U onom drugom naletu španjolke, govori Juš Černilogar, u našem se zaseoku, a mi smo bili tamo od Tolmina, razbolje sve. I u našoj se kući razbolje sve. U selu još je i preteklo živih. U našoj kući u dvije sedmice pomrlo sve, i staro i mlado, i veliko i malo. Ama sve. Jedini ja ostao živ. I nerazboljen, ako se to tako kaže. A kako će drukčije, nego nerazboljen. Sve ih, jedno po jedno, sahranio. Plakao nisam, ne možeš plakati od toliko posla. Valja iskopati sve te jame, nema grobara, sve što je za krampa i lopate otišlo je u rat. Jedni u zarobljeništvu, drugi u kasarni, treći u špitalu, umiru i oni od španjolke. Jedino mene, koji sam se rata najviše plašio, nije uzelo. Zašto nije, to ni danas ne znam. I jedini se nisam razbolio. Ako me pitaš zašto, samo ti jedno mogu reći: strah ubija bolest. Jest, dragi moj, tako ti je to.
Kad sam ih sve pokopao, rekoh sad idem najdalje što se može otići. I eto me tako u Sarajevu.
Juš Černilogar II
U onom drugom naletu španjolke, govori Juš Černilogar, u našem se zaseoku, a mi smo bili tamo od Tolmina, razbolje sve. I u našoj se kući razbolje sve. U selu još je i preteklo živih. U našoj kući u dvije sedmice pomrlo sve, i staro i mlado, i veliko i malo. Ama sve. Jedini ja ostao živ. I nerazboljen, ako se to tako kaže. A kako će drukčije, nego nerazboljen. Sve ih, jedno po jedno, sahranio. Plakao nisam, ne možeš plakati od toliko posla. Valja iskopati sve te jame, nema grobara, sve što je za krampa i lopate otišlo je u rat. Jedni u zarobljeništvu, drugi u kasarni, treći u špitalu, umiru i oni od španjolke. Jedino mene, koji sam se rata najviše plašio, nije uzelo. Zašto nije, to ni danas ne znam. I jedini se nisam razbolio. Ako me pitaš zašto, samo ti jedno mogu reći: strah ubija bolest. Jest, dragi moj, tako ti je to.
Kad sam ih sve pokopao, rekoh sad idem najdalje što se može otići. I eto me tako u Sarajevu.