Dušan diše, ali drugačije, bez nepotrebnih tenzija. On lako i u svemu pronalazi zrak. U smoli, u slanoj vodi, u poodmakloj sidi, u činjenici zemlje – toj prljavoj činjenici zemlje, u crnom koje od ljudi napravi rudare ili kurve ili pirotehničare. Nema toga što on ne može pripremiti za disanje. On diše i po noći, evo sada, dok drugi spavaju s obje nozdrve viška. Uzmete li Dušana i uzmete li sve ljepljivo, neprozirno i gusto od čega se sastoji izvanredan puding, i umočite li ga zatim do dna u taj puding (neki kažu život), on će prodisati kao da se dogodilo baš ono što se trebalo dogoditi disanju: dobro jutro, borovi i Alpe. Disanje svega, to je tajno zdravlje njegove krvi i njegove debitantske duše. Dušan nema dušu. On je samo mašina, automat za disanje, gola tehnička instanca za stvaranje bezbroj malih zračnih probušenosti. One se otvaraju i zatvaraju. Dušan diše. Nitko ga ne čuje.
Darkocentrizam
A sad Darko! Darko ljude dijeli na darkocentrične i na neljude (miševe i marksiste). Stroga tipologija rekli bi neki, ali koji? I kakvi? I šta oni znaju o ekonomiji velikih dojki iz kojih dirigirano prska the milk of human kindness? Iako je to možda nepotrebno ponoviti, Darkova je ekonomija jednostavna za sve darkocentrične ljude a počiva na sistemu malih mliječnih akcija. Evo danas, ako nekome treba glasno reći novčanik će da vam ispadne gospođo ili ako u zamjenu za natpis “Moja mama je djevica” treba prenijeti stolicu od točke A (gdje je ona) do točke B (gdje je natpis), a zna se pri tome šta je Lobačevski napravio Euklidu, to će Darko, neće ni miševi ni marksisti. Ako prođe neki umjetnik, recimo Raša Todosijević, Darko će vikati za njim Raša, sunce ti se spustilo, volim tvoju umjetnost! I Raša će odmah postati darkocentričan, jer se smije i zauzvrat maše. The milk of human kindness.
Beogradske priče/2
Dušan diše
Dušan diše, ali drugačije, bez nepotrebnih tenzija. On lako i u svemu pronalazi zrak. U smoli, u slanoj vodi, u poodmakloj sidi, u činjenici zemlje – toj prljavoj činjenici zemlje, u crnom koje od ljudi napravi rudare ili kurve ili pirotehničare. Nema toga što on ne može pripremiti za disanje. On diše i po noći, evo sada, dok drugi spavaju s obje nozdrve viška. Uzmete li Dušana i uzmete li sve ljepljivo, neprozirno i gusto od čega se sastoji izvanredan puding, i umočite li ga zatim do dna u taj puding (neki kažu život), on će prodisati kao da se dogodilo baš ono što se trebalo dogoditi disanju: dobro jutro, borovi i Alpe. Disanje svega, to je tajno zdravlje njegove krvi i njegove debitantske duše. Dušan nema dušu. On je samo mašina, automat za disanje, gola tehnička instanca za stvaranje bezbroj malih zračnih probušenosti. One se otvaraju i zatvaraju. Dušan diše. Nitko ga ne čuje.
Darkocentrizam
A sad Darko! Darko ljude dijeli na darkocentrične i na neljude (miševe i marksiste). Stroga tipologija rekli bi neki, ali koji? I kakvi? I šta oni znaju o ekonomiji velikih dojki iz kojih dirigirano prska the milk of human kindness? Iako je to možda nepotrebno ponoviti, Darkova je ekonomija jednostavna za sve darkocentrične ljude a počiva na sistemu malih mliječnih akcija. Evo danas, ako nekome treba glasno reći novčanik će da vam ispadne gospođo ili ako u zamjenu za natpis “Moja mama je djevica” treba prenijeti stolicu od točke A (gdje je ona) do točke B (gdje je natpis), a zna se pri tome šta je Lobačevski napravio Euklidu, to će Darko, neće ni miševi ni marksisti. Ako prođe neki umjetnik, recimo Raša Todosijević, Darko će vikati za njim Raša, sunce ti se spustilo, volim tvoju umjetnost! I Raša će odmah postati darkocentričan, jer se smije i zauzvrat maše. The milk of human kindness.