Prošle hefte kad bi’ u Pazar sa Bajrom da dognam sira, b’eše Džuma, petak, pijačni dan. Stao ja nasred čaršije, pazarim se. Kad mi priđe jedan insan te juriš na moje bure.
– Pita me – čije ti je ovo bure?
– Reko’– vala moje, ako mi ga ko ne uzme!
– Ovo je moje bure – reče on!
– Šta?! – začudi’ se ja.
– Ovo je moje bure i hoću da mi ga daš!
– Sluša’ insanu Božji, ja tebe vidim prvi put u životu. Niti znam ko si, ni šta si, niti me interesuje, a kamoli da uzmem tvoje bure. No mi b’eži sa oči, imam ja drugu muku i bez tebe.
– Da’ mi ti moje bure, pa gleda’ svoju muku.
Pa skoči da mi do’fati bure. Ja ga futan izmako, pa drž’ bre, pa drž’ bre, uvi’ savi’, uvi’ savi’. Inadžija on, inadžija ja. Skolio me Vlah vlaški, hoće džan da mi izvadi za jedno ubazdelo bure, a nisam ni sira nakupov’o, cio mi sir pokupovaše.
Tu se stvori navalica, čudi se narod, hoće da se ukrve ovi hadaljevi za jedno bure, ko zna šta ima u njega? Cijela čaršija se čudom čudi.
Te dade Bog u jedan vakat odnekud izbi Nezir.
– Šta si navalio ko vo u kupus, žmuro žmuravi, nemo’ sad da te nabijem u bure!
– Šta se ti miješaš za moje bure? Pa drž’ bre, pa drž’ bre, uvi’ savi’, uvi’ savi’.
Skupio se džemat, pa ukokotio u mene. A ja futan, niti znam kud ću, ni šta ću. Niti znam šta ću, ni kako ću. Zasrami me pred cijelom čaršijom. Rejće – nije im’o šta pa ukr’o starom čov’eku bure, za više ga i ne basta. O, b’eži, o jadu te Bog ne zabavio! Nezir i hoće i neće, a ja ću danas čudo da napravim, da se čudi cijela čaršija.
– Ada sad i da znam da je tvoje, za injat ti ga dat neću, pa taman puk’o ka’ lješnik.
– Daću ti ga jedino kad lipšeš da te u bure zakopaju um’esto ćefina. Sad ćeš da vidiš čije je bure, kad ti dovedem miliciju.
– Dovedi cio Sandžak ako hoj, bure dobit nej, to nek ti bide na znanje!
– Čeka’ ja miliciju, čeka’… Nit’ ima njega, nit milicije. Šta me danas snađe, ni kriv ni dužan, hoće na pravdi Boga da mi uzme bure, ko da nema drugija buradi. A đavo mu ga zna, možda je baš njegovo? Al’ što bi bilo njegovo, kad je kod mene, Da nije kod mene, ne bi bilo moje. Da je njegovo, bilo bi kod njega. Čim nije kod njega, onda je moje, kad je kod mene, onda nije njegovo, i da nije bilo moje, sad je kod mene, znači nije njegovo, jer je kod mene. Na kraju krajeva, ako je i bure, nije i jedino, Naletosum i bure, ko da je bure najvažnija stvar na svijetu, barem buradi ima koliko hoćeš! Haj sve to, no će sutra neko doj da traži sira na popus’, a ne zna koju sam crnu muku vid’o samo bure da sačuvam.
– Ada, ne zv’o se ja Ramiz ako mu ne nabijem bure na vrh glave!!
Bure
Prošle hefte kad bi’ u Pazar sa Bajrom da dognam sira, b’eše Džuma, petak, pijačni dan. Stao ja nasred čaršije, pazarim se. Kad mi priđe jedan insan te juriš na moje bure.
– Pita me – čije ti je ovo bure?
– Reko’ – vala moje, ako mi ga ko ne uzme!
– Ovo je moje bure – reče on!
– Šta?! – začudi’ se ja.
– Ovo je moje bure i hoću da mi ga daš!
– Sluša’ insanu Božji, ja tebe vidim prvi put u životu. Niti znam ko si, ni šta si, niti me interesuje, a kamoli da uzmem tvoje bure. No mi b’eži sa oči, imam ja drugu muku i bez tebe.
– Da’ mi ti moje bure, pa gleda’ svoju muku.
Pa skoči da mi do’fati bure. Ja ga futan izmako, pa drž’ bre, pa drž’ bre, uvi’ savi’, uvi’ savi’. Inadžija on, inadžija ja. Skolio me Vlah vlaški, hoće džan da mi izvadi za jedno ubazdelo bure, a nisam ni sira nakupov’o, cio mi sir pokupovaše.
Tu se stvori navalica, čudi se narod, hoće da se ukrve ovi hadaljevi za jedno bure, ko zna šta ima u njega? Cijela čaršija se čudom čudi.
Te dade Bog u jedan vakat odnekud izbi Nezir.
– Šta si navalio ko vo u kupus, žmuro žmuravi, nemo’ sad da te nabijem u bure!
– Šta se ti miješaš za moje bure? Pa drž’ bre, pa drž’ bre, uvi’ savi’, uvi’ savi’.
Skupio se džemat, pa ukokotio u mene. A ja futan, niti znam kud ću, ni šta ću. Niti znam šta ću, ni kako ću. Zasrami me pred cijelom čaršijom. Rejće – nije im’o šta pa ukr’o starom čov’eku bure, za više ga i ne basta. O, b’eži, o jadu te Bog ne zabavio! Nezir i hoće i neće, a ja ću danas čudo da napravim, da se čudi cijela čaršija.
– Ada sad i da znam da je tvoje, za injat ti ga dat neću, pa taman puk’o ka’ lješnik.
– Daću ti ga jedino kad lipšeš da te u bure zakopaju um’esto ćefina. Sad ćeš da vidiš čije je bure, kad ti dovedem miliciju.
– Dovedi cio Sandžak ako hoj, bure dobit nej, to nek ti bide na znanje!
– Čeka’ ja miliciju, čeka’… Nit’ ima njega, nit milicije. Šta me danas snađe, ni kriv ni dužan, hoće na pravdi Boga da mi uzme bure, ko da nema drugija buradi. A đavo mu ga zna, možda je baš njegovo? Al’ što bi bilo njegovo, kad je kod mene, Da nije kod mene, ne bi bilo moje. Da je njegovo, bilo bi kod njega. Čim nije kod njega, onda je moje, kad je kod mene, onda nije njegovo, i da nije bilo moje, sad je kod mene, znači nije njegovo, jer je kod mene. Na kraju krajeva, ako je i bure, nije i jedino, Naletosum i bure, ko da je bure najvažnija stvar na svijetu, barem buradi ima koliko hoćeš! Haj sve to, no će sutra neko doj da traži sira na popus’, a ne zna koju sam crnu muku vid’o samo bure da sačuvam.
– Ada, ne zv’o se ja Ramiz ako mu ne nabijem bure na vrh glave!!