Ko je taj čovek koji se predstavlja svetu svojim generalskim činom, kao da se boji da ne pomisli neko da je on nešto drugo, nešto manje i neznatnije, kakav majorski ili poručnički prašinar? Ko je taj čovek koji baulja spoljnom svetu prilično nedostupnim predelima svog unutrašnjeg zaumlja, komunicirajući mnogo više sa ličnim demonima nego sa ljudskim bićima iz sveta kolji ga okružuje? Ko je taj čovek koji gestikulira prema publici, nadgornjavajući se pokretima i grimasama kao kakav palanački đilkoš sa nekom ženom sa kojom ima neke nenamirene i nenamirljive račune, nimalo privatne? Da li je taj čovek još uopšte sposoban da raspoznaje stvarnost koja ga okružuje, i ako nije, je li mu to od skora i od kakve zapuštene bolesti, ili je tako sa njim zapravo odavno, to jest, da taj delija nije živeo u stvarnosti ni onda kada je bio u punoj snazi, i kada je činio to za šta mu sada stiže račun na naplatu? Pa bi onda tu jedina razlika između onog nekada i ovog sada bila u tome što je tada ta njegova otkačenost od stvarnosti bila opasna za druge, a da je sada možda još samo opasna za njega, ako već i za tu opasnost nije kasno, jer što je učinjeno učinjeno je?
Vremena za ustanovljavanje identiteta te osobe – ne onog identiteta koji čoveku stane u ličnu kartu, jer tu je sve jasno, ali to ništa ne objašnjava – kanda će biti i više nego dovoljno, ali nešto se razvidi već sada, na samom početku. Onaj oronuli starčić koji o sebi misli, čak je poprilično siguran i drčan u toj svojoj sigurnosti, da je “general Ratko Mladić” kao da je svoj identitet, onaj suštinski, pozajmio odnekud spolja, to jest, kao da misli o sebi i svemu što je činio tačno i navlas ono isto što o njemu misle, govore i pišu svih ovih godina oni koji su i kreirali javni lik “generala Ratka Mladića”, dakle, ne beznačajnog oficira JNA, hobističkog pčelara i muža Bosiljkinog, nego mitskog div-junaka koji “brani srpski narod”, stojeći kao jedina ili barem najčvršća brana između njega, tj. “srpskog naroda”, i genocida koji, znamo, vazda preti čim u blizini nema kakvog “generala Ratka Mladića” da ga odlučno osujeti, pa makar i malim, lokalnim preventivnim kontragenocidom, da prosti ova sofra, nedeljna.
Šta pisac hoće da kaže? Pa, ne čini li vam se, barem iz tih konfuznih reči jednog urušenog i ispražnjenog čoveka kojem kao da mnogo prisebnosti nije preostalo, a ne bi se reklo ni da su mu zalihe toga i u boljim vremenima bile preobilne, da taj čovek koji sedi tamo, u Hagu, suočen sa sudskim većem i sa celim svetom, onim svetom koji nije on i oni koji su ga kao takvog osmislili, da se taj nekadašnji pukovnik Jugoslovenske narodne armije, što jeste zapravo domet njegove karijere dok je još bio samo muž Bosiljkin i ostalo što uz to ide, očajnički trudi da ostatak sveta uveri u ono u šta je i sam čvrsto poverovao, to jest u jednu fikciju sa jakim primesama animacije, u lik “generala Ratka Mladića” kao časnoga viteza (samo)odbrane jednog naroda, lik koji nema veze ni sa kakvim zlom i zločinom, jer tog zla i zločina nije ni bilo, a ako ga je slučajno gdegde i bilo, onda “general Ratko Mladić” s tim neima nikakve veze, ta on je samo deci darivao bombone i mazio ih po glavuši, i basta. Pa eto, čitajte razne čavoške, smilje, i kako li se već sve zovu ti raspričani advokati od drvne građe, i videćete da u njih sve to lepo piše, toliko lepo da ni sam Mladić tome više odoleti ne može, lepo mu to, milina živa, a ne kao ona gnusna optužnica, koja je jedno ružno štivo, sadističko i hororističko, puno nedužne ljudske krvi, što osetljivome vitezu pomalo smeta. Mislim, kakvi su to bezdušni ljudi koji mogu ispisivati tolike gadosti?
E, to ja zovem gubitkom identiteta: kada zaboraviš ko si i šta si, i postaneš nešto što je neko drugi smislio, pa onda igraš tu ulogu tako predano da i zaboraviš da se o ulozi radi, nego poveruješ da si to stvarno ti, da je to stvarno tvoj život, da je dvorac od stiropora tvoj dvorac u kojem punonadležno kraljuješ, da je rospija od glumice pod perikom iz fundusa tvoja zakonita žena-kraljica, i uopšte, da je ta paralelna stvarnost u kojoj se kupaš kao u prepunoj kadi jedina moguća stvarnost, i da u nju imaju poverovati svi, ovako ili onako, pre ili kasnije. Uostalom, ako si već ti poverovao i baš ništa ti ne fali, što ne bi i drugi poverovali, zašto smaraju i komplikuju?
Ne znam kako vi, ali ja sam, eto, to video tog petka u onoj dalekoj sudnici: jednog čoveka koji je prvo poverovao u svakojake morbidne bajke o stvarnosti oko sebe i o nekakvoj višoj pozvanosti takvih kao što je on da tu stvarnost ognjem i mačem preoblikuju, da bi na koncu poverovao i u bajku o samome sebi, štaviše, uselio se u nju, i nema te sile koja će ga odatle deložirati, jer je unutra prijatno i meko i vazda tiho iz offa pirliču gusle, a tamo napolju duva i seva, i svijet je pun gada, krštenog i nekrštenog.
Stanovnik bajke
Ko je taj čovek koji se predstavlja svetu svojim generalskim činom, kao da se boji da ne pomisli neko da je on nešto drugo, nešto manje i neznatnije, kakav majorski ili poručnički prašinar? Ko je taj čovek koji baulja spoljnom svetu prilično nedostupnim predelima svog unutrašnjeg zaumlja, komunicirajući mnogo više sa ličnim demonima nego sa ljudskim bićima iz sveta kolji ga okružuje? Ko je taj čovek koji gestikulira prema publici, nadgornjavajući se pokretima i grimasama kao kakav palanački đilkoš sa nekom ženom sa kojom ima neke nenamirene i nenamirljive račune, nimalo privatne? Da li je taj čovek još uopšte sposoban da raspoznaje stvarnost koja ga okružuje, i ako nije, je li mu to od skora i od kakve zapuštene bolesti, ili je tako sa njim zapravo odavno, to jest, da taj delija nije živeo u stvarnosti ni onda kada je bio u punoj snazi, i kada je činio to za šta mu sada stiže račun na naplatu? Pa bi onda tu jedina razlika između onog nekada i ovog sada bila u tome što je tada ta njegova otkačenost od stvarnosti bila opasna za druge, a da je sada možda još samo opasna za njega, ako već i za tu opasnost nije kasno, jer što je učinjeno učinjeno je?
Vremena za ustanovljavanje identiteta te osobe – ne onog identiteta koji čoveku stane u ličnu kartu, jer tu je sve jasno, ali to ništa ne objašnjava – kanda će biti i više nego dovoljno, ali nešto se razvidi već sada, na samom početku. Onaj oronuli starčić koji o sebi misli, čak je poprilično siguran i drčan u toj svojoj sigurnosti, da je “general Ratko Mladić” kao da je svoj identitet, onaj suštinski, pozajmio odnekud spolja, to jest, kao da misli o sebi i svemu što je činio tačno i navlas ono isto što o njemu misle, govore i pišu svih ovih godina oni koji su i kreirali javni lik “generala Ratka Mladića”, dakle, ne beznačajnog oficira JNA, hobističkog pčelara i muža Bosiljkinog, nego mitskog div-junaka koji “brani srpski narod”, stojeći kao jedina ili barem najčvršća brana između njega, tj. “srpskog naroda”, i genocida koji, znamo, vazda preti čim u blizini nema kakvog “generala Ratka Mladića” da ga odlučno osujeti, pa makar i malim, lokalnim preventivnim kontragenocidom, da prosti ova sofra, nedeljna.
Šta pisac hoće da kaže? Pa, ne čini li vam se, barem iz tih konfuznih reči jednog urušenog i ispražnjenog čoveka kojem kao da mnogo prisebnosti nije preostalo, a ne bi se reklo ni da su mu zalihe toga i u boljim vremenima bile preobilne, da taj čovek koji sedi tamo, u Hagu, suočen sa sudskim većem i sa celim svetom, onim svetom koji nije on i oni koji su ga kao takvog osmislili, da se taj nekadašnji pukovnik Jugoslovenske narodne armije, što jeste zapravo domet njegove karijere dok je još bio samo muž Bosiljkin i ostalo što uz to ide, očajnički trudi da ostatak sveta uveri u ono u šta je i sam čvrsto poverovao, to jest u jednu fikciju sa jakim primesama animacije, u lik “generala Ratka Mladića” kao časnoga viteza (samo)odbrane jednog naroda, lik koji nema veze ni sa kakvim zlom i zločinom, jer tog zla i zločina nije ni bilo, a ako ga je slučajno gdegde i bilo, onda “general Ratko Mladić” s tim neima nikakve veze, ta on je samo deci darivao bombone i mazio ih po glavuši, i basta. Pa eto, čitajte razne čavoške, smilje, i kako li se već sve zovu ti raspričani advokati od drvne građe, i videćete da u njih sve to lepo piše, toliko lepo da ni sam Mladić tome više odoleti ne može, lepo mu to, milina živa, a ne kao ona gnusna optužnica, koja je jedno ružno štivo, sadističko i hororističko, puno nedužne ljudske krvi, što osetljivome vitezu pomalo smeta. Mislim, kakvi su to bezdušni ljudi koji mogu ispisivati tolike gadosti?
E, to ja zovem gubitkom identiteta: kada zaboraviš ko si i šta si, i postaneš nešto što je neko drugi smislio, pa onda igraš tu ulogu tako predano da i zaboraviš da se o ulozi radi, nego poveruješ da si to stvarno ti, da je to stvarno tvoj život, da je dvorac od stiropora tvoj dvorac u kojem punonadležno kraljuješ, da je rospija od glumice pod perikom iz fundusa tvoja zakonita žena-kraljica, i uopšte, da je ta paralelna stvarnost u kojoj se kupaš kao u prepunoj kadi jedina moguća stvarnost, i da u nju imaju poverovati svi, ovako ili onako, pre ili kasnije. Uostalom, ako si već ti poverovao i baš ništa ti ne fali, što ne bi i drugi poverovali, zašto smaraju i komplikuju?
Ne znam kako vi, ali ja sam, eto, to video tog petka u onoj dalekoj sudnici: jednog čoveka koji je prvo poverovao u svakojake morbidne bajke o stvarnosti oko sebe i o nekakvoj višoj pozvanosti takvih kao što je on da tu stvarnost ognjem i mačem preoblikuju, da bi na koncu poverovao i u bajku o samome sebi, štaviše, uselio se u nju, i nema te sile koja će ga odatle deložirati, jer je unutra prijatno i meko i vazda tiho iz offa pirliču gusle, a tamo napolju duva i seva, i svijet je pun gada, krštenog i nekrštenog.