Jesenjim krikom
bio sam progonjen u ulici tihouhanoj.
Položili su me u hrastovo gnezdo
pokrivali su me
zelenim listom,
vlažnim vunenim prekrivačem
u Palestini.
Otkuda hrast u Palestini?
Uh, izvini!
Praštaj, crkvice, praštaj!
Tamjan crta fresku,
Sorzeca mi dane.
Bio sam obložen
dečijom vikom, umoljčanim ćebetom,
i vrt sam video obršćeni…
Obrstile ga koze,
zajebi ini.
A u toj ulici tihoj
radio je motor
na nekoj mašini…
Drva su sekli
i tad poželeh
da zaspem u mekoj Hristovoj
piljevini.
Pljušte otisci prstiju a slepci dižu tri prsta
Ovih mi dana užasno brzo rastu nokti
A knjige su rasklopljene po podu
I duša me boli
Papir romori i kuša,
Šapće Sic Mundus Creatus Est
Čujem vrapci cvrkuću
U izlaske i zalaske Sunca
Zmije ćute jer znaju da im
Na svetu nastaje večna kuća
sikću u radosti
rascvetan im jezik koprca
Bole me nokti
ovi koji su izrasli doista brzo
Trunu
Od čukanja po ekranu
Jer bojim se da
ostanu moji otisci prsta
a senzori čukanj nokta ne poznaju
Pa ih tupim, tupim udarcima
Ko onomad kad su prikivali Isusa Krsta
Pevci pevaju, senke lastavica na putu
sevaju kao strele, pokušavam da podignem s
patosa košticu limuna al ona je ljigava i šmugne
pod krevet na šta mi očni živac vrca
Munje i gromovi, sijavice
Rosa se nevina spušta i ostavlja trag na zemlji
Kao kad ispiješ iz flaše jogurt
I ne obrišeš usta
Sve je ispričano, grkljan vazda grgolji
A Kain ga iznova zarezuje, krvca iz njega ključa
Ko sluša? Ko vidi? Ma ima li bar nekog da im
kaže?
Svi na svojim ekranima ostavljaju
Otiske prsta
kroz koje im iscuri
Duša
Slikovnica sna
Kakva je to čudesna
svježa vodica koja prošla
je kroz korijenje i žile drveta,
kroz gusto granje
do behara.
Baka ih skuplja i šapuće mi:
majku kad su mi
polivali benzinom da je spale
nudila sam im trešnje,
nudila
zdravlje,
crvenu vodicu,
svoju prvu
djevojačku krv.
Suze mi se slijevaše,
u oku istetoviran trn
kao mikro-čip pecnut na poleđini
očnih kapaka,
na slikovnici sna.
Martin snijeg
Sve kaplje i struji,
teče i bruji,
vlažan smet se pretvara
u snijeg jer nošen je vetrom
a za mene je onda to
snijeg
jer sneg je oštar i suv
na autobuskom stajalištu
obučeni u crno promrzli ljudi
stoje zbijeni kao ptice na nekoj santi
leda u polarnim predelima, možda
negde u Rusiji
i čekaju
da prođe ovaj martovski
snijeg
i led
I meni su jagodice na prstima
snježne, vlažne i nježne
i njima ću uskoro listati stranice knjige koju
čitam u svome domu,
pa ću Sveto Pismo s njima da obrćem
i čitam o proroku Jezekilju
tom judejskom svešteniku
koji možda nije video ovaj snijeg
ali ga je osjetio u svojim vizijama
onomad kad je prorokovao
i kada mu je Bog rekao
da pojede svitak pergamenta
kako bi reči postale krv i meso
kako bi čovek uspeo da ne samo pročita
ovaj snijeg, nego da ga i oseti na licu
kao što se osete poljupci Mađarice Marte
vlažni i lepi
dok u Ujvidečkom pozorištu
igra se Čehov
a napolju konačno kreće
da pada oštar sneg
Hrast u Palestini
Hristova piljevina
Jesenjim krikom
bio sam progonjen u ulici tihouhanoj.
Položili su me u hrastovo gnezdo
pokrivali su me
zelenim listom,
vlažnim vunenim prekrivačem
u Palestini.
Otkuda hrast u Palestini?
Uh, izvini!
Praštaj, crkvice, praštaj!
Tamjan crta fresku,
Sorzeca mi dane.
Bio sam obložen
dečijom vikom, umoljčanim ćebetom,
i vrt sam video obršćeni…
Obrstile ga koze,
zajebi ini.
A u toj ulici tihoj
radio je motor
na nekoj mašini…
Drva su sekli
i tad poželeh
da zaspem u mekoj Hristovoj
piljevini.
Pljušte otisci prstiju a slepci dižu tri prsta
Ovih mi dana
užasno brzo rastu nokti
A knjige su rasklopljene po podu
I duša me boli
Papir romori i kuša,
Šapće Sic Mundus Creatus Est
Čujem vrapci cvrkuću
U izlaske i zalaske Sunca
Zmije ćute jer znaju da im
Na svetu nastaje večna kuća
sikću u radosti
rascvetan im jezik koprca
Bole me nokti
ovi koji su izrasli doista brzo
Trunu
Od čukanja po ekranu
Jer bojim se da
ostanu moji otisci prsta
a senzori čukanj nokta ne poznaju
Pa ih tupim, tupim udarcima
Ko onomad kad su prikivali Isusa Krsta
Pevci pevaju, senke lastavica na putu
sevaju kao strele, pokušavam da podignem s
patosa košticu limuna al ona je ljigava i šmugne
pod krevet na šta mi očni živac vrca
Munje i gromovi, sijavice
Rosa se nevina spušta i ostavlja trag na zemlji
Kao kad ispiješ iz flaše jogurt
I ne obrišeš usta
Sve je ispričano, grkljan vazda grgolji
A Kain ga iznova zarezuje, krvca iz njega ključa
Ko sluša? Ko vidi? Ma ima li bar nekog da im
kaže?
Svi na svojim ekranima ostavljaju
Otiske prsta
kroz koje im iscuri
Duša
Slikovnica sna
Kakva je to čudesna
svježa vodica koja prošla
je kroz korijenje i žile drveta,
kroz gusto granje
do behara.
crvena radost!
strešnjena sa svojih peteljki
pala dolje
rosom okupana
obla, sabahzorskim zrakama obasjana
trešnja,
od treskanja
naherena
ispucala,
stara.
Baka ih skuplja i šapuće mi:
majku kad su mi
polivali benzinom da je spale
nudila sam im trešnje,
nudila
zdravlje,
crvenu vodicu,
svoju prvu
djevojačku krv.
Suze mi se slijevaše,
u oku istetoviran trn
kao mikro-čip pecnut na poleđini
očnih kapaka,
na slikovnici sna.
Martin snijeg
Sve kaplje i struji,
teče i bruji,
vlažan smet se pretvara
u snijeg jer nošen je vetrom
a za mene je onda to
snijeg
jer sneg je oštar i suv
na autobuskom stajalištu
obučeni u crno promrzli ljudi
stoje zbijeni kao ptice na nekoj santi
leda u polarnim predelima, možda
negde u Rusiji
i čekaju
da prođe ovaj martovski
snijeg
i led
I meni su jagodice na prstima
snježne, vlažne i nježne
i njima ću uskoro listati stranice knjige koju
čitam u svome domu,
pa ću Sveto Pismo s njima da obrćem
i čitam o proroku Jezekilju
tom judejskom svešteniku
koji možda nije video ovaj snijeg
ali ga je osjetio u svojim vizijama
onomad kad je prorokovao
i kada mu je Bog rekao
da pojede svitak pergamenta
kako bi reči postale krv i meso
kako bi čovek uspeo da ne samo pročita
ovaj snijeg, nego da ga i oseti na licu
kao što se osete poljupci Mađarice Marte
vlažni i lepi
dok u Ujvidečkom pozorištu
igra se Čehov
a napolju konačno kreće
da pada oštar sneg