Taksist

Auto smo ostavili na ulazu u grad i sad se taksijem vozimo do kuće u kojoj sam nekada živio.

Taksist me prepoznaje, kaže: ukinuli su vojsku, pa moj sin, kada se opet zarati, neće znati da sastavi i rastavi pušku.

Nikoga ja ne mrzim, kaže, nisam nacionalist, ne daj Bože.

A homoseksualci, oni neka u svojoj kući rade šta im je volja i neka se stide dok to rade. Ali neka se ne pokazuju na ulici i mog sina ne nagovaraju da bude peder. To im neću dozvoliti, kaže.

Nikoga ja ne mrzim, nisam nacionalist, ponavlja taksist.

Kad bi mi netko rekao: ili ćeš biti nacionalist, ili ćeš biti peder, pa ti biraj, odgovorio bih – dobro, bit ću peder.

Nikoga ja ne mrzim, ne mogu biti nacionalist.

Vidiš znakove na onoj kući – pa prstom pokazuje menore i Davidove zvijezde na odavno napuštenoj sinagogi, čiji su zadnji molitelji umrli u Jasenovcu i Auschwitzu – vidiš ih, e pa da znaš, oni su za sve ovo krivi, svako zlo na svijetu oni su pokrenuli.

I sve mi na uho šapće, kao da bi ga kuća mogla čuti.

Miljenko Jergović 27. 07. 2011.