У парковима Април травањ Расцвјетало дрво На маслачку пчела Љубичица кротка Росна рада бијела
Из најдуже зоре Из најдужег јутра Из најдужег дана Из најдуже ноћи Из неонских подрума Из помоћних просторија Из промуклих мегафона Из еротско-сентименталних савјетника Из мјешина пуних крви
У уши уста носеве У очи плућа у кожу у косу У црно Испод ноктију Као бујица Надиру ријечи
Које моле Које преклињу Које на кољенима клече Које у мртву главу пријете
И ником ништа Не могу да кажу
Оне говоре Биоскопско платно На бијелим Дезинфикованим рукама Носи упропаштено тијело Нечије драге
Оне чују Бијела миротворна механизација Преорава уснулу росу
Оне гледају Бијели миротворни џакови Зидају миротворно Митраљеско гнијездо У које на бијелим крилима Слијеће бијела Миротворна застава
Оне стоје у реду Који сјенкама руку придржава Потрошачке корпе У којима се С времена на вријеме отвара Фотокопирано око смрти Умотано у месарски папир И шаке од крви
Оне Које дрвље и камење ваљају Из петних жила се упињу И казују Ником ништа Не могу да кажу
Њима су Ишчупали мој језик Задавили мој глас Ископали моје очи Одсјекли моју главу
Из њих као Из усирене локве крви Сликано уљем на платну Излијеће нагорјело крило Бијелог голуба
У кљуну Од смрскане шкољке Носи модро око Из којег капљу крваве сузе
Оне иду Од уха до уха Од уста до уста И говоре Да су то оне Ријечи И никоме ништа Не могу да кажу
Рафалом Распорена ријека Помоћу бетонских тегова И челичних сајли Урања их у своју утробу Из њих вади крваву воду Из које љигаве црне Рибе испадају И на шкрге зијевају
Из њих вади Преломљен мост На чијим крајевима Висе двије обале
На једну не могу да одем На другу не могу да се вратим
Као совин хук У мени се разлијеже мук Слушам како ништа Не могу да кажем
По трави Нечујно Као мјесечина Прилази ми Витка сјенка жене
Шутке Из мојих рамена Вади огромне руке Избијељене росом
Крсти се Њиховим прстима Шири их шири Њима грли своја њедра У која је сакрила Моју дјецу
Говори У даљини На оџаке слијећу Опште бијеле роде
1992. прољеће у Сарајеву
У парковима
Април травањ
Расцвјетало дрво
На маслачку пчела
Љубичица кротка
Росна рада бијела
Из најдуже зоре
Из најдужег јутра
Из најдужег дана
Из најдуже ноћи
Из неонских подрума
Из помоћних просторија
Из промуклих мегафона
Из еротско-сентименталних савјетника
Из мјешина пуних крви
У уши уста носеве
У очи плућа у кожу у косу
У црно
Испод ноктију
Као бујица
Надиру ријечи
Које моле
Које преклињу
Које на кољенима клече
Које у мртву главу пријете
И ником ништа
Не могу да кажу
Оне говоре
Биоскопско платно
На бијелим
Дезинфикованим рукама
Носи упропаштено тијело
Нечије драге
Оне чују
Бијела миротворна механизација
Преорава уснулу росу
Оне гледају
Бијели миротворни џакови
Зидају миротворно
Митраљеско гнијездо
У које на бијелим крилима
Слијеће бијела
Миротворна застава
Оне стоје у реду
Који сјенкама руку придржава
Потрошачке корпе
У којима се
С времена на вријеме отвара
Фотокопирано око смрти
Умотано у месарски папир
И шаке од крви
Оне
Које дрвље и камење ваљају
Из петних жила се упињу
И казују
Ником ништа
Не могу да кажу
Њима су
Ишчупали мој језик
Задавили мој глас
Ископали моје очи
Одсјекли моју главу
Из њих као
Из усирене локве крви
Сликано уљем на платну
Излијеће нагорјело крило
Бијелог голуба
У кљуну
Од смрскане шкољке
Носи модро око
Из којег капљу крваве сузе
Оне иду
Од уха до уха
Од уста до уста
И говоре
Да су то оне
Ријечи
И никоме ништа
Не могу да кажу
Рафалом
Распорена ријека
Помоћу бетонских тегова
И челичних сајли
Урања их у своју утробу
Из њих вади крваву воду
Из које љигаве црне
Рибе испадају
И на шкрге зијевају
Из њих вади
Преломљен мост
На чијим крајевима
Висе двије обале
На једну не могу да одем
На другу не могу да се вратим
Као совин хук
У мени се разлијеже мук
Слушам како ништа
Не могу да кажем
По трави
Нечујно
Као мјесечина
Прилази ми
Витка сјенка жене
Шутке
Из мојих рамена
Вади огромне руке
Избијељене росом
Крсти се
Њиховим прстима
Шири их шири
Њима грли своја њедра
У која је сакрила
Моју дјецу
Говори
У даљини
На оџаке слијећу
Опште бијеле роде
Изнад
Облаци растежу небо
Као пљесњиво тијесто
1992-2015.