“…regrette rien”

jedan dan, ima tome, ostavila me, iznenada, zbog srca, a bila mi mila, onako mirisna, opojna, zavodljiva, ponekad meka, nekad žestoka, ovakva, onakva, uvijek mi se sviđala, uvijek bila nepredvidljiva, hirovita, zavodljiva, podatna, lako bi kliznula, svog bi me prožela, u meni sve ugrijala, sve bi u meni planulo, proključalo, u emociju, u strast sve bi se pretvorilo,  čekao je, a i ona mene, kad je nekoliko dana ne bi bilo tražio je, nalazio i susretao posvuda, najčešće u večernjim satima, u klubovima, krčmama i hotelima, u tuđim stanovima i mojim sobama, na moru, u planini (ljubavi nigdje granica), ponekad šetali, ponekad na brzinu, s nogu, a i mnoge burne, slasne noći zajedno proveli, bila mi draža od mnogih znanaca ljetovanja partijskih sastanaka i javnih predavanja, o njoj sam znao barem pet pjesama, imao za nju mnogo vremena i mnogo komplimenata, a sada je vidim, jedva je primijetim, ništa ne kažem, ni ruku prema njoj ne pružim, možda se malo i namrštim, doduše ne smeta mi, ali mi nije više ni mila njena blizina, ako me netko upita, samo kažem: bilo, prošlo, nije mi više do toga…, iako ne poričem, priznajem, dobra je, lijepa je bila, za nju me veže mnogo uspomena, veselih noći i tmurnih dana, ali eto, više nisu vrijedne te priče spomena, je li ili nije bilo sada to malo koga zanima, prošla su ta burna vremena, a bude me zbog nečeg malo i sramota, pa mi drago da je sve što je nekad bilo postalo stvar zaborava, otišla u nepovrat i moja davna družbenica, ne krijem, sada mi je puno draža mineralna, a nema više ni mojih konobara 

Predrag Finci 12. 09. 2022.