Bio je ovom prigodom četvrtak, lepo veče, majsko a ipak već lipanjsko u vazduhu, a oni sve momci mladi, puni energije i elana, mada zdvojni i zapitani šta da se, sto mu gromova, radi kad malo selo nema džez orkestar? Kako ispuniti veče, kako ispuniti život, naposletku? Srećom, toga je jutra uhapsilo jednoga što ga odavno traže – zna on dobro zašto, a znamo i mi, a znadu i ti što su izašli na ulice u nedostatku odgovarajućeg džez orkestra – pa je momčadi mladoj to bio dobar povod za njihovu verziju derneka. Kako to izgleda kada oni derneče, do sada ste valjda već morali naučiti. Posledice toga kolektivnog putovanja na kraj noći spiraju se sa naših ulica samo temeljitim multidisciplinarnim pristupom.
Oni su, recimo, obični mladići, sa malim m, a on je, bezbeli, unikatni Mladić, sa velikim M. Naravno da je unikatan: dvojicu takvih ne bi preživelo ni jače poluostrvo od ovog. Ali, lako sad za njega. Kada je činio to što ga je na glas iznelo, jedva da su bili rođeni. Shodno tome, o njemu znaju samo ono što žele da znaju, a žele samo ono što im treba. Zato naivci detinjasto misle da su mladići sa malim m “mladi i neinformisani”, pa bi da ih prosvećuju i prosvetljuju. Istina je negde drugde: oni ga baš zarad toga i vole, zarad svih tih Tamnih Mesta koja bi naivci da im otkriju. Sarajevo, Srebrenica? Odlično, kad će repriza?
Kako god, vilenilo je to Novim Sadom te večeri, tražeći ne zna se tačno šta, ali čvrsto rešeni da to nešto pronađu, i da se s tim obračunaju. Ako to nešto možda ni ne postoji, nema veze: ima da ga izmislimo, šta nas košta. I naravno, takav svet uvek nađe što traži, zato što uvek traži samo ono za šta je siguran da će naći, a naći će ga jer ga traži u sebi, drugi su tu, štono se kaže, projekcija. A pronalazili su uglavnom ustaše: toga ovde ima ko pleve, bar po njihovom ustašomeru. Čanak je tako ustaša; Pajtić takođe; a koliki je tek onaj Tadić ustaša, to normalna pamet ne može ni da sagleda ni da izmeri. Kako jedan izabrani predsednik Srbije može da bude ustaša? Eh sad, u vašem svetu možda i ne može, ali pitanje je naseljavate li vi i ti mladići sa malim m jedan te isti svet. U dimenziji u kojoj oni obitavaju, i partizani su ustaše, a kamoli tamo neki predsednik Srbije.
Uostalom, nisu to samo ljudi, nego i stvari pojave. Evo, i zgrada banovine je ustaša. A zgrada televizije, e ta vam je ustaša na kvadrat! I semafori su ustaše. I izlozi su ustaše. O osobito opakoj ustašoidnosti uličnih kontejnera odavno se sve zna.
Možete do dugo u noć da dumate o ovim mladićima sa malim m, o tome šta ih je napravilo ovakvima, o tome ko su, uostalom oni, odakle su se izmračili i graknuli na svet i na sve ono bolje u ljudskom biću, da analizirate njihove urlike i parole tražeći tu retku i luksuznu stvar zvanu Smisao, možete, velim, sve to, ali teško da ćete daleko odmaći, jer i pametniji od mene i od vas to su već radili, pa ništa. Mnogo je dubok taj mrak za te bedne žiške koje imamo, za te jadnjikave bater-lampe kojima vitlamo misleći da ćemo njima, tako nikakvima, njihovim tanušnim mlazićima čkiljavog svetla, osvetliti celu nepreglednu pećinu vrhom punu usijanog, valjajućeg Ništavila.
A možda se sve to ipak dade najbolje objasniti njime samim, a ne dokonanjem negde spolja? I zaista, moram se ispovediti, ja kao da sam doživeo neko trenutno zen-prosvetljenje ugledavši, na snimku sa sajta Radija 021, jednoga vilenećeg građanina-mladića, snimljenog onako s leđa, tako da i ne znate ko je, može biti bilo ko od Nas, jer to i jeste bilo ko od nas, u jednom širem smislu. Elem, građanin je odeven u nekakvu majicu, a na majici, na njenome leđnom delu, lepo piše: keep life simple. Na srpskom bi to bilo: održi život jednostavnim. Ili, bolje ovako: očuvaj jednostavnost života.
Nemam pojma šta je to inače, je li to nečiji reklamni slogan, ili šta već. Ali sam tome umajičenom građaninu iskreno zahvalan, jer mi je pokazao put do spoznaje. Pa da, to je to: jednostavan život, to je formula za kojom ovi mladići sa malim m tragaju, a kanda ni Mladiću sa velikim M nije baš strana. Podeliš život i svet na Nas Prave i na Njih Ustaše, i bog te veselio! Sve odjednom izgleda tako lako i dostižno, tako dokučivo i tako prosto. To jest, prostotu kao individualno svojstvo odmeni prostota ustrojstva sveta i svega u njemu, i ponovo nastane harmonija sfera. Koja, doduše, nije potpuna jer je kvari postojanje kojekakvih Ustaša na najčudnijim mogućim mestima, ali dobro sad.
I tako to nekako uvek biva, ne samo sa Mladićem i mladićima nego sa svim Mladićima i svim mladićevskim mladićima bilo kada i bilo gde: put u pakao uvek je popločan namerom za pojednostavljenjem života i sveta. Keep life simple, ako nisi ustaša.
Jednostavan život
Bio je ovom prigodom četvrtak, lepo veče, majsko a ipak već lipanjsko u vazduhu, a oni sve momci mladi, puni energije i elana, mada zdvojni i zapitani šta da se, sto mu gromova, radi kad malo selo nema džez orkestar? Kako ispuniti veče, kako ispuniti život, naposletku? Srećom, toga je jutra uhapsilo jednoga što ga odavno traže – zna on dobro zašto, a znamo i mi, a znadu i ti što su izašli na ulice u nedostatku odgovarajućeg džez orkestra – pa je momčadi mladoj to bio dobar povod za njihovu verziju derneka. Kako to izgleda kada oni derneče, do sada ste valjda već morali naučiti. Posledice toga kolektivnog putovanja na kraj noći spiraju se sa naših ulica samo temeljitim multidisciplinarnim pristupom.
Oni su, recimo, obični mladići, sa malim m, a on je, bezbeli, unikatni Mladić, sa velikim M. Naravno da je unikatan: dvojicu takvih ne bi preživelo ni jače poluostrvo od ovog. Ali, lako sad za njega. Kada je činio to što ga je na glas iznelo, jedva da su bili rođeni. Shodno tome, o njemu znaju samo ono što žele da znaju, a žele samo ono što im treba. Zato naivci detinjasto misle da su mladići sa malim m “mladi i neinformisani”, pa bi da ih prosvećuju i prosvetljuju. Istina je negde drugde: oni ga baš zarad toga i vole, zarad svih tih Tamnih Mesta koja bi naivci da im otkriju. Sarajevo, Srebrenica? Odlično, kad će repriza?
Kako god, vilenilo je to Novim Sadom te večeri, tražeći ne zna se tačno šta, ali čvrsto rešeni da to nešto pronađu, i da se s tim obračunaju. Ako to nešto možda ni ne postoji, nema veze: ima da ga izmislimo, šta nas košta. I naravno, takav svet uvek nađe što traži, zato što uvek traži samo ono za šta je siguran da će naći, a naći će ga jer ga traži u sebi, drugi su tu, štono se kaže, projekcija. A pronalazili su uglavnom ustaše: toga ovde ima ko pleve, bar po njihovom ustašomeru. Čanak je tako ustaša; Pajtić takođe; a koliki je tek onaj Tadić ustaša, to normalna pamet ne može ni da sagleda ni da izmeri. Kako jedan izabrani predsednik Srbije može da bude ustaša? Eh sad, u vašem svetu možda i ne može, ali pitanje je naseljavate li vi i ti mladići sa malim m jedan te isti svet. U dimenziji u kojoj oni obitavaju, i partizani su ustaše, a kamoli tamo neki predsednik Srbije.
Uostalom, nisu to samo ljudi, nego i stvari pojave. Evo, i zgrada banovine je ustaša. A zgrada televizije, e ta vam je ustaša na kvadrat! I semafori su ustaše. I izlozi su ustaše. O osobito opakoj ustašoidnosti uličnih kontejnera odavno se sve zna.
Možete do dugo u noć da dumate o ovim mladićima sa malim m, o tome šta ih je napravilo ovakvima, o tome ko su, uostalom oni, odakle su se izmračili i graknuli na svet i na sve ono bolje u ljudskom biću, da analizirate njihove urlike i parole tražeći tu retku i luksuznu stvar zvanu Smisao, možete, velim, sve to, ali teško da ćete daleko odmaći, jer i pametniji od mene i od vas to su već radili, pa ništa. Mnogo je dubok taj mrak za te bedne žiške koje imamo, za te jadnjikave bater-lampe kojima vitlamo misleći da ćemo njima, tako nikakvima, njihovim tanušnim mlazićima čkiljavog svetla, osvetliti celu nepreglednu pećinu vrhom punu usijanog, valjajućeg Ništavila.
A možda se sve to ipak dade najbolje objasniti njime samim, a ne dokonanjem negde spolja? I zaista, moram se ispovediti, ja kao da sam doživeo neko trenutno zen-prosvetljenje ugledavši, na snimku sa sajta Radija 021, jednoga vilenećeg građanina-mladića, snimljenog onako s leđa, tako da i ne znate ko je, može biti bilo ko od Nas, jer to i jeste bilo ko od nas, u jednom širem smislu. Elem, građanin je odeven u nekakvu majicu, a na majici, na njenome leđnom delu, lepo piše: keep life simple. Na srpskom bi to bilo: održi život jednostavnim. Ili, bolje ovako: očuvaj jednostavnost života.
Nemam pojma šta je to inače, je li to nečiji reklamni slogan, ili šta već. Ali sam tome umajičenom građaninu iskreno zahvalan, jer mi je pokazao put do spoznaje. Pa da, to je to: jednostavan život, to je formula za kojom ovi mladići sa malim m tragaju, a kanda ni Mladiću sa velikim M nije baš strana. Podeliš život i svet na Nas Prave i na Njih Ustaše, i bog te veselio! Sve odjednom izgleda tako lako i dostižno, tako dokučivo i tako prosto. To jest, prostotu kao individualno svojstvo odmeni prostota ustrojstva sveta i svega u njemu, i ponovo nastane harmonija sfera. Koja, doduše, nije potpuna jer je kvari postojanje kojekakvih Ustaša na najčudnijim mogućim mestima, ali dobro sad.
I tako to nekako uvek biva, ne samo sa Mladićem i mladićima nego sa svim Mladićima i svim mladićevskim mladićima bilo kada i bilo gde: put u pakao uvek je popločan namerom za pojednostavljenjem života i sveta. Keep life simple, ako nisi ustaša.