Novi vladari su ličili, tako reći, na pristojne ljude, sa krupnim očima i svetlo-sivom bojom lica, što se uklapala uz njihove duge tunike sa visokim vizantijskim kragnama.
Okupacija je izvedena na vrlo precizan način. Oni su bili prisutni već toliko dugo, neophodno uključeni u život ljudi, tako što u preuzimanju vlasti nije bilo nikakvih drastičnih nesaglasnosti sa njihovim predhodnim svesrdnim učešćem u medijumima, ekonomiji, medicine… Sa diplomatskim umećem, oni su tu radili sa visokim osećajem za takt i doslednost, zavisno od okolnosti. Normalno, navikavanje zbog izvršenih poslova često se pretvara u zavisnost, ali razmaženi potomci homo sapiens-a su, sa pravom, bili ubeđeni da se ne treba opterećivati ambivalentnim razmišljanjima. To ćemo ostaviti nekolicini filozofa i pisaca, iako ih niko ne čita.
I tako, kada je nastupila okupacija, ljudi se nisu uznemirili, te je život produžio da teče bez incidenata. Čak bi se moglo reći da je produžio da postoji neki vid saglasnosti između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Barem onakve kakva je važila za večinu ljudi. Ovakvo pristojno stanje potraja nekoliko meseci.
Onda su bili obavešteni da se jave u nekoliko sabirnih centara, u uredno raspoređenim grupama da bi se izbegle gužve. Ubrzo su primetili da su u njihovoj grupi pozvani parovi. Čekaonica je bila prostrana, osvetljena i dobro provetrena. Svi iz grupe, dok su čekali, mogli su da odahnu u udobnim foteljama i da naruče sok, čaj ili kafu po želji. S vremena na vreme, sa šaltera preko mikrofona začuo bi se prijatan glas službenika koji bi pročitao muško i žensko ime, ponekad dva muška ili dva ženska, sa istim ili različitim prezimenima.
Kad je došao njihov red, jedan od onih sa nižim okupatorskim rangom, pogledao ih je pažljivo svojim krupnim očima. Ova stvorenja su imala moć da identifikuju lične podatke bilo koga za par sekundi:
– Dobar dan. Vama sleduje jedno toplo vuneno ćebe. Karirano, bordo i plavo.
– Meni jedno i njemu jedno. A imate li neku drugu boju?
– Ne gospođo. Jedno za oboje.
– Jedno ćebe za dvoje?! Ne dolazi u obzir! Ne treba nam! – reagovala je žena.
– U redu gospođo – mirno odgovori šalterski službenik – Ako je to vaš izbor, ako odbijete ćebe, neću moći da vam ga dam… iako sam siguran da će vam trebati – žena primeti podsmešljiv trag na rubu svetlosivih usana.
“Ovome su naredili da se ponaša ljubazno, ali ne može da sakrije pravo lice”, pomisli. Muž je pogleda bez reči i potvrdi glavom. “Pa ti me razumeš”. “Da, čujem te vrlo dobro”. “Pa to menja celu situaciju”, žena oseti nekakvo olakšanje.
Sačekali su u foteljama da se završi prozivanje svih parova za podizanje ćebadi. Poslednji su se javili crnokosa devojka sa jakom vilicom i dugim rukama i nogama, i stariji gospodin (otac?), ćelav i, nasuprot devojci, nabijen, nizak i debelih nogu, koji odmah zgrabi ćebe pod mišku.
U čekaonicu uđe nekolicina okupatora, petoro njih, izbroja žena, i ljubazno zamoliše prisutne da ih slede.
“Ova stvorenja”, pomisli žena, “možda predstavljaju nešto od više inteligencije, ali se baš prave važni”.
“Prave se kao da imaju ljudske osobine”, odvrati joj muž mislima, “Ali daleko su od ljudi”.
“I šta da se radi”, upita (u mislima) žena.
“Sledićemo ih, kao mrtvi ladni, a onda ćemo nešto da smislimo”, sugerirao je muž.
Sad su se kretali kroz neki veoma veliki objekat, kao ogroman mol, sa beskrajnim hodnicima, koje bi odjednom zapleli levo i desno u manje hodnike koji su se pak staklenim pokretnim kružnim vratima povezivali međusobno. Iznad ključaonica na vratima bile su prilepljene srebrne ukrasne pločice u obliku zeca, “kao kod Alise”, pomisli žena.
Dok su tako mislima nečujno razgovarali, žena i muž, a razgovor je tekao velikom brzinom, jer su oboje bili brzorečivi karakteri, u povorci sa ljubaznim okupatorima napred i ljudima sa ponekim ćebetom pozadi, ženi je postalo hladno. A nije htela da zamera sebi što nije uzela ćebe: “Gde nas ovi vode? Mnogo mi je sumnjivo kao…”. “Kao da imaju nameru negde da nas izoluju”. “Znam na šta misliš. Ovo je za nas kao lavirint, ali oni znaju tačno gde nas vode. A mi nećemo znati kako da se vratimo”.
Oko njih ljudi, iako neki sa namrštenim licima, produžili su da koračaju iza petorice ljubaznih vodiča, koji su pazili da se kolona ne kreće prebrzo. Ali mada su se naizgled kretali ležerno, ovamo-onamo, levo-desno, žena i muž već su bili sigurni da je takvo kretanje sa tačno predviđenom namerom da ih zbuni.
“Ovi nas vode kao zarobljenike”, ljuto pomisli žena, a ćelavi gospodin, koji je išao ispred njih zajedno sa devojkom jake donje vilice, okrete se i pogleda je u oči, ali i on produži da korača sa ćebetom ispod miške.
V.I. i brzina
Novi vladari su ličili, tako reći, na pristojne ljude, sa krupnim očima i svetlo-sivom bojom lica, što se uklapala uz njihove duge tunike sa visokim vizantijskim kragnama.
Okupacija je izvedena na vrlo precizan način. Oni su bili prisutni već toliko dugo, neophodno uključeni u život ljudi, tako što u preuzimanju vlasti nije bilo nikakvih drastičnih nesaglasnosti sa njihovim predhodnim svesrdnim učešćem u medijumima, ekonomiji, medicine… Sa diplomatskim umećem, oni su tu radili sa visokim osećajem za takt i doslednost, zavisno od okolnosti. Normalno, navikavanje zbog izvršenih poslova često se pretvara u zavisnost, ali razmaženi potomci homo sapiens-a su, sa pravom, bili ubeđeni da se ne treba opterećivati ambivalentnim razmišljanjima. To ćemo ostaviti nekolicini filozofa i pisaca, iako ih niko ne čita.
I tako, kada je nastupila okupacija, ljudi se nisu uznemirili, te je život produžio da teče bez incidenata. Čak bi se moglo reći da je produžio da postoji neki vid saglasnosti između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Barem onakve kakva je važila za večinu ljudi. Ovakvo pristojno stanje potraja nekoliko meseci.
Onda su bili obavešteni da se jave u nekoliko sabirnih centara, u uredno raspoređenim grupama da bi se izbegle gužve. Ubrzo su primetili da su u njihovoj grupi pozvani parovi. Čekaonica je bila prostrana, osvetljena i dobro provetrena. Svi iz grupe, dok su čekali, mogli su da odahnu u udobnim foteljama i da naruče sok, čaj ili kafu po želji. S vremena na vreme, sa šaltera preko mikrofona začuo bi se prijatan glas službenika koji bi pročitao muško i žensko ime, ponekad dva muška ili dva ženska, sa istim ili različitim prezimenima.
Kad je došao njihov red, jedan od onih sa nižim okupatorskim rangom, pogledao ih je pažljivo svojim krupnim očima. Ova stvorenja su imala moć da identifikuju lične podatke bilo koga za par sekundi:
– Dobar dan. Vama sleduje jedno toplo vuneno ćebe. Karirano, bordo i plavo.
– Meni jedno i njemu jedno. A imate li neku drugu boju?
– Ne gospođo. Jedno za oboje.
– Jedno ćebe za dvoje?! Ne dolazi u obzir! Ne treba nam! – reagovala je žena.
– U redu gospođo – mirno odgovori šalterski službenik – Ako je to vaš izbor, ako odbijete ćebe, neću moći da vam ga dam… iako sam siguran da će vam trebati – žena primeti podsmešljiv trag na rubu svetlosivih usana.
“Ovome su naredili da se ponaša ljubazno, ali ne može da sakrije pravo lice”, pomisli. Muž je pogleda bez reči i potvrdi glavom. “Pa ti me razumeš”. “Da, čujem te vrlo dobro”. “Pa to menja celu situaciju”, žena oseti nekakvo olakšanje.
Sačekali su u foteljama da se završi prozivanje svih parova za podizanje ćebadi. Poslednji su se javili crnokosa devojka sa jakom vilicom i dugim rukama i nogama, i stariji gospodin (otac?), ćelav i, nasuprot devojci, nabijen, nizak i debelih nogu, koji odmah zgrabi ćebe pod mišku.
U čekaonicu uđe nekolicina okupatora, petoro njih, izbroja žena, i ljubazno zamoliše prisutne da ih slede.
“Ova stvorenja”, pomisli žena, “možda predstavljaju nešto od više inteligencije, ali se baš prave važni”.
“Prave se kao da imaju ljudske osobine”, odvrati joj muž mislima, “Ali daleko su od ljudi”.
“I šta da se radi”, upita (u mislima) žena.
“Sledićemo ih, kao mrtvi ladni, a onda ćemo nešto da smislimo”, sugerirao je muž.
Sad su se kretali kroz neki veoma veliki objekat, kao ogroman mol, sa beskrajnim hodnicima, koje bi odjednom zapleli levo i desno u manje hodnike koji su se pak staklenim pokretnim kružnim vratima povezivali međusobno. Iznad ključaonica na vratima bile su prilepljene srebrne ukrasne pločice u obliku zeca, “kao kod Alise”, pomisli žena.
Dok su tako mislima nečujno razgovarali, žena i muž, a razgovor je tekao velikom brzinom, jer su oboje bili brzorečivi karakteri, u povorci sa ljubaznim okupatorima napred i ljudima sa ponekim ćebetom pozadi, ženi je postalo hladno. A nije htela da zamera sebi što nije uzela ćebe: “Gde nas ovi vode? Mnogo mi je sumnjivo kao…”. “Kao da imaju nameru negde da nas izoluju”. “Znam na šta misliš. Ovo je za nas kao lavirint, ali oni znaju tačno gde nas vode. A mi nećemo znati kako da se vratimo”.
Oko njih ljudi, iako neki sa namrštenim licima, produžili su da koračaju iza petorice ljubaznih vodiča, koji su pazili da se kolona ne kreće prebrzo. Ali mada su se naizgled kretali ležerno, ovamo-onamo, levo-desno, žena i muž već su bili sigurni da je takvo kretanje sa tačno predviđenom namerom da ih zbuni.
“Ovi nas vode kao zarobljenike”, ljuto pomisli žena, a ćelavi gospodin, koji je išao ispred njih zajedno sa devojkom jake donje vilice, okrete se i pogleda je u oči, ali i on produži da korača sa ćebetom ispod miške.