Valjalo bi opisati osjećaj posljednjeg predratnog tjedna u gradu, kada je već bila izgubljena svaka nada da ćemo izbjeći rat, a još uvijek je sve bilo mirno i obično. Jutrom su ljudi žurili na posao, tramvaji su kružili po noćnim i dnevnim redovima vožnje, polivači ulica prali su grad od zimske čađi i luga, kojim su stare žene zasipale poledicu.

Dolazilo je proljeće.

Prema narodnim vjerovanjima i u skadu s našom mitskom poviješću, ratovi su oduvijek započinjali u proljeće.

Susjedi su odlazili: u inozemstvo, u Beograd, na Pale… Neki bi se javljali, drugi nisu. Ovim drugim, reći će se poslije, bila je nečista savjest.

Eh, samo da se javio i da se pozdravio, sve bi mu bilo oprošteno! Tako će se o njima govoriti kada okolo već budu tutnjale granate.

Tog zadnjeg tjedna ljudi bi kupovali pištolj. Za svaki slučaj, ako zalupaju po vratima.

Pušku su još od ranije kupovali oni koji su odlučili braniti grad. Istina, nije se jasno znalo od koga. Od JNA ili od ljudi iz prigradskih naselja koji su se mjesec dana ranije pojavili sa čarapom na glavi, i na dan-dva blokirali grad.

A nije se znalo ni kako se to brani grad, kako se ratuje. Slike iz Vukovara, viđene pola godine ranije na televizijskim ekranima, ništa nisu o tome govorile.

Rat je još uvijek bio najprije nalik prizoru iz partizanskoga filma.

Jednog od tih dana otišao sam do prodavaonice Sarajevotekstila, koja se nalazila u Titovoj, tamo kod Olomana, i kupio pidžamu. Prvu otkako sam odrastao.

Naravno da je nijednom nisam obukao. Zapucalo se, a pidžama je ostala uredno složena u ormaru.

Sljedeće godine, kada sam izlazio iz Sarajeva, u ruksak za put sam i ne znajući zašto to činim, spremio pidžamu. Valjda zato što je bila nova, mirnodopska.

Slučaj je htio da sam je pronosio uza se i sačuvao kroz sve zagrebačke godine. Oblačio sam je samo kada bih bio bolestan.

Ali ove zime gornji dio pidžame počeo sam oblačiti po kući, kao svoju dnevnu uniformu. Osjećam se dobro u tom starinskom dezenu.

Pidžama je prugasta, crveno-siva, s nekim jednostavnim ornemantom u crvenim prugama. Odavno se više ne šiju takve pidžame.

Pogledao sam što piše na markici za ovratnikom: OTEX Ohrid 100% pamuk. I simbol: vjedro i 60c°

U međuvremenu objasnilo mi se zašto sam tog predratnog dana kupovao pidžamu – da bude posljednji odjevni predmet, posljednja stvar općenito koju ću platiti jugoslavenskim dinarima.

Učinio sam to iz istog razloga koji je vodio onoga mog susjeda koji je kupio pištolj, uvjeren da bi se tako mogao obraniti budu li mu zalupali na vrata. Ako budu kod mene lupali, ja ću se pojaviti u pidžami. Zar ima čovjeka koji bi učinio zlo čovjeku u pidžami?

Ili sam htio prespavati rat.

Vi mnogo razmišljate o ljudima, rekao je padišah
Piscu koji se plašio vlastite sjene, pa sam vas pozvao
Da mi kažete: kome se u ovoj zemlji mračnoj
U ovoj kasabi na kraju svijeta zaturenoj, vjerovati može

U grob svoj je tonuo pisac, dok je slušao vladara
kako govori o zemlji kojom vlada, a svaka mu druga riječ
jednu presudu smrtnu vuče, koliko života padišah ima
pitao se u strahu smrtnom, da tako lako jedan za drugim život daje

Nikom i svakom, progovori, nakon što je vladar izrekao svoje
Nikom i svakom, padišahu se obrva vinu, kao mjeseca dva
Na korugvama što se ispred njegova laguma svu noć viju

Kako, pitao je, obuzet strepnjom što ne razumije riječi toga
Koji je o ljudima mislio mnogo. Tako, slegnu pisac
I smrtni strah s njega na padišaha svijetlog pređe

______(iz knjige ‘Izabrane pjesme Nane Mazutha’, OKF, Cetinje 2011.)

Prije nego je stigao u kuću učitelja Danila, šesnaestogodišnji Mihajlo Vračar promijenio je nekoliko seoskih gazda na Sokocu. U najmu je teško, ali se jesti mora i to je bila jedna od prvih stvari koje je shvatio za čitav život.

Kad je prije nekoliko večeri od Danila – zaboravio je utrnuti svijeću, pa se umalo zapalila kuća – dobio dva vruća šamara, čvrsto je odlučio da će mu se osvetiti. Kad-tad, a što prije, to bolje. Nije on zaboravio na svijeću nego ga je Danilova mati poslala da joj donese stap iz mračnog podruma, ali…

Sad to više i nije bilo važno, jer su šamari pekli i nikako ih nije bilo moguće vratiti nazad, u Danilovu krupnu desnicu. Zakletva je najprije izrečena u krevetu, ako se ono slame umotane u platno grubo kao vraška stražnjica moglo nazvati krevetom, a potvrđena sljedećeg jutra pred rukom svete Tekle u staroj crkvi na Baščaršiji, kamo je s Oprknja, gdje je živio učitelj Danilo, navratio na svega par minuta kad su ga poslali u dućan. Jest da mu se na trenutak učinilo da se Teklina ruka pomakla, kao da mu kaže “ne, ne!”, ali je zakletva ostala. A sveta Tekla je Vračarima oduvijek bila krsna slava, takva zakletva se ne gazi. Ipak, dok se vraća natrag, u Oprkanj, u damarima mu, kao u nekom kanalu paralelnom onom drugom, svakodnevnom, kroz koji misli jure kao bujica Miljacke kad u kasnu jesen ili rano proljeće naglo nadođe pa ne zna šta će od tog poganom pasjaluka, pulsira ono Svetičino “ne, ne!”

Prilika da se osveti Danilu ukazala se još istog dana. Poslali su ga da Gavrilu, šutljivom momku tugaljivog pogleda, koji je posljednjih dana spavao u Danilovoj kući, odnese bokal vode. Dok mu je nalijevao vodu da se umije, Gavrilu je iz njedara ispao revolver. Gavrilo je podigao mokru ruku i stavio prst na usne. “Nikom ni riječi”, tako je razumio Mihajlo, iako Gavrilo nije rekao ništa nego ga samo prodorno pogledao.

Od Oprknja do policijske stanice na Baščaršiji treba par minuta. Čim taj Gavrilo ima revolver i traži od njega da šuti, ima tu nešto. Nešto u čemu Danilo ne može ne biti kriv, tȁ Gavrilo je u njegovoj kući! Onda će, kad ga policajci odvedu, platiti i za šamare i preko njih! A on, Mihajlo Vračar, sigurno će dobiti i bogatu nagradu, možda toliko izdašnu da više ne mora biti ničiji sluga i nikad više ne primi ničiji šamar. Mada, prisjećao se, majka ga je pred polazak zaklela da, kad god može, ode svetoj Tekli i pomoli se da izraste u čovjeka. Što je točno značilo to “izrasti u čovjeka”, to baš i nije znao, ali je slutio da to ne uključuje stvari kao što je odlazak na policiju, pa je nastojao otjerati od sebe i takve misli i majčinu zakletvu.

U tom razmišljanju je dočekao noć 27. srpnja 1914. Šamari su još bridjeli, odavno više ne na obrazima nego u srcu koje je na mahove lupalo kao pomahnitalo. U prvi sumrak, dok se vreli obruč dana neprimjetno topio, a poneka zvijezda se već počela stidljivo smještati po nebosklonu, umalo nije krenuo ka Baščaršiji, ali je ipak odlučio uraditi to ujutro. Tad nekad je vidio i Gavrila kako nekud odlazi, sav zamišljen i odsutan, izuzev nekoliko sekundi kad ga je resko pogledao i još jednom stavio prst na usta, kao da potvrđuje ono što su prije toga dogovorili bez ijedne riječi. Izgledalo je kao da oprkanjskim sokakom zamiče samo njegovo tijelo.

Noć je bila puna nemirnih snova. Ujutro se nije mogao sjetiti gotovo ničega što je sanjao, a sanjao je toliko da, kad bi se poredalo jedno do drugog, ne bi stalo od Oprknja do najbližeg oblaka. Sjećao se jedino da je u snu pojurio ka Baščaršiji i da se na putu ispod kuće mutabdžije Ćamila ispred njega ispriječila ruka s pozlaćenom narukvicom, umotana u mrežu opkoljenu sitnim biserima raznih boja. Stao je, a ruka se pokrenula i opet mu, kao dan prije, dok je stajao pred njom, rekla “ne, ne!” Biseri su se presijavali, ali nekako mrko, kao da su i oni i ruka i njen vlasnik zbog nečega ljuti na njega.

Ujutro je, malo nakon Gavrila, otišao i gazda Danilo, sav nekakav užurban, nimalo nalik na sebe svakodnevnog, zaboravivši Mihajlu reći što mu je toga dana raditi, a takvo što nije se desilo nijednom otkad je došao u njegovu kuću. Mihajlo je obavio ono što ga je sljedovalo svakog dana, ali toga nije bilo mnogo pa je, iako je koju minutu dvojio, odlučio opet otići u baščaršijsku crkvu. Bio je Vidovdan, a i da nije, iskoristit će Danilovu zaboravnost. Ako se Danilo u međuvremenu i vrati, već će naći nekakvo opravdanje.

Pred kućom mutabdžije Ćamila načas je stao. Sve je bilo kao i svakog dana, samo je sokak bio nekako čudno pust, bez ljudi, a i bez ičega što bi upućivalo na san iz prethodne noći.

Na ulici ispred crkve, odmaknuti jedan od drugog po dvadesetak metara, stajali su policajci. Još jednom je pomislio kako bi bilo dovoljno prići bilo kojem od njih i reći da kod njegovog gazde Danila stanuje mladić koji ima revolver. Odveli bi ga u stanicu i ispitali, a onda bi Danila i Gavrila uhapsili. On bi dobio bogatu nagradu, a Danilo… Ali Gavrilo, šta s njim? Možda on nije nizašto kriv? Možda, ako ostane kod Danila, postanu prijatelji?!

S tim mislima je, pogledavši još jednom policajce, stupio u crkvenu portu. I u crkvi je bilo pusto, tek pokoji bogomoljac koji nije znao kako skratiti još jedan dan. I usred ljeta hladna ponutrica crkve kao da mu je malo ohladila glavu. Najprije je zastao pred Teklinom rukom. Sjaj bisera sad je bio isti kao i onda kad ga je vidio prvi put, a ruka se nije micala. “Pričinjavalo mi se”, pomislio je, “kako se može micati ruka koja je mrtva već ko zna koliko godina!” Htio je izmoliti Očenaš i Vjerovanje, ali se samo prekrstio i šutio. Postajao je prilično, a onda krenuo poljubiti ikone, pogledavši još jednom Teklinu ruku. Stavio bi i koji novčić na ikone, ali uza se nije imao ni filera.

Pred ikonostasom se sjetio molitvi koje ga je majka učila kad je bio mali. Iako malo prije toga molitva nije htjela na usta, sad je grunula iz njega kao poplava i što je više molio, sve manje je želio prestati. Ni sam ne zna koliko je i dokle bi potrajalo da u crkvu nisu utrčali policajci i neki ljudi u dugim mantilima iako je dan bio vruć. U trenu su i njega i onih nekoliko bogomoljaca, strogim naređenjima koja su nalikovala lavežu foksterijera kad u jami nanjuši lisicu, povaljali po podu, ali su im koju minutu kasnije rekli da mogu ustati i izjurili vani. U dvorištu se čula vika, a Mihajlo je razumio samo manji dio, jer su se zrakom uglavnom prolamale tvrde i nerazumljive njemačke riječi, odzvanjajući praznom crkvom jezovito kao da upravo najavljuju dnevni red sudnjeg dana.

Nakon što je vidio da mu to niko ne brani, Mihajlo je, dok su mu koljena klecala, polako izašao u portu, a zatim na ulicu. Do Oprknja je sreo malo ljudi, mada je iza kapija čuo glasove koji su spominjali prestolonasljednika, ubojstvo, hapšenje i neke riječi čije značenje je mogao samo naslutiti.

Danila nije bilo kući, a Mihajlo je, ni ne pitajući se zašto, osjećao da bi ga šamari tog dana boljeli manje nego ikada prije.

Žuta kukuruska
Samar i jahanje
na konju.

Polje kukuruza
I kukuruska
pokraj male rijeke.

Joha, mirisna
I komušanje,
drvo u daljini.

Dijete sam
na samaru.

Pokraj skladnog
polja kukuruza
gledam u pravcu
Jugozapada.
Hoću se prisjetiti
brvna preko jedne
male rijeke
i drvenog mosta preko iste
koja se širi
tekući prema
moru.

Kako blagi
mali valovi!

Sjedim na johi
i promatram se
tako nestaje
težina svaka.

Da.
Sjećam se neba
iznad Golog brda
omorike i smreke,
stajanja na jednoj
nozi radi održavanja
ravnoteže, filma
Lesi se vraća kući,
barica i jabuka
divljaka, puta
kroz šumu,
i didinog otučka
za uklanjanje svrabeža.

Idem kroz selo
Djedov do
i pitam se
što su mistične
daljine?

Široki put
i visoke
bukve
i velika
svježina
s Istoka.

Tko sam ja? U
muklini oko mene
pitam se.

Tiho hodam
pokraj male
rijeke i promatram
cvijetnjak na poljani.

Cvijeće šuti.

Pijem čaj
od svile u
kući
uvečer
zadovoljan
svojom pjesmom.

zvoni mi jutros pegla
vičem halo, halooo
treći put otpjevam ooo
pitam – ko je zorooom
admiral, admiral jeee
otpjeva mi eee
loše su veze – on se dere
kako ti je tamo – pitam
je li ti hladno?
nije genije
dižem vinograde
i šljivike – dali su mi kazan
(uzimaju samo pola litra kazanije!)
imam kablovsku
gledam national wild
(povazdan)
– gledam zimu i ljeto
kako se svađaju u yellowstoneu
ovdje – kad si pod tušem –
ti si na telefonu
udišem pčele, zuje mi
u plućima cijele
genije – ovdje ne svrbi tjeme
jer misli su čiste
kao u yellowstoneu rijeke
na cigaretama ovdje ne piše
da pušenje ubija
– kutije su bijele
kao fasade na kućama
istočne hercegovine
samo genije – ovdje nema
soli – zadnje zrno
polizao sam ližuć zadnje suze
ni suza ovdje nema!
– trljam prste kad jedem meso
i solim ga ko fole
nema ni vode
evo treći dan
samo jednog čovjeka ovdje znam
radio na parkingu
odatle me svi – kaže
znaju, pomagat će mi
kad budem nastavljao
kazan, prosipao drop
sjedit ćemo zajedno na panju
i grijati ruke o vatru
i da znaš – član sam
međusvjetovnog društva
književnika, prevode me na jezike
svih galaksija, i svih izumrlih naroda
na ovom svijetu, nema vremena
i vrijeme vaše – traje kraće
nego ovdje vaške
za čas će vam u poeziju ući
playstationa i džojstik
i nestat će pčela
genije – evo me zovu
da igramo klikera
evo ih pod prozorom, skupili se
tri čileanska i tri tajlandska pjesnika
ovdje je roša veća od bosne
bušili je rusi i ameri zajedno
– moram da idem
pozdravi mi sve biljke
istočne i zapadne hercegovine
ljubim ih usnama svake pčelice

Shoah

Praistorijska gospođa pred crkvom u Chełmnu
palaca jezikom o grijehu i o kazni, poziva se na
nekakvog sudiju Pontija Pilata. Sad znate sve,
kaže, sve znate sad i ne pitajte da li smo šta
osjećali kad su odvozili komšije u dušegupkama!
Snimak je iz doba hladnog rata i kaljava je jesen
u nesretnoj zemlji Poljskoj, nesretna i kaljava.
Čini se da pepeo mrtvih još uvijek pada po
reverima kao čađ po selima oko cementare.

Prejak je ili preslab onaj ko može ugasit lampu
i zaspati. Budan, osjećam da tumor svijeta je
u metastazi ali ne mogu da dokučim odakle
crpi snagu jer stalno se mijenjaju uloge i žrtva se,
s vremena na vrijeme, naslađuje sjekirom dželata.

Jutros je, nekim slučajem, repriza istorije išla u
direktnom prenosu. Kroz bodljikavu žicu izronio je
na ekranu biblijski lik mlade žene koja pokriva
grudi djetetom u naručju kao živim peškirom.
Iz njenih očiju izlapila je nada i sad može da gleda
pravo i bez straha u milione uposlenika Holokausta.
Njima su kič-demokratije ispunile želju da budu
suci iz Judeje i da, dokopavši se božije vlasti,
odlučuju o tome ko će živjeti a ko ne pokazuje
dovoljnu poniznost. Sad znadem sve i ne moram
više da pitam odakle tumor svijeta crpi toliku
snagu.

*

Shoah

A prehistoric lady outside the church in Chełmno,
her tongue darting in and out, speaks of sin and
punishment and invokes some judge Pontius Pilate.
Now you know everything, she says, you know
everything now, and don’t ask if we felt anything
when they were taking away our neighbors in gas
vans! The snapshot is from the Cold War era, and
muddy is the autumn in the unhappy land of Poland,
unhappy and muddy. It seems as if the ash of the
dead were still falling on lapels like soot on the
villages around the cement plant.

Too strong or too weak is he who can turn off
the lamp and fall asleep. Awake, I feel the tumor
of the world has metastasized, but I can’t grasp
where it draws its strength, for roles are constantly
changing and the victim, from time to time, delights
in the executioner’s axe.

This morning, by some chance, a rerun of history
unfolded in a live cast. Through barbed wire,
a biblical figure of a young woman popped on the
screen, covering her breasts with a child in her

arms like with a live towel. Hope has evaporated
from her eyes and she can now stare straight
ahead and without fear at millions of employees
of the Holocaust. The kitsch democracies have
fulfilled their wish to be judges from Judea and,
taking hold of God’s power, to decide who will live
and who does not show sufficient humility. Now
I know everything and no longer have to wonder
where the tumor of the world draws such strength.

(Prevod na engleski Omer Hadžiselimović)

Bez prihoda i vlastitog stana,
Nikola Martić, pjesnik Vrtova zemlje humske,
uselio se protivpravno u podrum zgrade
na Grbavici, u ulici Đure Salaja,
da bi mogao da se oženi i da ima porodicu.
Živio je za poeziju, što me je privlačilo,
dok sam brodio matematičkim stazama,
lišenim strasti i trošenja života na rasprave;
može li se prozni zapis, ipak prozni, ipak zapis,
smatrati poezijom, što je – govorio je Nikola,
riješio Sen-Džon Pers, pokazujući prevod Morekaza.
Bilo je toplo, tog dana, više ne znam kog mjeseca,
spustio sam se u podrum kod Nikole,
tu su bila još jedna vrata, uglavnom zatvorena,
sada ko zna zbog čega otvorena, unutra polumračno,
ali kad se oči sviknu, vide neobičan prizor –
u jednom ćošku nešto kao postelja,
u drugom ugalj, ostaci od zime,
nekog stanara, jer u podrumu nije bilo peći,
svi su se jednako smrzavali zimi, a ljeti, ovako,
otvarajući vrata da promaja, ako je ima,
odnese smrad i isparenja što su davili zloslutno.
Uđoh u tu prostoriju, prema meni
gledale su oči nekog patnika, neobrijanog
i potpuno obučenog u ko zna kakve rite.
Znamo se znamo, reče mi blagonaklono,
uđi pjesniče, vrijeme je da uđeš, da se upoznamo,
zemljače moj, iz Krajine, odakle otidoh,
da se ovuda potucam, od Nikole do Nikole,
kao od Božića do sudnjega dana, Ilija Ladin,
a tebe znam, iz Naših dana, prevodiš, Rošfukoa,
meni to ne polazi za rukom, samo čitam,
Vijona, nesretnog, Remboa, još nesretnijeg,
što bih i ja bio njima dalek i neugodan.
Nije mi bilo jasno zašto mi je bio drag
taj meni nepoznati čovjek, koji će mi tek poslije,
pokazati svoje vidovite pjesme, tek,
kako ću ovdje ustanoviti, dolazio sam češće
u podrum Nikole Martića, koji nije bio zvanično njegov,
iako je zauvijek bio najviše njegov i Ilijin,
sjedio na krevetu znalca francuske poezije,
vodeći s njim razgovore o životu i trubadurima.

(poslovilni govor na pogrebu)

Draga Erica, dragi Klara, Simon in Lukas, spoštovana gospa in gospod Debeljak,
svojci, prijatelji!

Spominjam se prvega srečanja z Alešem Debeljakom.
Bilo je maja 1980, na literarni prireditvi v Škofji Loki,
ki se je “družabno” – se pravi divje in nepozabno –
nadaljevala v stanovanju Jureta in Matjaža Potokarja v Ljubljani.

36 let pozneje ne morem verjeti, da ga več ni.
Kako neskončno revnejši je naš svet,
odkar ga je pred tednom dni zapustil Aleš Debeljak!

Slovenščina je revnejša za pesnika,
pretanjenega prisluškovalca in uglaševalca
sence angelovih kril na obrazu mimoidočega.

Nikoli v življenju nisem bil priča tako bliskovitemu umetniškemu razvoju …
Izraz razvoj je pravzaprav napačen, ker sugerira proces.
Ne: Aleš Debeljak je kot Atena skočil iz Zevsove glave,
že oblečen v oklep, v bleščeči oklep Poezije!
Jezik pesniškega prvenca Zamenjave, zamenjave je bil diamantno izbrušen,
v njem je, gost in razkošen, žarel potisočerjen ognjemet podob.
Patriarh avantgarde Tomaž Šalamun je bil očaran nad svežino verza:
_______začudeno se misel za krikom seli v govorico.

Zlitost ritma, zvena in pomena je kot elektronsko vezje omogočala polivalentna sporočila:

______sinje tenka struna napenja molčanje v zračno jasnino
______in z žlico jantarne lepote gladi razpenjeno biserovino.

Upesnjeni svet se tu dogaja znotraj jezika. Ne da bi opustil mojstrenje jezika, bo Debeljak nato čedalje intenzivneje zavezan upesnjevanju izvenjezikovnega sveta. Ta zasuk se prvič nakaže v drugi Debeljakovi zbirki, v Imenih smrti: pesniški jezik je tu še zmeraj izjemno bogat, v besedni kombinatoriki presenetljiv in ploden. Vendar pa se v tej knjigi že oglasita JAZ in TI, bistveni instanci izrekanja sveta, ki v lepoto jezika vneseta monolog in dialog, samoto in hrepenenje po drugem, nostalgijo kot resnico spomina, minljivost kot resnico časa in bolečino kot resnico človeškega bivanja.

Aleš Debeljak je ključni pesnik slovenskega postmodernizma. Artikuliral je Zeitgeist osemdesetih let in zadnjih desetletij, saj je na umetniško močan in inovativen način izrazil melanholično eksistencialno občutje poznega časa: poetika dediča radikalnega modernizma se je čedalje bolj kristalizirala v etiko prisluškovanja drugim in Drugemu, kakor v magistralnem ciklu Kronika melanholije, posvečenem Samuelu Beckettu:

__________________ogromen prostor se skriva v simetriji
_____bivanja. zdaj si svet in nič. in mirovanje smrti. en sam. in vsi drugi.

Izenačitev “enega samega” in “vseh drugih” je napoved poznejše etične geste solidarnosti, ki pride do besede predvsem v zbirki Mesto in otrok.

Slovar tišine stopnjuje eksistencialno držo Imen smrti: svet je izpraznjen, oropan smisla, okus življenja je trpek, bitja in stvari štrlijo iz niča, za trenutek zažarijo in potemnijo nazaj v nič. Zato se v tej zbirki tišina pojavlja že v naslovu, besedi molk in glas pa sta ključna simbola:

Ker umrejo le ljudje, ne njihovo molčanje.
A jate škorcev, ki se vračajo domov, so glasne.
Moral boš povzdigniti svoj glas. Govôri zdaj!
Povej. Kako si tiho in postajaš dih vseh ljudi.

Pesnikov molk in dih postaneta dih in beseda vseh ljudi v zbirki Mesto in otrok, kjer radikalizacija pesniškega jezika dobi etično utemeljitev. Posledica ekstatične pesniške drže je občutek odgovornosti za usodo tega našega edinega sveta. Ta občutek odgovornosti se pri Debeljaku poraja predvsem iz dveh temeljnih doživetij, ki sta zaznamovali njegovo življenje v devetdesetih letih: rojstvo otrok in kataklizmična izkušnja vojne, ki kot zgodovinski potres grozi varnosti otroka in eo ipso tudi prihodnosti sveta, katerega edini garant je prav otrok.

Aleš Debeljak ni napisal niti ene sam šibke pesmi. Njegov opus je kristalno sklenjen ter nas nagovarja v temeljnih razsežnostih naše človeškosti.

In vendar, in vendar smo z njegovo smrtjo revnejši za nenapisane zbirke pesnika,
ki je prehodil dolgo in doslej neizhojeno pot.

Poetika je izgubila svojega snovalca,
pesnika, ki je sleherno svojih zbirk razumel
kot dejanja izbranosti in zbranosti –
umetniške izbranosti in duhovne zbranosti.

Literarna zgodovina je izgubila enega svojih akterjev in obenem premišljevalca,
teoretika, ki je prvi razvozlal uganko Postmoderne sfinge.

Južnoslovanske književnosti so revnejše za literarnega zgodovinarja,
ki jim je pretanjeno prisluhnil v času vesoljnega potopa,
potapljača in podvodnega arheologa, edinega, ki se je bil sposoben
s spominsko kapaciteto svojih pljuč na dah
potopiti do dna potopljene Atlantide, kot je poimenoval
kulturno zavest, ki je izginula s političnih zemljevidov sveta.
Pod gladino je zagledal sanjske podobe s koralami spomina obraslih ruševin.

Revija World Literature Today je revnejša za enega svojih najprodornejših esejistov.
World Literature, svetovna književnost, je revnejša.

Generacija je revnejša za neutrudnega žurerja in nekronanega princa,
študentska Tribuna za uporniškega tribuna, revija Literatura za svojega ustanovitelja.
V kolofonu Nove revije se je najmlajši sodelavec
pravkar pridružil seznamu mrtvih urednikov mrtve revije.

Pisateljski kolegi smo revnejši za Dibeldžeka, kot smo ga poimenovali
med gostovanjem v Tennesseeju marca 1991, medtem ko smo z Danetom Zajcem
in Milanom Deklevo igrali ping-pong v kleti prijatelja, pesnika Richarda Jacksona.

Rock glasba je revnejša za svojega najbolj rockovskega poslušalca in premišljevalca,
ki je vzpostavil in do konca dni vzdrževal intimen dialog
s péto poezijo Tomaža Pengova, Azre, Vlada Kreslina …

Intelektualna refleksija je izgubila angela, ki je znal jokati.
Intelektualna refleksija je revnejša za tisto avtorefleksijo,
ki jo prinaša odsev,
_____odsev svetlobe,
___________odsev svetlobe v solzah,
__________________v solzah na človeškem obrazu.
Intelektualna refleksija, ki zmeraj hoče videti jasno,
je izgubila vidca, ki je videl še jasneje prav zato,
ker mu je bil pogled zamegljen od solz.
Tam, kjer varuhi mejá postavljajo bodeče žice, da bi zajezili
val beguncev, žensk, beguncev, otrók, beguncev, starcev, beguncev,
tam, kjer ekonomisti vidijo grožnjo za produkcijo in monopol koristi,
je Aleš, ta angel, videl presežek solz, presežek čustev nad razumom,
enormno produkcijo solzá v zadnjem letu, v tem strašnem letu,
ki se zdaj končuje s poletom angela na poslednjo pot,
z begom čez poslednjo mejo, kamor mu ne moremo slediti,
in ostajamo sami, tostran svojih mejá, sami s presežkom svojih solzá.

Ljubljana je revnejša za svojega upesnjevalca,
ki je znal priklicati zemljevide mesta svojega otroštva,
s presunljivo nostalgijo, a brez sentimenta,

z ostro lepoto videnja socialne stvarnosti uboštva
in s presvetljenostjo čudenja milosti bivanja
in odraščanja v svet, okruten in enkratno čudovit.
Ljubljana je revnejša za svojega pesniškega geometra in kartografa,
ki je z bolečim in radostnim gibom spomina za vse večne čase upesnil
ljubljene ceste, dvorišča, šole in telovadnice, kjer je odraščal in postal človek.

Socialna stvarnost je izgubila svojega brezkompromisnega kronista,
ki je znal s težko čutnostjo in čudežno svetlobo pesniško ohraniti
tovarno svojega očeta, tovarno svojega otroškega spomina.

Tolikim mrtvim na prav tem kraju, kjer smo se zbrali,
tolikim mrtvim pod našimi še živimi nogami na ljubljanskem pokopališču Žale,
tudi Aleševemu mladostnemu prijatelju Boštjanu Seliškarju
in življenjskemu prijatelju Tomažu Šalamunu, ki se je sèm ulegel pred dobrim letom,
se bo zdaj pridružil tudi osamljeni sprehajalec, tihotapec,
ki je tolikokrat prihajal sèm pokleknit in nežno gladit trave, skoraj do krvi.

Zagrebški hotel Dubrovnik bo revnejši za stalnega gosta,
Ilica za odmev njegovega klica, Trg bana Jelačića za obiske slovenskega bana.

Knez Mihajlova ulica v Beogradu je izgubila daljnega slovenskega sprehajalca,
miza Pri konju kontemplativnega opazovalca vrveža Trga republike,
knjigarna na vogalu stolpnice Albanija, na izviru Terazij, pasioniranega bralca.

Redakcija Sarajevskih zvezkov je revnejša za enega svojih ustanoviteljev
in visokooktanskega motorja povezovanja pisateljev, razdeljenih z mejami.
Hotel Evropa v Sarajevu je revnejši za najbolj načelnega Evropejca,
ki je kdaj tam spal … pardon: cele noči bedel in debatiral,
in Evropa je revnejša za najpametnejšega in najbolj strastnega
zagovornika Sarajeva in Bosne. Ko sva tam nekega jutra
pila prvo kavo in deseti viski, sva skandirala v ritmu deseterca:
Jebeš zemlju / koja Bosne nema – jebeš Evropu / koja Bosne nema!

East Village v New Yorku bo revnejši za radovednost Srednjeevropejca,
pomoli San Francisca bodo temnejši za radovidnost Slovana,
Baltik bo tišji za temperamentnega Mediteranca,

Dunaj bo oropan za lucidni pogled od zunaj,
ki se po stoletju pozabe vrača domov, do secesijskega sna K. u. k.,

Budimpešta bo hladnejša za najtoplejšega soseda,
bruseljska knjigarna Pasaporta se bo ozirala po besedah
Aleša Debeljaka, pesnika majhnega jezika in velíkega srca.

Diplomatski zbor Republike Slovenije je osiromašen za izrednega diplomata,
Ambasadorja znanosti in veleposlanika umetnosti,

ki je v najboljši možni luči predstavljal svojo domovino
in je s suverenim znanjem in šarmom odpiral vsakršna vrata.

Republika Slovenija je izgubila svojega carja,
če naj uporabim pogovorni, a natančni izraz mlajše generacije.
Zdaj pa čisto resno: Aleš Debeljak je bil briljanten!
Kakšna škoda! Kakšna nenadomestljiva izguba!

Fakulteta za družbene vede je revnejša za vrhunskega profesorja,
lucidnega sociologa, kulturologa in religiologa,
a še pomembnejša je bila njegova pedagoška vloga:
študentje, dodiplomski in podiplomski, doktoranti, asistenti in docenti
so zdaj revnejši za velikodušnega, požrtvovalnega mentorja.

Transatlantski letalski poleti bodo revnejši za aboniranega potnika,
ki mu je bilo potovanje kategorični imperativ,
ki je nenehno prestopal meje, ne da bi kdajkoli pozabil,
kaj je dom in kaj pušča za seboj, literarni komparativist različnih svetov,
sociološki komparativist različnih kultur, časovnih pasov in ur,
religiološki komparativist različnih templjev in različnih štempljev,
ki jih en in isti Bog z dihom vtiskuje v vosek človeškega bitja, v snov,
za katero je človeški komparativist Aleš Debeljak dobro vedel,
da je ena in edina in povsod enaka, ne glede na barve in oblike
in kulture in frizure in kontinente in odtenke in jezike.

Naše okrogle mize bodo revnejše za genialnega improvizatorja,
ki je govoril v tako lepem, bogatem in čustveno napetem jeziku,
kot bi besede, ki jih je metal v veter časa, pilil dolge mesece.
Bili smo priče čudežu porajanja žive, pesniško zveneče misli.

Naše peticije in protesti bodo revnejši za najmočnejši vtis,
najbolj premišljeno kritiko in najbolj avtoritativen podpis.

Demonstracije bodo revnejše za najpogumnejšega borca,
enega izmed redkih športnikov v pisateljskih vrstah, judoista,
ki je v mladih letih v jugoslovanskem dresu sodeloval na mednarodnih tekmovanjih,
in je zato v družbene spopade hodil z nenavadnim notranjim mirom,
v isti sapi čuječ in sproščen, mišični tonus pa je v ključnih trenutkih
izbruhnil v natančno odmerjene, “ubitačne” besedne udarce …
v katerih pa nikoli ni bilo niti trohice osebne žaljivosti.
Kajti, Aleš je bil športnik, korekten, neskončno korekten značaj,
tovariš in gospod, zaveznik in zaščitnik, borec in so-borec …

Jaz sam bom revnejši za prijatelja, ki me nikoli ni pustil na cedilu.
Prepričan sem, da enako velja za vse nas, zbrane na tem žalnem zboru:
Aleš Debeljak, Alex Dibeldžek, prof. dr. juda, pesnik s črnim pasom,
nikogar med nami in vseh nas skupaj ni nikoli in nikjer pustil na cedilu!
Ta vrsta solidarnostne zaveze na osebni, skupinski in družbeni ravni
pa se, kot vemo, plačuje z zlato valuto: s časom, z energijo, s srcem, z življenjem.
Od Aleša je terjala maksimalno čuječnost in razdajanje;
kar najdraže ga je stala, a je tovrstno požrtvovalnost stoično prenašal, judoist.
Bil je bogat človek in se je razdajal, krvodajalec, in se je razdal.
Slovenija je danes revnejša za nadarjenega, pogumnega, lepega, dobrega človeka.

A Dibeldžek je bil judoist, prišel je na tekmo, kadar koli je bilo potrebno.
Ob najinem zadnjem srečanju v torek, 26. februarja,
dva dni pred njegovim nepričakovanim in tragičnim izginotjem,
sva se v kavarni Geonavtika pod Kazino dogovorila,
da bo sodeloval pri našem naslednjem pisateljskem forumu “5 pred 12”:
ta protest naj bi se zgodil jutri, v petek, 5. februarja, v prostorih Društva slovenskih pisateljev.
Namesto protesta bo jutri tam komemoracija.
Brez Aleša Debeljaka ti protesti nikoli več ne bodo enaki,
enako močni, enako načelni, enako globoko reflektirani,
enako visoko artikulirani. Revnejši bodo, revnejši.

A Aleš Debeljak bo z nami.
V ciklu Kronika melanholije se obsesivno ponavlja refren: Vselej si.
Danes ga slišim in ga slišimo z odmevom: Vselej si, Aleš. In vselej boš.

Med tistim dolgim, lepim, toplim, zadnjim prijateljskim pogovorom
v Geonavtiki mi je Aleš pripovedoval o starših,
kako sta ga kot otroka grela z lastnima telesoma
pred dolgo, sivo, grizočo, delavsko, socialistično zimo.
In o sestri Poloni, ki jo je kot princesko ščitil z lastnim telesom brata, judoista.
Tiho in nežno je govoril o ženi Erici, ki jo je z ljubečimi besedami tolikokrat objemal
čez oceanske razdalje in s katero sta si ustvarila dom
v največji možni človeški bližini in toplini,
tu, prav tu, v naši vse preveč mrzli subalpski kotlini.
In z odkritim očetovskim ponosom mi je pripovedoval o otrocih,
o Klari, ki da študira v Pragi, in o Simonu, ki da je prostovoljec v Rigi,
in o Lukasu, ki da piše pesmi. Nakar sem ga spremil do vrat Šubičeve gimnazije,
kamor se je vpisal Lukas in kamor je skrbni oče hitel na roditeljski sestanek,
in sva si ob slovesu rekla: Se vidiva na protestu naslednji petek!,
in sem pomislil: Bogat človek je, tale moj prijatelj Aleš …

In je izginil skoz tista temna, visoka, hladna Plečnikova vrata,
ki sem jih tudi sam neštetokrat odpiral in zapiral,
in za katera sem čez dva dni izvedel, da so bila vrata njegovega Nepovrata …
Danes vem, da so na koncu Nepovrata še zmeraj vrata …

In vem, da sem bogatejši človek, ker sem dolgih, prekratkih 36 let prijateljeval
z Alešem Debeljakom, nesojenim judoistom in pesnikom po božji milosti,
sijajnim akademskim kolegom, neustrašnim družbenim kritikom in plemenitim človekom.
Vsi mi smo bogatejši, ker nam je svoje neznansko bogastvo
velikodušno, samopožrtvovalno razdajal in razdal
Aleš Debeljak.
_______________Za to bogastvo, Aleš – hvala! …