O šljivi kao simbolu srpstva moglo bi se pisati naširoko. Šljiva je, pripoveda se, izvor bogatstva, tradicije i apsolutnog blaženstva. Osim toga, šljiva – na neki čudan način mnogo toga govori i o narodnom karakteru i mentalitetu. Čas smo popustiljivi, blagi i širokogrudi, čas zadrti i preki. Duh srpstva i onoga šta oličava šljiva vezan je i za geografiju. Šljiva je voće brda a ne prostrane ravnice. Šljiva i orah se, ipak, kao znak prepoznavanja zasade ispred kuće i u ravnici. Postoji jedno zlosutno proročanstvo prema kojem će na svetu jednom ostati Srba tek toliko da stanu ispod krošnje šljive. U tom je pogledu orah mnogo pogodniji, da ne pominjemo orijaške krošnje hrasta, sekvoje ili kedra. Srbi, kao i Maje, imaju potrebu da najave nešto strašno i sveobuhvatno što će, ipak, njih najteže da pogodi. U tom je pogledu nacionalni mazohizam podjednako snažan, ako ne i jači, od osećanja prirodne superiornosti.
O šljivi, kako priliči ozbiljnim naučnim tekstovima, prvo se mora egzaktno. Znači, o porodici i porodičnom okruženju:
Prunus domestica L je iz porodice Rosaceae (ruža). Ovoj porodici pripadaju i badem, breskva, kajsija, višnja i trešnja. Ruže, kao što vidite, nisu samo lepe i mirisne nego i veoma ukusne! Ali o tome jednom drugom prilikom.
Ovaj tekst, esej ili priča nemaju, međutim, nikakave veze sa botanikom i nacionalnim poreklom. Odvratna mi je već sama ideja da variram temu šljive, srpstva i tradicije. (Slobodno možete da odbacite sve prethodno napisano.)
Ove redove pišem da bih podsetio na jednu skoro sasvim izgubljenu i zaboravljenu šljivu. Ovaj put je “šljiva” samo vizuelna asocijacija iza koje se krije strasna ljubavna veza. Govorim o šljivi na vratu.
Hematom collum sexualis
Tako nekako bih nazvao ovu specfičnu pojavu koja, poput slavuja, hajdučke trave i trnjine, jednostavno nestaje.
U vreme moje mladosti šljive na vratu bile su uobičajene baš kao i groznica na usni, hašiš iz Avganistana ili upala mišića. To je, veorovatno, bio i način da se pokaže da je neko u vezi, i to strasnoj, da nije usamljen, napušten i jadan. Bio je to istovremeno i simbol emotivnog i društvenog stanja i položaja. Još ako bi se nosioci šljiva pojavili zajedno u društvu onda je to bio nedvosmislena i trijumfalna potvrda njihove veze.
Zašto toga više nema? Odnosno, zašto je šljiva na vratu više nije “košer”? Da li to ima neke veze sa modom? Recimo, sa sve manjom popularnošću rolki. Rolka, bilo da ju je učinila privlačnom Žilijet Greko, ili Trst, bila je zgodno sredstvo skrivanja šljiva. Između trijumafalističkog pokazivanja šljiva i njihovog sakrivanja pređen je izvestan traumatičan put – između pubereteta i adoloscencije, koji je svako ko je živeo u tradicionalnom porodičnom okruženju, morao da pređe. Sećam se kad je majka prvi put ugledala šljivu na mojem vratu da me je preplavilo čudno osećanje stida i ponosa koje nikada ranije nisam osetio. Šta sam mogao da odgovorim na zločeste primedbe majke? Samo ćutanjem. Nije mi tada palo na pamet da kažem da sam sreo devojku vampira i da sam u poslednjem času spasao živu glavu. Ili da budem ozbiljan i dostojanstven i odgovorim: to su moje intimne stvari. Kako su to uopšte mogle da budu intimne stvari? Da li je posle toga, mislim na šljivu na vratu, došlo do “najgorega”? Tolika strast je taj beleg pretpostavljao. Šljive su, međutim, nastajale u mraku haustora, parkova, zidina Kalemegdana… One su nastajale i pre grljenja i trljanja određenih delova tela, pre nego što smo stvarno upoznali svoju seksualnost.
Pretpostavljam da danas postoje uzbudljiviji dokazi seksualnosti koji ne zavise od oblika, veličine i intenziteta šljive. A možda se više i ne traže nikakvi fizički dokazi. Možda je prostor dodira zamenila uzbudljiva naracija i društvene mreže.
U stvari, možda se iza svega nalazi nešto daleko mračnije i zlosutnije.
Šljive na vratu, ili bilogde na telu, počinju da se povezuju sa bolešću kojoj se teško izgovara ime. U tom smislu, svaki hematom, udarac u butinu ili u leđa, potencijalna su pretnja da će se, posle mnogo, mnogo godina, upravo na tom mestu pojaviti tumor koji će dramatično promeniti život osobe koja je primila udarac. Da li biste radije izabrali tumor nastao zbog udarac u špic stola ili zbog strasnog ljubljenja, to uopšte nije u pitanju. Mnogo je važnije kakva je priroda tumora – može li se jednostavno operisati i izbaciti iz tela kao privremeno strano telo ili će on u nekom obliku ostati do kraja kao prokletstvo sudbine.
Mladost, ludost! Da li možemo baš sve da prebacimo u to davno svršeno vreme kada je toliko toga dolazilo do nas a da sami nismo znali postoji li neki dublji plan, neki smisao ili bar neko skriveno značenje u onome što ćemo izabrati? Pa zar nismo, uglavnom, svi birali isto ili veoma slično. Nisu li šljive na vratu bile jedan od način na koji smo međusobno komunicirali, privlačili se, voleli i razilazili? Kao što su nestale neke reči i fraze iz razgovora tako isto su nestali neki delovi odeće, pokreti tela, grimase, načini na koji smo reagovali na iznenađenja. Da li je strah koji smo nekada osećali isti kao i onaj danas? Koji su uzroci? Osim straha od smrti sve drugo se promenilo. Posebno se promenio odnos prema usamljenosti. Biti star znači biti obeležen sa najamanje dve stvari: bolešću i usamljenošću.
Nikada nisam video nekoga starijeg od pedeset godina da ima šljivu na vratu. Da li je to zbog opreznosti ili, jednostavno, nema prilike? Biće da je ovo drugo u pitanju. Da li su posledice šljiva iz mladosti tako tragične? Ako nema tragedije, šta drugo ostaje? Sećanje obogaćeno unutrašnjim glasom: kako smo bili ludi? Iz činjenice da su šljive tako masovno i detaljno proterane iz naših aktuelnih života vidim ne samo promenu u ponašanju i navikama već jednu dublju, jeziviju poruku koja uopšte nije moralističke prirode. Bez dodira, molim! Kao da je ceo svet ispečatiran ovim geslom. Uskoro će se otkriti da i držanje za ruke izaziva neka retka virusno-gljivična oboljenja. Čak i sećanje na dodir može da dovede do egzotičnog oblika šizofrenije. Ko zna, sve je moguće! Šta da krijemo: mi smo ljudi suštinski udvojena bića – bića materija i bića duha. Svaki poremećaj ove krhke ravnoteže može da izazove katastrofu. Upravo se tu i nalazimo: u srcu katastrofe! Nestanak šljiva, širenje Alchajmera i raznih oblika senilnosti i demencije, kao i povećanje malignih bolesti, nesumnjivo su povezani.
Pretpostavljam da imunolozi ozbiljno rade na tome da podstaknu naše organizme da se u slučaju bolesti brane svim sredstvima. Pada mi na pamet da bi u slučaju šljiva možda mogao da pomogne DNK osobe koja je šljivu napravila. To bi bio takoreći nemoguć zadatak za osobe koje su u mladosti imale buran emotivni život i mnogo partnera koji su im ostavljali tragove šljiva po telu. Ali one, monogamiji sklonije osobe, one bi verovatno precizno mogle da odrede uzročnike. Ukoliko je od tada prošlo pedeset ili više godina onda bi sam proces traženja bio uzbudljiv poput triler. Recimo, da obilazite rodbinu ili domove za stare u potrazi za nekim ko je vašoj majci ili tetki napravio šljivu na vratu pre pedeset i dve godine. A onda, zamislite samo, kada se otkrije živi posednik spasonosnog DNK, kako bi izgledalo suočavanje sa onim što se odigralo pre toliko godina.
Da je neki muškarac ili žena mogao strasnim poljupcima da izazove pojavu tumora kod voljene osobe to deluje prilično nestvarno. Upravo zbog toga i tako prihvatljivo. Posle svih onih serija o forenzičarima i doktoru Hausu ljudi su dobro pripremljeni da i sami postanu jedinstveni objekti čuda savremene medicine. Pogotovo ukoliko raspolažu spasonosnom formulom koja će se primeniti na osobu sa kojom je bila u sentimentalno-strasnoj vezi pre mnogo godina. Na taj način se i biološkim putem uspostavlja često izgubljeno, ili proterano, sećanje. DNK poljupca koji je napravio šljivu i izazvao tumor vraća se u telo voljene/og gde budi uspavanu životnu energiju. Bolest se pobeđuje, bivši ljubavnici se ponovo sastaju, osvežavaju se sećanja, prave se intervjui, snimaju filmovi, pišu romani, zarađuju pare… Put od propasti do spasa u suštini je vrlo jednostavan. Samo je potrebno imati maštu i biti istrajan.
Da ono što otruje može i da izleči to je drevna misao. Mislim da je i Heraklit nešto umovao na tu temu. Savremena medicina, od Pastera pa na ovamo, cela je prožeta ovom idejom. Pošto se odustalo od univerzalnog leka koji leči sve bolesti opredelili smo se za serume u kojima su osnovni sastojci tragovi otrova ili uzročnici bolesti. I mi smo Srbi na tom polju narodne umotvorine dosta doprineli. Kad kažemo “klin se klinim izbija” ili “na ljutu ranu ljutu travu”, zar upravo na to ne mislimo. Ima tu i nekih paradoksa. Reč je osećanjima ljubavi i mržnje. O lekovitom svojstvu ljubavi govori se i piše naširoko. Na mržnju, kao negativno osećanje, ne računa se toliko. Još nisam čuo, govorim o medicini a ne o politici, da se golom mržnjom mržnja može isterati. Osim ukoliko ne dosadi.
Pretpostavljam, odnosno nadam se, da bi izazivač bolesti delovao pozitivno na obolelog ukoliko bi njegovo osećanje ljubavi, brige i posvećenosti, stiglo direktno do njega, bez posrednika. Verujem da bi susret starih ljubavnika mogao da probudi ne samo stara sećanja nego i podstakne imuni sistem. Kad ovome dodamo ono što savremena medicina i molekularna biologija mogu da urade sa uzročnikom – u ovom slučaju sa dodirom usta koje se pretvaraju u malu pumpu – onda smo na pragu istinskog otkrića.
Sve ovo, naravno, zavisi od toga u kakvom društvu živimo. Nema te medicine koja može da zaustavi osećanja ljubomore i zavisti koji će da spreče ne samo susrete obudovelih ljubavnika nego i svaku razmenu DNK-a. Što su ljudi stariji, a sa njima i društvo u kojem žive, to je osećanje samoživosti, izolovanosti i zavisti prema svemu što ih okružuje veće. U takvom svetu teško je zamisliti da pojam dobrote uopšte bude razmatran. Nesebični su ljudi postali sinonim neuspešnosti. Najmanje za šta se optužuju jesu glupost i naivnost. Mnogo češće oni se prozivaju zbog moralne arogancije i skrivenih podlih planova koji su deo opšte zavere prema pojedinim narodim, slojevima društva ili pojedincima.
Vratimo se, međutim, na šljivu!
Ne vidim način da se ona, kao simbol seksualne želje, vrati u život. Osim, naravno, ukoliko se ne utvrdi nešto sasvim suprotno: da su upravo šljive na vratu ili gdegod po telu jedinstven način da ne obolimo od raka, retkih autoimunih bolesti, Alchajmera i sličnoga. Možda se na taj način vrati i ceo jedan odavno odbačeni i zaboravljeni sistem lečenja – od vantuza i pijavica do visokofrekventnog elektriciteta i magneta. (Vantuza je kupica, mala čaša od debelog stakla koja se stavlja na obolelo mesto da bi se, razređivanjem vazduha u njoj, krv privukla u potkožno tkivo i time unutarnji organi oslobodili navale krvi). Kao da bi to, uostalom, bilo prvi put da medicina sama sebe demantuje vraćajući se starim sredstvima i menjajući najmodernije protokole lečenja.
Postoji nešto u prirodi samih bolesti što ih, posle određenog vrhunca, smiruje i uklanja, a da nije pronađen nikakav spasonosni lek. Takav je slučaj, uostalom, bio i sa kugom. Kako se Crna smrt uopšte zaustavila? Uvođenjem karantina? Ili tako što su ljudi počeli više da vode računa o ličnoj čistoći? Ali za uvođenje kanalizacije i vodovoda, kao i navike održavanja higijena, bile su potrebne stotine godina. Da se kuga nije sama od sebe zaustavila, odnosno dok se nije jednostavno potrošila, usmrtivši u tom “samotrošenju” milione ljudi, teško da bismo doživeli današnju civilizaciju.
Šljiva bi, možda, mogla da pomogne tamo gde smo digli ruke od svega. Ukoliko je čovek sam, mogao bi, uostalom, sam sebi da napravi šljivu na nadlanici. I to bi bio dosta indikativan beleg njegove usamljenosti. Pa bi se usamljene, a srodne duše, možda mnogo lakše prepoznavale i spajale.
Šljiva
O šljivi kao simbolu srpstva moglo bi se pisati naširoko. Šljiva je, pripoveda se, izvor bogatstva, tradicije i apsolutnog blaženstva. Osim toga, šljiva – na neki čudan način mnogo toga govori i o narodnom karakteru i mentalitetu. Čas smo popustiljivi, blagi i širokogrudi, čas zadrti i preki. Duh srpstva i onoga šta oličava šljiva vezan je i za geografiju. Šljiva je voće brda a ne prostrane ravnice. Šljiva i orah se, ipak, kao znak prepoznavanja zasade ispred kuće i u ravnici. Postoji jedno zlosutno proročanstvo prema kojem će na svetu jednom ostati Srba tek toliko da stanu ispod krošnje šljive. U tom je pogledu orah mnogo pogodniji, da ne pominjemo orijaške krošnje hrasta, sekvoje ili kedra. Srbi, kao i Maje, imaju potrebu da najave nešto strašno i sveobuhvatno što će, ipak, njih najteže da pogodi. U tom je pogledu nacionalni mazohizam podjednako snažan, ako ne i jači, od osećanja prirodne superiornosti.
O šljivi, kako priliči ozbiljnim naučnim tekstovima, prvo se mora egzaktno. Znači, o porodici i porodičnom okruženju:
Prunus domestica L je iz porodice Rosaceae (ruža). Ovoj porodici pripadaju i badem, breskva, kajsija, višnja i trešnja. Ruže, kao što vidite, nisu samo lepe i mirisne nego i veoma ukusne! Ali o tome jednom drugom prilikom.
Ovaj tekst, esej ili priča nemaju, međutim, nikakave veze sa botanikom i nacionalnim poreklom. Odvratna mi je već sama ideja da variram temu šljive, srpstva i tradicije. (Slobodno možete da odbacite sve prethodno napisano.)
Ove redove pišem da bih podsetio na jednu skoro sasvim izgubljenu i zaboravljenu šljivu. Ovaj put je “šljiva” samo vizuelna asocijacija iza koje se krije strasna ljubavna veza. Govorim o šljivi na vratu.
Hematom collum sexualis
Tako nekako bih nazvao ovu specfičnu pojavu koja, poput slavuja, hajdučke trave i trnjine, jednostavno nestaje.
U vreme moje mladosti šljive na vratu bile su uobičajene baš kao i groznica na usni, hašiš iz Avganistana ili upala mišića. To je, veorovatno, bio i način da se pokaže da je neko u vezi, i to strasnoj, da nije usamljen, napušten i jadan. Bio je to istovremeno i simbol emotivnog i društvenog stanja i položaja. Još ako bi se nosioci šljiva pojavili zajedno u društvu onda je to bio nedvosmislena i trijumfalna potvrda njihove veze.
Zašto toga više nema? Odnosno, zašto je šljiva na vratu više nije “košer”? Da li to ima neke veze sa modom? Recimo, sa sve manjom popularnošću rolki. Rolka, bilo da ju je učinila privlačnom Žilijet Greko, ili Trst, bila je zgodno sredstvo skrivanja šljiva. Između trijumafalističkog pokazivanja šljiva i njihovog sakrivanja pređen je izvestan traumatičan put – između pubereteta i adoloscencije, koji je svako ko je živeo u tradicionalnom porodičnom okruženju, morao da pređe. Sećam se kad je majka prvi put ugledala šljivu na mojem vratu da me je preplavilo čudno osećanje stida i ponosa koje nikada ranije nisam osetio. Šta sam mogao da odgovorim na zločeste primedbe majke? Samo ćutanjem. Nije mi tada palo na pamet da kažem da sam sreo devojku vampira i da sam u poslednjem času spasao živu glavu. Ili da budem ozbiljan i dostojanstven i odgovorim: to su moje intimne stvari. Kako su to uopšte mogle da budu intimne stvari? Da li je posle toga, mislim na šljivu na vratu, došlo do “najgorega”? Tolika strast je taj beleg pretpostavljao. Šljive su, međutim, nastajale u mraku haustora, parkova, zidina Kalemegdana… One su nastajale i pre grljenja i trljanja određenih delova tela, pre nego što smo stvarno upoznali svoju seksualnost.
Pretpostavljam da danas postoje uzbudljiviji dokazi seksualnosti koji ne zavise od oblika, veličine i intenziteta šljive. A možda se više i ne traže nikakvi fizički dokazi. Možda je prostor dodira zamenila uzbudljiva naracija i društvene mreže.
U stvari, možda se iza svega nalazi nešto daleko mračnije i zlosutnije.
Šljive na vratu, ili bilogde na telu, počinju da se povezuju sa bolešću kojoj se teško izgovara ime. U tom smislu, svaki hematom, udarac u butinu ili u leđa, potencijalna su pretnja da će se, posle mnogo, mnogo godina, upravo na tom mestu pojaviti tumor koji će dramatično promeniti život osobe koja je primila udarac. Da li biste radije izabrali tumor nastao zbog udarac u špic stola ili zbog strasnog ljubljenja, to uopšte nije u pitanju. Mnogo je važnije kakva je priroda tumora – može li se jednostavno operisati i izbaciti iz tela kao privremeno strano telo ili će on u nekom obliku ostati do kraja kao prokletstvo sudbine.
Mladost, ludost! Da li možemo baš sve da prebacimo u to davno svršeno vreme kada je toliko toga dolazilo do nas a da sami nismo znali postoji li neki dublji plan, neki smisao ili bar neko skriveno značenje u onome što ćemo izabrati? Pa zar nismo, uglavnom, svi birali isto ili veoma slično. Nisu li šljive na vratu bile jedan od način na koji smo međusobno komunicirali, privlačili se, voleli i razilazili? Kao što su nestale neke reči i fraze iz razgovora tako isto su nestali neki delovi odeće, pokreti tela, grimase, načini na koji smo reagovali na iznenađenja. Da li je strah koji smo nekada osećali isti kao i onaj danas? Koji su uzroci? Osim straha od smrti sve drugo se promenilo. Posebno se promenio odnos prema usamljenosti. Biti star znači biti obeležen sa najamanje dve stvari: bolešću i usamljenošću.
Nikada nisam video nekoga starijeg od pedeset godina da ima šljivu na vratu. Da li je to zbog opreznosti ili, jednostavno, nema prilike? Biće da je ovo drugo u pitanju. Da li su posledice šljiva iz mladosti tako tragične? Ako nema tragedije, šta drugo ostaje? Sećanje obogaćeno unutrašnjim glasom: kako smo bili ludi? Iz činjenice da su šljive tako masovno i detaljno proterane iz naših aktuelnih života vidim ne samo promenu u ponašanju i navikama već jednu dublju, jeziviju poruku koja uopšte nije moralističke prirode. Bez dodira, molim! Kao da je ceo svet ispečatiran ovim geslom. Uskoro će se otkriti da i držanje za ruke izaziva neka retka virusno-gljivična oboljenja. Čak i sećanje na dodir može da dovede do egzotičnog oblika šizofrenije. Ko zna, sve je moguće! Šta da krijemo: mi smo ljudi suštinski udvojena bića – bića materija i bića duha. Svaki poremećaj ove krhke ravnoteže može da izazove katastrofu. Upravo se tu i nalazimo: u srcu katastrofe! Nestanak šljiva, širenje Alchajmera i raznih oblika senilnosti i demencije, kao i povećanje malignih bolesti, nesumnjivo su povezani.
Pretpostavljam da imunolozi ozbiljno rade na tome da podstaknu naše organizme da se u slučaju bolesti brane svim sredstvima. Pada mi na pamet da bi u slučaju šljiva možda mogao da pomogne DNK osobe koja je šljivu napravila. To bi bio takoreći nemoguć zadatak za osobe koje su u mladosti imale buran emotivni život i mnogo partnera koji su im ostavljali tragove šljiva po telu. Ali one, monogamiji sklonije osobe, one bi verovatno precizno mogle da odrede uzročnike. Ukoliko je od tada prošlo pedeset ili više godina onda bi sam proces traženja bio uzbudljiv poput triler. Recimo, da obilazite rodbinu ili domove za stare u potrazi za nekim ko je vašoj majci ili tetki napravio šljivu na vratu pre pedeset i dve godine. A onda, zamislite samo, kada se otkrije živi posednik spasonosnog DNK, kako bi izgledalo suočavanje sa onim što se odigralo pre toliko godina.
Da je neki muškarac ili žena mogao strasnim poljupcima da izazove pojavu tumora kod voljene osobe to deluje prilično nestvarno. Upravo zbog toga i tako prihvatljivo. Posle svih onih serija o forenzičarima i doktoru Hausu ljudi su dobro pripremljeni da i sami postanu jedinstveni objekti čuda savremene medicine. Pogotovo ukoliko raspolažu spasonosnom formulom koja će se primeniti na osobu sa kojom je bila u sentimentalno-strasnoj vezi pre mnogo godina. Na taj način se i biološkim putem uspostavlja često izgubljeno, ili proterano, sećanje. DNK poljupca koji je napravio šljivu i izazvao tumor vraća se u telo voljene/og gde budi uspavanu životnu energiju. Bolest se pobeđuje, bivši ljubavnici se ponovo sastaju, osvežavaju se sećanja, prave se intervjui, snimaju filmovi, pišu romani, zarađuju pare… Put od propasti do spasa u suštini je vrlo jednostavan. Samo je potrebno imati maštu i biti istrajan.
Da ono što otruje može i da izleči to je drevna misao. Mislim da je i Heraklit nešto umovao na tu temu. Savremena medicina, od Pastera pa na ovamo, cela je prožeta ovom idejom. Pošto se odustalo od univerzalnog leka koji leči sve bolesti opredelili smo se za serume u kojima su osnovni sastojci tragovi otrova ili uzročnici bolesti. I mi smo Srbi na tom polju narodne umotvorine dosta doprineli. Kad kažemo “klin se klinim izbija” ili “na ljutu ranu ljutu travu”, zar upravo na to ne mislimo. Ima tu i nekih paradoksa. Reč je osećanjima ljubavi i mržnje. O lekovitom svojstvu ljubavi govori se i piše naširoko. Na mržnju, kao negativno osećanje, ne računa se toliko. Još nisam čuo, govorim o medicini a ne o politici, da se golom mržnjom mržnja može isterati. Osim ukoliko ne dosadi.
Pretpostavljam, odnosno nadam se, da bi izazivač bolesti delovao pozitivno na obolelog ukoliko bi njegovo osećanje ljubavi, brige i posvećenosti, stiglo direktno do njega, bez posrednika. Verujem da bi susret starih ljubavnika mogao da probudi ne samo stara sećanja nego i podstakne imuni sistem. Kad ovome dodamo ono što savremena medicina i molekularna biologija mogu da urade sa uzročnikom – u ovom slučaju sa dodirom usta koje se pretvaraju u malu pumpu – onda smo na pragu istinskog otkrića.
Sve ovo, naravno, zavisi od toga u kakvom društvu živimo. Nema te medicine koja može da zaustavi osećanja ljubomore i zavisti koji će da spreče ne samo susrete obudovelih ljubavnika nego i svaku razmenu DNK-a. Što su ljudi stariji, a sa njima i društvo u kojem žive, to je osećanje samoživosti, izolovanosti i zavisti prema svemu što ih okružuje veće. U takvom svetu teško je zamisliti da pojam dobrote uopšte bude razmatran. Nesebični su ljudi postali sinonim neuspešnosti. Najmanje za šta se optužuju jesu glupost i naivnost. Mnogo češće oni se prozivaju zbog moralne arogancije i skrivenih podlih planova koji su deo opšte zavere prema pojedinim narodim, slojevima društva ili pojedincima.
Vratimo se, međutim, na šljivu!
Ne vidim način da se ona, kao simbol seksualne želje, vrati u život. Osim, naravno, ukoliko se ne utvrdi nešto sasvim suprotno: da su upravo šljive na vratu ili gdegod po telu jedinstven način da ne obolimo od raka, retkih autoimunih bolesti, Alchajmera i sličnoga. Možda se na taj način vrati i ceo jedan odavno odbačeni i zaboravljeni sistem lečenja – od vantuza i pijavica do visokofrekventnog elektriciteta i magneta. (Vantuza je kupica, mala čaša od debelog stakla koja se stavlja na obolelo mesto da bi se, razređivanjem vazduha u njoj, krv privukla u potkožno tkivo i time unutarnji organi oslobodili navale krvi). Kao da bi to, uostalom, bilo prvi put da medicina sama sebe demantuje vraćajući se starim sredstvima i menjajući najmodernije protokole lečenja.
Postoji nešto u prirodi samih bolesti što ih, posle određenog vrhunca, smiruje i uklanja, a da nije pronađen nikakav spasonosni lek. Takav je slučaj, uostalom, bio i sa kugom. Kako se Crna smrt uopšte zaustavila? Uvođenjem karantina? Ili tako što su ljudi počeli više da vode računa o ličnoj čistoći? Ali za uvođenje kanalizacije i vodovoda, kao i navike održavanja higijena, bile su potrebne stotine godina. Da se kuga nije sama od sebe zaustavila, odnosno dok se nije jednostavno potrošila, usmrtivši u tom “samotrošenju” milione ljudi, teško da bismo doživeli današnju civilizaciju.
Šljiva bi, možda, mogla da pomogne tamo gde smo digli ruke od svega. Ukoliko je čovek sam, mogao bi, uostalom, sam sebi da napravi šljivu na nadlanici. I to bi bio dosta indikativan beleg njegove usamljenosti. Pa bi se usamljene, a srodne duše, možda mnogo lakše prepoznavale i spajale.