Intervju s Mirkom Kovačem, koji sam s novinskog izreska prepisivao večeras, na blagdan Svetog Stjepana Prvomučenika, i na dan Kovačeva sedamdeset i osmog rođendana, objavljen je u subotu, 30. marta 1991. u Oslobođenju. Razgovarali smo nekoliko dana ranije, u Beogradu, u njegovom stanu na Medakoviću, na samom rubu grada. Fotografirala nas je moja tadašnja djevojka, a fragment objavljene fotografije, Kovačev nasmijani profil, često je sljedećih godina objavljivan u Oslobođenju, ali i u drugim novinama širom raspadajuće, pa raspadnute Jugoslavije. Slike se kroje i prekrajaju, prenose, kradu i objavljuju izvan konteksta u kojem su nastale…
Prepisujući tekst prvi sam ga put nakon dvadeset i pet godina čitao. Iznenađen koječim što sam u njemu našao, a najviše time kako se na mnoge od ovih rečenica zatim nastavljao Kovačev život. Bio sam fasciniran piscem – što je svakako vidljivo i iz načina na koji sam vodio razgovor, ali i temama na kojima sam tada insistirao.
Pa da, ni čitatelji, ni pisac nemaju nikakve koristi od osobnog upoznavanja. Dok prvi ne prestaju biti špijuni koji bi sve da zapamte, u svakom predmetu koji ga okružuje nađu literarni ključ, u tikovima emocije koje pokreću, on primjećuje kako su mu čitatelji neugledni, kako zbog takvih i nije imalo naročitog smisla objavljivati i kako su u stanju tako mnogo da kažu, a tako malo da shvate. Čitatelji su zaduženi da se razbacuju riječima, dok ih pisac štedi, plašeći se praskavih efekata. Prvi zorno demonstriraju svu silinu kaosa fascinacije, a drugi će vjerojatno ostati zbunjen. Čitatelji gube iluziju o astralnoj prirodi onoga koji piše, a pisac ostaje bez svog mira. Gore mu je još samo poznanstvo sa drugim piscima…
* Živimo u vremenu kada su i pisci i čitatelji književnost ostavili za sutra. Prvi zato što postaju političarima, a drugi zato što u agresivniju iluziju politike lakše povjeruju…
– Pisaca u politici u ovom trenutku ima zbilja jako mnogo. Jedan moj privatni statističar tvrdi da ih je preko sto pedeset; videli smo ih u svim partijama, pa čak i vode partije. A da li su ostavili pisanje, e to ne znam, ali mislim da jesu, pošto je nemoguće pisati usred te gužve. Bar za mene pisanje je stvar osamljenosti i potpuno drugog načina života od onog kojeg podrazumeva politički angažman.
I ranije su se pisci kod nas bavili sa hiljadu nekih drugih stvari, pa su morali pisati između dva sastanka, između predavanja i dodvoravanja partijskom vođi, tako da je u svemu tome često utapana književnost. A što se tiče mog angažmana u politici on je zanemarljiv i ne opterećuje me preterano.
* Nisam ni mislio na vas. Mislio sam na one koji zbog narodne misije više niti pišu niti objavljuju.
– Za pisce što su sad u politici i ne bi bilo neke naročite štete da se više nikada ne vrate pisanju.
* Svaku knjigu u prosjeku pročita do dvije tisuće ljudi, toliki je dnevni promet jednog provincijskog kina, i normalno je kad se takav pisac osjeća kao marginalac povrijeđene sujete. Da li se i zbog toga literatura žrtvuje politici?
– Ja mislim da pisci uvek imaju i neke druge ambicije i neke veće ludosti u glavi. Ne radi se samo o njihovom povređenom dostojanstvu, pošto ih ima i koji su se odlično prodavali, pa su ipak postajali političari; recimo, Dobrica Ćosić za kojeg bih rekao da je duhovni tvorac čitavog našeg političkog stanja.
Mislim da je ključ u strašnom uverenju pisaca da su nekakva savest vremena, da imaju nekakvu misiju među narodom. Tome sam se celog života rugao, a danas je proces samo doveden do svog ekstrema. Osim toga svoje shvatanje misije oni su potpuno krivo primenjivali na društvo. Pa tako za razliku od Poljske i Mađarske, gdje su književnici bili neka vrsta nadomestka slobodama u svemu onom što je komunizam čoveku uskraćivao, u Jugoslaviji su pisci bili izrazito društveno-politički konstruktivni. Zato u našoj posleratnoj tradiciji ne postoji niti jedan pravi disident, onakav kakvi su se formirali u istočnoj Evropi.
Naši pisci su se, dakle, bavili politikom, ali je pitanje kojom! U Srbiji se sve vreme govorilo o liberalnoj inteligenciji, međutim, niko nije shvatao da je to jedna nacionalistička inteligencija koja je svima očigledno predstavila svoje pozicije onog časa kada je nacional-socijalizam stupio na srbijansku političku scenu. Ona mu je prišla do te mere blizu da imamo primere poput tog nesrećnog Mihaila Markovića, nekada kritički raspoloženog intelektualca, koji u trenutku kad u Beogradu ubijaju studente za svog predsednika kaže da je najveći srpski sin posle Petra Prvog.
* Riječ sujeta spomenuo sam, budući da sam vas kao čitatelj doživljavao kao izuzetno sujetnog čovjeka, te ako to možete shvatiti ne kao uvredu – i egocentričnog. U mnogim vašim prozama vi se pojavljujete kao lik, a ima i onih kada drugi razgovaraju o Mirku Kovaču. A čitatelj perverzno voli u životu provjeravati literarne činjenice…
– Pa da, pojavljujem se ponekad, ali mislim da je pre reč o traganju za literarnim postupkom nego o sujeti. Mene tada više zanima kako da ispričam priču, nego što želim nešto više reći o čovjeku koji se zove Mirko Kovač.
Vrlo sam rigorozan prema tezi da piščeva biografija može biti predmetom književnosti; ja mislim da ne može! Onog časa kad nešto biografsko pređe u literaturu ono prestaje biti biografsko i postaje priča koja vas se personalno ne tiče. Ima teza da ni ne vredi razoriti vlastitu biografiju i vlastitu privatnost radi romana. I sa njima bih se složio.
* Mada postoje filmovi i knjige kojima prethodi ono – snimljeno (napisano) prema istinitom događaju. Ljudima treba da u to vjeruju?
– Eto, recimo kad čitate Henryja Millera mislite da se sve to baš njemu dogodilo. Postoje pisci koji su u stanju u tako nešto da vas ubede. Međutim, manji dio se desio i u životu, a drugo samo u literaturi, što u krajnjoj liniji i nije važno.
U mom korištenu autobiografskog ja najviše je želje da se nametne istinitost priče, da tu priču povežem sa sobom bez obzira da li se desila u materijalnom životu. Mislim da se dobro snalazim u autobiografskom kazivanju, a živa je muka kada nešto moram napisati u trećem licu. Nekad mi se čini da to ni ne umem. Za mene je pravo čudo kad neko može da piše tzv. objektivnu prozu.
Ja priču najistinitije umem ispričati preko svoga ja i zato ga toliko koristim.
* U istom kontekstu zanimljiva je pojava drugih likova sa isto tako autentičnim imenima i prezimenima. Bio sam fasciniran kada sam u jednoj vašoj prozi susreo svog komšiju i prijatelja Josipa Ostija. Kako se u životu formirani likovi preoblikuju u prozi?
– Opet je reč o uverljivosti, pošto nisam u stanju da stvarno ime tako lako zamenjujem izmišljenim. Ostajem pri tome još od prvih knjiga kada sam znao doživeti i neugodnosti kada bi se neki lik iz života pobunio pred likom iz književnosti. Naravno ja tu ništa nisam mogao, sem da pokušam objasniti šta se događa kada neko stvaran postaje romaneskna ličnost.
Roman koji upravo radim – “Kristalne rešetke” – predstavlja mali zaokret. Opet su, naime, autentična imena, ali su ovog puta i podaci o tim ljudima sasvim autentični. Strašno me zanima kako će to da ispadne.
* Primjenjujete, iz knjige u knjigu, vrlo raznolike postupke?
– Da, pošto se ne želim ponoviti. Zapravo, ne mogu se ponoviti, to me ne zanima, volim probati nešto novo.
* Tko vam se u novoj knjizi pojavljuje?
– Recimo, Miro Glavurtić, moj prijatelj, slikar i pisac. I svi podaci o njemu su savršeno autentični. Ne znam hoće li se on ljutiti zbog toga, ali drugačije nije moglo. Da sam promenio ime to za čitaoce ne bi značilo ništa, ali bi mene sasvim sigurno blokiralo i ja tu knjigu ne bih mogao napisati.
* Sada je vjerojatno veoma uzbudljivo čekati njegovu reakciju?
– Da, pogotovo zato što ja već godinama spremam i drugu knjigu, a koja će biti njegova biografija. I ja vam garantujem da imam podataka koji će biti fascinantni.
Zamislite sad da ja te podatke preuzmem i onda junaku promenim ime pa da se zove Petar Petrović. Kakva bi to onda priča bila. Ponavljam da to čitaocu možda ništa ne bi značilo, ali i ja imam pravo na tu knjigu, i ja sam njezin dio, a nije samo čitalac.
* Jedna vaša knjiga imala je formu dnevnika. Može li se on lažirati?
– Pravi dnevnik mi nikada ne bi palo na pamet da pišem. To je nešto što niti volim čitati, niti bih pisao. Izuzetak su samo Kafkini dnevnici, ako su to uopšte dnevnici, pošto se u njima skoro ništa stvarno ni ne dešava. Ništa tu nema što bi se svodilo na jedan određeni dan u kalendaru.
U knjizi “Uvod u drugi život” ja sam imao nešto kao dnevnik; recimo putujem vozom i nešto mi padne na pamet, ja to zapišem i ono otplovi na papiru; kasnije prepravljam i menjam i možda ostavim pod datumom. Međutim, nisam beležio ništa od onoga što se događalo i što je određivalo neki dan.
Jednostavno me ne zanimaju dnevnici o tekućim stvarima; nikada ne bih mogao upotrebiti nešto kao – razgovarao sam sa Miljenkom, sedeli smo i činili to i to, ali ako neka ludost bude između nas, nešeto bizarno i čudno, e to ću uzeti da mu dam neki umetnički, neki drugi smisao.
Meni svakodnevna banalnost uopšte nije privlačna. Najviše bih voleo da sam ostao eksperimentator, pa da sam pravio neke svoje male ludorije i šašavosti. Ja sam upravo za to imao dara, ali sam ga godinama sve više zapostavljao za račun ovog što danas pišem. Nekada sam imao strašnu želju da budem dramski pisac, a nikada drame nisam sustavno pisao.
* Niste pisali drame, ali ste pisali scenarije, da li vam se ikada učinilo da biste mogli postati filmski autor?
– Ne.
* Zašto?
– Pravi filmski autor je onaj koji ne tretira scenario kao književnost. On mora pokazati veliku veštinu dramatiziranja scena, izmišljanja oku dragih situacija, prilagođavanja drugom mediju. Ja sam napisao nekoliko scenarija da neke svoje opsesije na drugačiji način isprobam, pa sam video da nisam u tome naročito vešt. Nisam nalazio u tome istinskog zadovoljstva.
Mislim da sam napravio samo jedan dobar scenario, a to je “Dan za tetoviranje” kojeg je Stole Popov završio kao film prije nekoliko dana. Prvi puta je filmovana baš moja tema, autentični doživljaj iz zatvora gde sam bio 1973. Tada sam upoznao mnoge čudne tipove sa kojima sam se kasnije nastavio družiti. Za to kratko zatvorsko vreme doživeo sam više zgoda nego za mnoge godine.
Zato mislim da sam taj scenario napravio i profesionalno i literarno dobro. Sve ono drugo su uglavnom bile naručene teme, pa se mešao kolektivni posao, mnogi su čitali, predlagali i prepravljali, a to mi se stvarno ne dopada. “Dan za tetoviranje” je zapravo prvi moj scenario.
* Imali ste u “Nebeskim zaručnicima” jednu priču čija se teza lako može dnevno-politički zloupotrijebiti. Riječ je o fratru koji noću kolje, a danju čini dobra djela. Kako ste izbjegli tome?
– Od početka je bilo jasno da se ta priča lako može prevesti u jedan neželjeni kontekst, čak sam i od pametnih ljudi doživljavao da je stavljaju u kontekst nekakvih srpsko-hrvatskih odnosa. Međutim, ona sa njima stvarno nema nikakve veze, budući da sam htio ispričati jednu univerzalnu satansku priču, recimo u Hoffmannovoj tradiciji, sa raslojenim i rascepljenim ličnostima.
Ja sam tu priču spasavao njene autentičnosti koja bi se još bolje mogla dnevno-politički upotrebiti, jer ona igrom slučaja (i usprkos mom principijelnom odbijanju takvih priča) zbilja jeste priča koja se dogodila. Ja sam napravio obrt u kojem onaj koji je noću klao, a danju bio dobar gine od ideologiju za koju je podsvesno radio. Mislim da je na tom obrtu priča prevedena od autentičnosti na umetnost i spašena zloupotrebe.
* Vi se povremeno bavite i publicistikom. Većina jugoslavenskih pisaca misli da bi ih pisanje za novine uprljalo.
– Pa da, to su oni koji nikada nisu znali napisati esejistički, niti publicistički tekst, a niti su znali objasniti ono što sami pišu. Meni je uvek moj prijatelj Kiš govorio – moramo im objasniti, neće znati da pročitaju.
* On je stvarno žestoko objašnjavao…
– Jednako je dobro i pisao i objašnjavao.
Meni je strašno žao što se ne mogu više posvetiti publicistici. Da imam vremena i snage sigurno bih redovno pisao za novine; moj je istinski nedostatak što to ne radim. Publicistiku nikada nisam smatrao nižim rodom.
* Već samim tim što imate odabrana djela vi ste klasik. Kako vam je kada vam se dive i udvaraju kao klasiku?
– Nemojte to molim vas, užasavam se toga da sam klasik, nemojte…
* Vjerujem vam, ali to ipak jeste…
– Ne volim strahopoštovanje prema klasicima i nisam taj odnos doživljavao, pošto ne dozvoljavam da se prema meni neko tako ponaša. Prihvatam ljude sa svim njihovim iskrenostima i namećem prijateljstvo ili neprijateljstvo.
Ni sam se nikada nisam sa prevelikim divljenjem odnosio prema klasicima. Sedeo sam sa Krležom koji je voleo da mu se udvaraju i razgovarao kao i sa vama. Istina, on je voleo i da ga se preseče u toj njegovoj veličini.
Mislim da pamtim samo jedan izuzetak, a to je kada sam se kao mladić zaputio u Zagreb samo da vidim Tina Ujevića. Video sam ga, ali mu naravno nisam mogao prići i onda sam ga ceo dan pratio po gradu. To mi je mnogo značilo.
* Vidim da čitate Breta Eastona Ellisa. To bi bio nekakav odjek rock’n’rolla u književnosti. Prijatno me iznenađuje vaše zanimanje za Ellisovu prozu, budući da ste generacijski došli prije rocka i niste ga odživjeli.
– To je tačno, ja o rocku jako malo znam, mada se i družim sa piscima kojeg se on direktno tiče. Sinoć mi jedan kaže – ja sam punker, ja nemam nikakve veze sa onim drugim… Slušam čoveka i baš sasvim ne razumem o čemu je reč. Inače jako volim tu generaciju u književnosti i rado je čitam, i ove beogradske i druge.
Međutim, muzički gledano potpuno sam izvan toga; volim nešto intimniju muziku, klasiku…
* Da niste mogli biti pisac i da niste mogli biti umjetnik čime biste se bavili? Znam da je to spomenarsko pitanje, ali kao vaš čitatelj nemam ga razloga izbjegavati.
– Ja sam umetnik, to sam morao biti. Pisac ili neki drugi, u to sam ubeđen. Vidite ovaj sto i sve što je u ovom stanu od politure – e sve sam to ja uradio. Znam strašno mnogo o drvetu, mogu vam sada navesti trideset vrsta furnira i sa svakim bih voleo da radim. Da nisam pisac prodavao bih vam ovaj nameštaj i skupo ga pritom naplaćivao.
Umetnost je, tako da kažem, prava moja domovina i tu se najbolje snalazim.
Papir, furnir i nimalo politike ili čitatelj sreće pisca
Intervju s Mirkom Kovačem, koji sam s novinskog izreska prepisivao večeras, na blagdan Svetog Stjepana Prvomučenika, i na dan Kovačeva sedamdeset i osmog rođendana, objavljen je u subotu, 30. marta 1991. u Oslobođenju. Razgovarali smo nekoliko dana ranije, u Beogradu, u njegovom stanu na Medakoviću, na samom rubu grada. Fotografirala nas je moja tadašnja djevojka, a fragment objavljene fotografije, Kovačev nasmijani profil, često je sljedećih godina objavljivan u Oslobođenju, ali i u drugim novinama širom raspadajuće, pa raspadnute Jugoslavije. Slike se kroje i prekrajaju, prenose, kradu i objavljuju izvan konteksta u kojem su nastale…
Prepisujući tekst prvi sam ga put nakon dvadeset i pet godina čitao. Iznenađen koječim što sam u njemu našao, a najviše time kako se na mnoge od ovih rečenica zatim nastavljao Kovačev život. Bio sam fasciniran piscem – što je svakako vidljivo i iz načina na koji sam vodio razgovor, ali i temama na kojima sam tada insistirao.
Pa da, ni čitatelji, ni pisac nemaju nikakve koristi od osobnog upoznavanja. Dok prvi ne prestaju biti špijuni koji bi sve da zapamte, u svakom predmetu koji ga okružuje nađu literarni ključ, u tikovima emocije koje pokreću, on primjećuje kako su mu čitatelji neugledni, kako zbog takvih i nije imalo naročitog smisla objavljivati i kako su u stanju tako mnogo da kažu, a tako malo da shvate. Čitatelji su zaduženi da se razbacuju riječima, dok ih pisac štedi, plašeći se praskavih efekata. Prvi zorno demonstriraju svu silinu kaosa fascinacije, a drugi će vjerojatno ostati zbunjen. Čitatelji gube iluziju o astralnoj prirodi onoga koji piše, a pisac ostaje bez svog mira. Gore mu je još samo poznanstvo sa drugim piscima…
* Živimo u vremenu kada su i pisci i čitatelji književnost ostavili za sutra. Prvi zato što postaju političarima, a drugi zato što u agresivniju iluziju politike lakše povjeruju…
– Pisaca u politici u ovom trenutku ima zbilja jako mnogo. Jedan moj privatni statističar tvrdi da ih je preko sto pedeset; videli smo ih u svim partijama, pa čak i vode partije. A da li su ostavili pisanje, e to ne znam, ali mislim da jesu, pošto je nemoguće pisati usred te gužve. Bar za mene pisanje je stvar osamljenosti i potpuno drugog načina života od onog kojeg podrazumeva politički angažman.
I ranije su se pisci kod nas bavili sa hiljadu nekih drugih stvari, pa su morali pisati između dva sastanka, između predavanja i dodvoravanja partijskom vođi, tako da je u svemu tome često utapana književnost. A što se tiče mog angažmana u politici on je zanemarljiv i ne opterećuje me preterano.
* Nisam ni mislio na vas. Mislio sam na one koji zbog narodne misije više niti pišu niti objavljuju.
– Za pisce što su sad u politici i ne bi bilo neke naročite štete da se više nikada ne vrate pisanju.
* Svaku knjigu u prosjeku pročita do dvije tisuće ljudi, toliki je dnevni promet jednog provincijskog kina, i normalno je kad se takav pisac osjeća kao marginalac povrijeđene sujete. Da li se i zbog toga literatura žrtvuje politici?
– Ja mislim da pisci uvek imaju i neke druge ambicije i neke veće ludosti u glavi. Ne radi se samo o njihovom povređenom dostojanstvu, pošto ih ima i koji su se odlično prodavali, pa su ipak postajali političari; recimo, Dobrica Ćosić za kojeg bih rekao da je duhovni tvorac čitavog našeg političkog stanja.
Mislim da je ključ u strašnom uverenju pisaca da su nekakva savest vremena, da imaju nekakvu misiju među narodom. Tome sam se celog života rugao, a danas je proces samo doveden do svog ekstrema. Osim toga svoje shvatanje misije oni su potpuno krivo primenjivali na društvo. Pa tako za razliku od Poljske i Mađarske, gdje su književnici bili neka vrsta nadomestka slobodama u svemu onom što je komunizam čoveku uskraćivao, u Jugoslaviji su pisci bili izrazito društveno-politički konstruktivni. Zato u našoj posleratnoj tradiciji ne postoji niti jedan pravi disident, onakav kakvi su se formirali u istočnoj Evropi.
Naši pisci su se, dakle, bavili politikom, ali je pitanje kojom! U Srbiji se sve vreme govorilo o liberalnoj inteligenciji, međutim, niko nije shvatao da je to jedna nacionalistička inteligencija koja je svima očigledno predstavila svoje pozicije onog časa kada je nacional-socijalizam stupio na srbijansku političku scenu. Ona mu je prišla do te mere blizu da imamo primere poput tog nesrećnog Mihaila Markovića, nekada kritički raspoloženog intelektualca, koji u trenutku kad u Beogradu ubijaju studente za svog predsednika kaže da je najveći srpski sin posle Petra Prvog.
* Riječ sujeta spomenuo sam, budući da sam vas kao čitatelj doživljavao kao izuzetno sujetnog čovjeka, te ako to možete shvatiti ne kao uvredu – i egocentričnog. U mnogim vašim prozama vi se pojavljujete kao lik, a ima i onih kada drugi razgovaraju o Mirku Kovaču. A čitatelj perverzno voli u životu provjeravati literarne činjenice…
– Pa da, pojavljujem se ponekad, ali mislim da je pre reč o traganju za literarnim postupkom nego o sujeti. Mene tada više zanima kako da ispričam priču, nego što želim nešto više reći o čovjeku koji se zove Mirko Kovač.
Vrlo sam rigorozan prema tezi da piščeva biografija može biti predmetom književnosti; ja mislim da ne može! Onog časa kad nešto biografsko pređe u literaturu ono prestaje biti biografsko i postaje priča koja vas se personalno ne tiče. Ima teza da ni ne vredi razoriti vlastitu biografiju i vlastitu privatnost radi romana. I sa njima bih se složio.
* Mada postoje filmovi i knjige kojima prethodi ono – snimljeno (napisano) prema istinitom događaju. Ljudima treba da u to vjeruju?
– Eto, recimo kad čitate Henryja Millera mislite da se sve to baš njemu dogodilo. Postoje pisci koji su u stanju u tako nešto da vas ubede. Međutim, manji dio se desio i u životu, a drugo samo u literaturi, što u krajnjoj liniji i nije važno.
U mom korištenu autobiografskog ja najviše je želje da se nametne istinitost priče, da tu priču povežem sa sobom bez obzira da li se desila u materijalnom životu. Mislim da se dobro snalazim u autobiografskom kazivanju, a živa je muka kada nešto moram napisati u trećem licu. Nekad mi se čini da to ni ne umem. Za mene je pravo čudo kad neko može da piše tzv. objektivnu prozu.
Ja priču najistinitije umem ispričati preko svoga ja i zato ga toliko koristim.
* U istom kontekstu zanimljiva je pojava drugih likova sa isto tako autentičnim imenima i prezimenima. Bio sam fasciniran kada sam u jednoj vašoj prozi susreo svog komšiju i prijatelja Josipa Ostija. Kako se u životu formirani likovi preoblikuju u prozi?
– Opet je reč o uverljivosti, pošto nisam u stanju da stvarno ime tako lako zamenjujem izmišljenim. Ostajem pri tome još od prvih knjiga kada sam znao doživeti i neugodnosti kada bi se neki lik iz života pobunio pred likom iz književnosti. Naravno ja tu ništa nisam mogao, sem da pokušam objasniti šta se događa kada neko stvaran postaje romaneskna ličnost.
Roman koji upravo radim – “Kristalne rešetke” – predstavlja mali zaokret. Opet su, naime, autentična imena, ali su ovog puta i podaci o tim ljudima sasvim autentični. Strašno me zanima kako će to da ispadne.
* Primjenjujete, iz knjige u knjigu, vrlo raznolike postupke?
– Da, pošto se ne želim ponoviti. Zapravo, ne mogu se ponoviti, to me ne zanima, volim probati nešto novo.
* Tko vam se u novoj knjizi pojavljuje?
– Recimo, Miro Glavurtić, moj prijatelj, slikar i pisac. I svi podaci o njemu su savršeno autentični. Ne znam hoće li se on ljutiti zbog toga, ali drugačije nije moglo. Da sam promenio ime to za čitaoce ne bi značilo ništa, ali bi mene sasvim sigurno blokiralo i ja tu knjigu ne bih mogao napisati.
* Sada je vjerojatno veoma uzbudljivo čekati njegovu reakciju?
– Da, pogotovo zato što ja već godinama spremam i drugu knjigu, a koja će biti njegova biografija. I ja vam garantujem da imam podataka koji će biti fascinantni.
Zamislite sad da ja te podatke preuzmem i onda junaku promenim ime pa da se zove Petar Petrović. Kakva bi to onda priča bila. Ponavljam da to čitaocu možda ništa ne bi značilo, ali i ja imam pravo na tu knjigu, i ja sam njezin dio, a nije samo čitalac.
* Jedna vaša knjiga imala je formu dnevnika. Može li se on lažirati?
– Pravi dnevnik mi nikada ne bi palo na pamet da pišem. To je nešto što niti volim čitati, niti bih pisao. Izuzetak su samo Kafkini dnevnici, ako su to uopšte dnevnici, pošto se u njima skoro ništa stvarno ni ne dešava. Ništa tu nema što bi se svodilo na jedan određeni dan u kalendaru.
U knjizi “Uvod u drugi život” ja sam imao nešto kao dnevnik; recimo putujem vozom i nešto mi padne na pamet, ja to zapišem i ono otplovi na papiru; kasnije prepravljam i menjam i možda ostavim pod datumom. Međutim, nisam beležio ništa od onoga što se događalo i što je određivalo neki dan.
Jednostavno me ne zanimaju dnevnici o tekućim stvarima; nikada ne bih mogao upotrebiti nešto kao – razgovarao sam sa Miljenkom, sedeli smo i činili to i to, ali ako neka ludost bude između nas, nešeto bizarno i čudno, e to ću uzeti da mu dam neki umetnički, neki drugi smisao.
Meni svakodnevna banalnost uopšte nije privlačna. Najviše bih voleo da sam ostao eksperimentator, pa da sam pravio neke svoje male ludorije i šašavosti. Ja sam upravo za to imao dara, ali sam ga godinama sve više zapostavljao za račun ovog što danas pišem. Nekada sam imao strašnu želju da budem dramski pisac, a nikada drame nisam sustavno pisao.
* Niste pisali drame, ali ste pisali scenarije, da li vam se ikada učinilo da biste mogli postati filmski autor?
– Ne.
* Zašto?
– Pravi filmski autor je onaj koji ne tretira scenario kao književnost. On mora pokazati veliku veštinu dramatiziranja scena, izmišljanja oku dragih situacija, prilagođavanja drugom mediju. Ja sam napisao nekoliko scenarija da neke svoje opsesije na drugačiji način isprobam, pa sam video da nisam u tome naročito vešt. Nisam nalazio u tome istinskog zadovoljstva.
Mislim da sam napravio samo jedan dobar scenario, a to je “Dan za tetoviranje” kojeg je Stole Popov završio kao film prije nekoliko dana. Prvi puta je filmovana baš moja tema, autentični doživljaj iz zatvora gde sam bio 1973. Tada sam upoznao mnoge čudne tipove sa kojima sam se kasnije nastavio družiti. Za to kratko zatvorsko vreme doživeo sam više zgoda nego za mnoge godine.
Zato mislim da sam taj scenario napravio i profesionalno i literarno dobro. Sve ono drugo su uglavnom bile naručene teme, pa se mešao kolektivni posao, mnogi su čitali, predlagali i prepravljali, a to mi se stvarno ne dopada. “Dan za tetoviranje” je zapravo prvi moj scenario.
* Imali ste u “Nebeskim zaručnicima” jednu priču čija se teza lako može dnevno-politički zloupotrijebiti. Riječ je o fratru koji noću kolje, a danju čini dobra djela. Kako ste izbjegli tome?
– Od početka je bilo jasno da se ta priča lako može prevesti u jedan neželjeni kontekst, čak sam i od pametnih ljudi doživljavao da je stavljaju u kontekst nekakvih srpsko-hrvatskih odnosa. Međutim, ona sa njima stvarno nema nikakve veze, budući da sam htio ispričati jednu univerzalnu satansku priču, recimo u Hoffmannovoj tradiciji, sa raslojenim i rascepljenim ličnostima.
Ja sam tu priču spasavao njene autentičnosti koja bi se još bolje mogla dnevno-politički upotrebiti, jer ona igrom slučaja (i usprkos mom principijelnom odbijanju takvih priča) zbilja jeste priča koja se dogodila. Ja sam napravio obrt u kojem onaj koji je noću klao, a danju bio dobar gine od ideologiju za koju je podsvesno radio. Mislim da je na tom obrtu priča prevedena od autentičnosti na umetnost i spašena zloupotrebe.
* Vi se povremeno bavite i publicistikom. Većina jugoslavenskih pisaca misli da bi ih pisanje za novine uprljalo.
– Pa da, to su oni koji nikada nisu znali napisati esejistički, niti publicistički tekst, a niti su znali objasniti ono što sami pišu. Meni je uvek moj prijatelj Kiš govorio – moramo im objasniti, neće znati da pročitaju.
* On je stvarno žestoko objašnjavao…
– Jednako je dobro i pisao i objašnjavao.
Meni je strašno žao što se ne mogu više posvetiti publicistici. Da imam vremena i snage sigurno bih redovno pisao za novine; moj je istinski nedostatak što to ne radim. Publicistiku nikada nisam smatrao nižim rodom.
* Već samim tim što imate odabrana djela vi ste klasik. Kako vam je kada vam se dive i udvaraju kao klasiku?
– Nemojte to molim vas, užasavam se toga da sam klasik, nemojte…
* Vjerujem vam, ali to ipak jeste…
– Ne volim strahopoštovanje prema klasicima i nisam taj odnos doživljavao, pošto ne dozvoljavam da se prema meni neko tako ponaša. Prihvatam ljude sa svim njihovim iskrenostima i namećem prijateljstvo ili neprijateljstvo.
Ni sam se nikada nisam sa prevelikim divljenjem odnosio prema klasicima. Sedeo sam sa Krležom koji je voleo da mu se udvaraju i razgovarao kao i sa vama. Istina, on je voleo i da ga se preseče u toj njegovoj veličini.
Mislim da pamtim samo jedan izuzetak, a to je kada sam se kao mladić zaputio u Zagreb samo da vidim Tina Ujevića. Video sam ga, ali mu naravno nisam mogao prići i onda sam ga ceo dan pratio po gradu. To mi je mnogo značilo.
* Vidim da čitate Breta Eastona Ellisa. To bi bio nekakav odjek rock’n’rolla u književnosti. Prijatno me iznenađuje vaše zanimanje za Ellisovu prozu, budući da ste generacijski došli prije rocka i niste ga odživjeli.
– To je tačno, ja o rocku jako malo znam, mada se i družim sa piscima kojeg se on direktno tiče. Sinoć mi jedan kaže – ja sam punker, ja nemam nikakve veze sa onim drugim… Slušam čoveka i baš sasvim ne razumem o čemu je reč. Inače jako volim tu generaciju u književnosti i rado je čitam, i ove beogradske i druge.
Međutim, muzički gledano potpuno sam izvan toga; volim nešto intimniju muziku, klasiku…
* Da niste mogli biti pisac i da niste mogli biti umjetnik čime biste se bavili? Znam da je to spomenarsko pitanje, ali kao vaš čitatelj nemam ga razloga izbjegavati.
– Ja sam umetnik, to sam morao biti. Pisac ili neki drugi, u to sam ubeđen. Vidite ovaj sto i sve što je u ovom stanu od politure – e sve sam to ja uradio. Znam strašno mnogo o drvetu, mogu vam sada navesti trideset vrsta furnira i sa svakim bih voleo da radim. Da nisam pisac prodavao bih vam ovaj nameštaj i skupo ga pritom naplaćivao.
Umetnost je, tako da kažem, prava moja domovina i tu se najbolje snalazim.