabaš, i dao ga na škole o trošku države. Kako je imao melodičan glas, Hurem je pri nastupu na večeri kazivača skrenuo na sebe pažnju i samo nekoliko dana potom bio primljen u krug priznatih. Stupajući među umne, njemu se pružila prilika da stekne lijepu budućnost i položaj. Ali boravak među knjigama, osim višeg obrazovanja, nije mu ništa naročito donio. Nakon dvogodišnjeg satiranja, izašao je iz škole kao običan pripravnik, s vrlo tankom platom. “Kako će se pokazati, za čitava svoga života, pored sve svoje darovitosti i obrazovanosti, i pored jakih rodbinskih i prijateljskih veza, on nije stvorio nikakvu karijeru u činovničkoj hijerarhiji. Ostao je nelicemjerni prijatelj ljudi”, kako je volio da sam sebe naziva. U napredovanju mu je smetalo to što je bio naklonjen slobodnom životu i bio nemirna duha. Umjesto ambicija za visokim položajem, on je nosio u sebi neugasivu čežnju za stihovanjem, koja ga ni za čitav život neće napustiti. Iako mu stihovanje neće donijeti ni slavu niti ikakvu činovničku karijeru.

     Premda u školama koje je pohađao nije dobio naobrazbu koja bi ga unaprijedila vještinom pisanja, on je, krećući se u društvu obrazovanih i putujući po svijetu, ipak stekao mnogostruka znanja – i postao jedan od rijetko vještih metaforičara, kahvenskih dokondžija. Po njegovom vlastitom nahodu, smatrao je da osim turskog jezika, zna još grčki i latinski. Iako je njegovo znanje grčkog, i latinskog jezika naročito, bilo vrlo tanko, odista je pokazivao živo interesovanje za jezike, i vrlo često donosio liste riječi i rečenica iz stranih zemalja sa prijevodom na naški. Savladavao je gradiva preskačući razrede, dok je veliki ispit položio nevoljno, po Alabašovoj smrti, i od naukovanja zauvijek digao ruke. Imao je razvijen ukus, i znao je cijeniti ljepotu. Bio je kaligraf, crtač, i zaljubljenik u pravdu. Prezirao je nasilje, poroke među uglednicima, zloupotrebe od strane sudija i neznanje uleme. Jedini put, kao savjetnika i uzdanika, nalazimo ga u službi Dražavne uprave, koja mu je povjerila da izvrši popis cjelokupnog stanovništva, kada će obići cijelu carevinu. Onda se povratio i ovdje proveo cijelu zimu, opaku i dugu, najcrnju u životu. 

    Hurem je volio slobodan i neovisan život. Zbog toga nikad i nije imao neku stalnu državnu službu, niti je pravio kakvu karijeru ni prema svome obrazovanju ni jakim rodbinskim i drugim vezama s mnogim uticajnim ljudima. Te veze on je stekao samo zato što je imao ugodan glas, smisao za muziku, bio vješt u ophođenju i duhovit u razgovoru. U vrijeme okupacije, ovaj krajičak svijeta mogao je vidjeti samo još jednim okom, onim unutrašnjim. U te teške dane posvetio se sređivanju i redigovanju dnevnika. Vršio je prepise tapija, precrtavao stare zvjezdane karte, mape dalekih zemalja, ponekad i povjerljive spise državnih službi. Za svoju dušu, na posebnom papiru dotjerivao je svoje zapise, s malim crtežima gradova, ljudi i životinja. Pisao je sa obje ruke, s desna u lijevo i s lijeva u desno. Doduše, neka je slova pisao lijevom, a neka isključivo desnom rukom, zavisno od pisma. Riječ majka znao je da ispiše na svim jezicima, a kod riječi smrt djelovao je nesigurno. Slavio je riječ vid i veličao riječ poezija. Ko dotakne sljepilo zna šta je izgubio; koga datakne poezija nikad neće zaboraviti od čega je obolio, zapisano je na jednom mjestu. 

    Jedno vrijeme Hurem je posedova i komotan salon, tu ponad Šadrvana, nedaleko od opštinske kuće, gde su prolazili oni kojima je pisanje bilo jedina strana prema kojoj su se klanjali. Ispisivao je imena velikih pisaca, prepisivao stihove i pisma, popravljao naslovnice odrtih knjiga. Pisao je i vesele pjesmice, za naprednu omladinu, a djevojčice su dolazile da im on ispiše kalendare i razne pouke. Oni koji su pisali i oni koji to nisu umjeli znali su da je to što on piše, nešto lijepo. Kako može išta ružno biti napisano tako lijepim slovima!, uzvikivali su oni kojima je do toga bilo stalo. Već je nosio sjenilo, i svakome ličio na čovjeka koji prolazi pored ženske nagosti s dlanom preko oka, da što manje vidi ljudskog sagrešenja. Ljudi koji su ga znali, gledali su da mu priđu uvijek sa njegove lijeve strane, od srca. Kako su govorili, izgorio mu je vid. Vidio je nešto što nije smio da vidi, nešto za šta čovjeku i nisu date oči. Bio je okružen knjigama kao zvijezdama. Kad god nije bio među njima, osjećao je tjeskobu i plašio se golih zidova i praznih polica.

    Knjige su mirisale, i njegov je sobičak pahnuo na cvijeće. Mirišljava slova, slova koja se jednom vide a drugi put ne vide, ukrštena slova, slovo koje je cijela rečenica, – njegov su izum. Hurem je znao sve velike stihove napamet. “Sve što smo jedno drugom rekli, stalo bi u tanušnu knjigu zlatnih korica. Voljeli smo se postrance, onako kako se vole otac i sin: sa zrelošću sin okruća, pa ne mari više za dječačka maženja”. Tako je bilo. Tako neka i ostane. Jer sve drukčije bilo bi ništa, a ništa je “punina” od koje prijatelji, i kad se izmaknu, ne mogu pobjeći. “Pozitivni značaj književnika za opstanak malih naroda shvatio sam tek u susretu s jevrejskim znalcima u tuđini, kad su me uvjeravali da je taj nauk i sposobnost promicanja vlastitih interesa u svim prilikama modus opstanka u makazama agresivnih i neprijateljskih većina”, zapisao je učeni Huremov prijatelj. “Takva je pozicija naša odista i bila. On je tu poziciju unutar šačice ljudi predanih muzama, znalački koristio. Onima koji su ga optuživali da je brz i nestalan, trebalo je njegovo “opredjeljenje”, kako bi mu se lakše primakli. Imao je zato puno neprijatelja, i najviše među bližnjima, onima od pera”. 

    Znavaše kod Hurema u radnju zabasati i poneko od onih izbirljivaca mirisa, prepun čuvstva, mladosti i sjećanja, koji umedijaše biti prava napast kad kupuje ili kada samo s mirisima ašikuje. To bjehu, kako ih je on nazivao, ljudi bez ličnosti, mahom zaljubljeni u sebe. Protivno poukama, Hurem je nosio vrlo hrapavo odijelo, u čije su se pore taložili mirisi iz radnje. Za njim su po raznizanoj čaršiji vrvjeli mirisi koji se ne davahu osjetiti, ali se mogahu prstima napipati. Kao svi prodavci opoja, on je razrađivao posao, postajao čovjek od upliva, za zehru takši od Jisaka, mlađeg i svakako izbirljivijeg Jevrejina koji je imao radnju odmah do naše. Ono što se nije moglo naći kod jednoga, lahko se nalazilo kod drugoga. Doduše, Jisak je često putovao i otud, iz dalekih krajeva donosio novatorije za koje se narod zanimao kao za miris proljeća pri kraju zime. Hurem se držao, reklo bi se, klasike, i nudio prevashodno mirise koji ukivaju u dušu draga sjećanja, ne debelokore zanose. 

    Hurem je bio poznat i po sklapanju opojnih trava, prvenstveno za djevojke prestarale za udaju, za momke nesposobne za vojsku. Zreli muškarci nisu koristili nikakva sredstva, ali kape su nosili nakrivo i bežali od sunčanice, da sakriju podignutu vjeđu i naborano čelo pred neumitnim. Hurem je hitao da isproba spojeve za koje je mislio da odgovaraju suštini mirisa koji postoji, koji se ne da izdvojiti i imenovati. Oprao je ruke i otišao u tmušnu prostoriju iza parfimerije, u drugoj ulici od naše kuće. Mrak je padao, i Hurem se nije pojavljljivao u kahvi gdje su ga čekali stari jarani. Nije se pojavio ni kod kuće. Dok je svitalo, on je nehajno prekidao posao i započinjao novi dan u hamamskoj kahvi. Tamo ga je, medu unervoženim ljudima, sustigla strašna vijest o nakaznoj smrti nastavnice pjevanja, oko sabaha izgorjeloj u samačkoj kući. Hurem se ujeo za usne i kap krvi, kao naramak, survala se s njegovih usta u njegovo drhturavo krilo. Na crvenu kahvensku stazicu kanula mu je iz oka zadnja suza. 

    U nastaloj pometnji, kao u vrtu uskovitlanih mirisa, čaršija je zaudarala na paljevinu, i jedva se disalo. Od muke, ljudi udarahu šakama kroz vazduh, otirahu prste o crne rukave, nagriženih ivica, na kojima ostajahu debele kajase pepela, kristalno jasne. Snijemio kao dijete koje natjeraju da popije kašiku zejtina, Hurem je došao kući, uzeo svoju torbu s uzorcima, katalog mirisa i sve stare zapise. Za malim hastalom, već je znao šta treba da uradi. Svukao je paltu, podvio lijevi rukav i na parče hartije s rukava sastrugao kristalne opiljke pepela s kuće nastavnice pjevanja. Nazirao je ostatke velikog povodnja, paljevine, bolesti, zavjere, neimaštine, nerodnih godina, pljuvačke, odrte ljudske kože, berzanske drhtavice, uslišenih i neuslišenih molbi, kristalnih snova, hrane, prašine, i ljudskog glasa. Te ljuskice pamćenja – samo je trebalo izdvojiti, izolovati i ucrtati u ram osjećanja. 

    U nakani da poboljšaju sliku svijeta, spravljači opoja u nove mirise stavljali su ono što krijepi, a ne i ono što lomi ljudski mozak. Tako veselih, omamljujućih mirisa imalo je na pretek, uostalom kao i uvijek kad se od stvarnosti samo želi pobjeći. Drhteći, Hurem je pipetom usisao to što je dobio, u žudnji, pretresavši ovaj svijet. Pod staklom ga zapahnu miris ljudskog zla, izdvojen iz krika nastavnice pjevanja. Malecnu flašicu otvario je zubima i u nju nakapao ljepljivu i smrduljavu materiju koja tvori zbilju. Preko ruke, iz stare bočice, osipao se miomiris stvarnog života, kakav zaista jeste i kojemu će tvorac dati ime duša, uostalom, ime koje je nosila radnja koju je on vodio i koja ga je zaklanjala od slatke divljine nerada. Hurem je vješto razvijao posao i uporno prodavao svoju dušu na razne strane. U strahu zbog dušičave prezasićenosti, u grozničavom zgrtanju imetka, zatvorio je parfimeriju. Iz nje, ko je stigao, iznosio je sve što se moglo iznijeti. Odista, lakše ju je bilo isprazniti nego napuniti. 

    Družina gradskih moćnika grčila je uz sebe vazda i po jednog «siromaška», beshljebnika, tihoga poetu ili izbirljivog slikara, «molera», ponekad nekog drčnog filozofa ili nerječitog novinara. Kao da je tim halama lokalne vlasti, “gazdurinama” – kako ih je nazivao Adem Hovrc, gradska luda, na ovaj način i na ovom svijetu teklo dragocijeno vrijeme iskupljenja zaradom dobrih djela, milostinjom prema poniženima i nemoćnima. Helem, čaršijski moćni ljudi nisu davali Huremu nikakvoga posla, a mogli su. Držali su ga čvrsto u krugu svoje samilosti, trudeći se se da im se on, uz bilo kakav drugi posao, ni po koju cijenu ne otme i načini kakvoga zijana na račun njihova ugleda. Željeli su ga takvoga kakav je bio, ponizan i muftaćan, bez sigurnosti. Bezbrižno su kuckali svoje bilijar-kugle u Domu vojske, obično nedjeljom popodne i subotom ujutru, a Hurem bi sklonut u ćošku za jednim stolom, uz čašu votke i tanjirić kikirika, pričao ponešto pametno, nekad uvijeno u teške metafore koje su, umjesto na listove knjiga, padale mrtve po olajnom podu. Zvali su ga pjesmar, i niko nikad nije pročitao ni jednan njegov stih, ni jednu njegovu pjesmu. 

    Zapravo, Hurem nije pisao pjesme, naprotiv, plašio se skučenosti riječi u reckavim redovima. On je u svojoj sveščici pravio biografske skice, mini-portrete ljudi sa kojima je provodio dane, zaboravljajući na sve ovozemaljske obaveze, doduše, koje istinski nije ni osjećao. Arso Simatović, Behrija Kaćić, Milan Kostić, zvani Majka, Adem Hašimbegović, zvani Bego. Svi su oni imali svoje uljudno vaspitane i pažljivo njegovane familije, svoje lijepe i udobne kuće, cvjećnjake, svoje garaže i kola, svoje navike koje su se, sa godinama, prenijele i na komšije. Za njih su se kačili i manje važni drugovi, arhitekte, inženjeri, profesori. Dalji vez moći, ruku za ruku, širio se sve tanji i čudniji, do retkih i sitnih zanatlija i praktičara, često odabranih po protekciji i potrebi. Hurem je pravio skice takvih ljudi, u posebnoj svesci. Trudio se da nikoga ne izostavi i da bude što realniji u opisivanju njihovih osobina. Ono što ga je zapanjilo jeste činjenica da je u svakoj ličnosti otkrivao po jednu tačku, zločudnu osu oko koje su se životi odabranika nagrtali kao sijeno oko motke. 

    Iako se Hurem iskrao iz neminovnosti risanja u istinsko trpljenje šutanja, uvjerena sam da on ni u šta nije bio siguran kao u svoje pisanje, u istinitost jasnih misli koje su ga cjelile od ubojâ. Živio je ne bježeći od sumnje, ali i ne odajući joj se previše. Čak i kad je harčio život na svojim mučnim putovanjima, među putnicima, i tamo je u toplini kakvog pribježišta nalazio mir i put do sebe, uz svoju tanušnu knjižicu, bez koje nije htio ni u san. Ništa od onoga što je u hodu tada nastajalo, nisam stizala da iščitam. On sâm povremeno čitao mi je bejtove koje je, neprestano i kradom, do zadnjeg daha pisao. Iako nije volio deklamovanje. Tako je živio do onoga časa koji mu se u užasu sručio na nježna ramena i na ideale. Neko je, očito vješto, neku ličnu brljotinu potpisao Huremovim imenom. Odmah je on optužen za jeres i za nedolično ponašenje: izolovan je od sredine i gurnut u praznoću, iako nije uhapšen. Izbjegavao je otad znance, da ne bi zbog njega stradali. Sretali su se u ovom gradu kao u tuđem, i odmahivali jedan drugome, on onom svojom nevidljivom, a oni sa onim svojim nemoćnim i kratkim rukama. 

    Šapućemo iako se ne čujemo. Ljudi, znanici ravnih i tvrdih čela, stušteni kao brzica koja valja drvlje i kamenje, pod zastavama, nisu se trudili da išta shvate. U tim nijemim poslanicama, u tom išaretisanju skupilo se sve što će, danima, između njih stajati: mrmor na usnama. Hurem je poznavao to osjećanje, ono kad nešto imaš na umu a nemaš u srcu, i obratno. To je to zbog čega se on uvijek ježio, bilo gdje da se nalazio, u bilo kojoj da je zemlji, pod vazda istim nebom, potkočen stihom na usni. I to je ono veličanstvo ponosa, suviška osjećajnosti zbog kojeg bi se, ponekad, zanio u čitanju sopstvenih riječi, ponet punoćom koja je opasna kao kukica za riblja usta. Sve velike knjige počinju baš kako i moraju počinjati, i završavaju kako se moraju završiti: za čovjeka i od čovjeka, bez obzira šta je u njima napabirčila brižna duša. Hurem nije stigao pročitati ni jednu recenziju o svojim riječima posvećenim duši, ni tekstove prisjećanja svojih savremenika. U tim kritikama bilo je svega po malo, i nikad dva dobra na jednom mjestu. Ponegdje je jedna saga uranjala u drugu, ponegdje su se one srećno i nadahnuto svodile na anegdotalnu prisjetnicu. 

    “Ja koji ovo pišem, nisam onaj o kojem noćima sanjaš, nego sam jedan sasma drugi čovjek, u načelu mrzitelj jezikâ i lijepih umjetnosti. Mene, brbljivca, starinom i strpljivošću odnjegovanog u dubokoj unutrašnjosti imperije, veliki rat zatekao je na pragu lijepih umjetnosti. Govorio sam tečno i pisao čitko na njemačkom i turskom; dobro sam razumjevao španski i uzorito se koristio francuskim, što je bilo dovoljno da, po odluci komisije i pod batinama stanem na stranu Rajha i budem od koristi. Nema ni puna dva mjeseca kako sam počeo da odlazim na brijanje, kod onoga šutljivog ali bistrog čovjeka koji ne voli politiku, zapravo ništa od čega ljudi nemaju koristi. Odkako sam se začovječio, naučio sam da se, u tuđini, stranac najbolje ogleda u licima ubogih ljudi, neznanaca koji svoju bezgrešnost pabirče iz osmijeha beskućnika. A muhadžer, tako mještani ovdje imenuju stranca, uvijek mora biti dotjeran. Zato je moja urednost po pitanju lijepog izgleda, svakome u čaršiji znana. Ali kad mi je zaigralo brijaće sječivo u ruci, uplašio sam se, uzdahnuo sam, izašao napolje i kroz čaršiju, kao stravilo otirući sapunicu rukavima, prošao sve ulice do Korapinog svijetlog salona”. 

    Huremovu stihiru treba tumačiti, ne zaobilazeći ni njegovo umiljaštvo pričanja uživo. Na dugopamteće čini plahog pričanja, na sujevjericu o pjesnikovom vrlo lahko dokažljivom poslanstvu, na to njegovo vješto branjenje od ništavila, od kahvenske dokonštine, – ljepila se po zavjetrinama našeg skučenog grada, u getu sred vihora rata, malograđanska sujeta prvenstva, upravo kobnost pozivanja na pravdu po mjestu rođenja. Duhovno i, mnogo kasnije, dokazano čistunstvo Huremovo, poduprto njegovom lirskom seharom punom crnih istina, nadživelo bi, da ga znamo, i državu u kojoj je nastalo, jer tek danas poezija njegove duše bila bi ostvarljiva u komociji naših jezikâ. Tako je i Hurem mislio o tome. Tako mislim i ja, čak tvrđe i zadrtije, obijajući tuđe pragove. “Pjesnici su rijetki izaslanici ljepote, nemira i sklada, trojstva koje poznaje samo umjetnost ljubavi”, govorio je on i pazio da se drži i jednoga i drugoga i trećega: i djela, i znaka, i svog u nemanju plašnog snalaženja među ljudima. 

    «…A šta sam to, između crnog kahra i ljutoga samstva, mnogo godina potom stiščući usne i zaboravivši na svoju ličnu bijedu, pronašla u Huremovoj zaostavštini. Ništa naročito: knjižicu nalik na iskombusani dnevnik, sa ispodvlačenim riječima o nasilnoj smrti grupe nedužnih mještana. Ta šačica riječi ispisanih na rubovima Takvima za tekuću godinu, vrlo nečitko izvučena drhtavom rukom i modrim mastilom, promijenila je moj život. Naime, tih je dana lokalni dnevni list objavio moj rad-prvenac, poduži članak o potajnim pogubljenjima na Hadžetskim livadama, tekst o zločinstvu preko noći izbrisanom iz naših sjećanja. Taj članak, napisan mirnom rukom ambicioznog hroničara, zasnivao se na tezi koja je, da tako kažem, našla upor u tim uzgrednim zapisima Huremovim i njegovim riječima koje su, na sreću, izmakle pjesnikovom situ. 

    Moj rad, pod naslovom «Golgota muslimana», dobio je pohvale, ali zbog komplikacija koje nisu imale nikakve veze sa ovim slučajem, nikad nije odbranjen. Da kažem, ta priča je predstavljala mikrohistorijsko istraživanje sukoba vođenih u posljednjih pedesetak godina i usredsređena je na našu regiju, naročito na područja Ras i Do. Svjedokinje-riječi koje sam, preuzeta od Hurema, uvrstila u četvrto poglavlje ovoga tanušnog rada, predstavljale su jezivu priču o prećutanom zločinstvu. Naime 22. i 23. marta, pošto se prašina slegla, pritvoreno je i zanoć pobijeno desetak nenaoružanih, uglavnom mladih ljudi. Druga faza osvete odvila se smišljenije. U njoj su učestvovali žbiri, ljudi koji su prihvatali novi režim, koji su živjeli u obližnjim naseljima Sarkov, Han, Ras i Fleke. Oni su špijali odabrane mještane u koje se sumnjalo i za koje se vjerovalo da u kućama još skrivaju neprijatelje mlade države. 

    Nakon mahnitanja, nedužni su mještani skupljeni i odvedeni u nepoznatom pravcu, a muškarci bili odvojeni od žena i djece. Pomažući se spiskovima, isljednici su izdvajali mladiće, odvodili ih do groblja u blizini džamije i nagonili da sjednu ili da stanu uza zid. Potom su im pucali u potiljak. Muškarci koji su na ovaj način poubijani bili su stari između 20 i 30 godina. Oni mlađi i snagom takši, koji su bili pošteđeni, zadržani su u pritvorima i, odvojeni od bližnjih, transportovani do obližnjeg naselja Fleke, na pružni rad. Uzgred budi rečeno, ovo i susjedno naselje Muk bila su jedina među naseljima na putu do Grada na zapadu Regije koja nisu ucrno uvile oslobodilačke snage. To je bilo zbog toga što su muškarci iz tih naselja, po tradiciji, radili u gradu, odakle je urgirano da oni budu pošteđeni, da bi dotična vlastela i dalje imala jeftinu radnu snagu i raspoloživu mušku masu. Većina muškaraca poslije mučenja protjerana je na drugu obalu, gdje su im se pridružile njihove porodice. Većina onih koji su ostali u gradu mogli su otići za Tursku, zahvaljujući intervencijama odozgo i za debele novce. Generalno uzev, to čišćenje društva od nenerodnih elemenata na cjelokupnoj teritoriji regije izvršeno je na osnovu pojedinačnih optužbi i dojava, baš kako je svjedočio vodnik iz bataljona koji je oslobodio grad. Po navici iz prakse, svaki komandant koji oslobodi neko naselje, imao je puna ovlašćenja «da sa lokalnim žiteljima, uhapšenicima, postupi kako nađe za shodno, bilo da su se oni predali ili bili zarobljeni». On je rekao da se nikada potom nije vraćao u Grad i da je tamo vidio stvari o kojima ne želi da razgovara. Na insistiranje, objasnio je to ovako: 

    « – Poredim – ono što se dogodilo u Gradu – samo sa slijedećim. Borio sam se protiv Nijemaca koji su bili naš najgori neprijatelj. Ali kada smo se s njima borili, poštovali smo ratna pravila i viteške norme ponašanja. Oni, “Švabe”, ubijali su prkosne, ali ne i zarobljenike-ucvijeljene, čak ni zarobljenike-zlikovce, barem ovde. 

    Ja ga podstičem da kaže još nešto: 

    – Hajdete, prošlo je puno godina od tada, otići ćete u raj pa će vam reći da ste imali priliku da govorite a vi to niste učinili. 

    – Toliko sam u životu zgriješio. O tome će me ispitivati tamo. 

    Baca pogled na plajvaz.

    – Zašto to upotrebljavate? 

    – Zato što ne mogu sve da pamtim. 

    – Ako ne želim da govorim, to znači da nešto skrivam. To znači da oslobođenje Grada nije bila jedna od naših najuspješnijih ratnih operacija. 

    – Vi govorite o Gradu i spominjete nešto što niko dotad nije radio. 

    – Tako je. 

    Nekoliko minuta kasnije dodaje: 

    – Da vam kažem, ne sjećam se baš najbolje. Namjera je bila da se grad oslobodi, i počisti od otpadnika. I tačka. Pitajte me nešto drugo – «

    Suđenje mome štivu počelo je osmog novembra, kada sam prizvata da zauzmem mjesto na klupici kojoj nedostaju samo vešala. Suština optužnice temeljila se na šest od ukupno 33 navoda iz moje priče, u kojima sam ili pogrešno navela ili odveć slobodno kazala riječi-svjedokinje iz zapisa Huremovih. Umjesto “vojnici” napisala sam  “zločinci”. 

    U jednom drugom slučaju, sažeto sam prepričala svjedočanstvo jednog uzoritig građanina. Navodno, u još četiri slučaja napisano je nešto što ne postoji u iskazima svjedoka već samo u Huremovim črtama i rezama. Nikakve druge kontradiktornosti nisu pronađene u bilo kom od preostalih 22 navoda koji se odnose na likvidaciju. Međutim, te večeri, iz razloga koje ne mogu da objasnim ni danas, ja sam potpisala dokument i pristala na odricanje sopstvenog rada. Oslabljena i izmrcvarena sumnjama i pod velikim pritiskom prijatelja i susjeda sa kojima sam živjela, prihvatila sam savjet advokata, koji je bio i moj rođak, da okončam čitavu stvar. Takođe, dobila sam uvjeravanja da bi za sopstveno dobro trebalo da potpišem taj dokument, uz, kako je izgledalo, nagovještaj da će mi to omogućiti nastavak rada na Školi. Sporazum kojeg sam potpisala potpuno je iznenadio i tužioca. 

    Naslovljen kao «Izvinjenje», sporazum je bio toliko sveobuhvatan, da je neugodno podsjećao na «priznanje» iznuđeno od policije pod sumnjivim okolnostima. Dio koji se odnosio na moj rad, glasio je ovako: «Bez ikakve sumnje, želim da pojasnim da mi je, pošto sam iznova preispitala podatke, sada potpuno jasno da nema nikakvoga osnova za tvrdnju da je baš ta ili bilo koja druga borbena jedinica naših oružanih snaga počinila ubistva u Gradu pošto je grad oslobođen. Osim toga, želim da kažem da su stvari koje sam napisala vrlo pogrešno shvaćene – od štampe – pošto ja nikada nisam imala namjeru da ispričam ovakvu, ili bilo kakvu, priču o masakru na Hadžetu. Prihvatam kao istinita jedino ona svjedočanstva pripadnika brigade, njihove riječi koje kategorički negiraju masakr, i zbog toga se odričem i negiram svaki zaključak koji se može zlonamjerno izvesti iz moga rada, a koji bi mogao ukazivati na to da se dogodilo ubijanje bespomoćnih ili nedužnih ljudi».

    Presuda komisije Savjeta bila je isto surova kao i presuda javnog tužioca. U izvještaju objavljenom narednog dana, komisija nije rekla da sam ja izmislila zlodjela, no je ipak navela da u priči postoje ozbiljne i fatalne tamne rupe, gutačice smisla, i prepustila Savjetu da donese odluku o tome šta da se učini povodom moga rada. Pet dana kasnije, Savjet je odlučio da, na osnovu preporuke komisije, diskvalifikuje moje djelo. Meni je dato pravo da prijavim novo u roku od šest mjeseci, ako želim. U okviru ceremonije sprovedene prema mračnim uzorima iz prošlosti, direktor Velike biblioteke uklonio je moj rad i sa polica u kojoj se čuvaju uzorita i vrijedna štiva. Ovaj čin bio je dovoljno surov da podstakne protest nekoliko članova književnog kluba «Iskra», ali i ti glasovi su ubrzo zamrli. Pisac, koji je upravo tih dana objavio novo djelo, tražio je od Hurema da i on učestvuje na skupu kojeg je, povodom knjige, organizovao Klub. Hurem se saglasio, ali i upozorio pisca da je njemu zabranjeno učešće na sličnim priredbama. On ga je uvjeravao da je dovoljno uticajan da odoli takvim pritiscima. Nije odolio, i skup  se održao bez Huremovog učešća. 

    Niko nije digao glas protiv. Niko. 

    I evo me sada, sjedim s knjigom na krilu, s riječima koje su uprkos ostale bez istine. Ako svjedoka nema, barem ima riječi-svjedokinja. U svakodnevici koja odiše duhom većine, metežom u kojem se ništa ne vidi osim straha od drukčiosti, završavam ovaj napis izjavom jednog čovjeka, koji misli da su počinitelji zločina još uvijek među nama i da možda žele da se oslobode tereta tajne koju su skrivali i od sebe samih. «Uopšte ne sumnjam da se to dogodilo. Nisam to obznanjivao idući ulicama zato što nisam imao razloga da se time ponosim. Ali ovoga trena, kad je čitava stvar izašla na vidjelo, mora se reći. Poslije svega, ova je glava dovoljno mudra da se nosi sa svojom sudbinom». I tako se eto nastavljalo žiti, u šutanju. A doba zaludnih stradanja, nakon ovoga suočenja, pamćeno biće ne po zlu, nego po naklonjenosti naše duše prema zlu…»

    U Huremovu noticu, bez koje on nikud nije išao, u bukvicu okovanih listova, olizanih korica, kad god bih zvirnula kao u nelažnu bunarsku špiglu, sve mi je vidno, a ipak u trepetu ništa mi se nije davalo upamtiti do riječi: “Evo nama trgovaca, vjesnika mira. Evo nama vjernih naših pratilja, u dobru i u zlu”. Kad bih htjela da se narugam inima koji su vratove lomili u hitnji da steknu imaća, prinosila bih čelu njegovu hamajliju i blago udahnjivala zapahu koju je tuga istjerala na vidjelo. Patnju kojoj ni vatra nije mogla ništa. Grčili smo se jedno uz drugo, u nemanju i posrami. Koliko smo svega imali, sad toliko ničega nemamo. I želje su nam se iz tijela povukle. Kolačimo oči sa gađenjem nad slikama stare raskoši iza koje su ostale prljotine po zidovima, u ramovima naše izgubljenosti. Uzalud sam otvarala vrata i prozore da iz pustih soba napolje posukljaju mirisi punine, zaostale u navikama po kući golih trudova, sakrite po kutcima i zavjesama, neprilične i sramotne. Hurem nije izlazio iz kuće na bijeli dan. Ja sam ga odmenjivala u svemu, čak i u besanici. Kad je on ječao, ja sam jeckala. Kad je on šutao, ja bih umirivala tihom usnom huj dnevni. 

    U noćima što su dolazile upreskok, koje dugo traju, slušala sam preplašene duše, dvije kumrije na jastuku s kojeg tište stare uspomene, slike koje će nas, u ovakvom stanju, pretvoriti u krlje, u svjedoke starih dana. Hurema je ispijala mučnina sred nemanja; još nije hulio, još nije bogoradio, šutao je i taškao nogom po podu, držao se za bradu i kolutao ljute dimove, zbrajao črte i reze, spajao posramu s čudom golog življenja, zgubolježja lišenog lakobe i strasti riskira. Od srama je satkan ovaj vijek. Hurem se s ljudima nije pozdravljao, zabasao među one s kojima se nikad nije pozdravljao. Drskost palih u zulumima i njihova želja da se dodirnu i sližu sa sebi nejednakima, gori su od gubitka, teži od svake patnje sred tužnog svijeta teških poraza. Misli su Huremove bile plitke, riječi su mu obesmišljene, ruke su mu prazne. Sve je sa njega drečalo kao da ništa na njemu nije njegovo. Satirao se čak i dok jede. Vagao je zalogaje suvišne u gorčini koja remeti navike, i premišljao koji će mu zalogaj barem biti zadnji u teškom danu suočenja. Nisam umjela da mu se približim, i nikad nisam znala, vazda se plašeći istinskog susreta, u nemoći da podijelimo teret koji nije pitao za krivicu. 

    I bolji su od njega propali, i gori su se od najgorih uzdignuli. Ali niko nije samotan kao Hurem. “U nevoljama, dobri propadnu, hrđavi se domognu imaća. Imanja nabrzo stečena smame čovjeka u neoprez, otanje ga dobrotom, okrućaju ga hujom i zatvore samnu mu dušu u jalov sabir vrjednota čuvanih za crne dane. Nekome orah bude zlatna toka, riječ za ispriku; i moć koja ide ispred svih riječi onda padne u blato, pregažena bezobzirom prevarenih. Od svakog manjka zemskog strah raskolači oči na licima mirnim, vjerujućim, odanim ravnoteži koja stoji između zemlje i neba”. Odavno nije pala kiša, i sad svako živ, zija u nebo iščekujući odozgor milost, zaboravivši  na skorašnji kijamet koji nas je koštao i života i mala. Tako se hoće, od svakog zemskog suviška strada mjera i običaj lagode. Iako je tek protutnjala, kao da će opet kakva crna nevolja ili rat, ako ih ne preduhitri kakva još gora smutnja. Zasigurno hoće, samo ja ne znam kojim će redom pristizati, i pod kojim izgovorom.  

     

    Šaban Šarenkapić 18. 04. 2021.

    Srna

    Nedjelja zaudara na mir. Srna se budi i povraća strah. U miru Srni mira nema. Na žutom prefarbanom krevetu urezano je Milan.
    Milana već neko vrijeme nema. Srna se krišom, kada nitko ne gleda, pita što je s njim. Ne sad, ovo je trenutak kada me gledaju –  kaže u sebi, obuče se brzo i krene. Svake nedjelje u isto vrijeme, jer se tako mora i jer tako mora, Srna ide na misu po strmoj uzbrdici. Srna ima devet godina i voli spavati do deset. Nedjeljom ne spava, jer mora na misu. S bratom. U deset, kada je dječja misa, jer se tako mora i jer tako mora. Ne voli hodati, lijeva noga joj baca na stranu. Lijevo ne valja. Voli se penjati, obje ruke su joj dovoljno jake pa ne vidi razliku između lijevog i desnog. Konstantno pada. Koljena su joj sitna i puna ožiljaka. Možda jednom padne kako treba. Na putu do crkve prolazi pored crkve. Ovo nije njezina crkva – Pita se je li Milanova i brzo skreće pogled. Jer tako mora.

     – Vidio sam te! Opet si gledala četnike! 

    Debeli se zacereka i šutne ju nogom u trbuh. Srna tresne na bijele šipke i skoro padne preko zida kroz prazni prostor ograde. Rukama zgrabi ogradu i lupi glavom gledajući prema četnicima. Pita se je li Milan četnik. Brzo se diže, da kasnije ne povraća strah, i trči za debelim. Možda jednom padne kako treba.

    Na misi klekne i moli se, jer tako želi. Koljeno joj je krvavo i boli ju dok kleči. Ne ustaje. Jer se tako mora.
    Ulazi u stan, zelenooko čudovište ju čeka. Srna gleda u pod da ne povraća strah. Približava suptilno lijevu nogu desnoj. Čini joj se da nikada neće biti iste 

    – Opet si bacala nogu – kaže i šutne ju po nozi.  

    Padne nešto.

       Ti si kriva – kaže i namlati ju. Jer tako želi.

    Emocije u stanu bez prezimena na vratima tretiraju se kao slabost i strogo su zabranjene. Kao da židovskoj obitelji pokloniš portret Hitlera. Srna se sakriva ispod jorgana i plače. S obje ruke grli sliku i misli –  “Da sam barem pala kao on”. Kako treba.
    Kada  čuje da je mir prestao, izlazi iz svoje sobe. Vrata dnevnog boravka su otvorena. Buka je nesnošljiva. Čudovište je nemirno dok traju političke emisije. Zadere se (to je uvijek značilo da ju je primijetila).

     – Tko ih je potjerao? Tkooo? Sami su pobjegli, mater im jebem u usta srpsku, da im jebem!

    Srna se strese i pita – Desničari, to smo mi?

    Čudovište se naceri –  Sjedni i šuti, da nisi slučajno jednu progovorila. Srna sjedne i pokušava slušati, ali pogled joj se zaustavi na boci vina. Na njoj je fotografija nekog čovjeka i ime. Srna voli čitati pa pročita –  Ante Pavelić.

    Srna se zamisli – “Zašto Milan mora biti četnik, a Ante ne?” Ovo nije pitanje koje će pitati čudovište, zaključuje.

    Tko su Srbi? – brzo pita i ne spusta glavu. – Četnici, opet si dosadna s glupim pitanjima –  odgovara čudovište.  Srna se pita jesu li svi Srbi zaista četnici, ali ne pita jer je pitanje vjerojatno glupo. Ako su ona i Milan spavali u istom krevetu, je li moguće da je i ona četnik? Možda ju zato čudovište mrzi. Pitat će tetu Milicu. Teta Milica radi u knjižnici i često razgovara sa Srnom, ponekad joj i dozvoli da radi s njom. Teta Milica je dobra i daje Srni koliko god knjiga želi na posudbu. Srna voli knjige jer u njima nema četnika, a voli i tetu Milicu jer odgovara na sva njezina pitanja.Teta Milica kaže da Srna ima pametna pitanja.

    Srna uzme knjigu i sjedne, ali pogled joj se zaustavi na teti Milici. Srna si dopusti da se zagleda pa pomisli na Milana. Ima slično ime kao teta Milica. Srna shvati da je teta Milica Srpkinja. Je li i teta Milica četnik? – zapita se i spusti glavu. Neće ju pitati glupa pitanja.

    Srna ima 14 godina i Milana odavno nema. Ogranak knjižnice u kojem je teta Milica radila se zatvorio, a Srna više ne čita. Gleda političke emisije i puši kada nitko ne gleda. U stanu bez prezimena na vratima sve vonja po cigaretama pa čudovište neće skužiti. Ako i skuži, Srna neće spuštati glavu i neće plakati poslije batina. Povraćat će kad nitko ne gleda. Jer tako mora i jer tako želi. Razmišlja kako na jesen kreće u srednju školu, godinu dana ranije od ostale djece. “To zbog glupih pitanja sigurno”, pomisli i naceri se sama sebi. Ide u školu za koju nema bodove, preko veze. Jer tako mora i jer tako čudovište želi.

    Pogleda fotografiju pored kreveta. Uzme ju, zagrli s obje ruke i pomisli –  “Da barem padnem”.

    Srna ima 19 godina. Naučila je nove riječi. Sada zna da djeca ne mogu biti četnici, i da poneki Ante može biti ustaša. Ne hoda više uzbrdicom pored crkve do crkve. Noga joj više ne baca na lijevo. Osim kad nosi štikle, onda ju boli pa ih ne nosi. Nosi crne starke i trudi se da ne padne.

    U razredu svi uče za maturu. Srna ne uči. Najbolja frendica joj je umrla od raka. Jebe joj se za maturu. Ne pita se zašto dobri ljudi umru, zna da nema odgovora.

    Na satu povijesti joj je dosadno. Diže ruku.

    -Mogu? Idi, ionako sve znaš – odgovori profesor.

    Zapalila je ispred škole pa se vratila i pokucala.

    – Mogu?

    – Uđi – odgovori profesor. – Markiraš? Ako opet padneš zbog markiranja sada kad si pri kraju…

    – Pustio me Bukša. – Srna ga prekine.

    – Smrdiš po cigarama.

    – Izgleda kad pušiš da i smrdiš po cigaretama. Ili je to neki zaključak na temelju crta ličnosti? Po Freudu možda?

    Svaki drugi profesor bi se naljutio, ali ne i psiholog. Bio je mlad i buntovan, a Srna mu je vjerojatno bila jedina učenica koja je dobrovoljno dolazila kod njega.

    – Imam pitanje.

    – Naravno. Pucaj.

    Naletjela je na volej. U pucanju je bio i problem, ali neće mu to reci. Srna sada zna da se pitanjima može i manipulirati. Jer tako mora i jer tako želi.

    – Što ako se netko baš i ne sjeća djetinjstva?

    – Morao bih čuti cijelu priču, ali vjerojatno se radi o nekakvoj vrsti traume. O kome se radi?

    – O frendici.

    – Ide u našu školu?

    – Kako kad.

    – Zašto ona ne dođe?

    – Boji se.

    – Srce  k’o u srne, a?

    – Čekaj, stani. Nisam te nikad pitao.. Zašto Srna? Kao životinja?

    – Kao nogometaš.

    Srna ima 24 godine. Nije zaboravila Milana. Sada ima prijatelje sa sličnim imenom i ne pita se više tko je Srbin. Pita se tko je čovjek, a tko čudovište.

    Budi se i povraća strah. Uzima mobitel i zove Rolls. Rolls će razumjeti.

    – Sanjala sam da padam.

    – Opet?

    – Opet.

    – Spremi se i dođi.

    – Ne mogu sad. Vidimo se navečer, OK?

    – OK. Cugamo prije?

    – Dada.. ja ću doći malo poslije. Moram nekoga vidjeti na kratko. Sve ti ispričam kada se vidimo.

    – Zovi ako što trebaš. Ljubim te.

    Poklopila je i krenula se umiti.

    – Mislila si da više ne možeš osjećati bol? –  zelenooko čudovište se cerilo, a hladna voda joj se cijedila po licu. Zagledala se u ogledalo. Kasnije će reći Rolls da joj je lagala. Sada će zapaliti pljugu i zaspati.

    – Od crkve na Trsatu do Crkve u Ružićevoj.

    – Vi se šalite?

    – Ni najmanje.

    Bila je uplakana, ali nije spuštala glavu. Izašla je iz taxija i u gomili prepoznala pretjerano velike plave oči. Potrčale su jedna prema drugoj.

    – Što se dogodilo? Ej! Sve će biti okeej! Plači, plači… U redu je, samo se isplači.

    – Sranje Rolls..

    – Išla sam ispred crkve, pomoliti se, ali ne osjećam ništa. Ja.. Ja..Nisam namjerno.. Ne bih nikad namjerno..

    – Ej..Smiri se.. Sjedni. Ispričaj ponovo.. Zašto si bila ispred crkve i što je bilo? Ma zajebi, pusti crkvu.. Plašiš me..

    – Plašim i sebe. Udarila sam ga kišobranom po glavi.

    – Tukli su te opet?

    – Pljunuo me u lice.. I.. I krenuo je na mene, uhvatio me za vrat i počeo gušiti. Nije me dugo gušio. Kada je vidio da ostajem bez zraka počeo mi je glavom lupati u vrata. Ona je stajala i sve gledala.

    – O Bože..

    – Zato sam i išla do crkve..

    – Zbog Boga?

    – Htjela sam da mi oprosti što sam kao oni, ali samo sam se osjećala gore.

    – Ti nisi kao oni. Ej! Slušaj me. Nisi htjela nauditi nikome. Branila si se.

    – Jebeš ljude koje je rat učinio vrijednima.

    – Misliš na mrtve?

    – Mislim na žive.

    Bojana Guberac 17. 04. 2021.

    Knjiga o koristi progonstva po život talentiranog čovjeka

    Predrag Finci od ljudi je blagoslovljenih prokletstvom višebrojnih talenata. Takvi se, gotovo u pravilu, ni u što ne razviju, i za sobom umjesto djela ostave samo kavansku priču i legendu o tome što su sve mogli biti. A nisu to postali, jer se nisu mogli odlučiti, nisu bili uporni i strpljivi, te su računali da će ih debakl jednoga njihovog talenta, izazvan aristokratskim nedostatkom volje i unutrašnjega razloga za bavljenje bilo čime, voditi samo k drugom talentu. Ono na što, međutim, nisu računali jest da je život kratak, i da u životu ne ostaje vremena za ćerdanje jednoga po jednog njihovog talenta. Čovjeka blagoslovljenog mnoštvom talenata od propasti spasit će samo unutarnja asketska strogost, okolnost da se sretno uda ili oženi, ili velika životna nesreća, najbolje rat i progonstvo.

    Fincija je, s njegovim talentima, koješta spašavalo, ali najviše, ipak, činjenica da već skoro trideset godina živi kao prognanik iz svoga svijeta i jezika. Da nije toga, njegovo djelo danas bi bilo svedenije, barem upola tanje u knjiško-regalskom smislu. I bilo bi specijalistički, stilski i žanrovski fokusirano. Da je ostao u Sarajevu, da nije bilo rata u Jugoslaviji, i da se njegov grad nije našao u opsadi koja će ga, uza sve ostalo, i dubinski transformirati, Predrag Finci danas bi bio umirovljeni profesor estetike na katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Vjerojatno mu ne bi na um padalo da bude išta drugo, kao što mu ni njegov društveni položaj ne bi dopuštao da bude, recimo, pjesnik, prozaist ili esejist, na način Danijela Dragojevića…

    Ali koji su to talenti ovoga čovjeka? Najprije, glumački. Krenuo je kao amater, a zatim se u rodnome gradu školovao za glumca. Na kraju kratke glumačke karijere u filmu Fadila Hadžića odigrao je Gavrila Principa. No, to je nešto što sam već opisivao u poglavlju knjige “Nezemaljski izraz njegovih ruku”, u kojem je bilo riječi i o tome da je Finci moj fakultetski profesor estetike. Sljedeći njegov, i to vrlo izrazit talent, jest onaj pjesnički. Riječ je o talentu koji nije u načelnom sukobu s talentom glumca – mnogi glumci pokušavaju biti pjesnici, nekima to i uspijeva – ali jest gotovo kontraindiciran talentu filozofiranja, te bavljenja analitičkom filozofijom, poviješću filozofije… Tom talentu, kojem su, recimo, srodni i bliski Fincijevi talenti koji se tiču praktične inteligencije, kontraindiciran je i izraziti njegov jezični talent. Filozofi su, ne samo u našim krajevima, uz poneki izuzetak – recimo, danas mondenog i s razlogom uvažavanog Sloterdijka – očajno loši pisci. Lingvističkim se jezikom služe na način na koji se kemičari služe jezikom formula. Ne umiju ispričati priču. Finciju priče same izviru. Sljedeći njegov talent: lijep je muškarac. I onda još: vrlo sklon kavani i svemu onom što se u kavani radi. Ovaj posljednji talent, koji mi je u njegovom slučaju dobro poznat, dužan bih bio prešutjeti da ga on ne tematizira u knjizi “Sve dok”. Ovako sam slobodan reći da su okolnosti progonstva i života u tuđini Predraga Fincija sasvim onemogućile u ostvarenju ovog talenta. Kao i svaki doista plemenit čovjek, on nije umio ni htio piti i bekrijati izvan svoga svijeta.

    Knjigu “Sve dok” nije lako, a možda nije ni moguće, žanrovski odrediti. Pritom, nije ju ni potrebno određivati. Lakorijek bi blesan rekao da je ovo “filozofska publicistika”. Nije! Najprije zato što nije “publicistika”, jer Fincijev stil visoko je iznad bilo kakve publicistike. Drugi bi zatim dometnuo da je ovo prozno-poetska, te pretežito esejistička autobiografija. To je već malo lucidnije, ali i dalje nije tačno. Ne bi pogriješio onaj treći, koji bi ovom čitatelju bio i najdraži, koji bi rekao da je “Sve dok” autofikcija jednog filozofa. Ali i ovo je više šarmantna dosjetka, nego što nešto kaže o samoj knjizi. 

    Podijeljena u dva dijela, u Prije i u Poslije, “Sve dok” iz poglavlja u poglavlje tematizira autorov svijet. Teme su donekle autobiografske, tiču se povijesti epohe, mitologije svakodnevnog života u dva različita vremena, onom prije progonstva i onom poslije progonstva. Gotovo svaka tema donijet će Fincijevo pojmovno raščlanjenje, predočavanje stanja stvari, rastvaranje svijeta na način na koji su svijet samima sebi rastvarali i objašnjavali antički filozofi. I tek poneko od onih koji su filozofirali nakon njih. Tu pisac radi nešto što je u suštini vrlo arhaično, i što silno ovisi o njegova dva nefilozofska talenta: jezičnom i pjesničkom. Ne povodite se za njim, jer biste mogli ispasti smiješni. Finci se kreće po oštrici sablje, i tabani mu ostaju neozlijeđeni. To je moguće samo zato što je on pisac, što je pjesnik i pripovjedač, i što je filozof kojeg su životne okolnosti, a pomalo i narav, emancipirali od strogosti i zatvorenosti filozofije. I još nešto on radi, što nikako nije za preporučiti: veliki dio svoga teksta piše u aoristu, višestruko ozloglašenom i izruganom, te onda i posve zapostavljenom glagolskom obliku u našim jezicima. I mimo aorista, u “Sve dok” pažljiv će čitatelj naići na više različitih glagolskih oblika nego u ukupnoj hrvatskoj i bosanskohercegovačkoj godišnjoj proznoj produkciji. Zašto je to važno? Objasnio bih rado, ali previše bi nam to vremena oduzelo. Ta neodređenost aorista, gdje svijet lebdi u prošlosti, koja možda još uvijek nije sasvim prošla, za onog koji će se aoristom znati poslužiti idealna je da izrazi bol progonstva. Fincijevo “prije”, kao ni “prije” ovoga njegovog čitatelja, nikad nije do kraja minulo. To vrijeme ne bje prošlo, nego bje amputirano. Kao zdrava i čitava desnica ruka.

    Sarajlije su, Bosanci općenito, ali naročito Sarajlije, prvaci anegdote. Tamo se, u tom njihovom jučerašnjem svijetu, iz kojeg se, premda samo malo ranije, ispilio i sam Ivo Andrić, kao vrhunska vještina govorenja i pripovijedanja, te kao sam vrhovni razlog postojanja jezika, isticalo umijeće svođenja svijeta i svega na vrlo kratku, po mogućstvu istinitu priču, ne dužu od tvita u tviteru. Tako su nastali (a tako su i nestali) vicevi o Sulji i Muji. Talent za anegdotu izrazito je pjesnički i jezični, te ga Predrag Finci po svojoj knjizi u slapovima dijeli. Ovako opisuje vrijeme svoga djetinjstva: “Nigdje ništa. Jedino je govora, pjevačkih zborova, limene glazbe i vojnih parada bilo u izobilju. A dugo i nade da će jednom sve biti bolje.” U školi bilo je ovako: “I moj je nastavnik tjelesnog odgoja, Fazlija, cijeloj zbornici pričao kako zabušavam, ne radim sklekove, ružio me: ‘Hajde, Finci, kako ne možeš, kako ćeš se seksom jednog dana baviti’, a on, molim vas, meni: ‘Druže nastavniče, ako je to ovako teško, onda neću.’ Dobio sam negativnu čak i iz Historije umjetnosti kod Bore Mihačevića koji je u povijesti škole oborio na popravni samo dvojicu, mene i Paju P. Moj drugar Paja poslije je studirao povijest umjetnosti, a ja se posvetio estetici, pa sam u šali govorio da nas je Mihač oborio na popravni valjda kako bismo na vrijeme ‘utvrdili gradivo’”. O kultu mahalskih tarzana i djelitelja pravde: “Onda smo i mi odlučili trenirati boks, pristao nas učiti jedan stariji momak, bivši sportaš, a trening se otprilike sastojao u tome da nas on prebije.” E, vidite, dame moje i gospodo, ova naizgled jednostavna rečenica, kakvu bi svatko, jel’ te, mogao napisati, ono je što razlikuje pravoga pisca od tolikih pisaca u pokušaju, kakvih je svuda naokolo. Osim što se u toj rečenici dogodi sve, cijela priča, njezina poanta, svedena na tu jednu posljednju riječ, istovremeno je i duhovita, i smiješna, i narativno prenapregnuta, ispunjena pričom. I onda, nekoliko redaka niže, Finci tu poantu udijeva u ušicu šire priče, anegdotu udijeva u svoj životopis: “Nisam takve momke upoznao u Londonu. Nisam, jer sam ovdje došao u zrelim godinama, a i zato što je ovo veliki grad, gdje se ne druže svi sa svima, kao u malim mjestima. Znao sam u Sarajevu kuda i kroz čiji kraj smijem sam; bez svojih drugara, ne smijem. Kada sam jednom morao, jedva utekoh ‘neprijateljima’”. Još jedna je to od važnih slika progonstva iz svog svijeta. Nakon što smo u svom gradu morali paziti kuda idemo sami, a kuda samo u pratnji, stigli smo u gradove u kojima nam je svejedno. I posvuda možemo sami.

    Finciju ne treba – kao nekima, sad ih ne bismo imenovali! – po hiljadu stranica da opišu oca, majku i ostalu rodbinu. On to obavi na stranicu-dvije. Ali tako da čitatelju nekoliko puta srce preskoči. “Otac i majka imali su svoje samoće: otac je šetao sam s onim što mu se dogodilo, majka je odlazila u duge šetnje s onim što joj se neće dogoditi.” Mirno, ali neumoljivo, Finci izloži svoj suštinski razlaz s onim što je nastalo od njegova svijeta. A onda i svoj odnos prema pripadanjima. Židovima on nije Židov, jer je nešto drugo po majci. Hrvatima on nije Hrvat, jer je nešto drugo po ocu. Pritom, njegova sarajevska jevrejska figura u tekstu je sveprisutna, neotklonjiva, bolno prisutna kao nagovještaj kiše u davno lomljenoj kosti. Također, njegova bosansko-hrvatska, katolička figura u tekstu je sveprisutna, i za mene, priznajem to, u određenom smislu iznenađujuća. Premda sam znao za Fincijevo podrijetlo, nije mi na um padala ta dvostruka proživljenost. Potpuna i dovršena. “Ne idem često u svoj rodni grad”, riječi su kojim započinje poglavlje Bivši prijatelj. Dugo smišljana, jednostavna rečenica od koje se ježe one najsitnije dlačice na prstima zgrčenih šaka.

    Ovako Finci piše o sebi: “Govorio sam, pomalo u šali, a i svoja lumpovanja time pravdao, da kada shvate filozofiju Francuzi postanu filozofski pisci, Nijemci izgrade cijeli misaoni sistem, a naši se uglavnom propiju. (…) Bio sam mladolik, jednom me čistačica htjela izbaciti iz učionice jer sam odužio s nastavom, a kada dođoh kao predstojnik Odsjeka za filozofiju u ‘službeni posjet’ Hrvatskom institutu za filozofiju, profesor Vladimir Filipović me upita ‘Po čemu ste spremali ispit?’ (na što me moj uvijek veseli kolega Spaso upita što nisam, vica radi, odgovarao, ja njemu: 

    ‘A što bih da me oborio?’), pa su moji studenti lako uspostavljali kontakt sa mnom, s nekima ga i danas održavam. (…) Filozofija je svakako stvar studija, ali još više osobnog dara. Mnogi ambiciozni ljudi vlastitim su primjerom potvrdili da nitko na silu ne može u duhovnim oblastima nešto postati ako mu dar nije dorastao onome čime se bavi. Kao što umjetnika goni i vodi želja da stvori, tako i filozofa vodi istraživačka strast, želja da spozna i iznese na vidjelo što je istina onoga o čemu misli. (…) Od onih koje sam bolje poznavao i s njima surađivao trojica su se po mom sudu svojim filozofskim darom izdvajala: Ivan Focht, Kasim Prohić i Spasoje Ćuzulan. Nažalost, nijedan od njih svoje u filozofiji potpuno ne uradi, nijedan svoje djelo ne dovrši. Ivana Fochta od bavljenja filozofijom odvoji njegov interes za gljive, Kasima Prohića prekinu prerana smrt, a Spasu, mog drugara, odvede rakija u beskrajna lumpovanja. Ako je neka utjeha, od svakog od njih ponešto i u meni ima, kroz duge diskusije s njima se i moja stajališta iskristaliziraše i formiraše, pa sam s više pouzdanja svojim putem krenuo i, evo, svoje uradio. Znam da djelo nikada ne može biti potpuno dovršeno, da svako iz nekih razloga bude jednom prekinuto, onda ili zaboravljeno, ili ignorirano, a u boljim slučajevima u nekome drugom, srodnom djelu ili primjerenom tumačenju nastavljeno. Kada god se to desi, filozof potvrđuje svoju odgovornost, a sama filozofija u toj kulturi i društvenoj sredini uspostavlja svoju vlastitu povijest.”

    Pustio sam malo više Fincijevih rečenica, neka u riječima poteku, pa možda strpljiv i dobrohotan čitatelj osjeti njihovu melodiju i ritam, kao i razloge zbog kojih mi je ovaj pisac tako neotklonjivo važan. A sve važne svoje pisce čitatelj bi rado podijelio sa svijetom, sve u nadi da će on, taj svijet, početi da sliči onome što su napisali njemu važni pisci. Što bi, opet, bila najpreciznija definicija raja.

    Imao je Finci još jedan talent, bio je kartaroš: “Igrao sam preferans godinama i svojedobno počeo sloviti za dobrog igrača u svojoj generaciji. Jednom sam nagovorio svog tadašnjeg kavanskog drugara i čestog kartaškog partnera Darija Džamonju da predloži svom djedu Petru, kojega su smatrali najboljim igračem preferansa u Sarajevu, da odigramo jednu partiju. Djed unuku za ljubav pristade. Poslije trećeg dijeljenja spusti karte: ‘Dosta, ne umijete.’ ‘Gdje smo pogriješili?’ pitam. ‘Nigdje. Samo predugo razmišljate oko jednostavnih stvari.’”

    S ovom bih rečenicom rado završio tekst.

    Miljenko Jergović 17. 04. 2021.

    Još tri pjesme

    Naranče

    Kraj kase s prodavačicom
    razmjenjujem fraze
    Onako usput, ogovaramo zimu
    Ledena jutra i kišu

    Ne obazirući se na nas,
    jedna je starica zagnjurila u gajbu
    Opipava velike mirisne
    Naranče

    Računi

    Za rukohvat ograde u haustoru,
    zataknut svežanj bijelih koverti

    Prolazimo pored njih
    kao da ih nema

     

    Krov 

    Rub zelene deke zaklanja njene usne
    i dodiruje lijep, ravan nosić

    Probudiće je, znam, miris kafe

    Napolju,
    skupa s vlasnicima kašljucaju
    smrznuti automobili

    Jutros ne moram nigdje stizati.
    Motam cigaretu, malo tanju, prvu
    Kašljucam i ja

    Postojim, tih i zahvalan

     

    Igor Borozan 16. 04. 2021.