Navratio bih opet kući, svojoj ženi, očima našim opet, o nama dvoma opet, o naklonosti njenoj prema zelenilu, o sklonosti mojoj uzaludnoj da začnem pesmu od nule, od jezika samog, ušima našim opet, poglêdajući kroz prozor na stablo one jabuke u našem vrtu, crvljive i zlatne, da se siti ispričamo.
Obedovali bi opet onaj bajati strah jedno prema drugom da ne pogrešimo, da ne pokažemo ničim da znamo sve, da ne nazovemo naglas, pravim imenom, moje pesme i njeno bilje, mezimce njene čiste, zrnevlje u vrtu k’o oči što je čuvala, korene što ih je s grumenom zemlje u naš dom u naručju unosila.
Legao bih opet u svoj krevet, kraj nje za koju bih sve učinio a koja mi je rekla: “Volela bih da imam jedno malo zeleno drvo da ulicom trči za mnom.” Zurili bi u polutamu i ćutali o jalovosti poezije, istočnog greha koji se skriva tako što samom sebi zvuči kao molitva. Ako neverstva nema izvan jezika, ima li praštanja, pitao bih se, pitao bih je.
Vasko iz daljine
B. povodom “Velegradske pesme” V.P.
Navratio bih opet kući, svojoj ženi,
očima našim opet, o nama dvoma opet,
o naklonosti njenoj prema zelenilu,
o sklonosti mojoj uzaludnoj da začnem
pesmu od nule, od jezika samog, ušima
našim opet, poglêdajući kroz prozor
na stablo one jabuke u našem vrtu,
crvljive i zlatne, da se siti ispričamo.
Obedovali bi opet onaj bajati strah
jedno prema drugom da ne pogrešimo,
da ne pokažemo ničim da znamo sve,
da ne nazovemo naglas, pravim imenom,
moje pesme i njeno bilje, mezimce njene
čiste, zrnevlje u vrtu k’o oči što je
čuvala, korene što ih je s grumenom
zemlje u naš dom u naručju unosila.
Legao bih opet u svoj krevet, kraj nje
za koju bih sve učinio a koja mi je rekla:
“Volela bih da imam jedno malo
zeleno drvo da ulicom trči za mnom.”
Zurili bi u polutamu i ćutali o jalovosti
poezije, istočnog greha koji se skriva
tako što samom sebi zvuči kao molitva.
Ako neverstva nema izvan jezika, ima li
praštanja, pitao bih se, pitao bih je.