Tako mlad, a već ima momka! Čak više njih. Ne, ne radi se o nekom građaninu koji se vredno priprema za učešće na Paradi ponosa – ako izvesni nervozni momci uopšte blagoizvole dopustiti njeno održavanje – nego o jednom sasvim drugom fenomenu, ne baš erotičnom, osim u izvesnom sado-mazo smislu koji nam već malko izlazi na nos.

Dakle, „momci“. I to ne bilo kakvi, no prilično jednoobrazni (a neki i jednoOBRAZni): uvek nabijeni, nabildovani, ošišani kraće od kratkog, „sportski“ odeveni (tako se to iz nekog razloga kaže, mada ne kontam da koji je li to sport u pitanju?), i uopšte, kadri i radi stići, uteći i na strašnom mestu postojati. Naročito ako se radi o mestu koje nije strašno po sebi, no ga strašnim čini baš njihovo prisustvo.

Poslednji su put (eh, da je poslednji!) Momci kao jedna zasebna i odelita sociološko-estetska kategorija viđeni pre neki dan u i oko zgrade Skupštine Novog Sada, na onoj vampirastoj sednici na kojoj je naposletku – kad je ono ćuk huknuo po treći put – izveden mistični ritual Upodobljavanja Novog Sada… znate već i kome i čemu. Predsednica te ustanove Aleksandra J. zapitala se javno ko su ti građani, ti Momci što su banuli u salu i razbaškarili se u njoj, da nisu nečije obezbeđenje ili šta, ali jasnog odgovora nije bilo, pa otuda ni razjašnjenja svrhe njihovog boravka na tom mestu. Momci ionako ne vole mnogo da objašnjavaju, nisu oni ljudi od reči, nego od dela. Oni kojima su ti Momci atribuirani od njih su se diskretno ograđivali, ali onako reda radi, kanda s namerom da im niko ni ne poveruje, nego tek da se nešto kaže. Policija je, zanimljivo, odbila da ureduje, da li zato što joj je tako naređeno, ili što je s Momcima ionako isprepletena bezbrojnim nitima, neretko i personalnim: nije retkost da jedan te isti građanin prepodnevnu šihtu radi kao policajac, a popodnevnu kao nečiji Momak.

Kako god, predsednica nije dopustila da se zasedanje nastavi dok se Momci ne udalje, jer nije sednica skupštine mesto za Momke (imaju oni teretane, kladionice i ostale ustanove za celodnevno zbrinjavanje Momaka), nego je za odbornike, pa makar i momačke. Šta je posle bilo – znate, ali to nije tema ovog teksta; to je tek tema naših života, od sada pa nadalje i ubuduće, i još će nam na uši poizlaziti, ništa se ne brinite. Ono što mene u ovoj priči povrh svega fascinira jesu sami Momci kao neizbežna nuspojava naših života još otkad su nam se ti životi krenuli nekako čudno izvrtati naopačke. Ovi današnji Momci, uzgred budi kazano, većinom tada nisu ni rođeni bili; oni su, dakle, sinovi, da li biološki ili tek, hm, duhovni, onih Momaka Prve Generacije, onih što su u davnim smutnim danima, još pre dvadeset i kusur godina, utemeljili vrstu. Koja sve od tada, vidimo, sasvim lepo napreduje.

Zanimljivo je to, kako god okreneš: nije li i sama ekspredsednica Jerkov te građane nazvala Momcima, očigledno ne znajući kako drugačije da ih tituliše? Drugačije, uostalom, nije ni moglo ni trebalo, jer je baš ta reč precizan označitelj vrste.

Pojavili su se, velim, u smutno vreme, ono kada je – sledeći znamenitu Andrićevu misao – čestit svet zaćutao, a fukara se osilila. Pre toga ih (sećam se da ih se ne sećam!) nije bilo, mada je bilo nekih njihovih zametaka i prototipova, ali njih, te Pramomke, niko nije baš ozbiljno shvatao, oni su bili osuđeni na tugaljivo tavorenje na onoj strani ulice koja je suprotna strani ulice na kojoj žive devojčice kojima miriše koža. Sada je to, međutim, ugledna i legitimna profesija, jedna gilda za sebe, jedan pravi sindikat momački. Krenulo je ranih devedesetih od istaknutih kriminalaca i „kontroverznih bizmismena“, pa se govorilo: taj-i-taj i njegovi momci su se pojavili ovde ili onde, sredili ovog ili onog, nemoj da tom i tom staješ na žulj jer će ti poslati svoje momke, i sve tako, momci ovo, momci ono, zjapnula je naprasno ta rupa u jeziku jer niko nije znao kako bi preciznije imenovao taj novi soj, te Momke na plati kod novih i starih bumbara i puniša naših. I tako oni ostadoše Momci dok se ne iznađe neki precizniji termin, ali sada je kanda već prekasno za to, a i Momci su se sasvim lepo odomaćili u toj reči, pa ne bi da se iseljavaju iz nje negde u nepoznato. Otuda smo spisku svih dotadašnjih zanata, onako starinski čestitih, morali pridodati novu profesiju, istina malko i stresnu, ali dosta unosnu: zanimanje Momka. Mada ono, gle, nikada ne postoji u jednini (kao što postoji stolar, zidar, ratar…), nego samo u pluralu: Momak sam za sebe nevidljiv je entitet koji se ne razlikuje od okoline; tek kada se grupiše i postane Momci, prepoznatljiv je i uliva, hm, strahopoštovanje, što i jeste najveći deo svrhe njegovog zanata.

Pravo da vam kažem, nekako je sasvim logično što je Ovo što je naskočilo na grad, nadošlo i uz pomoć i opominjuće prisustvo Momaka; to nekako lepo pasuje zajedno, tu je medijum poruka i obrnuto, i tu je sve baš kako treba. Mada baš ništa baš nikako ne valja.

U Weimaru je, u organizaciji Memorijalnog centra Buchenwald, a u saradnji sa moskovskim Memorijalom, otvorena izložba “Gulag – tragovi i svedočanstva 1929-1956” o Staljinovim logorima kroz koje je prošlo oko dvadeset miliona zatvorenika. Buchenwald centar, osim istraživanja zločina nacizma, proučava i pojave, makar i donekle slične, onome što se događalo u nacističkoj Nemačkoj. O “logorisanju” Podunavskih Švaba i o “administrativnom upućivanju na društveno korisni rad” na Goli otok, govorio je Ivan Ivanji. Njegov je govor u celosti prenelo beogradsko Vreme. Dobrotom gospodina Ivanjija i ljubaznošću sedmičnika Vreme, tekst objavljujemo na Ajfelovom mostu.

___
Izložba o sovjetskim zatvoreničkim logorima, poznatim kao “Arhipelag Gulag”, navela me je na razmišljanje o zbivanjima koje sam doživeo u svojoj zemlji, u bivšoj Jugoslaviji. Nisam u stanju da održim predavanje zasnovano na naučnim činjenicama i hteo bih da konstatujem da nam još uvek nedostaje ozbiljno istraživanje o tome kako su u Jugoslaviji funkcionisali logori za interniranje. Zbog toga molim da se moje reči shvate samo kao lični prilog diskusiji.

O oba oblika prinudnog smeštaja određenih grupa pod okolnostima koje podsećaju na koncentracione logore, postoji više od stotinu knjiga, pre svega izveštaja samih žrtava iz njihove perspektive. To znači da u zemljama nastalim na tlu bivše Jugoslavije više nije reč o tabu temi. Problem je, međutim, u nedostatku naučnih radova, a mnogi dokumenti ili još tavore u nepristupačnim arhivima organizacija koje su nasledile bivšu jugoslovensku tajnu službu UDBA, pre nje OZNA, ili su čak uništeni.

Hteo bih da govorim o dve teme: o “logorisanju” – to je reč, koju su koristile tadašnje vlasti – građana koji su se nacionalno obeležavali kao Nemci, govorilo se da suVolksdeutsche (nacionalni Nemci), a koristio se i termin “podunavske Švabe”; i o “administrativnom upućivanju na društveno korisni rad” – što je takođe tadašnje zvanično opisivanje slanja ubeđenih ili tobožnjih pristalica Staljina na Goli otok na Jadranskom moru.

Ja sam lično umešan zbog toga što sam preživeo nacističke koncentracione logore i što sam živeo u Jugoslaviji i znao za sudbinu podunavskih Švaba i postojanje Golog otoka.

Sudbinu Podunavskih Švaba sam pre nekoliko decenija istraživao veoma prilježno. Na osnovu toga mi je emitovan fičer na nemačkoj radio-stanici WDR januara 1990. godine, tada sam objavio i mini seriju u NIN-u, a bitne delove ugradio sam u svoj roman Guvernanta. Prednost pri radu bila mi je sopstvena prošlost koja je doprinela tome da sagovornici imaju poverenja u mene kada bi se radilo o nekim njihovim problematičnim postupcima.

O Golom otoku sam za ovu priliku pregledao podatke koji stoje na raspolaganju, a uplešću i lične doživljaje, jer mislim da su zanimljivi, možda tipični, pa zbog toga mogu da budu kamenčići velikog mozaika koji nedostaje.

KO JE BEŽAO, A KO JE OSTAO: Što se tiče Nemaca, istražujem pre svega događaje u svom zavičaju, Banatu, jer je većina njih živela baš tu, a tu je izgrađena i većina logora za njih. Mere protiv jugoslovenskih državljana nemačke nacionalnosti koje su u jesen 1944. godine preduzele pobedonosne partizanske jedinice obrazložene su nedelima koje su protiv Jevreja, Srba i Roma počinili pre svega pripadnici esesovske divizije Prinz Eugen. Mladi muškarci nemačkog porekla bez državljanstva Hitlerove nemačke imperije nisu mogli da služe u nemačkoj redovnoj vojsci Vermahtu, pa su bili prinuđeni da se “dobrovoljno” prijave u esesovske jedinice.

Nemačka glavna komanda za bezbednost RSHA leta 1944. bila je svesna situacije. Približavale su se sovjetske jedinice sa istoka i partizanske sa juga, pa je Hitler izdao uputstvo da Nemci napuste “teritorije kojima prete bande”, mislio je na Rumuniju i Jugoslaviju. Pokrenuli su se karavani izbeglice. Ko bi tako pobegao sa nemačkog stanovišta nije bio dezerter, naprotiv, slušao je naređenja. Može da se pođe od toga da su oni Nemci, koji su svojom voljom ostali u zemlji, bili uvereni da su nevini. Pripadnici gestapoa, nemačke policije i službenici okupacionih vlasti su sa svojim porodicama pobegli pre nego što će stići oslobodioci.

Banat je oslobođen oktobra 1944. godine. Nemci su ubijani na ulicama. Sasvim prosto: u delovima naselja pretežno naseljenim Nemcima muškarci su izvedeni iz kuća i streljani na licu mesta. Naročito grozan incident se dogodio sa dvojicom braće u mom rodnom gradu, Zrenjaninu. Stariji, po zanimanju advokat, ilegalno je sarađivao sa oslobodilačkim pokretom, ali je posle ulaska oslobodilaca u grad ubijen pre nego što je se našao neko ko bi to mogao da potvrdi. Mlađi brat, profesor nemačkog jezika u gimnaziji, za vreme okupacije visoki službenik gestapoa, blagovremeno je pobegao i ostao živ.

Razgovarao sam sa nekim vođama grupa koje su ubijale Nemce koje su zatekle na oslobođenim teritorijama. Nisu bili svesni nikakve krivice, svoje postupke smatrali su opravdanim. Jedan razgovor navešću doslovno. Diktafon sam stavio na sto. Moj sagovornik se za trenutak trgnuo, ali je ipak bi spreman da govori. Čitavo vreme okupacije je ilegalno zaista junački radio protiv okupacionih jedinica, rizikovao svoj život za pobedu, posle je predvodio jedno manje odeljenje. Govorio je sa onim razvučenim, lalinskim dijalektom.

“Pa, znate kako je, ubijalo se. Nema tu šta. Ako je tu bio neki bivši nemački vojnik, koji se ranjen vratio kući kao nesposoban, pa postao nešto u svom selu… Dabome!”

Hteo sam da saznam više od toga:

“Ko je streljao? Naši?”

“Naša vojska.”

“Da li su neki momci određivani da to rade?”

“Niko nije rekao da neće.”

“Nikad niko nije rekao da ne želi da učestvuje u streljanjima?”

“Nije.”

Da sam tada bio nekoliko godina stariji, a već se vratio iz koncentracionog logora… Da li bih učestvovao u pogubljenjima? Možda ih čak i naređivao? Kako da se zakunem da ne bih?

INTERNACIJA NEMACA, ISELJAVANJE MAĐARA: Pisani dokument o odluci da se nemački civili prebace u logore do sada nije pronađen. Ili leži zatrpan u nekom od tajnih arhiva, ili je uništen, ili nikada nije ni postojao. U ono vreme neke odluke donosile su se i prenosile usmeno.

Meni je tadašnji zamenik vojnog komandanta Banata, Toma Granfil, posle neko vreme i ministar privrede Jugoslavije, rekao da su u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, oktobra 1944. godine bila okupljena rukovodstva KPJ i nove države. Iz Beograda je došao član Politbiroa Ivan Milutinović i preneo da se u Banatu i Bačkoj svi Nemci interniraju u logore, a u Bačkoj takođe i Mađari. Posle nedelju dana direktiva je promenjena: Mađare ne treba internirati, ali ih iseliti iz dva sela u Bačkoj u kojima su počinjena masovna ubistva nad Srbima.

Izvestan broj mlađih, snažnijih osoba nemačkog porekla, prebačen je na prinudni rad u Sovjetski Savez. Njihova sudbina ovde nije moja tema.

Nemci su na osnovu usmenog naređenje iz Beograda prebačeni u posebno izabrana sela i sabijani u postojeće kuće. Spolja se ta sela nipočemu ne mogu uporediti sa logorima, kako ih obično zamišljamo: nije bilo bodljikave žice, nije bilo stražarskih kula, nikakvih baraka, stražari su proizvoljno patrolirali oko i kroz naselja. Bekstvo je bilo moguće. Pomoću novca se moglo preći preko mađarske granice. “Ulogorisane” žrtve bile su starci, žene i deca, mnogi od njih su pomrli od gladi, bolesti i nehigijenskih uslova.

O toj temi postoji na stotinu knjiga onih kojih se sve to ticalo, proučio sam ih desetak, ali intervjuisao i brojne žrtve i Srbe koji su na različitim pozicijama bili nadležni ili imali uvida u sve što se događa. Tadašnji organizacioni sekretar KP Vojvodine, docniji ministar spoljnih poslova Mirko Tepavac, rekao mi je da je samo jednom posetio takav logor:

“Bilo je strašno. Celo rukovodstvo sam smesta oterao na Sremski front, jer su se ponašali kao robovlasnici…” Valja napomenuti da su u toku zime 1944/45. na zapadu Jugoslavije još vođene teške borbe.

SLUČAJ GOSPOĐE JOST: U sobama seljačkih kuća od dvadesetak kvadratnih metara nabijano je do trideset osoba. Starci, žene i deca su zbog najmanjih prekršaja prebijani, ponekad ubijani. Od brojnih izjava citiraću gospođu Eleanoru Jost, koja je kao dete bila u logorima Gakovo i Molidorf u Banatu, a posle dosta godina radila u Ambasadi Savezne Republike Nemačke u Beogradu:

“Bila sam u logoru za nesposobne za rad među decom isuviše mladom za poljske radove. Pa šta činiti? Kao dete sam se nekako zabavljala sa drugom decom. Hranu smo dobijali svakih 4 – 5 dana. Pa je došao novembar 1945. Tada su počele epidemije sa prolivima, pa malarija, pa skorbut… Nije bilo dozvoljeno da ložimo. Nije ni imalo čime da se loži, nismo smeli da lomimo tarabe, a redovno je prolazio i komandant logora da proveri da li se negde potajno loži, pa je tukao ili čak streljao ljude… A takozvano groblje… to je bilo močvarno područje. Podzemna voda se polako dizala, a leševe smo zavijali u ćebad ili krpe. Dok ih ne bismo sahranili. A pacovi, koji su takođe bili gladni, dotle su ih nagrizli. Pa je ponekad nedostajala ruka ili noga, a najgore bilo je što su u snu napadali i žive… Toga sam se najviše bojala. Da nas ne ugrize neki pacov… Pa jeste, pacova se bojim još i danas. Videla sam devojčicu mojih godina, Barbaru, ona je jako lepo pevala, pa je već ležala uvijena i nedostajali su joj prsti na nogama i videli su se patrljci…”

Gospođa Jost je sa svojom majkom oslobođena 1948. godine. Zapravo je njena tetka, verovatno udata za Srbina ili Mađara, dobila dozvolu da ih poseti i donela im zimski kaput u kome je bilo ušiveno nekoliko dukata. Time su mogli da potkupe stražare i da preko Mađarske dospeju u Nemačku. Bekstva te vrste organizovale su bande mladih ljudi verovatno u dosluhu sa vlastima.

Gospođa Jost je tvrdila da je po njenoj proceni u ta dva logora od 7500 dece ostalo živo oko 1500. To iskustvo valja pomnožiti sa bezbroj konkretnih slučajeva.

PRAVILNA I NORMALNA REAKCIJA: Ja, koji sam bio u Aušvicu, ostavljam da lebdi u vazduhu da li je gore za nekoliko minuta biti ugušen u plinu ili postepeno umirati od gladi, bolesti, beznadežnosti i na kraju nagrizan od pacova. Vodeće ličnosti Jugoslavije, sa kojima sam ja razgovarao krajem osamdesetih godina prošlog veka, uopšte nisu shvatale razmere tog Zla.

Pitao sam Tomu Granfila da li je samo sprovodio direktive ili je i sam nešto osećao. Njegov odgovor: “Ja sam smatrao da je to bila pravilna i normalna reakcija, to su radili i Nemci, a mi se nismo setili da je većina onih koji su počinili najveća zla, već pobegla. Bili smo mišljenja da zajednički život Nemaca sa Srbima i drugim starosedeocima Vojvodine više nije moguć… Logori nisu zamišljeni kao nešto trajno, nego kao etapa da bi se omogućilo iseljenje…”

Razgovarao sam i sa negdašnjim predsednikom Ustavnog suda Jugoslavije, profesorom Aleksandrom Firom. I on je poreklom iz Banata, ali isuviše mlad, tako da lično nije mogao da učestvuje u bilo kakvim akcijama protiv Nemaca. Objašnjavao je onim tipičnim, pravničkim jezikom:

“Karakter jugoslovenske revolucije, po mom mišljenju, obeležen je uspešnim spojem nacionalno-patriotskog elementa sa elementima klasne borbe. Smenjivanje klasnog nosioca vlasti i promene na osnovu ekonomskih odnosa imali su snažnu patriotsku notu. Najvažniji kriterij pri tom bilo je držanje prema Narodnooslobodilačkom pokretu, to jest, da li je neko sarađivao sa okupacionim vlastima, dakle, da li je počinio izdaju nacionalnih interesa. Svi topogledni zakoni polazili su od tog kriterija. Nemci nisu kažnjavani zbog toga što su Nemci, nego zbog toga što se procenjivalo da je uz malo izuzetaka cela nemačka nacionalna grupa počinila nacionalnu izdaju.”

Pod zakonima Fira podrazumeva Odluku o prelasku imovine stranaca u vlasništvo države, koja je potvrđena Zakonom o imovini stranaca od 31. jula 1946. godine, kao i Zakon o oduzimanju državljanstva saradnicima okupacionih vlasti. Kao što rekosmo, o logorima nije donet nikakav zakon, a nisam o njima našao nikakvu vladinu odluku niti partijsku direktivu, iako sam imao dozvolu da koristim tada još većini nepristupačne arhive.

Sudija Ustavnog suda Fira 1988. godine, dakle četrdesetak godina posle postepenog raspuštanja logora u kojima su bili internirani Nemci, kaže:

“Nisam siguran da li je moguće uz potpuno istorijsko uvažavanje rekonstruisati sve okolnosti pod kojima je dolazilo do tih pojava, ali bih upozorio da se ispita i sledeći aspekt: ako je već doneta odluka o konfiskaciji kuća, kuća je morala da se napusti i ljudi su morali negde da se smeste.”

Za mog zemljaka i jednog od najviših sudija moje zemlje to nije bio cinizam, nego logika. Grublje rečeno: ako sam te već isterao iz tvoje kuće, nažalost moram da te stavim u logor. Ponovo naglašavam da su i Granfil i Fira znali da razgovor vodim da bih napravio emisiju za jednu nemačku radio-stanicu.

72.000 MRTVIH LOGORAŠA: Danas, pošto je prošlo još trideset godina, sadašnja generacija srpskih političara o tim logorima svakako ne bi govorila sa takvom intonacijom, a i inače su zabavljeni onim što se u Hrvatskoj Bosni i na Kosovu događalo u ime Srba. Svakako bi bili spremni da bez daljeg kao “komunistička zbivanja” osude “logorisanje Nemaca” i Goli otok. U mestima nekih bivših logora podignuti su spomenici, na srpski jezik su prevedene i neke inostrane publikacije na tu temu, pre svega nemačkih autora.

Što se tiče Nemaca u Jugoslaviji, nije reč samo o ubistvima i internaciji, nego takođe i o proterivanju u smislu današnje definicije genocida Ujedinjenih nacija.

Na osnovu različitih podataka pokušao sam, što je moguće tačnije, da proverim činjenice i došao do zaključka da je ubijeno ili u logorima umrlo oko 72.000 Nemaca. To je otprilike 15 procenata od procenjenih 482.000 Nemaca, koji su oktobra 1944. godine živeli u Jugoslaviji. Neki nemački autori su računali drugim metodama i došli do toga da je ubijeno 19 od sto Nemaca koji su nekada živeli u Jugoslaviji. Nemam volje da se svađam oko tog broja. Pre rata je u Jugoslaviji živelo oko 70.000 Jevreja. U životu je ostalo jedva 7000 – među njima i ja. To znači da je ubijeno oko 90 procenata jugoslovenskih Jevreja. Nije mi želja da upoređujem, ali jeste da navedem činjenice.

Godine 2002. u Srbiji je 4000 osoba navelo da su Nemci, podaci za 2012. godinu još nisu objavljeni. U svojoj emisiji na nemačkom radiju WDR rekao sam da se stidim zbog svake nevine žrtve koja je morala da umre zbog toga što je neko mislio da treba da se sveti za moje ubijene roditelje.

ŽIVEO DRUG STALJIN, DOLE DRUG STALJIN: Proleća 1948. godine došlo je do prekida između Tita i Staljina, do rezolucije Informbiroa. Neću ovde da analiziram razvoj odnosa SFRJ–SSSR, niti da iznesem svoje mišljenje o njemu. Takoreći na margini bih primetio da po mom mišljenju nimalo nije slučajno što istovremeno sa prekidom odnosa između Beograda i Moskve logori za Nemce nisu, doduše, dekretom raspušteni, ali faktički jesu prestali da postoje. Nemci su, valja teći, i pre toga već gotovo nestali iz zemlje. U mom rodnom gradu na ulicama se više nije čuo nemački jezik, kojim su se pre 1941. godine služili ne samo Nemci nego i većina Jevreja.

Posle objavljivanja rezolucije Informacionog biroa komunističkih partija, organizacije koja je nasledila Kominternu, u Jugoslaviji skraćeno nazivana Informbiro, i direktnim pozivom da se sruše Tito i njegova vlast, mnogi su se ljudi, pre svega komunisti, našli u nedoumici. Na vodećim pozicijama u armiji, u tajnim službama, većini ministarstava, najvažnijim preduzećima, na univerzitetima, u redakcijama itd. nalazile su se brojne pristalice Staljina. Da ne bi dospela na jedinstveni kurs takozvanog socijalističkog lagera, Jugoslavija je morala da se brani. Tragedija zemlje bila je u tome što se protiv staljinizma borila staljinističkim metodama, jer za druge nije znala.

Nije se, međutim, radilo samo o vodećim ličnostima, koje su stvarno mogle da predstavljaju opasnost po Titov režim. Navešću jedan po mom mišljenju pomalo komičan primer.

INFORMBIROVKU UBIJA DŽEJMS BOND: Poznavao sam jednu lepu devojku, Ruskinju. Nema razloga da ne navedem njeno pravo ime: Nađa Poderegin. Uhapšena je pravo iz klupe devojačke gimnazije pred maturu, jer je delila letke na kojima je Tito nazivan izdajnikom pravog komunizma. Ubrzo je puštena, jer su je svrstali pod rubriku “glupa guska”. Postala je filmska glumica zbog toga što je bila zgodna, zbog njenog “eksterijera”, kako se govorilo u struci. Posle nekoliko zaboravljenih jugoslovenskih filmova u kojima je i nadalje učestvovala pod rubrikom “glupa guska” i pokazivala više svoju kožu, nego glumački talenta, 1964. godine igrala je u filmu o Džejmsu BonduGoldfinger. Trebalo je da ubije Bonda, Šona Konerija, ali on je ubacio električni fen u kadu u kojoj se kupala gola. Samo je svoje ime pomalo promenila u Nađa Regin, jer je trebalo da se lako izgovori i zapamti. Posle toga glumila je u još 42 filma na Zapadu. Lepih devojaka ima tušta i tma, ali kod nje mora da je bilo ipak nešto više od “glupe guske”, utoliko pre što je posle filmske karijere sve do penzije nastavila da radi u Odeljenju za scenarija londonskog BBC-ja. Bilo je, dakle, i takvih “informbirovki”.

SVI SU ZNALI: Kogod je 1949–1950. godine pa nadalje živeo u Jugoslaviji govori neistinu ako danas tvrdi da o “Golom otoku” ništa nije znao, laže baš kao i Nemci, koji su živeli u vreme Hitlera, ili sovjetski građani pod vladavinom Staljina, ako tvrde da ništa nisu znali o koncentracionim logorima, odnosno o Gulagu. Gotovo da nije bilo porodice, preduzeća, ustanove, škole, redakcije itd., a da neko blizak nije bio pod udarom dotičnih mera. Prisutni na bezbroj skupova, pre svega na sastancima KPJ, morali su da se lično izjasne.

A ja? Razume se, ja takođe. Možda je moja sreća bila što nisam morao da se pretvaram. Zaista sam već kao devetnaestogodišnjak mislio da je Titov put bolji.

Još nekoliko ličnih priča.

Politički sekretar SKOJ-a u Novom Sadu, moj pretpostavljeni po partijskoj liniji, ubio se, jer nije mogao da se opredeli između Tita i Staljina.

Jedan moj prijatelj, koji je hteo da postane pesnik, vratio se iz rata kao kapetan OZNA. Hteo je da napusti taj posao. Njegovi pretpostavljeni su to procenili kao slabost i poslali ga na Goli otok, doduše ne kao zatvorenika, nego kao islednika “da bi se pokazao”. Mi smo se dopisivali preko određenog broja vojne pošte, ali ja sam znao da je “tamo”, a takođe šta je “ono tamo”. Posle je ipak uspeo da napusti službu, nije postao pesnik, ali relativno uspešan spoljnopolitički novinar.

Konkretno rečeno, ljudi koji su u to vreme optuživani da su za Staljina uglavnom nisu dovedeni pred redovne sudove, nego su, kako se službeno govorilo, “administrativno upućeni na društveno korisni rad”. Tajna policija našla se istovremeno u ulozi tužilaca, sudova i egzekutora presuda.

SLANJE NA MERMER: Nenastanjeno Golo ostrvo – nomen est omen – za vreme Prvog svetskog rata pod Austro-Ugarskom, služilo je kao logor za ruske ratne zarobljenike. Leži između kopna i omiljene turističke destinacije, Raba, zapravo je stena velika 4,7 kvadratnih kilometara. Pošto je celo ostrvo bilo logor, nije bilo potrebno postavljati žičane ograde i slične instalacije.

Izborom baš tog ostrva za koncentracioni logor bavilo se nekoliko najpoznatijih jugoslovenskih umetnika. Vajar Antun Augustinčić je književniku Miroslavu Krleži, Titovom prijatelju još iz vremena pre nego što je postao generalni sekretar KPJ, ispričao da tamo postoji mermer koji bi zatvorenici mogli da obrade. Mermera, doduše, nije bilo, ali je tako nastala uzrečica “slati na mermer”.

Za kratko vreme, koje mi je stajalo na raspolaganju, nisam uspeo da ozbiljno ispitam koji je procenat osoba interniranih na Golom otoku zaista bio za Staljina, a koliko njih samo zbog toga što im se neko svetio, prijavio ih, pa su na brzu ruku osuđivani. Pretpostavljam da je do 90 procenata uhapšenih i mučenih ljudi zaista imalo simpatije za tadašnji SSSR i Staljina, što međutim ne znači da bi bili spremni i za akcije protiv Titovog režima. Većina onih ljudi, koji su aktivno činili nešto konkretno u tom pravcu, pre svega pripadnici vojske, dovedeni su pred redovne ili vojne sudove i podvrgnuti manje ili više redovnom sudskom postupku, tako, na primer, dvojica visokih oficira posle pokušaja bekstva preko rumunske granice zajedno sa načelnikom generalštaba Arsom Jovanovićem, koji je poginuo u vatrenom okršaju do koga je došlo tom prilikom.

BIVŠI ISTOMIŠLJENICI: U međuvremenu, nastala je obimna literatura o Golom otoku, najčešće su pisali autori koji su ga preživeli kao zatvorenici. Jedan od najpoznatijih savremenih srpskih književnika – romanopisac i dramski pisac – akademik Dragoslav Mihajlović, sastavio je pet knjiga na tu temu, u tu svrhu je decenijama istraživao istoriju Golog otoka, ali one su takođe napisane iz perspektive žrtava.

Osuđenici su najčešće okovani u stočnim vagonima bez sedišta transportovani do jadranske luke, a otuda malim brodom prebacivani na Ostrvo. Oslobođeni okova prvo su prolazili kroz takozvani topli zec, terani su kroz špalir “starih” zatvorenika, koji su ih nemilosrdno tukli.

Logorska politika UDBA bila je da se zatvorenici, koji su “revidirali” svoje mišljenje, koriste kao doušnici ili neka vrsta nadzornika. (Valja pomisliti na kapoe u nacističkim koncentracionim logorima.)

Drugačije nego u nacističkim logorima ili “arhipelagu Gulag”, ovde se radilo gotovo isključivo o bivšim istomišljenicima. Među zatvorenicima nalazili su se ministri, generali, direktori fabrika, profesori, dobar deo njih bili su predratni komunisti ili su to postali u toku oslobodilačke borbe, mnogi od njih bili su visoko odlikovani heroji partizanskog ustanka. Upravo zbog toga ih se rukovodstvo pod Titom zapravo bojalo. Islednici, oficiri tajne službe, nedavno su još bili njihovi prijatelji i drugovi, pretpostavljeni ili potčinjeni. Sada su oštrinom gestapovaca ili esesovaca krenuli na zatvorenike, iako su se svi nedavno još zaklinjali u Lenjina i Staljina.

Zatvorenici na Golom otoku morali su da rade teške, uglavnom besmislene poslove u kamenolomu. Tokom leta bili su izloženi nesnosnoj vrućini od preko 40 stepeni, tokom zime hladnim burama. Loše su hranjeni, živeli u nehigijenskim uslovima, iako je postojala ambulanta sa lekarom, jedva da su medicinski opskrbljivani. Svake večeri vođene su političke diskusije da bi se razjasnilo ko je svoje stavove promenio u korist Titovog režima. Ko bi popuštao pod pritiskom, stekao bi privilegije. Organizacija je sa stanovišta tajne službe bila vešta, zatvorenici su se uzajamno kontrolisali, tako da je bilo dovoljno stotinak stražara i nisu imali mnogo posla. Teško je bilo što zatvorenici nisu znali kada će se njihove patnje završiti. Među njima bilo je komunista, koji su prethodno bili u nacističkim koncentracionim logorima, među njima i Jevreja, mada je to sad bilo beznačajno. Ni Crveni krst, niti bilo koja međunarodna organizacija nije se zainteresovala za položaj zatvorenika na Golom otoku.

ŽRTVE I DŽELATI: Moj pokojni prijatelj, austrijski književnik Milo Dor – rođen u Beogradu kao Milutin Doroslovac – bio je skojevac pre rata, za vreme rata uhapšen, teško mučen, pod mukama ništa nije izdao, posle je bio u nacističkom logoru. Ispitivao sam ga šta on misli, kako je moguće da su se terorisali bivši istomišljenici, pa mi je govorio o nekakvom “urođenom mazohizmu” komunista. Nije mi poznato da su u nacističkim koncentracionim logorima ikada komunisti postupali sa komunistima kao na Golom otoku. Istina je, doduše, da je “logorsko društvo” bilo drugačije, jer je, osim “političkih”, bilo mnogo više zatvorenika osuđenih kao asocijalni, Jehovini svedoci, homoseksualci, Jevreji, a potom i drugih nacionalisti.

Jedna od tetaka moje žena bila je “administrativno” osuđena, jer je kao službenik restorana davala karte za namirnice “informbiroovcima” koji su već bili u ilegali. Pošto se posle nekoliko godina vratila sa Golog otoka neko vreme je redovno morala da se javlja policiji. Nikada nije “revidirala” svoj stav, sve do svoje smrti u dubokoj starosti “obožavala” je Staljina. Meni je bilo čudno što se sprijateljila sa jednom od svojih čuvarki iz UDBA, stare dame su se posle uzajamno posećivale i pile kafu. Dugo sam pretpostavljao da se tako nešto ne može zamisliti između zatvorenika i njihovih mučitelja u Nemačkoj ili u Sovjetskom Savezu. Međutim, pročitao sam u memoarima Leva Kopeljeva, koji je mnogo godina služio u Staljinovim logorima, da se jedna oficirka NKVD-a zaljubila u zatvorenika i da su posle njegovog oslobađanja čak i živeli zajedno.

General UDBA Jovo Kapičić, mnogo kasnije jugoslovenski ambasador u Mađarskoj i Švedskoj, danas star 93 godine, ispitao je položaj Golog otoka i odlučio da je pogodan za koncentracioni logor. On i danas stoji na stanovištu da su preduzete “mere” bile neophodne i da on “što se tiče Golog otoka” “spava kao beba”. U Srbiji poneko misli da je on bio komandant Golog otoka, što nije tačno, ali ga je tri puta posećivao i odobravao što se tamo događalo.

Ne postoje sigurni podaci o broju staljinista, odnosno, kako se u Jugoslaviji nazivalo, “informbiroovaca”. Ministarstvo pravde Srbije je nedavno na upit odgovorilo da ne poseduje nikakva dokumenta o tome. To zvuči verodostojno, jer je istrage vodila, presude izricala i za izvršenje kazni brinula tajna služba, a njeni arhivi, kao što je već rečeno, nisu javno pristupačni.

Koncentracioni logor na Golom otoku postojao je od 1949. do 1956. godine. Posle toga je postojeća infrastruktura korišćena kao zatvor sa sudskim presudama osuđene osobe, a napuštena tek 1988. godine.

Na osnovu jedne publikacije Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske “administrativno upućena na društveno korisni rad” i dovedena na Goli otok bila je 16.101 osoba, 15.173 muškaraca i 928 žena. Drugi izvori govore o “oko 16.000”, što je približno isto. Prema zvaničnim izvorima smrtnih slučajeva nije bilo, ali to je očigledno neistina. Mrtvi su registrovani na isti način, kao oslobođeni zatvorenici, cinično rečeno, njihovi posmrtni ostaci su “oslobođeni”. Nikakvo posebno groblje na otoku ili na kopnu u njegovoj blizini ne postoji. Na neki način se broj zatvorenika preminulih na Golom otoku ipak može provizorno izračunati, jer su posmrtni ostaci obično pokopani na grobljima gradova ili naselja u kojima su živeli pre hapšenja. Jedan od autora izračunao je na osnovu toga da ih je bilo 357. To bi bilo 2,2 procenata. Nije mnogo? Svaki čovek usmrćen na bilo koji način je jedan više nego što je dozvoljeno. Osim toga je u zatvorima umrlo 446 osoba sudski osuđeno zbog saradnje sa Sovjetskim Savezom ili izjava u njegovu korist.

DEVET DOLARA ZA DAN: U Srbiji danas i najžešći antikomunisti sažaljevaju golootočane kao “žrtve komunizma”. Cinično bi se moglo reći, “ultrakomunisti kao žrtve komunista”. Kao što rekoh, postoji mnogo svedočanstava žrtava, ali nema ozbiljnih naučnih radova, nije ni moguće raditi bez uvida u tajne arhive. Do promene u tom pogledu možda bi uskoro moglo da dođe na osnovu odluke vlade da se bivši zatvorenici, koji su “nevini” bili na Golom otoku, obeštete sa po devet dolara za svaki dan proveden u internaciji. Nisam uspeo da shvatim kako bi se formalno dokazivala “nevinost”, pa čak ni broj dana provedenih u internaciji, ako se ne pronađu “administrativne presude” i knjigovodstvo Golog otoka. Taj problem, razume se, ne postoji samo u Srbiji, nego takođe i u drugim državama nastalim na tlu bivše Jugoslavije. U Sloveniji je za svaku godinu provedenu na Golom otoku ponuđena odšteta od 6300 evra, što je više nego dvostruko od onog što je ponuđeno u Srbiji. U ostalim eksjugoslovenskim državama još nema odluka po tom pitanju, najveći problem će svakako imati Crna Gora, iz koje je procentualno najveći broj zatočenika Golog otoka.

Logori za internaciju u bivšoj Jugoslaviji, dakle, ne mogu neposredno da se uporede sa sovjetskim arhipelagom Gulag ili nacističkim koncentracionim logorima, ne mogu već ni zbog i apsolutno i relativno znatno manjeg broja žrtava. Međutim, ubeđen sam da uvek umire samo čovek, pojedinac, kao što Hans Falada naslovljava svoj romanSvako umire sam. Nije bitan samo broj uvređivanih, zatvaranih, mučenih, ubijanih ljudi, nije bitna suma, nego svaka pojedinačna žrtva. Neophodno je da se sačuva uspomena na svakog pojedinca, sa poštovanjem, a nedela nikada ne smeju da se zaborave.

Ovo je prvi puta u Hrvatskoj da se titluje kazališni komad jednog srpskog autora. Napravili smo to u znak protesta. Protesta protiv apsurdnog zahtjeva da se “prevodi” i kad se jezik razumije. Protesta protiv jezične politike koja se bavi proizvođenjem razlika. Protesta protiv institucionaliziranja jezičnog šovinizma.

Treniraju nas da u svakodnevnoj upotrebi jezika izoštravamo uho na mjerenje hrvatstva. Ali varijacija je najnormalnija stvar i bogatstvo svakog jezika. Čemu bježanje od činjenice da Hrvati i Srbi ne govore međusobno strane jezike, nego standardne varijacije jednog policentričnog jezika? Nije potrebno zatvarati oči pred time da većina nacija u svijetu ima zajednički jezik s nekom drugom nacijom. I nikom ništa. Uostalom, za svakoga je prednost, a ne mana kad se na svom jeziku može sporazumijevati i s ljudima iz više drugih zemalja. A ako poistovjećujemo naciju i jezik, time negiramo postojanje austrijske nacije, švicarske nacije, američke nacije…

Jezična politika usmjerena na propisivanje, zabranjivanje i nametanje vrši teror nad nama samima. I to samo zato da bi proizvela još nekoliko sitnih nacionalnih markera. No, isplati li se silom mijenjati vlastiti jezik, isplati li se jezičnom cenzurom u medijima i udžbenicima praviti rascjep između roditelja i djece, između dosadašnje kulturne produkcije i budućih generacija, da bismo tako dobivali tek nova zrnca pijeska za bacanje u oči sebi i drugima?

Svjesni smo da prikazivanje titlova u ovoj predstavi skreće pažnju od same izvedbe glumaca, ali namjerno prinosimo tu žrtvu da bismo zorno predočili besmislenost pogleda na jezik kakav imaju neki kulturni pregatelji u hrvatskom društvu. Njima je kultura postala platforma za sirovi nacionalizam, u čiju srž stavljaju jezik. Prošle su već dvije trećine stoljeća otkako je najmoćniji zagovornik poistovjećivanja nacije i jezika naredio da ga poslije samoubojstva poliju benzinom i spale. Njegovo izjednačavanje nacije, jezika i države odbačeno je u svijetu. A u našim udžbenicima ponavljaju još uvijek njegove riječi kao da su se zabunili u stoljeću.

U Austriji strana predstava iz Njemačke nije na stranom jeziku i ne titluje se. U Velikoj Britaniji strana predstava iz SAD-a nije na stranom jeziku i ne titluje se. Tako i kod nas, strana predstava iz Srbije, Bosne ili Crne Gore nije na stranom jeziku, pa su zato titlovi suvišni. Mi smo ih stavili, i time ostvarili u obliku parodije misao Waltera Benjamina da u prijevodu treba odzvanjati eho originala.

Nušić je Gospođu ministarku napisao prije stotinjak godina. Zato se u predstavi mogu čuti i pojedine riječi koje su se pojavljivale u Nušićevo doba, ali danas su malo kome poznate i u Srbiji i u Hrvatskoj. Budući da je Nušić Ministarku napisao razgovornim jezikom, stavljen je i u titlove razgovorni funkcionalni stil standardnog jezika kakav nalazimo danas u Hrvatskoj, gdje često čujemo i oblik “šta”, pa se zato i taj oblik pojavljuje u određenoj mjeri u titlovima. U razgovornom stilu u Hrvatskoj nailazi se i na “da plus prezent”, pa je taj oblik u određenom broju zadržan i u titlovima. Najveći dio promjena odnosi se na jednu jedinu izgovornu razliku: “ije/e”. Kad se samo sjetimo koliko su brojnije, veće i raznovrsnije izgovorne razlike između britanske i američke varijante engleskog jezika…

Hamdo Klinac, zvani Hamduka, krio se od vojne policije, od komšija, od svakog oka koje bi ga moglo vidjeti i prijaviti da izbjegava vojnu obavezu, a kad je zemlja napadnuta, kao što je naša, obaveza je svakog punoljetnog i sposobnog muškarca da je brani, to jest da ratuje.

Hamduka je vozač svih kategorija, ali pošto je rat, puno se ne hoda, niti se, bogzna, šta prevozi, on u ratu može samo na liniju. A što se na liniji često ranjava i gine i što nimalo nije prijatno, i danju i noću, svaka četiri sata, ići dva u rov i ćuliti prema neprijatelju koji se svaki čas očekuje da krene, a Hamduka da ga zaustavi i vrati na polazni položaj – božemoj, to je u ratu tako, promijenit se ne može ništa i od tog si spasen samo ako si dobro ukriven. A Hamduka je bio dobro ukriven. Prvo na tavanu. Tu je proveo ravno tri mjeseca, četiri dana, dva sahata i dvadeset i dvije minute. Nije to teško sračunati; zna se kad se i u koliko sati popeo na tavan, a zna se tačno i kada je sjuren sa tavana. Ostao bi Hamduka gore još, ali jednoga dana, tromblon udari u rog krova i otkide ga kao prasu. Taj udar tromblona u rog iznad njegove glave, označava početak ratnih muka za Hamdu Klinca, zvanog Hamduka. Ništa njega ne dohvati od tog tromblona i od tog loma, i ništa mu ne bi sem što se na smrt prestravi i strča s tavana, pa onako zbunjen istrča na avliju da vidi šta je i gdje puklo, i tu komšinica Sena vidje da Hamduka nije u Varešu, na liniji, kako joj je govorila njegova žena Zineta, već da se krije u kući, a koga Sena vidi – vidio ga je komandant armije, čitava vojska i sve televizije svijeta. Ništa se gore Hamduki nije moglo desit od ovog što ga je vidjela pričljiva i zla, odavno raspuštena, komšinica Sena. To mu je isto kao da je onaj tromblon promašio rog, prošao kroz crijep i pogodio ga pravo u glavu. Isto! Kad ga sada uhvate peglat i kažnjavat – gdje je kraj njegovoj muci!

Brže-bolje utrča u kuću, ugrabi glavu u šake i stade smišljati kako da se izvuče iz opasne situacije, kako da izbriše sebe iz Seninih očiju. I ništa ne smisli drugo već da se ponovo negdje skrije. No samo što to odluči, neko se ču pred kućom. Bila je to opaka komšinica Sena, koja se nije mogla čuda načudit da je poslije puna tri mjeseca ugledala komšiju Hamduku koji je od početka rata na liniji kod Vareša – otišo da brani rodno i zeleno Budoželje.

– Hamduka, Hamo, Zineta, Zino… – zvala je, ali se on nije odazivao, a Zineta bješe otišla sestri na Hladivode. Hamduka je uletio pod sjećiju, iza nekakvih kofera i tamo ostao sve dok se ova žena nije vratila svojoj kući. Ona je lijepo ušla, sjela na onu sjećiju pod kojim je ležao Hamduka i sama sa sobom pričala

– Kud li se, pasji, izgubi? Gdje li sakri svoju debelu guzicu? E bit će mu Vareš, čim ja odem u komandu… – gunđala je, a Hamdo šutio pod sjećijom kao mejt.

Samo što Sena ode, skoči ispod kreveta, pa onako sav prašnjav, ponovo ode na tavan, na kojemu je još ljuto zaudarao barut. Tu se nekako primiri do noći, ali čim se smrče, istrča i, zajedno sa svojom voljenom, poče kopati; nešto kao trap u štali, blizu onog mjesta gdje su skupljali kravlju balegu. Zemlju baciše na vrt, onaj trap lijepo zastriješe, pokriše ga daskama i po njima naredaše balegu. Jednu široku dasku staviše po sredini i ona je bila ulaz; podigneš je zajedno s balegama, spustiš se dole u trap, a onda Zina popravi sve i ko bi reko da dole pod đubretom leži Hamduka, krijući se od vojne obaveze.

Već poslije prve provedene noći, u cik zore, Hamduka se izvuče ispod balega i prope na tavan. Žalio se da nikada u svome danu nije pojeo toliku studen i više, jednostavno, nije mogao izdržati pa kud puklo da puklo. Čim se malo objutri – eto ti Sene. Ovaj put niti jednom riječju ne reče da je juče vidjela svoga komšiju Hamduku, već, onako prepredena, stade da jadikuje za borcima sa vareškog ratišta koji zadnjih dana trpe silovite udare neprijateljske artiljerije sa Nišića i da, plakala je Sena, padaju po čukama ko zrele kruške.

– Bože kakav je to komšija… Radan, pošten, vazda doleti: ‘treba li što komšinice Seno’? Dobar ko hljeb… I nije zalud rečeno: Bog uzima najbolje, strah me da mu se štogod ne dogodi – vrtjela je lukava Sena svojom šiljavom glavicom.

Sve to Hamduka sluša na tavanu, kosa mu se diže na glavi a tanke iglice probijaju kožu. Pipa se – provjerava je li on to ili ova opaka žena dole zna više o njemu negoli on sam.

Samo što se vratila svojoj kući, Sena se nekud izgubi. Nije je bilo cijeloga dana, a pred veče, u Hamdukinu kuću ubasaše dvojica vojnih policajaca. Glave izbrijane, vrat ugojen i dobro namrckan. U rukama – hekleri. Traže Hamduku! A Hamduka viri s tavana – u onu rupu u štali više mu se nije išlo koliko u grob. Sada je žalio: Da je sad tamo – spasio bi se. Jedan od policajaca zvao se Džanko ili, kako su ga drugovi zvali – Džangrizljivi Džanko, koji dobro zanosaše sandžački:

– Hajde krmeljivko, hoj državu, a držiš se ženi za gatnjik. Dosta si se krio, bolje ti je hajde izađi no da te ja tražim, ako te ja nađem neće ti koža valjat ni za rešeto!

– Daj mlada merdevine – viknu Sandžaklija Zineti, i u tom času Hamduka se pojavi na vratašca tavana.

– Silazi, mišu, dosta je bilo rupa, moraš; prvo malo u zatvor, pa na front!

To zatvor i nekako otrpje, ali kad rekoše front, lijepo posrnu. Što od stida, a što od žalosti, Zineta propada u zemlju, a Sena cvjeta. Svezaše mu konopcem ruke i krenuše od kuće.

– Pa nije valjda, Hamduka, da si se sve do sad ukrivo, ne bio jadan. Evo ja, žena sam, a … sad ću, ako treba, pušku pa na Trebević ili Žuč – likuje Sena, a Hamduka ni jedne; ni bijelo ni crno – savio se i klipti naprijed. Ne, njih dvojica ga nisu prstom takli, iako je Džanko nekoliko puta, u bijesu, hvato pušku za cijev, da mu, toboš, presudi zbog izdaje zemlje. Ali stražar Musa – e on ga jeste jednom dobro spodbio nogom u stražnjicu, gurajući ga u polumračan, memljiv i jezivo hladan podrum, u kojem se još vrpoljaše jedna ljudska prilika, a to bješe Zaim Mulahmetović iz Vrbovske. U jeku rata Zaim trgovo s ljudima! Kako?! Lako! Nađe Srbina koji bi rado svojima i on se lijepo dogovori za koliko para da ga provede preko Stupa. U saradnji sa nekolicinom stražara, cvjetao mu posao sve dok ga jedne večeri nisu iznenadili vojni policajci i ugasili mu biznis. Sada njih dvojica: Zaim i Hamduka leže na naručju slame u podrumu i umotavaju se u poderane vojničke deke.

– Vidi, Zaime – požali se Hamduka još prve večeri – ja ovo ne mogu izdržati, ima li ikakav način da se spasimo – da izađemo iz ove rupe, pa kud bilo, samo da izađemo?

– Ima! – Dosjeti se dovitljivi Zaim – sutra ujutro oko dva sata, tada stražari najvjerovatnije kunjaju, napravit ćemo, od te tvoje deke, kajase. Zavezat ćemo ih gore za rešetke i ja ću te, toboš, uvezat njima, ali ćemo paziti da se stvarno ne zamakneš. Ovu kantu u koju vršimo nuždu stavit ćemo ispod i sve će izgledat kao da si se stvarno htio objesiti, i oni će te, kao neuračunljiva, osloboditi.

Sinu Hamduka od radosti pa se prisloni uza zid i slatko zaspa. Zaspa i Zaim i probudi se tek oko pola tri.

– Auuu, pola tri… valja vješat čovjeka – skoči Zaim i blagim dodirom u lijevo rame probudi Hamduku.

– Hajde, Hamduka… pola tri… – i Hamduka skoči, pa zajednički stadoše kajasati prašnjavu deku. Prvo su dvije kajase zavezali za rešetku, a onda treću Hamduki oko ramena. Onda je Hamduka stao na kantu, a Zaim sve to dobro uvezivao. Kada je bio pri kraju Hamduki skliznu noga s kante i to jako puče i dozva dvojicu stražara. Zaim se već bješe povuko uza zid i napravio da spava. Onako uvezan, ko golub u tonote, Hamduka je gledao u stražare – spasioce.

– A vješaš se, majku ti izdajničku! – veli prvi. – E sad ćeš vidjet kako Musa dere jarca i kako se vješa – dodade drugi, pa se mašiše za pendreke.

Sav modar, ko ispisan, nije mogao do zore oka sklopiti, a kad ga, negdje u zoru, obori san, sanjao je kako se na tavanu njegove kuće objesila opaka komšinica Sena. I probudi se od straha.

Vjerovatno postoje kancelarije uređene po uzoru na rajske odaje. Ova, gdje ja upravo sjedim, morala bi biti jedna od njih. Pa, dobro, bolje će biti da umjesto hvalospjeva i divljenja, koje ću joj nekom drugom prilikom zasigurno uputiti, ovdje iznesem samo jednu neznatnu zamjerku. Ona se odnosi na njen ćilim. Nju, naravno, sem budale niko drugi neće primijetiti. To je, dakle, čistokrvni persijski ćilim. Poznato je da se zbir njegovih boja nikad ne da pouzdano utvrditi. Evo zašto: životinjskog porijekla, boje struje kroz vlakna, neprestano se miješaju, stvarajući ili uništavajući jedna drugu. Broj kombinacija je kao i u šahu beskonačan. Valja se upitati da li je nama potreban takav ćilim. Mi težimo sužavanju, jednoj misli u svemu. Ako nam je uzor pčela, njen sistem uređenja zajednice i njen proizvod, med, šta će ovo bezgranično čudo kombinacija ovdje, ispred očiju i uma Onog koji stalno razmišlja – gledajući upravo u ćilim, kao da od njega ište pomoć – kako da sabije naš duh u jedno i od tog jednog izgradi sve.

(1982)

U Ulici Vase Miskina, malo prije Jugotonovog dućana, na samoj granici između svjetova, austrougarskoga i otomanskog, stajala je pločica s imenom, prezimenom i vrstom obrta: klavirštimer. Odavno već ne pamtim kako se čovjek zvao – bio je katoličkoga roda, prezimena na ić – ali ga se često sjetim, pa upitam za njega, ali nema odgovora. Vjerojatno i zato što više ne poznajem nikoga tko je u Sarajevu imao klavir, koncertni, polukoncertni ili pijanino, i tko je imao potrebe za tim majstorom, da bi ga nakon tolikih godina pamtio. Ne znam kamo su nestali svi ti ljudi, jesu li pomrli ili su se razišli po svijetu, koji bi mi mogli nešto ispričati o sarajevskome klavirštimeru ili “finougađaču glasovira”, kako je to, pamtim li dobro, pisalo ispod, sitnijim slovima, ali kako ih već nema, i sve je manja prilika da ću išta o njemu doznati, barem bih objasnio svoje zanimanje za tog čovjeka.

Vjerujem, naime, da bi njegova temeljita i opsežna biografija, stvarna i zasnovana na činjenicama, sjećanjima i izjavama svjedoka, bila zanimljivija od memoara i životopisa važnijih i utjecajnijih ljudi, koji su Sarajevo u ona doba proslavili, uzvisili ili unizili, i to zato što je ispovijest sarajevskoga klavirštimera sama po sebi jedinstvena, unikatna i neusporediva. Ovaj grad nikada nije bio toliko velik, niti je umjetnička – tojest klasična – glazba bila toliko rasprostranjena, e da bi između Baščaršije i Marijindvora postojala dvojica klavirštimera. Svega drugog, i svih drugih, moglo je biti po dvoje, po nekoliko ili cijelo mnoštvo, ali on je bio jedan. Zato je njegova priča tako zanimljiva. Sarajevo je bilo grad za jednoga klavirštimera, on mu je bio mjera, kao što je i taj grad bio njegovom mjerom. U nekome drugom gradu, finougađač glasovira iz Ulice Vase Miskina možda bi se bavio nekim drugim poslom. Svirao bi klavir u noćnome klubu ili u kazališnom orkestru. Za neke bi gradove bio previše dobar pijanist da bi radio kao klavirštimer, dok bi za standarde drugih gradova nedovoljno dobro štimao klavire da bi mogao raditi taj posao. Što god da bi radio, nigdje više ne bi bio jedinstven i jedini.

Klavirštimeri su vrlo često neostvareni pijanisti. Bezbroj je razloga zašto se nisu ostvarili, ali jedan od važnijih je trema od javnoga nastupa. Ili nedostatak marljivosti i upornosti, premalo vježbe. Klavirštimer kao i svaki dobar pijanist mora imati dobar sluh, mora biti tako muzikalan da pravilno ugodi svaku od dvjesto dvadeset žica koliko ih je u svakom klaviru. Kažu da se glasovir na kojem se redovno svira treba naštimati jednom godišnje. Ali i instrument na kojem se uopće ne svira također će se s vremenom razdesiti. Nemoguće je danas reći koliko je prije rata u Sarajevu bilo klavira, ali Aleksandar Srzić, danas jedini klavirštimer od Splita do Dubrovnika, kaže da ih je u svim mjestima makarskoga primorja ukupno dvjesto pedeset. Prije šest-sedam godina Srzić je dolazio u Sarajevo da popravi i ugodi klavir koji je, kaže, u ratu stradao od dum-dum metka i dvanaest mu je dirki bilo bez ikakva tona. Bog zna koliko je takvih glasovira u gradu, koji čekaju, i nikada neće dočekati, svog glasovirača. Šute raštimani i čekaju da dođe Srzić iz Makarske ili Milan Aćimović iz Banje Luke.

Noćna mora svakoga finougađača su ljudi koji po svojim klavirima slažu knjige i kućne stvari, po njima im se izlije voda iz vaze za cvijeće ili se dokona dječurlija igraju tako što mlate po klavijaturi. Klavir je tehnički kompliciran instrument, sastavljan od više stotina dijelova, a svaki od njih ima utjecaja na zvuk instrumenta. Klavir je kabast, zauzima veliki prostor u stanu, i pijanino će zapremiti mjesto povelikog ormara. Ako nema svirača, klavir je samo grdna smetnja, i neugodan podsjetnik na neka druga vremena ili na neke druge ljude, one kojih više nema, jer su pomrli ili su nekamo otišli. Pritom, on je, više nego ijedan drugi predmet u kući, simbol i potvrda višega kulturnog statusa, porodičnog identiteta, a katkad i porijekla. U onome Sarajevu katolici su se više nego pravoslavni i muslimani ponosili svojim glasovirima i onim što su ti instrumenti, barem u njihovoj imaginaciji, tada predstavljali. Kuferaška sarajevska i bosanska povijest u velikoj je mjeri povijest kućnih klavira.

Violina je, kažu, više židovski ili ciganski instrument. Klavir je glazbalo europskoga građanstva.

Istina je, međutim, da samo vrlo muzikalni ljudi mogu naučiti da sviraju violinu. Osnove glasovira, do razine korektnoga početnika, može savladati svatko. U klaviru je osnova glazbene umjetnosti zapadnoga svijeta, a u violini je njezina virtuoznost. Violina je jeftinija, ona je prenosiva, s violinom se pred holokaustom može bježati u Ameriku, kao što su bježali neki od najvećih violinista dvadesetog stoljeća. Recimo, genijalni Jascha Heifetz. Da 1917, kao čudo od djeteta, nije iz rodne Litve, zajedno s porodicom, otišao na školovanje u Ameriku, u San Francisco, četvrt stoljeća kasnije više ne bi bilo živih Heifetza. Glazbeni talent tog dječaka svima im je spasio živote. A bili su židovska sirotinja i osim njegovog talenta nisu imali ništa čime bi otkupili svoje sudbine. Dječaku je violina bila suđena, jer gdje bi u ona vremena našao klavir na kojemu će svirati? Violina se štima lako, na sluh, i svaki ju violinist štima samome sebi. Koliko je poznato, nije bilo pijanista koji bi sebi štimali klavire.

Violina je instrument onih koji su odlazili s koferčićem pod rukom, dok je klavir instrument onih koji su umirali. Kada je u ledenu zimu 1943. u New Yorku umro Nikola Tesla, njegov mu je slavni zemljak, također emigrant s velikom karijerom na Zapadu, Zagrepčanin Zlatko Baloković nad otvorenim grobom na violini odsvirao melankoličnu melodiju pjesme koju je u Grčkoj, za Prvoga svjetskog rata, pjevala prognana srpska vojska: “Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je ljubav moja…” Taj zvučni zapis čudom je sačuvan, ali malo je onih koji bi danas otvorena srca prihvatili ili na pravi način shvatili kako je Hrvat Baloković ispraćao Srbina Teslu jednom od onih melodija koje danas dijele i razdvajaju Srbe i Hrvate, melodije koja je tog siječnja za obojicu bila metafora njihova egzila. I nije se mogla odsvirati na glasoviru.

Predratni sarajevski klavirštimer – sad mi se, najednom, učinilo da se prezivao Lukić – godinama je, vjerojatno i desetljećima, ugađao klavire u Sarajevu, ali i širom Bosne. Ulazio je ljudima u kuće, svađao se s nerazumnim domaćinima, tražio da se s klavira sklone tegle sa zimnicom i tegle u kojima bi se na suncu šećerio sok od ruža, i ljudima objašnjavao što sve smeta jednom klaviru. A onda bi ga cijelo jutro štimao, dok se iz kuhinje širio miris ručka i događalo se sve ono što bi se događalo u gradskim i građanskim domovima tog vremena. On je do u glavu i do u ton poznavao sve sarajevske instrumente, znao je kakav je koji, kakvo je kojem porijeklo i povijest, a da ništa i nije morao znati o njegovim vlasnicima. Ako bi o ljudima nešto znao, bilo je samo kako se koji odnosi prema svome klaviru. Iz njegove perspektive, ništa se važnije o čovjeku i ne može znati.

Klavirštimer iz Vase Miskina vjerojatno je štimao klavire širom Bosne. Zvali su ga u Zenicu i u Tuzlu, znao je za svaki pijanino u Goraždu, Višegradu, Foči i Gračanici, tako da je, na vrlo specifičan način, suvremenu povijest svoje zemlje znao bolje od drugih ljudi. Svih drugih je bilo barem dvoje, nekoliko ili ih je bilo mnoštvo, ali u Sarajevu je klavirštimer bio samo jedan.

Zato mi je, eto, njegova priča zanimljiva. I žalim što je nikome nije ispričao prije nego što je otišao. A ne znamo ni gdje je otišao i čime se bavi tamo gdje je sad, ako je živ. S kakvim se osjećajem sjeti sarajevskih glasovira, ako ih se kada sjeti? To me trenutno zanima više nego što drugo. Pogoditi perspektivu finougađača sarajevskih glasovira možda je teže nego ugoditi raštiman klavir.

Ako je već tako nestao, otišao, iščezao, a da nije ispričao svoju priču, bilo bi vrijedno izmisliti je. Ali tako da bude istinita, i da sve u njoj bude onako kako se i dogodilo.

***

Štimanje po sluhu

Priče kakva je “Sarajevski klavirštimer” obično prođu tiho. Ljudi reagiraju na buku i larmu, izazove ih neka politički žestoka tema, uzbuni i uzbudi jak stav, a ničega takvog nema u “Sarajevskom klavirštimeru”.

Istoga jutra kada je objavljen na Radio Sarajevu, u ponedjeljak 23. srpnja, s ispravkom se javila urednica, moja davna drugarica, profesorica glazbe Vesna Andree Zaimović: “U Sarajevu trenutno rade dva klavirštimera – tačnije, jedan je iz Zenice, tako da nema uporište tvoja rečenica: ‘Šute raštimani i čekaju da dođe Srzić iz Makarske ili Milan Aćimović iz Banje Luke.’ Bez obzira na to, Lukića se sjećam i starijeg i mlađeg. (bili su otac i sin…)”

Nisam znao da je klavirštimer Aleksandar Lukić imao sina.

II

Tri dana potom, Vesna mi je proslijedila mail londonskoga rezidenta Mirze Fehimovića:

“Poštovani,

Samo da kažem vašem saradniku Miljenku Jergoviću da su u Sarajevu i živjela i radila 2 klavirštimera uporedo, doduše ne dugo. Aca Lukić je sa svojim sinom zamijenio ostarjelog gospodina Ottingera. Lukić je štimao klavir uz pomoć sofisticiranih instrumenata, a stari Ottinger, jednog velikog frljavog oka koje samo što ne isklizne iz očne duplje, oslanjao se samo na svoj apsolutni sluh. I Lukić i Ottinger su mi štimali pijanino svojevremeno, dok sam išao u osnovnu muzičku školu, a eto sad tu nema nijednog.”

III

Nekoliko tjedana kasnije, 13. kolovoza, pisao mi je Branislav Mikulić. Gospodin kojeg ne poznajem, šezdesetogodišnjak, nastanjen u Dublinu. Iselio iz Sarajeva 1991.

Kaže da je išao u razred s Leopoldinom Ottinger, udana Đukanović, čiji je otac Ervin Ottinger bio sarajevski klavirštimer.

Živjeli su u Ulici kralja Tvrtka.

IV

A 28. kolovoza iz Sarajeva piše Pavle Kaluđerčić.

Ni njega ne poznajem, ali sam o njemu slušao, ponešto i čitao, pa mi je žao što se nismo nikada sreli.

Gospodin Pavle:

“čitam sve što objavite, a stigne do mene. Moja djeca su vaši vršnjaci, takođe odrasli na Mejtašu. Nisu više ovde, ja sam sa suprugom posljednji Mohikanac.

Klavirštimera Acu Lukića iz Ulice Vase Miskina sam poznavao lično i dobro. Klavir koji je on štimao još je kod mene u stanu samo njega nema. On je umro. Ali sin mu živi, koliko znam i on štima klavire, a živi u dalekom Vancouveru.

Aco je po dolasku u stan na štimanje klavira obavezno donio sa sobom doručak. Najčešće jogurt (ili kefir) i kiflu. Zatim bi navukao kao snijeg bijele rukavice prije nego bi otvorio klavir. Potreban pribor za štimanje bi poredao po prostirki od zelenoga filca a štimovao je bez elektronike, sa zvučnom viljuškom, na sluh.

Nakon letimičnog uvida u ‘stanje’ klavira predlagao je šta treba raditi i šta treba eventualno promijeniti. Posljednji puta je bio kod nas nekoliko godina prije rata.

Promijenio je tada nekoliko žica.”

V

U telefonskom razgovoru, Ivan Lovrenović mi priča kako je Lukić štimao Majin pijanino.

Kada je Ivan, uz zaštitu nekih Nijemaca, tajno, pri samom kraju opsade, obilazio Grbavicu, u njegovom stanu, u kojem su tada živjeli drugi ljudi, još uvijek je stajao pijanino.

Kada su se, nakon reintegracije Grbavice, nakon zašivanja toga početkom rata amputiranog kvarta, Lovrenovići vratili kući, klavira više nije bilo.

Duboko unutra, ispod žica, Vera je sakrila malenu zbirku jantara, što joj ih je Ivan donosio s putovanja.

VI

Kronološki nanizane, bez mojih komentara, dodataka i ukrasa, reakcije na “Sarajevskog klavirštimera” čine novu priču, precizne i simetrične dramaturgije.

Višeglasnu i tužnu.

vrati mi se moje čisto srce
da te praznog nosam lijevo desno

vrati mi se fantastična sposobnosti
da to sa sedam godina majci

ovako objasnim

mama ja ti neću
bit matematičar

ja ću bit hrvatičar

i to se stvarno dogodilo

___
*inače, ovako treba prevoditi herztier herte müller, samo mene pitajte